Митови и легенде старе Грчке кроз кратке приче

Митови и легенде старе Грчке

кроз кратке приче

Филип Андрић

Митови и легенде старе Грчке

кроз кратке приче

Митови и легенде старе Грчке

кроз кратке приче

Филип Андрић

Funera plango, fulmina frango, sabath pango,

excito lentos, dissipo ventos, paco cruentos…

Мртве оплакујем, пламен распирујем, суботу

најављујем,

лењивце узносим, ветрове разносим, сукобљенима

мир доносим…

рече једно старо звоно

Предговор

Књига је осмишљена као скуп кратких прича

заснованих на митовима и легендама античке Грчке.

Свака прича је настала у једном дану у току

десетодневних божићних и новогодишњих

празника, због чега представља својеврсну кратку

форму декамерона. Антички јунаци, њихове

љубави, освете, свађе и све оно што чини суживот

смртника и богова старе Грчке су у извесној мери

постављени у лексикографски контекст, односно

уведени кроз опис термина, појмова и појава са

којима се и данас свакодневно сусрећемо, а које,

захваљујући неутољивој радозналости и неисцрпној

машти старих Грка, носе романтични печат давних

времена.

Уживајте.

Београд

Јануар, 2013. године

Садржај

Ловор Одјек Цвет нарциса Паук Зима Зумбул Загрљај Лептир Каријатиде Сузе из камена

1

Ловор Дан први, 28. децембар 2012.

Ловорово дрво се углавном може наћи у

медитеранским крајевима. Његови

осушени листови, карактеристичног мириса, често се

користе као додатак многим јелима. У античка времена

венац исплетен од ловоровог лишћа носили су

победници. Али мало се зна да је око његовог порекла,

судбина уплела животе два античка бога и једне нимфе.

Наиме, Ерос, бог љубави и Аполон, бог светлости, често су

један другом пребацивали много тога. Једном приликом

Аполон замери Еросу како лоше обавља свој посао,

толико лоше да би најбоље било када би њему лично

предао свој лук и стрелу. Ерос, озлојеђен, уграбивши

згодну прилику златном стрелом1 погоди Аполоново срце

и тако учини да се овај вртоглаво заљуби у нимфу по

имену Дафне. Дафне је била нимфа пратиља богиње

Артемиде2. О њеној лепоти се причало у целој Тесалији.

Имала је много удварача али их је одбијала из жеље да

задржи своју невиност и остане верна својој заштитници.

Небројено пута су Аполонове љубавне понуде наилазиле

1 Ерос, грчки бог љубави, син богиње Афродите, користи две врсте стрела: златне, оштрог врха, када жели да жртве опије заљубљеношћу и оловне, затупљене, које у срцима погођених изазивају одбојност. 2 Артемида, богиња лова, дивљине, рађања и заштитница жена, још је на рођењу тражила од свог оца Зевса одређен број нимфи пратиља. При томе је била изричита да све нимфе у њеној служби морају бити и остати девице.

2

на хладне одговоре. На послетку, опијен страшћу и

опседнут једином мишљу да му Дафне мора припасти,

Аполон поче прогонити сироту девојку. Схвативши

озбиљност његових намера, знала је да пре или касније

мора попустити пред бесмртним богом. Верна Артемиди,

са чврстом жељом да остане у њеној служби, Дафне

одлучи да је замоли за помоћ. Артемида, невољно и уз

дуго премишљање најзад одлучи да је претвори у

прелепо дрво ловора и тако је сачува од упорног

удварача. До данашњег дана нико није успео да проникне

у детаље овакве одлуке, али једно је сигурно. Аполон,

ужаснут и скрхан болом, видевши Артемидино дело,

загрли ловорово дрво и учини једино што му је

преостало. Нежно откиде једну од олисталих грана,

уплете је у венац и стави га себи око главе. На тај начин,

посветивши ловорово дрво себи он ублажи своју тугу.

Од тог времена су победници Питијских игара, чији је

заштитник Аполон, носили круну у виду ловоровог венца.

Тај обичај се дуго задржао и пренео и на друге свечане

прилке.

Зато, следећи пут, када кувате, не оклевајте, дозволите да

вам једна прелепа нимфа обогати јело. Додуше, уз

горчину неузвраћене љубави.

3

Одјек

Дан други, 29. децембар 2012.

Сваки пут када гласно изговорите речи, а

оне се врате као одјек, запитајте се да ли се

то само звук одбија од околних прeпрека и са

закашњењем враћа оно мало слогова што је преостало,

или…? Или то само једна несрећна нимфа по имену Еха

верно испуњава своју дужност коју јој је судбина, сплетом

несрећних околности, наменила. Еха је била једна од

маштовитијих нимфи. Веома спретна на речима

забављала је уморне Олимпљане својим дугим причама.

Зевс3, старешина свих богова, користио је неретко Ехину

вештину да скрене пажњу осталих и заметне траг својим

ванбрачним походима. Његова жена Хера4, мудра, али

осветољубива, као и многе жене, схвативши Зевсово

лукавство и дубину сопственог понижења, прокле Еху на

вечни заборав и остави јој да као папагај понавља

последње речи саговорника. Но, ту причи није крај. Као

што је свако од нас осетио жаоке неузвраћене љубави,

тако се несрећна Еха заљуби у Нарциса. Једном приликом,

док је постављао замке за јелене осетио је да га неко

3 Зевс је био небески отац и владар осталим бесмртним Олимпљанима. Једини је могао да управља громом и баца судбоносне муње. Створио је небеска тела, законе и наметнуо послушност заклетвама. Такође је изрицао прорчанства. 4 Хера је Зевсова сестра близнакиња, која је због срамоте, након што ју је Зевс силовао, пристала је на удају. Никада није могла да му опрости бројна неверства, због чега му се често светила ситним сплеткама.

4

прати. Упита Нарцис: Има ли кога? Кога, одговори Еха.

Дођи, рече Нарцис. Дођи, узврати Еха. Зашто се скриваш,

опет ће Нарцис. Зашто се скриваш, узврати Еха. Нађимо се

код старог храста рече Нарцис. Код старог храста, понови

Еха. Када се сусретоше, Нарцис је одгурну од себе

говорећи: Радије ћу умрети него што ћу те уснама дотаћи.

Уснама дотаћи, уснама дотаћи… преклињала је Еха

узалуд. Нарцис је већ био отишао. Остатак свог земаљског

живота Еха је провела у планини копнећи од туге и

понижења док од ње није остао једино глас. Тако је

настао одјек, кога у част ове несрећне нимфе зовемо ехо.

5

Цвет нарциса Дан трећи, 31. децембар 2012. (Нова Година)

Овом цвету у коме се шест белих латица

сустичу испод жуте крунице оивичене крв црвеном

линијом један антички полубог подарио је свој живот.

Нарцис је био син нимфе Лејриопе и речног бога Кефиса.

Пророци су његовој мајци још на рођењу обећали да ће

њен син доживети дубоку старост под условом да никада

не упозна себе. То се није десило. Ташт и надмен, Нарцис

је једном од својих најупорнијих удварача послао мач, и

тиме му ставио до знања да му никад неће узвратити

љубав. Сироти момак се убио пред Нарцисовим прагом,

али је позвао богове да освете његову смрт. Артемида,

која је притекла у помоћ несрећној Дафне, ни овај пут се

није оглушила о молбу уцвељених. Употребила је сву своју

моћ да Нарцис осети ујед неузвраћене љубави. Тако се

десило да за време једног од својих похода, наиђе на

планински извор кога још нико до тада није открио, ни

човек, ни птица, ни звер, па чак ни лист са оближњег

дрвета није узнемирио његову површину. У жељи да

утоли жеђ Нарцис се заљуби у сопствени одраз. Прво је

покушао да загрли и пољуби прелепог дечака, али убрзо

препозна себе. У том трену он остаде да лежи непомично

над утихлом површином језера. Посматрао је свој лик и

покушавао да измири у себи та два опречна зла, жељу за

поседовањем и језиве немоћи да је оствари. На послетку

растрзан, измученог духа, у смрти нађе утеху, те забоде

себи нож у груди.

6

Иако му није могла опростити гордост, Еха је туговала

заједно са њим изговарајући последње речи: Младићу,

залуд вољени, збогом.

Док је умирао, на месту где се пролила његова крв

изникли су бели цветови који у свом срцу носе црвени

печат судбине.

Упркос својој лепоти, сви цветови из породице нарциса су

отровни, a међу њима најотровнији је бели Narcissus

poeticus. По свему судећи, овај полубог им је осим свог

живота подарио и део своје душе.

7

Паук Дан четрврти, 1. јануар 2013.

У Колофону, граду у Лидији (сада део Западне

Анадолије, Турска), живела је принцеза по

имену Арахне која је била толико вешта у ткачком занату

да су и саме нимфе долазиле да се диве не само њеним

делима већ и да уживају гледајући је док ради. Свако би

могао помислити да ју је сама Атина5 научила ткачком

занату. Али Арахна, исувише поносна на своју вештину, то

није могла ни да замисли. Стога бржег језика од памети,

једном приликом рече: Нека се Атина опроба са мном,

ако ме победи платићу своју цену. Чувши то, Атина,

прерушена у старицу, дошла је да се сама увери у

Арахнину вештину, али и да је посаветује како није

паметно изазивати гнев богова. Но, о мудрост старијих

Арахне се оглуши, па чак одговори: Није ми потребан твој

савет, задржи га за себе и своје слушкиње. Ја чврсто

стојим иза својих речи. У том часу Атина разоткри своју

праву природу, а нимфе и остали смртници падоше

ничице пред богињом. Како ни тада Арахне не хтеде да се

покори, то не преостаде ништа друго, већ обе седоше

свака пред свој разбој и надметање отпоче. Атина је на

5 Атина је богиња рата и мудорсти. Измислила је фрулу, кочије, воловски јарам, плуг, грабуље, брод. Прва је учила друге бројевима и женским пословима. Увек је ту да смири завађене, њено мрлосрђе је велико. Када је суђење нерешено, њеним гласом се увек ослобађа оптужени. Не воли битке, али када их започне никада не губи.

8

средини свог платна уткала величанствена дела богова, а

у угловима незадовољства и бес изазван смртницима који

су се усудили да им пркосе. Арахне је на свом платну

приказала мане и слабости бесмртних Олимпљана. Ипак,

на самом крају, Атина није могла да сакрије дивљење

према вештини са којом је Арахне израдила своје дело,

али у исто време бес и љубомору. Стога снажно

скиптаром удари о платно и поцепа га у парчиће, а Арахну

дотаче по темену тако да она осети сву своју срамоту и

понижење. Немогавши да поднесе превелик терет

кривице за једног смртника, Арахне се обеси о разбој.

Атина, која није била осветољубиве природе, сажали се и

рече: Живи жено која си пркосила боговима, али за казну

остаћеш да висиш и ти и твоји потомци, док је века.

Попрскавши је аконитом, њено беживотно тело оживе,

затим се скупи, глава се смањи, док прсти нарсатоше у

ноге. Тако је настао паук, а у част ове принцезе велика

фамилија пауколиких животиња носи латиснки назив

арахниде.

Зато, не срдите богове, јер никад се не зна шта је то што

вама у част може понети ново име.

9

Зима Дан пети, 2. јануар 2013.

Деметра, богиња плоднсти и житних поља,

је по својој природи весела и добра душа. Заправо, међу

свим становницима Олимпа, могло би се рећи да је једина

такве нарави. Међутим, све се променило када су јој

једног дана отели ћерку, Кору. Наиме, бог подземља, Хад,

заљубивши се у прелепу Кору, тражио је одобрење од

Зевса да се ожени њоме. Зевс не желећи да се замери

свом брату, али свестан чињенице да Деметра неће бити

одушевљена што ће јој ћерка проводила вечност у

мрачном Тартару6, лукаво је избегао јасан одговор. Хаду је

то ипак било довољно да то схвати као знак одобравања.

Стога првом приликом оте Кору док је брала цвеће на

једној ливади која се налазила негде на Сицилији, или

Атици, или код Хермионе, или негде на Криту, или ма где

на пространствима која је избезумљена Деметра, без

хране и воде у току девет дана и ноћи обилазила тражећи

своју кћер. Десетог дана јој се напокон срећа осмехнула.

6 Тартар у грчкој митологији има двоструко значење, представља божанство али и подземно царство мртвих. На западу границу Тартара чини смрзнута река Стикс, преко које са једне на другу обалу душе превози похлепни чамџија Харон. На супротоној обали границу Тартара чува троглави пас Кербер. Три су области подземног света: Невесела Асфоделска поља, у којима бораве душе оних који нису ни добри ни зли, Јелисејска поља којима управља Крон и у која одлазе награђене душе да живе у вечном изобиљу, и казнени део Тартара. Хад са својом супругом Персефоном живи у дворцу иза Асфоделских поља, поред белих чемпреса који пружају хлад језеру Лет.

10

Триптолем, син Елусинског краља Келеја, препознаде је и

посведочи како се једном прилоком земља отворила, а

кочије са црним коњима сручиле у амбис носећи са собом

сироту девојку. Наоружана доказом Деметра позва

Хекату7 за сведока те се заједно упутише Хелију8, који све

види, и натераше га да призна да је отмичар био Хад.

Била је толико љута, да уместо да се врати на Олимп,

продужила је да лута пространствима заповедајући

дрвећу да не рађа и трави да не расте. Није се обазирила

ни на Зевсове молбе, изасланства олимпских богова,

мировне поклоне. Била је одлучна да земља остане

неполдона све док не добије своју кћер назад. Зевсу је

преостало само једно. Послао је Хермеса9 гласоношу Хаду

са поруком: Ако не вратиш Кору, све је пропало. Деметри

је поручио: Добићеш своју кћер назад под условом да

није окусила храну коју једу мртви.

Према договору, Хермес је довео Кору својој мајци код

Елусине. Пресрећна, Деметра загрли своју кћер, али

7 Хеката је богиња смрти, магије и врачања. Често се приказује као тројна богиња са три тела и три главе, лављом, псећом и кобиљом. Лута гробљима и доноси рђаве снове на земљу. Може да дарива смртнике и да им одузима шта год пожели. 8 Хелије бог Сунца, син титана Хипериона и богиње Теје. Овенчан ореолом сунца током дана он тера ватрене кочије преко неба, од истока ка западу, да би преко ноћи прелазећи океан, поново их у зору издигао на истоку. Кочије вуку ватрени коњи: Пироис, Еос, Етон и Флегон. 9 Хермес је бог трговине, прорицања, пратилац душа и писмоноша богова. Такође се сматра заштитником путника, лопова, трговаца, атлетичара, писаца и песника. На својим сандалама и шлему има крила.

11

чувши да је ипак окусила плодове нара у пољима

Тартара, растужи се и каза: Нити ћу се вратити на Олимп,

нити ћу земљу лишити клетве.

На послетку уз мудро Реино посредовање договор је ипак

постигнут. Кора је морала да проводи три месеца у

подземном царству као Хадова супруга, где је позната под

именом Персефона, а преосталих девет месеци са мајком.

За та три месеца, док јој је ћерка у подземном свету,

Деметра не дозвољава земљи да рађа.

Тако је настала зима.

12

Отмица Персефоне, 1621–1622

Ђан Лоренцо Бернини (Gian Lorenzo Bernini)

Галерија Брогезе (Galleria Borghese), Рим

13

Зумбул Дан шести, 3. јануар 2013.

У давна времена живео је младић по имену

Хијакинт, о коме се не зна много осим да је

био спартански племић. Одгајан у складу са строгим

принципима Спарте, одлучан и неустрашив био је раван

самим боговима. Осим тога красила га је изванредна

лепота, због чега су се два бога, Зефир (Западни ветар) и

Аполон, завадили. Љубоморан на Хијакинтову оданост

Аполону, у Зефиру је клијало зрно освете. Одлучио је да

првом згодном приликом запечати судбину младог

спартанца. Тако је и било. Док су се на једном широком

пољу Аполон10 и Хијакинт надметали у бацању диска и не

слутећи каква га несрећа чека, Хијакинт се снажно упре не

би ли победио свог супарника. Зефир који је са срџбом

посматрао њихову игру, обгрли ветром диск и врати га

натраг брже и снажније. Пре него ли је Аполон успео да

упозори младића, Хијакинт је, погођен у теме, истог трена

издахнуо. Опхрван болом али не желећи да се одрекне

своје љубави и преда младића Хаду, Аполон претвори

спартанског принца у цвет зумбул, на коме и данас стоје

почетна слова његовог крика жалости.

10 Аполон бог светлости, медицине, музике, стрељаштва са којим је нешто касније поистевећен култ Хелија, бога Сунца. Близанац је богиње Артемидеи вођа муза. У век се приказује са луком и стрелом у једној и лиром у другој руци. Заштитник је многих пророчишта међу којима се посебно издваја пророчиште у Делфима.

14

У част овог храброг спартанца, цвет који ми зовемо

зумбул носи латински назив хијацинт (Hyacinthus).

15

Смрт Хијакинта, 1752–1753 Ђамбатиста Тјеполо (Giambattista Tiepolo) Музеј Тисен-Борнемиза (Thyssen-Bornemisza), Мадрид

16

Загрљај Дан седми, 3. јануар 2013.

Акамант, син чувеног атинског јунака Тезеја,

на путу до Троје где је увелико беснео рат, зауставио се у

Тракији како би се одморио. Игром случаја ту је упознао

прелепу принцезу Филиду. Њена лепота, љупко и

достојанствено држање одмах су га освојили. Ни она није

скривала своју наклоност, узвратила му је бескрајном

љубављу. Ипак, након неког времена морао је да настави

пут. Потпуно му предавши своје срце и знајући је да јој

нема живота без вољеног Акаманта остала је да стрпљиво

чека његов повратак.

Када се након десет година Тројански рат коначно

завршио, чувши радосне вести Филида је изашла на обалу

како би дочекала своју љубав. Упирала је поглед не би ли

спазила Акамантов брод, али без успеха. Наредних девет

дана је и пре саме Еоје, богиње зоре, излазила у сусрет

хладним таласима, али узалуд. Сумња да ће га икада више

видети полако је расла у њеном срцу. Десетог дана

предавши боговима своју напаћену душу Филида је

умрла. Видевши то, сама Атина се сажали над несрећном

судбином заљубљених, те одлучи да прелепу принцезу не

остави уцвељеног срца. Њено беживотно тело претвори у

бадемово дрво.

Када је напокон, у рано пролеће, са неколико дана

закашњења, брод њеног вољеног Акаманта изронио

далеко на линији где се небо и море сусрећу у вечном

загрљају, те пристигавши на обалу и сазнавши шта се

17

десило вољеној Филиди, он отрча и снажно загрли дрво.

Отупео од бола и туге не осети ништа друго до додир

храпаве и хладне коре. Схвативши то, Филида, како би га

утешила, узврати му на једини могући начин. Гране јој

уместо лишћа букнуше прелепим цветовима.

Од тада па до данас сваке године у рано пролеће Акамант

грли своју вољену принцезу, а бадемово дрво цвета пре

него олиста, и то много пре осталог дрвећа.

Међутим, Атина је оставила нешто мало горчине у самом

срцу плода у сећање на несрећну љубав.

18

Лептир Дан осми, 4. јануар 2013.

Као што лептир један део свог живота

проводи у ропцу и стегама ровећи по

земљи и блату, да би након преображаја, слободан у свој

својој лепоти опкрајао бескрајна поља, тако и људска

душа напуштајући своје смртно тело, препушта себе

бесмртном, вечном, оностраном.

Стари Грци су једном речју, психе (ψυχή), истовремено

означили оба појма (лептир и душа) и тако души

приписали особину бесмртности.

Упориште ове алегорије налази се у једном од најлепших

хеленских митова. Наиме, реч је о прелепој принцези по

имену Психе, чија судбина носи занимљив печат.

У време када је стасала за удају млада принцеза није ни

слутила да ће лепота, дар богова и својевртсан благослов,

убрзо постати њена најгора клетва. О њеној лепоти

приповедало се широм Хеладе, а удварачи су пристизали

из најудаљенијих крајева. Младићи опијени њеном

лепотом, а беспослени језици причама, довели су до тога

да народ заборави и на саму богињу Афродиту. Убрзо

запоставише религијске дужности, а Афродитини храмови

посташе пусти. На послетку и сам култ богиње лепоте и

љубави поста срамно занемарен. Бесна, богиња одлучи да

пошаље свог сина, Ероса, да баци нераскидиву клетву и

учини сироту Психе непривлачном сваком будућем

удварачу. Тешка срца, Ерос се повинова мајчином захтеву.

19

Док се наредне ноћи припремао да изврши поверени му

задатак, лебдећи над уснулом Психе, он поста очаран

њеном лепотом. У трену, када је клетва већ била бачена,

девојка се пробуди и својим погледом прострели душу, за

смртнике невидљивог бога. Затечен и збуњен Ерос се

неспретно огреба о једну од својих златних стрела и тако

вечно завешта своје срце прелепој принцези.

Бес Афродите није могао бити већи. Ако је ишта могло да

јој пружи утеху била је то барем успешно бачена клетва.

Пролазили су дани, недеље, месеци али међу

многобројним удварачима, све је теже било наћи неког ко

би пристао на женидбу. На послетку њени родитељи

одлучише да потраже савет у Делфском пророчишту.

Питијина11 порука била је „јасна“: На врху литице кћер

дарујте међу боговима мужа пронаћи неће вратити се.

Нерадо, родитељи поступише према савету и у свечаној

пратњи одведоше Психе на планину. Када су стигли до

саме ивице под којом се узбуркано море ломило о хриди,

сирота девојка, склопивши очи, храбро скочи у вртоглави

амбис. Међутим, уместо у дубинама Хада или

Посејдоновог царства, Зефир (Западни ветар) је узе у

наручје и однесе на далеко острво, те Психе срећно

заврши у раскошној палати, где јој је сваке ноћи под

11 Питија је била врховна пророчица у Аполоновом пророчишту у Делфима, позната по својим вишесмисленим одговорима. Обред прорицања је изводила обично након ритуалног купања у извору Касталије и узимања воде са извора Кастиотиса. Седела је на троношцу и уз жвакање ловоровог лишћа и удисање сумпорних испарења из процепа у стенама падала у пророчки транс.

20

окриљем сенки у посету долазио тајанствени удварач.

Подаривши јој срце и душу, једно затражи да му никада

не узврати поглед, те да извесно време остане скривен.12

Психе, по наговору својих љубоморних сестара, којима се

касније осветила за рђаве намере, једне ноћи приђе

уснулом Еросу који је лежао покрај њене постеље, носећи

у једној руци уљану светиљку, а у другој нож. Угледавши

под светлом прелепог младића, покривеног широким,

белим крилима и схвативши да је њен љубавник заправо

бесмртни Олимпљанин, уплаши се и проли врело уље по

његовом нагом телу. Повређен, Ерос истог трена нестаде,

а Психе се врати назад међу смртнике.

Уцвељена, незнајући ко је заправо њен удварач,

несрећна Психе је дане проводила у храмовима

приносећи жртве боговима у нади да ће јој нешто од

самилости узвишених показати пут ка несуђеној љубави.

Напокон, Афродита услиши њене молитве. Прекоревши

је, одлучна у божанском гневу да је казни али и да услови

њену будућу божанску природу, поставила је пред

немоћну Психе низ непремостивих задатака, почев од

разврставања бескрајне гомиле различитог зрневља у

спремишту храма, преко прикупљања златног руна, све до

одласка у подземни светса захтевом да од Персефоне

лично затражи на поклон нешто њене узвишене лепоте13.

12 Ерос је поставио овај услов због бојазни да би се Психе могла од њега уплашити, или би је пак својом природом могао навести да га обожава. Није хтео ништа од тога, само љубав. 13 Колико је одлазак и повратак из подземног света за обичног смртника тежак задатак сведоче потешкоће већ око проналаска

21

Сирота девојка, није могла извршити задатке

непримерене иједној смртној души. Зато су јој у сусрет

изашли богови, мрави, речни бог Кефис, а на самом крају,

када је из пуке радозналости отоврила Персефонин

поклон, из кога је изронио вечни сан и опхрвао одвећ

изнурену Психе притекао јој је у помоћ и Ерос лично,

рекавши јој: Опет те је она иста радозналост која те је

одвојила од мене, овог пута коштала живота. Заврши

задатак до краја, а ја ћу се побринути за остало. Тако је и

било. Ерос је изнео целу ствар пред Зевсом. Договор је

постигнут, а Афродита је променила мишљење. Западни

ветар је опет послат по Психе да је доведе на свечани скуп

богова. Тада је, окусивши амброзију14, постала бесмртна,

након чега се удала за Ероса. Психе је први15 смртник који

је постао бесмртни становник Олимпа.

скривеног улаза, а о савладавању троглавог пса чувара Кербера и поткупљивог чамџије који превози мртве преко реке Стикс, те другим опасностима на путу до Хадовог трона не треба говорити. 14 Амброзија је храна, однсно пиће богова коју на Олимп доносе голубице. Смртник који окуси храну са софре Олимпљана постаје бесмртан. Сматра се да његовим венама више не тече крв већ ихор, узвишени златни етар. 15 Осим Психе, Хераклу је амброзију дала богиња Атина, а Тантал је између осталог био осуђен и због тога што је након што је лично пробао храну богова покушао да је украде и подели са осталим смртницима.

22

Ерос и Психе, скулптура у мермеру, 1787-1793

Антонио Канова (Antonio Canova)

Музеј Лувр (Louvre), Париз

23

Каријатиде Дан девети, 5. јануар 2013.

24

Сузе из камена Дан десети, 6. јануар 2013. (Божић)

На планини Сипилус, у чијем је

подножију смештен турски град Маниса

(некада древна Теба) налази se стена која

подсећа на женску фигуру, са чијег лица

се током кишних дана из две ситне

шупљине сливају танки потоци попут суза. Отуда и име

„камен који плаче“. Међутим, прича о њеном пореклу, за

коју се везује несрећна судбине јенде Фригијске

принцезе, надасве је необична.

Наиме Ниоба16, ћерка Фригијског краља Тантала и богиње

Дионе, уживала је у богатом и спокојном животу, све док

се није удала за Лидисјког принца Ахтеона. Током година

зајединичког живота изродила му је седам синова и

седам кћери, а Фригисјко краљевство расло је у снази и

лепоти, са Тебом као седиштем трговине, културе и

политичке моћи.

Зводљив укус моћи, на који ни сама Ниоба није била

имуна, уз године благостања учинили су је таштом, због

чега је платила прескупу цену.

16 Два хемијска елемента Ниобијум и Танталум добили су ове називе због изузетних тешкоћа скопчаним са њиховим изоловањем, које се могу упоредити са Танталовим мукама, и Ниобином патњом.

25

Тако се десило да се за време светковина, које су се сваке

године ортганизовале у част богиње Лете и њене деце17,

док су окупљени становници Тебе принослили жртве,

пред олтаром појавила, у свој својој лепоти, Ниоба. У бесу

и надмености посматрала је окупљени народ, па им се у

једном трену обрати следећим речима: О лудости под

небом, о глупа руљо, обожавате оне које никада не

видесте. Није ли мој отац са боговима делио трпезу. Није

ли моја мати богиња. Мој муж вам сагради овај град, а

цела Фригија моје је наследство. Где год досеже мој

поглед, допире и моја моћ. Седморо синова и исто

толико кћери подарих свом мужу. Зар ћете поред тога

Лету, која их има само двоје, и даље обожавати. Седам

пута сам срећнија од ње. Није ли то довољно да будем

поносна. Може ли ико то порећи.

Чувши ово Аполон и Артемида, замолише своју мајку да

им дозволи да освете њено име, на шта Лета пристаде,

не слутећи каква немолисрдна омдазда чека Ниобу. Истог

часа спустише се ово двоје богова на главни трг Тебе и

попут фурија устремише се на Ниобину децу, Артемида на

кћери, а Аполон на синове. Од њихових оштрих стрела

нико се није могао сакрити, а молбе и дечији плач не

ублажише њихов гнев. Видевши шта је учинила

преклињала је Аполона да јој поштеди бар последњег

сина, али већ одапета стрела непогрешиво погоди свој

17 Лета, богиња мајчинства, девојачке скромности и заштитница младих имала је двоје близанаца: Артемиду, богињу лова и Аполона бога светлости.

26

циљ. Ахтеон, гледајући како им пред очима умиру деца

покуша да их освети, али га истог трена Аполон уби.

Ниоба, растрзаног ума, оплакивала је своје синове и

кћери девет дана. Напокон, не могавши да поднесе тугу

отрча на планину Сипилус, где замоли богове да јој

прекрате муке. Зевс, видевши таму мајчинског уцвељеног

срца, сажали се и како би јој отпуео осећања претвори је у

камен. Но њена жалост, превелика и за саме бесмртне

Олимпљане, претвори се у сузе које избише на површину

стене.

Од тада до данашњег дана она оплакује своју децу, а

обриси њеног лица могу се назрети на камену кога је зуб

времена одавно начео.

27

Диана и Аполон убијају Ниобину децу стрелама 1772

(Diana and Apollo Piercing Niobe’s Children with their Arrows)

Жак-Луи Давид (Jacques-Louis David)

Далашки музеј уметности (Dallas Museum of Art), Далас

Индекс

Акамант 16

Аполон 1, 13, 24

Арахна 7, 7

Артемида 1, 24

Атина 7

Афродита 18

Ахтеон 24

Дафне 1

Деметра 9

Ерос 1, 18

Еха 2

Зевс 2

Кора (Персефона) 9

Крон 9

Лета 24

Нарцис 2, 5

Ниоба 24

Хад 9

Хеката 10

Хера 2

Хелије 10

Хермес 10

Хијакинт 13

Тантал 24

Филида 16