Живот и Учење: Светог Григорија Богослова

Из књиге епископа Илариона (Алфејева): Живот и учење светог Григорија Богослова СМИСАО СТРАДАЊА Године 372. неколико невоља се истовремено обрушило на становнике Назијанза: помор, суша, и на крају силан град који је опустошио поља и уништио сав род (1). За невелики кападокијски град, чије је становништво зависило од сеоске привреде, то је била права катастрофа. Људи су дошли у цркву да би чули утешну реч од свог епископа, али Григорије Назијанин-старији безмолствовао је у дубокој невољи. Григорију-млађем било је поручено да проповеда, да би подржао и умирио људе. Он је ово дешавање искористио да би наглас поразмислио о смислу страдања, о томе зашто Бог шаље невоље одређеним лицима и читавим народима (2). Главна мисао беседе је проста: спонтане невоље Бог шаље као казну за грехе и да би људе призвао покајању. Библијско откровење нам говори да је до Адамовог грехопада природа била покорна човеку и налазила се са њим у пуној хармонији, али након што је грех ушао у свет, природне силе су се успротивиле човеку, показале су му се као непријатељске (3). Стање у коме се природа сада налази је ненормално: сав створени свет "стење и мучи се", у нади на ослобођење од ропства распадљивости (4). Преображај створеног света почиње преображајем људске личности. А последњи је могућ једино онда када човек спознаје свој грех, приноси покајање, стреми да се избави од њега и чини добра дела, потврђујући промену на боље, пројављеу у њему. Сва старозаветна историја говори о томе да је узрок спонтаних (стихијских) невоља људски грех: довољно је споменути потоп (5), погибао Содома и Гомора (6), "египатске казне" (7). Покајање, напротив, може одвратити гнев Божији како од једног човека, тако и од целих народа, чега је пример молитва цара Језекије (8) и пост становнока Ниневије (9). По Григоријевом мишљењу, гнев Божији и казна, послана за грехе одговара мери греховности људи. Узрок стихија није у томе

Documents

Живот и Учење: Светог Григорија Богослова