Оловни војник; Ханс Кристијан АндерсенБило некад двадесет пет оловних војника. Сви су били браћа јер су се родили из

једне старе кашике. Пушке су имали на рамену, а главе су држали укочено;

униформе су им биле дивне, црвено-плаве.

„Оловни војници!“ биле су прве речи које су допрле до њихових ушију кад се

отвори поклопац кутије у којој су лежали. То је, пљеснувши рукама, повикао

неки дечачић који је војнике добио на поклон за свој рођендан, и одмах их

поређао по столу.

Војници су били потпуно исти, само се један  једини нешто разликовао од

других: имао је само једну ногу. Пошто је изливен на крају, то за њега

понестаде мало олова. И поред тога, он је стајао исто тако чврсто на једној нози,

ако и остали на две, и баш се он највише истакао, као што ћемо чути.

На столу на ком су се нашли било је много других играчака, али је у очи

највише падаo  диван, картонски дворац кроз чије мале прозорчиће се могло

погледати унутра. Пред дворцем је стајало ситно дрвеће око малог огледала,

које је требало да представља језеро; воштани лабудови пливали су по том

језеру и одражавали се на њему. Све то је било прекрасно, али најлепша је била

девојчица која је стајала на средини отворене капије дворца. И она је била од

папира, али је имала хаљину од белог тила. Плава трака јој је била

причвршћена на рамену и представљала јој је шал, украшен златним розетама

великим као њено лице. Госпођица је држала руке пружене напред, јер беше

играчица; једну ножицу држала је тако високо подигнуту увис да оловни војник

није могао да је запази, него је мислио да и она, слично њему, има само једну

ногу. „То би била жена управо за мене!“, помисли војник,  „Али је тако отмена,

живи у дворцу, а ја имам само кутијицу, и то заједничку за нас двадесет пет

другова; не, то не би било место за њу! Али морам се, ипак, упознати са њом.“

И он се прикри иза бурмутице која је стајала на столу, отуда је могао добро да

посматра дивну, малу даму, која је стално, не губећи равнотежу, сатјала на

једној нози. Кад паде вече, војници се вратише у кутију, а сви људи у кући

пођоше на спавање. Сад играчке почеше да се играју најразличитијих игара:

„гостију“, „балова“, војници су звецкали у кутији јер су желели и они да се

играју, али нису могли да подигну поклопац. Крцко Орашчић се превртао преко

главе, писаљка се играла са таблицом; беше таква граја да се и канаринац

пробуди и поче говорити – и то у стиховима. Једино се оловни војник и мала

играчица нису мицали са својих места – она је стајала на прстима једне ноге с

рукама напред испруженим, а он на једној нози и ни на тренутак не одвајајући

очи од ње. На часовнику изби дванаест часова и – трас! Одскочи поклопац

бурмутице, али у њој не беше бурмут, него мали, црни ђаволак; била је то

бурмутица са опсеном.

„Војниче!“ рече ђаволак „да ли би хтео да мало скренеш поглед?“ Али војник се

направи да није чуо. „Сутра ћемо се обрачунати!“, рече ђаволак.

Ујутро, кад су деца устала, ставише оловног војника на прозор, и не зна се да ли

је то учинио ђаволак или промаја, тек-прозор се отвори и војник полете

стрмоглавце с трећег спрата, просто му зазуја у ушима. Тренутак – и он је стајао

на плочнику с ногом увис: глава у шапци и бајонет беху му се зарили између

камења плочника. Служавка и дечак су одмах сишли да га траже, али, мада су

готово нагазили на њега, не успеше да га запазе. Да је војник викао: „Ево ме!“

свакако би га нашли, но он је сматрао како му не приличи да виче пошто је био

у унуформи.

Поче да пада киша, јаче, све јаче, и најзад се претвори у прави пљусак. Када је

престала да пада, наиђу два улична дечака. „Гледај!“ рече један, „ту лежи

оловни војник! Дај да га провозамо чамцем!“

И они од новина направе чамац, ставише у њега војника и пусте га да плови низ

канал, а они трчаху са стране, тапшући рукама. Боже мој, какви су само таласи

били у јарку! Струја је била веома  јака, што није чудо, после толиког пљуска.

Папирни чамац је поскакивао горе-доле, па се вртео у круг, тако да војнику

заигра срце, али он то ничим није показивао, остао је постојан, наставио да

гледа право испред себе, и пушку држи на рамену. Одједном, чамац западе под

неку дугу греду, и наста мрак као у кутији. „Куда да пловим“, помисли војник,

„све је ујдурма оног ђаволка! Ах, само да је сада у чамцу поред мене она

госпођица из двора, не би марио да буде чак и већи мрак.“ Уто се појави

огромни водени пацов који је живео под гредом. „Имаш ли пасош?“ упита пацов,

„одмах ни покажи свој пасош!“ Али, војник је ћутао и само је чвршће стегнуо

своју пушку. Чамац појури, а пацов за њим. Ух, како је шкрипао зубима и

довикивао сламкама и трескама: „Држите га, држите га! Није платио царину!

Није показао свој пасош!“ Али струја је била све јача; на оној страни где се

завршавала греда војник је већ видео дневну светлост; истовремено чу такав

шум који би и најхрабријег човека  могао заплашити. При крају мостића, вода

се из јарка уливала у канал, а то је за војника било опасно баш као што би за

нас било када бисмо запловили низ велики водопад. Струја га је носила тако

брзо, да се више није могао зауставити. Чамац је јурио напред, а јадни војник се

држао укочено, нико није могао рећи да му се видео страх у очима. Чамац се

завртео, напунио водом и почне да тоне. Вода се прели војнику преко главе.

Тада он помисли на дражесну малу играчицу, коју никад више неће видети,а у

ушима му зазвучаше речи:

Напред војниче, у бој,

Не жали шивот свој!

Тада се папир поцепа,  војник упаде у воду, и у том тренутку прогута велика

риба. Какав настаде мрак! Још страшнији него под гредом јарка. И како је

тесно! Али, војник се држао постојано – лежао је држећи пушку на рамену. Риба

се праћакала и правила необичне скокове. Најзад се смирила. Војнику се учини

као да га је изненада обасјала муња. Поста потпуно видно, и неко повика:

„Оловни војник!“

Ствар је у томе што су рибу упецали, продали на тргу,пренели у кухињу, где је

девојка разрезала великим ножем. Са два прста ухватила га је око паса и

однела у собу,  где сви пожелеше да виде салвног човека који је путовао светом

у рибљем трбуху. Али, војник се нимало није узохолио. Ставише га на сто, и –

шта се све не дешава на свету – војник се нађе у истој соби у којиј је био некад,;

виде исту децу и исте играчке на столу, прекрасни дворац и дивну, малу

играчицу која је још увек стајала на једној нози, док је другу дизала високо

увис. Ни она се није променила. Оловни војник је био ганут и умало не проли 

оловне сузе, али то не би било пристојно и он се уздржа. Он је само гледао у њу

и она у њега; али ништа нису говорили једно другом.

Онда један од дечака зграби војника и без речи га баци право у пећ; мора да га

је на то навео онај ђаволак из бурмутице.

Војник је стајао у јарком пламену и било му је неизрециво вруће, само он није

знао да ли га то пали обична ватра или изгара од љубавног пожара. Он изгуби

своје боје, но да ли се то десило за време лутања или од туге и јада – нико није

могао да каже.

Он је гледао у малу госпођицу и она је гледала у њега; он је осећао да се топи,

али још увек је гледао храбро, држећи пушку на рамену.

Неко нагло отвори врата, ветар промаје понесе малу играчицу и она се вину као

силфида* и долете у пећ, право до војника, блесну у пламену и нестаде. Војник

се растопи у безоблични грумен, и када је служавка сутрадан изгртала пепео,

нађе га у облику малог оловног срдашца. Од играчице су остале једино

розетице, поцрнеле као угаљ. 

силфида*  -  женски ваздушни дух, вила

BAJKA O RIBARU I RIBICI (A.S.Puškin)

Živio na žalu sinjeg moraStarac ribar sa staricom svojom;

U staroj su kolibi od glineProživjeli tri'es't i tri ljeta.

Starac mrežom lovio je ribu,A starica prela svoju pređu.

Jednom starac izađe da loviPa izvuko mrežu punu mulja.Po drugi put bacio je mrežu,izvukao samo morsku travu.Po treći put bacio je mrežu,A u mreži samo jedna riba,Ali nije obična, već zlatna.

Zamolila starca zlatna ribaI ljudskim mu govorila glasom:"Pusti mene u to sinje more,Skupim ću se otkupiti darom:

Što zaželiš, to ću ti i dati."

Začudi se i prepade starac,Tri'es't i tri ribari već ljeta,A još ne ču da govori riba,

Pa u more pusti ribu zlatnu,Umiljato njojzi progovara:

"Zbogom pošla, ribo moja zlatna,Ne treba mi tvojega otkupa,Već ti pođi u to sinje more

Pa ti šetaj kud je tebi drago."

Vratio se starac svojoj bakiPa joj priča o velikom čudu:"Ja sam danas ulovio ribu,

Ne običnu ribu, nego zlatnu.Ljudskim me je zamolila glasom

Da je pustim u to sinje more.Skupocjeni nudila mi otkup:Što zaželim, to će mi i dati.

Ja ne htjedoh otkupa da uzmem,Već je pustih u to sinje more."

A baka se okomi na starca:"Prostačino jedna i budalo!Što ne uze otkupa od ribe?Da si od nje bar korito uzo;

Ono naše posve se raspalo."

Uputi se starac moru sinjem(Vidi: more lako poigrava),Stao zlatnu dozivati ribu.Doplivala riba pa ga pita:

"Što bi htio,reci meni starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Navalila na me moja stara,

Ne da meni, sijedom starcu, mira.Novo, veli, treba joj korito;

Ono naše posve se raspalo."

A zlatna mu riba odgovara:"Ne jadikuj, nego pođi s mirom,

Novo ćete imati korito." Vratio se starac svojoj baki;

Stoji baba pred novim koritomPa još gore poče grdit starca:"Prostačino jedna i budalo!

Izmolila, budala, korito!Već se vrati, budalino stara,Pa ti kuću od ribe izmoli." 

Uputi se starac moru sinjem

(A muti se ono sinje more),Stao zlatnu dozivati ribu,Doplivala riba pa ga pita:

"Što bi htio, reci meni, starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Još me gore grdi moja baka.

Ne da meni, sijedom starcu, miraKuću traži svadljivica stara."

A zlatna mu riba odgovara:"Ne jadikuj, nego pođi s mirom,

Bit će tako: imat ćete kuću."Pošo starac kolibici svojoj,A kolibi nigdje više traga.

Pred njim kuća sa gostinjskom sobomA na kući dimnjak od opekaI hrastova od dasaka vrata.

Pod prozorom starica mu sjedi,Na sva usta grdi baba starca:"Gle budale, prostačine glupe!

Izmolila prostačina kuću!Vrati se i ribi se pokloni.

Neću da sam obična seljanka,Želim biti moćna vlastelinka!"

Uputi se starac moru sinjem(A burka se ono sinje more),

Stao zlatnu dozivati ribu.Doplivala riba pa ga pita:

"Što bi htio, reci meni, starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Još se više pomamila stara,

Ne da meni, sijedom starcu, mira.Neće više da bude seljanka,Želi biti moćna vlastelinka."

A zlatna mu riba odgovara,"Ne jadikuj, nego pođi s mirom." 

Vratio se starac svojoj bakiA što vidi? - Pred njim visok dvorac.

Na doksatu stoji mu staricaU bundici od samura skupa.Na glavi joj peča zlatotkana,Oko vrata težak niz bisera,

Na rukama zlaćano prstenje,Na nogama crvene čizmice.Oko nje se užurbale sluge,

A ona ih nemilice tuče,Koga tuče, kog za kiku vuče.

Starac baki riječ upravio:"Zdravo da si, gospo vlastelinko,

Je l' ti sada zadovoljna duša?"Ali baba povika na starca,Pošalje ga da u staji služi. 

Prođe jedna nedjelja i dvije,A još više pomami se stara.

Opet šalje k ribi svoga starca:"Pođi k ribi pa joj se pokloni,

Neću da sam moćna vlastelinka,Želim biti svijetla carica."

Strah spopade starca, pa je moli:"Zar si ludih najela se gljiva?Nit hodati znadeš, nit govorit,

Bit ćeš ruglo čitavome carstvu."

Planu gnjevom svadljivica stara,Po obrazu udarila muža:

"Ti ćeš, je li, seljačino jedna,Svađati se s moćnom vlastelinkom?

Ne rekoh li lijepo, pođi k moru,Ako nećeš, na silu ćeš poći." 

Uputi se starac moru sinjem(Pocrnjelo ono sinje more),Stao zlatnu dozivati ribu.Doplivala riba pa ga pita:

"Što bi htio, reci meni, starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,Posve mi je poludjela stara;Neće više da je vlastelinka,

Želi biti svijetla carica."A zlatna mu riba odgovara:

"Ne jdikuj, nego pođi s mirom.Dobro! Bit će svijetla carica."

Vratio se starac svojoj baki,A pred njime stoje carski dvori.

U njima se kočoperi stara,Sjedi ona, carica, za stolom;

Boljari je služe i plemići,Prekomorska nalijevaju vina.

Sjedi ona, meden kolač gricka,A oko nje stoji stroga straža,

Na plećima sjekirice drži.Gleda starac, strah ga obuzeo,Pa se baca pred noge starici:"Zdravo da si, svijetla carice,Bit će da si sada zadovoljna."

Ali ona i ne gleda starca,Već znak dade da ga protjeraju.

Strčali se sluge i boljariPa guraju iz odaje starca.

Dotrčali k vratima stražari,Samo što ne posjekoše starca.

Ispred dvora narod mu se smije:"Pravo ti je, budalino stara,To nek, ludo, pouka ti bude:

Zašto sjedaš u saone tuđe?" 

Prođe jedna nedjelja i dvije,A još više pomahnita stara.Šalje ona dvorjane po muža.

Našli oni i doveli starca,A starica ovako će starcu:

"Pođi k moru, ribi se pokloni,Neću da sam svijetla carica,Želim biti vladarica mora,

Pa da živim u najvećem moru,A ribica zlatna da mi služi,

Da je šaljem kud mi se prohtije!" 

Ništa starac ne smije da kaže,Ne smije se jadan da protivi,Ka sinjemu uputi se moru,A na moru olujina vlada.Podižu se i propinju vali,

Valjaju se i sve rikom riču.

Poče zlatnu dozivati ribu.Doplivala riba pa ga pita:

"Što bi htio, reci meni, starče?"Pokloni se starac pa joj kaže:"Smiluj mi se, milostiva ribo,

Što da radim sa prokletom babom?Neće više carica da bude,Želi biti vladarica mora,

Pa da živi u najvećem moru,A ti, zlatna ribo, da joj služiš,

Da te šalje kud joj se prohtije."

Ništa na to ne reče mu riba,Samo repom udari po vodi

I zaroni u dubinu mora. Dugo starac odgovor je ček'o,

Al' ga jadan dočekao nije,Pa se svojoj povratio baki. 

Al' što vidi? - Pred njim kolibica,Njoj na pragu starica mu sjedi,A pred njome prepuklo korito.

- BAJKA O RIBARU I RIBICI (A.S.PUŠKIN) - Bajke i priče za djecu - Lukin portal za djecu 

Preuzeto sa: Lukin portal za djecu i obitelj

 

У далекојземљи некој,иза брда, иза гора,на обали сињег мораколиба је била

једнаврло стара, трошна, бедна.У њој живи деда старикрпи мрежу и рибари,а

баба му ручак куваи колибу она чува.Наоколо нигде света,нико туда да

прошета.Тридесет и више летаживе они тако сами,деда пеца, баба чами.Једно

јутро (беше тмурно)деда мрежу узе журно.Баби рече: -Ручак кувај,кућу чувај,а

ја одох по свој чамац.Понео сам добар мамац,па се надам, нећу крити,да ће

данас рибе бити.Навезе се он на мореу освитак беле зоре.Мрежу баца, па се

сладируке трља, браду глади,али мрежу-празну вади,не зна више шта да

ради.Сунце зађе, већ се смрачии небо се наоблачи,али рибе нигде немаи деда

се кући спрема.Тад још једном мрежу спусти,са чела му облак густирастури се

и нестаде.У мрежу му риба паде.Необична риба нека,гледа у њу с чудом

дека.Велика је пола хвата,а сјаји се као од злата.Да би чудо било веће,риба

људским гласом рече:- Шта год тражиш, ја ћу дати,само ме у море

врати.Испунићу жељу твоју- било коју......Сад се деда смилостиви,пусти рибу

нека живи,али жељу он не рече.Спустило се већ и вечекад се кући врати деда,а

баба га мрко гледа,па ће рећи:- Седи овде покрај пећи.Донео си празну

торбу, јешћеш сада само чорбу.Деда седеи, док топлу чорбу једе,поче да јој,

тако с реда,чудан случај приповеда.Кад је баба чула ово,одржа му страшно

слово:- Од муке ћу сад пући.тебе, деда, треба тући.Што си тако луцкаст био,па

си рибу испустио?Натраг хитај, жури, јури.Корито ми старо цури:нека риба,

како знаде,одмах мени ново даде.И у тмини црној, густој,на обали морској

пустој,у пучине бескрај гледаи позива рибу деда.- Ој, рибице, где си да си,дођи

сада, мене спаси.Узбурка се сиње мореи исплива риба горе.Морске вале репом

сече,људским гласом она рече:- Кажи, деда, своју жељу,па се врати у постељу.И

деда јој онда речекаква жеља бабу пече.- Иди кући, деда, само,корито ће бити

тамо.Обећање риба дадеи у трену већ нестаде.Чим се деда кући врати,до корита

одмах сврати,а корито лепо, ново.Но, баба му рече ово:- Имам сада жељу

врућу,хоћу сутра нову кућу.Не буде ли кућа нова,овде више немаш крова,већ

одавде ти се сели,чујеш шта ти баба вели......И ујутру деда пође,на обалу морску

дођепа повика рибу гласнои рече јој сасвим јасноту бабину жељу нову.-

Испунићу жељу ову -риба речеи - утече.Када кући дође деда,он у чуду само

гледа:од колибе све од прућастворила се нова кућа.Крај прозора баба седии

строго му сад беседи:- Нећу више кућу ову,имам опет жељу нову.Хоћу сада кућу

другу!Хоћу у њој безброј слугу.Оде деда, рибу зоведа јој жеље каже

нове.Узбурка се сиње мореи исплива риба горе.Чула риба шта га мори,па овако

њему збори:- Иди одмах баби кажи,

 

испунићу то што тражи.Сазидаћу кућу другу,биће у њој безброј слугу.Риба

речеи - утече.Весела је баба била,жеља јој се испунила.Добила је кућу другу,а

служе је безброј слугу.Али деда баш зло прође.Чим он натраг кући дође,злобна

баба викну само:- Слуге моје, ха'јте амо!одведите овог старцасад у шталу код

магарца.Живи деда и у штали,на судбу се он не жали.То је било у недељукад

испуни баби жељу,али, ето, већ у средуслуге опет зову деду:- Хајде, деда, баба

зове,има, каже, жеље нове.Мал' од чуда није паокад је бабу саслушао:- Сместа

иди, рибу тражии жељу јој моју кажи.Сад царица ја ћу бити,то ми

мора испунити......Оде деда, рибу зовеи говори речи ове:- Аој, рибо, муке

веље,баба има нове жеље.Постала је сасвим луда,тражи опет свака чуда.А ја,

ето, немам куда,морам да те зовем, молим,да јој чуди удовољим.Чула риба шта

он жели,па овако њему вели:- И то ће се остварити,царица ће баба бити.Тако

речеи – утече.Царица је баба била,на њој само чиста свила.И бисери око вратаи

прстење све од злата.Блага силног она има,заповеда сада свима.Кад у петак

паде вече,тад слугама баба рече:- Доведите оног старца,у штали је код

магарца.А кад деда пред њу клече,строго она њему рече:- Иди сада рибу

тражи,па јој царску жељу кажи.Досадно ми царство ово,хоћу опет царство

ново.На дну мора хоћу садада ми буде нова влада.Златна риба, а не друга,да ми

лично буде слуга.Хајде, старче, не пркоси,царску жељу риби носи......Када рибу

дозва деда,он понизно у њу гледа,па јој вели:- Мене, рибо, не веселишто сад

опет теби ходим,морам баби да угодим.Снашла су ме грдна чуда.Јесте моја баба

луда,али не смем да се гложим,морам с њоме да се сложим.Жељама јој никад

краја.Два дана јој царство траја,а већ неће царство ово,тражи, вели, царство

ново.На дну мора хоће садабезумница да завлада.Ово царство да јој пружиши ти

лично да је служиш.Када ово каза деда,риба њега само гледа.Ћути риба, реч не

рече,працакну се и утече.Чека деда, чека тамосве док није данак свано,али

рибе нема више,деду наде напустише.Он уморан пође кућикрај обале

посрћући.Кад се близу куће нађе,не могаде да се снађе.Двора сјајног више

нема,пред колибом баба дрема.Гледа деда чудо ово- ни корито није

ново.Нескромне су жеље биле па се нису испуниле.