=Први светски рат у Србији=

Јелена Јевтић

Марија Раковић

Тамара Пешић

Пре тачно сто година, 1914. почео је један од највећих сукоба великих сила- Први светски рат, познат као и Велики рат. Он је вођен између два војна савеза, Антанте и Централних сила.

Антанту су чиниле: Велика Британија, Француска, Русија и Италија (1915) и њене савезнице Србија, Румунија и Грчка.

Централне силе су чиниле: Немачка, Аустро-угарска и савезнице Бугарска и Турска.

Неутралне: Норвешка, Швајцарска, Данска, Шпанија, Албанија, Холандија и Шведска.

Узрок Првог светског рата- нова подела колонија, то се није свидело Немачкој.

Повод Првог светског рата- Сарајевски антентат 28. јун 1914.

Сарајевски атентат- 28. јун 1914.

Гаврило Принцип- припадник „Младе Босне“, убио је Франца Фердинанда наследника Аустро-угарске и његову жену Софију.

Пошто је био малолетан (20 година), добио је казну од 20 година затвора.

Остали припадници „Младе Босне“ су осуђени на смртну казну.

Одело и ауто Франца Фердинанда је у музеју у Бечу.

Слика Франца Фердинанда

Слика Гаврила Принципа

Учесници Сарајевског атентата

Аустпо-угарска је оптужила Србију да је била организатор Сарајевског атентата.

Послала је ултиматум Србији који се састојио од 10 тачки.

Са претњом да ако не испуне све тачке тог ултиматумa, напашће их.

Срби нису прихватили шесту тачку која је била да Аустро-угари испитају Сарајевски атентат.

Аустро-угарска је ултиматум послала 23. јула 1914, а напала их је 28. јула 1914.

Србији је најмање требао нови рат, јер је у Балканским ратовима била економски слаба.

Аустро-угарска је решила да први напад изведе преко Дрине, а Србија је очекивала напад са севера.

Српска војска је имала три армије. Првом армијом је командовао генерал Петар Бојовић. Другом је командовао генерал Степа Степановић. Трећом је командобао генерал Павле Јуришић-Штрум. Врховни командант је био Александар Карађорђевић,

начелник команде је био Радомир Путник, а заменик Живојин Мишић.

12. августа Аус-уг војска је прешла Дрину. Трећа армија је била принуђена да се повуче.

Аус-уг друга армија је прешла Саву и освојила Шабац.

Због напредовања Аус-уг, Степа Степановић је послао две најбоље дизије (велики број војника) ка селу Текериш, Комбиновану и Моравску.

У ноћи између 15/16 августа поразиле 21. аустријску дивизију.

На Церу српска војска је остварила победу Атанте у Великом рату, а Степа Степановић је добио чин војводе.

Слике са Церске битке

Степа Степановић

Након Церске уследила је Колубарска битка. Код Гучела и Мачковог камена почеле су борбе. Кад је српској војсци нестало муниције, чекала је од

савезника да јој пошаљу. Када је добила муницију силовито је кренула у

напад 3. децембра на реци Колубари. Поразила по други пут непријатеља и натерала га

на повлачење преко Саве. Командовао је Живојин Мишић који је после битке

постао војвода.

Слике са Колубарске битке

Живојин Мишић

Генерал Оскар фон Поћорек је смењен због неуспеха и на његово место је постављен немачки генерал Аугуст фон Мекензен.

Оскар фон Поћорек Аугуст фон Мекензен

6. октобра 1915. Аус-уг бојска је почела бомбардовање на Београд,топовима. Београд је бранио са својим војницима мајор Драгутин Гавриловић.

Он је својим војницима одржао говор: “Војници, јунаци Врховна команда је избрисала наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за краља и отаџбину. Ви немате више да се браните за ваше животе који више не постоје. Зато напред у славу! Живео краљ! Живео Београд!“

У одбрани Београда су погинули сви. Макензен је подигао споменик на Кошутњаку српским

војницима на коме пише “овде почивају српски јунаци“. Ово је јединствен случај у историји да је непријатељу

подигнут споменик.

После пада Београда, аустријска војска је постепено освајала Србију,а српска војска је била принуђена да се повлачи ка Грчкој.

Аус-уг и Бугарска су окупирале Србију 1915. Станивништво,према Арчибалду Рајсу одвођено је у

логоре,око 150 000. Аус-уг власти довеле су своје професоре,ћирилица

је била забрањена,сузбијана је православна вера итд.

Бугари су терали Србе да њихово презиме не сме да се заврши на ић него на ов.

За време окупације појавио се пегави тифус од кога су многи умирали.

Врховна Команда је 24.новембра 1915. одлучила да се трупе повучу преко Црне Горе и Албаније на Јадранско приморје.

После више од месец дана, српска војска се прикупила код Скадра, Драча и Валоне, одакле се повукла на Крф на коме је до априла пристигло 151. 828 војника ,у Тунису око 13.000,а на Корзици и у Француској око 5.000 војника.

Албанска голгота слике

Плава гробница је назив који се користе за море око острва Видо близу Крфа.

Опорављена српска војска је пребачена на Солунски фронт,преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу.

На Солунском фронту,од 1916.до септембра 1918. године углавном владало је затишје.

А онда је уследио расплет. Водила се борба прса у прса.

Бајонетима на бајонете о чијој страхоти сведочи запис Огиста Албера, француског официра за везу: „Оно што сам видео на Ветернику памтићу до краја живота. Измешали се француски и српски војници. Растурене десетине пентрају се по камењару. Људе подеране обуће, искрварени, освајају метар по метар. На једном све замуче, ни пушка да опали, чују се само јауци. То се води борба прса у прса, оружије више не помаже. Судбину овог дела фронта решавају нож и срце јуначко. Мој митраљез ћути, не могу да гађам, побићу српске војнике који су се измешали са бугарским и носе се, носе.Крај мојих ногу нађоше се двојица. Ухватили су коштац, побацали оружије и сурвавајући се низ масив планине кидишу један на другог. Гледам ужас, час је Бугарин одозго хоће да удави Србина, час је Србин горе покушавајући да задави Бугарина. Обојица снажни, шкргућу зубима, не малаксавају. Збуњен сам, хтео бих да окончам овај двобој, али немам снаге. Сад је на једном Србин јачи, удара Бугариновом главом о тло и виче-ово је моја земља, ово је моја земља, упамти.Најзад малаксао Бугарин више не може ништа да упамти, чује се његов ропац и ту, испод Ветерника, заврши ратовање. А српски војник стресе пршину са одеће и викну ми-хајде Француз напред..“

После таквих борби и напора главни део фронта је пробијен. Освојен је Соко, а 16, септембра Југословенска дивизија.

„Сломили смо сваки отпор непријатеља, а онда кренули у јуриш који ниједна сила није могла да заустави. Вукла нас је неизмерна жеља да што пре стигнемо у родни крај “, сећао се Иван Филиповић, редов Дримске дивизије из Уба.

Та огромна жеља водила је војнике из победе у победу тако да је по речима Д’Епереа „српску пешадију и француска комора на коњима једва стизала„. Зато и не чуди што је Скопље ослобођено већ 25. септембра, после чега је српска војска кренула према Бугарској граници. Само четири дана касније, у штабу Франша д’епереа Бугари су потписали капитулацију...

Франш д’Епереа

Алфред Краус, аустријски генерал:

Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље.Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља.Задовољени са малим,лукави,особито покретљиви,добро наоружани,вешти у коршћењу земљишта,врло добро вођени,они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.

Виљен Други, немачки цар, у телеграму Бугарској Врховној команди:

62.000 српских војника одлучило је о исходу рата.Срамота!

Роберт Лесинг,министар спољних послова САД:

Када се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва,а српски народ претрпео је нечувене муке и тако пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено-они се морају наградити.

Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.

Освајање планине Кајмакчалан чувена је битка на Солунском фронту.Битка се одиграла у другој половини септембра 1916. Прва српска армија успела је да заузме врх Свети Илија,на висини од преко 2.500 метара.Том приликом страдало је око 5000 Срба.Међу погинулима био је и командат добровољног одреда,Војвода Вук.

Начин да се означи спомен умрлих ван отаџбине био је подизање такозваних крајпуташа.

Највише крајпуташа има у пределу западне Србије.

Слике са битке на Кајмакчалану

Србија је, према подацима Конференција мира у Паризу, 1919.

изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. год. Од овог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. Приликом преласка преко Албаније умрло је 77.455 војника, у борбама на Солунском фронту 1916-18. године 36.477, побијено или умрло у заробљеништву 81.214, а 34. 781 војника умрло од рана или болести на територији Србије 1915. године. Што се тиче цивилног становништва, губици су износили 845.000. Од 200.000 грађана који су пошли за војском преко Албаније погинуло је или умрло преко 140.000 људи. Епидемија пегавог тифуса 1914/15 однела је 360.000 људи.

Рат се завршио победом Атанте, када је Немачка потписала капитулацију 11.новембра 1918.