Шта је филозофски проблем узрочности?

1

Шта је филозофски проблем узрочности?

2


Када бела билијарска кугла натера црну деветку у рупу, на основу чега кажемо да је то случај узрочности?

3



Можемо претпоставити да одговор на ово питање није потребан. То је очигледан пример узрочности, и на основу оваквих очигледних појединачних случајева узрочности треба трагати за општом теоријом узрочности која ће обухватати и бити у складу са појединачним случајевима.

4




Другачији приступ би био рећи да одговор на горње питање зависи од одговора на много различитих општих питања о узрочности.

5





Најопштије питање је : “Шта је узрочност?”

6





Најопштије питање је : “Шта је узрочност?”

Одговор на ово зависи од одговора на велики број даљих питања, као:

7

Подразумевајући да је узрочност релација, можемо постављати питања о природи тога што стоји у релацији:

8


Најпре, шта то стоји у узрочној релацији?

9



Како одредити категорију, број и улогу тога?

Другим речима:

• које врсте ствари стоје у релацији

10






• колико их има

11







• како оне доприносе остварењу релације

12








Примери одговора на прво питање (категорије):

13








Примери одговора на прво питање (категорије):

Ствари или ‘супстанције’ (нпр бела кугла и црна кугла), догађаји, чињенице, својства, стања ствари, и, у новије време, ситуације, тропе, и аспекти

14

Даље се могу постављати питања о самој релацији

15


• о вези између узрока и последице (каква је разлика између узрочних следова догађаја или стања ствари итд и следова који нису узрочни)

16


• о вези између узрока и последице (каква је разлика између узрочних следова догађаја или стања ствари итд и следова који нису узрочни?)

• о смеру узрочности (каква је разлика следова који стоје у релацији као узрок према последици, и оних у релацији као последица према узроку, или оних који стоје у релацији као последице заједничког узрока?)

17




Одговори на оваква питања би требало да одреде и однос узрочне релације према времену

18





• Да ли узрок претходи последици?

19






• Да ли узрок и последица могу да буду истовремени?

20






• Да ли узрок и последица могу да буду истовремени?

• Да ли је могућа узрочност ‘натрашке’ (последица временски пре узрока)?

21

Досад поменута општа питања су у првом реду метафизичка

22


Питања о узрочности могу имати и првенствено епистемолошки значај, нпр

23



• Како ми знамо одговор на било које од наведених општих питања?

24



• Како ми знамо одговор на било које од наведених општих питања?

• Како знамо да је неки наводни или чак нама очигледан случај узрочности заиста случај узрочности?

25

Питања о узрочности су повезана са великим бројем централних појмова или питања скоро свих филозофских области

26


Појам промене

27



појам научног објашњења, или објашњења уопште

28




појам природног закона

29





детерминизам, индетерминизам

30






слобода воље

31







значење модалних појмова

32







значење модалних појмова

Како долази до узрочности између онтолошки битно различитих типова ствари (бога и људи, бога и света, духа и тела, менталних стања и тела, али и менаталних стања међусобно)

33

Питања о узрочности се постављају и на мање општи начин уколико се њихов значај првенствено односи на проблеме неке посебне дисциплине (теологије, филозофије науке, филозофије језика, филозофске психологије, теорије сазнања, етике)

34


Са друге стране, појам узрочности се може узети као дат и онда искористити за решавање нечег другог.

35



Тако настају узрочне теорије овога или онога (значења, дескрипција, имена, перцепције, знања)

36



Тако настају узрочне теорије овога или онога (значења, дескрипција, имена, перцепције, знања)

Најзад, саврмени филозофи етике сматрају да је суштински важно знати шта је узрочно могуће при одлучивању шта треба да радимо, јер наша морална обавеза не може укључивати нешто (узрочно) немогуће.

37

У схватању узрочности десила се огромна промена током само стотинак година од тридесетих 17. века до тридесетих 18. века

38


(Од Декартове Расправе о методи 1637 до Хјумове Расправе о људској природи 1739)

39



Од Аристотелове и аристотеловске теорије узрочности, која је доминирала до краја периода схоластике и почетком модерног периода, није остало практично ништа.

40




До краја курса бавићемо се овом променом.

41




До краја курса бавићемо се овом променом.

Ово су општа питања о узрочности која ћемо имати у виду при објашњавању мишљења филозофа релеватних за ту промену:

42

Прво, метафизичко питање о узрочности:

43


Који услови су задовољени на нивоу крајње метафизичке стварности када се исправно примењује један узрочни исказ?

44



Модерни филозоф може рећи да пећ (супстанција) пече хлеб (супстанцију) тако што греје хлеб путем преноса или ‘комуникације’ топлоте (акциденција) од пећи ка хлебу.

45




Ово је пример како узрочност ради на метафизичком нивоу.

46




Ово је пример како узрочност ради на метафизичком нивоу.

Очигледно ово објашњење садржи пуно претпоставки о врстама ентитета који постоје и како се они односе.

47



Друго, епистемолошка питања о узрочности:

48


•Који услови су задовољени на нивоу крајње метафизичке стварности када се исправно примењује један узрочни исказ?


•Како знамо шта се догађа на метафизичком нивоу?

49





Нека метафизичка теорија узрочности се може напустити ако се закључи да нема начина да се она покаже доступном нашем сазнању.

50





Нека метафизичка теорија узрочности се може напустити ако се закључи да нема начина да се она покаже доступном нашем сазнању.

Тако је рана модерна филозофија одбацивала схоластичке теорије узрочности због несазнатљивости једног од кључних појмова – супстанцијалних форми.

51





•Како знамо да оно што нам изгледа као узрочна интеракција заиста то јесте?

52






Уколико не можемо да исправно идентификујемо узрочне везе, онда не бисмо знали на шта да применимо метафизичку анализу.

53






Уколико не можемо да исправно идентификујемо узрочне везе, онда не бисмо знали на шта да применимо метафизичку анализу. Даље, с обзиром да су се у модерној филозофији сматра да узроци објашњавају последице, уколико нема начина да се препознају праве узрочне интеракције, нема начина да се разликују права објашњења од квази-објашњења.

54






Уколико не можемо да исправно идентификујемо узрочне везе, онда не бисмо знали на шта да применимо метафизичку анализу. Даље, с обзиром да су се у модерној филозофији сматра да узроци објашњавају последице, уколико нема начина да се препознају праве узрочне интеракције, нема начина да се разликују права објашњења од квази-објашњења. Утврђивање истинских узрока је за њих неопходан услов да би се свет учино схватљивим.

55

На следећој страници су битне претпоставке аристотеловског схватања узрочности

56

1. Постоји 4 врсте узрочности: материјална, ефицијентна, формална и финална

2. Форма последице претходно постоји у узроку

3. Узрочност захтева да се нешто преноси од узрока до последице

4. Исправна објашњења се могу дедуковати

5. Узрок и последица су нужно повезани

6. Узроци и последице су супстанције

7. Неке супстанције су активне (могу саме да узрокују своје кретање)

8. Узрочност може бити симултана

9. Исправна објашњења се дају помоћу исправног описа узрока

10.Бог је тотални ефицијентни узрок свега

57

Узрочност

пре после

1 Постоји 4 врсте узрочности

Постоји само ефицијентна узрочност

2 Форма последице претходно постоји у узроку

Не

3 Узрочност захтева да се нешто преноси од узрока до последице

Узрочност је правилно придруживање

4 Исправна објашњења се могу дедуковати

Нема логичке везе између узрока и последице. За закључивање је потребно додати законе (природе).

58

Узрочност

пре после

5 Узрок и последица су нужно повезани

Узрок и последица су повезани навиком или обичајем

6 Узроци и последице су супстанције

Нема супстанција. Узроци и последице су чулни квалитети.

7 Неке супстанције су активне (могу саме да узрокују своје кретање)

Не, јер нема посебне врсте узрочности у духу

8 Узрочност може бити симултана

Узрок је увек временски пре последице

59

Узрочност

пре после

9 Исправна објашњења се дају помоћу исправног описа узрока

Да

10 Бог је тотални ефицијентни узрок свега

Какве год божје моћи биле, оне се разликују од ефицијентне узрочности како је наука разуме

60

Аристотелова теорија узрочности

61


У Физици Аристотел каже да има онолико узрока колико и ствари које можемо навести као одговор на питање “зашто” (Б338)

62



4 узрока су материја, форма, покретач, и ‘оно због чега’, тј. материјални, формални, ефицијентни или извршни, и финални

63




Теорија о 4 узрока служи Аристотелу да објасни промену – било настајање супстанције или њено мењање.

64




Теорија о 4 узрока служи Аристотелу да објасни промену – било настајање супстанције или њено мењање.

При свакој промени делује 4 узрока. Није битно да ли је супстанција која настаје или трпи промену природна ствар као човек, или вештачка ствар као статуа.

65


Материјални узрок је оно од чега је ствар направљена.

66



Материја извесна смеша од 4 основна елемента: земље, воде, ваздуха и ватре.

67




Материјални узрок статуе може бити бронза или мермер

68





Формални узрок је суштина ствари, особине без којих не би могла да постоји.

69






Формални узрок постоји у ефицијентном узроку (покретачу или творцу) пре промене.

70







Тако форма статуе постоји у свести скулптора пре израде.

71








Ефицијентни узроци су увек појединачне супстанције.

72








Ефицијентни узроци су увек појединачне супстанције.

Тако је отац ефицијентни узрок човека, а скулптор ефицијентни узрок статуе. (Б334)

73


Финални узрок је циљ или сврха ствари.

74



У случају природних ствари циљ често није ништа више од реализације форме или суштине те ствари.

75




Тако формални узрок може да буде исто што и финални

76




Тако формални узрок може да буде исто што и финални

У неким случајевима сви узроци могу да буду у једном ентитету – суштини (Б1111)

77


Као и остале промене, кретање тела мора имати 4 узрока.

78



Због тога је Аристотелов појам кретања шири од нашег. Нашем појму кретања одговара Аристотелов појам локалног кретања.

79




Ипак, највећи део Аристотелових расправа о кретању се усредсређује на ефицијентни узрок – покретача

80





Кретање тела може бити природно или изнуђено.

81






Природно кретање тешких тела (оних са више тешких елемената, тј воде и земље) јесте да се крећу ка Земљи, која је природни центар света

82







Природно кретање лаких тела (оних са више лаких елемената, тј ваздуха и ватре) јесте да се крећу од Земље. (О небу)

83







Природно кретање лаких тела (оних са више лаких елемената, тј ваздуха и ватре) јесте да се крећу од Земље. (О небу)

При природном кретању ефицијентни узрок је само тело.

84


Код живих бића душа је узрок локалног кретања.

85



Неживе ствари, сем приликом природног кретања, не могу се кретати без спољног покретача, ефицијентног узрока, који на њих делује и одржава их у кретању.

86




Тај спољни покретач је различит од промене места тела које се креће.

87





Тако за Аристотела нема инерције, тј тела не настављају кретање (или мировање) уколико на њих не делује спољашњи покретач.

88






Интуиција иза ових тврдњи јесте да је дејство на даљину немогуће

89






Интуиција иза ових тврдњи јесте да је дејство на даљину немогуће

Кретање без покретача је немогуће. Чим престане дејство покретача или чим се прекине контакт са покретачем, престаје и кретање.

90


Ланац ефицијентних узрока завршава се непокретним покретачем

91


Ланац ефицијентних узрока завршава се непокретним покретачем

(Упоредите са каснијим космолошким доказима)

92


Проблеми за Аристотелову теорију кретања:

93



Зашто се тела убрзавају када падају?

94




Како објаснити коси хитац (како копље може да се креће када престане контакт са руком бацача?)

95





Ово нису феномени који се могу игнорисати при објашњавању кретања.

96






Аристотелово објашњење је било крајње натегнуто.

97







Зато се током историје стално трагало за бољим решењима.

98







Зато се током историје стално трагало за бољим решењима.

Та решења су по правилу одступала од овог или оног принципа битног за Аристотелов систем

99


Теоријско знање (знање које је само себи сврха) дели се на основу предмета знања.

100



Физика се бави стварима које се мењају.

101




Објашњења у физици имају форму ‘објашњавајућих силогизама’ чије премисе описују узроке

102





Не може се нешто знати док се не схвати оно ‘зашто’ те ствари (Б 332)

103





Не може се нешто знати док се не схвати оно ‘зашто’ те ствари (Б 332)

Некада је објашњење у некој спољашњој ствари, нпр у ефицијентном узроку. Некада је објашњење у самој ствари, нпр формални узрок раста биљке је реализација њене форме. (Б 154)

104


Само неки силогизми објашњавају зашто се нешто јавља.

105



Други само установљавају да се нешто догодило

106



Други само установљавају да се нешто догодило

“Али ако није могуће да ствари објашљавају друге ствари (јер је објашњење примарно у односу на оно што објашњава), и то што је Земља у средини објашњава еклипсу, али еклипса не објашњава зашто је Земља у средини – дакле ако доказивање путем објашњења даје чињеницу, онда знате да је у средини, али не и зашто...”(Б163)

107


У силогизму који објашњава, средњи појам повезује субјекат и предикат закључка

108



“Зашто су Персијанци ратовали против Атињана? Шта би било објашњење тога да се против Атињана ратовало? Зато што су напали Сардис са Еритрејцима. То је иницирало промену. Рат, А; бити први који напада, Б; Атињани Ц. Б припада Ц (бити први који напада припада Атињанима), и А припада Б (јер људи ратују против оних који им први нанесу зло) ... Према томе и у овом примеру, објашњење, оно што је иницирало промену, јесте средњи појам” (Б156)

109




У томе је смисао Аристотелове тврдње о дедуктивној улози објашњења.

110




У томе је смисао Аристотелове тврдње о дедуктивној улози објашњења.

Пошто је закључивање дедуктивно у форми силогизма, веза узрока и последице је нужна (јер је веза премиса и закључка нужна)

111


Аристотелово схватање узрочности је било врло утицајно и у 17 и 18 веку.

112



Учење о 4 узрока је било полазишна тачка у раној модерној филозофији

113




Учење по коме је ефицијентни узрок супстанција је стварало доста забуне и на крају је превладало мишљење да су ефицијентни узроци стања супстанција

114





Учење по коме форма претходно постоји у узроку је преживело, мада са потпуно новим метафизичким значењем

115





Учење по коме форма претходно постоји у узроку је преживело, мада са потпуно новим метафизичким значењем

По Аристотелу узроци некад претходе ономе што објашњавају, а некада су симултани (слова алфабета су симултана са слогом који узрокују, док градитељ претходи кући). Модерни филозофи на крају одбацују симултану узрочност.

116


Аристотел дозвољава двосмисленост појма узрока, и то се радило и у схоластици и раној модерној филозофији.

117



За средњи појам, али и за ствар коју средњи појам означава, каже се да објашњава последицу или закључак.

118




Тако и ‘узрок’ реферира и на ствар у природи, и на премису објашњавајућег силогизма.

Наука се тако састоји у откривању средњих појмова

119






Неки историчари сматрају да је ова двосмисленост најутицајнија црта Аристотеловог учења о узрочности на расправу којом се овде бавимо

120






Неки историчари сматрају да је ова двосмисленост најутицајнија црта Аристотеловог учења о узрочности на расправу којом се овде бавимо

То је стога што ова двосмисленост истиче нужност везе узрока и последице

121

Средњовековне теорије узрочности

Тома у основи прихвата Аристотелово учење

122



Ипак, за схоластичаре је неопходно да се непокретни покретач замени богом

123




У Суми Тома тврди да је бог ефицијентни узрок свих ствари

124





Суарез сведочи да се са тиме слажу сви католици.

125






Божје знање и воља су идентични и садрже “ефективну Божју моћ” којом он делује.

126






Божје знање и воља су идентични и садрже “ефективну Божју моћ” којом он делује.

Увођење једног свемогућег бића, које је делотворно само актом воље, и које је ефицијентни узрок свега, ствара тешкоћу коју Тома сумира овако (Summa Contra Gentiles):

127


“Ако Бог производи целокупан природни ефекат, ништа од тог ефекта није остало да буде произведено од стране природних ствари. Према томе, изгледа немогуће да Бог производи исте ефекте које производе и природне ствари”

128



Схоластичари су на ову тешкоћу одговарали на један од ова три начина

129




•Бог је само први узрок, биће које је створило свет и одржава га, али све промене и кретања након стварања (осим чуда) су непосредне последице створених ствари.

130





•Схоластички оказионализам: бог је непосредни узрок и ‘узрока’ и ‘последице’. Нема узрочности међу коначним стварима

131





•Схоластички оказионализам: бог је непосредни узрок и ‘урока’ и ‘последице’. Нема узрочности међу коначним стварима

•Теорија слагања: иста последица се приписује и природном узроку и богу. Они не стварају сваки своје парче последице, већ оба стварају сву последицу.

132


Увођењем бога као узрока (и осталих виших духова као што су анђели) схоластички филозофи уводе даљи проблем: како говорити о метафизици деловања виших или савршенијих бића на нижа или мање савршена бића.

133



Тома (и они који су га следили) уводе модел инфлукса (influxus) по коме оно што се креће од узрока до последице јесте сличност или реплика; узроци су онтолошки супериорни у односу на своје последице; и последица коегзистира са својим узроком

134



Тома (и они који су га следили) уводе модел инфлукса (influxus) по коме оно што се креће од узрока до последице јесте сличност или реплика; узроци су онтолошки супериорни у односу на своје последице; и последица коегзистира са својим узроком

При томе, инфлукс се не јавља на месту контакта површина, не постоји време у које се инфлукс јавља, не постоји место где се инфлукс налази

135


Тако је теорија инфлукса неодговарајући модел интеракције ствари које ограничених простором и временом

136



Ова теорија је била ограничена на објашњење како бог и анђели делују на ствари у свету

137




У каснијој схоластици и раној модерној филозофији овај модел се мења да би могао да се примени на створене ствари.

138




У каснијој схоластици и раној модерној филозофији овај модел се мења да би могао да се примени на створене ствари.

Каснија тенденција модерних филозофа је да не покушавају да одговоре на метафизички проблем узрочности бога и анђела, већ само прихватају да је бог први узрок.

Documents

Шта је филозофски проблем узрочности?