ХРВАТСКИ НАРОДНИ И КЊИЖЕВНИ ПРЕПОРОД(1835-1848), ИЛИРСКИ ПОКРЕТ

Илиризам обухвата раздобље од 30-их до 50-их и 60-их година XIX века у Хрватској.У литератури постоје различита схватања овог покрета: по једнима, илиризам је прост одраз панславистичких схватања, по другима, реч је о аутохтоном, чисто хрватском културном, књижевном и националном покрету.Илиризам на једној страни представља политичку борбу за самосталност Хрватске, а на другој страни представља борбу за језичко и културно јединство Јужних Словена.Циљ Илирског покрета био је следећи: супротставити се политичким и територијалним претензијама Мађарске. Хрватска је је још од почетка XII века била у саставу Угарске. Постојао је хрватски сабор састављен од племства и високог свештенства. Хрватском је у име краљева управљао бан.Борбе са Турском условиле су поделу Хрватске на 3 жупаније: загребачку, вараждинску и крижевачку.Бечки двор је систематски спроводио германизацију. Велики број хрватског племства није се служио народним језиком, а многи племићи га нису ни знали.Далмација се налазила под влашћу Венеције све до краја XVIII века када је Наполеон срушио Млетачку републику и када је ушла у састав Наполеонових Илирских провинција. Један део Хрватске је још крајем XVI века био издвојен у Војну крајину.После смрти Јозефа II Хрватска се чвршће повезала са Угарском тражећи заједничку владу за Хрватску и Угарску. Овим се хрватско племство и формално одрекло независности.Мађарска је инсистирала на томе да се у Хрватску уведе мађарски као службени језик. До тада су у Хрватској службени језици били латински, италијански и немачки. Хрватско племство то најпре није хтело да прихвати, али је хрватски сабор 1791. донео одлуку да се мађарски учи као необавезан предмет у школама, а 1897. мађарски језик уведен је као обавезни предмет да би три године касније сабор тражио да се овај предмет укине. У XVIII веку у Европи долази до снажног успона буржоазије и грађанског друштва и већ су била решена питања јединства и ослобођења, демократских слобода и питања сељаштва. Ова питања се у Хрватској тек отварају.Књижевност је оскудна. Писци не само да се стиде да се називају Хрватима него се стиде и свог језика. О томе пише Павао Штрос у својој познатој песми “Кип домовине” (1831), где истиче да ће Хрвати заборавити свој језик и постати други народ.Познати издавач календара Антун Нађи такође је говорио о немарности према хрватском језику, а сличне мисли налазимо и у спису Антуна Михановића “Реч домовини од хасновитости писања ву домородном језику” (1815), у којем наводи да ни један народ не може напредовати ако писци не пишу народним језиком, а хрватски писцу се свог језика стиде. Тек 1840. Хрватски сабор је молио од краља дозволу да се у Академији и гимназијама оснују катедре народног језика, а 1847. сабор је донео одлуку да се народни језик уведе као службени језик.Најзначајнији списи с почетка Илирског покрета су:

1. Људевит Гај: Кратка основа хорватско-славенскога правописања (1830); 2. Гроф Јанко Драшковић: Дизертација или разговор дарован господи поклисаром (1832);3. Иван Деркос: Гениј домовине над синовима који спавају (1832).

“Дисертација” грофа Јанка Драшковића представља политички програм Илирског покрета, а Деркос ставља акценат на патриотизам, народност и народну свест.

Драшковић тражи:

1. Јединство хрватских, а она и јужнословенских земаља под илирским именом;2. Посебан положај према Угарској и посебну владу;3. Један језик и то штокавско наречје (Гај још увек није за то);4. Мере за унапређење трговине, однос према сељаштву и слично.Појам илиризам почео се употребљавати још у доба ренесансе као заједничко име за све Јужне Словене (Илири), те као ознака за народни језик, при чему се мислило на штокавско наречје.Људевит Гај у почетку није употребљавао овај појам. Он је говорио о хорватско-славенском правописању, покренуо је Новине хорватске, уз које је излазио и књижевни прилог под називом Даница хорватска, славонска и далматинска. Тек годину дана касније мења назив новина у Даницу илирску и даје ону чувену слику девојке – Европе, која у руци држи лиру, то јест Илирију “на три угле основану”, од Скадра до Варне. Несложне су на тој лири Корушка, Бугарска и доња Угарска и Гај предлаже да се те струне сложе у један глас и да заједнички језик буде исти – илирски. Једино ће на тај начин бити могуће створити моћну књижевност – илирску књижевност.Први број Новина хорватских изашао је 6. јануара 1835. и та година узима се за прави почетак Илирског покрета, јер је тек са покретањем Новина покрет могао да организовано иступа и да систематски спроводи одређену политику. Илирски покрет обухвата раздобље од појаве Деркосове и Драшковићеве брошуре, тачније од 1832. па све до 1849. када је дошло до победе бечке реакције и када је у Време Баховог апсолутизма овај покрет забрањен.Сходно томе, Илирски покрет би се могао поделити на три периода:

I од 1832. до 1842.1. борба за јединство хрватских, а потом и других јужнословенских земаља под илирским

именом;2. борба за јединствени књижевни језик и правопис као услов за стварање велике

књижевности;3. панславизам - јединство свих Словена. Под утицајем Колара и Шафарика говори се о 4

словенска дијалекта: руском, чешком, пољском и илирском;4. неодређеност и колебљивост у политици;5. у књижевности преовладава дидактичко-просветитељско схватање. Писци

глорификују прошлост, пишу по узору на дубровачке писце и по узору на народну књижевност. Развијају се различите лирске форме, јављају се новела и драма и приказују се прве позоришне представе на народном језику. Основана је загребачка читаоница 1836. и Матица илирска 1839.

6. једна група уметника (Враз, Вукотиновић, Раковац), покреће алманах Коло 1842. Покретање овог алманаха означава крај првог периода, чији је главни представник био Људевит Гај.

II од забране илирског имена 1843. до краја 1847.

1. Беч је хтео да спречи политичка стремљења Илираца и забрањује илирско име тако да 21. јануара 1843. Новине илирске излазе као Народне новине;

2. Илирски покрет све више добија карактер националног покрета. Људевит Фаркаш Вукотиновић већ је у чланку “Ilirizam i croatizam” (1842) писао да илиризам треба схватити у литерарном, а кроатизам у политичком смислу;

3. због цензуре се у Београду штампа илегални лист Бранислав, први југословенски илегални лист (1844-1845;

4. Хрватски сабор доноси одлуку о увођењу хрватског језика 1847.;5. приказује се прва хрватска оперета Љубав и злоба (1846) Ватрослава Лисинског за коју је либрето

написао Димитрије Деметар. 6. на Академији је основана катедра народног језика;

7. у Загребу је покренут алманах Искра (ур. Димитрије Деметар и Иван Хавличек, 1844), а у Задру Зора далматинска (ур. Анте Кузманић, 1844);

8. Афирмишу се најистакнутији Илирци: Враз, Мажуранић, Деметар, Прерадовић. III од 1848. до 1849.

1. на власт долази Јосиф Јелачић који се са Гајем потпуно ставио у службу бечког двора;2. Гај продаје Новине бечкој влади;3. у време Баховог апсолутизма укида се слобода штампе и аутономија у унутрашњем управљању:4. књижевност је углавном ангажована. Збирке родољубивих песама објављују Иван Кукуљевић и

Мирко Беговић, а 1849. објављена је само једна драма Кастриота Скендербег Јураја Шпорера;5. средином 1849. престаје да излази Даница и то уједно значи и крај Илирског покрета.

Сличности и разлике између европског, српског и хрватског романтизмаХрватска књижевност с краја XVIII и почетка XIX века није била развијена. Требало би издвојити комедије Тита Брезовачког.Почетком XIX века осећа се утицај европског просветитељства и сентиментализма.Бискуп Максимилијан Врховец је 1813. позвао свештенство да прикупља речи, пословице, песме и старе књиге, што је најава романтичарских идеја о прикупљању народних умотворина.Након 1830. почиње прво раздобље хрватског романтизма.Разлика између европског и хрватског романтизма огледа се у томе што се хрватски романтизам не појављује као реакција на претходне књижевне правце, јер у Хрватској период просветитељства и класицизма готово да није постојао. У Европи се романтизам појављује и као својеврсно разочарење у обећања буржоазије пре револуције. За разлику од Европе, у Хрватској још увек влада феудализам.Хрвати се угледају више на српско просветитељство, на Доситеја Обрадовића (Востани Сербие), на дубровачке писце, на народну књижевност, као и на Вука Ст. Караџића.Од европских романтичара хрватске писце понајвише одваја дидактично-просветитељски и родољубиви тон, а бег у прошлост не представља бег од стварности или једноличног грађанског живота, већ има и поучни и просветитељски карактер, слави се јунаштву у циљу националних и политичких борби.С друге стране, српски романтизам је окренут, пре свега, борби за народни језик. Српски писци, за разлику од неких хрватских писаца, знају свој матерњи језик. Њима је црквени језик био стран. У Хрватској су писци већином били кајкавци или чакавци и борећи се за штокавско наречје они су се борили за језик који, у крајњој линији, нису знали (Прерадовић, на пример).У хрватском романтизму нема или има мало осећања светског бола, свеопште туге и песимизма. Хрвати имају политичку борбу (понека Прерадовићева песма зазвучи у духу свеопште туге). У српској књижевност се свеопшта резигнација, безизлазност може пронаћи у стиховима Ђуре Јакшића.У хрватској књижевности скоро да нема љубавне лирике (изузев Ђулабија и неких Прерадовићевих песама). Углавном се пишу буднице. Најпознатије су “Лијепа наша домовина” Антуна Михановића, “Још Хрватска ниј пропала” и друге.Уводе се нове песничке форме: балада, газела и сонет.Негује се национално-историјска драма, чији су главни представници били Кукуљевић, Раковац, Деметар... С обзиром на то да су те драме биле извођене на народном језику јасан је и њихов утицај на позоришну публику.Јавља се новела са типично романтичарском конструкцијом (двоје младих се заволи, идеални јунаци, спасиоци... Шеноа је то нападао “вјечита романтика, вјечита идила”). У овом периоду постављен је темељ хрватској књижевној критици (Вразово Коло).Преводе се познати европски романтичари: Бајрон, Иго, Пушкин.Ударени су темељи путопису (Матија Мажуранић “Поглед у Босну”, Антун Немчић “Путоситнице”).Највећи домет у књижевности хрватског илиризма представља спев Смрт Смаил-аге Ченгића Ивана Мажуранића. Хрватски илиризам обележила је и борба за књижевни језик и правопис. У том смислу, од изразитог је значаја Бечки књижевни договор о заједничком књижевном језику из 1850.

Бечки књижевни договор су потписали Вук Ст. Караџић и Ђура Даничић са српске стране и Димитрије Деметар, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стјепан Пејаковић са хрватске стране, као и Словенац Фран Миклошич.Основне одредбе овог договора су да су екавско и ијекавско наречје равноправни, с тим да се ијекавица препоручује, а Вуку је било поверено да напише главна правила. И хрватски и српски потписници потписали су документ као појединци, а не као носиоци овлашћења свог народа.Године 1849. Вук долази у сукоб са Илирцима због чланка “Срби сви и свуда” у којем тврди да су само чакавци (одн. кајкавци прави Хрвати) док су штокавци Срби иако се они `римскога` и `грчкога` закона тако не осећају, али се не осећају ни Хрватима. Вук полази од романтичарског схватања језика као темеља народности и не прихвата верско опредељење у одређивању националности. Вуку је одговорио Богослав Шулек 1856. Он указује на то да наречје не може бити мерилом народности и да постоје историјски докази о употреби хрватског имена код једног дела штокавских католика. Сам Вук је у својој реплици из 1861. знатно одступио од ставова изнесених у чланку “Срби сви и свуда”.Вуково схватање да су Штокавци Срби ослањало се на учење Франа Миклошича који је разликовао српски језик (штокавски) од хрватског (чакавског).Ђуро Даничић је прихватио идеју заједничког српскохрватског језика, за коју се први залагао Копитар, потом Јакоб Грим и на крају и представници Илирског покрета.

.

Иван Мажуранић, Смрт Смаил-аге Ченгића

Иван Мажуранић, највећи представник епохе романтизма у новијој хрватској књижевности, рођен је у Новом Винодолском 11. августа 1814. За време осмогодишњег школовања успешно је однародњен, писао је на немачком језику и своје радове потписивао као Johan. У овом периоду упознаје се са класицистичком књижевношћу, али и са делима европских романтичара – Новалиса, Бајрона, Пушкина, Колара, Мицкијевича и других.Гимназију је завршио на Ријеци 1833. У гимназији је научио латински, италијански и мађарски језик, а будући да је био најбољи ђак у генерацији добио је од државе стипендију да настави школовање у Угарској. Након завршетка гимназије прелази на загребачки лицеј где уписује филозофију и упознаје се са радом Људевита Гаја. У Илирски покрет уводи га старији брат Антун, који је био Гајев главни помоћник и у великој мери утицао на даље Мажуранићево образовање и усавршавање. Другу годину филозофије уписује на лицеју у Соматхељу 1834., учи француски и енглески, интересује се за словенске језике и почиње да пише на народном језику. Прву песму на народном језику под насловом Приморац Даници објављује 1835. у другом броју Данице илирске. Овој песми претходила је Мажуранићева песма из 1832. под називом Buscudal, која је била написана на мађарском језику. У овом раздобљу, осим поезије, Мажуранић пише и прозу афористичног карактера. У јесен 1835. Мажуранић уписује студије права на Академији у Загребу. Након завршених студија ради као практикант у приватној адвокатској канцеларији да би 1839. био изабран за доцента при хуманистичкој катедри на загребачкој Вишој гимназији.Године 1840. пише проло за премијеру прве хрватске позоришне представе Јуран и Софија Ивана Кукуљевића, коју су у Загребу извели новосадски глумци. Крајем године прелази у Карловац у којем ће остати до 1848. као службеник у градском магистрату. У Карловцу ће написати и своја најбоља дела. У Пешти је 1841. положио специјалистички испит из меничног права. Исте године оженио се сестром чувеног хрватског песника и драмског писца Димитрија Деметра, Александром. Следеће године постаје активни члан сарадник Матице илирске, а од 1858. до 1872. и њен предсеник. Заједно са др Ужаревићем објављује Њемачко-илирски словар, 1842.Године 1844. објављен је Осман Ивана Гундулића са Мажуранићевом допуном XIV и XV певања и обимним речником. Убрзо након тога, 1846. објављено је и најзначајније дело Ивана Мажуранића, спев Смрт Смаил-аге Ченгића.Након пада феудалног система у Аустрији, Мажуранић 1848. објављује посланицу Хрвати Мађаром, коју многи сматрају обрасцем илирске уметничке прозе. Све више се посвећује политичком раду, постаје генерални прокуратор за Хрватску и Славонију, постаје председник Дикастерија за Хрватску 1860., који је основан када је Листопадском дипломом поново враћен устав. Мажуранић бива изабран за првог хрватског канцелара 1861, постаје и први бан пучанин 1873. и створио је од Хрватске модерну државу.Из политичког живота повукао се 1880. Последње дане провео је бавећи се математиком, астрономијом и прочавањем дела класика. Умро је 4. августа 1890. и сахрањен је у Илирској аркади на Мирогоју у Загребу. Спев Смрт Смаил-аге Ченгића настао је по наруџбини. Мажуранићев шурак, Димитрије Деметар, био је уредник алманаха Искра. У потрази за новим сарадницима, тражио је и од Ивана Мажуранића да нешто напише за овај алманах. Тако се спев први пут појавио у Искри 1846., а датиран је: “У Карловцу, 29. студенога 1845”, и у тој верзији носио је наслов Смéрт Ченгић-аге. Мажуранић је поносно одбио хонорар који му је понуђен за овај спев уз образложење да се служба домовини не плаћа.Први пут се спев као засебно издање појавио 1857. под насловом Смрт Смаил-аге Ченгића. Ово издање је, уз дозволу самог Ивана Мажуранића, приредио И. И. Ткалац. Ткалац је о настанку дела оставио значајно сведочанство у писму Владимиру Мажуранићу, где, између осталог, каже:“Пјесни била су два повода сасвим различита. Први био је долаз једног Црногорца у Карловац на повратку у Црну Гору. Не сјећам му се имена, но још ми је пред очима како је једне вечери у нашој старој читаоници причао о зулуму и смрти Ченгића, и колико нам је срце гануо својим живим говором и описом борбе, у којој је и он присуствовао. Сјећам се да смо ми слушаоци: Твој отац, Никола

Врањицани, Мишо Мусулин, Андрија и Јосо Кунић, ја, Прица и др Kapper међу собом сабрали нешто новаца за путни трошак Црногорцу. Наравно да је причање овог човјека дубоко дирнуло благу и умјетничку ћуд Твог оца; тако у читаоници као и у вашој кући дуго и често се разговарало о овом Црногорцу и мукама јадне раје под Турцима и лудој политици европској. Не знам када је твоме оцу дошла мисао да пише Ченгића... Може бити да је одмах послије одласка оног Црногорца наумио пјесму спјевати, но тек кад је Твој ујак Деметер Митра мољакао Ивана да му за његов алманах “Искру” што напише, а Твоја мајка, Роза, Прица и ја му досађивасмо да задовољи Митри, видјесмо да је заиста почео писати, но врло споро [...] Кад изађе “Искра” (дакле 1846), послао сам је старому моме пријатељу Вуку Караџићу у Беч. Старац ју је поздравио с одушевљењем и писао ми да нитко на свијету не би био кадар љепшега што написати.”

Сам Мажуранић је навео да је о боју на Грахову чуо од једног Црногорца који је 1843. или 1844. дошао у Карловац који је “приповиједао веома пластично све згоде и смрт Ченгић-аге”. Као могући извор о погибији Смаил-аге Мажуранићу су могле послужити и Илирске народне новине које су објавиле нешто слободнију репортажу о овом догађају о коме је први пут писано у Србском народном листу, бр. 87 од 7 (19) октобра 1840, као и путопис његовог брата Матије Мажуранића. Претпоставља се да је као могући извор за настанак спева Мажуранићу могла послужити и народна песма. Људевит Јонке то негира из простог разлога што су две варијанте народне песме о смрти Смаил-аге објављене после Мажуранићевог спева, при чему Јонке, као и његове присталице, пренебрегавају чињеницу да је песма, иако незаписана, живела у народу. Пре спева објављена је само једна народна песма у Српско-далматинском магазину за 1845., али она са самим спевом нема много додирних тачака. Веће сличности постоје између спева и песама Жалосна смрт Смаил-аге Ченгића (објавио ју је Орсат Пуцић у Дубровнику 1849.) и Смрт Смаил-аге Ченгића (објавио ју је Вук 1862. у Српским народним пјесмама). Историјска основа Исмаил-ага Ченгић је историјска личност. Његова породица води порекло из Мале Азије, познати су под именом Чангри, а кула им се налазила у Липнику, где је Исмаил-ага и рођен. На основу преписке са Његошем и сведочења савременика, који су га описивали као јунака и племенита човека, који је живео скромно и умерено, може се закључити да је Исмаил-ага био праведан и мудар владар. Учествовао је у српском устанку, у руско-турском рату, у походима против Црногораца, потукао је устанике “змаја од Босне”, а за победу коју је однео у битки на Грахову 1836. добио је пашалук. Његово јунаштво опевано је и у народним песмама.Бој на Грахову из 1836. имао је судбинско одређење за Исмаил-агу Ченгића. У том боју лично је погубио рођеног брата владике Његоша и још седам момака из исте куће, што ће за последицу имати одмазду Црногораца.Обор-кнез Ђоко Маловић, турски повереник, намамио је писмом агу у коме је стајало да су се Дробњаци осилили и да се шире гласине да ага више не може да прикупи харач. Ага је са великим бројем угледних Турака и са својом војском кренуо на Дробњаке и у Мљетичку код Шавника, где се утаборио 5. октобра, био опкољен и нападнут рано ујутру. У свеопштој пометњи ага је покушао да побегне на коњу, али га је једно зрно погодило у потиљак. Црногорци су му одсекли главу и однели је на Цетиње. Турска освета била је страшна: два Исмаил-агина сина заједно са војском Али-паше Сточевића прегазили су Дробњаке, попалили црногорска села, а црногорским главама окитили су Ченгићев гроб. Мажуранић је пошао од историјских чињеница, али је у великој мери и одступао од њих. Најпре, Смаил-ага није живео у Стоцу, него у Липнику. Није био тиранин и није забележено да је мучио брђане како је приказано у спеву, односно у првом певању “Аговању”. Историјски Смаил-ага, даље, није био потурица, а у спеву има таквих наговештаја. Старац Дурак се не помиње у историјским изворима поводом овог догађаја. Потом, и сам повод за сукоб између Смаил-аге и Црногораца не одговара историјској истини. У спеву је мотив за одмазду мучење брђана и раје, а историјска истина је, видели смо, другачија. Новица није био Дураков син, нити је био потурица како се наводи у спеву. Новица Церовић, син попа Милутина Церовића кога је погубио Мехмед-паша Селмановић, а не Смаил-ага, био је војвода црногорски и један од главних учесника у сукобу на Мљетичку. У спеву до сукоба долази у

Гацком пољу (не на Мљетичку), а и харач на начин на који је описан у спеву у датом историјском контексту као такав не постоји. Мирко није био четовођа и није убио Смаил-агу. Када је реч о спеву Смрт Смаил-аге Ченгића на првом месту се у књижевној историји отвара проблем ауторства или проблем неинвентивног угледања Ивана Мажуранића на дубровачке песнике, класично наслеђе или народну поезију. У првом случају, најчешће се тврди да је овај спев написао Петар II Петровић Његош. Као контрааргумент осталим тврђењима могу нам послужити ставови Антуна Барца: “Кад бисмо узели у обзир све што је у вези с таквим истраживањима досад изнесено, морали бисмо доћи до закључка како у Смрти Смаил-аге Ченгића нема готово ништа изворно. Цијела пјесма састављена је од 1134 стија, а различити коментатори изнијели су бар толик број сличних мјеста из домаћих и страних писаца. Или су пронашли да је Мажуранић изрекао туђу мисао, или употребио туђу реченицу или преиначио туђу слику. Ваљда у цијелој свјетској књижевности нема дјела које би било толико расјецкано... Већ само низање тобожњих или правих сличности доводи до једино исправнога закључка: како је то испитивање великим делом натегнуто.” Ипак, у спеву се могу лако препознати утицаји три књижевне традиције:

НАРОДНЕ ПОЕЗИЈЕ

ДУБРОВАЧКЕ КЊИЖЕВНОСТИ

КЛАСИЧНОГ НАСЛЕЂА

Спев је компонован из пет певања:

1. Аговање (стихови: 1-113)2. Ноћник (стихови: 114-193)3. Чета (стихови: 194-477)4. Харач (стихови: 478-1100)5. Коб (стихови: 1101-1134)

Критичари сматрају да је спев у својој основи сценска творевина. Први је о томе писао Фрањо Марковић: “Чин пјесни развија се разложитошћу, напетошћу, градацијом и цјеловитошћу драматичном; пет дијелова пјесни: Аговање, Ноћник, Чета, Харач, Коб – приказују се својим садржајем свакому на први мах као пет актова драме”. Живанчевић ову тврдњу допуњује тиме да је спев, бар у формалном погледу, саздан по строгим правилима Аристотелове поетике и да свако певање одговара чиновима драме. Посебно је питање да ли се са овим можемо у целости сагласити?Заплет је мотивисан индивидуалном и колективном осветом, при чему се, у складу са идејама илиризма, предност даје колективном чину.У самом наслову уочава се мотив смрти, који је присутан у целом спеву, а који је био омиљен у епохи барока и класицизма, а овај мотив срећемо и у готово читавом хрватском романтизму. Идејом смрти од непознате руке (“Ал` ту близу Мирко пушке пали.../Проз ноћ црну прхну без тијела/Храбра душа, гола, невесела!... Паде ага, ал` се Турци боре”) решавали су драмски сукоб Хомер, Вергилије и Торквато Тасо. Смрт је схваћена као успостављање хармоније, као чин победе добра над злим. Други мотив је мотив насиља и тираније. Поред физичког насиља (“Кад их видје силан ага,/ он намакну гојне воле/И џелате, љуте рисе,/Тер их турскијем даривао даром:/Сваком момку оштар колац даје,/Коме колац, коме ли конопац,/коме бритку сабљу намјењује”), присутно је и насиље над вером и моралом. Са мотивом насиља у дубокој је вези и карактеризација ликова. Епски сукоб образложен је путем психологије пропасти освајача, а читаоцу је у читавом тексту остављен простор за надоградњу ликова и представа о историјској датости, као и могућност за различите асоцијације које проистичу из слојевитости и вишезначности текста.

Сам текст има и информативну значењску функцију. Информативна је садржана у упознавању са топономастиком и историјским личностима и збивањима, а значењска уздиже спев на космички ниво и на ниво универзалности.У читавом тексту спева дат је сукоб између добра и зла оличен у сукобу између хришћанства и ислама, а симболично исказан кроз борбу и супротност светлости и таме, сунца и месеца, дана и ноћи, где је дан симбол јасновидности, слободе и устројства, а ноћ симбол ропства, растројства и помрачења духа. Принцип антитетичности, дакле, један је од основних принципа компоновања спева.Извршена је поларизација ликова на три скупине: Турци, брђани и раја. Они припадају или изразито позитивној или изразито негативној парадигми. Турци су приказани индивидуално, а брђани и раја као колективни лик. Нема женских ликова, али се осећа “атмосфера женства”, како је запазио Антун Барац.Лирским паралелизмима, асиндетским стихом, епским десетерцима који се смењују са деветерцима и новљанским лирским осмерцима, Мажуранић у првом певању описује владавину, аговање, Смаил-аге Ченгића, која је одређена тиранијом, самовољом и насиљем. Простор је тачно одређен: Смаил-агина кула усред Столца у земљи херцеговој. У својој кули ага подвргава најгорим мукама брђане (“Сваком момку остар колац даје,/Коме колац, коме ли конопац,/Коме бритку палу намјењује.”) Уводна слика насиља дата је овлаш онако како се насиље приказује у народним песмама. Не исказује се кривица заробљених брђана. Зна се да их је ага заробио на “Морачи, води хладној”, али се не открива да ли су заробљени у борби или на други начин. У првој строфи, осим брђана, Смаил-ага захтева да му изведу и старца Дурака. Његова кривица је готово јасно дефинисана: крив је, јер је саветовао агу да пусти брђане “дому своме, јер су [...] влашад љута;/ Они ће ми одмаздити/Мојом главом влашке главе”. На овај начин мотивише се даљи ток радње, а томе доприноси и увођење психолошке мотивације, подсвесног страха Смаил-аге од могуће освете брђана на крају прве строфе: “Ко да стрепи мрки вуче/С планинскога гладна миша.”Атмосферу тишине у слици мучења брђана ремети звук колца, пале, вешала и ови акустички ефекти у ономатопејским стиховима: “Крцну колац њеколико пута,/Звизну пала њеколико пута,/Задркташе та вјешала танка,/ Ал` не писну Црногорчад млада,/Нити писну, нити зуби шкрину”), доприносе даљој динамизацији драмске радње, с једне стране, и наглашавању херојства брђана, који ничим, за разлику од Турака, па и самог Смаил-аге у чијем срцу рију подсвесни страх и зебња, не испољавају страх или бол, с друге стране. Перифразом и описним казивањем, Мажуранић приказује погибију брђана: “Већ тко зовну бога великога,/Тко лијепо име Исусово,/Тер се ласно растадоше с сунцем,/Заточници мријет навикнути.”Велики део првог певања Мажуранић посвећује унутрашњим проживљавањима Смаил-аге, који се “силом дивит мора горском мишу”, па се и монолог из тих разлога наметнуо као одговарајуће средство. У првом певању јавља се опозиција “стари – млади”. Млађи и недовољно искусни Турци радо гледају “на липову крсту муке”, док старији ћуте од страха. Ту се имплицитно провлачи и тема потурица, у уској вези са архетипом “браћа-непријатељи”, посебно видљива у лику старца Дурака, али и самог Смаил-аге. Осећајући несигурност и колебљивост међу самим Турцима, Смаил-ага ће наредити џелату да убије Дурака. У завршном делу првог певања описана је Дуракова погибија са јасно успостављеном разликом у односу на страдање брђана: брђани ћутке и јуначки подносе муке – Дурак и његов син Новица моле за милост (“Аман, аман! Старац пишти,/И Новица син му заман/”Аман, аман! Сузан вришти”). На овај начин успостављен је и контраст између прве и последње слике Аговања: тема је иста – убиство, злочин, починилац је исти – Смаил-ага, али су манифестације различите: док брђани ћуте, Турци плачу и моле за милост, док је освета брђана идеолошки мотивисана, оправдана и очекивана, јер је у циљу борбе за веру, правду и слободу, дотле је освета Турака, односно Новице, мотивисана индивидуалним и личним разлозима. Да је освета брђана неминовност потврђују и задње речи које у самртном ропцу изговара старац Дурак: “Медет, медет!”, речи које Турци изговарају када умиру за последњу реч. Друго певање, Ноћник, у духу романтичарског начина певања приказује тајанственог јунака који се “вере уз кланце низ кланце”, који се “краде к оној Гори Црној”, страхује од сваког шума, опрезан да не изгуби живот пре но што оствари свој циљ. Скуп рефлексија о ноћном путнику појачавају контраст између дана и ноћи и рефрен: “Види му се, мријет му се неће,/А јест њешто што га напред креће.”Интересовање читалаца у вези са идентитетом усамљеног ноћног путника продубљује се и истовремено и открива словенском антитезом:

“Је ли хајдук, ил` ухода турска,Што уходи свилоруна крда,Ил` волова стада виторога?

Нит је хајдук, нит ухода турска,Већ Новица, Ченгића кавазу;

Бијесан Турчин, крвник Горе Црне,Кога знаде и старо и младо,

И не би га пронијеле виле,А камоли ноге на јунаку

Црном Гором на бијелу дану.”У Новичином опису Мажуранић маркира следеће детаље: лак опанак је на ноге притего, го ракчин на јуначку главу, а од сарука (сарук=чалма, прим. Д. К.) нема ни помена, који су показатељи не само Новичиног лукавства да маскиран безбедно стигне на Цетиње него и симболизују пад ислама и победу хришћана, пад тираније и ропства и победу слободе.Информативни карактер другог певања огледа се у представљању црногорских племена Цуца, Бјелица, Ћеклића, које Новица мора да превали до цетињског поља. На Цетиње стиже када се трећи петли зачују, дакле, у зору. И у другом певању прецизно је изведен контраст између првог и другог дела. Први део одвија се ноћу, а други део у зору, која је јасан симбол слободе. Први део је дескриптивног карактера, други део је динамичнији и дат је у форми дијалога између Новице и црногорских стражара, којим се уједно образлаже лична освета: “Носим троје на срдашцу јаде:/ једни су ми на срдашцу јади/Што ми Ченгић смакну Морачане; Други су ми на срдашцу јади/Што ми Ченгић погубио бáба; А трећи ми на срдашцу јади/Што ј` још више: да још крвник дише.” Новица тражи да га стража пусти “господару и моме и твоме”, а претпоставља се да Мажуранић овде мисли на Његоша.Народном стиху, опису јунака у духу народне поезије, Мажуранић на крају другог певања придружује и народно веровање, које има продиктичку функцију, односно њиме се предсказује Смаил-агина смрт:

“А пошљедња из видика звијезда:Бјеше звијезда аге Ченгијића.”

Поред антитетичности као једног од основних принципа компоновања спева, да се уочити да је у њима изведена симетрија и да свако певање може функционисати безмало потпуно самостално. С друге стране, певања су дата у виду концентричних кругова, односно крај првог певања отвара могућност за наставак радње у другом, крај другог за наставак радње у трећем, а сва три певања мотивишу радњу у чeвртом певању. Наизменично се смењују сцене са великим бројем ликова са сценама у којима је у средишту пажње један лик. Уколико имамо у виду сам наслов спева у којем је садржана одредница смрти, сам остатак текста је ретроверзија, односно ретроспекција догађаја који су претходили смртном исходу Смаил-аге, где нас заправо презент уводи у прошле догађаје.Иако на први поглед Мажуранић не повезује завршни део другог певања - улазак Новичин у манастир на Цетињу са окупљањем чете у трећем певању, које носи исти наслов Чета, сугерисана је мисао да разлог окупљања чете треба тражити у освети и супротстављању Смаил-агиној тиранији.Четом се на сцену уводи колектив. Она функционише као један, а покреће је љубав према вери, домовини и правди:

“Подиже се чета малаНа Цетињу, Горе Црне,Малена је, али храбра.У њој једва сто јунака,

Не јунака биранијехПо обличју ни љепоти

Већ по срцу јуначкоме.”Стереотипипијом карактеристичном за народну поезију (малобројна чета против “силне” турске војске), наглашава се срчаност црногорских јунака, који ће умрети за крст часни и слободу златну. Мистичност

и тајанство прате и чету: она се окупља у потпуној тишини, креће се ноћу (“Ступа чета тихо и глухо/Посријед тисијех, глусијех тмина./Нит тко шапће, нит тко збори,/Нит тко пјева, нит се смије./Од сто гласа гласâ чути није”), а и име предводника чете Мирка само се шапатом изговара . Велики број питања и њихово понављање (“Иђе чета, али камо?/Иђе чета. Куда? Камо?) има функцију побуђивања радозналости код читалаца.И треће певање садржи у себи информације о географском простору Црне Горе и о црногорским племенима: Комљани; Бјелопавлићи, Ровце.У другом делу трећег певања на сцени се појављује хришћански пастир, скромно одевен у црну мантију, без злата и сребра, без пратилаца, светлости и звона са звоника. Њега прати западно сунце и “звон смјеран овна из планине”, чиме нас симболично преводи на раван хришћанства и у спев уводи мотив драговољног жртвовања. Пастиру је црква “дивно поднебесје”, олтар му је брдо и долина, а тамјан мирис што се небу диже, те је овим описом спеву придодат и један метафизички квалитет. Чета коју пастир причешћује иступа и у име божје правде (“стоји чета вишњег бога пуна”.Функција хришћанског пастира у спеву јесте да својом проповеди идеолошки и идејно постави борбу Црногораца против Турака. На крају трећег певања сам Новица прихвата хришћанство и заједно са остатком чете причешћује се пред полазак у бој.Реминисценцијама из Хорација и дубровачких песника, од Сасина до Гундулића, рефлексијама из Светог Писма, сликама крилоногих коња који вуку рају по прашини као Ахил Хектора око Троје преузетим од Хомера, демонским кикотом Турака над мукама раје у стилу Дантеа, пејзажима у рембрантовском духу са наглашеним контрастима између светлог и тамног, којима се готово редовно осликавају људске страсти, Мажуранић обликује четврто певање које носи наслов Харач. Радња четвртог дела премештена је у Гацко поље. Певање почиње поетизацијом тог предела (“Гацко поље, лијепо ти си”), чију природну лепоту нарушавају разапети турски чадори. У највећем делу певања описују се поступци харачлија, који јашу са истока, запада, севера и југа тражећи од главе по жут цекин, од огња по дебела овна и за ноћцу обредом девојку и у овој слици има хришћанске симболике (харачлије јашу са 4 стране = 4 јахача Апокалипсе, Откривење), као и ослањања на народну поезију. Ауторски глас, који функционише у виду осуђујућег коментара, предочен је словенском антитезом:

“Мили боже, што је раја крива?Ил` је крива гад што Турке мори?

Ил` је крива што их рђа бије?Што је крива? – Крива ј`, што је жива,

А не има што Турчину треба:Жута злата и бијела хљеба.”

Насупрот мирном Гацком пољу, стоји Смаил-агин немир. Он не може да скупи харач, уместо циља, погађа џилитом око свом слуги Саферу, страхује од евентуалног подсмеха што ће, с једне стране, представљати увод у трагичне догађаје (Смаил-ага окупља своје слуге, на Гацком пољу разапињу рају коњима за репове), али и коначно демаскирање агиног лика, с друге стране. Иако се Смаил-ага појављује само у првом и четвртом певању, његово присуство осећа се и у осталим певањима. Смаил-ага јесте јунак и Мажуранић му признаје јунаштво, али му одриче човештво: “Добар јунак, да је човјек таки!” Он је сујетни силник, који ће на крају кукавички покушати да побегне на коњу. Таштина, незадовољство, бес, славољубивост, примитивизам, виоленција нарочито долазе до изражаја када Смаил-ага слуша песму-ругалицу о Ризван-аги, коју, нимало случајно Баук изводи уз гусле:

“Тко ј` у агу, а не у пјевачаПоглед упро, тај могаше

По лицу му препознат јаде,Боли, срџбе, гњеве, бијесе,

И стотину инијех срда,Поноситу штоно срцу

На ћух сваки бруке и ругаКрвавијем нокти гњездо рију...................................................

Гвожђа, отров, коноп, ноже,Палу, огањ, колац грозни

Уље врело и сто мукаУ час један јунак смишља

За изгладит горкој бруци трагеИ сачуват успомену чисту

Чисто име у част струне благе.”Слика тираније у четвртом певању састоји се од три градацијски поређана садржаја: први је опис раје везане коњима за репове, друга је када ага нареди харачлијама да разиграју коње и када онесвешћене хришћане освешћују бичевима, а све то је пропраћено акустичним ефектима – грохотни смех Турака, фијукање бичева, и трећа слика почиње говором, односно дијалогом између бахатог господара и немоћне сиротиње раје:

“Харач, харач, рајо, треба!”“Хљеба, хљеба, господару!Не видјесмо давно хљеба!”

У завршном делу Харача описан је сукоб између Смаил-агине војске и Чете. Њему претходе метеоролошки феномени (спрема се олуја, “погнаше се небом вјетри”, одзвања грмљавина, а гром је и метонимија за казну божју), који прате опис турске гозбе и доприносе порасту драмске напетости и представљају увод у расплет. Наступа ноћ , долази до сукоба Турака и Црногораца, многи Турци у општој пометњи и страху беже, а међу њима је и Смаил-ага. У сукобу, поред Смаил-аге, гину и Мујо, Хасо, Омер, Јашар и многи други, као и сам Новица кога је погубио Хасан:

“Ал` тко покрај аге лежи,Тер на мртва мртав гњевно режи?

Новица је: љут га Хасан смакну,Баш гдје јунак к мртву скочи лаву,Измед Турак да му скине главу”.

Последње певање под насловом Коб у структури спева функционише као својеврстан епилог. Њиме Мажуранић указује на неминовност пропасти сваког безвлашћа и тираније. Миодраг Живанчевић у својој монографији о Мажуранићу наводи да би призор у последњем певању могао имати и реалну подлогу бар судећи по тврдњама да је владика црногорски у своме двору држао Смаил-агину главу на савитљивој притки, тако да се клањала кад би неко ушао. Песников син, Владимир, приповедао је да је над долином св. Жавера, загребачким шеталиштем, постојала избица у којој се налазио кип пустињака у природној величини и одевен у мантију, који би, кад би се ударило ногом или када би се отворила врата, склонио главу и склопио руке на скрушену молитву, па је врло могуће да је инспирацију за последење певање Мажуранић пронашао у тој причи.Спев Смрт Смаил-аге Ченгића одликује језгровитост и лапидарност стила, а многи стихови имају гномски, односно афористички згуснут израз. Језик је народни, односни језик завичајног краја Ивана Мажуранића.

Станко Враз, Ђулабије

Станко Враз је рођен у Церовцу крај Љутомера 30. јуна 1810. Родом је Словенац из Штајерске.Право име му је Јакоб Фрас. Др Антон Слодњак у уводу првој књизи Вразових Словенских дјела (ЈАЗУ, Загреб 1952.) наводи да ово презиме долази од немачког назива слободних сељака, Freisas. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Марибору, а студије права и филозофије наставио је у Грацу. Права није завршио, јер су његова интересовања била усмерена ка изучавању страних језика и књижевности. Сматра се првим хрватским професионалним књижевником и оснивачем хрватске књижевне критике, а као аргумент који иде у прилог томе је Критически преглед у коме су изнесени резултати Вразових мисаоних понирања у проблематику савременог стваралаштва и књижевне традиције. Станко Враз је рођен у Церовцу крај Љутомера 30. јуна 1810. Родом је Словенац из Штајерске.Право име му је Јакоб Фрас. Др Антон Слодњак у уводу првој књизи Вразових Словенских дјела (ЈАЗУ, Загреб 1952.) наводи да ово презиме долази од немачког назива слободних сељака, Freisas. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију у Марибору, а студије права и филозофије наставио је у Грацу. Права није завршио, јер су његова интересовања била усмерена ка изучавању страних језика и књижевности. Сматра се првим хрватским професионалним књижевником и оснивачем хрватске књижевне критике, а као аргумент који иде у прилог томе је Критически преглед у коме су изнесени резултати Вразових мисаоних понирања у проблематику савременог стваралаштва и књижевне традиције. Враз је био образован и свестран књижевни стваралац, који је у тадашњу хрватску књижевност увео низ новина. Највреднијим делом његовог књижевног опуса сматра се љубавна лирика. Заступао је став да политика само штети литератури и у том смислу је са Раковцем и Вукотиновићем покренуо часопис Коло, који је у континуитету излазио од 1842. до 1853. Сматрао је да је основни задатак књижевности “изображење народа” и “одражавање славенског духа”. Да није био у потпуности равнодушан према политичким дешавањима потврђује и чињеница да је 1848. био на словенском конгресу у Прагу, да је био на страни напредних људи који су се окупљали око Славенског југа и противник Народних новина које су подилазиле политици бечког двора. Вразова поетичка начела су следећа:1. Књижевност има вредност уколико израста на родном тлу;2. Књижевност треба да извире из језика и друштвене ситуације властитог народа;3. Књижевност не сме да се ропски подређује утицајима са стране;4. Концепција словенства треба да буде основа како књижевних дела, тако и оцена књижевних дела;5. Песник треба да пође од интимних преокупација и да их уздигне на општи, народни ниво.6. Станко Враз је указивао на два горућа проблема у хрватској књижевности: на проблем књижевног израза и на проблем односа према дубровачкој традицији и народном стваралаштву. У писму чешком слависти Франтишеку Челавском, истиче:“Ја признајем цијену и класичност Дубровчана, чудећи се над узнесеношћу њихових идеја и над богатством израза у дивној тананости верса... Најволио бих такођер и ја да се новоилирска литература породи из пепела Дубровчана, напојена живом ватром народнога духа.”Очито је да Враз спаја ове две књижевне традиције, које, по његовом мишљењу, треба да буду надограђене индивидуалношћу самог књижевног ствараоца. За живота Враз је објавио три књиге оригиналних и преведених песама:

1. Ђулабије. Љубезне понуде за Љубицу. У Загребу, 1840;2. Гласи из дубраве жеравинске. Повјестице. У Загребу, 1841;3. Гусле и тамбура. Различисте пјесни. Књига прва, Праг, 1845.

Бавио се прикупљањем народних песама и у Загребу1839. објавио Народне пјесни илирске, које се пјевају по Штајерској, Крањској, Корушкој и западној страни Угарске. Рукописна збирка Станка Враза, такође, била је основа за велико издање словенских народних песама које је приредио Карел Штрекељ.

Враз се потписивао и псеудонимима Јакоб Церовчан, Јакоб Решетар, Ј. Ц., а у Даници је уз своје име дописивао и Илир из Штајера.Велики број Вразових критичких текстова и списа је изгубљен.Сабрана дела Станка Враза у 5 књига објавила је Матица илирска (1863-1877). У најпознатија издања дела Станка Враза убраја се издање које је за Матицу хрватску приредио Фрањо Марковић 1880. Поводом 100-годишњице од Вразове смрти Матица хрватска је 1951. објавила Стихове и прозу Станка Враза. Критичко и потпуно издање Вразових дела започела је ЈАЗУ 1952.Станко Враз је умро у Загребу, 20. маја 1851. Станко Враз је почео да објављује Ђулабије у Даници 1837. Излазиле су у континуитету до 1840. када се појавила засебна књига. Прво издање Ђулабија било је састављено од два дела са по 106 двокитица и то је било једино издање објављено за Вразова живота. Касније је Враз дописао још два дела од по 158 двокитица, многе стихове је променио, нешто је додао, нешто избацио и Ђулабијама дао сасвим другачији лик.Реч ђулабије Враз је објаснио у другом делу у 113. двокитици:

“Ево ђулабије,Јабуке црвене!

Од њих ти саградихпонуде кићене.”

Ову реч Враз је протумачио и у 36. броју Данице илирске из 1837. у којој су штампани одломци ове песничке збирке: “Реч турска, знаменује у њемачком Rosenäphel.” Претпоставка је да је Враз до ове речи дошао преко Вуковог Рјечника, чији је рад изузетно поштовао и посветио му своје Народне песни илирске.Враз је Ђулабије посветио девојци у коју је био заљубљен – Љубици Кантили, чувеној самоборској лепотици. Треба поменути да се у Даничином издању (1837-1839) не помиње Љубица, већ Милица, а с обзиром на то да је написано малим словом, вероватно је узето због везе са придевом мила. Оба имена, и Љубица и Милица, словенскогсу порекла, што је у складу са изразито словенских карактером Ђулабија. И име Љубица појавиће се само једном, и то у 31. двокитици из Даничиних одломака:

“Бог је тебе створио,Љубице милена,

С телом од лепоте,С сарцем од камена.”

Љубица се удала за трговца Едуарда Енглера, а умрла је након четири и по године брака. То је био разлог што је Враз дописао још два дела – после смрти Љубице Кантили. III и IV део нису објављени у целости. Враз је поједине одломке објавио у Даници и Искри. У писму Ивану Мажуранићу из 1836. Враз је приложио и 10 песама за Даницу под насловом С*****ци, што је првобитни наслов Ђулабија. Ђулабије су компоноване од 4 дела и уводне песме под називом “Разлог”. Написане су краковјаком, стихом пољске народне песме: 8 стихова организованих у две строфе. Враз је дао и објашњења за мање познате речи и појмове.У Ђулабијама се могу препознати два доминантна мотива – љубавни и родољубиви. Мотив љубави повезан је са љубављу према природи и љубављу према домовини, што ће до краја ове песничке збирке водити ка осећању свесловенског и космополитског:

“Па се ми слагајмоко руже у вијенцу;

Брат буди Влах Нијемцу,а Нијемац Словенцу;”

Књижевни узори Вразу били су Хомер, Данте, Петрарка, Гете, Пушкин, Бајрон, али и народне песме. За мото Ђулабија Враз узима Бајронове стихове:I sunn`d my heart in beauty`s eyes

Утицај дубровачких песника такође је присутан, како у дикцији, тако и у трубадурско-петраркистичком схватању љубави. С тим у вези је и употреба историјских и митолошких имена попут Пенелопе, Наусикаје, Аталанте и других, несумњиво настала по узору на дубровачке песнике.

Као што и сам наслов уводне песме каже, Враз овде објашњава разлоге који су довели до настанка Ђулабија. Први део уводне песме дат је у облику дијалога између младића и “стрелоносног божића”. У објашњеу Враз наводи да под “стрелоносним божићем” мисли на Љеља – бога љубави, указујући на то да се име овог божанства код нас већ избрисало из сећања и да се “још гдјегдје појављује у некој од Вукових женских песама”. Младић је приказан са гуслама у руци као симболом јуначких, мушких песама и његов је циљ да узноси “славу дједова”, што сматра врхунским задатком песништва.У наредним строфама развија се својеврсна полемика између младића са гуслама и стрелоносног божића, а то је, заправо, полемика између родољубивог и лирског начина певања. Ова полемика захвата шири књижевни контекст – време када се првентство давало родољубивој поезији. Стрелоносни божић има сасвим другачију аргументацију, која се у доброј мери ослања и на дубровачко наслеђе, у вези са питањем шта је врхунски циљ певања. Он износи став:

“Од дједова славу пјетиДјело ј` празно, нит је за лик;

Већ по свијету давно летиПуним гласом грому налик:Тко има уха, он се узнесе,

А за глухе не поје се.”На основу цитираних стихова може се закључити да стрелоносни божић примат даје лирској поезији која једино може да допре до људског срца и коју могу, са друге стране, разумети само одабрани, они који имају слуха и афинитета за то. Наглашавајући вредности љубавног песништва, стрелоносни божић одједном ишчезава претходно бацивши стрелицу у младићево срце, што ће симболично наговестити промену у начину певања.Младић ће одбацити гусле и узеће тамбуру уз коју се традиционално певају љубавне, женске песме (“Већ ето му где на крилу/Од сребрних танких жица/Лежи златна тамбурица”). Иако је променио начин певања, домовина је и даље присутна у њговим стиховима, или као опис природних лепота (“С тамбурицом сада ходи/Широм бијеле домовине,/Толи красне у природи/С цвијетним вијенцем од старине), или као израз бола што није слободна (“Види како ступе славне/Туђа рука изгрдила,/Како дједов гробе давне/Под липами оскрвнила”). Већ у наведеним стиховима види се изразити словенски карактер Ђулабија преко липе У првом делу Ђулабија Враз описује сусрете са вољеном девојком, часове неизвесности, надања и неостварене среће. Он исповеда свој јад, тугу и патњу због Љубави коју осећа према Љубици, жељу да је освоји, да задобије њену љубав и њену руку. Из тих разлога јој и пише песме.У 1. китици првог дела дата је просторна одредница радње: земља словинска у којој се налази “бијели град” и у том граду “поносита дјева”. Након вапаја због огромне љубави према девици, у следећим стиховима следе описи њене физичке и духовне лепоте, коју ставља о оквир словенског. Она је попут анђела са чаром словинских речи, вилинског склада, племенитог хода и израза, савршена у античком поимању устројства душе и тела. У опису девојке значајну улогу имају и стални епитети и поређења преузети из народне поезије (красно лице, црне очи, стреле трепавице и сл.), потом Хомеров утицај (њен образ је ружа о зори и сл.), као и упоређивање Љубице са великим и лепим женама попут Пенелопе или Наусикаје, чиме се још више наглашавају Љубичине вредности.Име девојке, пак, први пут се среће у 8. двокитици:

“Ја сам име драгескривао у пјесмице,ал` пјесме сад вичу:“Љубице!Љубице!”

Први део Ђулабија испуњен је и сумњом да га она никада неће заволети, нити приметити, ту су и типични романтичарски реквизити сунце, месец, звезде, молитва за љубав, онда проклињање што га не воли, па поново молитва за опроштај у виду нових стихова у којима опева своју велику љубав. На крају првог дела долази и до реализације љубави, што ће, са друге стране, довести и до суптилног увођења еротске компоненте у ову песничку збирку. У другом делу Ђулабија лирски субјект пева из промењене перспективе. После љубавне чежње и реализације љубави дошло је и до растанка са драгом. Младић је морао да напусти вољену и просторна удаљеност условила је и промењени начин певања. Док је у првом делу у средишту била “поносита дјева” сада је то јунак, који “онкрај Илирије” у једном граду тужи на стени. Младић сада много више пева о природним лепотама своје домовине која је лишена слободе и своју судбину поистовећује са судбином свих оних који су били принуђени да напусте очевину, а самим тим и о великом губитку земље коју напуштају млади људи “синци мајке моје”. Земља без младих људи исто је као и “лијепа глава,/у којој не стоји/н` једна мисо здрава”. Мотив љубави према домовини у другом делу преплиће се са пејзажима словенских и хрватских крајева, са изразима љубави, овога пута према властитом народу и према Словенима уопште. Други део завршава се стиховима:

“Лијепо је у свијетуна људском видилу,

Али је најљепшена мајчином крилу.”

У трећем делу Ђулабија акценат је стављен на песниково душевно стање. Његова се драга удала за другога. Вест о удаји вољене за другога доноси му “птица бјелокрила”, која му преноси да Љубица нерадо полази за другога (мотив удаје за недрагог), да је на венчању плакала и кроз сузе дала свој пристанак.Трећи део испуњен је плакањем, нарицањем, туговањем и прорицањем скоре смрти. У завршном делу уводи се мотив мртве драге и о њеној смрти пева се на један помало петраркистички начин. У трећем делу Ђулабија акценат је стављен на песниково душевно стање. Његова се драга удала за другога. Вест о удаји вољене за другога доноси му “птица бјелокрила”, која му преноси да Љубица нерадо полази за другога (мотив удаје за недрагог), да је на венчању плакала и кроз сузе дала свој пристанак.Трећи део испуњен је плакањем, нарицањем, туговањем и прорицањем скоре смрти. У завршном делу уводи се мотив мртве драге и о њеној смрти пева се на један помало петраркистички начин. У четвртом делу Ђулабија љубав према Љубици уздиже се на виши ниво и са индивидуалног плана премешта се на колективни план. Љубав према Љубици прераста у љубав према читавом човечанству.Каснији редактори Ђулабија хтели су да одузму и умање њихов изразито словенски карактер, нарочито видљив у четвртом делу, па су уместо краља Матјажа писали Зрињски, уместо Словенцу, Словјенцу и слично.Такође, Ђулабије су не ретко и погрешно називане романом у стиховима. Оне се жанровски могу одредити као збирка повезаних љубавних песама, али не и као љубавни роман.

ПЕТАР ПРЕРАДОВИЋГенерал-мајор Петар фон Прерадовић рођен је у селу Грабровница крај Питомаче, 7/19. марта 1818. у српској православној породици. Његова породица води порекло из Старе Србије, одакле се у 17. веку преселила у Бачку у село Леђен (данашњи Риђици). Већина мушких чланова породице Прерадовић посветила се војном позиву. Постојале су три гране породице Прерадовић: леђенска, руска и горњо-крајишка. Сам Петар Прерадовић води порекло из гране која се после укидања Потиске војне крајине 1740. преселила у Горњу крајину.Његов отац, Јован Прерадовић, био је аустријски гранични официр. Умро је када је Петар Прерадовић био дете, тако да је његова мајка Пелагија, о којој је писао у својим песмама, остала самохрана удовица.Петар Прерадовић је школовање започео у Грубишином Пољу, родном месту свог оца, наставио у Ђурђевцу и Бјеловару да би са 12 година уписао Војну академију у Винер Нојштату. Као питомац кадетске школе преведен је у католичку веру, а будући да је настава била организована на немачком језику, сам Прерадовић је понемчен, тако да је готово у потпуности заборавио матерњи језик. Војну академију завршио је 1838. По завршетку Војне академије Прерадовић је радио у Милану. Године 1838. упознаје Ивана Кукуљевића Сакцинског, под чијим се утицајем враћа свом матерњем језику и све више интересује за друштвено-политичке прилике у Хрватској. Матерњи језик је поново учио преводећи Гундулићевог Османа. Прву песму на матерњем језику под насловом Посланица Шпири Димитровићу, написао је 1843., али је за живота није штампао. Повод да напише ову песму било је познанство са Спиридоном Спиром Димитровићем у Задру, где је прекомандован 1842.Петар Прерадовић је био учесник у ратовима у Италији вођеним 1847, а по властитој жељи прекомандован је у Загреб, где је био ађутант бана Јосипа Јелачића. 50-их година срећемо га као мајора немачко-банатске пуковније у Ковину, Бечи и Глини, као генералштабног потпуковника у Темишвару, Араду и Бечу. У чин пуковника унапређен је 1859., а у чин генерала 1866.Био је један од могућих кандидата и за бана Хрватске, која се у то време налазила у саставу Краљевине Угарске у оквиру Аустроугарске. Међутим, смрт га је спречила да за бана буде и изабран. Умро је у Фарфелду 18. августа 1872., сахрањен је у Бечу, а његови посмртни остаци су 1879. пренесени на загребачко гробље Мирогој. По завршетку Војне академије Прерадовић је радио у Милану. Године 1838. упознаје Ивана Кукуљевића Сакцинског, под чијим се утицајем враћа свом матерњем језику и све више интересује за друштвено-политичке прилике у Хрватској. Матерњи језик је поново учио преводећи Гундулићевог Османа. Прву песму на матерњем језику под насловом Посланица Шпири Димитровићу, написао је 1843., али је за живота није штампао. Повод да напише ову песму било је познанство са Спиридоном Спиром Димитровићем у Задру, где је прекомандован 1842.Петар Прерадовић је био учесник у ратовима у Италији вођеним 1847, а по властитој жељи прекомандован је у Загреб, где је био ађутант бана Јосипа Јелачића. 50-их година срећемо га као мајора немачко-банатске пуковније у Ковину, Бечи и Глини, као генералштабног потпуковника у Темишвару, Араду и Бечу. У чин пуковника унапређен је 1859., а у чин генерала 1866.Био је један од могућих кандидата и за бана Хрватске, која се у то време налазила у саставу Краљевине Угарске у оквиру Аустроугарске. Међутим, смрт га је спречила да за бана буде и изабран. Умро је у Фарфелду 18. августа 1872., сахрањен је у Бечу, а његови посмртни остаци су 1879. пренесени на загребачко гробље Мирогој. Петар Прерадовић се женио два пута. Прва жена била му је Италијанка Павица де Понте, а друга Немица Ема Регнер. Веза са Павицом де Понте, која је касније извршила самоубиство, послужила му је као грађа за настанак романа Перо и Паве. Његова унука Паула фон Прерадовић ауторка је данашње аустријске химне. Позната је и његова веза са Милицом Новаковић са којом је имао ванбрачног сина, али и љубав према Каролини Шауф, за коју је написао љубавне песме на немачком језику. Био је заинтересован и за спиритизам и превео је књигу о спиритизму Албана Кардеца.Попут Станка Враза и Ивана Мажуранића и он је био књижевно образован. Знао је немачки, италијански, француски и све словенске језике, а учио је и енглески и бавио се преводилачким радом.Из његових погледа на људе и живот произилазило је и његово мишљење о љубави:

“Човјек љуби у другоме само себе и хоће да у другоме нађе оно што у себи упознаје као племенито и добро. Љубављу хоће да човјек да само повећа унутарње благо”, или:

“Доброта има граница, али љубав их не позна.”

Када је у Задру 1844. покренут часопис “Зора далматинска”, Петар Прерадовић је одмах постао његов сарадник. Ту је објавио и прву програмску песму под насловом Зора пуца, у 1. броју часописа из 1844. Више од осталих својих савременика сарађивао је са хрватским часописима, алманасима и календарим. Крајем 1845, објавио је “Зори далматинској” Књижевни позив на претплату књиге: “прва моја покушења у народном нашем језику под насловом Првенци”, која је објављена у Задру 1846. Другу књигу под насловом Нове пјесме објавио је у Загребу 1851. Циклус љубавних песама Lina – Lieder , пошто нису биле намењене широј јавности, угледао је светлост дана тек 1877. (у грађи за повијест књижевности хрватске I). Прво издање његових сабраних дела, које је сам припремао, изашло је 1873. , годину дана после смрти, а критичко издање у две књиге појавило се 1918. у редакцији Бранка Водника.Петар Прерадовић је написао и епску песму о стварању првог човека под насловом Први људи, опсежно дело Краљевић Марко, са тенденцијом да створи тип словенске драме у којој би били разбијени сви уобичајени калупи драмске композиције, ту су и обимнија епска дела која су остала недовршена: Лопудска сиротица, Пустињак, Дјед и унук, као и либрето Владимир и Косара. Када је у Задру 1844. покренут часопис “Зора далматинска”, Петар Прерадовић је одмах постао његов сарадник. Ту је објавио и прву програмску песму под насловом Зора пуца, у 1. броју часописа из 1844. Више од осталих својих савременика сарађивао је са хрватским часописима, алманасима и календарим. Крајем 1845, објавио је “Зори далматинској” Књижевни позив на претплату књиге: “прва моја покушења у народном нашем језику под насловом Првенци”, која је објављена у Задру 1846. Другу књигу под насловом Нове пјесме објавио је у Загребу 1851. Циклус љубавних песама Lina – Lieder , пошто нису биле намењене широј јавности, угледао је светлост дана тек 1877. (у грађи за повијест књижевности хрватске I). Прво издање његових сабраних дела, које је сам припремао, изашло је 1873. , годину дана после смрти, а критичко издање у две књиге појавило се 1918. у редакцији Бранка Водника.Петар Прерадовић је написао и епску песму о стварању првог човека под насловом Први људи, опсежно дело Краљевић Марко, са тенденцијом да створи тип словенске драме у којој би били разбијени сви уобичајени калупи драмске композиције, ту су и обимнија епска дела која су остала недовршена: Лопудска сиротица, Пустињак, Дјед и унук, као и либрето Владимир и Косара. Књижевни рад Петра Прерадовића био је високо вреднован и од стране његових савременика. Још за песниковог живота написан је целовитији приказ у “Гласоноши” 1865. Најистакнутији критичари у Хрватској у 19. веку, Фрањо Марковић и Миливој Шрепел, написали су опсежне и афирмативне студије о стваралаштву Петра Прерадовића. Због своје тематике, истицања значаја језика, његове песме налазиле су се и у хрватским читанкама у аустро-угарском периоду као примери родољубља, патриотизма, значаја језика и значаја слободе уметничког стварања. Сам Прерадовић често је писао програмске, односно песме на задате теме (словенство, језик, домовина, врлине...) са наглашено педагошком сврхом.Својим песничким стваралаштвом извршио је велики утицај на ондашње хрватске песнике, а многе његове песме ушле су у антологије . Целокупна поезија Петра Прерадовића може се поделити на три групе:РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ РЕФЛЕКСИВНЕ ИЛИ МИСАОНЕ ПЕСМЕ ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ

(Уочи Младог љета године 1844. за први лист “Зоре далматинске)

“Полноћ прође – што ме буди

У то доба из сна мога?

Жице саме заиграле

На гуслама дједа мога,

Заиграле истихана:

Зора пуца, бит ће дана!

Полноћ прође – још покрива

Мир преблаги дол и гору,

Али лаган вјетрић шапће

Од истока к сињем мору,

Шапће слатко истихана:

Зора пуца, бит ће дана!

Полноћ прође – успавана

Лежи морска околица;

Пробуђена али једна

Од истока лети птица,

Пјева слатко истихана:

Зора пуца, бит ће дана!

Полноћ прође – још у тмини

Небо, земља јест и вода,

Али сијева од истока

Сјајна вила славског рода,

Гласи амо истихана;

Зора пуца, бит ће дана!

Зора пуца, бит ће дана!

Окрени се к златном ведру,

Славна земљо далматинска:

Ево Зоре у твом њедру,

Да открије закопана

Твоја блага – ево дана!

Песма је написана у тону буднице и својим садржинским слојевима симболизује песникову љубав према домовини и исказује потребу за уједињењем јужнословенских народа. Компонована је из пет строфа од по шест стихова са рефреном у коме је метафорички конотирана поента.Симболика светлости и таме, поноћи и зоре, слободе и ропства, присутна је у свим секстинама. Песникове тежње у првој строфи изражене су песмом са гусала којом се проноси слава дедова.

Позивајући се на јуначку прошлост својих дедова, песник отвара једну перспективу наде у рефрену “зора пуца, бит ће дана”.У другој строфи идеји ослобођења и слављења јунаштва предака придружује се идеја словенства. Доживљај лирског субјекта дубоко је уграђен у завичајни простор. Благи мир прекрива дол и гору, а лагани ветрић од истока па до сињег мора продубљује наду да ће ускоро осванути дан слободе. Птица која долеће са истока у трећој строфи указује на везу са коренима, али и на везу са свим Словенима, што ће бити још више подцртано у следећој строфи у стиховима: “сјајна вила славског рода”. Последња строфа је позив упуће далматинској земљи да да се окрене борби за слободу.Die wahre Heimat ist eiдentlich die Sprache.

W. V. Humboldt

О језику, роде, да ти појем,

О језику милом твом и мојем!

О преслатком гласу оном

У коме те миле мајке

Усниваху слатке бајке,

Кога шаптом и ромоном

Души ти се свијест пробуди,

Те ти спозна и увидје

Да ти боље није нигдје

До на твоје мајке грудих!

По њему те свијет познаје жива,

На њем ти се будућност оснива.

Зато увијек к њему тежи,

У његово јато хрли,

Око њега ми се грли

И у чврсто коло вежи,

Па ти неће временити

Бурни тријеси да нахуде;

По језику док те буде,

И главом ће тебе бити!

Љуби си га, роде, изнад свега,

У њем живи, умирај за њега!

У њем све си благо славиш

што ти оста од старине,

Немаш љепше ни баштине

Потомству си да оставиш.

Алем-камен он ти буди

Ког да чуваш као око,

Ког да браниш као соко,

Кому да си вјеран свуди.

Свака звијезда својим свјетлом сијева,

Свака птица својим гласом спијева,

Ти језиком својим збори!

Слатким гласом материним

Одликуј се међу иним!

Бог бо мили с њим те створи,

Њим да будеш свој својему,

Њим да срцу одолијеваш,

Њим да плачеш и попијеваш,

И њим да се молиш њему!

Туђ туђину, теби твој доличи,

Туђи поштуј, а својим се дичи!

Дичити се можеш њиме:

Њим цареви цареваху,

Њим краљеви краљеваху,

Славне му је лозе име,

Славан пук га својим зове,

И док буде слави вијека,

Бит ће и он њојзи јека

Од вјекова у вјекове!

У песми Роду о језику Петар Прерадовић химнично велича значај и вредности заједничког језика Срба и Хрвата, који је спона међу тим народима, указује на њихову антрополошку везу и с тим у вези он је потврда њиховог заједничког, словенског порекла и националне блискости. У уској вези са тим је и мото који преузима oд пруског филозофа Хумболта, а који гласи да је прави завичај заправо језик.

Песма има наглашено дидактички карактер и компонована је из девет дистиха и девет строфа са по осам стихова. Дистиси претежно имају афористични карактер и у њима је садржана порука и поента песме. Интимност и блискост коју жели да успостави, као и припадност песничког субјекта словенском народу, остварена је именицом “роде” и заменицом “ти”. Песник наглашава значај језика, јер он одређује народну свест и само народно биће. На начин познат романтизму, овим стиховима доказује да се помоћу језика народ може зближити, указујући на снажнију органску и психолошку везу језика који омогућава једном народу да сачува свој идентитет и слободу.Језик треба брижљиво чувати и неговати, је је на том језику створена најлепша народна лирика и народна баштина уопште, у њему је сачувана сва наша слава од старина. Стога он језик назива алем-каменом, који треба да се чува као око, да се брани као соко и да му се увек верно служи. У песми Роду о језику Петар Прерадовић химнично велича значај и вредности заједничког језика Срба и Хрвата, који је спона међу тим народима, указује на њихову антрополошку везу и с тим у вези он је потврда њиховог заједничког, словенског порекла и националне блискости. У уској вези са тим је и мото који преузима oд пруског филозофа Хумболта, а који гласи да је прави завичај заправо језик.Песма има наглашено дидактички карактер и компонована је из девет дистиха и девет строфа са по осам стихова. Дистиси претежно имају афористични карактер и у њима је садржана порука и поента песме. Интимност и блискост коју жели да успостави, као и припадност песничког субјекта словенском народу, остварена је именицом “роде” и заменицом “ти”. Песник наглашава значај језика, јер он одређује народну свест и само народно биће. На начин познат романтизму, овим стиховима доказује да се помоћу језика народ може зближити, указујући на снажнију органску и психолошку везу језика који омогућава једном народу да сачува свој идентитет и слободу.Језик треба брижљиво чувати и неговати, је је на том језику створена најлепша народна лирика и народна баштина уопште, у њему је сачувана сва наша слава од старина. Стога он језик назива алем-каменом, који треба да се чува као око, да се брани као соко и да му се увек верно служи. Петар Прерадовић градацијом наставља своје поетско казивање у песми Роду о језику, при чему се користи и другим стилским фигурама, а најзаступљенији је симбол. Језик попут звезда осветљава прошлост, садашњост и живот. Језик треба да се схвати као божји дар, језик издваја један народ од другог. Свој језик треба обогаћивати и чувати,а туђи поштовати. Прошлост је садржана у језику, њиме су владали познати цареви и краљеви и док постоји језик постојаће и тај народ. Панславистичко и космополитско осећање исказано је у стиховима у којима види царство Јужних Словена од Стамбола до Котора, од Црнога до Јадранског мора, велича јунаштво Краљевића Марка и јуначке песме које су певане уз гусле.Последњи стихови песме остварују утисак поруке: тражи од свог народа да воли свој језик и ако треба да умре за њега, јер језик комплексно одређује биће народа, његову свест и емоционални свет, језик је оно што човек јесте и без језика човек не може да се правилно одреди ни према себи, ни према прошлости, ни према будућности, без језика не може да сачува нити своје име, нити свој идентитет.Петар Прерадовић градацијом наставља своје поетско казивање у песми Роду о језику, при чему се користи и другим стилским фигурама, а најзаступљенији је симбол. Језик попут звезда осветљава прошлост, садашњост и живот. Језик треба да се схвати као божји дар, језик издваја један народ од другог. Свој језик треба обогаћивати и чувати,а туђи поштовати. Прошлост је садржана у језику, њиме су владали познати цареви и краљеви и док постоји језик постојаће и тај народ. Панславистичко и космополитско осећање исказано је у стиховима у којима види царство Јужних Словена од Стамбола до Котора, од Црнога до Јадранског мора, велича јунаштво Краљевића Марка и јуначке песме које су певане уз гусле.Последњи стихови песме остварују утисак поруке: тражи од свог народа да воли свој језик и ако треба да умре за њега, јер језик комплексно одређује биће народа, његову свест и емоционални свет, језик је оно што човек јесте и без језика човек не може да се правилно одреди ни према себи, ни према прошлости, ни према будућности, без језика не може да сачува нити своје име, нити свој идентитет.Петар Прерадовић градацијом наставља своје поетско казивање у песми Роду о језику, при чему се користи и другим стилским фигурама, а најзаступљенији је симбол. Језик попут звезда осветљава прошлост, садашњост и живот. Језик треба да се схвати као божји дар, језик издваја један народ од другог. Свој језик треба обогаћивати и чувати,а туђи поштовати. Прошлост је садржана у језику, њиме

су владали познати цареви и краљеви и док постоји језик постојаће и тај народ. Панславистичко и космополитско осећање исказано је у стиховима у којима види царство Јужних Словена од Стамбола до Котора, од Црнога до Јадранског мора, велича јунаштво Краљевића Марка и јуначке песме које су певане уз гусле.Последњи стихови песме остварују утисак поруке: тражи од свог народа да воли свој језик и ако треба да умре за њега, јер језик комплексно одређује биће народа, његову свест и емоционални свет, језик је оно што човек јесте и без језика човек не може да се правилно одреди ни према себи, ни према прошлости, ни према будућности, без језика не може да сачува нити своје име, нити свој идентитет.Петар Прерадовић градацијом наставља своје поетско казивање у песми Роду о језику, при чему се користи и другим стилским фигурама, а најзаступљенији је симбол. Језик попут звезда осветљава прошлост, садашњост и живот. Језик треба да се схвати као божји дар, језик издваја један народ од другог. Свој језик треба обогаћивати и чувати,а туђи поштовати. Прошлост је садржана у језику, њиме су владали познати цареви и краљеви и док постоји језик постојаће и тај народ. Панславистичко и космополитско осећање исказано је у стиховима у којима види царство Јужних Словена од Стамбола до Котора, од Црнога до Јадранског мора, велича јунаштво Краљевића Марка и јуначке песме које су певане уз гусле.Последњи стихови песме остварују утисак поруке: тражи од свог народа да воли свој језик и ако треба да умре за њега, јер језик комплексно одређује биће народа, његову свест и емоционални свет, језик је оно што човек јесте и без језика човек не може да се правилно одреди ни према себи, ни према прошлости, ни према будућности, без језика не може да сачува нити своје име, нити свој идентитет.Петар Прерадовић градацијом наставља своје поетско казивање у песми Роду о језику, при чему се користи и другим стилским фигурама, а најзаступљенији је симбол. Језик попут звезда осветљава прошлост, садашњост и живот. Језик треба да се схвати као божји дар, језик издваја један народ од другог. Свој језик треба обогаћивати и чувати,а туђи поштовати. Прошлост је садржана у језику, њиме су владали познати цареви и краљеви и док постоји језик постојаће и тај народ. Панславистичко и космополитско осећање исказано је у стиховима у којима види царство Јужних Словена од Стамбола до Котора, од Црнога до Јадранског мора, велича јунаштво Краљевића Марка и јуначке песме које су певане уз гусле.Последњи стихови песме остварују утисак поруке: тражи од свог народа да воли свој језик и ако треба да умре за њега, јер језик комплексно одређује биће народа, његову свест и емоционални свет, језик је оно што човек јесте и без језика човек не може да се правилно одреди ни према себи, ни према прошлости, ни према будућности, без језика не може да сачува нити своје име, нити свој идентитет.Петар Прерадовић градацијом наставља своје поетско казивање у песми Роду о језику, при чему се користи и другим стилским фигурама, а најзаступљенији је симбол. Језик попут звезда осветљава прошлост, садашњост и живот. Језик треба да се схвати као божји дар, језик издваја један народ од другог. Свој језик треба обогаћивати и чувати,а туђи поштовати. Прошлост је садржана у језику, њиме су владали познати цареви и краљеви и док постоји језик постојаће и тај народ. Панславистичко и космополитско осећање исказано је у стиховима у којима види царство Јужних Словена од Стамбола до Котора, од Црнога до Јадранског мора, велича јунаштво Краљевића Марка и јуначке песме које су певане уз гусле.Последњи стихови песме остварују утисак поруке: тражи од свог народа да воли свој језик и ако треба да умре за њега, јер језик комплексно одређује биће народа, његову свест и емоционални свет, језик је оно што човек јесте и без језика човек не може да се правилно одреди ни према себи, ни према прошлости, ни према будућности, без језика не може да сачува нити своје име, нити свој идентитет.Петар Прерадовић градацијом наставља своје поетско казивање у песми Роду о језику, при чему се користи и другим стилским фигурама, а најзаступљенији је симбол. Језик попут звезда осветљава прошлост, садашњост и живот. Језик треба да се схвати као божји дар, језик издваја један народ од другог. Свој језик треба обогаћивати и чувати,а туђи поштовати. Прошлост је садржана у језику, њиме су владали познати цареви и краљеви и док постоји језик постојаће и тај народ. Панславистичко и космополитско осећање исказано је у стиховима у којима види царство Јужних Словена од Стамбола до Котора, од Црнога до Јадранског мора, велича јунаштво Краљевића Марка и јуначке песме које су певане уз гусле.

Последњи стихови песме остварују утисак поруке: тражи од свог народа да воли свој језик и ако треба да умре за њега, јер језик комплексно одређује биће народа, његову свест и емоционални свет, језик је оно што човек јесте и без језика човек не може да се правилно одреди ни према себи, ни према прошлости, ни према будућности, без језика не може да сачува нити своје име, нити свој идентитет.Поред песме Роду о језику, о значају језика Прерадовић је певао и у песми Језик рода мога, састављеној од десет строфа од по осам стихова – осмераца. Он овде пева о експресивној и звуковној страни језика, о његовој божанској лепоти, о томе да су интимни доживљаји и љубавне изјаве још драгоценији ако се изражавају матерњим језиком.У ред будница и родољубивих песама убраја се и песма Поздрав домовини, где се домовина поистовећује са мајком. Његова љубав је утолико већа што на домовину гледа са извесне просторне дистанце. С тим у вези је и снажно осећање кривице зато што га је животни пут удаљио од свог народа и зато што је морао да служи непријатељу свог народа. Из интимне, исповедне перспективе у последњим стиховима пева о свом животу који је протекао у туђини да би се на крају у потпуности идентификовао са својом домовином и са својим народом. Ова песма извршила је велики утицај на ондашњу хрватску омладину, али и на каснијег хрватског песника Силвија Страхимира Крањчевића.Поред песме Роду о језику, о значају језика Прерадовић је певао и у песми Језик рода мога, састављеној од десет строфа од по осам стихова – осмераца. Он овде пева о експресивној и звуковној страни језика, о његовој божанској лепоти, о томе да су интимни доживљаји и љубавне изјаве још драгоценији ако се изражавају матерњим језиком.У ред будница и родољубивих песама убраја се и песма Поздрав домовини, где се домовина поистовећује са мајком. Његова љубав је утолико већа што на домовину гледа са извесне просторне дистанце. С тим у вези је и снажно осећање кривице зато што га је животни пут удаљио од свог народа и зато што је морао да служи непријатељу свог народа. Из интимне, исповедне перспективе у последњим стиховима пева о свом животу који је протекао у туђини да би се на крају у потпуности идентификовао са својом домовином и са својим народом. Ова песма извршила је велики утицај на ондашњу хрватску омладину, али и на каснијег хрватског песника Силвија Страхимира Крањчевића.Петар Прерадовић био је познати борац за љубав и слогу међу свим словенским народима, а посебно међу Србима и Хрватима. У том смислу, позната је његова песма Хрват или Србин, која у поднаслову има одредницу “неком пријатељу”, а у којој Прерадовић дотиче вечиту тему сукоба између Хрвата и Срба. Песма је, заправо, дата у облику одговора онима који песника прекоревају да је Србин, да носи српско име, да су му сви прадедови били Срби и да су проливали своју крв на Косову, а да он сам за Србе не мари, већ се у Хрватску покварену квари. Завршни стихови песме “Да су до два брата били двије луде” имају опомињући карактер и упозоравају на бесмислени сукоб између Срба и Хрвата.У круг песама у којима Прерадовић пева о словенству, Јужним Словенима и њиховој историји убрајају се и: Цар Душан, Звање славјанства, Славјанству и друге.Требало би поменути и сонете под насловом Милим покојником, у којима је певао о познатим хрватским и српским личностима, као што су Станко Враз, Антун Немчић, Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Ватрослав Лисински.Петар Прерадовић био је познати борац за љубав и слогу међу свим словенским народима, а посебно међу Србима и Хрватима. У том смислу, позната је његова песма Хрват или Србин, која у поднаслову има одредницу “неком пријатељу”, а у којој Прерадовић дотиче вечиту тему сукоба између Хрвата и Срба. Песма је, заправо, дата у облику одговора онима који песника прекоревају да је Србин, да носи српско име, да су му сви прадедови били Срби и да су проливали своју крв на Косову, а да он сам за Србе не мари, већ се у Хрватску покварену квари. Завршни стихови песме “Да су до два брата били двије луде” имају опомињући карактер и упозоравају на бесмислени сукоб између Срба и Хрвата.У круг песама у којима Прерадовић пева о словенству, Јужним Словенима и њиховој историји убрајају се и: Цар Душан, Звање славјанства, Славјанству и друге.Требало би поменути и сонете под насловом Милим покојником, у којима је певао о познатим хрватским и српским личностима, као што су Станко Враз, Антун Немчић, Бранко Радичевић, Петар Петровић Његош, Ватрослав Лисински.Веома је тешко направити оштру разлику између љубавних и рефлексивних песама Петра Прерадовића без обзира на то што су рефлексивне песме попут песама Смрт, Нада, Богу, Моја лађа и других настале

кад је писац већ зашао у зрело доба. Разлог томе лежи у чињеници да је готово сва Прерадовићева љубавна поезија, на шта је указао Иво Андрић, готово без икаквог личног обележја. Он у своју лирику није уносио интимне слабости, чак ни онда када му је прва жена извршила самоубиство, ни онда када су му преминули син и кћери.Позната Прерадовићева љубавна песма под насловом Мртва љубав настала је у време када је овај песник тек почео да пише на матерњем језику и кад се у великој мери ослањао на народну песму:“Гдје ћу тебе, о љубави моја,

Сад закопат кад си издахнула?

У мом срцу није ти покоја,

Јер си покој сав му разметнула.

Тко је, срце, у те дирно

Да си тако сад немирно?

Као птица у затвору

За свијетом те жеље мору:

Ниј` у свијету небо твоје;

Мируј, мируј, срце моје!

Не ударај толи јако,

Разбит можеш прси лако:

Преслабе су, измучене,

А да пукну, без копрене

Биле би све ране твоје;

Мируј, мируј, срце моје!

Ах, стисни се у свом куту

И прегори жељу љуту;

Топле су ти ове груди,

Себични су вани људи:

Сваки грије срце своје;

Мируј, мируј, срце моје!

Ој махни се свијета, ма`ни,

У болести шта ћеш вани?

Свијет болује вијек довијека,

Ни сам за се нема лијека,

Камол` за бол ране твоје;

Мируј, мируј, срце моје!

АУГУСТ ШЕНОА

Аугуст Шеноа је најзначајнији представник предреалистичког периода у хрватској књижевности. Сматра се зачетником свих нових тенденција у хрватској књижевности од 60-их година. Иако је умро млад у 43-ој години, за 20 година књижевног рада оставио је богат стваралачки опус. Популарност је стекао 70-их година када је објавио велики број романа и приповести. Својим радом снажно је обележио културни и књижевни живот свога времена, па се често и с пуним правом раздобље од 1860. до 1880. назива Шеноино доба. Сматра се да је Шеноа створио хрватску књижевну читалачку публику и да је увео роман у хрватску књижевност. Зачетник је неких нових књижевних жанрова у Хрватској, а и аутор првог историјског романа у хрватској књижевности под насловом Златарево злато (1871). Аугуст Шеноа је рођен 14. новемба 1838. године у Загребу, у породици чешко-немачког порекла. Први разред гимназије завршио је у Печују, а остале у Загребу (1850-1857). Након завршетка гимназије, полагао је пријемни испит на Оријенталној академији у Бечу. Пошто није добио питомачко место, уписао је права у Загребу. У периоду од 1859. до 1865. Шеноа је боравио у Прагу, где је намеравао да настави студије, које је 1860. напустио и у потпуности се посветио књижевном раду.Шеноа прелази у Беч 1865. где уређује часописе Гласоношу и Slawische Blӓter. Следеће године се враћа у Загреб и улази у редакцију часописа Позор, где уређује рубрику Књижевност и умјетност, да би убрзо постао и уметнички директор у загребачком позоришту, а 1870. и драматург Хрватског народног казалишта. Појављује се и као уредник Vienca од 1874. до 1881. и овај часопис подиже на европски ниво.Аугуст Шеноа је рођен 14. новемба 1838. године у Загребу, у породици чешко-немачког порекла. Први разред гимназије завршио је у Печују, а остале у Загребу (1850-1857). Након завршетка гимназије, полагао је пријемни испит на Оријенталној академији у Бечу. Пошто није добио питомачко место, уписао је права у Загребу. У периоду од 1859. до 1865. Шеноа је боравио у Прагу, где је намеравао да настави студије, које је 1860. напустио и у потпуности се посветио књижевном раду.Шеноа прелази у Беч 1865. где уређује часописе Гласоношу и Slawische Blӓter. Следеће године се враћа у Загреб и улази у редакцију часописа Позор, где уређује рубрику Књижевност и умјетност, да би убрзо постао и уметнички директор у загребачком позоришту, а 1870. и драматург Хрватског народног казалишта. Појављује се и као уредник Vienca од 1874. до 1881. и овај часопис подиже на европски ниво.У време бановања Ивана Мажуранића, Шеноа постаје градски сенатор, а 1877. потпредседник Матице хрватске. После обиласка порушеног Загреба у великом земљотресу из 1880, разболео се и умро 13. децембра 1881. Раздобље од 1850. до 1860. у Хрватској је обележено Баховим апсолутизмом, повлачењем Илираца из књижевног живота, нестајањем феудалног друштва и раста грађанског друштва. Књижевна продукција је нагло опала. Шездесете године донеле су нове услове за стваралачки рад:Бах је пао, враћен је устав и хрватски језик проглашен је јединим службеним језиком у Хрватској. Шеноин најделотворнији књижевни и културни рад везује се за бановање Ивана Мажуранића, који је од Хрватске створио модерну државу.Стваралаштво Аугуста Шеное може се поделити на прозу са историјском тематиком и на прозу са тематиком из свакодневног живота. Аугуст Шеноа написао је пет историјских романа:Златарево злато (1871);Чувај се сењске руке (1875);Сељачка буна (1877);Диогенес (1878);Клетва, недовршени роман (1880-1881).У дела са тематиком из савременог живота убрајају се: Пријан Ловро, цртица по истини (1873);

Барун Ивица (1874);Илијина опорука (1876);Просјак Лука (1879);Владимир (1879). Аугуст Шеноа је објавио и фељтоне Загребуље (1866-1877), комедију Љубица (1866), велики број “повјестица” (Пропаст Венеције, Петар Свачић, Шљивари, Анка Неретванка, Винко Хрељановић, Камени сватови, Кугина кућа, Божја плахтица, Постолар и враг) и приповедака.Чланак Наша књижевност представља књижевну расправу и својеврстан књижевни програм и сматра се манифестом хрватске књижевности на развојном путу ка реализму. Шеноа је први употребио реч реализам у расправи О хрватском казалишту 1865.Основне поставке Аугуста Шеное о књижевном стваралаштву изложене у овом чланку могле би се сажети у следећем:најважнији је социјални моменат у књижевностикњижевна дела треба да остварују популарну, поучну и забавну функцију књижевна дела треба да буду тенденциознаписци треба да пишу изворне ствари које се тичу “живота, мана или предсуда једног народа”новелистика треба да задовољава два принципа: принцип историчности и принцип аутентичностијезик треба да буде народниСељачка бунаРоман Сељачка буна објављиван је у наставцима у часопису Vienac, бр. 36- 52, 1877.Засебна књига под насловом Сељачка буна. Хисторична приповиест XVI виека. Написао Аугуст Шеноа. Уз ово издање Шеноа је додао и посвету Миховилу Павлиновићу, политичару и књижевнику, у којој је објаснио мотиве који су га покренули да напише роман, али и изворе који су му послужили за литерарно уобличавање романа, чиме је хтео да оправда принцип веродостојности и аутентичности.Роман је писан под утицајем класичног историјског романа Валтера СкотаФабула романа вођена је у складу са историјским догађајима везаним за сељачку буну из 1573.. Неки мотиви и епизоде у роману су промењени или измишљени. Највише ослањања на историјске чињенице налазимо у оном делу у коме је Шеноа описивао насиље Фрање Тахија. И трагичан крај Матије Гупца, који је крунисан ужареном гвозденом круном на Марковом тргу у Загребу није измишљен. Фабула је заснована на колизији колективног и индивидуалног начела. Пратимо две фабуларне линије у роману: историјску и сентименталну, као и више паралелних радњи.Александар Флакер у студији Хрватска новела и Тургењев налази да је могуће да је Тургењев утицао на Шеноу у стварању тзв. чудачке новеле или новеле карактера. Већ у уводном делу романа у портретисању Уршуле Хенинг, открива се овакав поступак.Хибридни карактер романа (реалистично и романтичарско).Рани романтизам и студије страве.Метатекстуалност (нпр. прича о Дори Арландовој)Фолклорни модел приповедања и техника сказа. Поред приповедача у 3. лицу и сами јунаци преузимају улогу причалаца.Активирање приповедачке ситуације.Хронотопични народни причаоци. Функције описа, дијалога и монолога.Призори у роману грађени су техником контраста светло-тамно.Извршена је поларизација на две групе ликова: феудалци и кметови. Поступак идеализације.Резонери и интриганти.Језик романа. Говор у служби карактеризације ликова.