Број 83 - JP NIO Službeni list Bosne i Hercegovinesllist.ba/glasnik/2015/broj83/Broj083.pdf · 2015-10-28 · 4. i 8. Uredbe o upisu nekretnina u javne knjige i članku 200

Godina XIX

Utorak, 27. listopada/oktobra 2015. godine

Broj/Број

83

Година XIX

Уторак, 27. октобра 2015. годинe

ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik ISSN 1512-7486 - bosanski jezik

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

891 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 898/12, rješavajući apelaciju Fudbalskog kluba "Lokomotiva" Mostar, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 16. rujna 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Fudbalskog kluba

"Lokomotiva" Mostar izjavljena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 58 0 Ps 901920 11 Rev od 29. studenog 2011. godine, Presude Kantonalnog suda Mostar broj 58 0 Ps 901920 10 Pž od 2. studenog 2010. godine i Presude Općinskog suda u Mostaru broj 07 58 Ps 901920 04 Ps od 5. ožujka 2010. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Fudbalski klub "Lokomotiva" Mostar (u daljnjem tekstu: apelant) podnio je 5. ožujka 2012. godine apelaciju Ustavnom

sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 58 0 Ps 901920 11 Rev od 29. studenog 2011. godine, Presude Kantonalnog suda Mostar (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 58 0 Ps 901920 10 Pž od 2. studenog 2010. godine i Presude Općinskog suda Mostar (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 07 58 Ps 901920 04 Ps od 5. ožujka 2010. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda, kao i tuženih Grada Mostara, kojeg zastupa Javno pravobraniteljstvo Grada Mostara, i Hrvatskog nogometnog kluba "Branitelj" Mostar, suprotne strane u postupku, zatraženo je 1. studenog i 28. studenog 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 11. prosinca 2014. godine, Kantonalni sud 16. prosinca 2014. godine, Općinski sud 10. prosinca 2014. godine, a Hrvatski nogometni klub "Branitelj" Mostar 8. prosinca 2014. godine. Grad Mostar nije dostavio odgovor na apelaciju u ostavljenom roku koji je istekao.

III. Činjenično stanje

4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Apelant je pokrenuo postupak tužbom protiv Grada Mostara kao prvotuženog i Hrvatskog nogometnog kluba "Branitelj" Radoč – Mostar kao drugotuženog radi utvrđenja.

6. Presudom Općinskog suda broj 07 58 Ps 901920 04 Ps od 5. ožujka 2010. godine odbijen je kao neutemeljen (pod točkom 1. presude) apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da sud utvrdi da je ništavan upis promjene prava vlasništva i posjeda izvršen na temelju Rješenja Zemljišnoknjižnog odjela Suda za Središnju zonu Mostar broj DN 2406/01 i Dn 195/03 od 6. veljače 2003. godine podnesenog na temelju prijavnog lista broj

Broj 83 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, 27. 10. 2015.

30/02 od 23. siječnja 2003. godine Odjela za katastar i Rješenja Grada Mostara, Gradske općine Mostar Jugozapad, broj 01/1-127/2001 od 24. listopada 2001. godine, pa su dosljedno tom utvrđenju tuženi dužni trpjeti da se brišu promjene nastale tim upisom, kao i upisima nastalim nakon toga u zemljišnim knjigama i knjigama katastra, kao i da sud utvrdi da je apelant kao pravni sljednik i nasljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva" Mostar stvarni i isključivi vlasnik nogometnog igrališta-terena i gledališta-tribina koje se nalaze na nekretninama preciziranim u zk. ulošku, pa su slijedom toga tuženi dužni trpjeti da mu priznaju navedeno pravo i dužni su mu predati u posjed i raspolaganje navedene nekretnine. Istom presudom (točka 2. presude) apelant je obvezan tuženim isplatiti troškove postupka.

7. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je apelant pokrenuo postupak tužbom protiv tuženih, navodeći da je 1983. godine, uz pomoć nadležnih službi Grada Mostara, u postupku eksproprijacije Fudbalski klub "Lokomotiva" Mostar izvršio otkup zemljišta i izgradio nogometni teren sa betonskom tribinom i ostalim objektima, a koji je rješenjem Grada Mostara tadašnje Gradske općine Mostar Jugozapad od 24. listopada 2001. godine predan na korištenje i raspolaganje drugotuženom, koji je na temelju tog rješenja uknjižen u zemljišnim knjigama kao vlasnik nekretnina. Dalje, apelant navodi da se radi o nezakonitom rješenju i ništavnom poslu, a što proizlazi iz rješenja Višeg suda u Mostaru od 1994. godine, iz kojega se vidi da je apelant registriran radi organiziranja takmičenja. Apelant ističe da je točno da postoji rješenje o upisu drugotuženog u sudski registar (od 1996. godine), kao i da je izvršena promjena statuta, ali ističe da je Fudbalski klub "Lokomotiva" svojim sredstvima izgradio predmetne nekretnine, a apelant je jedini i isključivi sljednik i nasljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", zbog čega je podnio tužbu.

8. Nakon veoma opsežnog dokaznog postupka sud je utvrdio da je nadležan u konkretnoj stvari. Također, sud je ocijenio materijalne dokaze, te je utvrdio da je apelant podnio zahtjev za upis u sudski registar u Višem sudu u Mostaru od 2. lipnja 1994. godine, uz drugu dokumentaciju, te je Viši sud u Mostaru donio rješenje i upisao Fudbalski klub "Lokomotiva" (apelanta) kao nogometni klub koji se bavi osposobljavanjem i organiziranjem takmičenja u nogometu, sa svojstvom pravne osobe kao udruga građana na način dragovoljnog udruživanja. Osim toga, Općinski sud je izvršio uvid u sudski registar o registraciji udruge od 1979. godine, kada je utemeljen Fudbalski klub "Lokomotiva", koji je od 1979. godine provodio svoje registrirane djelatnosti i poslovao sukladno pozitivnom zakonodavstvu sve do 1992. godine, odnosno do izbijanja ratnih sukoba. Također, sud je konstatirao da je Fudbalski klub "Lokomotiva" 1990. godine podnio zahtjev za registraciju kluba, ali ta registracija nije provedena. Nakon izbijanja ratnih sukoba 1994. godine, na istočnoj strani grada Mostara u Višem sudu u Mostaru registriran je i upisan Fudbalski klub "Lokomotiva" Mostar (apelant) sa svojstvom pravne osobe, a na temelju tada važećeg Zakona o udruživanju građana (iz 1990. godine), sukladno odredbama čl. 2.3, 4, 11, 12. i 13. tog zakona. Općinski sud je utvrdio da je sud na zapadnoj strani Mostara donio rješenja br. R:64/96 od 17. srpnja 1996. godine i R:64/94 od 26. lipnja 1997. godine, i to prema sudskoj naredbi za rekonstrukciju i obnovu spisa registracije Fudbalskog kluba "Lokomotiva", obnovu registracije i postupka prema zahtjevu Hrvatskog nogometnog kluba "Lokomotiva" (drugotuženi), te je rješenjem suda u Mostaru izvršen upis drugotuženog kao pravnog sljednika Fudbalskog kluba "Lokomotiva" sa svojstvom pravne osobe. Zatim je drugotuženi, sukladno pozitivnim propisima, izvršio registraciju i rješenjem od 1. prosinca 1999. godine pri nadležnom ministarstvu upisao se kao HNK "Branitelj" Radoč – Mostar. Dakle, iz registracija u koje je izvršio uvid Općinski sud

je zaključio da je Fudbalski klub "Lokomotiva" bio jedinstveno registriran kao samostalna društvena pravna osoba – klub, sukladno tada važećim zakonskim propisima iz 1979. godine na području bivše SFRJ i samostalne RBiH do izbijanja ratnih sukoba, nakon čega se vrši paralelna registracija i upis Fudbalskog kluba "Lokomotiva" (apelanta) na istočnoj strani i Hrvatskog nogometnog kluba "Lokomotiva" (drugotuženi) na zapadnoj strani Mostara, a sve prema tada važećem Zakonu o udruživanju građana (iz 1990. godine). Općinski sud se pozvao na odredbe Zakona o udruživanju građana iz 1995. godine, članak 46, kojim je regulirana obveza usuglašavanja općih akata s važećim odredbama zakona i njihova dostava nadležnom ministarstvu, te je Općinski sud utvrdio da je drugotuženi, za razliku od apelanta, poštovao te odredbe. Stoga je Općinski sud zaključio da je drugotuženi pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", a apelant je, prema rješenjima u koje je sud imao uvid, registracijom i upisom u nadležnom ministarstvu izvršio prekid pravnog sljedništva. Općinski sud je istakao da apelant nije u zakonom propisanom roku izvršio usuglašavanje, niti je uredio svoje opće akte, već je to učinio tek 2. travnja 2003. godine, sukladno Zakonu o udrugama i fondacijama, te je izgubio pravni slijed prednika Fudbalskog kluba "Lokomotiva", a uslijed čega nije ni aktivno legitimiran u konkretnoj pravnoj stvari. Općinski sud je zaključio da je drugotuženi pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", koji se na zakonit način upisao kao vlasnik i posjednik predmetnih nekretnina. Općinski sud je istakao da, čak i da je našao da je upis prava vlasništva u zemljišnim knjigama pogrešan (koji je izvršen na temelju rješenja Odjela za katastar Grada Mostara, Gradske općine Mostar Jugozapad), sud nije ovlašten raspravljati u meritumu o upravnom aktu koji je donijelo nadležno upravno tijelo.

9. Kantonalni sud, rješavajući apelantovu žalbu, donio je Presudu broj 58 0 Ps 901920 10 Pž od 2. studenog 2010. godine, kojom je odbio žalbu i potvrdio prvostupanjsku presudu.

10. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je prvostupanjska presuda pravilna i da je žalba neutemeljena. S tim u vezi, Kantonalni sud je istakao da je apelant preciziranim tužbenim zahtjevom tražio da se utvrdi da je ništavan upis promjene vlasništva i posjeda koji je izvršen na temelju rješenja Zemljišnoknjižnog odjela Suda za Središnju zonu Grada Mostara, koji je donijet na temelju prijavnog lista od 23. siječnja 2003. godine Odjela katastra Grada Mostara i rješenja Grada Mostara, Gradske općine Mostar Jugozapad, pa su tuženi sukladno tome dužni trpjeti da se brišu sve promjene nastale tim i kasnijim upisima u zemljišnim knjigama. Kantonalni sud je istakao da je navedeni pobijani upis prava vlasništva izvršen na temelju rješenja Općine Mostar Jugozapad od 24. listopada 2001. godine, za koji apelant tvrdi da je ništavan, koje je donijeto sukladno čl. 4. i 8. Uredbe o upisu nekretnina u javne knjige i članku 200. Zakona o upravnom postupku. Kantonalni sud je istakao da je Zemljišnoknjižni odjel Općinskog suda u Mostaru prilikom upisa postupio u cijelosti sukladno odredbama čl. 3, 7, 14, 31. i 37. Zakona o zemljišnim knjigama, te je odlučio sukladno članku 42. u vezi s člankom 43. Zakona o zemljišnim knjigama. Dakle, iz navedenih razloga Kantonalni sud je zaključio da upis proizvodi djelovanje erga omnes prema svima, a apelant nije ni jednim dokazom uspio dokazati da je navedeni upis ništavan. Osim toga, Kantonalni sud je naveo da je apelantov tužbeni zahtjev neutemeljen i zbog sljedećeg razloga: tužbenim zahtjevom iz stavka 2. apelant traži da se utvrdi da je kao pravni sljednik i nasljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva" isključivi vlasnik nogometnog igrališta. S tim u vezi, Kantonalni sud je utvrdio da je rješenjem Višeg suda u Mostaru od 27. travnja 1994. godine tužitelj registriran kao Fudbalski klub "Lokomotiva" sa sjedištem u Mostaru, koje se bavi osposobljavanjem i organiziranjem takmičenja u nogometu, sa svojstvom pravne osobe, te je kao

Utorak, 27. 10. 2015. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 83 - Stranica 3

takav upisan kao udruga građana osnovana dragovoljnim udruživanjem. Iz obrazloženja rješenja vidljivo je da je udruga registrirana kao potpuno nova udruga, a apelant tijekom postupka nije dokazao suprotno. Kantonalni sud ističe da iz rješenja Višeg suda u Mostaru proizlazi da je drugotuženi upisan pod nazivom HNK "Lokomotiva" Mostar kao pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", što je drugotuženi dokazao i materijalnim dokazima. Osim toga, Kantonalni sud je zaključio da je stavak 1. apelantovog preciziranog tužbenog zahtjeva kontradiktoran stavku 2. tužbenoga zahtjeva, a što je obrazložio činjenicom da bi u situaciji da se udovoljilo tužbenom zahtjevu za ništavnost upisa sve bilo vraćeno u prvobitno stanje (prije donošenja rješenja od 24. listopada 2001. godine), te bi u tom slučaju apelant mogao tražiti dozvolu za dodjelu zemljišta u upravnome postupku, sukladno odredbama članka 6. u vezi s čl. 44. i 45. Zakona o građevinskom zemljištu.

11. Vrhovni sud, odlučujući o apelantovoj reviziji, donio je Presudu broj 58 0 Ps 901920 11 Rev od 29. studenog 2011. godine, kojom je odbio reviziju.

12. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da je, pazeći na revizijske razloge, kao i na razloge na koje pazi po službenoj dužnosti, utvrdio da revizija nije utemeljena. Vrhovni sud je naveo apelantov tužbeni zahtjev, kao i zaključke prvostupanjskog i drugostupanjskog suda koje je detaljno ponovio u presudi. Vrhovni sud je zaključio da je, suprotno navodima iz revizije, drugostupanjski sud, rješavajući apelantovu žalbu, u smislu odredbe članka 231. ZPP, pravilno utvrdio da je prvostupanjski sud izvedene dokaze ocijenio prema slobodnom uvjerenju koje je opravdao uvjerljivim i logičnim razlozima navodeći valjane razloge za ocjenu materijalnih dokaza na kojima apelant zasniva utemeljenost tužbenoga zahtjeva, kao i u pogledu odlučnih tvrdnji i prigovora drugotuženog koje je iznio u tijeku postupka. Također, drugostupanjski sud je uvjerenje o neutemeljenosti žalbenih prigovora opravdao valjanim razlozima koje je kao pravilne prihvatio i Vrhovni sud, s obzirom na to da nisu u suprotnosti sa zapisnicima o izvedenim dokazima, a imaju uporište u odredbama procesnog i materijalnog prava na koje se drugostupanjski sud pozvao u obrazloženju pobijane presude. Stoga je Vrhovni sud smatrao da nema povrede članka 209. ZPP. Vrhovni sud je zaključio da je apelant u reviziji neutemeljeno ukazivao na to da drugostupanjski sud uopće nije razmotrio stvarne razloge za ništavnost promjene vlasništva, niti se na njih osvrnuo, tako da drugostupanjska presuda ne sadrži stavove po iznijetoj žalbi, čime su povrijeđene i odredbe čl. 231. i 209. ZPP. S tim u vezi, Vrhovni sud je naveo da je u tijeku postupka izveden zaključak da apelant nije pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", te time nije sudionik materijalnopravnog odnosa na kojem temelji svoj tužbeni zahtjev, te bi apelantovi navodi bili od značaja samo u slučaju postojanja njegove aktivne legitimacije. Dakle, ocjenjujući da su nižestupanjski sudovi pravilno utvrdili činjenično stanje, kojim je vezan i Vrhovni sud, pravilno je prilikom odlučivanja o tužbenom zahtjevu izveden zaključak da kod apelanta, izostankom njegove aktivne legitimacije, ne postoje materijalnopravne pretpostavke iz kojih proizlazi njegovo pravo odnosno obveza tuženih, za što su nižestupanjski sudovi dali jasne razloge, koje je prihvatio i Vrhovni sud. Naime, Vrhovni sud je naveo da prilikom utvrđivanja apelantove stvarne legitimacije za ispitivanje označenog tužbenog zahtjeva treba poći od predmeta raspravljanja, odnosno apelantovog tužbenog zahtjeva, te je utvrdio da se radi o tužbi za utvrđenje u smislu odredaba članka 54. st. 1. i 2. ZPP. Riječ je o utvrđenjima postojanja određenih pravnih odnosa, a posljedica toga su prava za apelanta i dužnost za tužene. Vrhovni sud je istakao da apelant utemeljenost zahtjeva nalazi u činjenici da je pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva". Vrhovni sud je naveo da su sudovi pravilo utvrdili

da apelant nije pravna osoba kojoj se može dati svojstvo pravnog sljednika Fudbalskog kluba "Lokomotiva", stoga izostankom pravnog sljedništva nije aktivno legitimiran za isticanje zahtjeva za utvrđenje ništavnosti i zahtjeva za trpljenje i činidbu, zbog čega mu je tužbeni zahtjev pravilno odbijen. Vrhovni sud se detaljno pozvao na relevantne odredbe Zakona o udruženjima građana iz 1971. godine, sukladno kojem je izvršena registracija Fudbalskog kluba "Lokomotiva", koje reguliraju stjecanje i prestanak svojstva pravne osobe. Vrhovni sud je stoga zaključio da udruga građana ima svojstvo pravne osobe od momenta upisa u registar do momenta brisanja iz registra na temelju rješenja nadležnog tijela, tako da se pravno sljedništvo na određenoj pravnoj osobi uvijek utvrđuje uvidom upisa u javni registar u nadležnom tijelu. Vrhovni sud je, pozivajući se na relevantne pravne propise, kojim su regulirani postupak i način upisa udruga u registar, te obveza usklađivanja registracije, istakao da je Fudbalski klub "Lokomotiva" 1990. godine podnio zahtjev za registraciju kluba, koja nije izvršena niti provedena, uslijed čega je zaključio da mu se prethodno svojstvo pravne osobe nastavilo i Fudbalski klub "Lokomotiva" nastavlja sa radom u kontinuitetu sve do 2. lipnja 1994. godine kada apelant, kako je istaknuto, Višem sudu u Mostaru na istočnoj strani Grada Mostara podnosi zahtjev za upis u sudski registar s priloženim dokazima u smislu ispunjenosti uvjeta za upis, i to Statut od 17. svibnja 1994. godine, spisak osnivača i Odluku Skupštine kluba o imenovanju predsjednika predsjedništva kluba (od 17. svibnja 1994. godine), te se Rješenjem Višeg suda u Mostaru broj R-4/94 od 2. lipnja 1994. godine registrira Fudbalski klub "Lokomotiva" (apelant) sa sjedištem u Mostaru, u vrijeme egzistiranja već ranije registrirane udruge građana – Fudbalskog kluba "Lokomotiva". Stoga je Vrhovni sud zaključio da činjenica da je apelant rješenjem od 2. lipnja 1994. godine registriran kao poduzeće s istim nazivom sama po sebi ne daje osnovu za zaključak da se radi o pravnom sljedniku udruge građana sa istim nazivom. Apelant je, prema mišljenju Vrhovnog suda, danom upisa samo stekao svojstvo pravne osobe sukladno članku 6. stavak 2. Zakona o udruženju građana iz 1990. godine, sa svim pravima i obvezama koji proizlaze iz tog statusa počevši od navedenoga dana.

13. Vrhovni sud se pozvao na odredbe članka 46. Zakona o udruživanju građana iz 1995. godine i odredbe članka 52. Zakona o udrugama i fondacijama (iz 2002. godine), kojima je bila utvrđena obveza udruga i fondacija koje su upisane u registar udruga da usklade svoje akte s odredbama važećih zakona u slučaju da su u suprotnosti. Vrhovni sud je istakao da apelantovo postupanje podnošenjem zahtjeva od 5. ožujka 2003. godine za upis u registar udruga koji se vodi pri Ministarstvu pravosuđa, uprave i lokalne samouprave Hercegovačko-neretvanskog kantona Mostar, čijim rješenjem je upisan 2. travnja 2003. godine, kao i upis drugotuženog rješenjem od 1. prosinca 1999. godine, samo potvrđuje njihov pojedinačni kontinuitet slijeda prethodnih upisa u registar udruga iz kojih ne proizlazi pravno sljedništvo tužitelja u odnosu na Fudbalski klub "Lokomotiva" upisanog u registar udruga građana 1979. godine. Osim toga, Vrhovni sud je istakao da, čak i kada bi postojala apelantova aktivna legitimacija, to bi podrazumijevalo da je njegov pravni prednik prestao postojati na jedan od načina predviđenih zakonom, odnosno da je prestao s radom. U tom slučaju, a kako je određeno člankom 19. Zakona o udruženjima građana iz 1990. godine, imovina udruge prelazi u vlasništvo općine, a ni tada apelant ne bi bio sudionik materijalnopravnog odnosa na kojem temelji svoj zahtjev. Stoga je sud našao da su neutemeljeni apelantovi navodi (iz revizije) o pogrešnoj primjeni materijalnog prava, odnosno da se jasno vidi da je apelant nastavio pravni kontinuitet Fudbalskog kluba "Lokomotiva" i preuzeo prava i obveze, i to više od dvije godine prije drugotuženog, što mu daje jače pravo.


14. Vrhovni sud je zaključio da se izostankom apelantove aktivne legitimacije pokazuje bespredmetnim ocjenjivanje da akt na temelju kojega je izvršena promjena vlasništva nije upravni akt, kao i apelantovi navodi da je dužnost sudova bila utvrditi ništavnost upisa prava vlasništva drugotuženog, koje je očito nezakonito, zlonamjerno i izvršeno zlouporabom ratnog stanja i stanja podijeljenosti Mostara.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

15. Apelant ističe povredu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Povrede navedenih prava ogledaju se u činjenici da je došlo do bitnih povreda postupka i proizvoljne primjene materijalnog prava. Apelant ističe da mu je Vrhovni sud odbio reviziju iz "formalnih razloga", iako je odlučio o meritumu, te je povrijedio odredbu članka 249. stavak 3. ZPP. Apelant ističe da je suština spora tko je pravni sljednik predratnoga Fudbalskog kluba "Lokomotiva". Apelant dalje pojašnjava da je drugotuženi iskoristio ratno stanje i uspostavu "paralelnog sustava u HR Herceg-Bosna", dok je apelant sve vrijeme upisan u tijelima i institucijama u kojima je bio upisan i prednik Fudbalski klub "Lokomotiva". Također, apelant navodi da samo fizički nije posjedovao dokumentaciju prednika (zbog rata), te Vrhovni sud nije imao opravdan razlog da proglasi "nevažećim obnovljeni upis apelanta u obnovljeni registar obnovljenog Višeg suda u Mostaru", odnosno pravni kontinuitet koji je apelant "prvi" nastavio. Apelant pobija zaključak Vrhovnog suda da predratni klub nije prestao djelovati (jer je bio rat), te pobija moment usklađivanja, jer je i drugotuženi kao i apelant probio zakonski rok za usklađivanje akata udruge sa važećim zakonom. Dalje, apelant ističe da ni revizijski sud nije raspravio ništavnost upisa promjene vlasništva, a nižestupanjski sudovi su pogrešno zaključili da se radi o upravnome aktu.

b) Odgovor na apelaciju

16. Vrhovni sud je naveo da je pobijana odluka sukladna domaćim procesnim i materijalnim zakonima, odredbama Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije, zbog čega je apelacija neutemeljena.

17. Kantonalni sud je naveo da je odluka pravilna i obrazložena, te je apelacija neutemeljena.

18. Općinski sud je u odgovoru naveo da tijekom postupka nije došlo do povreda prava koje apelant navodi, da je apelant svoje prigovore isticao u tijeku postupka i u pravnim lijekovima koje je koristio, te da nije povrijeđeno apelantovo pravo.

19. U odgovoru na apelaciju drugotuženi ističe da je činjenično stanje pravilno utvrđeno, te je obrazloženo jednoglasnim odlukama redovitih sudova. Pri tome apelant ne obrazlaže razloge koji bi ukazivali na to da se radilo o nepravičnom suđenju i da je bio onemogućen u svojim pravima, već je nezadovoljan ishodom postupka, te predlaže da se apelacija odbije kao neutemeljena.

V. Relevantni propisi

20. Zakon o udruživanju građana ("Službeni list SRBiH" broj 5/90) u relevantnom dijelu glasi:

Član 6. Politička udruženja i društvene organizacije imaju svojstvo

društvenog pravnog lica, a stiču ga danom upisa u registar. Udruženja građana imaju svojstvo građanskog pravnog

lica, a stiču ga danom upisa u registar.

Član 19. Po prestanku rada udruženja, ukoliko nadležni organ

udruženja ne odluči drukčije, imovina udruženja prelazi u vlasništvo opštine u sjedištu udruženja.

21. Zakon o udruživanju građana ("Službene novine Federacije BiH" br. 6/95 i 14/97) u relevantnom dijelu glasi: X – PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 46. Udruženja koja su osnovana i registrirana prije stupanja na

snagu ovog zakona u skladu sa propisima koji su se primjenjivali na teritoriji Federacije, a odluče da nastave djelovati u skladu sa zakonom, dužna su u roku od šest mjeseci od dana stupanja na snagu ovog zakona uskladiti svoja opća akta sa odredbama ovog zakona i nadležnom ministarstvu u tom roku dostaviti usklađena opća akta i akt o registriranju udruženja.

Nadležno ministarstvo izvršit će upis udruženja iz stava 1. ovog člana u registar udruženja na način propisan u članu 23. stav 4. ovog zakona.

22. Zakon o udrugama i fondacijama ("Službene novine Federacije BiH" broj 45/02) u relevantnom dijelu glasi: IV – REGISTRIRANJE UDRUGA I FONDACIJA

Članak 26. Udruga se upisuje u registar udruga, a fondacija u registar

fondacija. Registar udruga vodi Federalno ministarstvo, ako se

statutom udruge predvidi da će udruga djelovati na području dva ili više kantona, a ako se statutom predvidi da će udruga djelovati na području jednog kantona, registar udruge vodi kantonalni organ.

Registar svih fondacija i svih stranih nevladinih organizacija vodi Federalno ministarstvo.

Danom upisa u registar, udruga ili fondacija stječe svojstvo pravne osobe.

Članak 29. O zahtjevu za upis u registar Federalno ministarstvo,

odnosno kantonalni organ donosi rješenje. Rješenje o upisu u registar udruge ili fondacije sadrži: 1) datum upisa; 2) registracijski broj pod kojim je izvršen upis; 3) naziv i sjedište udruge ili fondacije; 4) ciljeve ili djelatnost za koje je udruga ili fondacija

utemeljena i 5) imena osoba ovlaštenih za zastupanje i predstavljanje. Primjerak rješenje o upisu u registar udruga odnosno

fondacija dostavlja se nadležnom organu uprave u čije područje ulazi djelatnost udruge odnosno fondacije radi vršenja inspekcijskog nadzora i Federalnom ministarstvu, radi vođenja centralnog registra udruga i fondacija.

VI. Dopustivost

23. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

24. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

25. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je presuda Vrhovnog suda, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelant je primio 5. siječnja 2012. godine, a apelacija je


podnesena 5. ožujka 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena.

26. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

27. Apelant smatra da mu je pobijanom presudom povrijeđeno pravo iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno pravo iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

28. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

29. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

30. U konkretnom slučaju radi se o postupku koji je pokrenut apelantovom tužbom, kojom je tražio da mu sud utvrdi određena prava, prvenstveno pravo pravnog sljedništva, te na temelju toga utvrdi pravo vlasništva na određenim nekretninama, kao i da tuženom po istoj osnovi nametne obveze vraćanja nekretnina i brisanja upisa u zemljišnim knjigama, dakle, radi se o građanskopravnom odnosu, te su članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjivi.

31. Apelant smatra da su redoviti sudovi pri donošenju odluka proizvoljno primijenili odredbe materijalnog i procesnog prava, čime je povrijeđeno pravo na pravično suđenje.

32. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je da ispita jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

33. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenoga, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očita proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna

2006. godine, točka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na apelacijske navode, ispitati je li pobijana odluka utemeljena na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava.

34. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi u provedenom postupku, nakon detaljne analize dokaza, pogotovo materijalnih, zatim uvidom u sudske registre i rješenja o registraciji, na sve tri instance odbili apelantov tužbeni zahtjev. Ustavni sud primjećuje da je prvostupanjski sud već jasno naveo da apelant nije dokazao da je pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", odnosno da je neispunjavanjem zakonom propisanih uvjeta to pravo izgubio, zbog čega nije aktivno legitimiran, a što je potvrdio i Kantonalni sud odlučujući o žalbi, kao i Vrhovni sud koji je odlučujući o apelantovoj reviziji za svoje odlučenje dao jasne i detaljne razloge, a te razloge apelant navodima apelacije nije doveo u pitanje. Vrhovni sud je zaključio da udruga građana ima svojstvo pravne osobe od momenta upisa u registar do momenta brisanja iz registra na temelju rješenja nadležnog tijela, tako da se pravno sljedništvo na određenoj pravnoj osobi uvijek utvrđuje uvidom u upis u javni registar u nadležnom tijelu. Dakle, analizirajući upise u sudski registar, sud je zaključio da apelant nije pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", za što je dao jasne i odlučne razloge. Ustavni sud primjećuje da sam apelant u apelaciji ističe da je suština spora je li apelant pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", čime se sud upravo i prvenstveno bavio u tijeku postupka, te je i odbio apelantov tužbeni zahtjev upravo iz razloga što apelant nije dokazao pravno sljedništvo navedenog kluba. Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud, suprotno navodima iz apelacije, veoma temeljito odgovorio na sve revizijske navode, pogotovo relevantne, za koje je zaključio da su neutemeljeni, a koje apelant ponovno ponavlja u postupku pred Ustavnim sudom. Također, Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud, polazeći od apelantovog tužbenog zahtjeva, uslijed nedostatka aktivne legitimacije, našao da nije opravdano razmatrati ostale navode, jer nema osnove, odnosno apelant nije sudionik materijalnopravnog odnosa na kojem temelji svoj tužbeni zahtjev. Dakle, nakon što je detaljno ispitao ima li osnove za usvajanje apelantovog tužbenog zahtjeva, ispitujući prije svega je li apelant pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", Vrhovni sud je donio odluku pozivajući se na relevantno zakonodavstvo koje ni u čemu ne odaje utisak proizvoljnosti u primjeni materijalnog ili procesnog prava. Također, imajući u vidu da su redoviti sudovi u meritumu ispitali ima li apelant aktivnu legitimaciju, suprotno apelantovim navodima, odluke sudova su i u formalnom smislu sukladne zakonu. Stoga, Ustavni sud u obrazloženju pobijane presude ne nalazi ništa što bi ukazivalo na to da su redoviti sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su odbili apelantov tužbeni zahtjev kao neutemeljen, osim što je apelant nezadovoljan njegovim ishodom. Imajući u vidu dana obrazloženja i relevantne odredbe materijalnog i procesnog prava na kojim su utemeljene pobijane odluke, Ustavni sud smatra neutemeljenim apelantove navode o proizvoljnoj primjeni relevantnih propisa.

35. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da u postupku pred redovitim sudovima nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

36. Apelant smatra da mu je pobijanim odlukama povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da su apelantovi navodi o povredi prava na imovinu identični navodima o povredi prava na pravično suđenje, koje je Ustavni sud obrazložio u


prethodnim točkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, također, neutemeljeni.

VIII. Zaključak

37. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je Vrhovni sud pri donošenju odluke obrazložio svoju odluku pozivajući se na relevantno materijalno i procesno pravo.

38. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada apelant kršenje tog prava vezuje za proizvoljnu primjenu materijalnog prava, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

39. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

40. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Mirsad Ćeman, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 898/12, рјешавајући апелацију Фудбалског клуба "Локомотива" Мостар, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, суткиња Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, суткиња на сједници одржаној 16. септембра 2015. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Фудбалског клуба

"Локомотива" Мостар изјављена против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине број 58 0 Пс 901920 11 Рев од 29. новембра 2011. године, Пресуде Кантоналног суда Мостар број 58 0 Пс 901920 10 Пж од 2. новембра 2010. године и Пресуде Општинског суда у Мостару број 07 58 Пс 901920 04 Пс од 5. марта 2010. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Фудбалски клуб "Локомотива" Мостар (у даљњем тексту: апелант) поднио је 5. марта 2012. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) број 58 0 Пс 901920 11 Рев од 29. новембра 2011. године, Пресуде Кантоналног суда Мостар (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 58 0 Пс 901920 10 Пж од 2. новембра 2010. године

и Пресуде Општинског суда Мостар (у даљњем тексту: Општински суд) број 07 58 Пс 901920 04 Пс од 5. марта 2010. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда, Општинског суда, као и тужених Града Мостара, којег заступа Јавно правобранилаштво Града Мостара, и Хрватског ногометног клуба "Бранитељ" Мостар, супротне стране у поступку, затражено је 1. новембра и 28. новембра 2014. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Врховни суд је доставио одговор на апелацију 11. децембра 2014. године, Кантонални суд 16. децембра 2014. године, Општински суд 10. децембра 2014. године, а Хрватски ногометни клуб "Бранитељ" Мостар 8. децембра 2014. године. Град Мостар није доставио одговор на апелацију у остављеном року који је истекао.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Апелант је покренуо поступак тужбом против Града Мостара као првотуженог и Хрватског ногометног клуба "Бранитељ" Радоч – Мостар као друготуженог ради утврђења.

6. Пресудом Општинског суда број 07 58 Пс 901920 04 Пс од 5. марта 2010. године одбијен је као неоснован (под тачком 1 пресуде) апелантов тужбени захтјев којим је тражио да суд утврди да је ништаван упис промјене права својине и посједа извршен на основу Рјешења Земљишнокњижног одјела Суда за Централну зону Мостар број ДН 2406/01 и Дн 195/03 од 6. фебруара 2003. године поднесеног на основу пријавног листа број 30/02 од 23. јануара 2003. године Одјела за катастар и Рјешења Града Мостара, Градске општине Мостар Југозапад, број 01/1-127/2001 од 24. октобра 2001. године, па су досљедно том утврђењу тужени дужни да трпе да се бришу промјене настале тим уписом, као и уписима насталим након тога у земљишним књигама и књигама катастра, као и да суд утврди да је апелант као правни сљедник и насљедник Фудбалског клуба "Локомотива" Мостар стварни и искључиви власник фудбалског игралишта-терена и гледалишта-трибина које се налазе на непокретностима прецизираним у зк. улошку, па су слиједом тога тужени дужни да трпе да му признају наведено право и дужни су да му предају у посјед и располагање наведене непокретности. Истом пресудом (тачка 2 пресуде) апелант је обавезан да туженим исплати трошкове поступка.

7. У образложењу пресуде Општински суд је навео да је апелант покренуо поступак тужбом против тужених, наводећи да је 1983. године, уз помоћ надлежних служби Града Мостара, у поступку експропријације Фудбалски клуб "Локомотива" Мостар извршио откуп земљишта и изградио фудбалски терен са бетонском трибином и осталим објектима, а који је рјешењем Града Мостара тадашње Градске општине Мостар Југозапад од 24. октобра 2001. године предат на коришћење и располагање друготуженом, који је на основу тог рјешења укњижен у земљишним књигама као власник непокретности. Даље, апелант наводи да се ради о незаконитом рјешењу и ништавном послу, а што произилази из рјешења Вишег суда у Мостару од 1994. године, из ког се види да је апелант регистрован ради организовања такмичења. Апелант истиче да је тачно да постоји рјешење о упису друготуженог у судски регистар (од 1996. године), као и да је извршена промјена статута, али


истиче да је Фудбалски клуб "Локомотива" својим средствима изградио предметне непокретности, а апелант је једини и искључиви сљедник и насљедник Фудбалског клуба "Локомотива", због чега је поднио тужбу.

8. Након веома опсежног доказног поступка суд је утврдио да је надлежан у конкретној ствари. Такође, суд је оцијенио материјалне доказе, те је утврдио да је апелант поднио захтјев за упис у судски регистар у Вишем суду у Мостару од 2. јуна 1994. године, уз другу документацију, те је Виши суд у Мостару донио рјешење и уписао Фудбалски клуб "Локомотива" (апеланта) као фудбалски клуб који се бави оспособљавањем и организовањем такмичења у фудбалу, са својством правног лица као удружење грађана на начин добровољног удруживања. Осим тога, Општински суд је извршио увид у судски регистар о регистрацији удружења од 1979. године, када је основан Фудбалски клуб "Локомотива", који је од 1979. године спроводио своје регистроване дјелатности и пословао у складу с позитивним законодавством све до 1992. године, односно до избијања ратних сукоба. Такође, суд је констатовао да је Фудбалски клуб "Локомотива" 1990. године поднио захтјев за регистрацију клуба, али та регистрација није спроведена. Након избијања ратних сукоба 1994. године, на источној страни града Мостара у Вишем суду у Мостару регистрован је и уписан Фудбалски клуб "Локомотива" Мостар (апелант) са својством правног лица, а на основу тада важећег Закона о удруживању грађана (из 1990. године), у складу с одредбама чл. 2.3, 4, 11, 12 и 13 тог закона. Општински суд је утврдио да је суд на западној страни Мостара донио рјешења бр. Р:64/96 од 17. јула 1996. године и Р:64/94 од 26. јуна 1997. године, и то према судској наредби за реконструкцију и обнову списа регистрације Фудбалског клуба "Локомотива", обнову регистрације и поступка према захтјеву Хрватског ногометног клуба "Локомотива" (друготужени), те је рјешењем суда у Мостару извршен упис друготуженог као правног сљедника Фудбалског клуба "Локомотива" са својством правног лица. Затим је друготужени, у складу с позитивним прописима, извршио регистрацију и рјешењем од 1. децембра 1999. године при надлежном министарству уписао се као ХНК "Бранитељ" Радоч – Мостар. Дакле, из регистрација у које је извршио увид Општински суд је закључио да је Фудбалски клуб "Локомотива" био јединствено регистрован као самостално друштвено правно лице – клуб, у складу с тада важећим законским прописима из 1979. године на подручју бивше СФРЈ и самосталне РБиХ до избијања ратних сукоба, након чега се врши паралелна регистрација и упис Фудбалског клуба "Локомотива" (апеланта) на источној страни и Хрватског ногометног клуба "Локомотива" (друготужени) на западној страни Мостара, а све према тада важећем Закону о удруживању грађана (из 1990. године). Општински суд се позвао на одредбе Закона о удруживању грађана из 1995. године, члан 46, којим је регулисана обавеза усаглашавања општих аката с важећим одредбама закона и њихово достављање надлежном министарству, те је Општински суд утврдио да је друготужени, за разлику од апеланта, поштовао те одредбе. Стога је Општински суд закључио да је друготужени правни сљедник Фудбалског клуба "Локомотива", а апелант је, према рјешењима у које је суд имао увид, регистрацијом и уписом у надлежном министарству извршио прекид правног сљедништва. Општински суд је истакао да апелант није у законом прописаном року извршио усаглашавање, нити је уредио своје опште акте, већ је то учинио тек 2. априла 2003. године, у складу са Законом о удружењима и фондацијама, те је изгубио правни слијед предника Фудбалског клуба "Локомотива", а услијед чега није ни активно легитимисан у

конкретној правној ствари. Општински суд је закључио да је друготужени правни сљедник Фудбалског клуба "Локомотива", који се на законит начин уписао као власник и посједник предметних непокретности. Општински суд је истакао да, чак и да је нашао да је упис права својине у земљишним књигама погрешан (који је извршен на основу рјешења Одјела за катастар Града Мостара, Градске општине Мостар Југозапад), суд није овлашћен да расправља у меритуму о управном акту који је донио надлежни управни орган.

9. Кантонални суд, рјешавајући апелантову жалбу, донио је Пресуду број 58 0 Пс 901920 10 Пж од 2. новембра 2010. године, којом је одбио жалбу и потврдио првостепену пресуду.

10. У образложењу пресуде Кантонални суд је навео да је првостепена пресуда правилна и да је жалба неоснована. С тим у вези, Кантонални суд је истакао да је апелант прецизираним тужбеним захтјевом тражио да се утврди да је ништаван упис промјене својине и посједа који је извршен на основу рјешења Земљишнокњижног одјела Суда за Централну зону Града Мостара, који је донесен на основу пријавног листа од 23. јануара 2003. године Одјела катастра Града Мостара и рјешења Града Мостара, Градске општине Мостар Југозапад, па су тужени у складу с тим дужни да трпе да се бришу све промјене настале тим и каснијим уписима у земљишним књигама. Кантонални суд је истакао да је наведени оспоравани упис права својине извршен на основу рјешења Општине Мостар Југозапад од 24. октобра 2001. године, за који апелант тврди да је ништаван, које је донесено у складу с чл. 4 и 8 Уредбе о упису непокретности у јавне књиге и чланом 200 Закона о управном поступку. Кантонални суд је истакао да је Земљишнокњижни одјел Општинског суда у Мостару приликом уписа поступио у цијелости у складу с одредбама чл. 3, 7, 14, 31 и 37 Закона о земљишним књигама, те је одлучио у складу с чланом 42 у вези с чланом 43 Закона о земљишним књигама. Дакле, из наведених разлога Кантонални суд је закључио да упис производи дјеловање erga omnes према свима, а апелант није ни једним доказом успио да докаже да је наведени упис ништаван. Осим тога, Кантонални суд је навео да је апелантов тужбени захтјев неоснован и због сљедећег разлога: тужбеним захтјевом из става 2 апелант тражи да се утврди да је као правни сљедник и насљедник Фудбалског клуба "Локомотива" искључиви власник фудбалског игралишта. С тим у вези, Кантонални суд је утврдио да је рјешењем Вишег суда у Мостару од 27. априла 1994. године тужилац регистрован као Фудбалски клуб "Локомотива" са сједиштем у Мостару, које се бави оспособљавањем и организовањем такмичења у фудбалу, са својством правног лица, те је као такав уписан као удружење грађана основано добровољним удруживањем. Из образложења рјешења видљиво је да је удружење регистровано као потпуно ново удружење, а апелант током поступка није доказао супротно. Кантонални суд истиче да из рјешења Вишег суда у Мостару произилази да је друготужени уписан под називом ХНК "Локомотива" Мостар као правни сљедник Фудбалског клуба "Локомотива", што је друготужени доказао и материјалним доказима. Осим тога, Кантонални суд је закључио да је став 1 апелантовог прецизираног тужбеног захтјева контрадикторан ставу 2 тужбеног захтјева, а што је образложио чињеницом да би у ситуацији да се удовољило тужбеном захтјеву за ништавност уписа све било враћено у првобитно стање (прије доношења рјешења од 24. октобра 2001. године), те би у том случају апелант могао тражити дозволу за додјелу земљишта у управном поступку, у складу


с одредбама члана 6 у вези с чл. 44 и 45 Закона о грађевинском земљишту.

11. Врховни суд, одлучујући о апелантовој ревизији, донио је Пресуду број 58 0 Пс 901920 11 Рев од 29. новембра 2011. године, којом је одбио ревизију.

12. У образложењу пресуде Врховни суд је навео да је, пазећи на ревизионе разлоге, као и на разлоге на које пази по службеној дужности, утврдио да ревизија није основана. Врховни суд је навео апелантов тужбени захтјев, као и закључке првостепеног и другостепеног суда које је детаљно поновио у пресуди. Врховни суд је закључио да је, супротно наводима из ревизије, другостепени суд, рјешавајући апелантову жалбу, у смислу одредбе члана 231 ЗПП, правилно утврдио да је првостепени суд изведене доказе оцијенио према слободном убјеђењу које је оправдао убједљивим и логичним разлозима наводећи ваљане разлоге за оцјену материјалних доказа на којима апелант заснива основаност тужбеног захтјева, као и у погледу одлучних тврдњи и приговора друготуженог које је изнио у току поступка. Такође, другостепени суд је убјеђење о неоснованости жалбених приговора оправдао ваљаним разлозима које је као правилне прихватио и Врховни суд, с обзиром на то да нису у супротности са записницима о изведеним доказима, а имају упориште у одредбама процесног и материјалног права на које се другостепени суд позвао у образложењу оспорене пресуде. Стога је Врховни суд сматрао да нема повреде члана 209 ЗПП. Врховни суд је закључио да је апелант у ревизији неосновано указивао на то да другостепени суд уопште није размотрио стварне разлоге за ништавност промјене својине, нити се на њих осврнуо, тако да другостепена пресуда не садржи ставове по изнијетој жалби, чиме су повријеђене и одредбе чл. 231 и 209 ЗПП. С тим у вези, Врховни суд је навео да је у току поступка изведен закључак да апелант није правни сљедник Фудбалског клуба "Локомотива", те тиме није учесник материјалноправног односа на ком заснива свој тужбени захтјев, те би апелантови наводи били од значаја само у случају постојања његове активне легитимације. Дакле, оцјењујући да су нижестепени судови правилно утврдили чињенично стање, којим је везан и Врховни суд, правилно је приликом одлучивања о тужбеном захтјеву изведен закључак да код апеланта, изостанком његове активне легитимације, не постоје материјалноправне претпоставке из којих произилази његово право односно обавеза тужених, за шта су нижестепени судови дали јасне разлоге, које је прихватио и Врховни суд. Наиме, Врховни суд је навео да приликом утврђивања апелантове стварне легитимације за испитивање означеног тужбеног захтјева треба поћи од предмета расправљања, односно апелантовог тужбеног захтјева, те је утврдио да се ради о тужби за утврђење у смислу одредби члана 54 ст. 1 и 2 ЗПП. Ријеч је о утврђењима постојања одређених правних односа, а посљедица тога су права за апеланта и дужност за тужене. Врховни суд је истакао да апелант основаност захтјева налази у чињеници да је правни сљедник Фудбалског клуба "Локомотива". Врховни суд је навео да су судови правило утврдили да апелант није правно лице ком се може дати својство правног сљедника Фудбалског клуба "Локомотива", стога изостанком правног сљедништва није активно легитимисан за истицање захтјева за утврђење ништавности и захтјева за трпљење и чињење, због чега му је тужбени захтјев правилно одбијен. Врховни суд се детаљно позвао на релевантне одредбе Закона о удружењима грађана из 1971. године, у складу с којим је извршена регистрација Фудбалског клуба "Локомотива", које регулишу стицање и престанак својства правног лица. Врховни суд је стога

закључио да удружење грађана има својство правног лица од момента уписа у регистар до момента брисања из регистра на основу рјешења надлежног органа, тако да се правно сљедништво на одређеном правном лицу увијек утврђује увидом уписа у јавни регистар у надлежном органу. Врховни суд је, позивајући се на релевантне правне прописе, којим су регулисани поступак и начин уписа удружења у регистар, те обавеза усклађивања регистрације, истакао да је Фудбалски клуб "Локомотива" 1990. године поднио захтјев за регистрацију клуба, која није извршена нити спроведена, услијед чега је закључио да му се претходно својство правног лица наставило и Фудбалски клуб "Локомотива" наставља са радом у континуитету све до 2. јуна 1994. године када апелант, како је истакнуто, Вишем суду у Мостару на источној страни Града Мостара подноси захтјев за упис у судски регистар с приложеним доказима у смислу испуњености услова за упис, и то Статут од 17. маја 1994. године, списак оснивача и Одлуку Скупштине клуба о именовању предсједника предсједништва клуба (од 17. маја 1994. године), те се Рјешењем Вишег суда у Мостару број Р-4/94 од 2. јуна 1994. године региструје Фудбалски клуб "Локомотива" (апелант) са сједиштем у Мостару, у вријеме егзистирања већ раније регистрованог удружења грађана – Фудбалског клуба "Локомотива". Стога је Врховни суд закључио да чињеница да је апелант рјешењем од 2. јуна 1994. године регистрован као предузеће с истим називом сама по себи не даје основ за закључак да се ради о правном сљеднику удружења грађана са истим називом. Апелант је, према мишљењу Врховног суда, даном уписа само стекао својство правног лица у складу с чланом 6 став 2 Закона о удружењу грађана из 1990. године, са свим правима и обавезама који произилазе из тог статуса почевши од наведеног дана.

13. Врховни суд се позвао на одредбе члана 46 Закона о удруживању грађана из 1995. године и одредбе члана 52 Закона о удружењима и фондацијама (из 2002. године), којима је била утврђена обавеза удружења и фондација који су уписани у регистар удружења да ускладе своје акте с одредбама важећих закона у случају да су у супротности. Врховни суд је истакао да апелантово поступање подношењем захтјева од 5. марта 2003. године за упис у регистар удружења који се води при Министарству правосуђа, управе и локалне самоуправе Херцеговачко-неретванског кантона Мостар, чијим рјешењем је уписан 2. априла 2003. године, као и упис друготуженог рјешењем од 1. децембра 1999. године, само потврђује њихов појединачни континуитет слиједа претходних уписа у регистар удружења из којих не произилази правно сљедништво тужиоца у односу на Фудбалски клуб "Локомотива" уписаног у регистар удружења грађана 1979. године. Осим тога, Врховни суд је истакао да, чак и када би постојала апелантова активна легитимација, то би подразумијевало да је његов правни предник престао постојати на један од начина предвиђених законом, односно да је престао с радом. У том случају, а како је одређено чланом 19 Закона о удружењима грађана из 1990. године, имовина удружења прелази у својину општине, а апелант ни тада не би био учесник материјалноправног односа на ком заснива свој захтјев. Стога је суд нашао да су неосновани апелантови наводи (из ревизије) о погрешној примјени материјалног права, односно да се јасно види да је апелант наставио правни континуитет Фудбалског клуба "Локомотива" и преузео права и обавезе, и то више од двије године прије друготуженог, што му даје јаче право.

14. Врховни суд је закључио да се изостанком апелантове активне легитимације показује беспредметним


оцјењивање да акт на основу ког је извршена промјена својине није управни акт, као и апелантови наводи да је дужност судова била да утврде ништавност уписа права својине друготуженог, које је очигледно незаконито, злонамјерно и извршено злоупотребом ратног стања и стања подијељености Мостара.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

15. Апелант истиче повреду права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Повреде наведених права огледају се у чињеници да је дошло до битних повреда поступка и произвољне примјене материјалног права. Апелант истиче да му је Врховни суд одбио ревизију из "формалних разлога", иако је одлучио о меритуму, те је повриједио одредбу члана 249 став 3 ЗПП. Апелант истиче да је суштина спора ко је правни сљедник предратног Фудбалског клуба "Локомотива". Апелант даље појашњава да је друготужени искористио ратно стање и успостављање "паралелног система у ХР Херцег-Босна", док је апелант све вријеме уписан у органима и институцијама у којим је био уписан и предник Фудбалски клуб "Локомотива". Такође, апелант наводи да само физички није посједовао документацију предника (због рата), те Врховни суд није имао оправдан разлог да прогласи "неважећим обновљени упис апеланта у обновљени регистар обновљеног Вишег суда у Мостару", односно правни континуитет који је апелант "први" наставио. Апелант оспорава закључак Врховног суда да предратни клуб није престао да дјелује (јер је био рат), те оспорава моменат усклађивања, јер је и друготужени као и апелант пробио законски рок за усклађивање аката удружења са важећим законом. Даље, апелант истиче да ни ревизиони суд није расправио ништавност уписа промјене својине, а нижестепени судови су погрешно закључили да се ради о управном акту.

б) Одговор на апелацију

16. Врховни суд је навео да је оспорена одлука у складу с домаћим процесним и материјалним законима, одредбама Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције, због чега је апелација неоснована.

17. Кантонални суд је навео да је одлука правилна и образложена, те је апелација неоснована.

18. Општински суд је у одговору навео да током поступка није дошло до повреда права које апелант наводи, да је апелант своје приговоре истицао у току поступка и у правним лијековима које је користио, те да није повријеђено апелантово право.

19. У одговору на апелацију друготужени истиче да је чињенично стање правилно утврђено, те је образложено једногласним одлукама редовних судова. При томе апелант не образлаже разлоге који би указивали на то да се радило о неправичном суђењу и да је био онемогућен у својим правима, већ је незадовољан исходом поступка, те предлаже да се апелација одбије као неоснована.

V. Релевантни прописи

20. Закон о удруживању грађана ("Службени лист СРБиХ" број 5/90) у релевантном дијелу гласи:

Члан 6. Политичка удружења и друштвене организације имају

својство друштвеног правног лица, а стичу га даном уписа у регистар.

Удружења грађана имају својство грађанског правног лица, а стичу га даном уписа у регистар.

Члан 19. По престанку рада удружења, уколико надлежни орган

удружења не одлучи друкчије, имовина удружења прелази у власништво општине у сједишту удружења.

21. Закон о удруживању грађана ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 6/95 и 14/97) у релевантном дијелу гласи: X – ПРИЈЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 46. Удружења која су основана и регистрирана прије

ступања на снагу овог закона у складу са прописима који су се примјењивали на територији Федерације, а одлуче да наставе дјеловати у складу са законом, дужна су у року од шест мјесеци од дана ступања на снагу овог закона ускладити своја опћа акта са одредбама овог закона и надлежном министарству у том року доставити усклађена опћа акта и акт о регистрирању удружења.

Надлежно министарство извршит ће упис удружења из става 1. овог члана у регистар удружења на начин прописан у члану 23. став 4. овог закона.

22. Закон о удружењима и фондацијама ("Службене новине Федерације БиХ" број 45/02) у релевантном дијелу гласи: IV – РЕГИСТРИРАЊЕ УДРУЖЕЊА И ФОНДАЦИЈА

Члан 26. Удружење се уписује у регистар удружења, а

фондација у регистар фондација. Регистар удружења води Федерално министарство

ако се статутом удружења предвиди да ће удружење дјеловати на подручју два или више кантона, а ако се статутом предвиди да ће удружење дјеловати на подручју једног кантона, регистар удружења ће водит кантонални орган.

Регистар свих фондација и свих страних невладиних организација води Федерално министарство.

Даном уписа у регистар удружење или фондација стиче својство правног лица.

Члан 29. О захтјеву за упис у регистар Федерално

министарство односно кантонални орган доноси рјешење. Рјешење о упису у регистар удружења или фондације

садржи: 1) датум уписа; 2) регистрацијски број под којим је извршен упис; 3) назив и сједиште удружења или фондације; 4) циљеве или дјелатност за које је удружење или

фондација основано, и 5) имена лица овлаштених за заступање и

представљање. Примјерак рјешења о упису у регистар удружења

односно фондација доставља се надлежном органу управе у чије подручје спада дјелатност удружења односно фондације ради вршења инспекцијског надзора и Федералном министарству ради вођења централног регистра удружења и фондација.

VI. Допустивост

23. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.


24. У складу с чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

25. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је пресуда Врховног суда, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 5. јануара 2012. године, а апелација је поднесена 5. марта 2012. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

26. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

27. Апелант сматра да му је оспореном пресудом повријеђено право из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно право из члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

28. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

29. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом. […]

30. У конкретном случају ради се о поступку који је покренут апелантовом тужбом, којом је тражио да му суд утврди одређена права, првенствено право правног сљедништва, те на основу тога утврди право својине на одређеним непокретностима, као и да туженом по истом основу наметне обавезе враћања непокретности и брисања уписа у земљишним књигама, дакле, ради се о грађанскоправном односу, те су члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције примјенљиви.

31. Апелант сматра да су редовни судови при доношењу одлука произвољно примијенили одредбе материјалног и процесног права, чиме је повријеђено право на правично суђење.

32. У вези с тим, Уставни суд указује на то да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види

Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

33. Уставни суд се, дакле, према наведеном ставу, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница тако и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и на то да је у више својих одлука истакао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка једном правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на апелационе наводе, испитати да ли је оспорена одлука заснована на произвољној примјени материјалног права.

34. У конкретном случају Уставни суд запажа да су редовни судови у спроведеном поступку, након детаљне анализе доказа, поготово материјалних, затим увидом у судске регистре и рјешења о регистрацији, на све три инстанце одбили апелантов тужбени захтјев. Уставни суд примјећује да је првостепени суд већ јасно навео да апелант није доказао да је правни сљедник Фудбалског клуба "Локомотива", односно да је неиспуњавањем законом прописаних услова то право изгубио, због чега није активно легитимисан, а што је потврдио и Кантонални суд одлучујући о жалби, као и Врховни суд који је одлучујући о апелантовој ревизији за своје одлучење дао јасне и детаљне разлоге, а те разлоге апелант наводима апелације није довео у питање. Врховни суд је закључио да удружење грађана има својство правног лица од момента уписа у регистар до момента брисања из регистра на основу рјешења надлежног органа, тако да се правно сљедништво на одређеном правном лицу увијек утврђује увидом у упис у јавни регистар у надлежном органу. Дакле, анализирајући уписе у судски регистар, суд је закључио да апелант није правни сљедник Фудбалског клуба "Локомотива", за шта је дао јасне и одлучне разлоге. Уставни суд примјећује да сам апелант у апелацији истиче да је суштина спора да ли је апелант правни сљедник Фудбалског клуба "Локомотива", чиме се суд управо и првенствено бавио у току поступка, те је и одбио апелантов тужбени захтјев управо из разлога што апелант није доказао правно сљедништво наведеног клуба. Уставни суд примјећује да је Врховни суд, супротно наводима из апелације, веома темељито одговорио на све ревизионе наводе, поготово релевантне, за које је закључио да су неосновани, а које апелант поново понавља у поступку пред Уставним судом. Такође, Уставни суд примјећује да је Врховни суд, полазећи од апелантовог тужбеног захтјева, услијед недостатка активне легитимације, нашао да није оправдано разматрати остале наводе, јер нема основа, односно апелант није учесник материјалноправног односа на ком заснива свој тужбени захтјев. Дакле, након што је детаљно испитао да ли има основа за усвајање апелантовог тужбеног захтјева, испитујући прије свега да ли је апелант правни сљедник Фудбалског клуба "Локомотива", Врховни суд је донио одлуку позивајући се на релевантно законодавство које ни у чему не одаје утисак произвољности


у примјени материјалног или процесног права. Такође, имајући у виду да су редовни судови у меритуму испитали да ли апелант има активну легитимацију, супротно апелантовим наводима, одлуке судова су и у формалном смислу у складу са законом. Стога, Уставни суд у образложењу оспорене пресуде не налази ништа што би указивало на то да су редовни судови произвољно примијенили материјално право када су одбили апелантов тужбени захтјев као неоснован, осим што је апелант незадовољан његовим исходом. Имајући у виду дата образложења и релевантне одредбе материјалног и процесног права на којим су засноване оспорене одлуке, Уставни суд сматра неоснованим апелантове наводе о произвољној примјени релевантних прописа.

35. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да у поступку пред редовним судовима није повријеђено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

Остали наводи

36. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни суд запажа да су апелантови наводи о повреди права на имовину идентични наводима о повреди права на правично суђење, које је Уставни суд образложио у претходним тачкама ове одлуке. С обзиром на то, Уставни суд сматра да су апелантови наводи о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, такође, неосновани.

VIII. Закључак

37. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Врховни суд при доношењу одлуке образложио своју одлуку позивајући се на релевантно материјално и процесно право.

38. Уставни суд закључује да не постоји повреда права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када апелант кршење тог права везује за произвољну примјену материјалног права, а Уставни суд је закључио да није било произвољности у том погледу.

39. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

40. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Мирсад Ћеман, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 898/12, rješavajući apelaciju Fudbalskog kluba "Lokomotiva" Mostar, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija

Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 16. septembra 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Fudbalskog kluba

"Lokomotiva" Mostar izjavljena protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine broj 58 0 Ps 901920 11 Rev od 29. novembra 2011. godine, Presude Kantonalnog suda Mostar broj 58 0 Ps 901920 10 Pž od 2. novembra 2010. godine i Presude Općinskog suda u Mostaru broj 07 58 Ps 901920 04 Ps od 5. marta 2010. godine.



1. Fudbalski klub "Lokomotiva" Mostar (u daljnjem tekstu: apelant) podnio je 5. marta 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 58 0 Ps 901920 11 Rev od 29. novembra 2011. godine, Presude Kantonalnog suda Mostar (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 58 0 Ps 901920 10 Pž od 2. novembra 2010. godine i Presude Općinskog suda Mostar (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 07 58 Ps 901920 04 Ps od 5. marta 2010. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda, Općinskog suda, kao i tuženih Grada Mostara, kojeg zastupa Javno pravobranilaštvo Grada Mostara, i Hrvatskog nogometnog kluba "Branitelj" Mostar, suprotne strane u postupku, zatraženo je 1. novembra i 28. novembra 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor na apelaciju 11. decembra 2014. godine, Kantonalni sud 16. decembra 2014. godine, Općinski sud 10. decembra 2014. godine, a Hrvatski nogometni klub "Branitelj" Mostar 8. decembra 2014. godine. Grad Mostar nije dostavio odgovor na apelaciju u ostavljenom roku koji je istekao.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Apelant je pokrenuo postupak tužbom protiv Grada Mostara kao prvotuženog i Hrvatskog nogometnog kluba "Branitelj" Radoč – Mostar kao drugotuženog radi utvrđenja.

6. Presudom Općinskog suda broj 07 58 Ps 901920 04 Ps od 5. marta 2010. godine odbijen je kao neosnovan (pod tačkom 1. presude) apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da sud utvrdi da je ništavan upis promjene prava vlasništva i posjeda izvršen na osnovu Rješenja Zemljišnoknjižnog odjela Suda za Centralnu zonu Mostar broj DN 2406/01 i Dn 195/03 od 6. februara 2003. godine podnesenog na osnovu prijavnog lista broj 30/02 od 23. januara 2003. godine Odjela za katastar i Rješenja Grada Mostara, Gradske općine Mostar Jugozapad, broj 01/1-127/2001 od 24. oktobra 2001. godine, pa su dosljedno tom utvrđenju tuženi dužni trpjeti da se brišu promjene nastale tim upisom, kao i upisima nastalim nakon toga u zemljišnim knjigama i knjigama katastra, kao i da sud utvrdi da je apelant kao pravni sljednik i nasljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva" Mostar stvarni i isključivi vlasnik fudbalskog igrališta-terena i gledališta-tribina koje se nalaze na nekretninama preciziranim u zk. ulošku, pa su slijedom toga tuženi dužni trpjeti da mu priznaju navedeno pravo i dužni su mu predati u posjed i raspolaganje


navedene nekretnine. Istom presudom (tačka 2. presude) apelant je obavezan da tuženim isplati troškove postupka.

7. U obrazloženju presude Općinski sud je naveo da je apelant pokrenuo postupak tužbom protiv tuženih, navodeći da je 1983. godine, uz pomoć nadležnih službi Grada Mostara, u postupku eksproprijacije Fudbalski klub "Lokomotiva" Mostar izvršio otkup zemljišta i izgradio fudbalski teren sa betonskom tribinom i ostalim objektima, a koji je rješenjem Grada Mostara tadašnje Gradske općine Mostar Jugozapad od 24. oktobra 2001. godine predat na korištenje i raspolaganje drugotuženom, koji je na osnovu tog rješenja uknjižen u zemljišnim knjigama kao vlasnik nekretnina. Dalje, apelant navodi da se radi o nezakonitom rješenju i ništavnom poslu, a što proizlazi iz rješenja Višeg suda u Mostaru od 1994. godine, iz kojeg se vidi da je apelant registrovan radi organizovanja takmičenja. Apelant ističe da je tačno da postoji rješenje o upisu drugotuženog u sudski registar (od 1996. godine), kao i da je izvršena promjena statuta, ali ističe da je Fudbalski klub "Lokomotiva" svojim sredstvima izgradio predmetne nekretnine, a apelant je jedini i isključivi sljednik i nasljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", zbog čega je podnio tužbu.

8. Nakon veoma opsežnog dokaznog postupka sud je utvrdio da je nadležan u konkretnoj stvari. Također, sud je ocijenio materijalne dokaze, te je utvrdio da je apelant podnio zahtjev za upis u sudski registar u Višem sudu u Mostaru od 2. juna 1994. godine, uz drugu dokumentaciju, te je Viši sud u Mostaru donio rješenje i upisao Fudbalski klub "Lokomotiva" (apelanta) kao fudbalski klub koji se bavi osposobljavanjem i organizovanjem takmičenja u fudbalu, sa svojstvom pravne osobe kao udruženje građana na način dobrovoljnog udruživanja. Osim toga, Općinski sud je izvršio uvid u sudski registar o registraciji udruženja od 1979. godine, kada je osnovan Fudbalski klub "Lokomotiva", koji je od 1979. godine provodio svoje registrovane djelatnosti i poslovao u skladu s pozitivnim zakonodavstvom sve do 1992. godine, odnosno do izbijanja ratnih sukoba. Također, sud je konstatovao da je Fudbalski klub "Lokomotiva" 1990. godine podnio zahtjev za registraciju kluba, ali ta registracija nije provedena. Nakon izbijanja ratnih sukoba 1994. godine, na istočnoj strani grada Mostara u Višem sudu u Mostaru registrovan je i upisan Fudbalski klub "Lokomotiva" Mostar (apelant) sa svojstvom pravne osobe, a na osnovu tada važećeg Zakona o udruživanju građana (iz 1990. godine), u skladu s odredbama čl. 2.3, 4, 11, 12. i 13. tog zakona. Općinski sud je utvrdio da je sud na zapadnoj strani Mostara donio rješenja br. R:64/96 od 17. jula 1996. godine i R:64/94 od 26. juna 1997. godine, i to prema sudskoj naredbi za rekonstrukciju i obnovu spisa registracije Fudbalskog kluba "Lokomotiva", obnovu registracije i postupka prema zahtjevu Hrvatskog nogometnog kluba "Lokomotiva" (drugotuženi), te je rješenjem suda u Mostaru izvršen upis drugotuženog kao pravnog sljednika Fudbalskog kluba "Lokomotiva" sa svojstvom pravne osobe. Zatim je drugotuženi, u skladu s pozitivnim propisima, izvršio registraciju i rješenjem od 1. decembra 1999. godine pri nadležnom ministarstvu upisao se kao HNK "Branitelj" Radoč – Mostar. Dakle, iz registracija u koje je izvršio uvid Općinski sud je zaključio da je Fudbalski klub "Lokomotiva" bio jedinstveno registrovan kao samostalna društvena pravna osoba – klub, u skladu s tada važećim zakonskim propisima iz 1979. godine na području bivše SFRJ i samostalne RBiH do izbijanja ratnih sukoba, nakon čega se vrši paralelna registracija i upis Fudbalskog kluba "Lokomotiva" (apelanta) na istočnoj strani i Hrvatskog nogometnog kluba "Lokomotiva" (drugotuženi) na zapadnoj strani Mostara, a sve prema tada važećem Zakonu o udruživanju građana (iz 1990. godine). Općinski sud se pozvao na odredbe Zakona o udruživanju građana iz 1995. godine, član 46, kojim je regulisana obaveza usaglašavanja općih akata s

važećim odredbama zakona i njihovo dostavljanje nadležnom ministarstvu, te je Općinski sud utvrdio da je drugotuženi, za razliku od apelanta, poštovao te odredbe. Stoga je Općinski sud zaključio da je drugotuženi pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", a apelant je, prema rješenjima u koje je sud imao uvid, registracijom i upisom u nadležnom ministarstvu izvršio prekid pravnog sljedništva. Općinski sud je istakao da apelant nije u zakonom propisanom roku izvršio usaglašavanje, niti je uredio svoje opće akte, već je to učinio tek 2. aprila 2003. godine, u skladu sa Zakonom o udruženjima i fondacijama, te je izgubio pravni slijed prednika Fudbalskog kluba "Lokomotiva", a uslijed čega nije ni aktivno legitimisan u konkretnoj pravnoj stvari. Općinski sud je zaključio da je drugotuženi pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", koji se na zakonit način upisao kao vlasnik i posjednik predmetnih nekretnina. Općinski sud je istakao da, čak i da je našao da je upis prava vlasništva u zemljišnim knjigama pogrešan (koji je izvršen na osnovu rješenja Odjela za katastar Grada Mostara, Gradske općine Mostar Jugozapad), sud nije ovlašten da raspravlja u meritumu o upravnom aktu koji je donio nadležni upravni organ.

9. Kantonalni sud, rješavajući apelantovu žalbu, donio je Presudu broj 58 0 Ps 901920 10 Pž od 2. novembra 2010. godine, kojom je odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

10. U obrazloženju presude Kantonalni sud je naveo da je prvostepena presuda pravilna i da je žalba neosnovana. S tim u vezi, Kantonalni sud je istakao da je apelant preciziranim tužbenim zahtjevom tražio da se utvrdi da je ništavan upis promjene vlasništva i posjeda koji je izvršen na osnovu rješenja Zemljišnoknjižnog odjela Suda za Centralnu zonu Grada Mostara, koji je donijet na osnovu prijavnog lista od 23. januara 2003. godine Odjela katastra Grada Mostara i rješenja Grada Mostara, Gradske općine Mostar Jugozapad, pa su tuženi u skladu s tim dužni trpjeti da se brišu sve promjene nastale tim i kasnijim upisima u zemljišnim knjigama. Kantonalni sud je istakao da je navedeni osporavani upis prava vlasništva izvršen na osnovu rješenja Općine Mostar Jugozapad od 24. oktobra 2001. godine, za koji apelant tvrdi da je ništavan, koje je donijeto u skladu s čl. 4. i 8. Uredbe o upisu nekretnina u javne knjige i članom 200. Zakona o upravnom postupku. Kantonalni sud je istakao da je Zemljišnoknjižni odjel Općinskog suda u Mostaru prilikom upisa postupio u cijelosti u skladu s odredbama čl. 3, 7, 14, 31. i 37. Zakona o zemljišnim knjigama, te je odlučio u skladu s članom 42. u vezi s članom 43. Zakona o zemljišnim knjigama. Dakle, iz navedenih razloga Kantonalni sud je zaključio da upis proizvodi djelovanje erga omnes prema svima, a apelant nije ni jednim dokazom uspio dokazati da je navedeni upis ništavan. Osim toga, Kantonalni sud je naveo da je apelantov tužbeni zahtjev neosnovan i zbog sljedećeg razloga: tužbenim zahtjevom iz stava 2. apelant traži da se utvrdi da je kao pravni sljednik i nasljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva" isključivi vlasnik fudbalskog igrališta. S tim u vezi, Kantonalni sud je utvrdio da je rješenjem Višeg suda u Mostaru od 27. aprila 1994. godine tužilac registrovan kao Fudbalski klub "Lokomotiva" sa sjedištem u Mostaru, koje se bavi osposobljavanjem i organizovanjem takmičenja u fudbalu, sa svojstvom pravne osobe, te je kao takav upisan kao udruženje građana osnovano dobrovoljnim udruživanjem. Iz obrazloženja rješenja vidljivo je da je udruženje registrovano kao potpuno novo udruženje, a apelant tokom postupka nije dokazao suprotno. Kantonalni sud ističe da iz rješenja Višeg suda u Mostaru proizlazi da je drugotuženi upisan pod nazivom HNK "Lokomotiva" Mostar kao pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", što je drugotuženi dokazao i materijalnim dokazima. Osim toga, Kantonalni sud je zaključio da je stav 1. apelantovog preciziranog tužbenog zahtjeva kontradiktoran stavu 2. tužbenog zahtjeva, a što je obrazložio činjenicom da bi u situaciji da se udovoljilo


tužbenom zahtjevu za ništavnost upisa sve bilo vraćeno u prvobitno stanje (prije donošenja rješenja od 24. oktobra 2001. godine), te bi u tom slučaju apelant mogao tražiti dozvolu za dodjelu zemljišta u upravnom postupku, u skladu s odredbama člana 6. u vezi s čl. 44. i 45. Zakona o građevinskom zemljištu.

11. Vrhovni sud, odlučujući o apelantovoj reviziji, donio je Presudu broj 58 0 Ps 901920 11 Rev od 29. novembra 2011. godine, kojom je odbio reviziju.

12. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da je, pazeći na revizione razloge, kao i na razloge na koje pazi po službenoj dužnosti, utvrdio da revizija nije osnovana. Vrhovni sud je naveo apelantov tužbeni zahtjev, kao i zaključke prvostepenog i drugostepenog suda koje je detaljno ponovio u presudi. Vrhovni sud je zaključio da je, suprotno navodima iz revizije, drugostepeni sud, rješavajući apelantovu žalbu, u smislu odredbe člana 231. ZPP, pravilno utvrdio da je prvostepeni sud izvedene dokaze ocijenio prema slobodnom uvjerenju koje je opravdao uvjerljivim i logičnim razlozima navodeći valjane razloge za ocjenu materijalnih dokaza na kojima apelant zasniva osnovanost tužbenog zahtjeva, kao i u pogledu odlučnih tvrdnji i prigovora drugotuženog koje je iznio u toku postupka. Također, drugostepeni sud je uvjerenje o neosnovanosti žalbenih prigovora opravdao valjanim razlozima koje je kao pravilne prihvatio i Vrhovni sud, s obzirom na to da nisu u suprotnosti sa zapisnicima o izvedenim dokazima, a imaju uporište u odredbama procesnog i materijalnog prava na koje se drugostepeni sud pozvao u obrazloženju osporene presude. Stoga je Vrhovni sud smatrao da nema povrede člana 209. ZPP. Vrhovni sud je zaključio da je apelant u reviziji neosnovano ukazivao na to da drugostepeni sud uopće nije razmotrio stvarne razloge za ništavnost promjene vlasništva, niti se na njih osvrnuo, tako da drugostepena presuda ne sadrži stavove po iznijetoj žalbi, čime su povrijeđene i odredbe čl. 231. i 209. ZPP. S tim u vezi, Vrhovni sud je naveo da je u toku postupka izveden zaključak da apelant nije pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", te time nije učesnik materijalnopravnog odnosa na kojem zasniva svoj tužbeni zahtjev, te bi apelantovi navodi bili od značaja samo u slučaju postojanja njegove aktivne legitimacije. Dakle, ocjenjujući da su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili činjenično stanje, kojim je vezan i Vrhovni sud, pravilno je prilikom odlučivanja o tužbenom zahtjevu izveden zaključak da kod apelanta, izostankom njegove aktivne legitimacije, ne postoje materijalnopravne pretpostavke iz kojih proizlazi njegovo pravo odnosno obaveza tuženih, za šta su nižestepeni sudovi dali jasne razloge, koje je prihvatio i Vrhovni sud. Naime, Vrhovni sud je naveo da prilikom utvrđivanja apelantove stvarne legitimacije za ispitivanje označenog tužbenog zahtjeva treba poći od predmeta raspravljanja, odnosno apelantovog tužbenog zahtjeva, te je utvrdio da se radi o tužbi za utvrđenje u smislu odredbi člana 54. st. 1. i 2. ZPP. Riječ je o utvrđenjima postojanja određenih pravnih odnosa, a posljedica toga su prava za apelanta i dužnost za tužene. Vrhovni sud je istakao da apelant osnovanost zahtjeva nalazi u činjenici da je pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva". Vrhovni sud je naveo da su sudovi pravilo utvrdili da apelant nije pravna osoba kojoj se može dati svojstvo pravnog sljednika Fudbalskog kluba "Lokomotiva", stoga izostankom pravnog sljedništva nije aktivno legitimisan za isticanje zahtjeva za utvrđenje ništavnosti i zahtjeva za trpljenje i činidbu, zbog čega mu je tužbeni zahtjev pravilno odbijen. Vrhovni sud se detaljno pozvao na relevantne odredbe Zakona o udruženjima građana iz 1971. godine, u skladu s kojim je izvršena registracija Fudbalskog kluba "Lokomotiva", koje regulišu stjecanje i prestanak svojstva pravne osobe. Vrhovni sud je stoga zaključio da udruženje građana ima svojstvo pravne osobe od momenta upisa u registar do momenta brisanja iz registra na osnovu rješenja nadležnog organa, tako da se pravno sljedništvo na

određenoj pravnoj osobi uvijek utvrđuje uvidom upisa u javni registar u nadležnom organu. Vrhovni sud je, pozivajući se na relevantne pravne propise, kojim su regulisani postupak i način upisa udruženja u registar, te obaveza usklađivanja registracije, istakao da je Fudbalski klub "Lokomotiva" 1990. godine podnio zahtjev za registraciju kluba, koja nije izvršena niti provedena, uslijed čega je zaključio da mu se prethodno svojstvo pravne osobe nastavilo i Fudbalski klub "Lokomotiva" nastavlja sa radom u kontinuitetu sve do 2. juna 1994. godine kada apelant, kako je istaknuto, Višem sudu u Mostaru na istočnoj strani Grada Mostara podnosi zahtjev za upis u sudski registar s priloženim dokazima u smislu ispunjenosti uvjeta za upis, i to Statut od 17. maja 1994. godine, spisak osnivača i Odluku Skupštine kluba o imenovanju predsjednika predsjedništva kluba (od 17. maja 1994. godine), te se Rješenjem Višeg suda u Mostaru broj R-4/94 od 2. juna 1994. godine registruje Fudbalski klub "Lokomotiva" (apelant) sa sjedištem u Mostaru, u vrijeme egzistiranja već ranije registrovanog udruženja građana – Fudbalskog kluba "Lokomotiva". Stoga je Vrhovni sud zaključio da činjenica da je apelant rješenjem od 2. juna 1994. godine registrovan kao preduzeće s istim nazivom sama po sebi ne daje osnov za zaključak da se radi o pravnom sljedniku udruženja građana sa istim nazivom. Apelant je, prema mišljenju Vrhovnog suda, danom upisa samo stekao svojstvo pravne osobe u skladu s članom 6. stav 2. Zakona o udruženju građana iz 1990. godine, sa svim pravima i obavezama koji proizlaze iz tog statusa počevši od navedenog dana.

13. Vrhovni sud se pozvao na odredbe člana 46. Zakona o udruživanju građana iz 1995. godine i odredbe člana 52. Zakona o udruženjima i fondacijama (iz 2002. godine), kojima je bila utvrđena obaveza udruženja i fondacija koji su upisani u registar udruženja da usklade svoje akte s odredbama važećih zakona u slučaju da su u suprotnosti. Vrhovni sud je istakao da apelantovo postupanje podnošenjem zahtjeva od 5. marta 2003. godine za upis u registar udruženja koji se vodi pri Ministarstvu pravosuđa, uprave i lokalne samouprave Hercegovačko-neretvanskog kantona Mostar, čijim rješenjem je upisan 2. aprila 2003. godine, kao i upis drugotuženog rješenjem od 1. decembra 1999. godine, samo potvrđuje njihov pojedinačni kontinuitet slijeda prethodnih upisa u registar udruženja iz kojih ne proizlazi pravno sljedništvo tužioca u odnosu na Fudbalski klub "Lokomotiva" upisanog u registar udruženja građana 1979. godine. Osim toga, Vrhovni sud je istakao da, čak i kada bi postojala apelantova aktivna legitimacija, to bi podrazumijevalo da je njegov pravni prednik prestao postojati na jedan od načina predviđenih zakonom, odnosno da je prestao s radom. U tom slučaju, a kako je određeno članom 19. Zakona o udruženjima građana iz 1990. godine, imovina udruženja prelazi u vlasništvo općine, a apelant ni tada ne bi bio učesnik materijalnopravnog odnosa na kojem zasniva svoj zahtjev. Stoga je sud našao da su neosnovani apelantovi navodi (iz revizije) o pogrešnoj primjeni materijalnog prava, odnosno da se jasno vidi da je apelant nastavio pravni kontinuitet Fudbalskog kluba "Lokomotiva" i preuzeo prava i obaveze, i to više od dvije godine prije drugotuženog, što mu daje jače pravo.

14. Vrhovni sud je zaključio da se izostankom apelantove aktivne legitimacije pokazuje bespredmetnim ocjenjivanje da akt na osnovu kojeg je izvršena promjena vlasništva nije upravni akt, kao i apelantovi navodi da je dužnost sudova bila da utvrde ništavnost upisa prava vlasništva drugotuženog, koje je očigledno nezakonito, zlonamjerno i izvršeno zloupotrebom ratnog stanja i stanja podijeljenosti Mostara.


15. Apelant ističe povredu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1.


Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Povrede navedenih prava ogledaju se u činjenici da je došlo do bitnih povreda postupka i proizvoljne primjene materijalnog prava. Apelant ističe da mu je Vrhovni sud odbio reviziju iz "formalnih razloga", iako je odlučio o meritumu, te je povrijedio odredbu člana 249. stav 3. ZPP. Apelant ističe da je suština spora ko je pravni sljednik predratnog Fudbalskog kluba "Lokomotiva". Apelant dalje pojašnjava da je drugotuženi iskoristio ratno stanje i uspostavljanje "paralelnog sistema u HR Herceg-Bosna", dok je apelant sve vrijeme upisan u organima i institucijama u kojim je bio upisan i prednik Fudbalski klub "Lokomotiva". Također, apelant navodi da samo fizički nije posjedovao dokumentaciju prednika (zbog rata), te Vrhovni sud nije imao opravdan razlog da proglasi "nevažećim obnovljeni upis apelanta u obnovljeni registar obnovljenog Višeg suda u Mostaru", odnosno pravni kontinuitet koji je apelant "prvi" nastavio. Apelant osporava zaključak Vrhovnog suda da predratni klub nije prestao djelovati (jer je bio rat), te osporava moment usklađivanja, jer je i drugotuženi kao i apelant probio zakonski rok za usklađivanje akata udruženja sa važećim zakonom. Dalje, apelant ističe da ni revizioni sud nije raspravio ništavnost upisa promjene vlasništva, a nižestepeni sudovi su pogrešno zaključili da se radi o upravnom aktu.


16. Vrhovni sud je naveo da je osporena odluka u skladu s domaćim procesnim i materijalnim zakonima, odredbama Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije, zbog čega je apelacija neosnovana.

17. Kantonalni sud je naveo da je odluka pravilna i obrazložena, te je apelacija neosnovana.

18. Općinski sud je u odgovoru naveo da tokom postupka nije došlo do povreda prava koje apelant navodi, da je apelant svoje prigovore isticao u toku postupka i u pravnim lijekovima koje je koristio, te da nije povrijeđeno apelantovo pravo.

19. U odgovoru na apelaciju drugotuženi ističe da je činjenično stanje pravilno utvrđeno, te je obrazloženo jednoglasnim odlukama redovnih sudova. Pri tome apelant ne obrazlaže razloge koji bi ukazivali na to da se radilo o nepravičnom suđenju i da je bio onemogućen u svojim pravima, već je nezadovoljan ishodom postupka, te predlaže da se apelacija odbije kao neosnovana.


20. Zakon o udruživanju građana ("Službeni list SRBiH" broj 5/90) u relevantnom dijelu glasi:

Član 6. Politička udruženja i društvene organizacije imaju svojstvo

društvenog pravnog lica, a stiču ga danom upisa u registar. Udruženja građana imaju svojstvo građanskog pravnog

lica, a stiču ga danom upisa u registar.

Član 19. Po prestanku rada udruženja, ukoliko nadležni organ

udruženja ne odluči drukčije, imovina udruženja prelazi u vlasništvo opštine u sjedištu udruženja.

21. Zakon o udruživanju građana ("Službene novine Federacije BiH" br. 6/95 i 14/97) u relevantnom dijelu glasi: X – PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 46. Udruženja koja su osnovana i registrirana prije stupanja na

snagu ovog zakona u skladu sa propisima koji su se primjenjivali na teritoriji Federacije, a odluče da nastave djelovati u skladu sa zakonom, dužna su u roku od šest mjeseci od dana stupanja na

snagu ovog zakona uskladiti svoja opća akta sa odredbama ovog zakona i nadležnom ministarstvu u tom roku dostaviti usklađena opća akta i akt o registriranju udruženja.

Nadležno ministarstvo izvršit će upis udruženja iz stava 1. ovog člana u registar udruženja na način propisan u članu 23. stav 4. ovog zakona.

22. Zakon o udruženjima i fondacijama ("Službene novine Federacije BiH" broj 45/02) u relevantnom dijelu glasi: IV – REGISTRIRANJE UDRUŽENJA I FONDACIJA

Član 26. Udruženje se upisuje u registar udruženja, a fondacija u

registar fondacija. Registar udruženja vodi Federalno ministarstvo ako se

statutom udruženja predvidi da će udruženje djelovati na području dva ili više kantona, a ako se statutom predvidi da će udruženje djelovati na području jednog kantona, registar udruženja će vodit kantonalni organ.

Registar svih fondacija i svih stranih nevladinih organizacija vodi Federalno ministarstvo.

Danom upisa u registar udruženje ili fondacija stiče svojstvo pravnog lica.

Član 29. O zahtjevu za upis u registar Federalno ministarstvo

odnosno kantonalni organ donosi rješenje. Rješenje o upisu u registar udruženja ili fondacije sadrži: 1) datum upisa; 2) registracijski broj pod kojim je izvršen upis; 3) naziv i sjedište udruženja ili fondacije; 4) ciljeve ili djelatnost za koje je udruženje ili fondacija

osnovano, i 5) imena lica ovlaštenih za zastupanje i predstavljanje. Primjerak rješenja o upisu u registar udruženja odnosno

fondacija dostavlja se nadležnom organu uprave u čije područje spada djelatnost udruženja odnosno fondacije radi vršenja inspekcijskog nadzora i Federalnom ministarstvu radi vođenja centralnog registra udruženja i fondacija.

VI. Dopustivost

23. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu, kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

24. U skladu s članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

25. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je presuda Vrhovnog suda, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 5. januara 2012. godine, a apelacija je podnesena 5. marta 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

26. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.


VII. Meritum

27. Apelant smatra da mu je osporenom presudom povrijeđeno pravo iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

28. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

29. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

30. U konkretnom slučaju radi se o postupku koji je pokrenut apelantovom tužbom, kojom je tražio da mu sud utvrdi određena prava, prvenstveno pravo pravnog sljedništva, te na osnovu toga utvrdi pravo vlasništva na određenim nekretninama, kao i da tuženom po istom osnovu nametne obaveze vraćanja nekretnina i brisanja upisa u zemljišnim knjigama, dakle, radi se o građanskopravnom odnosu, te su član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjivi.

31. Apelant smatra da su redovni sudovi pri donošenju odluka proizvoljno primijenili odredbe materijalnog i procesnog prava, čime je povrijeđeno pravo na pravično suđenje.

32. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituiše redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

33. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na apelacione navode, ispitati da li je osporena odluka zasnovana na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava.

34. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi u provedenom postupku, nakon detaljne analize dokaza, pogotovo materijalnih, zatim uvidom u sudske registre i rješenja o registraciji, na sve tri instance odbili apelantov tužbeni zahtjev. Ustavni sud primjećuje da je prvostepeni sud već jasno naveo da apelant nije dokazao da je pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", odnosno da je neispunjavanjem zakonom

propisanih uvjeta to pravo izgubio, zbog čega nije aktivno legitimisan, a što je potvrdio i Kantonalni sud odlučujući o žalbi, kao i Vrhovni sud koji je odlučujući o apelantovoj reviziji za svoje odlučenje dao jasne i detaljne razloge, a te razloge apelant navodima apelacije nije doveo u pitanje. Vrhovni sud je zaključio da udruženje građana ima svojstvo pravne osobe od momenta upisa u registar do momenta brisanja iz registra na osnovu rješenja nadležnog organa, tako da se pravno sljedništvo na određenoj pravnoj osobi uvijek utvrđuje uvidom u upis u javni registar u nadležnom organu. Dakle, analizirajući upise u sudski registar, sud je zaključio da apelant nije pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", za šta je dao jasne i odlučne razloge. Ustavni sud primjećuje da sam apelant u apelaciji ističe da je suština spora da li je apelant pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", čime se sud upravo i prvenstveno bavio u toku postupka, te je i odbio apelantov tužbeni zahtjev upravo iz razloga što apelant nije dokazao pravno sljedništvo navedenog kluba. Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud, suprotno navodima iz apelacije, veoma temeljito odgovorio na sve revizione navode, pogotovo relevantne, za koje je zaključio da su neosnovani, a koje apelant ponovo ponavlja u postupku pred Ustavnim sudom. Također, Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud, polazeći od apelantovog tužbenog zahtjeva, uslijed nedostatka aktivne legitimacije, našao da nije opravdano razmatrati ostale navode, jer nema osnova, odnosno apelant nije učesnik materijalnopravnog odnosa na kojem zasniva svoj tužbeni zahtjev. Dakle, nakon što je detaljno ispitao da li ima osnova za usvajanje apelantovog tužbenog zahtjeva, ispitujući prije svega da li je apelant pravni sljednik Fudbalskog kluba "Lokomotiva", Vrhovni sud je donio odluku pozivajući se na relevantno zakonodavstvo koje ni u čemu ne odaje utisak proizvoljnosti u primjeni materijalnog ili procesnog prava. Također, imajući u vidu da su redovni sudovi u meritumu ispitali da li apelant ima aktivnu legitimaciju, suprotno apelantovim navodima, odluke sudova su i u formalnom smislu u skladu sa zakonom. Stoga, Ustavni sud u obrazloženju osporene presude ne nalazi ništa što bi ukazivalo na to da su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su odbili apelantov tužbeni zahtjev kao neosnovan, osim što je apelant nezadovoljan njegovim ishodom. Imajući u vidu data obrazloženja i relevantne odredbe materijalnog i procesnog prava na kojim su zasnovane osporene odluke, Ustavni sud smatra neosnovanim apelantove navode o proizvoljnoj primjeni relevantnih propisa.

35. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da u postupku pred redovnim sudovima nije povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

36. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da su apelantovi navodi o povredi prava na imovinu identični navodima o povredi prava na pravično suđenje, koje je Ustavni sud obrazložio u prethodnim tačkama ove odluke. S obzirom na to, Ustavni sud smatra da su apelantovi navodi o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, također, neosnovani.

VIII. Zaključak

37. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je Vrhovni sud pri donošenju odluke obrazložio svoju odluku pozivajući se na relevantno materijalno i procesno pravo.


38. Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada apelant kršenje tog prava vezuje za proizvoljnu primjenu materijalnog prava, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom pogledu.

39. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

40. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.


Mirsad Ćeman, s. r.


predmetu broj AP 1392/12, rješavajući apelaciju "KTK Visoko" d.d. Visoko i Dragomira Jankovića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija "KTK Visoko" d.d. Visoko i

Dragomira Jankovića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Presuda Višeg privrednog suda u Banjoj Luci broj 61 0 Ps 000694 11 Pž od 14. veljače 2012. godine.

Predmet se vraća Višem privrednom sudu u Banjoj Luci, koji je dužan u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Višem privrednom sudu u Banjoj Luci da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostave ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. "KTK Visoko" d.d. Visoko i Dragomir Janković (daljnjem tekstu: prvoapelant i drugoapelant), koje zastupa Zahid Hadžić, odvjetnik iz Visokog, podnijeli su 16. travnja 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Višeg privrednog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Viši privredni sud) broj 61 0 Ps 000694 11 Pž od 14. veljače 2012. godine. Apelanti su dopunili apelaciju 27. studenog 2013. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Višeg privrednog suda i "KTK Alhos" a.d. u stečaju Sokolac (u daljnjem tekstu: tužitelj) zatraženo je 9. veljače 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Viši privredni sud i tužitelj dostavili su odgovore na apelaciju 19. i 24. veljače 2015. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Presudom Okružnog privrednog suda u Istočnom Sarajevu (u daljnjem tekstu: Okružni privredni sud) broj 61 0 Ps 000694 10 Ps od 20. svibnja 2011. godine odbijen je tužiteljev tužbeni zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da je ništav kupoprodajni ugovor zaključen između apelanata, ovjeren u Osnovnom sudu u Visokom pod brojem OV-2272/04 od 22. srpnja 2004. godine, te da se shodno tome drugoapelant obveže tužitelju predati poslovni prostor koji se nalazi u Rogatici, veličine 79 m², u prizemlju poslovne zgrade u ulici Srpske sloge b.b., na k.č. 1141/1, u p.l. KO Rogatica, sa pravom korištenja zemljišta u površini od 45 m², označenog kao k.č. 1141/1, u p.l. KO 448/2 Rogatica, slobodan od ljudi i stvari, te da se apelanti obvežu solidarno nadoknaditi troškove parničnog postupka. Tužitelj je obvezan apelantima naknaditi troškove parničnog postupka u iznosu od 5.205,55 KM.

6. U obrazloženju prvostupanjske presude navodi se da je među parničnim strankama nesporno da je pravni prednik prvoapelanta "KTK Visoko" stekao pravo vlasništva odnosno raspolaganja na predmetnom poslovnom prostoru u Rogatici na temelju kupoprodajnog ugovora od 15. siječnja 1982. godine i da je prvoapelant njegov pravni sljednik, a da je drugoapelant stekao pravo vlasništva na temelju kupoprodajnog ugovora zaključenog s prvoapelantom 22. srpnja 2004. godine, te da se predmetni poslovni prostor nalazi u drugoapelantovom posjedu. Istaknuto je da tužitelj u tužbi traži da se nakon utvrđenja da je kupoprodajni ugovor ništav drugoapelant obveže da preda tužitelju poslovni prostor s pravom korištenja zemljišta, što sud smatra zahtjevom za utvrđenje da je tužitelj kao pravni sljednik imovine poduzeća KTK iz Visokog na teritoriju Republike Srpske postao vlasnik nekretnine – poslovnog prostora u Rogatici.

7. Prvostupanjski sud je naveo da sjedište prvoapelanta, koji je u vrijeme stupanja na snagu Zakona o prenosu sredstava društvene u državnu svojinu bio nositelj prava raspolaganja predmetnim nekretninama, nije bilo na području Republike Srpske već na području FBiH, zbog čega se navedeni zakon nije mogao primjenjivati na sporne nekretnine. U vrijeme donošenja Odluke Vlade Republike Srpske od 28. lipnja 1994. godine "KTK Visoko" sa sjedištem u Visokom organizirano je kao poduzeće od posebnog interesa za Republiku Srpsku sa sjedištem u Sokocu, a odluka po svom sadržaju ima značaj osnivačkog akta poduzeća KTK sa sjedištem u Sokocu. Prema mišljenju prvostupanjskog suda, navedeni poslovni prostor nije bio u režimu nekretnina kojima je Vlada Republike Srpske mogla raspolagati u smislu članka 3. Zakona o prenosu sredstava društvene u državnu svojinu. Navedeno poduzeće spojeno je s drugim poduzećem na temelju odluke Vlade Republike Srpske od 28. veljače 1997. godine kada je organizirano novo poduzeće, u ovome predmetu tužitelj. Člankom 1. te odluke propisano je da je poduzeće KTK sa sjedištem u Sokocu pravni sljednik poduzeća "KTK Visoko" sa sjedištem u Visokom, što upućuje na zaključak da je nositelj prava raspolaganja nad predmetnim poslovnim prostorom u vrijeme donošenja te odluke bio prvoapelant. Prema članku 2. spomenute odluke, KTK sa sjedištem u Sokocu obuhvaća sva poduzeća, predstavništva i poslovne jedinice "KTK


Visoko" iz Visokog na teritoriju Republike Srpske, SR Jugoslavije i inozemstva i pravni sljednik je cjelokupne imovine svih svojih članica.

8. Prvostupanjski sud je ukazao na to da je člankom 187a. Zakona o poduzećima, koji je bio na snazi u vrijeme organiziranja tužiteljevog pravnog sljednika, propisano da odluku o statusnoj promjeni poduzeća, podjeli, spajanju ili pripajanju donosi organ upravljanja. Prema stavku 3. navedenoga članka, međusobni odnosi poduzeća koji su nastali statusnim promjenama uređuju se ugovorom.

9. Istaknuto je da je nesporno da je tužitelj organiziran na temelju navedenih odluka Vlade Republike Srpske, na temelju prvoapelantove imovine, ali da je također nesporno da prvoapelant i tužitelj nisu zaključili ugovor u pogledu statusnih promjena. Tužitelj je zbog toga organiziran isključivo na osnovama prvoapelantove imovine koja se nalazila u posjedu i na raspolaganju njezinog organizacijskog dijela tužiteljevog pravnog prednika sa sjedištem u Sokocu.

10. Prema mišljenju prvostupanjskog suda, sporne nekretnine ne predstavljaju tužiteljevu imovinu zato što iz stanja spisa proizlazi da o statusnoj promjeni nije odlučivalo matično poduzeće i da između tužitelja i ostalih dijelova poduzeća "KTK Visoko" iz Visokog nije zaključen ugovor o reguliranju međusobnih odnosa, što znači da statusna promjena nije izvršena sukladno članku 187a. Zakona o poduzećima, a navedenom odlukom Vlade Republike Srpske o osnivanju tužiteljevog prednika, rješenjem o registraciji nije se moglo regulirati pravno sljedništvo tužitelja na spornom poslovnom prostoru u Rogatici, a time ni pravo raspolaganja na spornoj nekretnini.

11. Ukazano je na to da odlukom o osnivanju KTK sa sjedištem u Sokocu od 28. lipnja 1994. godine nije moglo biti preneseno pravo vlasništva na spornim nekretninama sa prethodnika-prvotuženog na novoformirano poduzeće-tužitelja. Prema mišljenju prvostupanjskog suda, akt o osnivanju poduzeća ne predstavlja pravnu osnovu za prijenos prava vlasništva na nekretninama sa jednog pravnog subjekta na drugi. Tužitelj tijekom postupka nije dokazao postojanje bilo kakvog valjanog pismenog akta, ugovora i slično na temelju kojega bi, na pravno valjan način, pravo vlasništva na spornim nekretninama bilo preneseno sa prvoapelanta na njega. Zbog toga ni odluka Vlade Republike Srpske o spajanju državnih poduzeća u oblasti kožarsko-tekstilne industrije ODP "KTK Alhos" Sarajevo sa sjedištem u Sokocu od 28. veljače 1997. godine ne može biti osnova za stjecanje prava vlasništva na spornim nekretninama.

12. Stoga je, prema mišljenju prvostupanjskog suda, neutemeljen tužiteljev zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da je kupoprodajni ugovor ništav, zbog toga što ne postoje nedostaci koji bi ga činili ništavim, a pogotovo što je predmetni ugovor predstavljao pravnu osnovu za stjecanje prava vlasništva upisom u zemljišne knjige.

13. Također, prema mišljenju prvostupanjskog suda, neutemeljen je zahtjev za predaju tužitelju poslovnog prostora koji se nalazi u Rogatici, na temelju odredaba Okvirnog zakona o privatizaciji poduzeća i banaka u BiH (u daljnjem tekstu: Okvirni zakon o privatizaciji), zbog toga što tim zakonom nije priznato stjecanje prava vlasništva na imovini poduzeća koja se nalaze na teritoriju entiteta, koja je prije izbijanja ratnih sukoba na teritoriju bivše SRBiH tijekom 1992. godine pripadala poduzeću sa sjedištem na teritoriju drugog entiteta, već je priznato pravo entitetu da privatizira poduzeća na svom teritoriju koja nisu u privatnom vlasništvu, odnosno da po Zakonu o privatizaciji tog entiteta izvrši vlasničku transformaciju i da raspolaže novčanim sredstvima nakon izvršene privatizacije poduzeća. Istaknuto je da pravo vlasništva stječe ona pravna odnosno fizička osoba koja nakon provedenog postupka privatizacije na temelju Zakona o privatizaciji državnih poduzeća u Republici Srpskoj kupi državni

kapital tog poduzeća. Naglašeno je da tužitelj tijekom dokaznoga postupka nije pružio dokaze da je na način propisan navedenim zakonom stekao pravo vlasništva na spornim nekretninama.

14. Protiv prvostupanjske presude žalbu je podnio tužitelj. Viši privredni sud je Presudom broj 61 0 Ps 000694 11 Pž od 14. veljače 2012. godine tužiteljevu žalbu uvažio i preinačio prvostupanjsku presudu tako što je utvrdio da je ništav kupoprodajni ugovor zaključen između apelanata, ovjeren u Osnovnom sudu u Visokom pod brojem OV-2272/04 od 22. srpnja 2004. godine, pa je, shodno tome, drugoapelant Dragomir Janković dužan tužitelju predati poslovni prostor koji se nalazi u Rogatici, veličine 79 m², u prizemlju poslovne zgrade u ulici Srpske sloge b.b., na k.č. 1141/1 u p.l. broj 448/2, KO Rogatica-grad, s pravom korištenja zemljišta u površini od 45 m², označenog kao k.č. 1141/1 u p.l. 448/2, KO Rogatica, slobodan od ljudi i stvari, te su apelanti obvezani tužitelju solidarno naknaditi troškove parničnog postupka u iznosu od 4.380,00 KM, a sve u roku od 30 dana od dostave prijepisa presude pod prijetnjom prinudnoga izvršenja.

15. U obrazloženju drugostupanjske presude navodi se da je nesporna činjenica da je tužitelj odlukama Vlade Republike Srpske osnovan na dijelu prvoapelantove imovine, koja se nalazi na teritoriju Republike Srpske i da je proglašen poduzećem od posebnog republičkog interesa, te da je registriran u Osnovnom sudu u Istočnom Sarajevu. Istaknuto je da je u vrijeme osnivanja tužiteljevog prednika bio na snazi Zakon o poduzećima ("Službeni list SFRJ" br. od 77/88 do 61/90), koji se u Republici Srpskoj primjenjivao na temelju članka 12. Ustavnog zakona za provođenje Ustava Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 21/92), kojim je u članku 187a. propisano da odluku o statusnoj promjeni (podjeli, spajanju ili pripajanju) donosi organ upravljanja (stavak 1), a međusobne odnose poduzeća koja su nastala statusnim promjenama uređuju ugovorom (stavak 3).

16. Istaknuto je da o navedenom osnivanju i statusnoj promjeni prvoapelant, matično poduzeće u čijem je sastavu uz ostalu imovinu bio i sporni poslovni prostor, nije donio odluku, a između prednika tužitelja i prvoapelanta nije zaključen ugovor o reguliranju međusobnih odnosa u pogledu predmetnog poslovnog prostora, što znači da statusna promjena kod tužiteljevog prednika nije izvršena sukladno članku 187a. Zakona o poduzećima. Zbog toga se odluke o osnivanju tužiteljevog prednika na prvoapelantovoj imovini, kao i rješenja o registraciji u nadležnome sudu ne mogu temeljiti na pravnom sljedništvu (sukcesiji) tužitelja i na spornoj imovini-poslovnom prostoru u Rogatici, a time ni pravo vlasništva na istom poslovnom prostoru po toj pravnoj osnovi.

17. Navedeno je da je prvoapelantov prednik stekao pravo raspolaganja na predmetnom poslovnom prostoru prema kupoprodajnom ugovoru od 15. siječnja 1982. godine, koji je zaključen sa M. M. iz Rogatice, na temelju čega su te nekretnine iz privatnog vlasništva navedene fizičke osobe prešle u društveno vlasništvo, pa je prvoapelantov prednik na taj način stekao pravo raspolaganja, a ne privatno vlasništvo. U razdoblju od zaključenja navedenog kupoprodajnog ugovora (15. siječnja 1982. godine) do izbijanja ratnih sukoba na području bivše SRBiH tijekom 1992. godine, a prema odredbama članka 6. Zakona o udruženom radu ("Službeni list SFRJ" br. od 63/76 do 11/88) i drugim tada važećim zakonima, prvoapelantov prednik je bilo poduzeće u društvenom vlasništvu, zbog čega je i sporni poslovni prostor bio u društvenom vlasništvu.

18. Dalje je navedeno da je prije izbijanja ratnih sukoba na području bivše SFRJ i njezinog raspada početkom 1992. godine donesen Zakon o društvenom kapitalu ("Službeni list SFRJ" br. 84/89 i 46/90), prema kojem je omogućena transformacija poduzeća u društvenom vlasništvu u poduzeća mješovitog


vlasništva (dioničko društvo ili društvo sa ograničenom odgovornošću) koja su dodatni kapital pribavljala izdavanjem internih dionica svojim djelatnicima, koje nisu mogle biti na tržištu vrijednosnih papira (članak 1. i 1.a. tog zakona). Također, i prvoapelantov prednik je bilo poduzeće u mješovitom vlasništvu (društvenom i izdavanjem internih dionica svojim djelatnicima), pa njegova imovina u kojoj se nalazio i sporni poslovni prostor po tada važećim propisima nije postala niti je mogla postati privatna imovina poduzeća, a ni vlasništvo djelatnika tog poduzeća koji su iz svojih osobnih dohodaka vršili uplate na ime otkupa internih dionica.

19. Istaknuto je da je u međuvremenu u Republici Srpskoj donesen Zakon o prenošenju sredstava društvene u državnu svojinu ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 4/93, 29/94, 8/96 i 20/98), kojim je propisano da sredstva u društvenom vlasništvu svih pravnih osoba čija su sjedišta na teritoriju Republike Srpske postaju državno vlasništvo (članak 3).

20. Dakle, prema mišljenju suda, pitanje prava vlasništva na spornom poslovnom prostoru ne može se rješavati odvojeno od pitanja vlasničke transformacije poduzeća u društvenom, kasnije mješovitom i državnom vlasništvu, odnosno od procesa njihove privatizacije. To pitanje u Bosni i Hercegovini regulirano je Okvirnim zakonom o privatizaciji ("Službeni glasnik BiH" broj 14/98), koji u članku 1. stavak 1. utvrđuje pravo entiteta da privatiziraju poduzeća i banke smještene na njihovom teritoriju koji nisu u privatnome vlasništvu.

21. Istaknuto je da je Okvirni zakon o privatizaciji poseban zakon u odnosu na sve zakone donesene u okviru oba entiteta u Bosni i Hercegovini kojima se regulira materija vezana za privatizaciju poduzeća i banaka u Bosni i Hercegovini jer su, prema članku 6. tog zakona, entiteti bili u obvezi u roku od 60 dana od njegovog stupanja na snagu uskladiti svoje zakone s tim zakonom, među kojima je i Zakon o početnoj bilanci stanja poduzeća i banaka u FBiH ("Službene novine FBiH" broj 12/98).

22. Okvirnim zakonom o privatizaciji u odnosu na sporni poslovni prostor koji se nalazi u Rogatici, dakle na području entiteta Republika Srpska, a koji je kao dio osnivačkoga uloga unio tužiteljev prednik, tom poduzeću, kao ni prvoapelantu, nije priznato pravo vlasništva na spornoj imovini, nego je tim zakonom priznato pravo entitetima da privatiziraju poduzeća na svom teritoriju koja nisu u privatnom vlasništvu, odnosno da po entitetskom Zakonu o privatizaciji izvrše vlasničku transformaciju u poduzećima koja su na teritoriju tog entiteta i da poslije toga raspolažu novčanim sredstvima ostvarenim privatizacijom.

23. Navedeno je da u konkretnom slučaju, nakon što je stupio na snagu Okvirni zakon o privatizaciji kao poseban zakon, prvoapelant, čije je sjedište na području entiteta Federacija BiH, više nije bio ovlašten da po osnovi spornog kupoprodajnog ugovora od 27. veljače 2004. godine prenese pravo vlasništva na drugoapelanta jer je tim zakonom dano isključivo pravo entitetu da privatizira imovinu koja se nalazi na području tog entiteta, a nesporno je da se sporni poslovni prostor ne nalazi na području entiteta FBiH nego u Rogatici koja je na području entiteta Republika Srpska.

24. Istaknuto je da se prvostupanjski sud, odlučujući o tužbenom zahtjevu, pozvao na konstitutivni karakter uknjižbe koja nesporno ima apsolutno djelovanje i fikciju apsolutne točnosti zemljišnoknjižnog upisa, koja nije ograničena niti eliminirana Okvirnim zakonom o privatizaciji, kao ni entitetskim zakonima, uz zaključak da je prvoapelant bio upisan u zemljišnoj knjizi i da je imao ovlasti da raspolaže predmetnim poslovnim prostorom, kao i da je drugoapelant postao vlasnik poslovnog prostora na temelju samog kupoprodajnog ugovora, odnosno da tužitelj nije postao vlasnik predmetnih nekretnina.

25. Međutim, istaknuto je da žalba utemeljeno ukazuje na odlučnu činjenicu da prvoapelant ne samo da nije bio upisan u zemljišnoj knjizi već i da za područje Rogatice nisu ni formirane zemljišne knjige, a u spisu se nalazi posjedovni list broj 448 KO Rogatica, prema kojemu je prvoapelantov prednik upisan kao posjednik u prizemlju objekta. Ukazano je na to da je u navedenom posjedovnom listu iskazano pravo posjeda, a ne i vlasništva, te da prvoapelant nije priložio ni rješenje nadležnog suda o polaganju isprava radi stjecanja prava vlasništva ukoliko su zemljišne knjige uništene ili oštećene.

26. Prema mišljenju drugostupanjskog suda, pravilan je zaključak prvostupanjskog suda da odluke Vlade Republike Srpske i upravni akti nisu osnova za stjecanje prava vlasništva u tužiteljevu korist, ali su istodobno zbog već iznesenih razloga neprihvatljivi zaključci prvostupanjskog suda u pogledu postojanja i stvarnopravnih posljedica nepostojećeg zemljišnoknjižnog upisa.

27. Dakle, prema mišljenju drugostupanjskog suda, temeljeći svoju odluku na netočno utvrđenim činjenicama u pogledu postojanja uknjižbe predmetnog poslovnog prostora, budući da to ne proizlazi iz izvedenih dokaza, prvostupanjski sud je izveo nepravilne zaključke i pogrešno primijenio materijalno pravo. Takvo obrazloženje prvostupanjskog suda bilo bi prihvatljivo pod uvjetom da je prvoapelant bio uknjižen kao vlasnik i da se drugoapelant uknjižio na temelju spornog kupoprodajnog ugovora.

28. Prema mišljenju drugostupanjskog suda, obrazloženje prvostupanjskog suda ne može se primijeniti na činjenično stanje koje proizlazi iz izvedenih dokaza, a tužitelj u svojoj žalbi osnovano ukazuje na to da prvoapelant nije mogao na zakonit način izvršiti prodaju i tako na drugog prenijeti viša prava nego što ih on sam ima. Takvo raspolaganje protivno je relevantnim zakonskim odredbama, pa je predmetni kupoprodajni ugovor ništav u smislu članka 103. Zakona o obligacijskim odnosima.

29. Protiv drugostupanjske presude apelanti su podnijeli reviziju, koju je Vrhovni sud Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) Rješenjem broj 61 0 Ps 000694 12 Rev od 14. listopada 2013. godine odbacio kao nedopuštenu.

30. U obrazloženju rješenja navedeno je da je bez pravnog djelovanja sama činjenica da je na ročištu za glavnu raspravu održanom 11. travnja 2011. godine tužitelj izjavio da određuje visinu spora na iznos od 21.000,00 KM, tim prije što je i prvostupanjski sud prihvatio označenu vrijednost predmeta spora u iznosu od 15.000,00 KM. Stoga, prema mišljenju Vrhovnog suda, proizlazi da vrijednost predmeta spora, a slijedom toga ni vrijednost pobijane presude, ne prelazi iznos od 20.000,00 KM, što je uvjet za izjavljivanje revizije, shodno odredbi članka 237. stavak 2. Zakona o parničnom postupku.


31. Apelanti smatraju da su im pobijanom presudom povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Ukazuju na proizvoljno tumačenje i proizvoljnu primjenu materijalnog prava. Navode da je drugostupanjski sud drugačije ocjenjivao dokaze provedene pred prvostupanjskim sudom, te da za to nije imao ovlasti bez otvaranja rasprave i nije mogao donijeti drugačiju odluku, posebno što je drugostupanjski sud posljednja instanca u suđenju. Navode da se drugostupanjski sud u razlozima presude poziva na odredbe Okvirnog zakona o privatizaciji, a da nije utvrdio ključnu činjenicu o tome jesu li predmetne nekretnine ušle u


imovinu novog subjekta-tužitelja za čiju zaštitu imovine je postavljen tužbeni zahtjev. Ističu da su navedene nekretnine bile u početnoj bilanci – podbilanci prvoapelanta koji je dioničko društvo, dakle nije u cijelosti društveno odnosno kasnije državno poduzeće, što je i nesporno. Zakonom o početnoj bilanci stanja poduzeća i banaka u FBiH propisano je da se imovina poduzeća u drugom entitetu knjiži u pasivnoj podbilanci, te se na temelju članka 19. tog zakona ta imovina može i prodati, posebno zbog toga što je prvoapelant bio u posjedu te imovine prije prodaje, a da nikada od tužitelja nije deposediran.

32. Apelanti naglašavaju da tužitelj nije u postupku dostavio nikakve dokaze o vlasništvu nad predmetnim poslovnim prostorom, pa isključivo materijalni propisi, Okvirni zakon o privatizaciji i Zakon o privatizaciji državnog kapitala u poduzećima Republike Srpske, bez relevantnih činjeničnih osnova ne mogu biti osnova za stjecanje vlasništva na nekretninama. Apelanti se pozivaju na Odluku Ustavnog suda broj AP 2394/06, u kojoj je Ustavni sud zaključio da se aktom osnivanja bilo kojega subjekta nije mogao steći status pravnog sljednika, uključujući u to i prava i obveze. U dopuni apelacije apelanti su naveli da je Vrhovni sud rješenjem od 14. listopada 2013. godine odbacio njihovu reviziju, dok je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Vrhovni sud donio Presudu broj 80 0 P 002302 12 Rev od 19. rujna 2013. godine kojom je odbio reviziju, što upućuje na arbitrarnost i na nezakonito postupanje Vrhovnog suda. S tim u vezi, apelanti ukazuju na Odluku Ustavnog suda broj AP 1076/09 od 26. siječnja 2012. godine, a vezano za praksu sudova i slučajeve kada nedosljedna primjena materijalnog prava vodi kršenju načela pravne sigurnosti.


33. U svom odgovoru na apelaciju Viši privredni sud je naveo da u predmetnom postupku nije došlo do kršenja ustavnih prava apelanata, da su razlozi za donošenje pobijane presude dani u obrazloženju presude, te da navedeni sud u cijelosti ostaje pri navedenim razlozima.

34. Tužitelj je u odgovoru na apelaciju naveo da prvoapelant kao prodavatelj poslovnog prostora nikada nije bio upisan u javne registre kao vlasnik, a ni kao nositelj prava raspolaganja, budući da je u vrijeme zaključenja kupoprodajnog ugovora bio u režimu državnog vlasništva, pa je eventualno mogao imati pravo raspolaganja. Ističe da je na navedenom poslovnom prostoru vlasnik bio M. N. koji je sa "KTK Visoko" 1982. godine zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog poslovnog prostora, ali navedeni ugovor nikada nije bio uknjižen u zemljišne knjige, pa, prema tome, prvoapelant nikada nije stekao pravo vlasništva. Napominje da u Rogatici nisu postojale zemljišne knjige već je upis stvarnih prava vršen u katastarskim evidencijama, i to u listu nekretnina. Prijenos u zemljišne knjige izvršen je nakon stupanja na snagu Zakona o katastru Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 60/11). Dakle, prema tužiteljevom mišljenju, pozivanje apelanata na posjedovno stanje je bez pravnog značaja jer se u posjedovni list upisuju korisnici, a u list nekretnina vlasnici. Stoga, prvoapelant nikada nije bio upisan u javne evidencije kao vlasnik poslovnog prostora. Tužitelj ukazuje na odluke Ustavnog suda br. AP 3594/08 i AP 1164/10.

35. Tužitelj je istakao i da pravni značaj i domete Odluke Vlade Republike Srpske od 28. lipnja 1994. godine treba promatrati kroz primjenu Zakona o prenosu sredstava društvene u državnu svojinu, u kojem je odredbom članka 3. navedenoga zakona propisano da sredstva u društvenom vlasništvu svih pravnih osoba čije je sjedište na teritoriju Republike Srpske postaju državno vlasništvo, a odredbom članka 9. navedenoga zakona utvrđena je zakonska obveza svih tih subjekata da u nadležnom sudu izvrše upis nastale statusne promjene zbog

promjene u režimu vlasništva. Prema tužiteljevom mišljenju, akti Direkcije za privatizaciju i rješenje suda o odobrenom upisu u sudski registar vlasničke privatizacije imaju svojstvo javnih isprava prema odredbama članka 152. Zakona o općem upravnom postupku Republike Srpske i članka 132. Zakona o parničnom postupku Republike Srpske.


36. U Okvirnom zakonu o privatizaciji poduzeća i banaka u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 12/99, 14/00, 16/02 i 88/05) relevantne odredbe glase:

Članak 2. Oblast djelovanja zakona

1. Sukladno GFAP, ovaj zakon izričito priznaje pravo entiteta da privatiziraju poduzeća i banke smještene na njihovom teritoriju koji nisu u privatnom vlasništvu.

Odluka da li je poduzeće ili banka u privatnom vlasništvu bit će donesena prema propisima entiteta. Ti propisi će osigurati transparentan pregled bilo kakvih promjena u strukturi kapitala ili vlasničkoj transformaciji imovine koja nije u privatnom vlasništvu, ukoliko su te promjene sporne i desile se nakon 31. prosinca 1991.

2. Ostvarivanje prava entiteta da privatiziraju one javne ustanove koje potpadaju pod Aneks 9. GFAP bit će konzistentno ma kojoj neophodnoj reorganizaciji u cilju usklađivanja s novom unutarnjom strukturom države sukladno odredbama GFAP, konkretno Aneksu 9.

3. Nijedan proces restitucije, privatizacije poduzeća i banaka neće prejudicirati rješavanje po zahtjevima za restituciju koji se mogu podnijeti u skladu s važećim zakonima o restituciji; s tim, međutim, da svaki entitetski zakon o restituciji isključi poduzeća i banke koji su predmet privatizacije, kao i njihovu zemlju, imovinu i zgrade, iz naturalne restitucije, te predvidi da nadležni organi vlasti osiguraju pravičnu nadoknadu svim zakonskim podnosiocima zahtjeva.

Članak 3. Zakoni o privatizaciji koje donose entiteti

1. Skupštine entiteta će usvojiti zakonodavstvo koje nije diskriminatornog karaktera, osigurava maksimalnu transparentnost i javnu odgovornost u procesu privatizacije i sukladno je GFAP.

2. Zakonima koje donose entiteti koji provode privatizaciju obuhvatit će se samo ona imovina i potraživanja u svezi s tom imovinom koja se nalazi na teritoriju tog entiteta.

3. Zakonima entiteta utvrđuje se na nediskriminatorskim osnovama koje BiH ili strane fizičke i pravne osobe imaju pravo otkupa dionica i imovine u procesu privatizacije sukladno članku 3. stavak 1. ovog zakona.

4. Kriteriji po kojima fizičke osobe BiH imaju pravo na potraživanja državljana bit će zasnovani na zakonima koje usvajaju entiteti.

Tim zakonima će se obuhvatiti fizičke osobe BiH koje su bile državljani bivše Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine i 31. ožujka 1991. imale stalni boravak na teritoriju koji sada pripada entitetu koji vrši privatizaciju. Ovo uključuje izbjeglice i raseljene osobe sukladno Aneksu 7. GFAP kao i ovlaštene pravne nasljednike umrlih i nestalih osoba.

Članak 4. Usmjeravanje sredstava i potraživanja

1. Sredstvima ostvarenim privatizacijom poduzeća i banaka koji se nalaze na teritoriju jednog entiteta raspolagat će taj entitet ili pravne osobe ovlaštene da ih prikupe sukladno zakonima tog entiteta.


2. Potraživanja prema poduzećima i bankama koji se privatiziraju smatrat će se odgovornošću entiteta koji vrši privatizaciju.

37. U Zakonu o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ("Službeni list SFRJ" broj 6/80, koji se primjenjuje na temelju članka 12. Ustavnog zakona za provođenje Ustava Republike Srpske) relevantne odredbe glase:

Član 20. Pravo vlasništva stiče se po samom zakonu, na osnovu

pravnog posla i nasljeđivanjem.

Član 33. Na osnovu pravnog posla pravo vlasništva na nekretninu

stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

38. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase:

Član 103. Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom

poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povrijeđenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju, ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo.

VI. Dopustivost



41. U konkretnom slučaju predmet pobijanja apelacijom je Presuda Višeg privrednog suda Banja Luka broj 61 0 Ps 000694 11 Pž od 14. veljače 2012. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, pobijanu presudu apelanti su primili 27. i 28. veljače 2012. godine, a apelacija je podnesena 16. travnja 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena.

42. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

43. Apelanti opovrgavaju pobijanu presudu tvrdeći da su im njome povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

44. Članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:




1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

46. Ustavni sud primjećuje da se postupak odnosi na utvrđivanje ništavosti ugovora o prodaji i predaji spornih nekretnina u posjed, dakle, nesporno se radi o utvrđivanju građanskih prava. Shodno navedenome, proizlazi da se radi o predmetu građanskopravne prirode, te da stoga apelanti uživaju garancije ustavnog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine.

47. U vezi s navodima apelanata o kršenju prava na pravično suđenje i imovinu, Ustavni sud zapaža da se ti navodi isključivo odnose na način na koji su redoviti sudovi primijenili materijalno pravo. Međutim, kako je u svojoj praksi Ustavni sud dosljedno ukazivao, zadaća Ustavnog ili Europskog suda nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadaća redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je da ispita jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

48. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenoga, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očita proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnome slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivnopravnih propisa.

49. Ustavni sud kao prvo podsjeća na svoju praksu u predmetima koji su se ticali privatizacije pravnih subjekata na temelju Okvirnog zakona o privatizaciji. Naime, u tim predmetima radilo se o utvrđivanju prava vlasništva na poslovnim prostorima (nekretninama), kao i o utvrđivanju pravne valjanosti kupoprodajnih ugovora koji su za predmet imali poslovne prostore koji su potpadali pod proces privatizacije. Dakle, radi se o identičnim pravnim situacijama kao što je i konkretan slučaj. S tim u vezi, Ustavni sud je u svojoj Odluci broj AP 2157/08 (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 2157/08 od 30. svibnja 2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 82/09 i na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), rješavajući apelaciju podnesenu protiv presude Vrhovnog suda kojom su preinačene nižestupanjske presude i proglašen ništavim kupoprodajni ugovor čiji je predmet bio poslovni prostor na teritoriju Republike Srpske, dakle nekretnina, utvrdio kršenje prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U navedenoj odluci, u točki 49, Ustavni sud je zaključio da je Vrhovni sud pri donošenju svoje odluke, kako je navedeno, arbitrarno protumačio relevantne zakonske odredbe i da je propustio uzeti u obzir relevantne odredbe Zakona


o osnovnim vlasničkopravnim odnosima. Člankom 20. tog zakona regulirana je pravna osnova za stjecanje prava vlasništva, a kada je u pitanju stjecanje prava vlasništva na temelju pravnog posla, kao što je to slučaj s apelantima, onda je vlasništvo stečeno upisom u zemljišne knjige, kako je to i propisano člankom 33. navedenoga zakona. Naime, drugoapelant je prije zaključenja kupoprodajnog ugovora sa apelantima bio upisan u zemljišne knjige kao vlasnik spornog poslovnog prostora, što znači da je u tom njegovom pravu bila koncentrirana sva pravna vlast koja može postojati na jednoj stvari i koja mu je dala ovlasti za raspolaganje tom stvari. Također, u navedenoj odluci, u točki 52, Ustavni sud je zaključio da je Vrhovni sud pri donošenju svoje odluke arbitrarno primijenio materijalno pravo i zanemario činjenicu da su apelanti (Slavko Milojica i Dijana Milojica), u smislu članka 20. Zakona o osnovnim vlasničkopravnim odnosima, stekli pravo vlasništva upisom u zemljišne knjige na temelju pravnog posla (zaključenog kupoprodajnog ugovora sa apelantom – DOO Trgovina "Borac" Travnik), kako je to i propisano člankom 33. navedenoga zakona. Ustavni sud je obrazložio da upis u zemljišne knjige, kojim se stječu stvarna prava na nekretninama i koji stvara fikciju apsolutne točnosti, znači dokaz o vlasništvu i pravni značaj gruntovnog upisa nije ograničen ni eliminiran ni Okvirnim zakonom o privatizaciji, kao ni entitetskim zakonima (Zakonom o početnoj bilanci stanja poduzeća i banaka i Zakonom o početnoj bilanci stanja u postupku privatizacije državnog kapitala u poduzećima). Ustavni sud, također, ukazuje na to da uknjižba prava vlasništva u korist apelanata, koja ima konstitutivni karakter, znači da uknjižena prava dobivaju značaj apsolutnog djelovanja (erga omnes), a ne relativnog (inter partes), koji bi postojao samo između ugovornih strana. Ustavni sud je zaključio da su zanemarivanjem Vrhovnog suda jasnih i izričitih odredaba Zakona o osnovnim vlasničkopravnim odnosima i Zakona o zemljišnim knjigama apelanti Slavko i Dijana Milojica, koji su upisom u zemljišne knjige postali vlasnici sporne nekretnine i titulari jednog apsolutnog prava u kojem je koncentrirana najviša pravna vlast, podvrgnuti arbitrarnom tretmanu. Zbog toga, miješanje u njihovo pravo na imovinu nije bilo sukladno zakonu kako to zahtijeva članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Gotovo identičan stav Ustavni sud je usvojio i u Odluci broj AP 351/10 od 28. svibnja 2010. godine (objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 103/10 i na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

50. Dakle, u ovome predmetu prevagnuo je upis prava vlasništva u zemljišne knjige, čime je naglašeno da uknjiženo pravo vlasništva ima značaj apsolutnog djelovanja (erga omnes), a ne relativnog (inter partes). Također je ukazano na to da upis u zemljišne knjige, kojim se stječu stvarna prava na nekretninama i koji stvara fikciju apsolutne točnosti, znači dokaz o vlasništvu, te da pravni značaj gruntovnog upisa nije ograničen ni eliminiran ni Okvirnim zakonom o privatizaciji, kao ni entitetskim zakonima o privatizaciji (Zakonom o početnoj bilanci stanja poduzeća i banaka FBiH i Zakonom o početnoj bilanci stanja u postupku privatizacije državnog kapitala u poduzećima Republike Srpske). Time se htjelo zaštititi i povjerenje koje ima upis prava vlasništva u zemljišne knjige sa stajališta pravne sigurnosti u pravnome prometu.

51. U svojoj Odluci broj AP 1164/10 od 9. srpnja 2010. godine (objavljena na www.ustavnisud.ba), Ustavni sud je zaključio da je neutemeljeno apelantovo pozivanje na Odluku Ustavnog suda broj AP 2157/08, budući da se navedena odluka Ustavnog suda na koju se apelant poziva ne odnosi na isto činjenično i pravno pitanje koje je postavljeno u toj apelaciji. Naime, u navedenome slučaju sporna nekretnina je bila registrirana u nadležnom sudu na apelantovo ime, što u ovom slučaju nije. Osim toga, Ustavni sud je sličnu pravnu situaciju

razmatrao i u predmetu broj AP 1506/10 (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu od 12. ožujka 2014. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), u kojem je zaključio da, s obzirom na to da apelant u konkretnom slučaju također nije bio upisan kao vlasnik spornog objekta, Ustavni sud smatra da se isti pravni stav koji je izražen u Odluci Ustavnog suda broj AP 1164/10 odnosi i na konkretni slučaj.

52. Dakle, proizlazi da je Ustavni sud usvojio stajalište da u predmetima u kojima ne postoji dokaz o upisu prava vlasništva na spornim poslovnim prostorima apelacije nisu osnovane jer nema arbitrarnosti u primjeni prava u odnosu na apelante koji zbog činjenice da njihovo pravo vlasništva nije konstituirano na spornim poslovnim prostorima i ne mogu polagati pravo na te prostore, što je suštinska razlika u odnosu na činjeničnu i pravnu situaciju s predmetima iz skupine kojima je vodeća odluka Odluka broj AP 2157/08 u kojoj je Ustavni sud utvrdio postojanje arbitrarnosti u primjeni prava u odnosu na apelante.

53. Dovodeći navedene stavove u kontekst konkretnoga predmeta, Ustavni sud zapaža da je u tijeku postupka utvrđeno da za područje Rogatice nisu bile formirane zemljišne knjige. Stoga je prvoapelant bio upisan kao posjednik u prizemlju predmetnog objekta u posjedovnom listu broj 448 KO Rogatica. Dakle, proizlazi da prvoapelant zbog nepostojanja zemljišnoknjižne evidencije nije ni mogao biti uknjižen kao vlasnik spornog prostora, već mu je jedino bila dostupna katastarska evidencija nekretnina u koju je apelant upisan kao posjednik. Navedeno bi, prema mišljenju Ustavnog suda, moralo imati značaj prilikom rješavanja predmetne pravne stvari na način da se nepostojanje zemljišnoknjižne evidencije ne bi moglo staviti na teret prvoapelantu. Naprotiv, navedene okolnosti bi se morale razmotriti u njegovu korist, budući da organi javne vlasti prvoapelantu nikada nisu ni formalno omogućili da na svoje ime uknjiži pravo vlasništva na predmetnom poslovnom prostoru u zemljišnoknjižnoj evidenciji.

54. Slijedom navedenoga proizlazi da se konkretan slučaj ne može dovesti u vezu s predmetom AP 1164/10 u kojem apelant nije imao uknjiženo pravo vlasništva u zemljišnim knjigama, koje su bile formirane, dakle postojale su. Stoga je, prema mišljenju Ustavnog suda, konkretan predmet, imajući u vidu njegove posebne okolnosti (nepostojanje zemljišnoknjižne evidencije za područje Rogatice), nužno dovesti u vezu s predmetom AP 2157/08 na način da se smatra da je zbog tih okolnosti prvoapelant na predmetnom poslovnom prostoru imao uknjiženo pravo vlasništva. Kako je Viši privredni sud u pobijanoj presudi okolnost nepostojanja zemljišnoknjižne evidencije uzeo na prvoapelantovu štetu, prema mišljenju Ustavnog suda, proizlazi da pobijana odluka ukazuje na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava, zbog čega obrazloženje pobijane odluke ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

55. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

56. Ustavni sud smatra da, s obzirom na zaključke u vezi s člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, nije potrebno posebno razmatrati navode apelanata o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, budući da se, u suštini, navodi o kršenju prava na imovinu temelje na navodima o kršenju prava na pravično


suđenje, o kojima je Ustavni sud već iznio svoj stav u prethodnim točkama ove odluke.

VIII. Zaključak

57. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je pobijana odluka redovitog suda utemeljena na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava, zbog čega ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje.

58. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

59. U smislu članka 43. Pravila Ustavnog suda, aneks ove odluke čini izdvojeno mišljenje suprotno odluci suca Miodraga Simovića.





предмету број АП 1392/12, рјешавајући апелацију "КТК Високо" д.д. Високо и Драгомира Јанковића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, суткиња Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, суткиња на сједници одржаној 16. септембра 2015. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација "КТК Високо" д.д. Високо и

Драгомира Јанковића. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана

II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Пресуда Вишег привредног суда у Бањалуци број 61 0 Пс 000694 11 Пж од 14. фебруара 2012. године.

Предмет се враћа Вишем привредном суду у Бањалуци, који је дужан да у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Вишем привредном суду у Бањалуци да, у складу с чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. "КТК Високо" д.д. Високо и Драгомир Јанковић (даљњем тексту: првоапелант и другоапелант), које заступа Захид Хаџић, адвокат из Високог, поднијели су 16. априла 2012. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Вишег привредног суда у Бањалуци (у даљњем тексту: Виши привредни суд) број 61 0 Пс 000694 11 Пж од 14. фебруара 2012. године. Апеланти су допунили апелацију 27. новембра 2013. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Вишег привредног суда и "КТК Алхос" а.д. у стечају Соколац (у даљњем тексту: тужилац) затражено је 9. фебруара 2015. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Виши привредни суд и тужилац доставили су одговоре на апелацију 19. и 24. фебруара 2015. године.


4. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Пресудом Окружног привредног суда у Источном Сарајеву (у даљњем тексту: Окружни привредни суд) број 61 0 Пс 000694 10 Пс од 20. маја 2011. године одбијен је тужиочев тужбени захтјев којим је тражио да се утврди да је ништав купопродајни уговор закључен између апеланата, овјерен у Основном суду у Високом под бројем ОВ-2272/04 од 22. јула 2004. године, те да се сходно томе другоапелант обавеже да тужиоцу преда пословни простор који се налази у Рогатици, величине 79 м², у приземљу пословне зграде у улици Српске слоге б.б., на к.ч. 1141/1, у п.л. КО Рогатица, са правом коришћења земљишта у површини од 45 м², означеног као к.ч. 1141/1, у п.л. КО 448/2 Рогатица, слободан од људи и ствари, те да се апеланти обавежу да солидарно надокнаде трошкове парничног поступка. Тужилац је обавезан да апелантима накнади трошкове парничног поступка у износу од 5.205,55 КМ.

6. У образложењу првостепене пресуде наводи се да је међу парничним странкама неспорно да је правни предник првоапеланта "КТК Високо" стекао право својине односно располагања на предметном пословном простору у Рогатици на основу купопродајног уговора од 15. јануара 1982. године и да је првоапелант његов правни сљедник, а да је другоапелант стекао право својине на основу купопродајног уговора закљученог с првоапелантом 22. јула 2004. године, те да се предметни пословни простор налази у другоапелантовом посједу. Истакнуто је да тужилац у тужби тражи да се након утврђења да је купопродајни уговор ништав другоапелант обавеже да преда тужиоцу пословни простор с правом коришћења земљишта, што суд сматра захтјевом за утврђење да је тужилац као правни сљедник имовине предузећа КТК из Високог на територији Републике Српске постао власник непокретности – пословног простора у Рогатици.

7. Првостепени суд је навео да сједиште првоапеланта, који је у вријеме ступања на снагу Закона о преносу средстава друштвене у државну својину био носилац права располагања предметним непокретностима, није било на подручју Републике Српске већ на подручју ФБиХ, због чега се наведени закон није могао примјењивати на спорне непокретности. У вријеме доношења Одлуке Владе Републике Српске од 28. јуна 1994. године "КТК Високо" са сједиштем у Високом организовано је као предузеће од


посебног интереса за Републику Српску са сједиштем у Сокоцу, а одлука по својој садржини има значај оснивачког акта предузећа КТК са сједиштем у Сокоцу. Према мишљењу првостепеног суда, наведени пословни простор није био у режиму непокретности којима је Влада Републике Српске могла да располаже у смислу члана 3 Закона о преносу средстава друштвене у државну својину. Наведено предузеће спојено је с другим предузећем на основу одлуке Владе Републике Српске од 28. фебруара 1997. године када је организовано ново предузеће, у овом предмету тужилац. Чланом 1 те одлуке прописано је да је предузеће КТК са сједиштем у Сокоцу правни сљедник предузећа "КТК Високо" са сједиштем у Високом, што упућује на закључак да је носилац права располагања над предметним пословним простором у вријеме доношења те одлуке био првоапелант. Према члану 2 поменуте одлуке, КТК са сједиштем у Сокоцу обухвата сва предузећа, представништва и пословне јединице "КТК Високо" из Високог на територији Републике Српске, СР Југославије и иностранства и правни сљедник је цјелокупне имовине свих својих чланица.

8. Првостепени суд је указао на то да је чланом 187а. Закона о предузећима, који је био на снази у вријеме организовања тужиочевог правног сљедника, прописано да одлуку о статусној промјени предузећа, подјели, спајању или припајању доноси орган управљања. Према ставу 3 наведеног члана, међусобни односи предузећа који су настали статусним промјенама уређују се уговором.

9. Истакнуто је да је неспорно да је тужилац организован на основу наведених одлука Владе Републике Српске, на основу првоапелантове имовине, али да је такође неспорно да првоапелант и тужилац нису закључили уговор у погледу статусних промјена. Тужилац је због тога организован искључиво на основима првоапелантове имовине која се налазила у посједу и на располагању њеног организационог дијела тужиочевог правног предника са сједиштем у Сокоцу.

10. Према мишљењу првостепеног суда, спорне непокретности не представљају тужиочеву имовину зато што из стања списа произилази да о статусној промјени није одлучивало матично предузеће и да између тужиоца и осталих дијелова предузећа "КТК Високо" из Високог није закључен уговор о регулисању међусобних односа, што значи да статусна промјена није извршена у складу с чланом 187а. Закона о предузећима, а наведеном одлуком Владе Републике Српске о оснивању тужиочевог предника, рјешењем о регистрацији није се могло регулисати правно сљедништво тужиоца на спорном пословном простору у Рогатици, а тиме ни право располагања на спорној непокретности.

11. Указано је на то да одлуком о оснивању КТК са сједиштем у Сокоцу од 28. јуна 1994. године није могло бити пренесено право својине на спорним непокретностима са претходника-првотуженог на новоформирано предузеће-тужиоца. Према мишљењу првостепеног суда, акт о оснивању предузећа не представља правни основ за пријенос права својине на непокретностима са једног правног субјекта на други. Тужилац током поступка није доказао постојање било каквог ваљаног писменог акта, уговора и слично на основу ког би, на правно ваљан начин, право својине на спорним непокретностима било пренесено са првоапеланта на њега. Због тога ни одлука Владе Републике Српске о спајању државних предузећа у области кожарско-текстилне индустрије ОДП "КТК Алхос" Сарајево са сједиштем у Сокоцу од 28. фебруара 1997. године не може да буде основ за стицање права својине на спорним непокретностима.

12. Стога је, према мишљењу првостепеног суда, неоснован тужиочев захтјев којим је тражио да се утврди да је купопродајни уговор ништав, због тога што не постоје недостаци који би га чинили ништавим, а поготово што је предметни уговор представљао правни основ за стицање права својине уписом у земљишне књиге.

13. Такође, према мишљењу првостепеног суда, неоснован је захтјев за предају тужиоцу пословног простора који се налази у Рогатици, на основу одредби Оквирног закона о приватизацији предузећа и банака у БиХ (у даљњем тексту: Оквирни закон о приватизацији), због тога што тим законом није признато стицање права својине на имовини предузећа која се налазе на територији ентитета, која је прије избијања ратних сукоба на територији бивше СРБиХ током 1992. године припадала предузећу са сједиштем на територији другог ентитета, већ је признато право ентитету да приватизује предузећа на својој територији која нису у приватној својини, односно да по Закону о приватизацији тог ентитета изврши власничку трансформацију и да располаже новчаним средствима након извршене приватизације предузећа. Истакнуто је да право својине стиче оно правно односно физичко лице које након спроведеног поступка приватизације на основу Закона о приватизацији државних предузећа у Републици Српској купи државни капитал тог предузећа. Наглашено је да тужилац током доказног поступка није пружио доказе да је на начин прописан наведеним законом стекао право својине на спорним непокретностима.

14. Против првостепене пресуде жалбу је поднио тужилац. Виши привредни суд је Пресудом број 61 0 Пс 000694 11 Пж од 14. фебруара 2012. године тужиочеву жалбу уважио и преиначио првостепену пресуду тако што је утврдио да је ништав купопродајни уговор закључен између апеланата, овјерен у Основном суду у Високом под бројем ОВ-2272/04 од 22. јула 2004. године, па је, сходно томе, другоапелант Драгомир Јанковић дужан тужиоцу предати пословни простор који се налази у Рогатици, величине 79 м², у приземљу пословне зграде у улици Српске слоге б.б., на к.ч. 1141/1 у п.л. број 448/2, КО Рогатица-град, с правом коришћења земљишта у површини од 45 м², означеног као к.ч. 1141/1 у п.л. 448/2, КО Рогатица, слободан од људи и ствари, те су апеланти обавезани да тужиоцу солидарно накнаде трошкове парничног поступка у износу од 4.380,00 КМ, а све у року од 30 дана од достављања пријеписа пресуде под пријетњом принудног извршења.

15. У образложењу другостепене пресуде наводи се да је неспорна чињеница да је тужилац одлукама Владе Републике Српске основан на дијелу првоапелантове имовине, која се налази на територији Републике Српске и да је проглашен предузећем од посебног републичког интереса, те да је регистрован у Основном суду у Источном Сарајеву. Истакнуто је да је у вријеме оснивања тужиочевог предника био на снази Закон о предузећима ("Службени лист СФРЈ" бр. од 77/88 до 61/90), који се у Републици Српској примјењивао на основу члана 12 Уставног закона за провођење Устава Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 21/92), којим је у члану 187а. прописано да одлуку о статусној промјени (подјели, спајању или припајању) доноси орган управљања (став 1), а међусобне односе предузећа која су настала статусним промјенама уређују уговором (став 3).

16. Истакнуто је да о наведеном оснивању и статусној промјени првоапелант, матично предузеће у чијем је саставу уз осталу имовину био и спорни пословни простор, није донио одлуку, а између предника тужиоца и првоапеланта није закључен уговор о регулисању међусобних односа у


погледу предметног пословног простора, што значи да статусна промјена код тужиочевог предника није извршена у складу с чланом 187а. Закона о предузећима. Због тога се одлуке о оснивању тужиочевог предника на првоапелантовој имовини, као и рјешења о регистрацији у надлежном суду не могу заснивати на правном сљедништву (сукцесији) тужиоца и на спорној имовини-пословном простору у Рогатици, а тиме ни право својине на истом пословном простору по том правном основу.

17. Наведено је да је првоапелантов предник стекао право располагања на предметном пословном простору према купопродајном уговору од 15. јануара 1982. године, који је закључен са М. М. из Рогатице, на основу чега су те непокретности из приватне својине наведеног физичког лица прешле у друштвену својину, па је првоапелантов предник на тај начин стекао право располагања, а не приватну својину. У периоду од закључења наведеног купопродајног уговора (15. јануар 1982. године) до избијања ратних сукоба на подручју бивше СРБиХ током 1992. године, а према одредбама члана 6 Закона о удруженом раду ("Службени лист СФРЈ" бр. од 63/76 до 11/88) и другим тада важећим законима, првоапелантов предник је било предузеће у друштвеној својини, због чега је и спорни пословни простор био у друштвеној својини.

18. Даље је наведено да је прије избијања ратних сукоба на подручју бивше СФРЈ и њеног распада почетком 1992. године донесен Закон о друштвеном капиталу ("Службени лист СФРЈ" бр. 84/89 и 46/90), према ком је омогућена трансформација предузећа у друштвеној својини у предузећа мјешовите својине (дионичко друштво или друштво са ограниченом одговорношћу) која су додатни капитал прибављала издавањем интерних дионица својим радницама, које нису могле бити на тржишту вриједносних папира (члан 1 и 1а. тог закона). Такође, и првоапелантов предник је било предузеће у мјешовитој својини (друштвеној и издавањем интерних дионица својим радницима), па његова имовина у којој се налазио и спорни пословни простор по тада важећим прописима није постала нити је могла постати приватна имовина предузећа, а ни својина радника тог предузећа који су из својих личних доходака вршили уплате на име откупа интерних дионица.

19. Истакнуто је да је у међувремену у Републици Српској донесен Закон о преношењу средстава друштвене у државну својину ("Службени гласник Републике Српске" бр. 4/93, 29/94, 8/96 и 20/98), којим је прописано да средства у друштвеној својини свих правних лица чија су сједишта на територији Републике Српске постају државна својина (члан 3).

20. Дакле, према мишљењу суда, питање права својине на спорном пословном простору не може се рјешавати одвојено од питања власничке трансформације предузећа у друштвеној, касније мјешовитој и државној својини, односно од процеса њихове приватизације. То питање у Босни и Херцеговини регулисано је Оквирним законом о приватизацији ("Службени гласник БиХ" број 14/98), који у члану 1 став 1 утврђује право ентитета да приватизују предузећа и банке смјештене на њиховој територији који нису у приватној својини.

21. Истакнуто је да је Оквирни закон о приватизацији посебан закон у односу на све законе донесене у оквиру оба ентитета у Босни и Херцеговини којима се регулише материја везана за приватизацију предузећа и банака у Босни и Херцеговини јер су, према члану 6 тог закона, ентитети били у обавези да у року од 60 дана од његовог ступања на снагу ускладе своје законе с тим законом, међу којима је и

Закон о почетном билансу стања предузећа и банака у ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" број 12/98).

22. Оквирним законом о приватизацији у односу на спорни пословни простор који се налази у Рогатици, дакле на подручју ентитета Република Српска, а који је као дио оснивачког улога унио тужиочев предник, том предузећу, као ни првоапеланту, није признато право својине на спорној имовини, него је тим законом признато право ентитетима да приватизују предузећа на својој територији која нису у приватној својини, односно да по ентитетском Закону о приватизацији изврше власничку трансформацију у предузећима која су на територији тог ентитета и да послије тога располажу новчаним средствима оствареним приватизацијом.

23. Наведено је да у конкретном случају, након што је ступио на снагу Оквирни закон о приватизацији као посебан закон, првоапелант, чије је сједиште на подручју ентитета Федерација БиХ, више није био овлашћен да по основу спорног купопродајног уговора од 27. фебруара 2004. године пренесе право својине на другоапеланта јер је тим законом дато искључиво право ентитету да приватизује имовину која се налази на подручју тог ентитета, а неспорно је да се спорни пословни простор не налази на подручју ентитета ФБиХ него у Рогатици која је на подручју ентитета Република Српска.

24. Истакнуто је да се првостепени суд, одлучујући о тужбеном захтјеву, позвао на конститутивни карактер укњижбе која неспорно има апсолутно дејство и фикцију апсолутне тачности земљишнокњижног уписа, која није ограничена нити елиминисана Оквирним законом о приватизацији, као ни ентитетским законима, уз закључак да је првоапелант био уписан у земљишној књизи и да је имао овлашћење да располаже предметним пословним простором, као и да је другоапелант постао власник пословног простора на основу самог купопродајног уговора, односно да тужилац није постао власник предметних непокретности.

25. Међутим, истакнуто је да жалба основано указује на одлучну чињеницу да првоапелант не само да није био уписан у земљишној књизи већ и да за подручје Рогатице нису ни формиране земљишне књиге, а у спису се налази посједовни лист број 448 КО Рогатица, према ком је првоапелантов предник уписан као посједник у приземљу објекта. Указано је на то да је у наведеном посједовном листу исказано право посједа, а не и својине, те да првоапелант није приложио ни рјешење надлежног суда о полагању исправа ради стицања права својине уколико су земљишне књиге уништене или оштећене.

26. Према мишљењу другостепеног суда, правилан је закључак првостепеног суда да одлуке Владе Републике Српске и управни акти нису основ за стицање права својине у тужиочеву корист, али су истовремено због већ изнесених разлога неприхватљиви закључци првостепеног суда у погледу постојања и стварноправних посљедица непостојећег земљишнокњижног уписа.

27. Дакле, према мишљењу другостепеног суда, заснивајући своју одлуку на нетачно утврђеним чињеницама у погледу постојања укњижбе предметног пословног простора, будући да то не произилази из изведених доказа, првостепени суд је извео неправилне закључке и погрешно примијенио материјално право. Такво образложење првостепеног суда било би прихватљиво под условом да је првоапелант био укњижен као власник и да се другоапелант укњижио на основу спорног купопродајног уговора.

28. Према мишљењу другостепеног суда, образложење првостепеног суда не може се примијенити на чињенично стање које произилази из изведених доказа, а тужилац у


својој жалби основано указује на то да првоапелант није могао на законит начин извршити продају и тако на другог пренијети виша права него што их он сам има. Такво располагање противно је релевантним законским одредбама, па је предметни купопродајни уговор ништав у смислу члана 103 Закона о облигационим односима.

29. Против другостепене пресуде апеланти су поднијели ревизију, коју је Врховни суд Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) Рјешењем број 61 0 Пс 000694 12 Рев од 14. октобра 2013. године одбацио као недозвољену.

30. У образложењу рјешења наведено је да је без правног дејства сама чињеница да је на рочишту за главну расправу одржаном 11. априла 2011. године тужилац изјавио да одређује висину спора на износ од 21.000,00 КМ, тим прије што је и првостепени суд прихватио означену вриједност предмета спора у износу од 15.000,00 КМ. Стога, према мишљењу Врховног суда, произилази да вриједност предмета спора, а слиједом тога ни вриједност оспораване пресуде, не прелази износ од 20.000,00 КМ, што је услов за изјављивање ревизије, сходно одредби члана 237 став 2 Закона о парничном поступку.


31. Апеланти сматрају да су им оспореном пресудом повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Указују на произвољно тумачење и произвољну примјену материјалног права. Наводе да је другостепени суд другачије оцјењивао доказе спроведене пред првостепеним судом, те да за то није имао овлашћења без отварања расправе и није могао да донесе другачију одлуку, посебно што је другостепени суд посљедња инстанца у суђењу. Наводе да се другостепени суд у разлозима пресуде позива на одредбе Оквирног закона о приватизацији, а да није утврдио кључну чињеницу о томе да ли су предметне непокретности ушле у имовину новог субјекта-тужиоца за чију заштиту имовине је постављен тужбени захтјев. Истичу да су наведене непокретности биле у почетном билансу – подбилансу првоапеланта који је дионичко друштво, дакле није у цијелости друштвено односно касније државно предузеће, што је и неспорно. Законом о почетном билансу стања предузећа и банака у ФБиХ прописано је да се имовина предузећа у другом ентитету књижи у пасивном подбилансу, те се на основу члана 19 тог закона та имовина може и продати, посебно због тога што је првоапелант био у посједу те имовине прије продаје, а да никада од тужиоца није депоседиран.

32. Апеланти наглашавају да тужилац није у поступку доставио никакве доказе о својини над предметним пословним простором, па искључиво материјални прописи, Оквирни закон о приватизацији и Закон о приватизацији државног капитала у предузећима Републике Српске, без релевантних чињеничних основа не могу да буду основ за стицање својине на непокретностима. Апеланти се позивају на Одлуку Уставног суда број АП 2394/06, у којој је Уставни суд закључио да се актом оснивања било ког субјекта није могао стећи статус правног сљедника, укључујући у то и права и обавезе. У допуни апелације апеланти су навели да је Врховни суд рјешењем од 14. октобра 2013. године одбацио њихову ревизију, док је у идентичној чињеничној и правној ситуацији Врховни суд донио Пресуду број 80 0 П 002302 12

Рев од 19. септембра 2013. године којом је одбио ревизију, што упућује на арбитрарност и на незаконито поступање Врховног суда. С тим у вези, апеланти указују на Одлуку Уставног суда број АП 1076/09 од 26. јануара 2012. године, а везано за праксу судова и случајеве када недосљедна примјена материјалног права води кршењу принципа правне сигурности.


33. У свом одговору на апелацију Виши привредни суд је навео да у предметном поступку није дошло до кршења уставних права апеланата, да су разлози за доношење оспорене пресуде дати у образложењу пресуде, те да наведени суд у цијелости остаје при наведеним разлозима.

34. Тужилац је у одговору на апелацију навео да првоапелант као продавац пословног простора никада није био уписан у јавне регистре као власник, а ни као носилац права располагања, будући да је у вријеме закључења купопродајног уговора био у режиму државне својине, па је евентуално могао имати право располагања. Истиче да је на наведеном пословном простору власник био М. Н. који је са "КТК Високо" 1982. године закључио уговор о купопродаји предметног пословног простора, али наведени уговор никада није био укњижен у земљишне књиге, па, према томе, првоапелант никада није стекао право својине. Напомиње да у Рогатици нису постојале земљишне књиге већ је упис стварних права вршен у катастарским евиденцијама, и то у листу непокретности. Пријенос у земљишне књиге извршен је након ступања на снагу Закона о катастру Републике Српске ("Службени гласник Републике Српске" број 60/11). Дакле, према тужиочевом мишљењу, позивање апеланата на посједовно стање је без правног значаја јер се у посједовни лист уписују корисници, а у лист непокретности власници. Стога, првоапелант никада није био уписан у јавне евиденције као власник пословног простора. Тужилац указује на одлуке Уставног суда бр. АП 3594/08 и АП 1164/10.

35. Тужилац је истакао и да правни значај и домете Одлуке Владе Републике Српске од 28. јуна 1994. године треба посматрати кроз примјену Закона о преносу средстава друштвене у државну својину, у ком је одредбом члана 3 наведеног закона прописано да средства у друштвеној својини свих правних лица чије је сједиште на територији Републике Српске постају државна својина, а одредбом члана 9 наведеног закона утврђена је законска обавеза свих тих субјеката да у надлежном суду изврше упис настале статусне промјене због промјене у режиму својине. Према тужиочевом мишљењу, акти Дирекције за приватизацију и рјешење суда о одобреном упису у судски регистар власничке приватизације имају својство јавних исправа према одредбама члана 152 Закона о општем управном поступку Републике Српске и члана 132 Закона о парничном поступку Републике Српске.


36. У Оквирном закону о приватизацији предузећа и банака у Босни и Херцеговини ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 12/99, 14/00, 16/02 и 88/05) релевантне одредбе гласе:

Члан 2. Област дјеловања закона

1. У складу са GFAP овај закон изричито признаје право ентитета да приватизују предузећа и банке смјештене на њиховој територији који нису у приватном власништву.


Одлука да ли је предузеће или банка у приватном власништву биће донесена према прописима ентитета. Ти прописи ће осигурати транспарентан преглед било каквих промјена у структури капитала или власничкој трансформацији имовине која није у приватном власништву, уколико су те промјене спорне и десиле се након 31.децембра 1991.

2. Остваривање права ентитета да приватизују оне јавне установе које потпадају под Анекс 9. GFAP биће конзистентно ма којој неопходној реорганизацији у циљу усклађивања с новом унутрашњом структуром државе у складу са одредбама GFAP, конкретно Анексом 9.

3. Ниједан процес реституције, приватизације предузећа и банака неће прејудицирати рјешавање по захтјевима за реституцију који се могу поднијети у складу с важећим законима о реституцији; с тим међутим, да сваки ентитетски закон о реституцији искључи предузећа и банке који су предмет приватизације, као и њихову земљу, имовину и зграде, из натуралне реституције, те предвиди да надлежни органи власти осигурају правичну надокнаду свим законским подносиоцима захтјева.

Члан 3. Закони о приватизацији које доносе ентитети

1. Скупштине ентитета ће усвојити законодавство које није дискриминаторског карактера, осигурава максималну транспарентност и јавну одговорност у процесу приватизације и у складу је са GFAP.

2. Законима које доносе ентитети који проводе приватизацију обухватиће се само она имовина и потраживања у вези те имовине која се налази на територији тог ентитета.

3. Законима ентитета утврђује се на недискриминаторским основама које БиХ или страна физичка и правна лица имају право откупа дионица и имовине у процесу приватизације у складу са чланом 3. став 1. овог закона.

4. Критерији по којима физичка лица БиХ имају право на потраживања држављана биће засновани на законима које усвајају ентитети.

Тим законима ће се обухватити физичка лица БиХ која су били држављани бивше Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине и 31. марта 1991. године имала стални боравак на територији која сада припада ентитету који врши приватизацију. Ово укључује избјеглице и расељена лица у складу са Анексом 7. GFAP, као и овлаштене правне насљеднике умрлих и несталих лица.

Члан 4. Усмјеравање средстава и потраживања

1. Средствима оствареним приватизацијом предузећа и банке које се налазе на територији једног ентитета располагаће тај ентитет или правне особе овлаштене да их прикупе у складу са законима тог ентитета.

2. Потраживања према предузећима и банкама које се приватизују сматраће се одговорношћу ентитета који врши приватизацију.

37. У Закону о основним својинско-правним односима ("Службени лист СФРЈ" број 6/80, који се примјењује на основу члана 12 Уставног закона за провођење Устава Републике Српске) релевантне одредбе гласе:

Члан 20. Право власништва стиче се по самом закону, на основу

правног посла и насљеђивањем.

Члан 33. На основу правног посла право власништва на

некретнину стиче се уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом.

38. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85 и 57/89, те "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) релевантне одредбе гласе:

Члан 103. Уговор који је противан принудним прописима, јавном

поретку или добрим обичајима ништав је ако циљ повријеђеног правила не упућује на неку другу санкцију, или ако закон у одређеном случају не прописује шта друго.


39. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд има и апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.


41. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Вишег привредног суда Бањалука број 61 0 Пс 000694 11 Пж од 14. фебруара 2012. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 27. и 28. фебруара 2012. године, а апелација је поднесена 16. априла 2012. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

42. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

43. Апеланти оповргавају оспорену пресуду тврдећи да су им њоме повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

44. Члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:


е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.


1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом.


46. Уставни суд примјећује да се поступак односи на утврђивање ништавости уговора о продаји и предаји спорних непокретности у посјед, дакле, неспорно се ради о утврђивању грађанских права. Сходно наведеном, произилази да се ради о предмету грађанскоправне природе, те да стога апеланти уживају гаранције уставног права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине.

47. У вези с наводима апеланата о кршењу права на правично суђење и имовину, Уставни суд запажа да се ти наводи искључиво односе на начин на који су редовни судови примијенили материјално право. Међутим, како је у својој пракси Уставни суд досљедно указивао, задатак Уставног или Европског суда није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

48. Уставни суд се, дакле, према наведеном ставу, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница тако и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и на то да је у више својих одлука истакао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка једном правичном поступку (види Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Стога ће Уставни суд у конкретном случају, с обзиром на питања која апелант проблематизује, испитати да ли су оспораване одлуке засноване на произвољној примјени позитивноправних прописа.

49. Уставни суд као прво подсјећа на своју праксу у предметима који су се тицали приватизације правних субјеката на основу Оквирног закона о приватизацији. Наиме, у тим предметима радило се о утврђивању права својине на пословним просторима (непокретностима), као и о утврђивању правне ваљаности купопродајних уговора који су за предмет имали пословне просторе који су потпадали под процес приватизације. Дакле, ради се о идентичним правним ситуацијама као што је и конкретан случај. С тим у вези, Уставни суд је у својој Одлуци број АП 2157/08 (види Уставни суд, Одлука број АП 2157/08 од 30. маја 2009. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 82/09 и на интернет-адреси Уставног суда www.ustavnisud.ba), рјешавајући апелацију поднесену против пресуде Врховног суда којом су преиначене нижестепене пресуде и проглашен ништавим купопродајни уговор чији је предмет био пословни простор на територији Републике Српске, дакле непокретност, утврдио кршење права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У наведеној одлуци, у тачки 49, Уставни суд је закључио да је Врховни суд при доношењу

своје одлуке, како је наведено, арбитрарно протумачио релевантне законске одредбе и да је пропустио да узме у обзир релевантне одредбе Закона о основним својинскоправним односима. Чланом 20 тог закона регулисан је правни основ за стицање права својине, а када је у питању стицање права својине на основу правног посла, као што је то случај са апелантима, онда је својина стечена уписом у земљишне књиге, како је то и прописано чланом 33 наведеног закона. Наиме, другоапелант је прије закључења купопродајног уговора са апелантима био уписан у земљишне књиге као власник спорног пословног простора, што значи да је у том његовом праву била концентрисана сва правна власт која може постојати на једној ствари и која му је дала овлашћења да располаже том ствари. Такође, у наведеној одлуци, у тачки 52, Уставни суд је закључио да је Врховни суд при доношењу своје одлуке арбитрарно примијенио материјално право и занемарио чињеницу да су апеланти (Славко Милојица и Дијана Милојица), у смислу члана 20 Закона о основним својинскоправним односима, стекли право својине уписом у земљишне књиге на основу правног посла (закљученог купопродајног уговора са апелантом – ДОО Трговина "Борац" Травник), како је то и прописано чланом 33 наведеног закона. Уставни суд је образложио да упис у земљишне књиге, којим се стичу стварна права на непокретностима и који ствара фикцију апсолутне тачности, значи доказ о својини и правни значај грунтовног уписа није ограничен ни елиминисан ни Оквирним законом о приватизацији, као ни ентитетским законима (Законом о почетном билансу стања предузећа и банака и Законом о почетном билансу стања у поступку приватизације државног капитала у предузећима). Уставни суд, такође, указује на то да укњижба права својине у корист апеланата, која има конститутивни карактер, значи да укњижена права добијају значај апсолутног дјеловања (erga omnes), а не релативног (inter partes), који би постојао само између уговорних страна. Уставни суд је закључио да су занемаривањем Врховног суда јасних и изричитих одредби Закона о основним својинскоправним односима и Закона о земљишним књигама апеланти Славко и Дијана Милојица, који су уписом у земљишне књиге постали власници спорне непокретности и титулари једног апсолутног права у ком је концентрисана највиша правна власт, подвргнути арбитрарном третману. Због тога, мијешање у њихово право на имовину није било у складу са законом како то захтијева члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Готово идентичан став Уставни суд је усвојио и у Одлуци број АП 351/10 од 28. маја 2010. године (објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 103/10 и на интернет-адреси Уставног суда www.ustavnisud.ba).

50. Дакле, у овом предмету превагнуо је упис права својине у земљишне књиге, чиме је наглашено да укњижено право својине има значај апсолутног дјеловања (erga omnes), а не релативног (inter partes). Такође је указано на то да упис у земљишне књиге, којим се стичу стварна права на непокретностима и који ствара фикцију апсолутне тачности, значи доказ о својини, те да правни значај грунтовног уписа није ограничен ни елиминисан ни Оквирним законом о приватизацији, као ни ентитетским законима о приватизацији (Законом о почетном билансу стања предузећа и банака ФБиХ и Законом о почетном билансу стања у поступку приватизације државног капитала у предузећима Републике Српске). Тиме се хтјело заштитити и повјерење које има упис права својине у земљишне књиге са становишта правне сигурности у правном промету.

51. У својој Одлуци број АП 1164/10 од 9. јула 2010. године (објављена на www.ustavnisud.ba), Уставни суд је


закључио да је неосновано апелантово позивање на Одлуку Уставног суда број АП 2157/08, будући да се наведена одлука Уставног суда на коју се апелант позива не односи на исто чињенично и правно питање које је постављено у тој апелацији. Наиме, у наведеном случају спорна непокретност је била регистрована у надлежном суду на апелантово име, што у овом случају није. Осим тога, Уставни суд је сличну правну ситуацију разматрао и у предмету број АП 1506/10 (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму од 12. марта 2014. године, доступна на интернет-адреси Уставног суда www.ustavnisud.ba), у ком је закључио да, с обзиром на то да апелант у конкретном случају такође није био уписан као власник спорног објекта, Уставни суд сматра да се исти правни став који је изражен у Одлуци Уставног суда број АП 1164/10 односи и на конкретни случај.

52. Дакле, произилази да је Уставни суд усвојио становиште да у предметима у којима не постоји доказ о упису права својине на спорним пословним просторима апелације нису основане јер нема арбитрарности у примјени права у односу на апеланте који због чињенице да њихово право својине није конституисано на спорним пословним просторима и не могу полагати право на те просторе, што је суштинска разлика у односу на чињеничну и правну ситуацију с предметима из групе којима је водећа одлука Одлука број АП 2157/08 у којој је Уставни суд утврдио постојање арбитрарности у примјени права у односу на апеланте.

53. Доводећи наведене ставове у контекст конкретног предмета, Уставни суд запажа да је у току поступка утврђено да за подручје Рогатице нису биле формиране земљишне књиге. Стога је првоапелант био уписан као посједник у приземљу предметног објекта у посједовном листу број 448 КО Рогатица. Дакле, произилази да првоапелант због непостојања земљишнокњижне евиденције није ни могао бити укњижен као власник спорног простора, већ му је једино била доступна катастарска евиденција непокретности у коју је апелант уписан као посједник. Наведено би, према мишљењу Уставног суда, морало имати значај приликом рјешавања предметне правне ствари на начин да се непостојање земљишнокњижне евиденције не би могло ставити на терет првоапеланту. Напротив, наведене околности би се морале размотрити у његову корист, будући да органи јавне власти првоапеланту никада нису ни формално омогућили да на своје име укњижи право својине на предметном пословном простору у земљишнокњижној евиденцији.

54. Слиједом наведеног произилази да се конкретан случај не може довести у везу с предметом АП 1164/10 у ком апелант није имао укњижено право својине у земљишним књигама, које су биле формиране, дакле постојале су. Стога је, према мишљењу Уставног суда, конкретан предмет, имајући у виду његове посебне околности (непостојање земљишнокњижне евиденције за подручје Рогатице), неопходно довести у везу с предметом АП 2157/08 на начин да се сматра да је због тих околности првоапелант на предметном пословном простору имао укњижено право својине. Како је Виши привредни суд у оспореној пресуди околност непостојања земљишнокњижне евиденције узео на првоапелантову штету, према мишљењу Уставног суда, произилази да оспорена одлука указује на произвољност у примјени материјалног права, због чега образложење оспорене одлуке не задовољава стандарде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

55. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да у конкретном случају постоји кршење права на

правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.


56. Уставни суд сматра да, с обзиром на закључке у вези с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, није потребно посебно разматрати наводе апеланата о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, будући да се, у суштини, наводи о кршењу права на имовину заснивају на наводима о кршењу права на правично суђење, о којима је Уставни суд већ изнио свој став у претходним тачкама ове одлуке.


57. Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је оспорена одлука редовног суда заснована на произвољној примјени материјалног права, због чега не задовољава стандарде права на правично суђење.

58. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

59. У смислу члана 43 Правила Уставног суда, анекс ове одлуке чини издвојено мишљење супротно одлуци судије Миодрага Симовића.


Издвојено мишљење о неслагању судије Миодрага Симовића

Не могу се сложити с образложењем или са закључцима већине судија у Уставном суду БиХ у погледу наводне повреде права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода у предмету број АП 1392/12.

Моји разлози су сљедећи: (1) Апелација је неоснована јер првоапелант никада

није имао укњижено право својине на непокретностима у Рогатици, које су биле предмет посебног купопродајног уговора. Осим тога, првоапелант је у вријеме закључивања купопродајног уговора (а и раније) био предузеће у државној (друштвеној) својини.

(2) Не могу се сложити са становиштем да се закони једног ентитета могу примјењивати на територији другог ентитета, као ни с тим да су прије ратних сукоба у БиХ предузећа у државној (друштвеној) својини била власници непокретности. Онда се поставља питање: "Како су владе ентитета могле да продају (приватизују) нечију својину?". Очигледно је да је Уставни суд у овом предмету погрешно тумачио и поистовјећивао упис права коришћења на државној (друштвеној) својини са уписом права својине – предузећа у друштвеној својини била су уписана с правом располагања на друштвеној својини, а не с уписом права својине.

(3) У водећој одлуци АП 2157-08, на коју се позива Уставни суд, изражен је став да су предузећа у државној (друштвеној) својини била власници непокретности и да се закон Федерације БиХ (Закон о почетном билансу стања предузећа и банака, "Службене новине Федерације БиХ" број 12/98) може примјењивати и на територији Републике Српске, позивајући се на члан 19 тог закона.

Та одлука не може бити водећа, јер није заснована на закону.


(4) Познато је да у СФРЈ до 1. јануара 1989. године предузећа у друштвеној својини нису била власници непокретности и друге имовине у друштвеној својини (Закон о удруженом раду, "Службени лист СФРЈ – Пречишћени текст" број 11/88). Та предузећа нису била носиоци права својине ни према Закону о предузећима ("Службени лист СФРЈ" бр. 77/88, 40/89, 46/90 и 61/90), који је ступио на снагу 1. јануара 1989. године.

Друштвена правна лица (предузећа у друштвеној својини и др.) нису уписивана у земљишне књиге као власници непокретности у друштвеној својини, већ само као носиоци права коришћења, односно располагања (видјети Закон о укњижењу некретнина у друштвеној својини, "Службени лист СРБиХ" број 28/77, односно Закон о укњижењу непокретности у друштвеној својини, "Службени лист СФРЈ" број 12/65). То се може видјети из зк. извадака, гдје је у "Б" власничком листу уписивана друштвена својина, а у "Ц" теретном листу право коришћења, односно располагања одређеног друштвеног правног лица. Права из "Ц" теретног листа престала су по основу (сили) закона на дан пријеноса (претворбе) средстава из друштвене својине у државну својину, и то на територији Републике Српске 24. априла 1993. године, а на територији Федерације БиХ 1. јануара 1995. године.

(5) Колико је мени познато, не постоји ни један случај да су органи власти Федерације БиХ (Агенција за приватизацију Федерације БиХ и др.) покушали да врше промјену облика из државне (друштвене) у приватну својину, односно приватизацију непокретности на територији Републике Српске и да по том основу остварују приходе. То су радили искључиво поједини директори предузећа из Федерације БиХ.

(6) За промјену облика својине из државне (друштвене) својине Републике Српске у друге облике својине (приватна својина), грађевинских објеката и припадајућег грађевинског земљишта, услов је (почевши од 23. јула 1998. године) да постоје јавне исправе које је издала Република Српска – Дирекција за приватизацију Бањалука, на основу чл. 10 и 11 Закона о приватизацији државног капитала у предузећима ("Службени гласник Републике Српске" број 24/98), и то у прописаном облику, а то су њени коначни и правоснажни управни акти. Од 1. јула 2007. године то је у надлежности Инвестиционо-развојне банке Републике Српске. Ти управни акти, са рјешењем суда о одобреном упису у судски регистар својинске приватизације, имају својство јавних исправа (према одредбама члана 152 Закона о општем управном поступку и члана 132 Закона о парничном поступку Републике Српске). Такве коначне управне акте Републике Српске (Дирекције за приватизацију Бањалука, односно Инвестиционо-развојне банке Републике Српске) може у прописаном поступку замијенити само пресуда надлежног суда у управном спору.

(7) "КТК Високо" д.д. Високо је као друштвено правно лице (сагласно Закону о удруженом раду), преузимањем у посјед пословног простора у Рогатици (по уговору од 15. јануара 1982. године), стекао ванкњижно право располагања на непокретностима у друштвеној својини, а не својину. Садашњи првоапелант није правни сљедник ранијег друштвеног правног лица у погледу пословних средстава (непокретности и друге имовине) из друштвене својине ван територије Федерације БиХ, односно у Републици Српској. Првоапелант има право на непокретности из бивше друштвене својине које су обухваћене управним актима Агенције за приватизацију у Федерацији БиХ.

(8) Законодавна надлежност органа ентитета поклапа се с њеном територијом, па евентуални закони ентитета којима

се уређује судбина средстава (непокретности) предузећа, бивших пословних дијелова на територији другог ентитета или друге државе која је настала послије распада СФРЈ, немају правну важност.

Предсједник

Уставног суда Босне и Херцеговине Мирсад Ћеман, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u predmetu broj AP 1392/12, rješavajući apelaciju "KTK Visoko" d.d. Visoko i Dragomira Jankovića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 16. septembra 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija "KTK Visoko" d.d. Visoko i

Dragomira Jankovića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Presuda Višeg privrednog suda u Banjoj Luci broj 61 0 Ps 000694 11 Pž od 14. februara 2012. godine.

Predmet se vraća Višem privrednom sudu u Banjoj Luci, koji je dužan da u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke donese novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Višem privrednom sudu u Banjoj Luci da, u skladu s članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. "KTK Visoko" d.d. Visoko i Dragomir Janković (daljnjem tekstu: prvoapelant i drugoapelant), koje zastupa Zahid Hadžić, advokat iz Visokog, podnijeli su 16. aprila 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Višeg privrednog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Viši privredni sud) broj 61 0 Ps 000694 11 Pž od 14. februara 2012. godine. Apelanti su dopunili apelaciju 27. novembra 2013. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Višeg privrednog suda i "KTK Alhos" a.d. u stečaju Sokolac (u daljnjem tekstu: tužilac) zatraženo je 9. februara 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Viši privredni sud i tužilac dostavili su odgovore na apelaciju 19. i 24. februara 2015. godine.




5. Presudom Okružnog privrednog suda u Istočnom Sarajevu (u daljnjem tekstu: Okružni privredni sud) broj 61 0 Ps 000694 10 Ps od 20. maja 2011. godine odbijen je tužiočev tužbeni zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da je ništav kupoprodajni ugovor zaključen između apelanata, ovjeren u Osnovnom sudu u Visokom pod brojem OV-2272/04 od 22. jula 2004. godine, te da se shodno tome drugoapelant obaveže da tužiocu preda poslovni prostor koji se nalazi u Rogatici, veličine 79 m², u prizemlju poslovne zgrade u ulici Srpske sloge b.b., na k.č. 1141/1, u p.l. KO Rogatica, sa pravom korištenja zemljišta u površini od 45 m², označenog kao k.č. 1141/1, u p.l. KO 448/2 Rogatica, slobodan od ljudi i stvari, te da se apelanti obavežu da solidarno nadoknade troškove parničnog postupka. Tužilac je obavezan da apelantima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 5.205,55 KM.

6. U obrazloženju prvostepene presude navodi se da je među parničnim strankama nesporno da je pravni prednik prvoapelanta "KTK Visoko" stekao pravo vlasništva odnosno raspolaganja na predmetnom poslovnom prostoru u Rogatici na osnovu kupoprodajnog ugovora od 15. januara 1982. godine i da je prvoapelant njegov pravni sljednik, a da je drugoapelant stekao pravo vlasništva na osnovu kupoprodajnog ugovora zaključenog s prvoapelantom 22. jula 2004. godine, te da se predmetni poslovni prostor nalazi u drugoapelantovom posjedu. Istaknuto je da tužilac u tužbi traži da se nakon utvrđenja da je kupoprodajni ugovor ništav drugoapelant obaveže da preda tužiocu poslovni prostor s pravom korištenja zemljišta, što sud smatra zahtjevom za utvrđenje da je tužilac kao pravni sljednik imovine preduzeća KTK iz Visokog na teritoriji Republike Srpske postao vlasnik nekretnine – poslovnog prostora u Rogatici.

7. Prvostepeni sud je naveo da sjedište prvoapelanta, koji je u vrijeme stupanja na snagu Zakona o prenosu sredstava društvene u državnu svojinu bio nosilac prava raspolaganja predmetnim nekretninama, nije bilo na području Republike Srpske već na području FBiH, zbog čega se navedeni zakon nije mogao primjenjivati na sporne nekretnine. U vrijeme donošenja Odluke Vlade Republike Srpske od 28. juna 1994. godine "KTK Visoko" sa sjedištem u Visokom organizirano je kao preduzeće od posebnog interesa za Republiku Srpsku sa sjedištem u Sokocu, a odluka po svom sadržaju ima značaj osnivačkog akta preduzeća KTK sa sjedištem u Sokocu. Prema mišljenju prvostepenog suda, navedeni poslovni prostor nije bio u režimu nekretnina kojima je Vlada Republike Srpske mogla raspolagati u smislu člana 3. Zakona o prenosu sredstava društvene u državnu svojinu. Navedeno preduzeće spojeno je s drugim preduzećem na osnovu odluke Vlade Republike Srpske od 28. februara 1997. godine kada je organizirano novo preduzeće, u ovom predmetu tužilac. Članom 1. te odluke propisano je da je preduzeće KTK sa sjedištem u Sokocu pravni sljednik preduzeća "KTK Visoko" sa sjedištem u Visokom, što upućuje na zaključak da je nosilac prava raspolaganja nad predmetnim poslovnim prostorom u vrijeme donošenja te odluke bio prvoapelant. Prema članu 2. spomenute odluke, KTK sa sjedištem u Sokocu obuhvata sva preduzeća, predstavništva i poslovne jedinice "KTK Visoko" iz Visokog na teritoriji Republike Srpske, SR Jugoslavije i inostranstva i pravni sljednik je cjelokupne imovine svih svojih članica.

8. Prvostepeni sud je ukazao na to da je članom 187a. Zakona o preduzećima, koji je bio na snazi u vrijeme organiziranja tužiočevog pravnog sljednika, propisano da odluku o statusnoj promjeni preduzeća, podjeli, spajanju ili pripajanju donosi organ upravljanja. Prema stavu 3. navedenog člana,

međusobni odnosi preduzeća koji su nastali statusnim promjenama uređuju se ugovorom.

9. Istaknuto je da je nesporno da je tužilac organiziran na osnovu navedenih odluka Vlade Republike Srpske, na osnovu prvoapelantove imovine, ali da je također nesporno da prvoapelant i tužilac nisu zaključili ugovor u pogledu statusnih promjena. Tužilac je zbog toga organiziran isključivo na osnovima prvoapelantove imovine koja se nalazila u posjedu i na raspolaganju njenog organizacionog dijela tužiočevog pravnog prednika sa sjedištem u Sokocu.

10. Prema mišljenju prvostepenog suda, sporne nekretnine ne predstavljaju tužiočevu imovinu zato što iz stanja spisa proizlazi da o statusnoj promjeni nije odlučivalo matično preduzeće i da između tužioca i ostalih dijelova preduzeća "KTK Visoko" iz Visokog nije zaključen ugovor o reguliranju međusobnih odnosa, što znači da statusna promjena nije izvršena u skladu s članom 187a. Zakona o preduzećima, a navedenom odlukom Vlade Republike Srpske o osnivanju tužiočevog prednika, rješenjem o registraciji nije se moglo regulirati pravno sljedništvo tužioca na spornom poslovnom prostoru u Rogatici, a time ni pravo raspolaganja na spornoj nekretnini.

11. Ukazano je na to da odlukom o osnivanju KTK sa sjedištem u Sokocu od 28. juna 1994. godine nije moglo biti preneseno pravo vlasništva na spornim nekretninama sa prethodnika-prvotuženog na novoformirano preduzeće-tužioca. Prema mišljenju prvostepenog suda, akt o osnivanju preduzeća ne predstavlja pravni osnov za prijenos prava vlasništva na nekretninama sa jednog pravnog subjekta na drugi. Tužilac tokom postupka nije dokazao postojanje bilo kakvog valjanog pismenog akta, ugovora i slično na osnovu kojeg bi, na pravno valjan način, pravo vlasništva na spornim nekretninama bilo preneseno sa prvoapelanta na njega. Zbog toga ni odluka Vlade Republike Srpske o spajanju državnih preduzeća u oblasti kožarsko-tekstilne industrije ODP "KTK Alhos" Sarajevo sa sjedištem u Sokocu od 28. februara 1997. godine ne može biti osnov za stjecanje prava vlasništva na spornim nekretninama.

12. Stoga je, prema mišljenju prvostepenog suda, neosnovan tužiočev zahtjev kojim je tražio da se utvrdi da je kupoprodajni ugovor ništav, zbog toga što ne postoje nedostaci koji bi ga činili ništavim, a pogotovo što je predmetni ugovor predstavljao pravni osnov za stjecanje prava vlasništva upisom u zemljišne knjige.

13. Također, prema mišljenju prvostepenog suda, neosnovan je zahtjev za predaju tužiocu poslovnog prostora koji se nalazi u Rogatici, na osnovu odredaba Okvirnog zakona o privatizaciji preduzeća i banaka u BiH (u daljnjem tekstu: Okvirni zakon o privatizaciji), zbog toga što tim zakonom nije priznato stjecanje prava vlasništva na imovini preduzeća koja se nalaze na teritoriji entiteta, koja je prije izbijanja ratnih sukoba na teritoriji bivše SRBiH tokom 1992. godine pripadala preduzeću sa sjedištem na teritoriji drugog entiteta, već je priznato pravo entitetu da privatizira preduzeća na svojoj teritoriji koja nisu u privatnom vlasništvu, odnosno da po Zakonu o privatizaciji tog entiteta izvrši vlasničku transformaciju i da raspolaže novčanim sredstvima nakon izvršene privatizacije preduzeća. Istaknuto je da pravo vlasništva stječe ono pravno odnosno fizičko lice koje nakon provedenog postupka privatizacije na osnovu Zakona o privatizaciji državnih preduzeća u Republici Srpskoj kupi državni kapital tog preduzeća. Naglašeno je da tužilac tokom dokaznog postupka nije pružio dokaze da je na način propisan navedenim zakonom stekao pravo vlasništva na spornim nekretninama.

14. Protiv prvostepene presude žalbu je podnio tužilac. Viši privredni sud je Presudom broj 61 0 Ps 000694 11 Pž od 14. februara 2012. godine tužiočevu žalbu uvažio i preinačio prvostepenu presudu tako što je utvrdio da je ništav kupoprodajni ugovor zaključen između apelanata, ovjeren u Osnovnom sudu u


Visokom pod brojem OV-2272/04 od 22. jula 2004. godine, pa je, shodno tome, drugoapelant Dragomir Janković dužan tužiocu predati poslovni prostor koji se nalazi u Rogatici, veličine 79 m², u prizemlju poslovne zgrade u ulici Srpske sloge b.b., na k.č. 1141/1 u p.l. broj 448/2, KO Rogatica-grad, s pravom korištenja zemljišta u površini od 45 m², označenog kao k.č. 1141/1 u p.l. 448/2, KO Rogatica, slobodan od ljudi i stvari, te su apelanti obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 4.380,00 KM, a sve u roku od 30 dana od dostavljanja prijepisa presude pod prijetnjom prinudnog izvršenja.

15. U obrazloženju drugostepene presude navodi se da je nesporna činjenica da je tužilac odlukama Vlade Republike Srpske osnovan na dijelu prvoapelantove imovine, koja se nalazi na teritoriji Republike Srpske i da je proglašen preduzećem od posebnog republičkog interesa, te da je registriran u Osnovnom sudu u Istočnom Sarajevu. Istaknuto je da je u vrijeme osnivanja tužiočevog prednika bio na snazi Zakon o preduzećima ("Službeni list SFRJ" br. od 77/88 do 61/90), koji se u Republici Srpskoj primjenjivao na osnovu člana 12. Ustavnog zakona za provođenje Ustava Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 21/92), kojim je u članu 187a. propisano da odluku o statusnoj promjeni (podjeli, spajanju ili pripajanju) donosi organ upravljanja (stav 1), a međusobne odnose preduzeća koja su nastala statusnim promjenama uređuju ugovorom (stav 3).

16. Istaknuto je da o navedenom osnivanju i statusnoj promjeni prvoapelant, matično preduzeće u čijem je sastavu uz ostalu imovinu bio i sporni poslovni prostor, nije donio odluku, a između prednika tužioca i prvoapelanta nije zaključen ugovor o reguliranju međusobnih odnosa u pogledu predmetnog poslovnog prostora, što znači da statusna promjena kod tužiočevog prednika nije izvršena u skladu s članom 187a. Zakona o preduzećima. Zbog toga se odluke o osnivanju tužiočevog prednika na prvoapelantovoj imovini, kao i rješenja o registraciji u nadležnom sudu ne mogu zasnivati na pravnom sljedništvu (sukcesiji) tužioca i na spornoj imovini-poslovnom prostoru u Rogatici, a time ni pravo vlasništva na istom poslovnom prostoru po tom pravnom osnovu.

17. Navedeno je da je prvoapelantov prednik stekao pravo raspolaganja na predmetnom poslovnom prostoru prema kupoprodajnom ugovoru od 15. januara 1982. godine, koji je zaključen sa M. M. iz Rogatice, na osnovu čega su te nekretnine iz privatnog vlasništva navedenog fizičkog lica prešle u društveno vlasništvo, pa je prvoapelantov prednik na taj način stekao pravo raspolaganja, a ne privatno vlasništvo. U periodu od zaključenja navedenog kupoprodajnog ugovora (15. januar 1982. godine) do izbijanja ratnih sukoba na području bivše SRBiH tokom 1992. godine, a prema odredbama člana 6. Zakona o udruženom radu ("Službeni list SFRJ" br. od 63/76 do 11/88) i drugim tada važećim zakonima, prvoapelantov prednik je bilo preduzeće u društvenom vlasništvu, zbog čega je i sporni poslovni prostor bio u društvenom vlasništvu.

18. Dalje je navedeno da je prije izbijanja ratnih sukoba na području bivše SFRJ i njenog raspada početkom 1992. godine donesen Zakon o društvenom kapitalu ("Službeni list SFRJ" br. 84/89 i 46/90), prema kojem je omogućena transformacija preduzeća u društvenom vlasništvu u preduzeća mješovitog vlasništva (dioničko društvo ili društvo sa ograničenom odgovornošću) koja su dodatni kapital pribavljala izdavanjem internih dionica svojim radnicama, koje nisu mogle biti na tržištu vrijednosnih papira (član 1. i 1.a. tog zakona). Također, i prvoapelantov prednik je bilo preduzeće u mješovitom vlasništvu (društvenom i izdavanjem internih dionica svojim radnicima), pa njegova imovina u kojoj se nalazio i sporni poslovni prostor po tada važećim propisima nije postala niti je mogla postati privatna

imovina preduzeća, a ni vlasništvo radnika tog preduzeća koji su iz svojih ličnih dohodaka vršili uplate na ime otkupa internih dionica.

19. Istaknuto je da je u međuvremenu u Republici Srpskoj donesen Zakon o prenošenju sredstava društvene u državnu svojinu ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 4/93, 29/94, 8/96 i 20/98), kojim je propisano da sredstva u društvenom vlasništvu svih pravnih lica čija su sjedišta na teritoriji Republike Srpske postaju državno vlasništvo (član 3).

20. Dakle, prema mišljenju suda, pitanje prava vlasništva na spornom poslovnom prostoru ne može se rješavati odvojeno od pitanja vlasničke transformacije preduzeća u društvenom, kasnije mješovitom i državnom vlasništvu, odnosno od procesa njihove privatizacije. To pitanje u Bosni i Hercegovini regulirano je Okvirnim zakonom o privatizaciji ("Službeni glasnik BiH" broj 14/98), koji u članu 1. stav 1. utvrđuje pravo entiteta da privatiziraju preduzeća i banke smještene na njihovoj teritoriji koji nisu u privatnom vlasništvu.

21. Istaknuto je da je Okvirni zakon o privatizaciji poseban zakon u odnosu na sve zakone donesene u okviru oba entiteta u Bosni i Hercegovini kojima se regulira materija vezana za privatizaciju preduzeća i banaka u Bosni i Hercegovini jer su, prema članu 6. tog zakona, entiteti bili u obavezi da u roku od 60 dana od njegovog stupanja na snagu usklade svoje zakone s tim zakonom, među kojima je i Zakon o početnom bilansu stanja preduzeća i banaka u FBiH ("Službene novine FBiH" broj 12/98).

22. Okvirnim zakonom o privatizaciji u odnosu na sporni poslovni prostor koji se nalazi u Rogatici, dakle na području entiteta Republika Srpska, a koji je kao dio osnivačkog uloga unio tužiočev prednik, tom preduzeću, kao ni prvoapelantu, nije priznato pravo vlasništva na spornoj imovini, nego je tim zakonom priznato pravo entitetima da privatiziraju preduzeća na svojoj teritoriji koja nisu u privatnom vlasništvu, odnosno da po entitetskom Zakonu o privatizaciji izvrše vlasničku transformaciju u preduzećima koja su na teritoriji tog entiteta i da poslije toga raspolažu novčanim sredstvima ostvarenim privatizacijom.

23. Navedeno je da u konkretnom slučaju, nakon što je stupio na snagu Okvirni zakon o privatizaciji kao poseban zakon, prvoapelant, čije je sjedište na području entiteta Federacija BiH, više nije bio ovlašten da po osnovu spornog kupoprodajnog ugovora od 27. februara 2004. godine prenese pravo vlasništva na drugoapelanta jer je tim zakonom dato isključivo pravo entitetu da privatizira imovinu koja se nalazi na području tog entiteta, a nesporno je da se sporni poslovni prostor ne nalazi na području entiteta FBiH nego u Rogatici koja je na području entiteta Republika Srpska.

24. Istaknuto je da se prvostepeni sud, odlučujući o tužbenom zahtjevu, pozvao na konstitutivni karakter uknjižbe koja nesporno ima apsolutno djelovanje i fikciju apsolutne tačnosti zemljišnoknjižnog upisa, koja nije ograničena niti eliminirana Okvirnim zakonom o privatizaciji, kao ni entitetskim zakonima, uz zaključak da je prvoapelant bio upisan u zemljišnoj knjizi i da je imao ovlaštenje da raspolaže predmetnim poslovnim prostorom, kao i da je drugoapelant postao vlasnik poslovnog prostora na osnovu samog kupoprodajnog ugovora, odnosno da tužilac nije postao vlasnik predmetnih nekretnina.

25. Međutim, istaknuto je da žalba osnovano ukazuje na odlučnu činjenicu da prvoapelant ne samo da nije bio upisan u zemljišnoj knjizi već i da za područje Rogatice nisu ni formirane zemljišne knjige, a u spisu se nalazi posjedovni list broj 448 KO Rogatica, prema kojem je prvoapelantov prednik upisan kao posjednik u prizemlju objekta. Ukazano je na to da je u navedenom posjedovnom listu iskazano pravo posjeda, a ne i vlasništva, te da prvoapelant nije priložio ni rješenje nadležnog


suda o polaganju isprava radi stjecanja prava vlasništva ukoliko su zemljišne knjige uništene ili oštećene.

26. Prema mišljenju drugostepenog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da odluke Vlade Republike Srpske i upravni akti nisu osnov za stjecanje prava vlasništva u tužiočevu korist, ali su istovremeno zbog već iznesenih razloga neprihvatljivi zaključci prvostepenog suda u pogledu postojanja i stvarnopravnih posljedica nepostojećeg zemljišnoknjižnog upisa.

27. Dakle, prema mišljenju drugostepenog suda, zasnivajući svoju odluku na netačno utvrđenim činjenicama u pogledu postojanja uknjižbe predmetnog poslovnog prostora, budući da to ne proizlazi iz izvedenih dokaza, prvostepeni sud je izveo nepravilne zaključke i pogrešno primijenio materijalno pravo. Takvo obrazloženje prvostepenog suda bilo bi prihvatljivo pod uvjetom da je prvoapelant bio uknjižen kao vlasnik i da se drugoapelant uknjižio na osnovu spornog kupoprodajnog ugovora.

28. Prema mišljenju drugostepenog suda, obrazloženje prvostepenog suda ne može se primijeniti na činjenično stanje koje proizlazi iz izvedenih dokaza, a tužilac u svojoj žalbi osnovano ukazuje na to da prvoapelant nije mogao na zakonit način izvršiti prodaju i tako na drugog prenijeti viša prava nego što ih on sam ima. Takvo raspolaganje protivno je relevantnim zakonskim odredbama, pa je predmetni kupoprodajni ugovor ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.

29. Protiv drugostepene presude apelanti su podnijeli reviziju, koju je Vrhovni sud Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) Rješenjem broj 61 0 Ps 000694 12 Rev od 14. oktobra 2013. godine odbacio kao nedopuštenu.

30. U obrazloženju rješenja navedeno je da je bez pravnog djelovanja sama činjenica da je na ročištu za glavnu raspravu održanom 11. aprila 2011. godine tužilac izjavio da određuje visinu spora na iznos od 21.000,00 KM, tim prije što je i prvostepeni sud prihvatio označenu vrijednost predmeta spora u iznosu od 15.000,00 KM. Stoga, prema mišljenju Vrhovnog suda, proizlazi da vrijednost predmeta spora, a slijedom toga ni vrijednost osporavane presude, ne prelazi iznos od 20.000,00 KM, što je uvjet za izjavljivanje revizije, shodno odredbi člana 237. stav 2. Zakona o parničnom postupku.


31. Apelanti smatraju da su im osporenom presudom povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Ukazuju na proizvoljno tumačenje i proizvoljnu primjenu materijalnog prava. Navode da je drugostepeni sud drugačije ocjenjivao dokaze provedene pred prvostepenim sudom, te da za to nije imao ovlaštenja bez otvaranja rasprave i nije mogao donijeti drugačiju odluku, posebno što je drugostepeni sud posljednja instanca u suđenju. Navode da se drugostepeni sud u razlozima presude poziva na odredbe Okvirnog zakona o privatizaciji, a da nije utvrdio ključnu činjenicu o tome da li su predmetne nekretnine ušle u imovinu novog subjekta-tužioca za čiju zaštitu imovine je postavljen tužbeni zahtjev. Ističu da su navedene nekretnine bile u početnom bilansu – podbilansu prvoapelanta koji je dioničko društvo, dakle nije u cijelosti društveno odnosno kasnije državno preduzeće, što je i nesporno. Zakonom o početnom bilansu stanja preduzeća i banaka u FBiH propisano je da se imovina preduzeća u drugom entitetu knjiži u pasivnom podbilansu, te se na osnovu člana 19. tog zakona ta imovina može i prodati, posebno zbog toga što je

prvoapelant bio u posjedu te imovine prije prodaje, a da nikada od tužioca nije deposediran.

32. Apelanti naglašavaju da tužilac nije u postupku dostavio nikakve dokaze o vlasništvu nad predmetnim poslovnim prostorom, pa isključivo materijalni propisi, Okvirni zakon o privatizaciji i Zakon o privatizaciji državnog kapitala u preduzećima Republike Srpske, bez relevantnih činjeničnih osnova ne mogu biti osnov za stjecanje vlasništva na nekretninama. Apelanti se pozivaju na Odluku Ustavnog suda broj AP 2394/06, u kojoj je Ustavni sud zaključio da se aktom osnivanja bilo kojeg subjekta nije mogao steći status pravnog sljednika, uključujući u to i prava i obaveze. U dopuni apelacije apelanti su naveli da je Vrhovni sud rješenjem od 14. oktobra 2013. godine odbacio njihovu reviziju, dok je u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Vrhovni sud donio Presudu broj 80 0 P 002302 12 Rev od 19. septembra 2013. godine kojom je odbio reviziju, što upućuje na arbitrarnost i na nezakonito postupanje Vrhovnog suda. S tim u vezi, apelanti ukazuju na Odluku Ustavnog suda broj AP 1076/09 od 26. januara 2012. godine, a vezano za praksu sudova i slučajeve kada nedosljedna primjena materijalnog prava vodi kršenju principa pravne sigurnosti.


33. U svom odgovoru na apelaciju Viši privredni sud je naveo da u predmetnom postupku nije došlo do kršenja ustavnih prava apelanata, da su razlozi za donošenje osporene presude dati u obrazloženju presude, te da navedeni sud u cijelosti ostaje pri navedenim razlozima.

34. Tužilac je u odgovoru na apelaciju naveo da prvoapelant kao prodavac poslovnog prostora nikada nije bio upisan u javne registre kao vlasnik, a ni kao nosilac prava raspolaganja, budući da je u vrijeme zaključenja kupoprodajnog ugovora bio u režimu državnog vlasništva, pa je eventualno mogao imati pravo raspolaganja. Ističe da je na navedenom poslovnom prostoru vlasnik bio M. N. koji je sa "KTK Visoko" 1982. godine zaključio ugovor o kupoprodaji predmetnog poslovnog prostora, ali navedeni ugovor nikada nije bio uknjižen u zemljišne knjige, pa, prema tome, prvoapelant nikada nije stekao pravo vlasništva. Napominje da u Rogatici nisu postojale zemljišne knjige već je upis stvarnih prava vršen u katastarskim evidencijama, i to u listu nekretnina. Prijenos u zemljišne knjige izvršen je nakon stupanja na snagu Zakona o katastru Republike Srpske ("Službeni glasnik Republike Srpske" broj 60/11). Dakle, prema tužiočevom mišljenju, pozivanje apelanata na posjedovno stanje je bez pravnog značaja jer se u posjedovni list upisuju korisnici, a u list nekretnina vlasnici. Stoga, prvoapelant nikada nije bio upisan u javne evidencije kao vlasnik poslovnog prostora. Tužilac ukazuje na odluke Ustavnog suda br. AP 3594/08 i AP 1164/10.

35. Tužilac je istakao i da pravni značaj i domete Odluke Vlade Republike Srpske od 28. juna 1994. godine treba posmatrati kroz primjenu Zakona o prenosu sredstava društvene u državnu svojinu, u kojem je odredbom člana 3. navedenog zakona propisano da sredstva u društvenom vlasništvu svih pravnih lica čije je sjedište na teritoriji Republike Srpske postaju državno vlasništvo, a odredbom člana 9. navedenog zakona utvrđena je zakonska obaveza svih tih subjekata da u nadležnom sudu izvrše upis nastale statusne promjene zbog promjene u režimu vlasništva. Prema tužiočevom mišljenju, akti Direkcije za privatizaciju i rješenje suda o odobrenom upisu u sudski registar vlasničke privatizacije imaju svojstvo javnih isprava prema odredbama člana 152. Zakona o općem upravnom postupku Republike Srpske i člana 132. Zakona o parničnom postupku Republike Srpske.



36. U Okvirnom zakonu o privatizaciji preduzeća i banaka u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 12/99, 14/00, 16/02 i 88/05) relevantne odredbe glase:

Član 2. Oblast djelovanja zakona

1. U skladu GFAP, ovaj zakon izričito priznaje pravo entiteta da privatiziraju preduzeća i banke smještene na njihovoj teritoriji koji nisu u privatnom vlasništvu.

Odluka da li je preduzeće ili banka u privatnom vlasništvu bit će donesena prema propisima entiteta. Ti propisi će osigurati transparentan pregled bilo kakvih promjena u strukturi kapitala ili vlasničkoj transformaciji imovine koja nije u privatnom vlasništvu, ukoliko su te promjene sporne i desile se nakon 31. decembra 1991.

2. Ostvarivanje prava entiteta da privatiziraju one javne ustanove koje potpadaju pod Aneks 9 GFAP bit će konzistentno ma kojoj neophodnoj reorganizaciji u cilju usklađivanja s novom unutrašnjom strukturom države u skladu sa odredbama GFAP, konkretno Aneksom 9.

3. Nijedan proces restitucije, privatizacije preduzeća i banaka neće prejudicirati rješavanje po zahtjevima za restituciju koji se mogu podnijeti u skladu s važećim zakonima o restituciji; s tim, međutim, da svaki entitetski zakon o restituciji isključi preduzeća i banke koji su predmet privatizacije, kao i njihovu zemlju, imovinu i zgrade, iz naturalne restitucije, te predvidi da nadležni organi vlasti osiguraju pravičnu nadoknadu svim zakonskim podnosiocima zahtjeva.

Član 3. Zakoni o privatizaciji koje donose entiteti

1. Skupštine entiteta će usvojiti zakonodavstvo koje nije diskriminatornog karaktera, osigurava maksimalnu transparentnost i javnu odgovornost u procesu privatizacije i u skladu je sa GFAP.

2. Zakonima koje donose entiteti koji provode privatizaciju obuhvatit će se samo ona imovina i potraživanja u vezi te imovine koja se nalazi na teritoriji tog entiteta.

3. Zakonima entiteta utvrđuje se na nediskriminatorskim osnovama koje BiH ili strane fizičke i pravne osobe imaju pravo otkupa dionica i imovine u procesu privatizacije u skladu sa članom 3. stav 1. ovog zakona.

4. Kriteriji po kojima fizičke osobe BiH imaju pravo na potraživanja državljana bit će zasnovani na zakonima koje usvajaju entiteti.

Tim zakonima će se obuhvatiti fizičke osobe BiH koje su bile državljani bivše Socijalističke Republike Bosne i Hercegovine i 31. marta 1991. imale stalni boravak na teritoriji koji sada pripada entitetu koji vrši privatizaciju. Ovo uključuje izbjeglice i raseljena lica u skladu sa Aneksom 7 GFAP kao i ovlaštene pravne nasljednike umrlih i nestalih lica.

Član 4. Usmjeravanje sredstava i potraživanja

1. Sredstvima ostvarenim privatizacijom preduzeća i banaka koji se nalaze na teritoriji jednog entiteta raspolagat će taj entitet ili pravne osobe ovlaštene da ih prikupe u skladu sa zakonima tog entiteta.

2. Potraživanja prema preduzećima i bankama koji se privatiziraju smatrat će se odgovornošću entiteta koji vrši privatizaciju.

37. U Zakonu o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ("Službeni list SFRJ" broj 6/80, koji se primjenjuje na osnovu člana 12. Ustavnog zakona za provođenje Ustava Republike Srpske) relevantne odredbe glase:

Član 20. Pravo vlasništva stiče se po samom zakonu, na osnovu

pravnog posla i nasljeđivanjem.

Član 33. Na osnovu pravnog posla pravo vlasništva na nekretninu

stiče se upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

38. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase:

Član 103. Ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom

poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povrijeđenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju, ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo.

VI. Dopustivost



41. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Višeg privrednog suda Banja Luka broj 61 0 Ps 000694 11 Pž od 14. februara 2012. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 27. i 28. februara 2012. godine, a apelacija je podnesena 16. aprila 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

42. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

43. Apelanti opovrgavaju osporenu presudu tvrdeći da su im njome povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

44. Član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:




1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom.

46. Ustavni sud primjećuje da se postupak odnosi na utvrđivanje ništavosti ugovora o prodaji i predaji spornih nekretnina u posjed, dakle, nesporno se radi o utvrđivanju građanskih prava. Shodno navedenom, proizlazi da se radi o


predmetu građanskopravne prirode, te da stoga apelanti uživaju garancije ustavnog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine.

47. U vezi s navodima apelanata o kršenju prava na pravično suđenje i imovinu, Ustavni sud zapaža da se ti navodi isključivo odnose na način na koji su redovni sudovi primijenili materijalno pravo. Međutim, kako je u svojoj praksi Ustavni sud dosljedno ukazivao, zadatak Ustavnog ili Evropskog suda nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

48. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelant problematizira, ispitati da li su osporavane odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni pozitivnopravnih propisa.

49. Ustavni sud kao prvo podsjeća na svoju praksu u predmetima koji su se ticali privatizacije pravnih subjekata na osnovu Okvirnog zakona o privatizaciji. Naime, u tim predmetima radilo se o utvrđivanju prava vlasništva na poslovnim prostorima (nekretninama), kao i o utvrđivanju pravne valjanosti kupoprodajnih ugovora koji su za predmet imali poslovne prostore koji su potpadali pod proces privatizacije. Dakle, radi se o identičnim pravnim situacijama kao što je i konkretan slučaj. S tim u vezi, Ustavni sud je u svojoj Odluci broj AP 2157/08 (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 2157/08 od 30. maja 2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 82/09 i na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), rješavajući apelaciju podnesenu protiv presude Vrhovnog suda kojom su preinačene nižestepene presude i proglašen ništavim kupoprodajni ugovor čiji je predmet bio poslovni prostor na teritoriji Republike Srpske, dakle nekretnina, utvrdio kršenje prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U navedenoj odluci, u tački 49, Ustavni sud je zaključio da je Vrhovni sud pri donošenju svoje odluke, kako je navedeno, arbitrarno protumačio relevantne zakonske odredbe i da je propustio da uzme u obzir relevantne odredbe Zakona o osnovnim vlasničkopravnim odnosima. Članom 20. tog zakona reguliran je pravni osnov za stjecanje prava vlasništva, a kada je u pitanju stjecanje prava vlasništva na osnovu pravnog posla, kao što je to slučaj sa apelantima, onda je vlasništvo stečeno upisom u zemljišne knjige, kako je to i propisano članom 33. navedenog zakona. Naime, drugoapelant je prije zaključenja kupoprodajnog ugovora sa apelantima bio upisan u zemljišne knjige kao vlasnik spornog poslovnog prostora, što znači da je u tom njegovom

pravu bila koncentrirana sva pravna vlast koja može postojati na jednoj stvari i koja mu je dala ovlaštenja da raspolaže tom stvari. Također, u navedenoj odluci, u tački 52, Ustavni sud je zaključio da je Vrhovni sud pri donošenju svoje odluke arbitrarno primijenio materijalno pravo i zanemario činjenicu da su apelanti (Slavko Milojica i Dijana Milojica), u smislu člana 20. Zakona o osnovnim vlasničkopravnim odnosima, stekli pravo vlasništva upisom u zemljišne knjige na osnovu pravnog posla (zaključenog kupoprodajnog ugovora sa apelantom – DOO Trgovina "Borac" Travnik), kako je to i propisano članom 33. navedenog zakona. Ustavni sud je obrazložio da upis u zemljišne knjige, kojim se stječu stvarna prava na nekretninama i koji stvara fikciju apsolutne tačnosti, znači dokaz o vlasništvu i pravni značaj gruntovnog upisa nije ograničen ni eliminiran ni Okvirnim zakonom o privatizaciji, kao ni entitetskim zakonima (Zakonom o početnom bilansu stanja preduzeća i banaka i Zakonom o početnom bilansu stanja u postupku privatizacije državnog kapitala u preduzećima). Ustavni sud, također, ukazuje na to da uknjižba prava vlasništva u korist apelanata, koja ima konstitutivni karakter, znači da uknjižena prava dobijaju značaj apsolutnog djelovanja (erga omnes), a ne relativnog (inter partes), koji bi postojao samo između ugovornih strana. Ustavni sud je zaključio da su zanemarivanjem Vrhovnog suda jasnih i izričitih odredaba Zakona o osnovnim vlasničkopravnim odnosima i Zakona o zemljišnim knjigama apelanti Slavko i Dijana Milojica, koji su upisom u zemljišne knjige postali vlasnici sporne nekretnine i titulari jednog apsolutnog prava u kojem je koncentrirana najviša pravna vlast, podvrgnuti arbitrarnom tretmanu. Zbog toga, miješanje u njihovo pravo na imovinu nije bilo u skladu sa zakonom kako to zahtijeva član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Gotovo identičan stav Ustavni sud je usvojio i u Odluci broj AP 351/10 od 28. maja 2010. godine (objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 103/10 i na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

50. Dakle, u ovom predmetu prevagnuo je upis prava vlasništva u zemljišne knjige, čime je naglašeno da uknjiženo pravo vlasništva ima značaj apsolutnog djelovanja (erga omnes), a ne relativnog (inter partes). Također je ukazano na to da upis u zemljišne knjige, kojim se stječu stvarna prava na nekretninama i koji stvara fikciju apsolutne tačnosti, znači dokaz o vlasništvu, te da pravni značaj gruntovnog upisa nije ograničen ni eliminiran ni Okvirnim zakonom o privatizaciji, kao ni entitetskim zakonima o privatizaciji (Zakonom o početnom bilansu stanja preduzeća i banaka FBiH i Zakonom o početnom bilansu stanja u postupku privatizacije državnog kapitala u preduzećima Republike Srpske). Time se htjelo zaštititi i povjerenje koje ima upis prava vlasništva u zemljišne knjige sa stanovišta pravne sigurnosti u pravnom prometu.

51. U svojoj Odluci broj AP 1164/10 od 9. jula 2010. godine (objavljena na www.ustavnisud.ba), Ustavni sud je zaključio da je neosnovano apelantovo pozivanje na Odluku Ustavnog suda broj AP 2157/08, budući da se navedena odluka Ustavnog suda na koju se apelant poziva ne odnosi na isto činjenično i pravno pitanje koje je postavljeno u toj apelaciji. Naime, u navedenom slučaju sporna nekretnina je bila registrirana u nadležnom sudu na apelantovo ime, što u ovom slučaju nije. Osim toga, Ustavni sud je sličnu pravnu situaciju razmatrao i u predmetu broj AP 1506/10 (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu od 12. marta 2014. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), u kojem je zaključio da, s obzirom na to da apelant u konkretnom slučaju također nije bio upisan kao vlasnik spornog objekta, Ustavni sud smatra da se isti pravni stav koji je izražen u Odluci Ustavnog suda broj AP 1164/10 odnosi i na konkretni slučaj.


52. Dakle, proizlazi da je Ustavni sud usvojio stanovište da u predmetima u kojima ne postoji dokaz o upisu prava vlasništva na spornim poslovnim prostorima apelacije nisu osnovane jer nema arbitrarnosti u primjeni prava u odnosu na apelante koji zbog činjenice da njihovo pravo vlasništva nije konstituirano na spornim poslovnim prostorima i ne mogu polagati pravo na te prostore, što je suštinska razlika u odnosu na činjeničnu i pravnu situaciju s predmetima iz grupe kojima je vodeća odluka Odluka broj AP 2157/08 u kojoj je Ustavni sud utvrdio postojanje arbitrarnosti u primjeni prava u odnosu na apelante.

53. Dovodeći navedene stavove u kontekst konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da je u toku postupka utvrđeno da za područje Rogatice nisu bile formirane zemljišne knjige. Stoga je prvoapelant bio upisan kao posjednik u prizemlju predmetnog objekta u posjedovnom listu broj 448 KO Rogatica. Dakle, proizlazi da prvoapelant zbog nepostojanja zemljišnoknjižne evidencije nije ni mogao biti uknjižen kao vlasnik spornog prostora, već mu je jedino bila dostupna katastarska evidencija nekretnina u koju je apelant upisan kao posjednik. Navedeno bi, prema mišljenju Ustavnog suda, moralo imati značaj prilikom rješavanja predmetne pravne stvari na način da se nepostojanje zemljišnoknjižne evidencije ne bi moglo staviti na teret prvoapelantu. Naprotiv, navedene okolnosti bi se morale razmotriti u njegovu korist, budući da organi javne vlasti prvoapelantu nikada nisu ni formalno omogućili da na svoje ime uknjiži pravo vlasništva na predmetnom poslovnom prostoru u zemljišnoknjižnoj evidenciji.

54. Slijedom navedenog proizlazi da se konkretan slučaj ne može dovesti u vezu s predmetom AP 1164/10 u kojem apelant nije imao uknjiženo pravo vlasništva u zemljišnim knjigama, koje su bile formirane, dakle postojale su. Stoga je, prema mišljenju Ustavnog suda, konkretan predmet, imajući u vidu njegove posebne okolnosti (nepostojanje zemljišnoknjižne evidencije za područje Rogatice), neophodno dovesti u vezu s predmetom AP 2157/08 na način da se smatra da je zbog tih okolnosti prvoapelant na predmetnom poslovnom prostoru imao uknjiženo pravo vlasništva. Kako je Viši privredni sud u osporenoj presudi okolnost nepostojanja zemljišnoknjižne evidencije uzeo na prvoapelantovu štetu, prema mišljenju Ustavnog suda, proizlazi da osporena odluka ukazuje na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava, zbog čega obrazloženje osporene odluke ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

55. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

56. Ustavni sud smatra da, s obzirom na zaključke u vezi s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, nije potrebno posebno razmatrati navode apelanata o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, budući da se, u suštini, navodi o kršenju prava na imovinu zasnivaju na navodima o kršenju prava na pravično suđenje, o kojima je Ustavni sud već iznio svoj stav u prethodnim tačkama ove odluke.

VIII. Zaključak

57. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je osporena odluka redovnog suda zasnovana na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava, zbog čega ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje.

58. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

59. U smislu člana 43. Pravila Ustavnog suda, aneks ove odluke čini izdvojeno mišljenje suprotno odluci sudije Miodraga Simovića.





predmetu broj AP 2942/12, rješavajući apelaciju Emine Avdagić, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Emine Avdagić

podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 71 0 P 050709 11 Rev od 17. svibnja 2012. godine i Presude Osnovnog suda u Banjaluci broj 71 0 P 050709 04 P od 8. listopada 2010. godine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Emina Avdagić (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Meliha Filipović, odvjetnica iz Banjaluke, podnijela je 3. kolovoza 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 71 0 P 050709 11 Rev od 17. svibnja 2012. godine i Presude Osnovnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 71 0 P 050709 04 P od 8. listopada 2010. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog i Osnovnog suda, potom, Grada Banjaluka, Zavoda za izgradnju a.d. Banjaluka, Dobrinke Maksimović i Vesne Maksimović (u daljnjem tekstu: tuženi ili prvo, drugo, treće i četvrtotuženа) i od umješača u postupku na strani apelantice Pravobraniteljstva RS (u daljnjem tekstu: umješač) zatraženo je 5. veljače 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni i Osnovni sud, potom, prvotuženi i trećetužena i četvrtotužena su dostavili odgovore na apelaciju u razdoblju od 11. do 17. veljače 2015. godine, a umješač nije odgovorio na apelaciju.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:


5. Presudom Osnovnog suda broj 71 0 P 050709 04 P od 8. listopada 2010. godine odbijen je apelantičin tužbeni zahtjev kojim je tražila da se utvrdi da je apsolutno ništav ugovor o otkupu stana zaključen između prvotuženog i drugotuženog kao prodavaca, s jedne strane, i trećetužene i četvrtotužene kao kupaca, s druge strane, a čiji je predmet stan-garsonijera koja se nalazi u Banjaluci, preciznije označen u izreci presude (u daljnjem tekstu: sporni stan), te da se tuženi obvežu priznati i trpjeti da se na temelju presude izvrši brisanje prava vlasništva trećetužene i četvrtotužene na spornom stanu, kao i da se trećetužena i četvrtotužena obvežu apelantici predati u posjed sporni stan slobodan od osoba i stvari. Istom presudom obvezana je apelantica trećetuženoj i četvrtotuženoj naknaditi troškove parničnog postupka u preciziranom iznosu, a preostali dio zahtjeva za naknadu troškova preko dosuđenog iznosa je odbijen.

6. U obrazloženju presude Osnovni sud je naveo da je u provedenom dokaznom postupku utvrdio da je apelantičin djed neutvrđenog nadnevka zaključio ugovor o korištenju spornog stana sa SIZ-om stanovanja. Dalje je navedeno da je apelantica rođena 1968. godine u Banjaluci, te da je živjela u spornom stanu zajedno sa djedom i njegovom suprugom (koja je maćeha njezine majke) od 1989. godine pa do apelantičinog odlaska iz Banjaluke u listopadu 1992. godine. Osnovni sud je, dalje, utvrdio da je apelantičin djed umro 8. ožujka 1995. godine u Banjaluci. Dalje je navedeno da je trećetužena zaključila ugovor o korištenju spornog stana sa DP Zavod za izgradnju Banjaluka 4. veljače 1997. godine. Osnovni sud je, dalje, utvrdio da je supruga apelantičinog djeda podnijela zahtjev za povrat spornog stana 13. siječnja 1999. godine, potom, da je ona umrla 3. siječnja 2001. godine, te da je postupak povodom njezinog zahtjeva za povrat spornog stana obustavljen zaključkom Ministarstva za izbjeglice i raseljene osobe - Odsjek Banjaluka od 18. rujna 2003. godine. Spomenuti ugovor o korištenju spornog stana od 4. veljače 1997. godine je nadovjerilo Povjerenstvo za nadovjeru 30. siječnja 2004. godine. Osnovni sud je, također, utvrdio da je apelantica podnijela zahtjev za priznavanje statusa stranke u postupku povodom zahtjeva supruge apelantičinog djeda za povrat stana 16. ožujka 2004. godine na temelju statusa člana obiteljskog kućanstva djeda i njegove supruge sa zahtjevom da joj se preda sporni stan na korištenje. Prvotuženi i trećetužena i četvrtotužena su zaključili ugovor o otkupu spornog stana 14. travnja 2004. godine. Dalje je utvrđeno da je zaključkom gradonačelnika Grada Banjaluka od 5. studenog 2004. godine odbijen apelantičin zahtjev za utvrđivanje prava na trajno i nesmetano korištenje spornog stana. Na temelju tako utvrđenog činjeničnog stanja, Osnovni sud je smatrao da je trećetužena, sukladno odredbi članka 68. stavak 2. Zakona o privatizaciji državnih stanova, stekla uvjete za otkup spornog stana, jer je njezino stanarsko pravo stečeno sukladno Zakonu o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine (u daljnjem tekstu: Zakon o prestanku primjene) i Zakonu o stambenim odnosima. Istodobno, Osnovni sud je utvrdio da, u smislu odredbe članka 5. stavak 2. Zakona o privatizaciji državnih stanova, odnosno odredbe članka 6. Zakona o stambenim odnosima, apelantica kao unuka nositelja stanarskog prava čiji su roditelji živi nema status člana obiteljskog kućanstva. Na temelju navedenih utvrđenja Osnovni sud je odbio apelantičin tužbeni zahtjev kao neutemeljen.

7. Okružni sud u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) je Presudom broj 71 0 P 050709 10 Gž od 28. travnja 2011. godine apelantičin priziv protiv navedene prvostupanjske presude djelomično usvojio, i to u odnosu na prvotuženog, trećetuženu i četvrtotuženu i preinačio prvostupanjsku presudu na taj način što je usvojio apelantičin tužbeni zahtjev. U obrazloženju presude Okružni sud je, između ostalog, naveo da apelantica kao unuka, bez obzira što su joj roditelji živi, može imati status člana obiteljskog kućanstva svoga djeda i bake. Prema ocjeni Okružnog

suda, apelantica je nakon smrti djedove supruge kao nositelja stanarskog prava stupila na njezino mjesto, te se ima smatrati da je podnijela zahtjev za povrat stana kada i njezin pravni prednik. Zbog toga, prema ocjeni Okružnog suda, predmetni ugovor o otkupu spornog stana je ništav obzirom na to da je u vrijeme njegovog zaključenja postojao zahtjev za povrat stana. Stoga je Okružni sud usvojio apelantičin tužbeni zahtjev kao utemeljen u odnosu na prvotuženog, trećetuženu i četvrtotuženu, a u odnosu na drugotuženog apelantičin priziv je odbijen zbog nedostatka pravnog interesa.

8. Protiv navedene presude Okružnog suda trećetužena i četvrtotužena su izjavile reviziju Vrhovnom sudu. Odlučujući o reviziji, Vrhovni sud je Presudom broj 71 0 P 050709 11 Rev od 17. svibnja 2012. godine reviziju uvažio i presudu Okružnog suda preinačio na taj način što je apelantičin priziv odbijen kao neutemeljen i presuda Osnovnog suda potvrđena. Istom presudom apelantica je obvezana trećetuženoj i četvrtotuženoj naknaditi troškove izrade revizije u preciziranom iznosu.

9. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da je osnovno pitanje koje se postavlja u konkretnoj pravnoj stvari je li u vrijeme zaključenja, sukladno članku 103. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), predmetni ugovor o otkupu stana bio u suprotnosti sa prinudnim propisima (ako jeste, onda kojima), te je li apelantica u trenutku zaključenja navedenog ugovora bila ovlaštena tražiti utvrđenje njegove ništavosti. Vrhovni sud je, dalje, naveo da se apelantičina tužba zasniva na tvrdnji da je predmetni ugovor o otkupu stana ništav, jer je apelantica bila član obiteljskog kućanstva svog djeda i djedove supruge, potom, da je djedova supruga u zakonskom roku podnijela zahtjev za povrat spornog stana a da je apelantica nakon njezine smrti zahtijevala nastavak postupka za povrat spornog stana. Vrhovni sud je utvrdio da je raniji nositelj stanarskog prava supruga apelantičinog djeda podnijela zahtjev za povrat spornog stana 13. siječnja 1999. godine Ministarstvu za izbjeglice i raseljene osobe - Odsjek Banjaluka. Međutim, kako je ona umrla 3. siječnja 2001. godine, navedeno državno tijelo je, na temelju članka 208. u svezi sa člankom 42. stavak 2. Zakona o opštem upravnom postupku (u daljnjem tekstu: ZUP), 18. rujna 2003. godine donio zaključak da se obustavlja postupak, te da navedeni zaključak sadrži klauzulu pravomoćnosti. Prema stanju predmetnog spisa, kako je dalje istaknuo Vrhovni sud, nema dokaza da je protiv navedenog zaključka izjavljivan priziv a koji bi bio dopušten u smislu citirane odredbe članka 42. stavak 2. ZUP-a. Dalje, kako je istaknuo Vrhovni sud, odredbom članka 127. ZUP-a je propisano da, ako se u postupku pojavi osoba koja do tada nije sudjelovala u postupku kao stranka, pa zahtijeva da sudjeluje u postupku kao stranka, službena osoba će ispitati njezino pravo da bude stranka i o tome će donijeti zaključak. Protiv zaključka kojim se ne priznaje navedeno pravo dopušten je poseban priziv. Dakle, kako je dalje naveo Vrhovni sud, apelantica nije bila stranka u navedenom upravnom postupku, niti je taj status kasnije stekla. Apelantica je podnijela zahtjev nadležnom tijelu 16. ožujka 2004. godine da joj se prizna status stranke, ali u spisu predmeta nema podataka je li joj taj status priznalo nadležno tijelo. Vrhovni sud je, dalje, istaknuo da se status stranke u upravnom postupku može steći samo na temelju zaključka nadležnog tijela, a ne samim podnošenjem zahtjeva, tako da je neutemeljeno stajalište drugostupanjskog suda da je apelantica kao pravni sljednik supruge apelantičinog djeda postala stranka u postupku. Imajući u vidu navedeno činjenično stanje, Vrhovni sud je zaključio da je stanarsko pravo na spornom stanu koje su imali apelantičin djed i njegova supruga prestalo na temelju odredbe članka 16. stavak 2. Zakona o prestanku primjene, jer postupak na temelju podnesenog zahtjeva za povrat spornog stana je obustavljen. Pri tome, kako je smatrao Vrhovni sud, pri primjeni navedene zakonske odredbe nije značajno to je


li apelantica bila član obiteljskog kućanstva ranijih nositelja stanarskog prava, jer niti je podnijela osobno zahtjev za povrat spornog stana do 19. travnja 2000. godine (čl. 16. i 30. Zakona o prestanku primjene), niti joj je priznat status stranke u postupku povodom pravodobno podnesenog zahtjeva u postupku koji je obustavljen. Zbog toga, kako je zaključio Vrhovni sud, apelantica nema aktivnu legitimaciju za vođenje predmetnog spora obzirom na to da je njezino pravo koje je imala kao član obiteljskog kućanstva prestankom stanarskog prava po sili zakona u smislu citirane zakonske odredbe, također, prestalo.

10. Vrhovni sud je, dalje, utvrdio da stajalište prvostupanjskog suda da je predmetni ugovor o otkupu stana od 14. travnja 2004. godine koji su tuženi među sobom zaključili pravno valjan i ispravan, jer u vrijeme zaključenja tog ugovora nije postojala niti jedna prepreka propisana zakonom da se on zaključi sukladno odredbi članka 68. stavak 2. Zakona o privatizaciji državnih stanova kojom je propisano da osoba koja je stanarsko pravo stekla nakon 30. travnja 1991. godine (kao što je to trećetužena) može otkupiti stan koji koristi ukoliko je stanarsko pravo stečeno sukladno Zakonu o prestanku primjene i Zakonu o stambenim odnosima. Imajući u vidu navedeno činjenično stanje, Vrhovni sud je zaključio da predmetni ugovor o otkupu spornog stana nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, te nema osnove da se proglašava ništavim u smislu odredbe članka 103. stavak 1. ZOO. Budući da je zaključio da je neutemeljen apelantičin tužbeni zahtjev za utvrđivanje ništavosti ugovora o otkupu spornog stana, samim tim su neutemeljeni zahtjevi za predaju u posjed i zahtjev za brisanje uknjižbe vlasništva na spornom stanu obzirom na to da ovi zahtjevi ovise o pravnoj valjanosti ugovora o otkupu stana.


11. Apelantica smatra da joj je osporenim presudama Vrhovnog i Osnovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Povredu navedenih prava apelantica obrazlaže pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i proizvoljnom i pogrešnom primjenom pozitivnog prava. Istaknula je da ona nije znala da je postupak za povrat spornog stana pokrenula djedova supruga, te da je zaključak o obustavi tog postupka od 18. rujna 2003. godine ne obvezuje, a niti joj je uručen. Dalje je istaknula da je, čim je saznala da se takav postupak vodio, podnijela Ministarstvu za izbjeglice i raseljene osobe - Odsjek Banjaluka, i to 16. ožujka 2004. godine, zahtjev da joj se prizna status stranke u tom upravnom postupku. Apelantica navodi da do podnošenja apelacije o tom zahtjevu nije odlučeno. Smatra da je odluka navedenog Ministarstva rješenje prethodnog pitanja sukladno članku 12. stavak 1. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP) i da je Vrhovni sud bio dužan sačekati odluku navedenog tijela. Istaknula je da je pred Ministarstvom povodom apelantičinog zahtjeva od 16. ožujka 2004. godine održano ročište 23. prosinca 2009. godine na kojem su provedeni određeni dokazi, te da je rasprava prekinuta s tim da će se o nastavku rasprave stranke obavijestiti naknadno. Poslije toga u konkretnom upravnom postupku nisu poduzete druge procesne radnje.


12. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da su u osporenoj odluci tog suda dani odgovori na sva pitanja koja su postavljena u reviziji. Predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena.

13. Okružni sud je u odgovoru na apelaciju ocijenio sve apelantičine navode neutemeljenim o čemu se navedeni sud

iscrpno izjasnio u obrazloženju presude, predloživši da se apelacijа odbije kao neutemeljena.

14. Osnovni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da u svemu ostaje pri svojoj odluci, te da su navodi apelacije neutemeljeni. Stoga je predloženo da se apelacija odbije kao neutemeljena.

15. Prvotuženi je u odgovoru na apelaciju naveo da su neutemeljeni navodi apelacije, te je predložio da se apelacija odbije kao neutemeljena.

16. Trećetužena i četvrtotužena su u odgovoru na apelaciju navele da je presuda Vrhovnog suda pravilno donesena, te da su stoga navodi apelacije neutemeljeni.


17. Zakon o opštem upravnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 13/02 i 50/10) u relevantnom dijelu glasi:

Član 42. stav 2. Ako u toku postupka nastupi smrt stranke, odnosno

prestanak pravnog lica postupak se može obustaviti ili nastaviti, zavisno od prirode upravne stvari koja je predmet postupka. Ako prema prirodi stvari postupak ne može da se nastavi, organ će obustaviti postupak zaključkom protiv kog je dopuštena posebna žalba.

Član 127. Ako se u postupku pojavi lice koje do tada nije učestvovalo

u postupku kao stranka, pa zahteva da učestvuje u postupku kao stranka, službeno lice će ispitati njegovo pravo da bude stranka i o tome će doneti zaključak. Protiv zaključka kojim se ne priznaje to pravo dopuštena je posebna žalba.

Član 208. Zaključkom se odlučuje o pitanjima koja se tiču postupka. Zaključkom se odlučuje i o onim pitanjima koja se kao

sporedna pojave u vezi sa sprovođenjem postupka, a koja se ne rešavaju rešenjem.

18. U Zakonu o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik RS" broj 16/10) relevantne odredbe glase:

Član 19. Zahtjev za vraćanje stana u posjed može se podnijeti u roku

od šesnaest mjeseci računajući od dana 19. decembra 1998. godine.

Ukoliko nosilac stanarskog prava ne podnese zahtjev u roku navedenom u prethodnom stavu nadležnom upravnom organu, nadležnom sudu ili Komisiji, odnosno zahtjev za izvršenje odluke Komisije u roku navedenom u Zakonu o izvršenju odluka Komisije za imovinske zahtjeve raseljenih lica i izbjeglica ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 31/99, 2/00, 39/00 i 65/01), stanarsko pravo mu prestaje.

19. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07 i 49/09) relevantne odredbe glase:

Član 12. stav 1. Kad odluka suda zavisi od prethodnog rješenja pitanja da li

postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije donio odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam riješiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

Član 255. stav 1. tačka 6. Postupak koji je odlukom suda pravosnažno završen može

se po prijedlogu stranke ponoviti: 6) ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne

mogućnost da upotrijebi nove dokaze na temelju kojih je za stranku mogla biti donijeta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrijebljeni u ranijem postupku.


VI. Dopustivost

20. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

21. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

22. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 71 0 P 050709 11 Rev od 17. svibnja 2012. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, apelantica je osporenu presudu primila 7. lipnja 2012. godine, a apelacija je podnesena 3. kolovoza 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

23. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

24. Apelantica pobija osporene presude tvrdeći da su joj tim presudama povrijeđena prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj uz Europsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:


26. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

27. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o sporu građanskopravne naravi u kojem je apelantica tražila da se utvrdi ništavost ugovora o otkupu spornog stana, te apelantica u predmetnom postupku uživa garancije prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

28. Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično

suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

29. Ustavni sud će se, dakle, iznimno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise, kada je očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovitog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica, tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26). U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje, i, mutatis mutandis, Europski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. travnja 2013. godine, točka 24). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, obzirom na pitanja koja apelantica postavlja, ispitati jesu li osporene odluke zasnovane na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primjeni prava.

30. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud, koji je konačno odlučio u revizionom postupku, dovoljno jasno i argumentirano obrazložio svoju odluku, dajući za svoje stajalište jasna obrazloženja koja se niti u jednom segmentu ne doimaju proizvoljnim. Naime, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju ne mogu prihvatiti apelantičini navodi o proizvoljnosti u primjeni prava, posebice zato što apelantica, osim ponavljanja revizijskih navoda koje je Vrhovni sud ispitao u osporenoj presudi i dao razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, nije ponudila bilo kakvu drugu argumentaciju. Ustavni sud zapaža da apelantica i u apelaciji ponavlja svoju tvrdnju o tome da je ona kao član obiteljskog kućanstva svoga djeda i njegove supruge podnijela zahtjev da joj se prizna status stranke u upravnom postupku koji je bio pravodobno pokrenut zahtjevom za povrat spornog stana supruge apelantičinog djeda koja je u međuvremenu umrla a predmetni postupak obustavljen. U svezi s tim, Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud utvrdio da u spisu konkretnog predmeta postoji apelantičin zahtjev od 16. ožujka 2004. godine, ali da nema podataka je li joj status stranke u postupku priznalo nadležno tijelo. Pri tome je Vrhovni sud smatrao da se status stranke u upravnom postupku može steći samo na temelju zaključka nadležnog tijela, a ne samim podnošenjem zahtjeva, pozivajući se pri tome na članak 127. ZOUP-a. Ustavni sud, dalje, zapaža da je Vrhovni sud, utvrdivši da apelantica nije osobno podnijela zahtjev za povrat spornog stana u propisanom zakonskom roku, a niti je stekla status stranke povodom pravodobno podnesenog zahtjeva u postupku koji je obustavljen, smatrao da apelantica nema aktivnu legitimaciju za vođenje predmetnog spora obzirom na to da je njezino pravo koje je imala kao član obiteljskog kućanstva, također, prestalo zbog prestanka stanarskog prava po sili zakona zbog obustave postupka koji je pokrenula supruga apelantičinog djeda. Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud u osporenoj odluci detaljno obrazložio na kojim je sve relevantnim propisima utemeljio osporenu odluku, te da je o tome dao detaljna i jasna obrazloženja koja se ne mogu smatrati proizvoljnim ili suprotnim pravu na obrazloženu odluku iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

31. U odnosu na apelantičine navode da u konkretnom slučaju postoji prethodno pravno pitanje u smislu članka 12. stavak 1. ZPP i da je Vrhovni sud bio dužan prekinuti postupak i sačekati odluku nadležnog upravnog tijela, Ustavni sud zapaža da je navedenom zakonskom odredbom propisano da sud "može", dakle, da nije obvezan u situaciji kad odluka suda ovisi o prethodnom rješenju pitanja postoji li neko pravo ili pravni


odnos, a o tom pitanju još nije donio odluku sud ili drugo nadležno tijelo, sam riješiti to pitanje. Također, Ustavni sud zapaža da je odredbom članka 255. stavak 1. točka 6. ZPP propisano da se postupak koji je pravomoćno okončan može ponoviti ako stranka "stekne mogućnost upotrijebiti nove dokaze na temelju kojih je za stranku mogla biti donijeta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrijebljeni u ranijem postupku". Imajući u vidu citiranu odredbu članka 12. ZPP prema kojoj sud može, ali nije dužan sam riješiti prethodno pravno pitanje, kao i citiranu odredbu članka 255. ZPP prema kojoj apelantica ima pravo, u slučaju eventualnog pozitivnog ishoda upravnog postupka u kojem je zatražila da joj se prizna status stranke u postupku radi povrata predmetnog stana, tražiti ponavljanje predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud smatra da osporenom odlukom Vrhovnog suda nije proizvoljno primijenjeno pravo na apelantičinu štetu.

32. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je predmetni postupak proveden uz garancije koje pruža članak 6. stavak 1. Europske konvencije, te da, sukladno tome, osporenim odlukama nije prekršeno apelantičino pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

33. U svezi sa apelantičinim pozivanjem na kršenje prava iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud zapaža da apelantica nije posebice obrazložila u čemu se sastoji povreda navedenih prava, ali iz navoda apelacije proizlazi da se ti navodi suštinski odnose na kršenje prava na pravično suđenje o čemu se Ustavni sud već izjasnio u prethodnim točkama ove odluke. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju nije utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovo pozivanje na kršenje navedenih prava, također, smatra neutemeljenim.

VIII. Zaključak

34. Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nema kršenja prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije u situaciji kada apelantica svoje nezadovoljstvo ishodom osporenog postupka dovodi u kontekst kršenja prava na pravično suđenje, pri čemu Ustavni sud iz obrazloženja osporenih presuda ne zapaža proizvoljnost na koju je apelantica ukazala.

35. Također, Ustavni sud zaključuje da nema povrede ni prava iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada apelantica kršenje navedenih prava temelji na istim razlozima na kojima je zasnovala navode o povredi prava na pravično suđenje, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom dijelu.

36. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





предмету број АП 2942/12, рјешавајући апелацију Емине Авдагић, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник

Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 16. септембра 2015. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Емине Авдагић

поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 71 0 П 050709 11 Рев од 17. маја 2012. године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци број 71 0 П 050709 04 П од 8. октобра 2010. године.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине".


1. Емина Авдагић (у даљњем тексту: апеланткиња), коју заступа Мелиха Филиповић, адвокат из Бање Луке, поднијела је 3. августа 2012. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 71 0 П 050709 11 Рев од 17. маја 2012. године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Основни суд) број 71 0 П 050709 04 П од 8. октобра 2010. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног и Основног суда, затим, Града Бања Лука, Завода за изградњу а.д. Бања Лука, Добринке Максимовић и Весне Максимовић (у даљњем тексту: тужени или прво, друго, треће и четвртотужена) и од умјешача у поступку на страни апеланткиње Правобранилаштва РС (у даљњем тексту: умјешач) затражено је 5. фебруара 2015. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Врховни и Основни суд, затим, првотужени и трећетужена и четвртотужена су доставили одговоре на апелацију у периоду од 11. до 17. фебруара 2015. године, а умјешач није одговорио на апелацију.


4. Чињенице предмета које произилазе из апеланткињиних навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Пресудом Основног суда број 71 0 П 050709 04 П од 8. октобра 2010. године одбијен је апеланткињин тужбени захтјев којим је тражила да се утврди да је апсолутно ништав уговор о откупу стана закључен између првотуженог и друготуженог као продаваца, с једне стране, и трећетужене и четвртотужене као купаца, с друге стране, а чији је предмет стан-гарсонијера која се налази у Бањој Луци, прецизније означен у изреци пресуде (у даљњем тексту: спорни стан), те да се тужени обавежу да признају и трпе да се на основу пресуде изврши брисање права својине трећетужене и четвртотужене на спорном стану, као и да се трећетужена и четвртотужена обавежу да апеланткињи предају у посјед спорни стан слободан од лица и ствари. Истом пресудом обавезана је апеланткиња да трећетуженој и четвртотуженој накнади трошкове парничног поступка у прецизираном износу, а преостали дио захтјева за накнаду трошкова преко досуђеног износа је одбијен.

6. У образложењу пресуде Основни суд је навео да је у спроведеном доказном поступку утврдио да је апеланткињин


дјед неутврђеног датума закључио уговор о коришћењу спорног стана са СИЗ-ом становања. Даље је наведено да је апеланткиња рођена 1968. године у Бањој Луци, те да је живјела у спорном стану заједно са дједом и његовом супругом (која је маћеха њене мајке) од 1989. године па до апеланткињиног одласка из Бање Луке у октобру 1992. године. Основни суд је, даље, утврдио да је апеланткињин дјед умро 8. марта 1995. године у Бањој Луци. Даље је наведено да је трећетужена закључила уговор о коришћењу спорног стана са ДП Завод за изградњу Бања Лука 4. фебруара 1997. године. Основни суд је, даље, утврдио да је супруга апеланткињиног дједа поднијела захтјев за поврат спорног стана 13. јануара 1999. године, затим, да је она умрла 3. јануара 2001. године, те да је поступак поводом њеног захтјева за поврат спорног стана обустављен закључком Министарства за избјеглице и расељена лица - Одсјек Бања Лука од 18. септембра 2003. године. Поменути уговор о коришћењу спорног стана од 4. фебруара 1997. године је надовјерила Комисија за надовјеру 30. јануара 2004. године. Основни суд је, такође, утврдио да је апеланткиња поднијела захтјев за признавање статуса странке у поступку поводом захтјева супруге апеланткињиног дједа за поврат стана 16. марта 2004. године на основу статуса члана породичног домаћинства дједа и његове супруге са захтјевом да јој се преда спорни стан на коришћење. Првотужени и трећетужена и четвртотужена су закључили уговор о откупу спорног стана 14. априла 2004. године. Даље је утврђено да је закључком градоначелника Града Бања Лука од 5. новембра 2004. године одбијен апеланткињин захтјев за утврђивање права на трајно и несметано коришћење спорног стана. На основу тако утврђеног чињеничног стања, Основни суд је сматрао да је трећетужена, у складу са одредбом члана 68 став 2 Закона о приватизацији државних станова, стекла услове за откуп спорног стана, јер је њено станарско право стечено у складу са Законом о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине (у даљњем тексту: Закон о престанку примјене) и Законом о стамбеним односима. Истовремено, Основни суд је утврдио да, у смислу одредбе члана 5 став 2 Закона о приватизацији државних станова, односно одредбе члана 6 Закона о стамбеним односима, апеланткиња као унука носиоца станарског права чији су родитељи живи нема статус члана породичног домаћинства. На основу наведених утврђења Основни суд је одбио апеланткињин тужбени захтјев као неоснован.

7. Окружни суд у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) је Пресудом број 71 0 П 050709 10 Гж од 28. априла 2011. године апеланткињину жалбу против наведене првостепене пресуде дјелимично усвојио, и то у односу на првотуженог, трећетужену и четвртотужену и преиначио првостепену пресуду на тај начин што је усвојио апеланткињин тужбени захтјев. У образложењу пресуде Окружни суд је, између осталог, навео да апеланткиња као унука, без обзира што су јој родитељи живи, може имати статус члана породичног домаћинства свога дједа и баке. Према оцјени Окружног суда, апеланткиња је након смрти дједове супруге као носиоца станарског права ступила на њено мјесто, те се има сматрати да је поднијела захтјев за поврат стана када и њен правни предник. Због тога, према оцјени Окружног суда, предметни уговор о откупу спорног стана је ништав с обзиром на то да је у вријеме његовог закључења постојао захтјев за поврат стана. Стога је Окружни суд усвојио апеланткињин тужбени захтјев као основан у односу на првотуженог, трећетужену и четвртотужену, а у односу на друготуженог апеланткињина жалба је одбијена због недостатка правног интереса.

8. Против наведене пресуде Окружног суда трећетужена и четвртотужена су изјавиле ревизију Врховном суду. Одлучујући о ревизији, Врховни суд је Пресудом број 71 0 П 050709 11 Рев од 17. маја 2012. године ревизију уважио и пресуду Окружног суда преиначио на тај начин што је апеланткињина жалба одбијена као неоснована и пресуда Основног суда потврђена. Истом пресудом апеланткиња је обавезана да трећетуженој и четвртотуженој накнади трошкове израде ревизије у прецизираном износу.

9. У образложењу пресуде Врховни суд је навео да је основно питање које се поставља у конкретној правној ствари да ли је у вријеме закључења, сходно члану 103 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), предметни уговор о откупу стана био у супротности са принудним прописима (ако јесте, онда којима), те да ли је апеланткиња у тренутку закључења наведеног уговора била овлашћена да тражи утврђење његове ништавости. Врховни суд је, даље, навео да се апеланткињина тужба заснива на тврдњи да је предметни уговор о откупу стана ништав, јер је апеланткиња била члан породичног домаћинства свог дједа и дједове супруге, затим, да је дједова супруга у законском року поднијела захтјев за поврат спорног стана а да је апеланткиња након њене смрти захтијевала наставак поступка за поврат спорног стана. Врховни суд је утврдио да је ранији носилац станарског права супруга апеланткињиног дједа поднијела захтјев за поврат спорног стана 13. јануара 1999. године Министарству за избјеглице и расељена лица - Одсјек Бања Лука. Међутим, како је она умрла 3. јануара 2001. године, наведени државни орган је, на основу члана 208 у вези са чланом 42 став 2 Закона о општем управном поступку (у даљњем тексту: ЗУП), 18. септембра 2003. године донио закључак да се обуставља поступак, те да наведени закључак садржи клаузулу правоснажности. Према стању предметног списа, како је даље истакао Врховни суд, нема доказа да је против наведеног закључка изјављивана жалба а која би била допуштена у смислу цитиране одредбе члана 42 став 2 ЗУП-а. Даље, како је истакао Врховни суд, одредбом члана 127 ЗУП-а је прописано да, ако се у поступку појави лице које до тада није учествовало у поступку као странка, па захтијева да учествује у поступку као странка, службено лице ће испитати његово право да буде странка и о томе ће донијети закључак. Против закључка којим се не признаје наведено право допуштена је посебна жалба. Дакле, како је даље навео Врховни суд, апеланткиња није била странка у наведеном управном поступку, нити је тај статус касније стекла. Апеланткиња је поднијела захтјев надлежном органу 16. марта 2004. године да јој се призна статус странке, али у спису предмета нема података да ли јој је тај статус признао надлежни орган. Врховни суд је, даље, истакао да се статус странке у управном поступку може стећи само на основу закључка надлежног органа, а не самим подношењем захтјева, тако да је неосновано становиште другостепеног суда да је апеланткиња као правни сљедник супруге апеланткињиног дједа постала странка у поступку. Имајући у виду наведено чињенично стање, Врховни суд је закључио да је станарско право на спорном стану које су имали апеланткињин дјед и његова супруга престало на основу одредбе члана 16 став 2 Закона о престанку примјене, јер поступак на основу поднесеног захтјева за поврат спорног стана је обустављен. При томе, како је сматрао Врховни суд, при примјени наведене законске одредбе није значајно то да ли је апеланткиња била члан породичног домаћинства ранијих носилаца станарског права, јер нити је поднијела лично захтјев за поврат спорног стана до 19. априла 2000. године (чл. 16 и 30 Закона о престанку примјене), нити јој је признат


статус странке у поступку поводом благовремено поднесеног захтјева у поступку који је обустављен. Због тога, како је закључио Врховни суд, апеланткиња нема активну легитимацију за вођење предметног спора с обзиром на то да је њено право које је имала као члан породичног домаћинства престанком станарског права по сили закона у смислу цитиране законске одредбе, такође, престало.

10. Врховни суд је, даље, утврдио да становиште првостепеног суда да је предметни уговор о откупу стана од 14. априла 2004. године који су тужени међу собом закључили правно ваљан и исправан, јер у вријеме закључења тог уговора није постојала нити једна препрека прописана законом да се он закључи у складу са одредбом члана 68 став 2 Закона о приватизацији државних станова којом је прописано да лице које је станарско право стекло након 30. априла 1991. године (као што је то трећетужена) може откупити стан који користи уколико је станарско право стечено у складу са Законом о престанку примјене и Законом о стамбеним односима. Имајући у виду наведено чињенично стање, Врховни суд је закључио да предметни уговор о откупу спорног стана није у супротности са принудним прописима, те нема основа да се проглашава ништавим у смислу одредбе члана 103 став 1 ЗОО. Будући да је закључио да је неоснован апеланткињин тужбени захтјев за утврђивање ништавости уговора о откупу спорног стана, самим тим су неосновани захтјеви за предају у посјед и захтјев за брисање укњижбе својине на спорном стану с обзиром на то да ови захтјеви зависе од правне ваљаности уговора о откупу стана.


11. Апеланткиња сматра да јој је оспореним пресудама Врховног и Основног суда повријеђено право на правично суђење и право на имовину из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Повреду наведених права апеланткиња образлаже погрешно утврђеним чињеничним стањем и произвољном и погрешном примјеном позитивног права. Истакла је да она није знала да је поступак за поврат спорног стана покренула дједова супруга, те да је закључак о обустави тог поступка од 18. септембра 2003. године не обавезује, а нити јој је уручен. Даље је истакла да је, чим је сазнала да се такав поступак водио, поднијела Министарству за избјеглице и расељена лица - Одсјек Бања Лука, и то 16. марта 2004. године, захтјев да јој се призна статус странке у том управном поступку. Апеланткиња наводи да до подношења апелације о том захтјеву није одлучено. Сматра да је одлука наведеног Министарства рјешење претходног питања сходно члану 12 став 1 Закона о парничном поступку (у даљњем тексту: ЗПП) и да је Врховни суд био дужан да сачека одлуку наведеног органа. Истакла је да је пред Министарством поводом апеланткињиног захтјева од 16. марта 2004. године одржано рочиште 23. децембра 2009. године на којем су спроведени одређени докази, те да је расправа прекинута с тим да ће се о наставку расправе странке обавијестити накнадно. Послије тога у конкретном управном поступку нису предузете друге процесне радње.


12. Врховни суд је у одговору на апелацију истакао да су у оспореној одлуци тог суда дати одговори на сва питања која су постављена у ревизији. Предложено је да се апелација одбије као неоснована.

13. Окружни суд је у одговору на апелацију оцијенио све апеланткињине наводе неоснованим о чему се наведени суд исцрпно изјаснио у образложењу пресуде, предложивши да се апелација одбије као неоснована.

14. Основни суд је у одговору на апелацију истакао да у свему остаје при својој одлуци, те да су наводи апелације неосновани. Стога је предложено да се апелација одбије као неоснована.

15. Првотужени је у одговору на апелацију навео да су неосновани наводи апелације, те је предложио да се апелација одбије као неоснована.

16. Трећетужена и четвртотужена су у одговору на апелацију навеле да је пресуда Врховног суда правилно донесена, те да су стога наводи апелације неосновани.


17. Закон о општем управном поступку ("Службени гласник РС" бр. 13/02 и 50/10) у релевантном дијелу гласи:

Члан 42. став 2. Ако у току поступка наступи смрт странке, односно

престанак правног лица поступак се може обуставити или наставити, зависно од природе управне ствари која је предмет поступка. Ако према природи ствари поступак не може да се настави, орган ће обуставити поступак закључком против ког је допуштена посебна жалба.

Члан 127. Ако се у поступку појави лице које до тада није

учествовало у поступку као странка, па захтева да учествује у поступку као странка, службено лице ће испитати његово право да буде странка и о томе ће донети закључак. Против закључка којим се не признаје то право допуштена је посебна жалба.

Члан 208. Закључком се одлучује о питањима која се тичу

поступка. Закључком се одлучује и о оним питањима која се као

споредна појаве у вези са спровођењем поступка, а која се не решавају решењем.

18. У Закону о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине – пречишћени текст ("Службени гласник РС" број 16/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 19. Захтјев за враћање стана у посјед може се поднијети

у року од шеснаест мјесеци рачунајући од дана 19. децембра 1998. године.

Уколико носилац станарског права не поднесе захтјев у року наведеном у претходном ставу надлежном управном органу, надлежном суду или Комисији, односно захтјев за извршење одлуке Комисије у року наведеном у Закону о извршењу одлука Комисије за имовинске захтјеве расељених лица и избјеглица ("Службени гласник Републике Српске", бр. 31/99, 2/00, 39/00 и 65/01), станарско право му престаје.

19. У Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07 и 49/09) релевантне одредбе гласе:

Члан 12. став 1. Кад одлука суда зависи од претходног рјешења питања

да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донио одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам ријешити то питање ако посебним прописима није другачије одређено.

Члан 255. став 1. тачка 6. Поступак који је одлуком суда правоснажно завршен

може се по приједлогу странке поновити:


6) ако странка сазна за нове чињенице или нађе или стекне могућност да употријеби нове доказе на основу којих је за странку могла бити донијета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употријебљени у ранијем поступку.


20. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

21. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

22. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 71 0 П 050709 11 Рев од 17. маја 2012. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, апеланткиња је оспорену пресуду примила 7. јуна 2012. године, а апелација је поднесена 3. августа 2012. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

23. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

24. Апеланткиња побија оспорене пресуде тврдећи да су јој тим пресудама повријеђена права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење



е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

26. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом.

27. Уставни суд запажа да се у конкретном случају ради о спору грађанскоправне природе у којем је апеланткиња тражила да се утврди ништавост уговора о откупу спорног стана, те апеланткиња у предметном поступку ужива гаранције права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

28. Уставни суд указује на то да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да

преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, уопштено, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

29. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе, када је очигледно да је у одређеном поступку дошло до произвољног поступања редовног суда како у поступку утврђивања чињеница, тако и примјене релевантних позитивноправних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26). У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може да води ка једном правичном поступку (види, Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље, и, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла 2013. године, тачка 24). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која апеланткиња поставља, испитати да ли су оспорене одлуке засноване на произвољно утврђеном чињеничном стању и произвољној примјени права.

30. У конкретном случају Уставни суд запажа да је Врховни суд, који је коначно одлучио у ревизионом поступку, довољно јасно и аргументовано образложио своју одлуку, дајући за своје становиште јасна образложења која се нити у једном сегменту не доимају произвољним. Наиме, Уставни суд сматра да у конкретном случају не могу да се прихвате апеланткињини наводи о произвољности у примјени права, посебно зато што апеланткиња, осим понављања ревизионих навода које је Врховни суд испитао у оспореној пресуди и дао разлоге зашто они не могу да доведу до другачијег рјешења конкретне правне ствари, није понудила било какву другу аргументацију. Уставни суд запажа да апеланткиња и у апелацији понавља своју тврдњу о томе да је она као члан породичног домаћинства свога дједа и његове супруге поднијела захтјев да јој се призна статус странке у управном поступку који је био благовремено покренут захтјевом за поврат спорног стана супруге апеланткињиног дједа која је у међувремену умрла а предметни поступак обустављен. У вези с тим, Уставни суд примјећује да је Врховни суд утврдио да у спису конкретног предмета постоји апеланткињин захтјев од 16. марта 2004. године, али да нема података да ли јој је статус странке у поступку признао надлежни орган. При томе је Врховни суд сматрао да се статус странке у управном поступку може стећи само на основу закључка надлежног органа, а не самим подношењем захтјева, позивајући се при томе на члан 127 ЗОУП-а. Уставни суд, даље, запажа да је Врховни суд, утврдивши да апеланткиња није лично поднијела захтјев за поврат спорног стана у прописаном законском року, а нити је стекла статус странке поводом благовремено поднесеног захтјева у поступку који је обустављен, сматрао да апеланткиња нема активну легитимацију за вођење


предметног спора с обзиром на то да је њено право које је имала као члан породичног домаћинства, такође, престало због престанка станарског права по сили закона због обуставе поступка који је покренула супруга апеланткињиног дједа. Уставни суд сматра да је Врховни суд у оспореној одлуци детаљно образложио на којим је све релевантним прописима утемељио оспорену одлуку, те да је о томе дао детаљна и јасна образложења која не могу да се сматрају произвољним или супротним праву на образложену одлуку из члана 6 став 1 Европске конвенције.

31. У односу на апеланткињине наводе да у конкретном случају постоји претходно правно питање у смислу члана 12 став 1 ЗПП и да је Врховни суд био дужан да прекине поступак и сачека одлуку надлежног управног органа, Уставни суд запажа да је наведеном законском одредбом прописано да суд "може", дакле, да није обавезан у ситуацији кад одлука суда зависи од претходног рјешења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донио одлуку суд или други надлежни орган, сам ријешити то питање. Такође, Уставни суд запажа да је одредбом члана 255 став 1 тачка 6 ЗПП прописано да поступак који је правоснажно окончан може да се понови ако странка "стекне могућност да употријеби нове доказе на основу којих је за странку могла бити донијета повољнија одлука да су те чињенице или докази били употријебљени у ранијем поступку". Имајући у виду цитирану одредбу члана 12 ЗПП према којој суд може, али није дужан да сам ријеши претходно правно питање, као и цитирану одредбу члана 255 ЗПП према којој апеланткиња има право да, у случају евентуалног позитивног исхода управног поступка у којем је затражила да јој се призна статус странке у поступку ради поврата предметног стана, тражи понављање предметног парничног поступка, Уставни суд сматра да оспореном одлуком Врховног суда није произвољно примијењено право на апеланткињину штету.

32. Имајући у виду све наведено, Уставни суд закључује да је предметни поступак спроведен уз гаранције које пружа члан 6 став 1 Европске конвенције, те да, сходно томе, оспореним одлукама није прекршено апеланткињино право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.


33. У вези са апеланткињиним позивањем на кршење права из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд запажа да апеланткиња није посебно образложила у чему се састоји повреда наведених права, али из навода апелације произилази да се ти наводи суштински односе на кршење права на правично суђење о чему се Уставни суд већ изјаснио у претходним тачкама ове одлуке. Имајући у виду да у конкретном случају није утврђено кршење права на правично суђење, Уставни суд и ово позивање на кршење наведених права, такође, сматра неоснованим.


34. Уставни суд закључује да у конкретном случају нема кршења права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када апеланткиња своје незадовољство исходом оспореног поступка доводи у контекст кршења права на правично суђење, при чему Уставни суд из образложења оспорених пресуда не запажа произвољност на коју је апеланткиња указала.

35. Такође, Уставни суд закључује да нема повреде ни права из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када апеланткиња

кршење наведених права заснива на истим разлозима на којима је засновала наводе о повреди права на правично суђење, а Уставни суд је закључио да није било произвољности у том дијелу.

36. На основу члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 2942/12, rješavajući apelaciju Emine Avdagić, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Emine Avdagić

podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 71 0 P 050709 11 Rev od 17. maja 2012. godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P 050709 04 P od 8. oktobra 2010. godine.



1. Emina Avdagić (u daljnjem tekstu: apelantica), koju zastupa Meliha Filipović, advokat iz Banje Luke, podnijela je 3. augusta 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 71 0 P 050709 11 Rev od 17. maja 2012. godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 71 0 P 050709 04 P od 8. oktobra 2010. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog i Osnovnog suda, zatim, Grada Banja Luka, Zavoda za izgradnju a.d. Banja Luka, Dobrinke Maksimović i Vesne Maksimović (u daljnjem tekstu: tuženi ili prvo, drugo, treće i četvrtotuženа) i od umješača u postupku na strani apelantice Pravobranilaštva RS (u daljnjem tekstu: umješač) zatraženo je 5. februara 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni i Osnovni sud, zatim, prvotuženi i trećetužena i četvrtotužena su dostavili odgovore na apelaciju u periodu od 11. do 17. februara 2015. godine, a umješač nije odgovorio na apelaciju.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:


5. Presudom Osnovnog suda broj 71 0 P 050709 04 P od 8. oktobra 2010. godine odbijen je apelanticin tužbeni zahtjev kojim je tražila da se utvrdi da je apsolutno ništav ugovor o otkupu stana zaključen između prvotuženog i drugotuženog kao prodavaca, s jedne strane, i trećetužene i četvrtotužene kao kupaca, s druge strane, a čiji je predmet stan-garsonijera koja se nalazi u Banjoj Luci, preciznije označen u izreci presude (u daljnjem tekstu: sporni stan), te da se tuženi obavežu da priznaju i trpe da se na osnovu presude izvrši brisanje prava vlasništva trećetužene i četvrtotužene na spornom stanu, kao i da se trećetužena i četvrtotužena obavežu da apelantici predaju u posjed sporni stan slobodan od lica i stvari. Istom presudom obavezana je apelantica da trećetuženoj i četvrtotuženoj naknadi troškove parničnog postupka u preciziranom iznosu, a preostali dio zahtjeva za naknadu troškova preko dosuđenog iznosa je odbijen.

6. U obrazloženju presude Osnovni sud je naveo da je u provedenom dokaznom postupku utvrdio da je apelanticin djed neutvrđenog datuma zaključio ugovor o korištenju spornog stana sa SIZ-om stanovanja. Dalje je navedeno da je apelantica rođena 1968. godine u Banjoj Luci, te da je živjela u spornom stanu zajedno sa djedom i njegovom suprugom (koja je maćeha njene majke) od 1989. godine pa do apelanticinog odlaska iz Banje Luke u oktobru 1992. godine. Osnovni sud je, dalje, utvrdio da je apelanticin djed umro 8. marta 1995. godine u Banjoj Luci. Dalje je navedeno da je trećetužena zaključila ugovor o korištenju spornog stana sa DP Zavod za izgradnju Banja Luka 4. februara 1997. godine. Osnovni sud je, dalje, utvrdio da je supruga apelanticinog djeda podnijela zahtjev za povrat spornog stana 13. januara 1999. godine, zatim, da je ona umrla 3. januara 2001. godine, te da je postupak povodom njenog zahtjeva za povrat spornog stana obustavljen zaključkom Ministarstva za izbjeglice i raseljena lica - Odsjek Banja Luka od 18. septembra 2003. godine. Spomenuti ugovor o korištenju spornog stana od 4. februara 1997. godine je nadovjerila Komisija za nadovjeru 30. januara 2004. godine. Osnovni sud je, također, utvrdio da je apelantica podnijela zahtjev za priznavanje statusa stranke u postupku povodom zahtjeva supruge apelanticinog djeda za povrat stana 16. marta 2004. godine na osnovu statusa člana porodičnog domaćinstva djeda i njegove supruge sa zahtjevom da joj se preda sporni stan na korištenje. Prvotuženi i trećetužena i četvrtotužena su zaključili ugovor o otkupu spornog stana 14. aprila 2004. godine. Dalje je utvrđeno da je zaključkom gradonačelnika Grada Banja Luka od 5. novembra 2004. godine odbijen apelanticin zahtjev za utvrđivanje prava na trajno i nesmetano korištenje spornog stana. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, Osnovni sud je smatrao da je trećetužena, u skladu sa odredbom člana 68. stav 2. Zakona o privatizaciji državnih stanova, stekla uvjete za otkup spornog stana, jer je njeno stanarsko pravo stečeno u skladu sa Zakonom o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine (u daljnjem tekstu: Zakon o prestanku primjene) i Zakonom o stambenim odnosima. Istovremeno, Osnovni sud je utvrdio da, u smislu odredbe člana 5. stav 2. Zakona o privatizaciji državnih stanova, odnosno odredbe člana 6. Zakona o stambenim odnosima, apelantica kao unuka nosioca stanarskog prava čiji su roditelji živi nema status člana porodičnog domaćinstva. Na osnovu navedenih utvrđenja Osnovni sud je odbio apelanticin tužbeni zahtjev kao neosnovan.

7. Okružni sud u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) je Presudom broj 71 0 P 050709 10 Gž od 28. aprila 2011. godine apelanticinu žalbu protiv navedene prvostepene presude djelimično usvojio, i to u odnosu na prvotuženog, trećetuženu i četvrtotuženu i preinačio prvostepenu presudu na taj način što je usvojio apelanticin tužbeni zahtjev. U obrazloženju presude Okružni sud je, između ostalog, naveo da apelantica kao unuka,

bez obzira što su joj roditelji živi, može imati status člana porodičnog domaćinstva svoga djeda i bake. Prema ocjeni Okružnog suda, apelantica je nakon smrti djedove supruge kao nosioca stanarskog prava stupila na njeno mjesto, te se ima smatrati da je podnijela zahtjev za povrat stana kada i njen pravni prednik. Zbog toga, prema ocjeni Okružnog suda, predmetni ugovor o otkupu spornog stana je ništav s obzirom na to da je u vrijeme njegovog zaključenja postojao zahtjev za povrat stana. Stoga je Okružni sud usvojio apelanticin tužbeni zahtjev kao osnovan u odnosu na prvotuženog, trećetuženu i četvrtotuženu, a u odnosu na drugotuženog apelanticina žalba je odbijena zbog nedostatka pravnog interesa.

8. Protiv navedene presude Okružnog suda trećetužena i četvrtotužena su izjavile reviziju Vrhovnom sudu. Odlučujući o reviziji, Vrhovni sud je Presudom broj 71 0 P 050709 11 Rev od 17. maja 2012. godine reviziju uvažio i presudu Okružnog suda preinačio na taj način što je apelanticina žalba odbijena kao neosnovana i presuda Osnovnog suda potvrđena. Istom presudom apelantica je obavezana da trećetuženoj i četvrtotuženoj naknadi troškove izrade revizije u preciziranom iznosu.

9. U obrazloženju presude Vrhovni sud je naveo da je osnovno pitanje koje se postavlja u konkretnoj pravnoj stvari da li je u vrijeme zaključenja, shodno članu 103. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), predmetni ugovor o otkupu stana bio u suprotnosti sa prinudnim propisima (ako jeste, onda kojima), te da li je apelantica u trenutku zaključenja navedenog ugovora bila ovlaštena da traži utvrđenje njegove ništavosti. Vrhovni sud je, dalje, naveo da se apelanticina tužba zasniva na tvrdnji da je predmetni ugovor o otkupu stana ništav, jer je apelantica bila član porodičnog domaćinstva svog djeda i djedove supruge, zatim, da je djedova supruga u zakonskom roku podnijela zahtjev za povrat spornog stana a da je apelantica nakon njene smrti zahtijevala nastavak postupka za povrat spornog stana. Vrhovni sud je utvrdio da je raniji nosilac stanarskog prava supruga apelanticinog djeda podnijela zahtjev za povrat spornog stana 13. januara 1999. godine Ministarstvu za izbjeglice i raseljena lica - Odsjek Banja Luka. Međutim, kako je ona umrla 3. januara 2001. godine, navedeni državni organ je, na osnovu člana 208. u vezi sa članom 42. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku (u daljnjem tekstu: ZUP), 18. septembra 2003. godine donio zaključak da se obustavlja postupak, te da navedeni zaključak sadrži klauzulu pravosnažnosti. Prema stanju predmetnog spisa, kako je dalje istakao Vrhovni sud, nema dokaza da je protiv navedenog zaključka izjavljivana žalba a koja bi bila dopuštena u smislu citirane odredbe člana 42. stav 2. ZUP-a. Dalje, kako je istakao Vrhovni sud, odredbom člana 127. ZUP-a je propisano da, ako se u postupku pojavi lice koje do tada nije učestvovalo u postupku kao stranka, pa zahtijeva da učestvuje u postupku kao stranka, službeno lice će ispitati njegovo pravo da bude stranka i o tome će donijeti zaključak. Protiv zaključka kojim se ne priznaje navedeno pravo dopuštena je posebna žalba. Dakle, kako je dalje naveo Vrhovni sud, apelantica nije bila stranka u navedenom upravnom postupku, niti je taj status kasnije stekla. Apelantica je podnijela zahtjev nadležnom organu 16. marta 2004. godine da joj se prizna status stranke, ali u spisu predmeta nema podataka da li joj je taj status priznao nadležni organ. Vrhovni sud je, dalje, istakao da se status stranke u upravnom postupku može steći samo na osnovu zaključka nadležnog organa, a ne samim podnošenjem zahtjeva, tako da je neosnovan stav drugostepenog suda da je apelantica kao pravni sljednik supruge apelanticinog djeda postala stranka u postupku. Imajući u vidu navedeno činjenično stanje, Vrhovni sud je zaključio da je stanarsko pravo na spornom stanu koje su imali apelanticin djed i njegova supruga prestalo na osnovu odredbe člana 16. stav 2. Zakona o prestanku primjene, jer postupak na temelju podnesenog zahtjeva za povrat spornog stana je


obustavljen. Pri tome, kako je smatrao Vrhovni sud, pri primjeni navedene zakonske odredbe nije značajno to da li je apelantica bila član porodičnog domaćinstva ranijih nosilaca stanarskog prava, jer niti je podnijela lično zahtjev za povrat spornog stana do 19. aprila 2000. godine (čl. 16. i 30. Zakona o prestanku primjene), niti joj je priznat status stranke u postupku povodom blagovremeno podnesenog zahtjeva u postupku koji je obustavljen. Zbog toga, kako je zaključio Vrhovni sud, apelantica nema aktivnu legitimaciju za vođenje predmetnog spora s obzirom na to da je njeno pravo koje je imala kao član porodičnog domaćinstva prestankom stanarskog prava po sili zakona u smislu citirane zakonske odredbe, također, prestalo.

10. Vrhovni sud je, dalje, utvrdio da stav prvostepenog suda da je predmetni ugovor o otkupu stana od 14. aprila 2004. godine koji su tuženi među sobom zaključili pravno valjan i ispravan, jer u vrijeme zaključenja tog ugovora nije postojala niti jedna prepreka propisana zakonom da se on zaključi u skladu sa odredbom člana 68. stav 2. Zakona o privatizaciji državnih stanova kojom je propisano da lice koje je stanarsko pravo steklo nakon 30. aprila 1991. godine (kao što je to trećetužena) može otkupiti stan koji koristi ukoliko je stanarsko pravo stečeno u skladu sa Zakonom o prestanku primjene i Zakonom o stambenim odnosima. Imajući u vidu navedeno činjenično stanje, Vrhovni sud je zaključio da predmetni ugovor o otkupu spornog stana nije u suprotnosti sa prinudnim propisima, te nema osnova da se proglašava ništavim u smislu odredbe člana 103. stav 1. ZOO. Budući da je zaključio da je neosnovan apelanticin tužbeni zahtjev za utvrđivanje ništavosti ugovora o otkupu spornog stana, samim tim su neosnovani zahtjevi za predaju u posjed i zahtjev za brisanje uknjižbe vlasništva na spornom stanu s obzirom na to da ovi zahtjevi zavise od pravne valjanosti ugovora o otkupu stana.


11. Apelantica smatra da joj je osporenim presudama Vrhovnog i Osnovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Povredu navedenih prava apelantica obrazlaže pogrešno utvrđenim činjeničnim stanjem i proizvoljnom i pogrešnom primjenom pozitivnog prava. Istakla je da ona nije znala da je postupak za povrat spornog stana pokrenula djedova supruga, te da je zaključak o obustavi tog postupka od 18. septembra 2003. godine ne obavezuje, a niti joj je uručen. Dalje je istakla da je, čim je saznala da se takav postupak vodio, podnijela Ministarstvu za izbjeglice i raseljena lica - Odsjek Banja Luka, i to 16. marta 2004. godine, zahtjev da joj se prizna status stranke u tom upravnom postupku. Apelantica navodi da do podnošenja apelacije o tom zahtjevu nije odlučeno. Smatra da je odluka navedenog Ministarstva rješenje prethodnog pitanja shodno članu 12. stav 1. Zakona o parničnom postupku (u daljnjem tekstu: ZPP) i da je Vrhovni sud bio dužan da sačeka odluku navedenog organa. Istakla je da je pred Ministarstvom povodom apelanticinog zahtjeva od 16. marta 2004. godine održano ročište 23. decembra 2009. godine na kojem su provedeni određeni dokazi, te da je rasprava prekinuta s tim da će se o nastavku rasprave stranke obavijestiti naknadno. Poslije toga u konkretnom upravnom postupku nisu poduzete druge procesne radnje.


12. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da su u osporenoj odluci tog suda dati odgovori na sva pitanja koja su

postavljena u reviziji. Predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana.

13. Okružni sud je u odgovoru na apelaciju ocijenio sve apelanticine navode neosnovanim o čemu se navedeni sud iscrpno izjasnio u obrazloženju presude, predloživši da se apelacijа odbije kao neosnovana.

14. Osnovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da u svemu ostaje pri svojoj odluci, te da su navodi apelacije neosnovani. Stoga je predloženo da se apelacija odbije kao neosnovana.

15. Prvotuženi je u odgovoru na apelaciju naveo da su neosnovani navodi apelacije, te je predložio da se apelacija odbije kao neosnovana.

16. Trećetužena i četvrtotužena su u odgovoru na apelaciju navele da je presuda Vrhovnog suda pravilno donesena, te da su stoga navodi apelacije neosnovani.


17. Zakon o opštem upravnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 13/02 i 50/10) u relevantnom dijelu glasi:

Član 42. stav 2. Ako u toku postupka nastupi smrt stranke, odnosno

prestanak pravnog lica postupak se može obustaviti ili nastaviti, zavisno od prirode upravne stvari koja je predmet postupka. Ako prema prirodi stvari postupak ne može da se nastavi, organ će obustaviti postupak zaključkom protiv kog je dopuštena posebna žalba.

Član 127. Ako se u postupku pojavi lice koje do tada nije učestvovalo

u postupku kao stranka, pa zahteva da učestvuje u postupku kao stranka, službeno lice će ispitati njegovo pravo da bude stranka i o tome će doneti zaključak. Protiv zaključka kojim se ne priznaje to pravo dopuštena je posebna žalba.

Član 208. Zaključkom se odlučuje o pitanjima koja se tiču postupka. Zaključkom se odlučuje i o onim pitanjima koja se kao

sporedna pojave u vezi sa sprovođenjem postupka, a koja se ne rešavaju rešenjem.

18. U Zakonu o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik RS" broj 16/10) relevantne odredbe glase:

Član 19. Zahtjev za vraćanje stana u posjed može se podnijeti u roku

od šesnaest mjeseci računajući od dana 19. decembra 1998. godine.

Ukoliko nosilac stanarskog prava ne podnese zahtjev u roku navedenom u prethodnom stavu nadležnom upravnom organu, nadležnom sudu ili Komisiji, odnosno zahtjev za izvršenje odluke Komisije u roku navedenom u Zakonu o izvršenju odluka Komisije za imovinske zahtjeve raseljenih lica i izbjeglica ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 31/99, 2/00, 39/00 i 65/01), stanarsko pravo mu prestaje.

19. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07 i 49/09) relevantne odredbe glase:

Član 12. stav 1. Kad odluka suda zavisi od prethodnog rješenja pitanja da li

postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije donio odluku sud ili drugi nadležni organ (prethodno pitanje), sud može sam riješiti to pitanje ako posebnim propisima nije drugačije određeno.

Član 255. stav 1. tačka 6. Postupak koji je odlukom suda pravosnažno završen može

se po prijedlogu stranke ponoviti:


6) ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrijebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti donijeta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrijebljeni u ranijem postupku.

VI. Dopustivost

20. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

21. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

22. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 71 0 P 050709 11 Rev od 17. maja 2012. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, apelantica je osporenu presudu primila 7. juna 2012. godine, a apelacija je podnesena 3. augusta 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

23. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

24. Apelantica pobija osporene presude tvrdeći da su joj tim presudama povrijeđena prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj uz Evropsku konvenciju.





26. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom.

27. Ustavni sud zapaža da se u konkretnom slučaju radi o sporu građanskopravne prirode u kojem je apelantica tražila da se utvrdi ništavost ugovora o otkupu spornog stana, te apelantica u predmetnom postupku uživa garancije prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

28. Ustavni sud ukazuje na to da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog

Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

29. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise, kada je očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica, tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26). U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje, i, mutatis mutandis, Evropski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. aprila 2013. godine, tačka 24). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja apelantica postavlja, ispitati da li su osporene odluke zasnovane na proizvoljno utvrđenom činjeničnom stanju i proizvoljnoj primjeni prava.

30. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud, koji je konačno odlučio u revizionom postupku, dovoljno jasno i argumentirano obrazložio svoju odluku, dajući za svoj stav jasna obrazloženja koja se niti u jednom segmentu ne doimaju proizvoljnim. Naime, Ustavni sud smatra da se u konkretnom slučaju ne mogu prihvatiti apelanticini navodi o proizvoljnosti u primjeni prava, posebno zato što apelantica, osim ponavljanja revizijskih navoda koje je Vrhovni sud ispitao u osporenoj presudi i dao razloge zašto oni ne mogu dovesti do drugačijeg rješenja konkretne pravne stvari, nije ponudila bilo kakvu drugu argumentaciju. Ustavni sud zapaža da apelantica i u apelaciji ponavlja svoju tvrdnju o tome da je ona kao član porodičnog domaćinstva svoga djeda i njegove supruge podnijela zahtjev da joj se prizna status stranke u upravnom postupku koji je bio blagovremeno pokrenut zahtjevom za povrat spornog stana supruge apelanticinog djeda koja je u međuvremenu umrla a predmetni postupak obustavljen. U vezi s tim, Ustavni sud primjećuje da je Vrhovni sud utvrdio da u spisu konkretnog predmeta postoji apelanticin zahtjev od 16. marta 2004. godine, ali da nema podataka da li joj je status stranke u postupku priznao nadležni organ. Pri tome je Vrhovni sud smatrao da se status stranke u upravnom postupku može steći samo na osnovu zaključka nadležnog organa, a ne samim podnošenjem zahtjeva, pozivajući se pri tome na član 127. ZOUP-a. Ustavni sud, dalje, zapaža da je Vrhovni sud, utvrdivši da apelantica nije lično podnijela zahtjev za povrat spornog stana u propisanom zakonskom roku, a niti je stekla status stranke povodom blagovremeno podnesenog zahtjeva u postupku koji je obustavljen, smatrao da apelantica nema aktivnu legitimaciju za vođenje predmetnog spora s obzirom na to da je njeno pravo koje je imala kao član porodičnog domaćinstva, također, prestalo zbog prestanka stanarskog prava po sili zakona zbog obustave postupka koji je pokrenula supruga apelanticinog djeda. Ustavni sud smatra da je Vrhovni sud u osporenoj odluci detaljno obrazložio na kojim je sve relevantnim propisima utemeljio osporenu odluku, te da je o tome dao detaljna i jasna obrazloženja koja se ne mogu smatrati proizvoljnim ili suprotnim pravu na obrazloženu odluku iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

31. U odnosu na apelanticine navode da u konkretnom slučaju postoji prethodno pravno pitanje u smislu člana 12. stav 1. ZPP i da je Vrhovni sud bio dužan da prekine postupak i sačeka odluku nadležnog upravnog organa, Ustavni sud zapaža


da je navedenom zakonskom odredbom propisano da sud "može", dakle, da nije obavezan u situaciji kad odluka suda zavisi od prethodnog rješenja pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos, a o tom pitanju još nije donio odluku sud ili drugi nadležni organ, sam riješiti to pitanje. Također, Ustavni sud zapaža da je odredbom člana 255. stav 1. tačka 6. ZPP propisano da se postupak koji je pravosnažno okončan može ponoviti ako stranka "stekne mogućnost da upotrijebi nove dokaze na osnovu kojih je za stranku mogla biti donijeta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrijebljeni u ranijem postupku". Imajući u vidu citiranu odredbu člana 12. ZPP prema kojoj sud može, ali nije dužan sam riješiti prethodno pravno pitanje, kao i citiranu odredbu člana 255. ZPP prema kojoj apelantica ima pravo da, u slučaju eventualnog pozitivnog ishoda upravnog postupka u kojem je zatražila da joj se prizna status stranke u postupku radi povrata predmetnog stana, traži ponavljanje predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud smatra da osporenom odlukom Vrhovnog suda nije proizvoljno primijenjeno pravo na apelanticinu štetu.

32. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je predmetni postupak proveden uz garancije koje pruža član 6. stav 1. Evropske konvencije, te da, shodno tome, osporenim odlukama nije prekršeno apelanticino pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

33. U vezi sa apelanticinim pozivanjem na kršenje prava iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud zapaža da apelantica nije posebno obrazložila u čemu se sastoji povreda navedenih prava, ali iz navoda apelacije proizlazi da se ti navodi suštinski odnose na kršenje prava na pravično suđenje o čemu se Ustavni sud već izjasnio u prethodnim tačkama ove odluke. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju nije utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje, Ustavni sud i ovo pozivanje na kršenje navedenih prava, također, smatra neosnovanim.

VIII. Zaključak

34. Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju nema kršenja prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije u situaciji kada apelantica svoje nezadovoljstvo ishodom osporenog postupka dovodi u kontekst kršenja prava na pravično suđenje, pri čemu Ustavni sud iz obrazloženja osporenih presuda ne zapaža proizvoljnost na koju je apelantica ukazala.

35. Također, Ustavni sud zaključuje da nema povrede ni prava iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada apelantica kršenje navedenih prava zasniva na istim razlozima na kojima je zasnovala navode o povredi prava na pravično suđenje, a Ustavni sud je zaključio da nije bilo proizvoljnosti u tom dijelu.

36. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 2956/12, rješavajući apelaciju Rade Mašića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak

(1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj /94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Rade Mašića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka


Ukida se Presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-P-000 564 10 Rev od 14. lipnja 2012. godine.

Predmet se vraća Vrhovnom sudu Republike Srpske, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Vrhovnom sudu Republike Srpske da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Rade Mašić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Miljena, općina Čajniče, kojeg zastupa Nada Mandić, odvjetnica iz Istočnog Sarajeva, podnio je 2. kolovoza 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud RS) broj 118-0-P-000 564 10 Rev od 14. lipnja 2012. godine, Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 15 0 P 000 292 09 Gž od 15. travnja 2010. godine i Presude Osnovnog suda u Foči (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 094-0-P-08-000 013 od 17. prosinca 2008. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i JP "Putevi Republike Srpske" (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je 12. kolovoza 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 21. kolovoza 2015. godine, dok Okružni sud, Osnovni sud i tuženi nisu dostavili odgovor u ostavljenom roku koji je istekao 24. kolovoza 2015. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Presudom Osnovnog suda broj 094 0 P 08-000 013 od 17. prosinca 2008. godine odbijen je apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se obveže tuženi da mu vrati u posjed zauzetu parcelu preciziranu u presudi, te da mu dovede parcelu u stanje u kojem je ranije bila, "prije zatrpavanja puta", ili da mu na ime pričinjene štete isplati iznos od 10.123,00 KM uz plaćanje troškova parničnog postupka. U obrazloženju Osnovni sud je


naveo da je na temelju provedenih dokaza nepobitno utvrđeno da je apelant vlasnik predmetne parcele, te da je tuženi prilikom izgradnje javne ceste Foča - Ustiprača, bez prethodno provedenog postupka eksproprijacije, zauzeo dio predmetne parcele preko koje je izgrađen javni put. Osnovni sud je naveo da nije utemeljen prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog, jer je nepobitno da eksproprijacija nije provedena, a da je Republička direkcija za puteve, čiji je pravni sljednik tuženi, odlukom Vlade Republike Srpske od 15. kolovoza 1997. godine, kao investitor i naručitelj radova, počeo radove na izgradnji ceste Foča- Ustiprača preko dijela apelantove parcele. Međutim, Osnovni sud je zaključio da je prigovor zastare potraživanja koji je istaknuo tuženi utemeljen sukladno odredbama članka 376. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), kojim je propisano da potraživanje naknade prouzročene štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu. S tim u svezi, Osnovni sud je obrazložio da je u konkretnom slučaju apelant za štetu pričinjenu na njegovoj parceli saznao 1994. godine, kada je izgrađena cesta preko dijela njegove parcele, a tužbu u ovoj parnici je podnio 22. siječnja 2008. godine. Pored navedenog, Osnovni sud je zaključio da je i u odnosu na apelantov zahtjev za povrat predmetne parcele u stanje u kojem je ranije bila nastupila zastarjelost potraživanja sukladno odredbi članka 25. stavak 5. Zakona o vlasničkopravnim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOSPO) na koju se apelant pozvao, jer je propisano da, u slučaju građenja na tuđem zemljištu, vlasnik zemljišta može tražiti uspostavu prijašnjeg stanja u roku od tri godine od dana završetka građevinskog objekta, te je s tim u svezi zaključio da je apelant zakasnio i sa tužbenim zahtjevom za povrat dijela predmetne nekretnine, a posebice imajući u vidu da je izgrađena trajna cesta. Imajući u vidu navedeno, Osnovni sud je ocijenio da je prigovor tuženog o zastarjelosti potraživanja utemeljen, te je odbio apelantov tužbeni zahtjev i donio presudu kao u dispozitivu.

6. Odlučujući o apelantovom prizivu protiv prvostupanjske presude, Okružni sud je donio Presudu broj 15 0 P 000 292 09 Gž od 15. travnja 2010. godine kojom je priziv odbio i prvostupanjsku presudu potvrdio. U obrazloženju presude Okružni sud je naveo da je apelant prizivom osporavao zaključak prvostupanjskog suda u pogledu prigovora zastare, te, s tim u svezi, zaključio da je prvostupanjski sud pravilno ocijenio ovaj prigovor tuženog za što je dao obrazloženje koje u potpunosti prihvaća i taj sud. Navedeno je da nije upitno da je trasa javne ceste prokopana 1994. godine, kada je apelantu i nastala šteta, te je, polazeći od odredaba članka 376. ZOO, kojim je propisano da potraživanje naknade prouzročene štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećeni saznao štetu, taj sud zaključio da je potraživanje zastarjelo, jer je apelant tužbu podnio 22. siječnja 2008. godine.

7. Vrhovni sud je, odlučujući o apelantovoj reviziji protiv presude Okružnog suda od 15. travnja 2010. godine, donio Presudu broj 118-0-P-000 564 10 Rev od 14. lipnja 2012. godine kojom je reviziju odbio. U obrazloženju presude Vrhovni sud je ponovio utvrđeno činjenično stanje i pravno stajalište nižestupanjskih sudova, te je zaključio da su nižestupanjski sudovi u pogledu prigovora tuženog o zastarjelosti potraživanja pravilno primijenili materijalno pravo kada su odbili apelantov tužbeni zahtjev, pozivajući se na odredbu članka 376. ZOO. S tim u svezi, Vrhovni sud je ukazao da, u smislu odredaba navedenog članka, rokovi počinju teći od nastanka štete, odnosno saznanja za štetu. Obzirom na to da je u konkretnom slučaju šteta nastala 1994. godine, kada je apelant i saznao, a tužbu je podnio tek 22. siječnja 2008. godine, to je, prema mišljenju Vrhovnog suda, protekao i subjektivni trogodišnji zastarni rok koji se računa od dana saznanja za štetu i učinitelja, te objektivni petogodišnji rok (koji je počeo teći od 19. lipnja 1996. godine, kao dana ukidanja

neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja) računajući od dana nastanka štete, čime je, prema obrazloženju Vrhovnog suda, zastarjelo i apelantovo potraživanje. Osim toga, rokovi zastare su, prema mišljenju Vrhovnog suda, veoma važni za pravnu sigurnost, pa ni Europska konvencija za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) ne isključuje primjenu odredaba koje propisuju rokove zastare iz ZOO i uvjete za zaštitu pojedinih prava. Dalje, Vrhovni sud je istaknuo da je odbijanje tužbenog zahtjeva nepobitno miješanje u apelantovu imovinu, ali da su člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju propisani i uvjeti pod kojima se pojedinac može lišiti imovine, a u konkretnom slučaju došlo je do nemogućnosti ostvarivanja apelantovog prava zbog zastarjelosti potraživanja. S tim u svezi, Vrhovni sud je ukazao da su rokovi propisani člankom 376. st. 1. i 2. ZOO takvi da suštinski ne onemogućavaju, niti otežavaju ostvarivanje prava na naknadu štete, te se mogu primijeniti i u konkretnom slučaju iz čega proizlazi da je primjena navedenih odredaba u javnom interesu.

8. Vrhovni sud je, također, istaknuo da nisu utemeljeni apelantovi revizijski navodi kojim ukazuje da je u konkretnom slučaju primjenjiva odredba članka 25. stavak 5. ZOSPO. Vrhovni sud je naveo da, u smislu navedenog članka, graditelj može biti samo osoba koja može biti nositeljem prava vlasništva, pa se, prema obrazloženju Vrhovnog suda, na građenje koje obavlja društveno-pravni subjekt na tuđem zemljištu, kao što je u konkretnom predmetu slučaj, ove odredbe ne primjenjuju. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je odbio reviziju kao neutemeljenu.


9. Apelant smatra da mu je osporenim presudama prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Kršenje navedenih prava apelant vidi u proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. Prema apelantovom mišljenju, u konkretnom slučaju su se trebale primijeniti odredbe članka 25. ZOSPO, a ne pravila obligacijskog prava. Navedeno zbog toga što je šteta na apelantovoj imovini posljedica toga što je tuženi gradio magistralnu cestu koja nije još završena, tako da smatra da ni rokovi zastare nisu počeli teći.


10. Vrhovni sud je naveo da su osporene presude donesene pravilnom primjenom materijalnog prava, te da nisu povrijeđena prava zagarantirana Ustavom na čiju povredu ukazuje apelant. Vrhovni sud je predložio da se apelacija odbije kao neutemeljena.


11. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u relevantnom dijelu glasi:

Uspostavljanje ranijeg stanja i naknada u novcu

Član 185. (1) Odgovorno lice dužno je uspostaviti stanje koje je bilo

pre nego što je šteta nastala. (2) Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu

potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu.

(3) Kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete.

(4) Sud će dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja.


Solidarna odgovornost naručioca i izvođača radova Član 207.

Naručilac i izvođač radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova.

Potraživanje naknade štete Član 376.

(1) Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo.

(2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala.

(3) Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze.

12. Zakon o javnim putevima ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 3/04, 51/04, 73/08 i 106/09) u relevantnom dijelu glasi:

Član 3. Javni putevi su dobra u opštoj upotrebi i u svojini

Republike Srpske. Upravljanje, održavanje, građenje i zaštita puteva je

djelatnost od posebnog interesa za Republiku Srpsku. Na javnim putevima se mogu sticati prava korišćenja i

prava službenosti za postavljanje objekata i uređaja od javnog interesa, pod uslovom da ostvarena prava ne ugrožavaju nesmetano i bezbjedno odvijanje saobraćaja i ne nanose štetu putu, putnim objektima i putnom pojasu.

13. Zakon o eksproprijaciji ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 112/06, 37/07, 66/08 i 110/08) u relevantnom dijelu glasi:

Član 2. Eksproprijacija je oduzimanje ili ograničenje prava

vlasništva na nepokretnostima uz pravičnu naknadu koja ne može biti niža od tržišne vrijednosti nepokretnosti.

Član 6. st. 1. i 2. (1) Eksproprijacija se može vršiti za potrebe Republike

Srpske i jedinice lokalne samouprave, ako zakonom nije drugačije određeno (korisnik eksproprijacije).

(2) Korisnik će eksproprisane nepokretnosti prenositi investitorima radi izvođenja radova za izgradnju objekata za koje je utvrđen opšti interes, s tim što će se ugovorom regulisati međusobna prava i obaveze ugovornih strana koje nastaju eksproprijacijom nepokretnosti i izgradnjom objekata.

Član 77. Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi

Zakon o eksproprijaciji ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 8/96, 15/96 i 64/04).

VI. Dopustivost



16. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-P-000 564 10 Rev od 14. lipnja 2012. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 6. srpnja 2012. godine, a apelacija je podnesena

2. kolovoza 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.


VII. Meritum

18. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da su tim presudama povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. i članka 1. Protokola broj uz Europsku konvenciju.


19. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2., što uključuje:



1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

21. U svezi s primjenjivošću članka 6. stavak 1. Europske konvencije na konkretan slučaj, Ustavni sud zapaža da se postupak odnosi na naknadu štete. Prema praksi Ustavnog suda, "pravo na naknadu štete u traženom iznosu predstavlja pravo privatnog karaktera i, kao takvo, građansko pravo na koje se primjenjuju standardi pravičnog suđenja" (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 428/04 od 23. ožujka 2005. godine, stavak 22, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 32/05).

22. Ustavni sud zapaža da je sporno pitanje, u stvari, je li apelantovo predmetno potraživanje, kako tvrdi Vrhovni sud, zastarjelo, odnosno je li Vrhovni sud o spornom pitanju zastarjelosti potraživanja raspravio uz pravilnu primjenu materijalnog prava.

23. U svezi s tim spornim pitanjem, Ustavni sud podsjeća na to da je gotovo identično činjenično i pravno pitanje, u kontekstu odluka redovitih sudova koji su u konačnici zbog zastare i nedostatka pasivne legitimacije odbili tužbeni zahtjev usmjeren na obvezivanje tuženog da apelantu u tom predmetu na ime oduzetog zemljišta za izgradnju regionalne ceste Prnjavor - Čelinac isplati naknadu, razmatrao u svojoj novijoj praksi u predmetu broj AP 2986/11 (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2986/11 od 18. studenog 2014. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba, točka 35). Ustavni sud podsjeća na to da je u citiranoj odluci, raspravljajući o gotovo identičnom činjeničnom i pravnom pitanju sa aspekta primjene materijalnog prava, utvrdio kršenje apelantovog prava na pravično suđenje. Ustavni sud podsjeća na to da je u citiranoj odluci prilikom odlučivanja pošao od usuglašenog pravnog shvaćanja redovitih sudova iz oba entiteta (Sud Bosne i Hercegovine, Vrhovni sud FBiH, Vrhovni sud Republike Srpske i Apelacijski sud u Distriktu Brčko BiH) usvojenog na panelima za ujednačavanje sudske prakse iz građanske oblasti (30. siječanj 2014. godine). Naime, Ustavni sud je u citiranoj odluci podsjetio na to da je na navedenim panelima raspravljano o pitanjima zastarjelosti potraživanja u slučaju izgradnje objekata od javnog interesa ili izvođenja drugih radova od javnog interesa, čija je posljedica potpuno ili djelomično oduzimanje prava vlasništva


fizičkim ili pravnim osobama na nekretninama iako ne postoji odluka o oduzimanju, odnosno odluka o utvrđivanju javnog interesa i rješenje o eksproprijaciji (u praksi poznatija kao faktička eksproprijacija). U citiranoj odluci je istaknuto da je usuglašeno pravno shvaćanje da zahtjev za novčanu naknadu zbog izvršene faktičke eksproprijacije ne zastarijeva imajući u vidu da su, u slučaju faktičke eksproprijacije, fizičke ili pravne osobe lišene prava vlasništva, pa je osnova tužbenog zahtjeva, u stvari, zahtjev za povrat vlasništva. Ustavni sud podsjeća i na to da su redoviti sudovi prilikom raspravljanja o tom spornom pitanju na panelima imali u vidu da pravo da se zahtijeva povrat vlasništva ne zastarijeva, pa da, sukladno tome, ni zahtjev za traženu naknadu ne zastarijeva. Ustavni sud podsjeća da je o gotovo identičnom činjeničnom i pravnom pitanju raspravljao i u predmetu broj AP 2676/11 (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2676/11 od 9. prosinca 2014. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

24. Dovodeći navedeno u kontekst s predmetnim slučajem, Ustavni sud zapaža da se takvo stajalište u cijelosti može primijeniti i na konkretan slučaj. Naime, Ustavni sud zapaža da u konkretnom slučaju nije bilo sporno apelantovo pravo na spornoj nekretnini, potom, da je odlukom Vlade Republike Srpske iz 1997. godine utvrđen opći interes za izgradnju magistralne ceste Ustiprača - Foča, ali da, sukladno Zakonu o eksproprijaciji, eksproprijacija nije izvršena, već je izvršena tzv. faktička eksproprijacija bez provedbe postupka propisanog zakonom, da je izgradnjom ceste apelantova sporna nekretnina uništena, da u takvim okolnostima povrat predmetne nekretnine, odnosno povrat u prijašnje stanje više nije bio moguć (kako je, u stvari, primarno i glasio tužbeni zahtjev), da je u postupku faktičke eksproprijacije apelant nepobitno lišen svoje imovine, pa u takvim okolnostima ni zahtjev za traženu naknadu (na ime lišavanja prava na imovinu) nije mogao zastarjeti. Stoga je, sukladno navedenom, i u konkretnom slučaju Vrhovni sud proizvoljno primijenio odredbe članka 376. ZOO utvrđujući zastaru potraživanja, jer se citirane odredbe ZOO nisu mogle primijeniti na konkretan slučaj, budući da potraživanje koje proistječe iz tzv. faktičke eksproprijacije ne podliježe zastari. Imajući u vidu sve navedeno, te podržavajući svoju praksu iz citiranih odluka, Ustavni sud zaključuje da je i u predmetnom slučaju osporenom odlukom Vrhovnog suda prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Osim toga, Ustavni sud je ovu praksu slijedio i u nizu drugih predmeta (vidi, Ustavni sud, odluke br. AP 4457/11 od 18. studenog 2014. godine, AP 1706/12 od 17. ožujka 2015. godine i AP 4731/12 od 21. srpnja 2015. godine, dostupne na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

25. Na koncu, Ustavni sud, kao što je to učinio i u Odluci broj AP 2676/11 (AP 2676/11, točka 33), smatra svrsishodnim podsjetiti i na stajalište iz odluke (op. cit., AP 2986/11, toč. 33. i 34) u svezi s pasivnom legitimacijom tuženog o čemu se Osnovni sud detaljno izjasnio (Okružni sud i Vrhovni sud se u konkretnom slučaju nisu bavili pitanjem pasivne legitimacije tuženog u kontekstu istaknutog prigovora, imajući u vidu da je potraživanje zastarjelo). Naime, Ustavni sud je u citiranoj odluci, podržavajući svoju dosadašnju praksu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i u tom segmentu, jer su redoviti sudovi ocijenili opravdanim prigovor nedostatka pasivne legitimacije kod tuženog (također, JP "Putevi" RS), ukazavši na to da se o tom pitanju treba raspraviti, sukladno Zakonu o eksproprijaciji i članku 207. ZOO.

Pravo na imovinu

26. Obzirom na to da je u prethodnim točkama ove odluke utvrđeno kršenje apelantovog prava na pravično suđenje, Ustavni

sud smatra da nije potrebno posebice obrazlagati i navode o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

27. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje apelantovog prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je Vrhovni sud proizvoljno primijenio materijalno pravo u segmentu zastare potraživanja u slučaju tzv. faktičke eksproprijacije.






предмету број АП 2956/12, рјешавајући апелацију Рада Машића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број /94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 16. септембра 2015. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Радета Машића. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана


Укида се Пресуда Врховног суда Републике Српске број 118-0-П-000 564 10 Рев од 14. јуна 2012. године.

Предмет се враћа Врховном суду Републике Српске, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Врховном суду Републике Српске да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.



1. Раде Машић (у даљњем тексту: апелант) из Миљена, општина Чајниче, којег заступа Нада Мандић, адвокат из Источног Сарајева, поднио је 2. августа 2012. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем


тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд РС) број 118-0-П-000 564 10 Рев од 14. јуна 2012. године, Пресуде Окружног суда у Требињу (у даљњем тексту: Окружни суд) број 15 0 П 000 292 09 Гж од 15. априла 2010. године и Пресуде Основног суда у Фочи (у даљњем тексту: Основни суд) број 094-0-П-08-000 013 од 17. децембра 2008. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Окружног суда, Основног суда и ЈП "Путеви Републике Српске" (у даљњем тексту: тужени) затражено је 12. августа 2015. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Врховни суд је одговор на апелацију доставио 21. августа 2015. године, док Окружни суд, Основни суд и тужени нису доставили одговор у остављеном року који је истекао 24. августа 2015. године.


4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Пресудом Основног суда број 094 0 П 08-000 013 од 17. децембра 2008. године одбијен је апелантов тужбени захтјев којим је тражио да се обавеже тужени да му врати у посјед заузету парцелу прецизирану у пресуди, те да му доведе парцелу у стање у којем је раније била, "прије затрпавања пута", или да му на име причињене штете исплати износ од 10.123,00 КМ уз плаћање трошкова парничног поступка. У образложењу Основни суд је навео да је на основу спроведених доказа неспорно утврђено да је апелант сопственик предметне парцеле, те да је тужени приликом изградње јавног пута Фоча - Устипрача, без претходно спроведеног поступка експропријације, заузео дио предметне парцеле преко које је изграђен јавни пут. Основни суд је навео да није основан приговор недостатка пасивне легитимације туженог, јер је неспорно да експропријација није спроведена, а да је Републичка дирекција за путеве, чији је правни сљедник тужени, одлуком Владе Републике Српске од 15. августа 1997. године, као инвеститор и наручилац радова, почео радове на изградњи пута Фоча - Устипрача преко дијела апелантове парцеле. Међутим, Основни суд је закључио да је приговор застаре потраживања који је истакао тужени основан сходно одредбама члана 376 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО), којим је прописано да потраживање накнаде проузроковане штете застаријева за три године од када је оштећени сазнао за штету. С тим у вези, Основни суд је образложио да је у конкретном случају апелант за штету причињену на његовој парцели сазнао 1994. године, када је изграђен пут преко дијела његове парцеле, а тужбу у овој парници је поднио 22. јануара 2008. године. Поред наведеног, Основни суд је закључио да је и у односу на апелантов захтјев за поврат предметне парцеле у стање у којем је раније била наступила застарјелост потраживања сходно одредби члана 25 став 5 Закона о својинскоправним односима (у даљњем тексту: ЗОСПО) на коју се апелант позвао, јер је прописано да, у случају грађења на туђем земљишту, сопственик земљишта може да тражи успоставу пређашњег стања у року од три године од дана завршетка грађевинског објекта, те је с тим у вези закључио да је апелант закаснио и са тужбеним захтјевом за поврат дијела предметне непокретности, а посебно имајући у виду да је изграђен трајни пут. Имајући у виду наведено, Основни суд је оцијенио да је приговор туженог о застарјелости потраживања основан, те је одбио апелантов тужбени захтјев и донио пресуду као у диспозитиву.

6. Одлучујући о апелантовој жалби против првостепене пресуде, Окружни суд је донио Пресуду број 15 0 П 000 292 09 Гж од 15. априла 2010. године којом је жалбу одбио и првостепену пресуду потврдио. У образложењу пресуде Окружни суд је навео да је апелант жалбом оспоравао закључак првостепеног суда у погледу приговора застаре, те, с тим у вези, закључио да је првостепени суд правилно оцијенио овај приговор туженог за шта је дао образложење које у потпуности прихвата и тај суд. Наведено је да није спорно да је траса јавног пута прокопана 1994. године, када је апеланту и настала штета, те је, полазећи од одредаба члана 376 ЗОО, којим је прописано да потраживање накнаде проузроковане штете застаријева за три године од када је оштећени сазнао штету, тај суд закључио да је потраживање застарјело, јер је апелант тужбу поднио 22. јануара 2008. године.

7. Врховни суд је, одлучујући о апелантовој ревизији против пресуде Окружног суда од 15. априла 2010. године, донио Пресуду број 118-0-П-000 564 10 Рев од 14. јуна 2012. године којом је ревизију одбио. У образложењу пресуде Врховни суд је поновио утврђено чињенично стање и правно становиште нижестепених судова, те је закључио да су нижестепени судови у погледу приговора туженог о застарјелости потраживања правилно примијенили материјално право када су одбили апелантов тужбени захтјев, позивајући се на одредбу члана 376 ЗОО. С тим у вези, Врховни суд је указао да, у смислу одредаба наведеног члана, рокови почињу да теку од настанка штете, односно сазнања за штету. С обзиром на то да је у конкретном случају штета настала 1994. године, када је апелант и сазнао, а тужбу је поднио тек 22. јануара 2008. године, то је, према мишљењу Врховног суда, протекао и субјективни трогодишњи застарни рок који се рачуна од дана сазнања за штету и учиниоца, те објективни петогодишњи рок (који је почео да тече од 19. јуна 1996. године, као дана укидања непосредне ратне опасности и ратног стања) рачунајући од дана настанка штете, чиме је, према образложењу Врховног суда, застарјело и апелантово потраживање. Осим тога, рокови застаре су, према мишљењу Врховног суда, веома важни за правну сигурност, па ни Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) не искључује примјену одредаба које прописују рокове застаре из ЗОО и услове за заштиту појединих права. Даље, Врховни суд је истакао да је одбијање тужбеног захтјева неспорно мијешање у апелантову имовину, али да су чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију прописани и услови под којима појединац може да се лиши имовине, а у конкретном случају дошло је до немогућности остваривања апелантовог права због застарјелости потраживања. С тим у вези, Врховни суд је указао да су рокови прописани чланом 376 ст. 1 и 2 ЗОО такви да суштински не онемогућавају, нити отежавају остваривање права на накнаду штете, те могу да се примијене и у конкретном случају из чега произилази да је примјена наведених одредаба у јавном интересу.

8. Врховни суд је, такође, истакао да нису основани апелантови ревизиони наводи којим указује да је у конкретном случају примјењива одредба члана 25 став 5 ЗОСПО. Врховни суд је навео да, у смислу наведеног члана, градитељ може бити само лице које може бити носилац права својине, па се, према образложењу Врховног суда, на грађење које обавља друштвено-правни субјекат на туђем земљишту, као што је у конкретном предмету случај, ове одредбе не примјењују. Имајући у виду наведено, Врховни суд је одбио ревизију као неосновану.



9. Апелант сматра да му је оспореним пресудама прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Кршење наведених права апелант види у произвољној примјени материјалног права. Према апелантовом мишљењу, у конкретном случају су требале да се примијене одредбе члана 25 ЗОСПО, а не правила облигационог права. Наведено због тога што је штета на апелантовој имовини посљедица тога што је тужени градио магистрални пут који није још завршен, тако да сматра да ни рокови застаре нису почели да теку.


10. Врховни суд је навео да су оспорене пресуде донесене правилном примјеном материјалног права, те да нису повријеђена права загарантована Уставом на чију повреду указује апелант. Врховни суд је предложио да се апелација одбије као неоснована.


11. Закон о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85 и 57/89, те "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) у релевантном дијелу гласи:

Успостављање ранијег стања и накнада у новцу

Члан 185. (1) Одговорно лице дужно је успоставити стање које

је било пре него што је штета настала. (2) Уколико успостављање ранијег стања не уклања

штету потпуно, одговорно лице дужно је за остатак штете дати накнаду у новцу.

(3) Кад успостављање ранијег стања није могуће, или кад суд сматра да није нужно да то учини одговорно лице, суд ће одредити да оно исплати оштећенику одговарајућу своту новца на име накнаде штете.

(4) Суд ће досудити оштећенику накнаду у новцу кад он то захтева, изузев ако околности датог случаја оправдавају успостављање ранијег стања.

Солидарна одговорност наручиоца и извођача радова

Члан 207. Наручилац и извођач радова на непокретности

солидарно одговарају трећем лицу за штету која му настане у вези са извођењем тих радова.

Потраживање накнаде штете

Члан 376. (1) Потраживање накнаде проузроковане штете

застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило.

(2) У сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала.

(3) Потраживање накнаде штете настале повредом уговорне обавезе застарева за време одређено за застарелост те обавезе.

12. Закон о јавним путевима ("Службени гласник Републике Српске" бр. 3/04, 51/04, 73/08 и 106/09) у релевантном дијелу гласи:

Члан 3. Јавни путеви су добра у општој употреби и у својини

Републике Српске. Управљање, одржавање, грађење и заштита путева је

дјелатност од посебног интереса за Републику Српску.

На јавним путевима се могу стицати права коришћења и права службености за постављање објеката и уређаја од јавног интереса, под условом да остварена права не угрожавају несметано и безбједно одвијање саобраћаја и не наносе штету путу, путним објектима и путном појасу.

13. Закон о експропријацији ("Службени гласник Републике Српске" бр. 112/06, 37/07, 66/08 и 110/08) у релевантном дијелу гласи:

Члан 2. Експропријација је одузимање или ограничење права

власништва на непокретностима уз правичну накнаду која не може бити нижа од тржишне вриједности непокретности.

Члан 6. ст. 1. и 2. (1) Експропријација се може вршити за потребе

Републике Српске и јединице локалне самоуправе, ако законом није другачије одређено (корисник експропријације).

(2) Корисник ће експроприсане непокретности преносити инвеститорима ради извођења радова за изградњу објеката за које је утврђен општи интерес, с тим што ће се уговором регулисати међусобна права и обавезе уговорних страна које настају експропријацијом непокретности и изградњом објеката.

Члан 77. Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи

Закон о експропријацији ("Службени гласник Републике Српске", бр. 8/96, 15/96 и 64/04).



15. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

16. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 118-0-П-000 564 10 Рев од 14. јуна 2012. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 6. јула 2012. године, а апелација је поднесена 2. августа 2012. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

17. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

18. Апелант побија наведене пресуде, тврдећи да су тим пресудама повријеђена његова права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 и члана 1 Протокола број уз Европску конвенцију.


19. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи у релевантном дијелу гласи:



е) Право на правичан поступак саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.


1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом.

21. У вези с примјењивошћу члана 6 став 1 Европске конвенције на конкретан случај, Уставни суд запажа да се поступак односи на накнаду штете. Према пракси Уставног суда, "право на накнаду штете у траженом износу представља право приватног карактера и, као такво, грађанско право на које се примјењују стандарди правичног суђења" (види, Уставни суд, Одлука број АП 428/04 од 23. марта 2005. године, став 22, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 32/05).

22. Уставни суд запажа да је спорно питање, у ствари, да ли је апелантово предметно потраживање, како тврди Врховни суд, застарјело, односно да ли је Врховни суд о спорном питању застарјелости потраживања расправио уз правилну примјену материјалног права.

23. У вези с тим спорним питањем, Уставни суд подсјећа на то да је готово идентично чињенично и правно питање, у контексту одлука редовних судова који су у коначници због застаре и недостатка пасивне легитимације одбили тужбени захтјев усмјерен на обавезивање туженог да апеланту у том предмету на име одузетог земљишта за изградњу регионалног пута Прњавор - Челинац исплати накнаду, разматрао у својој новијој пракси у предмету број АП 2986/11 (види, Уставни суд, Одлука број АП 2986/11 од 18. новембра 2014. године, доступна на интернетској страници Уставног суда www.ustavnisud.ba, тачка 35). Уставни суд подсјећа на то да је у цитираној одлуци, расправљајући о готово идентичном чињеничном и правном питању са аспекта примјене материјалног права, утврдио кршење апелантовог права на правично суђење. Уставни суд подсјећа на то да је у цитираној одлуци приликом одлучивања пошао од усаглашеног правног схватања редовних судова из оба ентитета (Суд Босне и Херцеговине, Врховни суд ФБиХ, Врховни суд Републике Српске и Апелациони суд у Дистрикту Брчко БиХ) усвојеног на панелима за уједначавање судске праксе из грађанске области (30. јануар 2014. године). Наиме, Уставни суд је у цитираној одлуци подсјетио на то да је на наведеним панелима расправљано о питањима застарјелости потраживања у случају изградње објеката од јавног интереса или извођења других радова од јавног интереса, чија је посљедица потпуно или дјелимично одузимање права својине физичким или правним лицима на непокретностима иако не постоји одлука о одузимању, односно одлука о утврђивању јавног интереса и рјешење о експропријацији (у пракси познатија као фактичка експропријација). У цитираној одлуци је истакнуто да је усаглашено правно схватање да захтјев за новчану накнаду због извршене фактичке експропријације не застаријева имајући у виду да су, у случају фактичке експропријације, физичка или правна лица лишена права својине, па је основ тужбеног захтјева, у ствари, захтјев за поврат својине. Уставни суд подсјећа и на то да су редовни судови приликом расправљања о том спорном питању на панелима имали у виду да право да се

захтијева поврат својине не застаријева, па да, сходно томе, ни захтјев за тражену накнаду не застаријева. Уставни суд подсјећа да је о готово идентичном чињеничном и правном питању расправљао и у предмету број АП 2676/11 (види, Уставни суд, Одлука број АП 2676/11 од 9. децембра 2014. године, доступна на интернетској страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

24. Доводећи наведено у контекст с предметним случајем, Уставни суд запажа да такво становиште у цијелости може да се примијени и на конкретан случај. Наиме, Уставни суд запажа да у конкретном случају није било спорно апелантово право на спорној непокретности, затим, да је одлуком Владе Републике Српске из 1997. године утврђен општи интерес за изградњу магистралног пута Устипрача - Фоча, али да, у складу са Законом о експропријацији, експропријација није извршена, већ је извршена тзв. фактичка експропријација без спровођења поступка прописаног законом, да је изградњом пута апелантова спорна непокретност уништена, да у таквим околностима поврат предметне непокретности, односно поврат у пређашње стање више није био могућ (како је, у ствари, примарно и гласио тужбени захтјев), да је у поступку фактичке експропријације апелант неспорно лишен своје имовине, па у таквим околностима ни захтјев за тражену накнаду (на име лишавања права на имовину) није могао да застари. Стога је, сходно наведеном, и у конкретном случају Врховни суд произвољно примијенио одредбе члана 376 ЗОО утврђујући застару потраживања, јер цитиране одредбе ЗОО нису могле да се примијене на конкретан случај, будући да потраживање које проистиче из тзв. фактичке експропријације не подлијеже застари. Имајући у виду све наведено, те подржавајући своју праксу из цитираних одлука, Уставни суд закључује да је и у предметном случају оспореном одлуком Врховног суда прекршено апелантово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Осим тога, Уставни суд је ову праксу слиједио и у низу других предмета (види, Уставни суд, одлуке бр. АП 4457/11 од 18. новембра 2014. године, АП 1706/12 од 17. марта 2015. године и АП 4731/12 од 21. јула 2015. године, доступне на интернетској страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

25. На крају, Уставни суд, као што је то учинио и у Одлуци број АП 2676/11 (АП 2676/11, тачка 33), сматра цјелисходним подсјетити и на становиште из одлуке (op. cit., АП 2986/11, тач. 33 и 34) у вези с пасивном легитимацијом туженог о чему се Основни суд детаљно изјаснио (Окружни суд и Врховни суд се у конкретном случају нису бавили питањем пасивне легитимације туженог у контексту истакнутог приговора, имајући у виду да је потраживање застарјело). Наиме, Уставни суд је у цитираној одлуци, подржавајући своју досадашњу праксу, утврдио повреду права на правично суђење и у том сегменту, јер су редовни судови оцијенили оправданим приговор недостатка пасивне легитимације код туженог (такође, ЈП "Путеви" РС), указавши на то да се о том питању треба расправити, сходно Закону о експропријацији и члану 207 ЗОО.

Право на имовину

26. С обзиром на то да је у претходним тачкама ове одлуке утврђено кршење апелантовог права на правично суђење, Уставни суд сматра да није потребно посебно образлагати и наводе о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.



27. Уставни суд закључује да постоји кршење апелантовог права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Врховни суд произвољно примијенио материјално право у сегменту застаре потраживања у случају тзв. фактичке експропријације.






predmetu broj AP 2956/12, rješavajući apelaciju Radeta Mašića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj /94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Radeta Mašića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana


Ukida se Presuda Vrhovnog suda Republike Srpske broj 118-0-P-000 564 10 Rev od 14. juna 2012. godine.

Predmet se vraća Vrhovnom sudu Republike Srpske, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Vrhovnom sudu Republike Srpske da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Rade Mašić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Miljena, općina Čajniče, kojeg zastupa Nada Mandić, advokat iz Istočnog Sarajeva, podnio je 2. augusta 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud RS) broj 118-0-P-000 564 10 Rev od 14. juna 2012. godine, Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 15 0 P 000 292 09 Gž od 15. aprila 2010. godine i Presude Osnovnog suda u Foči (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 094-0-P-08-000 013 od 17. decembra 2008. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Okružnog suda, Osnovnog suda i JP "Putevi Republike Srpske" (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je 12. augusta 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je odgovor na apelaciju dostavio 21. augusta 2015. godine, dok Okružni sud, Osnovni sud i tuženi nisu dostavili odgovor u ostavljenom roku koji je istekao 24. augusta 2015. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Presudom Osnovnog suda broj 094 0 P 08-000 013 od 17. decembra 2008. godine odbijen je apelantov tužbeni zahtjev kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu vrati u posjed zauzetu parcelu preciziranu u presudi, te da mu dovede parcelu u stanje u kojem je ranije bila, "prije zatrpavanja puta", ili da mu na ime pričinjene štete isplati iznos od 10.123,00 KM uz plaćanje troškova parničnog postupka. U obrazloženju Osnovni sud je naveo da je na osnovu provedenih dokaza nesporno utvrđeno da je apelant vlasnik predmetne parcele, te da je tuženi prilikom izgradnje javnog puta Foča - Ustiprača, bez prethodno provedenog postupka eksproprijacije, zauzeo dio predmetne parcele preko koje je izgrađen javni put. Osnovni sud je naveo da nije osnovan prigovor nedostatka pasivne legitimacije tuženog, jer je nesporno da eksproprijacija nije provedena, a da je Republička direkcija za puteve, čiji je pravni sljednik tuženi, odlukom Vlade Republike Srpske od 15. augusta 1997. godine, kao investitor i naručilac radova, počeo radove na izgradnji puta Foča- Ustiprača preko dijela apelantove parcele. Međutim, Osnovni sud je zaključio da je prigovor zastare potraživanja koji je istakao tuženi osnovan shodno odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO), kojim je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećeni saznao za štetu. S tim u vezi, Osnovni sud je obrazložio da je u konkretnom slučaju apelant za štetu pričinjenu na njegovoj parceli saznao 1994. godine, kada je izgrađen put preko dijela njegove parcele, a tužbu u ovoj parnici je podnio 22. januara 2008. godine. Pored navedenog, Osnovni sud je zaključio da je i u odnosu na apelantov zahtjev za povrat predmetne parcele u stanje u kojem je ranije bila nastupila zastarjelost potraživanja shodno odredbi člana 25. stav 5. Zakona o vlasničkopravnim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOSPO) na koju se apelant pozvao, jer je propisano da, u slučaju građenja na tuđem zemljištu, vlasnik zemljišta može da traži uspostavu prijašnjeg stanja u roku od tri godine od dana završetka građevinskog objekta, te je s tim u vezi zaključio da je apelant zakasnio i sa tužbenim zahtjevom za povrat dijela predmetne nekretnine, a posebno imajući u vidu da je izgrađen trajni put. Imajući u vidu navedeno, Osnovni sud je ocijenio da je prigovor tuženog o zastarjelosti potraživanja osnovan, te je odbio apelantov tužbeni zahtjev i donio presudu kao u dispozitivu.

6. Odlučujući o apelantovoj žalbi protiv prvostepene presude, Okružni sud je donio Presudu broj 15 0 P 000 292 09 Gž od 15. aprila 2010. godine kojom je žalbu odbio i prvostepenu presudu potvrdio. U obrazloženju presude Okružni sud je naveo da je apelant žalbom osporavao zaključak prvostepenog suda u pogledu prigovora zastare, te, s tim u vezi, zaključio da je prvostepeni sud pravilno ocijenio ovaj prigovor tuženog za šta je dao obrazloženje koje u potpunosti prihvata i taj sud. Navedeno je da nije sporno da je trasa javnog puta prokopana 1994. godine, kada je apelantu i nastala šteta, te je, polazeći od odredaba člana 376. ZOO, kojim je propisano da potraživanje naknade


prouzrokovane štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećeni saznao štetu, taj sud zaključio da je potraživanje zastarjelo, jer je apelant tužbu podnio 22. januara 2008. godine.

7. Vrhovni sud je, odlučujući o apelantovoj reviziji protiv presude Okružnog suda od 15. aprila 2010. godine, donio Presudu broj 118-0-P-000 564 10 Rev od 14. juna 2012. godine kojom je reviziju odbio. U obrazloženju presude Vrhovni sud je ponovio utvrđeno činjenično stanje i pravni stav nižestepenih sudova, te je zaključio da su nižestepeni sudovi u pogledu prigovora tuženog o zastarjelosti potraživanja pravilno primijenili materijalno pravo kada su odbili apelantov tužbeni zahtjev, pozivajući se na odredbu člana 376. ZOO. S tim u vezi, Vrhovni sud je ukazao da, u smislu odredaba navedenog člana, rokovi počinju teći od nastanka štete, odnosno saznanja za štetu. S obzirom na to da je u konkretnom slučaju šteta nastala 1994. godine, kada je apelant i saznao, a tužbu je podnio tek 22. januara 2008. godine, to je, prema mišljenju Vrhovnog suda, protekao i subjektivni trogodišnji zastarni rok koji se računa od dana saznanja za štetu i učinioca, te objektivni petogodišnji rok (koji je počeo teći od 19. juna 1996. godine, kao dana ukidanja neposredne ratne opasnosti i ratnog stanja) računajući od dana nastanka štete, čime je, prema obrazloženju Vrhovnog suda, zastarjelo i apelantovo potraživanje. Osim toga, rokovi zastare su, prema mišljenju Vrhovnog suda, veoma važni za pravnu sigurnost, pa ni Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) ne isključuje primjenu odredaba koje propisuju rokove zastare iz ZOO i uvjete za zaštitu pojedinih prava. Dalje, Vrhovni sud je istakao da je odbijanje tužbenog zahtjeva nesporno miješanje u apelantovu imovinu, ali da su članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju propisani i uvjeti pod kojima se pojedinac može lišiti imovine, a u konkretnom slučaju došlo je do nemogućnosti ostvarivanja apelantovog prava zbog zastarjelosti potraživanja. S tim u vezi, Vrhovni sud je ukazao da su rokovi propisani članom 376. st. 1. i 2. ZOO takvi da suštinski ne onemogućavaju, niti otežavaju ostvarivanje prava na naknadu štete, te se mogu primijeniti i u konkretnom slučaju iz čega proizlazi da je primjena navedenih odredaba u javnom interesu.

8. Vrhovni sud je, također, istakao da nisu osnovani apelantovi revizioni navodi kojim ukazuje da je u konkretnom slučaju primjenjiva odredba člana 25. stav 5. ZOSPO. Vrhovni sud je naveo da, u smislu navedenog člana, graditelj može biti samo lice koje može biti nositelj prava vlasništva, pa se, prema obrazloženju Vrhovnog suda, na građenje koje obavlja društveno-pravni subjekt na tuđem zemljištu, kao što je u konkretnom predmetu slučaj, ove odredbe ne primjenjuju. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je odbio reviziju kao neosnovanu.


9. Apelant smatra da mu je osporenim presudama prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Kršenje navedenih prava apelant vidi u proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. Prema apelantovom mišljenju, u konkretnom slučaju su trebale da se primijene odredbe člana 25. ZOSPO, a ne pravila obligacionog prava. Navedeno zbog toga što je šteta na apelantovoj imovini posljedica toga što je tuženi gradio magistralni put koji nije još završen, tako da smatra da ni rokovi zastare nisu počeli teći.


10. Vrhovni sud je naveo da su osporene presude donesene pravilnom primjenom materijalnog prava, te da nisu povrijeđena

prava zagarantirana Ustavom na čiju povredu ukazuje apelant. Vrhovni sud je predložio da se apelacija odbije kao neosnovana.


11. Zakon o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) u relevantnom dijelu glasi:

Uspostavljanje ranijeg stanja i naknada u novcu Član 185.

(1) Odgovorno lice dužno je uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala.

(2) Ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je za ostatak štete dati naknadu u novcu.

(3) Kad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud će odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete.

(4) Sud će dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja.

Solidarna odgovornost naručioca i izvođača radova Član 207.

Naručilac i izvođač radova na nepokretnosti solidarno odgovaraju trećem licu za štetu koja mu nastane u vezi sa izvođenjem tih radova.

Potraživanje naknade štete Član 376.

(1) Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo.

(2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala.

(3) Potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze.

12. Zakon o javnim putevima ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 3/04, 51/04, 73/08 i 106/09) u relevantnom dijelu glasi:

Član 3. Javni putevi su dobra u opštoj upotrebi i u svojini

Republike Srpske. Upravljanje, održavanje, građenje i zaštita puteva je

djelatnost od posebnog interesa za Republiku Srpsku. Na javnim putevima se mogu sticati prava korišćenja i

prava službenosti za postavljanje objekata i uređaja od javnog interesa, pod uslovom da ostvarena prava ne ugrožavaju nesmetano i bezbjedno odvijanje saobraćaja i ne nanose štetu putu, putnim objektima i putnom pojasu.

13. Zakon o eksproprijaciji ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 112/06, 37/07, 66/08 i 110/08) u relevantnom dijelu glasi:



Član 6. st. 1. i 2. (1) Eksproprijacija se može vršiti za potrebe Republike






VI. Dopustivost



16. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 118-0-P-000 564 10 Rev od 14. juna 2012. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 6. jula 2012. godine, a apelacija je podnesena 2. augusta 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.


VII. Meritum

18. Apelant pobija navedene presude, tvrdeći da su tim presudama povrijeđena njegova prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. i člana 1. Protokola broj uz Evropsku konvenciju.


19. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi u relevantnom dijelu glasi:




1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

21. U vezi s primjenjivošću člana 6. stav 1. Evropske konvencije na konkretan slučaj, Ustavni sud zapaža da se postupak odnosi na naknadu štete. Prema praksi Ustavnog suda, "pravo na naknadu štete u traženom iznosu predstavlja pravo privatnog karaktera i, kao takvo, građansko pravo na koje se primjenjuju standardi pravičnog suđenja" (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 428/04 od 23. marta 2005. godine, stav 22, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 32/05).

22. Ustavni sud zapaža da je sporno pitanje, ustvari, da li je apelantovo predmetno potraživanje, kako tvrdi Vrhovni sud, zastarjelo, odnosno da li je Vrhovni sud o spornom pitanju zastarjelosti potraživanja raspravio uz pravilnu primjenu materijalnog prava.

23. U vezi s tim spornim pitanjem, Ustavni sud podsjeća na to da je gotovo identično činjenično i pravno pitanje, u kontekstu

odluka redovnih sudova koji su u konačnici zbog zastare i nedostatka pasivne legitimacije odbili tužbeni zahtjev usmjeren na obavezivanje tuženog da apelantu u tom predmetu na ime oduzetog zemljišta za izgradnju regionalnog puta Prnjavor - Čelinac isplati naknadu, razmatrao u svojoj novijoj praksi u predmetu broj AP 2986/11 (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2986/11 od 18. novembra 2014. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba, tačka 35). Ustavni sud podsjeća na to da je u citiranoj odluci, raspravljajući o gotovo identičnom činjeničnom i pravnom pitanju sa aspekta primjene materijalnog prava, utvrdio kršenje apelantovog prava na pravično suđenje. Ustavni sud podsjeća na to da je u citiranoj odluci prilikom odlučivanja pošao od usaglašenog pravnog shvatanja redovnih sudova iz oba entiteta (Sud Bosne i Hercegovine, Vrhovni sud FBiH, Vrhovni sud Republike Srpske i Apelacioni sud u Distriktu Brčko BiH) usvojenog na panelima za ujednačavanje sudske prakse iz građanske oblasti (30. januar 2014. godine). Naime, Ustavni sud je u citiranoj odluci podsjetio na to da je na navedenim panelima raspravljano o pitanjima zastarjelosti potraživanja u slučaju izgradnje objekata od javnog interesa ili izvođenja drugih radova od javnog interesa, čija je posljedica potpuno ili djelimično oduzimanje prava vlasništva fizičkim ili pravnim licima na nekretninama iako ne postoji odluka o oduzimanju, odnosno odluka o utvrđivanju javnog interesa i rješenje o eksproprijaciji (u praksi poznatija kao faktička eksproprijacija). U citiranoj odluci je istaknuto da je usaglašeno pravno shvatanje da zahtjev za novčanu naknadu zbog izvršene faktičke eksproprijacije ne zastarijeva imajući u vidu da su, u slučaju faktičke eksproprijacije, fizička ili pravna lica lišena prava vlasništva, pa je osnov tužbenog zahtjeva, ustvari, zahtjev za povrat vlasništva. Ustavni sud podsjeća i na to da su redovni sudovi prilikom raspravljanja o tom spornom pitanju na panelima imali u vidu da pravo da se zahtijeva povrat vlasništva ne zastarijeva, pa da, shodno tome, ni zahtjev za traženu naknadu ne zastarijeva. Ustavni sud podsjeća da je o gotovo identičnom činjeničnom i pravnom pitanju raspravljao i u predmetu broj AP 2676/11 (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2676/11 od 9. decembra 2014. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

24. Dovodeći navedeno u kontekst s predmetnim slučajem, Ustavni sud zapaža da se takav stav u cijelosti može primijeniti i na konkretan slučaj. Naime, Ustavni sud zapaža da u konkretnom slučaju nije bilo sporno apelantovo pravo na spornoj nekretnini, zatim, da je odlukom Vlade Republike Srpske iz 1997. godine utvrđen opći interes za izgradnju magistralnog puta Ustiprača- Foča, ali da, u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji, eksproprijacija nije izvršena, već je izvršena tzv. faktička eksproprijacija bez provođenja postupka propisanog zakonom, da je izgradnjom puta apelantova sporna nekretnina uništena, da u takvim okolnostima povrat predmetne nekretnine, odnosno povrat u prijašnje stanje više nije bio moguć (kako je, ustvari, primarno i glasio tužbeni zahtjev), da je u postupku faktičke eksproprijacije apelant nesporno lišen svoje imovine, pa u takvim okolnostima ni zahtjev za traženu naknadu (na ime lišavanja prava na imovinu) nije mogao zastarjeti. Stoga je, shodno navedenom, i u konkretnom slučaju Vrhovni sud proizvoljno primijenio odredbe člana 376. ZOO utvrđujući zastaru potraživanja, jer se citirane odredbe ZOO nisu mogle primijeniti na konkretan slučaj, budući da potraživanje koje proistječe iz tzv. faktičke eksproprijacije ne podliježe zastari. Imajući u vidu sve navedeno, te podržavajući svoju praksu iz citiranih odluka, Ustavni sud zaključuje da je i u predmetnom slučaju osporenom odlukom Vrhovnog suda prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Osim toga, Ustavni sud je ovu praksu slijedio i u nizu drugih predmeta (vidi, Ustavni sud,


odluke br. AP 4457/11 od 18. novembra 2014. godine, AP 1706/12 od 17. marta 2015. godine i AP 4731/12 od 21. jula 2015. godine, dostupne na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

25. Na kraju, Ustavni sud, kao što je to učinio i u Odluci broj AP 2676/11 (AP 2676/11, tačka 33), smatra svrsishodnim podsjetiti i na stav iz odluke (op. cit., AP 2986/11, tač. 33. i 34) u vezi s pasivnom legitimacijom tuženog o čemu se Osnovni sud detaljno izjasnio (Okružni sud i Vrhovni sud se u konkretnom slučaju nisu bavili pitanjem pasivne legitimacije tuženog u kontekstu istaknutog prigovora, imajući u vidu da je potraživanje zastarjelo). Naime, Ustavni sud je u citiranoj odluci, podržavajući svoju dosadašnju praksu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i u tom segmentu, jer su redovni sudovi ocijenili opravdanim prigovor nedostatka pasivne legitimacije kod tuženog (također, JP "Putevi" RS), ukazavši na to da se o tom pitanju treba raspraviti, shodno Zakonu o eksproprijaciji i članu 207. ZOO.

Pravo na imovinu

26. S obzirom na to da je u prethodnim tačkama ove odluke utvrđeno kršenje apelantovog prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da nije potrebno posebno obrazlagati i navode o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

27. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje apelantovog prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je Vrhovni sud proizvoljno primijenio materijalno pravo u segmentu zastare potraživanja u slučaju tzv. faktičke eksproprijacije.






predmetu broj AP 4042/12, rješavajući apelaciju Slobodanke Dakić i drugih, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja apelacija Slobodanke Dakić,

Bobana Dakića, Radeta Dakića i Draženke Milanović. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka


Ukida se Presuda Okružnog suda u Banjaluci broj 75 0 P 019622 11 Gž od 23. listopada 2012. godine u dijelu koji se odnosi na naknadu materijalne štete.

Predmet se vraća Okružnom sudu u Banjaluci, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Okružnom sudu u Banjaluci da u roku od 90 od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odbija se kao neutemeljena apelacija Slobodanke Dakić, Bobana Dakića, Radeta Dakića i Draženke Milanović izjavljena protiv Presude Okružnog suda u Banjaluci broj 75 0 P 019622 11 Gž od 23. listopada 2012. godine u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Slobodanka Dakić, Boban Dakić, Rade Dakić i Draženka Milanović (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Luka Vulin, odvjetnik iz Mrkonjić Grada, podnijeli su 23. studenog 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 75 0 P 019622 11 Gž od 23. listopada 2012. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda i Pravobraniteljstva Republike Srpske, zakonskog zastupnika Republike Srpske, kao suprotne strane u postupku (u daljnjem tekstu: tužena) zatraženo je 13. studenog 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Okružni sud je dostavio odgovor 1. prosinca 2014. godine, a tužena je dostavila odgovor na apelaciju 21. studenog 2014. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Presudom Osnovnog suda u Mrkonjić Gradu (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 75 0 P 19622 10 P od 11. svibnja 2011. godine usvojen je tužbeni zahtjev apelanata i obvezana tužena da svakom od apelanata ponaosob isplati precizirane iznose na ime duševne boli sa zakonskom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao i da apelantu Radetu Dakiću isplati troškove sahrane i četrdesetodnevnog spomena, u preciziranom iznosu, sa kamatom od dana podnošenja tužbe, kao i da apelantima plati troškove parničnog postupka.

6. U obrazloženju presude Osnovni sud je naveo da su apelanti, krvni srodnici pokojnog Milenka Dakića, podnijeli tužbu (11. listopada 2010. godine) radi naknade štete u kojoj su istaknuli da je Milenko Dakić nestao 1995. godine kao pripadnik Vojske Republike Srpske, da 15 godina nisu ništa znali o njegovoj sudbini, te da je tek 5. kolovoza 2010. godine identificirano njegovo tijelo kada su saznali da je izgubio život, te ga sahranili prema mjesnim običajima. Osnovni sud je naveo da su među parničnim strankama sporne osnova i visina zahtjeva, kao i da iz isprava nije upitno da su apelanti srodnici Milenka Dakića, "koji je smrtno stradao 10. listopada 1995. godine", da je


identifikacija njegovih posmrtnih ostataka izvršena 5. kolovoza 2010. godine, da je bio pripadnik Vojske Republike Srpske, "da je nestao, odnosno da se nakon 10. listopada 1995. godine ništa nije znalo o njegovoj sudbini, te je njegov identitet, odnosno njegova sudbina utvrđena tek 5. kolovoza 2010. godine prilikom identifikacije posmrtnih ostataka, kada je i izdana potvrda o smrti". Osnovni sud je zaključio da je tužena odgovorna i da se ta odgovornost temelji na članku 173. Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). Dalje, Osnovni sud je naveo da je odredbama članka 376. stavak 1. ZOO propisano da potraživanje štete zastarijeva za tri godine od dana kada je oštećenik saznao za štetu i za osobu koja je štetu počinila, a saznanje obuhvaća i saznanje o svim činjenicama od kojih ovise opseg i visina štete i ovo saznanje se ne mora uvijek podudarati sa momentom nastanka štetnog događaja. Osnovni sud je naveo da je nepobitno da je Milenko Dakić smrtno stradao, a da je tužba podnesena 11. listopada 2010. godine, ali su apelanti za konačnu sudbinu Milenka Dakića saznali tek 5. kolovoza 2010. godine. Sve do tada nisu bili sigurni u njegovu sudbinu, nisu vodili postupak radi proglašenja nestale osobe za umrlu, odnosno radi utvrđivanja smrti. Stoga je prigovor tužene da je nastupila zastara Osnovni sud odbio. Osnovni sud je, dalje, istaknuo da je nadležan u pravnoj stvari po zahtjevu za naknadu materijalne i nematerijalne štete, te se pozvao na čl. 155, 173, 200. i 201. ZOO na temelju kojih je ustvrdio da je tužbeni zahtjev utemeljen i da su iznosi za naknadu nematerijalne štete realni za svakog ponaosob apelanta, a materijalnu štetu je dosudio po osnovi čl. 155. i 173. ZOO, na temelju priloženih dokaza o troškovima sahrane.

7. Protiv prvostupanjske presude priziv je izjavila tužena. Okružni sud je donio Presudu broj 75 0 P 019622 11 Gž od 23. listopada 2012. godine kojom je priziv uvažio i prvostupanjsku presudu preinačio na način da je tužbeni zahtjev u cijelosti odbijen.

8. U obrazloženju presude Okružni sud je istaknuo da se prizivom utemeljeno ukazuje na pogrešnu primjenu materijalnog prava u svezi sa odlukom o zastari potraživanja. Okružni sud je istaknuo da je odredbom članka 376. ZOO propisan subjektivni rok za potraživanje naknade štete koji iznosi tri godine i da počinje teći od dana saznanja oštećenog za štetu i osobu koja je štetu počinila, a objektivni rok je pet godina i računa se od dana nastanka štete (članak 376. stavak 2. ZOO). Okružni sud je istaknuo da subjektivni rok zastarjelosti teče unutar objektivnog roka i vezuje se za moment saznanja za štetu i izvršenika. Saznanje za štetu predstavlja saznanje o postojanju štete, a saznanje za osobu koja je učinila štetu predstavlja moment kada su oštećenom dostupni podaci o ličnosti štetnika s potrebnim podacima za poduzimanje odgovarajućih radnji u svrhu ostvarivanja naknade štete. Okružni sud je, dalje, istaknuo da je početak objektivnog roka povezan sa činjenicom nastanka štete, a subjektivni rok počinje teći od časa kada je oštećeni saznao za štetu, te je moguće postojanje vremenskog raskoraka između nastanka štete i saznanja za štetu. Samo u slučaju da subjektivni zastarni rok uopće nije počeo teći ili nije protekao do podnošenja tužbe potraživanje zastarijeva protekom objektivnog roka. U konkretnom slučaju, prema mišljenju Okružnog suda, nastanak štete vezuje se za dan nestanka pokojnog Milenka Dakića, ali obzirom na činjenicu da su proglašeni ratno stanje i stanje neposredne ratne opasnosti na teritoriju Republike Srpske, koji su predstavljali nesavladive prepreke za ostvarivanje prava na naknadu štete pred sudom, objektivni rok zastarjelosti iz članka 376. ZOO počeo je teći 19. lipnja 1996. godine, pa proizlazi da je objektivni rok istekao 19. lipnja 2001. godine. Prema tome, obzirom na to da je objektivni rok istekao 19. lipnja 2001. godine, nije relevantno što apelanti tvrde da su saznanje o smrti imali tek 8. listopada 2010. godine, kada je izvršena

identifikacija, jer subjektivni rok ne može teći izvan okvira objektivnog roka određenog zakonom, a koji je u konkretnom slučaju istekao, pa pošto je tužba podnesena 11. listopada 2010. godine, to je utemeljen prigovor zastare potraživanja zbog čega je tužbeni zahtjev trebalo odbiti.


9. Apelanti ističu da im je osporenom odlukom Okružnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), kao i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelanti navode da je Okružni sud usvojio pogrešno stajalište, odnosno pogrešno primijenio materijalno pravo kada je utvrdio da je nastupila zastara zbog toga što apelanti do identifikacije posmrtnih ostataka pokojnog Milenka Dakića nisu mogli biti uvjereni da je odista mrtav. Apelanti ističu da su se nadali da je živ i da je možda zarobljen, te da će se vratiti. Prema mišljenju apelanata, do dana identifikacije nisu postojali uvjeti za podnošenje tužbe, a nije proveden postupak proglašenja Milenka Dakića umrlim.


10. U odgovoru na apelaciju Okružni sud je naveo da nisu utemeljeni navodi apelanata o kršenju navedenih prava, te da su u presudi dani razlozi za odlučenje pri kojima ostaje i u odgovoru na apelaciju.

11. U odgovoru na apelaciju tužena je istaknula da je apelacija neutemeljena, jer je Okružni sud pravilno primijenio materijalno pravo kada je utvrdio da je nastupila zastara, jer subjektivni rok ne može teći izvan objektivnog roka.


12. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/86 i 57/89) relevantne odredbe glase:

Član 360. st. 1. i 2. Opšte pravilo

(1) Zastarom prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obaveze. (2) Zastara nastupa kad protekne zakonom određeno

vrijeme u kojem je vjerovnik mogao zahtijevati ispunjenje obaveze.

Član 361. stav 1. Kad zastarijevanje počinje teći

(1) Zastarijevanje počinje teći prvog dana poslije dana kada je vjerovnik imao pravo zahtijevati ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano.

Član 376. st. 1. i 2. Potraživanje naknade štete

(1) Potraživanje naknade uzrokovane štete zastarijeva za tri godine od dana kad je oštećenik doznao za štetu i za osobu koja je štetu učinila.

(2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kada je šteta nastala.

VI. Dopustivost


14. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio


odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

15. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je presuda Okružnog suda protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelant je primio 2. studenog 2012. godine, a apelacija je podnesena 23. studenog 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.


VII. Meritum

17. Apelanti smatraju da im je osporenom presudom Okružnog suda povrijeđeno pravo iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno pravo iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.



Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.


1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

20. U svezi s primjenom članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije na konkretan slučaj, Ustavni sud zapaža da se postupak odnosi na naknadu štete. Prema praksi Ustavnog suda, "pravo na naknadu štete u traženom iznosu predstavlja pravo privatnog karaktera i, kao takvo, građansko pravo na koje se primjenjuju standardi pravičnog suđenja" (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 428/04 od 23. ožujka 2005. godine, stavak 22, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 32/05).

21. Apelanti smatraju da je Okružni sud pri donošenju svoje odluke proizvoljno primijenio odredbu članka 367. ZOO, kada je utvrdio da je rok istekao 19. lipnja 2001. godine, jer tek sa danom identifikacije posmrtnih ostataka apelanti su imali saznanje da je nastupio štetni događaj.

22. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

23. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stajalištu, može iznimno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao kako očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, obzirom na apelacijske navode, ispitati je li osporena odluka utemeljena na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava.

24. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je prvostupanjski sud usvojio tužbeni zahtjev apelanata. Međutim, Ustavni sud zapaža da je Okružni sud svoju odluku, kojom je u konačnici odbijen tužbeni zahtjev apelanata, zasnovao na odredbi članka 367. stavak 2. ZOO. Naime, Okružni sud je naveo da se nastanak štete vezuje za dan nestanka Milenka Dakića, 10. listopada 1995. godine, ali imajući u vidu rat kao nesavladivu prepreku za ostvarivanje prava na naknadu štete, objektivni rok je počeo teći od dana prestanka rata i neposredne ratne opasnosti (19. lipanj 1996. godine), te je istekao 19. lipnja 2001. godine.

25. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža da je Europski sud u svojoj odluci donesenoj u predmetu Baničević protiv Hrvatske od 21. listopada 2012. godine ukazao da zakonski zastarni rokovi imaju nekoliko važnih svrha, kao što su osiguranje pravne izvjesnosti i pravomoćnosti i zaštita mogućih tuženika od zastarjelih zahtjeva kojima bi se moglo teško suprotstaviti i spriječiti nepravda koja bi mogla nastati ako se od sudaca traži da odluče o događajima koji su se dogodili u dalekoj prošlosti, na osnovi dokaza koji bi mogli postati nepouzdani ili nepotpuni zbog proteka vremena. Prema mišljenju Europskog suda, postojanje zastarnog roka nije, per se, nespojivo s Konvencijom. Stoga je naglašeno da je zadatak Europskog suda u konkretnom predmetu da utvrdi jesu li priroda roka o kojemu je riječ i/ili način na koji je primijenjen spojivi s Konvencijom (vidi, Vrbica protiv Hrvatske, broj 32540/05, stavak 66, 1. travnja 2010. god.). Prema mišljenju Europskog suda, to osobito znači da se Europski sud mora uvjeriti kako se primjena zakonskih rokova može smatrati predvidivom za podnositelje obzirom na nadležno zakonodavstvo i konkretne okolnosti predmeta. Tako je u predmetu Baničević Europski sud naglasio da nije bilo ničega što bi spriječilo podnositelje (niti oni tvrde drukčije) da podnesu svoju građansku tužbu za naknadu štete u općem zakonskom zastarnom roku na temelju članka 376. ZOO. Prema mišljenju Europskog suda, time što svoju građansku tužbu nisu podnijeli u općem zastarnom roku podnositelji su se, iako su imali odvjetnika, našli u situaciji u kojoj su se izložili opasnosti da nastupi zastara u odnosu na njihovu građansku tužbu. Prema tome, Europski sud je istaknuo da se ne može reći da su sami zakonski zastarni rokovi, ili način na koji su primijenjeni u ovom predmetu, povrijedili samu bit prava podnositelja na pristup sudu (vidi, Europski sud, Baničević protiv Hrvatske, odluka od 2. listopada 2012. godine, aplikacija broj 44252/10, st. 31- 37).

26. Dalje, Ustavni sud podjeća na svoju praksu u kojoj je rješavao pitanje naknade nematerijalne štete (vidi Odluku broj AP 4128/10 od 28. ožujka 2014. godine, dostupnu na www.ustavnisud.ba). U navedenom predmetu apelanti su osporili presudu Vrhovnog suda Republike Srpske u kojoj je navedeno da se rokovi zastarjelosti potraživanja naknade nematerijalne štete moraju dovesti u svezu sa uvjetima za proglašenje nestale osobe umrlom koje propisuje Zakon o izvanparničnom postupku (članak 61. stavak 1. toč. 4. i 67. stavak 2), te da se, u smislu


članka 376. st. 1. i 2, rokovi zastare ne računaju od dana kada je doneseno pravomoćno rješenje u izvanparničnom postupku o proglašenju nestale osobe umrlom, niti od dana koji je utvrđen kao dan smrti nestale osobe, već se rok zastare naknade nematerijalne štete ima računati od dana kada su se stekli uvjeti za proglašenje nestale osobe umrlom a u konkretnom slučaju to je protekom godinu dana od dana prestanka neprijateljstava, to jeste od 19. lipnja 1997. godine. Vrhovni sud je u navedenom predmetu broj AP 4128/10 utvrdio da je tužba u predmetnoj pravnoj stvari podnesena 5. rujna 2007. godine, te je protekao subjektivni i objektivni rok zastare potraživanja naknade nematerijalne štete, pa je tužbeni zahtjev pravilno odbijen, a Ustavni sud je, ispitujući stajalište Vrhovnog suda u apelaciji broj AP 4128/10, utvrdio da u konkretnom slučaju nije bilo ničega što bi apelante spriječilo da svoju građansku tužbu za naknadu štete podnesu u roku iz odredbe članka 376. st. 1. i 2. ZOO, te je utvrdio da nema kršenja prava na pravično suđenje.

27. Imajući u vidu navode apelanata iz apelacije, kao i činjenice u konkretnom slučaju, te već iznesena stajališta Europskog suda i Ustavnog suda, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o specifičnoj situaciji u kojoj su apelanti, kao obitelj stradalog, tražili naknadu nematerijalne i materijalne štete, koja je proizašla iz istog događaja nestanka (1995. godine) a potom identifikacije tijela (2010. godine) njihovog bliskog srodnika. S tim u svezi, Ustavni sud primjećuje da je Okružni sud dao svoje razloge o zastari, odbijajući tužbeni zahtjev u cijelosti – obrazlažući da je nastupila zastara primjenom članka 376. stavak 2. ZOO. U tom kontekstu Ustavni sud primjećuje da je Okružni sud utvrdio da je u konkretnom slučaju štetni događaj nastao 10. listopada 1995. godine, a rok za podnošenje tužbe je počeo teći 19. lipnja 1996. godine, te činjenica da su apelanti tek nakon identifikacije imali saznanje o smrti nije od utjecaja, jer je objektivni rok istekao 19. lipnja 2001. godine.

28. Ustavni sud, međutim, imajući u vidu specifične okolnosti konkretnog slučaja, smatra da je, prije svega, potrebno napraviti distinkciju između materijalne i nematerijalne štete. S tim u svezi, Ustavni sud smatra da u odnosu na nematerijalnu štetu ne nalazi proizvoljnost u danom obrazloženju Okružnog suda koje korespondira sa praksom Ustavnog suda u sličnim predmetima. U tom kontekstu Ustavni sud ističe da razumije nadu apelanata u drugačiji ishod (do pronalaženja posmrtnih ostataka), jer su apelanti obitelj pokojnog Milenka Dakića, ali, ipak, smatra da je u objektivnom roku u kojem je trebala da se podnese tužba radi naknade štete (pet godina), a nakon prestanka rata i neposredne ratne opasnosti, već bilo izvjesno što se desilo sa pokojnim Milenkom Dakićem, bez obzira na to što posmrtni ostaci nisu pronađeni do 5. kolovoza 2010. godine, te su nepodnošenjem tužbe u objektivnom roku izgubili mogućnost da ostvare svoja prava na naknadu nematerijalne štete. Stoga, Ustavni sud zaključuje da u odnosu na nematerijalnu štetu nema proizvoljnosti u odnosu na obrazloženje Okružnog suda, koji je naveo da je štetni događaj u okolnostima konkretnog slučaja nastupio upravo danom nestanka Milenka Dakića, te bi se, da nije bio rata i neposredne ratne opasnosti, rok računao od tog dana, a u konkretnom slučaju računa se od 19. lipnja 1996. godine, koje se Ustavnom sudu ne čini proizvoljnim, niti suprotnim materijalnom pravu koje je primijenjeno, a predstavlja garanciju pravne izvjesnosti i sigurnosti.

29. S druge strane, imajući u vidu tužbeni zahtjev apelanata, kao i samo obrazloženje Okružnog suda, Ustavni sud ne može a da ne primijeti da su u konkretnom predmetu apelanti tražili i naknadu za materijalnu štetu koju su konkretizirali i za koju je u konkretnom slučaju nepobitno bitan moment identifikacije posmrtnih ostataka Milenka Dakića. Ustavni sud podsjeća da pitanje naknade materijalne štete uslijed smrti određene osobe u

teoriji i praksi spada u "posebne slučajeve" (uz pravo na naknadu izdržavanja i pravo na naknadu štete u slučaju tjelesne povrede ili narušavanje zdravlja), a kako je propisano odredbama čl. 193, 194. i 195. ZOO. Također, Ustavni sud podsjeća da zabrana uzrokovanja štete, u smislu nastanka obligacijskopravnog odnosa naknade štete, podrazumijeva čin uzrokovanja štete i nastalu štetu, te da jedno bez drugog ne može postojati (članak 154. ZOO). Osim toga, Ustavni sud podsjeća da iz relevantnih zakonskih odredaba proizlazi da se pri šteti uslijed smrti neke osobe kao inicijalna šteta smatra naknada materijalnih troškova sahrane, koja je u ovom slučaju realizirana tek 2010. godine identifikacijom posmrtnih ostataka. Stoga, bez obzira na to što se štetni događaj u svezi sa nestankom srodnika apelanata desio 1995. godine (nestankom pokojnog Milenka Dakića), konkretna materijalna šteta - troškovi sahrane i četrdesetodnevnog spomena nastala je identifikacijom posmrtnih ostataka, odnosno sahranjivanjem i održavanjem spomena, dakle, 2010. godine. Prije toga, čak i ako su imali eventualna saznanja o sudbini pokojnog Milenka Dakića, apelanti nisu mogli imati nikakva saznanja o materijalnoj šteti koja je iz tog događaja nastala, jer ona uopće nije ni postojala zato što nisu pronađeni posmrtni ostaci stradalog Milenka Dakića. Stoga, Ustavni sud primjećuje da je, imajući u vidu specifične okolnosti konkretnog slučaja, proizvoljan zaključak Okružnog suda da je tužbeni zahtjev u cijelosti neutemeljen zbog toga što je nastupila zastara i za naknadu materijalne štete. Stoga, Ustavni sud smatra da je u osporenoj presudi izostala pravilna primjena materijalnog prava, relevantnih odredaba ZOO, koja je dovela do proizvoljnosti u odlučivanju i narušavanju standarda u svezi sa pravom na pravično suđenje.

30. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je u dijelu koji se odnosi na naknadu materijalne štete povrijeđeno pravo apelanata na pravično suđenje u svezi sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

31. Apelanti smatraju da im je osporenom odlukom povrijeđeno i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da se apelacijski navodi o kršenju ovog prava, također, temelje na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava, a što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim točkama ove odluke. Stoga, obzirom na zaključke Ustavnog suda u svezi sa pravom na pravično suđenje, Ustavni sud ne smatra da je potrebno posebice razmatrati navode o povredi prava na imovinu.

VIII. Zaključak

32. Ustavni sud zaključuje da je došlo do povrede prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je do odluke o zastari prava na naknadu materijalne štete Okružni sud došao pogrešnom primjenom materijalnog prava, koja je dovela do proizvoljnosti u odlučivanju i narušavanju standarda u svezi sa pravom na pravično suđenje.

33. S druge strane, Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je Okružni sud pri donošenju svoje odluke u odnosu na naknadu nematerijalne štete obrazložio svoju odluku, pozivajući se na relevantno materijalno pravo.

34. Na temelju članka 59. st. (1), (2) i (3) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Mirsad Ćeman, v.r.


предмету број АП 4042/12, рјешавајући апелацију Слободанке Дакић и других, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1), (2) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине-пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 16. септембра 2015. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја апелација Слободанке Дакић,

Бобана Дакића, Радета Дакића и Драженке Милановић. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана


Укида се Пресуда Окружног суда у Бањој Луци број 75 0 П 019622 11 Гж од 23. октобра 2012. године у дијелу који се односи на накнаду материјалне штете.

Предмет се враћа Окружном суду у Бањој Луци, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Окружном суду у Бањој Луци да у року од 90 од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине.

Одбија се као неоснована апелација Слободанке Дакић, Бобана Дакића, Радета Дакића и Драженке Милановић изјављена против Пресуде Окружног суда у Бањој Луци број 75 0 П 019622 11 Гж од 23. октобра 2012. године у дијелу који се односи на накнаду нематеријалне штете.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине".


1. Слободанка Дакић, Бобан Дакић, Раде Дакић и Драженка Милановић (у даљњем тексту: апеланти), које заступа Лука Вулин, адвокат из Мркоњић-Града, поднијели су 23. новембра 2012. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 75 0 П 019622 11 Гж од 23. октобра 2012. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Окружног суда и Правобранилаштва Републике Српске, законског заступника Републике Српске, као супротне стране у поступку (у даљњем тексту: тужена) затражено је 13. новембра 2014. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Окружни суд је доставио одговор 1. децембра 2014. године, а тужена је доставила одговор на апелацију 21. новембра 2014. године.


4. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Пресудом Основног суда у Мркоњић-Граду (у даљњем тексту: Основни суд) број 75 0 П 19622 10 П од 11. маја 2011. године усвојен је тужбени захтјев апеланата и обавезана тужена да сваком од апеланата понаособ исплати прецизиране износе на име душевне боли са законском каматом од дана пресуђења до исплате, као и да апеланту Радету Дакићу исплати трошкове сахране и четрдесетодневног помена, у прецизираном износу, са каматом од дана подношења тужбе, као и да апелантима плати трошкове парничног поступка.

6. У образложењу пресуде Основни суд је навео да су апеланти, крвни сродници покојног Миленка Дакића, поднијели тужбу (11. октобра 2010. године) ради накнаде штете у којој су истакли да је Миленко Дакић нестао 1995. године као припадник Војске Републике Српске, да 15 година нису ништа знали о његовој судбини, те да је тек 5. августа 2010. године идентификовано његово тијело када су сазнали да је изгубио живот, те га сахранили према мјесним обичајима. Основни суд је навео да су међу парничним странкама спорни основ и висина захтјева, као и да из исправа није спорно да су апеланти сродници Миленка Дакића, "који је смртно страдао 10. октобра 1995. године", да је идентификација његових посмртних остатака извршена 5. августа 2010. године, да је био припадник Војске Републике Српске, "да је нестао, односно да се након 10. октобра 1995. године ништа није знало о његовој судбини, те је његов идентитет, односно његова судбина утврђена тек 5. августа 2010. године приликом идентификације посмртних остатака, када је и издата потврда о смрти". Основни суд је закључио да је тужена одговорна и да се та одговорност заснива на члану 173 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО). Даље, Основни суд је навео да је одредбама члана 376 став 1 ЗОО прописано да потраживање штете застаријева за три године од дана када је оштећеник сазнао за штету и за лице које је штету починило, а сазнање обухвата и сазнање о свим чињеницама од којих зависе обим и висина штете и ово сазнање се не мора увијек подударати са моментом настанка штетног догађаја. Основни суд је навео да је неспорно да је Миленко Дакић смртно страдао, а да је тужба поднесена 11. октобра 2010. године, али су апеланти за коначну судбину Миленка Дакића сазнали тек 5. августа 2010. године. Све до тада нису били сигурни у његову судбину, нису водили поступак ради проглашења несталог лица за умрло, односно ради утврђивања смрти. Стога је приговор тужене да је наступила застара Основни суд одбио. Основни суд је, даље, истакао да је надлежан у правној ствари по захтјеву за накнаду материјалне и нематеријалне штете, те се позвао на чл. 155, 173, 200 и 201 ЗОО на основу којих је устврдио да је тужбени захтјев основан и да су износи за накнаду нематеријалне штете реални за сваког понаособ апеланта, а материјалну штету је


досудио по основу чл. 155 и 173 ЗОО, на основу приложених доказа о трошковима сахране.

7. Против првостепене пресуде жалбу је изјавила тужена. Окружни суд је донио Пресуду број 75 0 П 019622 11 Гж од 23. октобра 2012. године којом је жалбу уважио и првостепену пресуду преиначио на начин да је тужбени захтјев у цијелости одбијен.

8. У образложењу пресуде Окружни суд је истакао да се жалбом основано указује на погрешну примјену материјалног права у вези са одлуком о застари потраживања. Окружни суд је истакао да је одредбом члана 376 ЗОО прописан субјективни рок за потраживање накнаде штете који износи три године и да почиње да тече од дана сазнања оштећеног за штету и лице које је штету починило, а објективни рок је пет година и рачуна се од дана настанка штете (члан 376 став 2 ЗОО). Окружни суд је истакао да субјективни рок застарјелости тече унутар објективног рока и везује се за моменат сазнања за штету и извршеника. Сазнање за штету представља сазнање о постојању штете, а сазнање за лице које је учинило штету представља моменат када су оштећеном доступни подаци о личности штетника с потребним подацима за предузимање одговарајућих радњи у сврху остваривања накнаде штете. Окружни суд је, даље, истакао да је почетак објективног рока повезан са чињеницом настанка штете, а субјективни рок почиње да тече од часа када је оштећени сазнао за штету, те је могуће постојање временског раскорака између настанка штете и сазнања за штету. Само у случају да субјективни застарни рок уопште није почео да тече или није протекао до подношења тужбе потраживање застаријева протеком објективног рока. У конкретном случају, према мишљењу Окружног суда, настанак штете везује се за дан нестанка покојног Миленка Дакића, али с обзиром на чињеницу да су проглашени ратно стање и стање непосредне ратне опасности на територији Републике Српске, који су представљали несавладиве препреке за остваривање права на накнаду штете пред судом, објективни рок застарјелости из члана 376 ЗОО почео је да тече 19. јуна 1996. године, па произилази да је објективни рок истекао 19. јуна 2001. године. Према томе, с обзиром на то да је објективни рок истекао 19. јуна 2001. године, није релевантно што апеланти тврде да су сазнање о смрти имали тек 8. октобра 2010. године, када је извршена идентификација, јер субјективни рок не може да тече ван оквира објективног рока одређеног законом, а који је у конкретном случају истекао, па пошто је тужба поднесена 11. октобра 2010. године, то је основан приговор застаре потраживања због чега је тужбени захтјев требало одбити.


9. Апеланти истичу да им је оспореном одлуком Окружног суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), као и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апеланти наводе да је Окружни суд усвојио погрешно становиште, односно погрешно примијенио материјално право када је утврдио да је наступила застара због тога што апеланти до идентификације посмртних остатака покојног Миленка Дакића нису могли да буду увјерени да је заиста мртав. Апеланти истичу да су се надали да је жив и да је можда заробљен, те да ће се вратити. Према мишљењу апеланата, до дана идентификације нису

постојали услови за подношење тужбе, а није спроведен поступак проглашења Миленка Дакића умрлим.


10. У одговору на апелацију Окружни суд је навео да нису основани наводи апеланата о кршењу наведених права, те да су у пресуди дати разлози за одлучење при којима остаје и у одговору на апелацију.

11. У одговору на апелацију тужена је истакла да је апелација неоснована, јер је Окружни суд правилно примијенио материјално право када је утврдио да је наступила застара, јер субјективни рок не може да тече ван објективног рока.


12. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/86 и 57/89) релевантне одредбе гласе:

Члан 360. ст. 1. и 2. Опште правило

(1) Застаром престаје право захтијевати испуњење обавезе.

(2) Застара наступа кад протекне законом одређено вријеме у којем је вјеровник могао захтијевати испуњење обавезе.

Члан 361. став 1. Кад застаријевање почиње тећи

(1) Застаријевање почиње тећи првог дана послије дана када је вјеровник имао право захтијевати испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано.

Члан 376. ст. 1. и 2. Потраживање накнаде штете

(1) Потраживање накнаде узроковане штете застаријева за три године од дана кад је оштећеник дознао за штету и за особу која је штету учинила.

(2) У сваком случају ово потраживање застаријева за пет година од када је штета настала.



14. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може разматрати апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

15. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је пресуда Окружног суда против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апелант је примио 2. новембра 2012. године, а апелација је поднесена 23. новембра 2012. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

16. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног


суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

17. Апеланти сматрају да им је оспореном пресудом Окружног суда повријеђено право из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, односно право из члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.



Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.



20. У вези с примјеном члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције на конкретан случај, Уставни суд запажа да се поступак односи на накнаду штете. Према пракси Уставног суда, "право на накнаду штете у траженом износу представља право приватног карактера и, као такво, грађанско право на које се примјењују стандарди правичног суђења" (види, Уставни суд, Одлука број АП 428/04 од 23. марта 2005. године, став 22, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 32/05).

21. Апеланти сматрају да је Окружни суд при доношењу своје одлуке произвољно примијенио одредбу члана 367 ЗОО, када је утврдио да је рок истекао 19. јуна 2001. године, јер тек са даном идентификације посмртних остатака апеланти су имали сазнање да је наступио штетни догађај.

22. У вези с тим, Уставни суд указује да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

23. Уставни суд се, дакле, према наведеном становишту, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница, тако и у примјени релевантних позитивноправних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26), упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе. У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао како очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка једном правичном поступку (види,

Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на апелационе наводе, испитати да ли је оспорена одлука заснована на произвољној примјени материјалног права.

24. У конкретном случају Уставни суд запажа да је првостепени суд усвојио тужбени захтјев апеланата. Међутим, Уставни суд запажа да је Окружни суд своју одлуку, којом је у коначници одбијен тужбени захтјев апеланата, засновао на одредби члана 367 став 2 ЗОО. Наиме, Окружни суд је навео да се настанак штете везује за дан нестанка Миленка Дакића, 10. октобра 1995. године, али имајући у виду рат као несавладиву препреку за остваривање права на накнаду штете, објективни рок је почео да тече од дана престанка рата и непосредне ратне опасности (19. јуни 1996. године), те је истекао 19. јуна 2001. године.

25. У том контексту Уставни суд запажа да је Европски суд у својој одлуци донесеној у предмету Баничевић против Хрватске од 21. октобра 2012. године указао да законски застарни рокови имају неколико важних сврха, као што су обезбјеђење правне извјесности и правоснажности и заштита могућих туженика од застарјелих захтјева којима би се могло тешко супротставити и спријечити неправда која би могла настати ако се од судија тражи да одлуче о догађајима који су се догодили у далекој прошлости, на основу доказа који би могли постати непоуздани или непотпуни због протека времена. Према мишљењу Европског суда, постојање застарног рока није, per se, неспојиво с Конвенцијом. Стога је наглашено да је задатак Европског суда у конкретном предмету да утврди да ли су природа рока о којему је ријеч и/или начин на који је примијењен спојиви с Конвенцијом (види, Врбица против Хрватске, број 32540/05, став 66, 1. априла 2010. год.). Према мишљењу Европског суда, то особито значи да Европски суд мора да се увјери како се примјена законских рокова може сматрати предвидивом за подносиоце с обзиром на надлежно законодавство и конкретне околности предмета. Тако је у предмету Баничевић Европски суд нагласио да није било ничега што би спријечило подносиоце (нити они тврде друкчије) да поднесу своју грађанску тужбу за накнаду штете у општем законском застарном року на основу члана 376 ЗОО. Према мишљењу Европског суда, тиме што своју грађанску тужбу нису поднијели у општем застарном року подносиоци су се, иако су имали адвоката, нашли у ситуацији у којој су се изложили опасности да наступи застара у односу на њихову грађанску тужбу. Према томе, Европски суд је истакао да се не може рећи да су сами законски застарни рокови, или начин на који су примијењени у овом предмету, повриједили саму бит права подносилаца на приступ суду (види, Европски суд, Баничевић против Хрватске, одлука од 2. октобра 2012. године, апликација број 44252/10, ст. 31- 37).

26. Даље, Уставни суд подјећа на своју праксу у којој је рјешавао питање накнаде нематеријалне штете (види Одлуку број АП 4128/10 од 28. марта 2014. године, доступну на www.ustavnisud.ba). У наведеном предмету апеланти су оспорили пресуду Врховног суда Републике Српске у којој је наведено да се рокови застарјелости потраживања накнаде нематеријалне штете морају довести у везу са условима за проглашење несталог лица умрлим које прописује Закон о ванпарничном поступку (члан 61 став 1 тач. 4 и 67 став 2), те да се, у смислу члана 376 ст. 1 и 2, рокови застаре не рачунају од дана када је донесено правоснажно рјешење у ванпарничном поступку о проглашењу несталог лица умрлим, нити од дана који је утврђен као дан смрти несталог лица, већ се рок застаре накнаде нематеријалне штете има


рачунати од дана када су се стекли услови за проглашење несталог лица умрлим а у конкретном случају то је протеком годину дана од дана престанка непријатељстава, то јесте од 19. јуна 1997. године. Врховни суд је у наведеном предмету број АП 4128/10 утврдио да је тужба у предметној правној ствари поднесена 5. септембра 2007. године, те је протекао субјективни и објективни рок застаре потраживања накнаде нематеријалне штете, па је тужбени захтјев правилно одбијен, а Уставни суд је, испитујући становиште Врховног суда у апелацији број АП 4128/10, утврдио да у конкретном случају није било ничега што би апеланте спријечило да своју грађанску тужбу за накнаду штете поднесу у року из одредбе члана 376 ст. 1 и 2 ЗОО, те је утврдио да нема кршења права на правично суђење.

27. Имајући у виду наводе апеланата из апелације, као и чињенице у конкретном случају, те већ изнесена становишта Европског суда и Уставног суда, Уставни суд, прије свега, указује да се у конкретном случају ради о специфичној ситуацији у којој су апеланти, као породица страдалог, тражили накнаду нематеријалне и материјалне штете, која је произашла из истог догађаја нестанка (1995. године) а затим идентификације тијела (2010. године) њиховог блиског сродника. С тим у вези, Уставни суд примјећује да је Окружни суд дао своје разлоге о застари, одбијајући тужбени захтјев у цијелости – образлажући да је наступила застара примјеном члана 376 став 2 ЗОО. У том контексту Уставни суд примјећује да је Окружни суд утврдио да је у конкретном случају штетни догађај настао 10. октобра 1995. године, а рок за подношење тужбе је почео да тече 19. јуна 1996. године, те чињеница да су апеланти тек након идентификације имали сазнање о смрти није од утицаја, јер је објективни рок истекао 19. јуна 2001. године.

28. Уставни суд, међутим, имајући у виду специфичне околности конкретног случаја, сматра да је, прије свега, потребно направити дистинкцију између материјалне и нематеријалне штете. С тим у вези, Уставни суд сматра да у односу на нематеријалну штету не налази произвољност у датом образложењу Окружног суда које кореспондира са праксом Уставног суда у сличним предметима. У том контексту Уставни суд истиче да разумије наду апеланата у другачији исход (до проналажења посмртних остатака), јер су апеланти породица покојног Миленка Дакића, али, ипак, сматра да је у објективном року у којем је требало да се поднесе тужба ради накнаде штете (пет година), а након престанка рата и непосредне ратне опасности, већ било извјесно шта се десило са покојним Миленком Дакићем, без обзира на то што посмртни остаци нису пронађени до 5. августа 2010. године, те су неподношењем тужбе у објективном року изгубили могућност да остваре своја права на накнаду нематеријалне штете. Стога, Уставни суд закључује да у односу на нематеријалну штету нема произвољности у односу на образложење Окружног суда, који је навео да је штетни догађај у околностима конкретног случаја наступио управо даном нестанка Миленка Дакића, те би се, да није био рата и непосредне ратне опасности, рок рачунао од тог дана, а у конкретном случају рачуна се од 19. јуна 1996. године, које се Уставном суду не чини произвољним, нити супротним материјалном праву које је примијењено, а представља гаранцију правне извјесности и безбједности.

29. С друге стране, имајући у виду тужбени захтјев апеланата, као и само образложење Окружног суда, Уставни суд не може а да не примијети да су у конкретном предмету апеланти тражили и накнаду за материјалну штету коју су конкретизовали и за коју је у конкретном случају неспорно битан моменат идентификације посмртних остатака

Миленка Дакића. Уставни суд подсјећа да питање накнаде материјалне штете услијед смрти одређеног лица у теорији и пракси спада у "посебне случајеве" (уз право на накнаду издржавања и право на накнаду штете у случају тјелесне повреде или нарушавање здравља), а како је прописано одредбама чл. 193, 194 и 195 ЗОО. Такође, Уставни суд подсјећа да забрана узроковања штете, у смислу настанка облигационоправног односа накнаде штете, подразумијева чин узроковања штете и насталу штету, те да једно без другог не може постојати (члан 154 ЗОО). Осим тога, Уставни суд подсјећа да из релевантних законских одредаба произилази да се при штети услијед смрти неког лица као иницијална штета сматра накнада материјалних трошкова сахране, која је у овом случају реализована тек 2010. године идентификацијом посмртних остатака. Стога, без обзира на то што се штетни догађај у вези са нестанком сродника апеланата десио 1995. године (нестанком покојног Миленка Дакића), конкретна материјална штета - трошкови сахране и четрдесетодневног помена настала је идентификацијом посмртних остатака, односно сахрањивањем и одржавањем помена, дакле, 2010. године. Прије тога, чак и ако су имали евентуална сазнања о судбини покојног Миленка Дакића, апеланти нису могли да имају никаква сазнања о материјалној штети која је из тог догађаја настала, јер она уопште није ни постојала зато што нису пронађени посмртни остаци страдалог Миленка Дакића. Стога, Уставни суд примјећује да је, имајући у виду специфичне околности конкретног случаја, произвољан закључак Окружног суда да је тужбени захтјев у цијелости неоснован због тога што је наступила застара и за накнаду материјалне штете. Стога, Уставни суд сматра да је у оспореној пресуди изостала правилна примјена материјалног права, релевантних одредаба ЗОО, која је довела до произвољности у одлучивању и нарушавању стандарда у вези са правом на правично суђење.

30. Стога, Уставни суд закључује да је у дијелу који се односи на накнаду материјалне штете повријеђено право апеланата на правично суђење у вези са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције.


31. Апеланти сматрају да им је оспореном одлуком повријеђено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У вези с тим, Уставни суд запажа да се апелациони наводи о кршењу овог права, такође, заснивају на произвољној примјени материјалног права, а што је Уставни суд већ образложио у претходним тачкама ове одлуке. Стога, с обзиром на закључке Уставног суда у вези са правом на правично суђење, Уставни суд не сматра да је потребно посебно разматрати наводе о повреди права на имовину.


32. Уставни суд закључује да је дошло до повреде права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је до одлуке о застари права на накнаду материјалне штете Окружни суд дошао погрешном примјеном материјалног права, која је довела до произвољности у одлучивању и нарушавању стандарда у вези са правом на правично суђење.

33. С друге стране, Уставни суд закључује да не постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је Окружни суд при доношењу своје одлуке у односу на накнаду нематеријалне штете образложио своју одлуку, позивајући се на релевантно материјално право.


34. На основу члана 59 ст. (1), (2) и (3) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 4042/12, rješavajući apelaciju Slobodanke Dakić i drugih, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja apelacija Slobodanke Dakić,

Bobana Dakića, Radeta Dakića i Draženke Milanović. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana


Ukida se Presuda Okružnog suda u Banjoj Luci broj 75 0 P 019622 11 Gž od 23. oktobra 2012. godine u dijelu koji se odnosi na naknadu materijalne štete.

Predmet se vraća Okružnom sudu u Banjoj Luci, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Okružnom sudu u Banjoj Luci da u roku od 90 od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odbija se kao neosnovana apelacija Slobodanke Dakić, Bobana Dakića, Radeta Dakića i Draženke Milanović izjavljena protiv Presude Okružnog suda u Banjoj Luci broj 75 0 P 019622 11 Gž od 23. oktobra 2012. godine u dijelu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Slobodanka Dakić, Boban Dakić, Rade Dakić i Draženka Milanović (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Luka Vulin, advokat iz Mrkonjić-Grada, podnijeli su 23. novembra 2012. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 75 0 P 019622 11 Gž od 23. oktobra 2012. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda i Pravobranilaštva Republike Srpske, zakonskog zastupnika Republike Srpske, kao suprotne strane u postupku (u

daljnjem tekstu: tužena) zatraženo je 13. novembra 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Okružni sud je dostavio odgovor 1. decembra 2014. godine, a tužena je dostavila odgovor na apelaciju 21. novembra 2014. godine.



5. Presudom Osnovnog suda u Mrkonjić-Gradu (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 75 0 P 19622 10 P od 11. maja 2011. godine usvojen je tužbeni zahtjev apelanata i obavezana tužena da svakom od apelanata ponaosob isplati precizirane iznose na ime duševne boli sa zakonskom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao i da apelantu Radetu Dakiću isplati troškove sahrane i četrdesetodnevnog pomena, u preciziranom iznosu, sa kamatom od dana podnošenja tužbe, kao i da apelantima plati troškove parničnog postupka.

6. U obrazloženju presude Osnovni sud je naveo da su apelanti, krvni srodnici pokojnog Milenka Dakića, podnijeli tužbu (11. oktobra 2010. godine) radi naknade štete u kojoj su istakli da je Milenko Dakić nestao 1995. godine kao pripadnik Vojske Republike Srpske, da 15 godina nisu ništa znali o njegovoj sudbini, te da je tek 5. augusta 2010. godine identificirano njegovo tijelo kada su saznali da je izgubio život, te ga sahranili prema mjesnim običajima. Osnovni sud je naveo da su među parničnim strankama sporni osnov i visina zahtjeva, kao i da iz isprava nije sporno da su apelanti srodnici Milenka Dakića, "koji je smrtno stradao 10. oktobra 1995. godine", da je identifikacija njegovih posmrtnih ostataka izvršena 5. augusta 2010. godine, da je bio pripadnik Vojske Republike Srpske, "da je nestao, odnosno da se nakon 10. oktobra 1995. godine ništa nije znalo o njegovoj sudbini, te je njegov identitet, odnosno njegova sudbina utvrđena tek 5. augusta 2010. godine prilikom identifikacije posmrtnih ostataka, kada je i izdata potvrda o smrti". Osnovni sud je zaključio da je tužena odgovorna i da se ta odgovornost zasniva na članu 173. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO). Dalje, Osnovni sud je naveo da je odredbama člana 376. stav 1. ZOO propisano da potraživanje štete zastarijeva za tri godine od dana kada je oštećenik saznao za štetu i za lice koje je štetu počinilo, a saznanje obuhvata i saznanje o svim činjenicama od kojih zavise opseg i visina štete i ovo saznanje se ne mora uvijek podudarati sa momentom nastanka štetnog događaja. Osnovni sud je naveo da je nesporno da je Milenko Dakić smrtno stradao, a da je tužba podnesena 11. oktobra 2010. godine, ali su apelanti za konačnu sudbinu Milenka Dakića saznali tek 5. augusta 2010. godine. Sve do tada nisu bili sigurni u njegovu sudbinu, nisu vodili postupak radi proglašenja nestalog lica za umrlo, odnosno radi utvrđivanja smrti. Stoga je prigovor tužene da je nastupila zastara Osnovni sud odbio. Osnovni sud je, dalje, istakao da je nadležan u pravnoj stvari po zahtjevu za naknadu materijalne i nematerijalne štete, te se pozvao na čl. 155, 173, 200. i 201. ZOO na osnovu kojih je ustvrdio da je tužbeni zahtjev osnovan i da su iznosi za naknadu nematerijalne štete realni za svakog ponaosob apelanta, a materijalnu štetu je dosudio po osnovu čl. 155. i 173. ZOO, na osnovu priloženih dokaza o troškovima sahrane.

7. Protiv prvostepene presude žalbu je izjavila tužena. Okružni sud je donio Presudu broj 75 0 P 019622 11 Gž od 23. oktobra 2012. godine kojom je žalbu uvažio i prvostepenu presudu preinačio na način da je tužbeni zahtjev u cijelosti odbijen.

8. U obrazloženju presude Okružni sud je istakao da se žalbom osnovano ukazuje na pogrešnu primjenu materijalnog prava u vezi sa odlukom o zastari potraživanja. Okružni sud je


istakao da je odredbom člana 376. ZOO propisan subjektivni rok za potraživanje naknade štete koji iznosi tri godine i da počinje teći od dana saznanja oštećenog za štetu i lice koje je štetu počinilo, a objektivni rok je pet godina i računa se od dana nastanka štete (član 376. stav 2. ZOO). Okružni sud je istakao da subjektivni rok zastarjelosti teče unutar objektivnog roka i vezuje se za moment saznanja za štetu i izvršenika. Saznanje za štetu predstavlja saznanje o postojanju štete, a saznanje za lice koje je učinilo štetu predstavlja moment kada su oštećenom dostupni podaci o ličnosti štetnika s potrebnim podacima za poduzimanje odgovarajućih radnji u svrhu ostvarivanja naknade štete. Okružni sud je, dalje, istakao da je početak objektivnog roka povezan sa činjenicom nastanka štete, a subjektivni rok počinje teći od časa kada je oštećeni saznao za štetu, te je moguće postojanje vremenskog raskoraka između nastanka štete i saznanja za štetu. Samo u slučaju da subjektivni zastarni rok uopće nije počeo teći ili nije protekao do podnošenja tužbe potraživanje zastarijeva protekom objektivnog roka. U konkretnom slučaju, prema mišljenju Okružnog suda, nastanak štete vezuje se za dan nestanka pokojnog Milenka Dakića, ali s obzirom na činjenicu da su proglašeni ratno stanje i stanje neposredne ratne opasnosti na teritoriji Republike Srpske, koji su predstavljali nesavladive prepreke za ostvarivanje prava na naknadu štete pred sudom, objektivni rok zastarjelosti iz člana 376. ZOO počeo je teći 19. juna 1996. godine, pa proizlazi da je objektivni rok istekao 19. juna 2001. godine. Prema tome, s obzirom na to da je objektivni rok istekao 19. juna 2001. godine, nije relevantno što apelanti tvrde da su saznanje o smrti imali tek 8. oktobra 2010. godine, kada je izvršena identifikacija, jer subjektivni rok ne može teći van okvira objektivnog roka određenog zakonom, a koji je u konkretnom slučaju istekao, pa pošto je tužba podnesena 11. oktobra 2010. godine, to je osnovan prigovor zastare potraživanja zbog čega je tužbeni zahtjev trebalo odbiti.


9. Apelanti ističu da im je osporenom odlukom Okružnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), kao i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelanti navode da je Okružni sud usvojio pogrešan stav, odnosno pogrešno primijenio materijalno pravo kada je utvrdio da je nastupila zastara zbog toga što apelanti do identifikacije posmrtnih ostataka pokojnog Milenka Dakića nisu mogli biti uvjereni da je zaista mrtav. Apelanti ističu da su se nadali da je živ i da je možda zarobljen, te da će se vratiti. Prema mišljenju apelanata, do dana identifikacije nisu postojali uvjeti za podnošenje tužbe, a nije proveden postupak proglašenja Milenka Dakića umrlim.


10. U odgovoru na apelaciju Okružni sud je naveo da nisu osnovani navodi apelanata o kršenju navedenih prava, te da su u presudi dati razlozi za odlučenje pri kojima ostaje i u odgovoru na apelaciju.

11. U odgovoru na apelaciju tužena je istakla da je apelacija neosnovana, jer je Okružni sud pravilno primijenio materijalno pravo kada je utvrdio da je nastupila zastara, jer subjektivni rok ne može teći izvan objektivnog roka.


12. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/86 i 57/89) relevantne odredbe glase:

Član 360. st. 1. i 2. Opšte pravilo

(1) Zastarom prestaje pravo zahtijevati ispunjenje obaveze. (2) Zastara nastupa kad protekne zakonom određeno

vrijeme u kojem je vjerovnik mogao zahtijevati ispunjenje obaveze.

Član 361. stav 1. Kad zastarijevanje počinje teći

(1) Zastarijevanje počinje teći prvog dana poslije dana kada je vjerovnik imao pravo zahtijevati ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano.

Član 376. st. 1. i 2. Potraživanje naknade štete

(1) Potraživanje naknade uzrokovane štete zastarijeva za tri godine od dana kad je oštećenik doznao za štetu i za osobu koja je štetu učinila.

(2) U svakom slučaju ovo potraživanje zastarijeva za pet godina od kada je šteta nastala.

VI. Dopustivost



15. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je presuda Okružnog suda protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelant je primio 2. novembra 2012. godine, a apelacija je podnesena 23. novembra 2012. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.


VII. Meritum

17. Apelanti smatraju da im je osporenom presudom Okružnog suda povrijeđeno pravo iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.



Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.


1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]


20. U vezi s primjenom člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije na konkretan slučaj, Ustavni sud zapaža da se postupak odnosi na naknadu štete. Prema praksi Ustavnog suda, "pravo na naknadu štete u traženom iznosu predstavlja pravo privatnog karaktera i, kao takvo, građansko pravo na koje se primjenjuju standardi pravičnog suđenja" (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 428/04 od 23. marta 2005. godine, stav 22, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 32/05).

21. Apelanti smatraju da je Okružni sud pri donošenju svoje odluke proizvoljno primijenio odredbu člana 367. ZOO, kada je utvrdio da je rok istekao 19. juna 2001. godine, jer tek sa danom identifikacije posmrtnih ostataka apelanti su imali saznanje da je nastupio štetni događaj.

22. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

23. Ustavni sud se, dakle, prema navedenom stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica, tako i u primjeni relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise. U kontekstu navedenog Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao kako očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka jednom pravičnom postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na apelacione navode, ispitati da li je osporena odluka zasnovana na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava.

24. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtjev apelanata. Međutim, Ustavni sud zapaža da je Okružni sud svoju odluku, kojom je u konačnici odbijen tužbeni zahtjev apelanata, zasnovao na odredbi člana 367. stav 2. ZOO. Naime, Okružni sud je naveo da se nastanak štete vezuje za dan nestanka Milenka Dakića, 10. oktobra 1995. godine, ali imajući u vidu rat kao nesavladivu prepreku za ostvarivanje prava na naknadu štete, objektivni rok je počeo teći od dana prestanka rata i neposredne ratne opasnosti (19. jun 1996. godine), te je istekao 19. juna 2001. godine.

25. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža da je Evropski sud u svojoj odluci donesenoj u predmetu Baničević protiv Hrvatske od 21. oktobra 2012. godine ukazao da zakonski zastarni rokovi imaju nekoliko važnih svrha, kao što su osiguranje pravne izvjesnosti i pravomoćnosti i zaštita mogućih tuženika od zastarjelih zahtjeva kojima bi se moglo teško suprotstaviti i spriječiti nepravda koja bi mogla nastati ako se od sudija traži da odluče o događajima koji su se dogodili u dalekoj prošlosti, na osnovi dokaza koji bi mogli postati nepouzdani ili nepotpuni zbog proteka vremena. Prema mišljenju Evropskog suda, postojanje zastarnog roka nije, per se, nespojivo s Konvencijom. Stoga je naglašeno da je zadatak Evropskog suda u konkretnom

predmetu da utvrdi da li su priroda roka o kojemu je riječ i/ili način na koji je primijenjen spojivi s Konvencijom (vidi, Vrbica protiv Hrvatske, broj 32540/05, stav 66, 1. aprila 2010. god.). Prema mišljenju Evropskog suda, to osobito znači da se Evropski sud mora uvjeriti kako se primjena zakonskih rokova može smatrati predvidivom za podnosioce s obzirom na nadležno zakonodavstvo i konkretne okolnosti predmeta. Tako je u predmetu Baničević Evropski sud naglasio da nije bilo ničega što bi spriječilo podnosioce (niti oni tvrde drukčije) da podnesu svoju građansku tužbu za naknadu štete u općem zakonskom zastarnom roku na osnovu člana 376. ZOO. Prema mišljenju Evropskog suda, time što svoju građansku tužbu nisu podnijeli u općem zastarnom roku podnosioci su se, iako su imali advokata, našli u situaciji u kojoj su se izložili opasnosti da nastupi zastara u odnosu na njihovu građansku tužbu. Prema tome, Evropski sud je istakao da se ne može reći da su sami zakonski zastarni rokovi, ili način na koji su primijenjeni u ovom predmetu, povrijedili samu bit prava podnosilaca na pristup sudu (vidi, Evropski sud, Baničević protiv Hrvatske, odluka od 2. oktobra 2012. godine, aplikacija broj 44252/10, st. 31- 37).

26. Dalje, Ustavni sud podjeća na svoju praksu u kojoj je rješavao pitanje naknade nematerijalne štete (vidi Odluku broj AP 4128/10 od 28. marta 2014. godine, dostupnu na www.ustavnisud.ba). U navedenom predmetu apelanti su osporili presudu Vrhovnog suda Republike Srpske u kojoj je navedeno da se rokovi zastarjelosti potraživanja naknade nematerijalne štete moraju dovesti u vezu sa uvjetima za proglašenje nestalog lica umrlim koje propisuje Zakon o vanparničnom postupku (član 61. stav 1. tač. 4. i 67. stav 2), te da se, u smislu člana 376. st. 1. i 2, rokovi zastare ne računaju od dana kada je doneseno pravosnažno rješenje u vanparničnom postupku o proglašenju nestalog lica umrlim, niti od dana koji je utvrđen kao dan smrti nestalog lica, već se rok zastare naknade nematerijalne štete ima računati od dana kada su se stekli uvjeti za proglašenje nestalog lica umrlim a u konkretnom slučaju to je protekom godinu dana od dana prestanka neprijateljstava, to jeste od 19. juna 1997. godine. Vrhovni sud je u navedenom predmetu broj AP 4128/10 utvrdio da je tužba u predmetnoj pravnoj stvari podnesena 5. septembra 2007. godine, te je protekao subjektivni i objektivni rok zastare potraživanja naknade nematerijalne štete, pa je tužbeni zahtjev pravilno odbijen, a Ustavni sud je, ispitujući stav Vrhovnog suda u apelaciji broj AP 4128/10, utvrdio da u konkretnom slučaju nije bilo ničega što bi apelante spriječilo da svoju građansku tužbu za naknadu štete podnesu u roku iz odredbe člana 376. st. 1. i 2. ZOO, te je utvrdio da nema kršenja prava na pravično suđenje.

27. Imajući u vidu navode apelanata iz apelacije, kao i činjenice u konkretnom slučaju, te već iznesene stavove Evropskog suda i Ustavnog suda, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o specifičnoj situaciji u kojoj su apelanti, kao porodica stradalog, tražili naknadu nematerijalne i materijalne štete, koja je proizašla iz istog događaja nestanka (1995. godine) a zatim identifikacije tijela (2010. godine) njihovog bliskog srodnika. S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da je Okružni sud dao svoje razloge o zastari, odbijajući tužbeni zahtjev u cijelosti –obrazlažući da je nastupila zastara primjenom člana 376. stav 2. ZOO. U tom kontekstu Ustavni sud primjećuje da je Okružni sud utvrdio da je u konkretnom slučaju štetni događaj nastao 10. oktobra 1995. godine, a rok za podnošenje tužbe je počeo teći 19. juna 1996. godine, te činjenica da su apelanti tek nakon identifikacije imali saznanje o smrti nije od utjecaja, jer je objektivni rok istekao 19. juna 2001. godine.

28. Ustavni sud, međutim, imajući u vidu specifične okolnosti konkretnog slučaja, smatra da je, prije svega, potrebno napraviti distinkciju između materijalne i nematerijalne štete. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da u odnosu na nematerijalnu štetu


ne nalazi proizvoljnost u datom obrazloženju Okružnog suda koje korespondira sa praksom Ustavnog suda u sličnim predmetima. U tom kontekstu Ustavni sud ističe da razumije nadu apelanata u drugačiji ishod (do pronalaženja posmrtnih ostataka), jer su apelanti porodica pokojnog Milenka Dakića, ali, ipak, smatra da je u objektivnom roku u kojem je trebalo da se podnese tužba radi naknade štete (pet godina), a nakon prestanka rata i neposredne ratne opasnosti, već bilo izvjesno šta se desilo sa pokojnim Milenkom Dakićem, bez obzira na to što posmrtni ostaci nisu pronađeni do 5. augusta 2010. godine, te su nepodnošenjem tužbe u objektivnom roku izgubili mogućnost da ostvare svoja prava na naknadu nematerijalne štete. Stoga, Ustavni sud zaključuje da u odnosu na nematerijalnu štetu nema proizvoljnosti u odnosu na obrazloženje Okružnog suda, koji je naveo da je štetni događaj u okolnostima konkretnog slučaja nastupio upravo danom nestanka Milenka Dakića, te bi se, da nije bio rata i neposredne ratne opasnosti, rok računao od tog dana, a u konkretnom slučaju računa se od 19. juna 1996. godine, koje se Ustavnom sudu ne čini proizvoljnim, niti suprotnim materijalnom pravu koje je primijenjeno, a predstavlja garanciju pravne izvjesnosti i sigurnosti.

29. S druge strane, imajući u vidu tužbeni zahtjev apelanata, kao i samo obrazloženje Okružnog suda, Ustavni sud ne može a da ne primijeti da su u konkretnom predmetu apelanti tražili i naknadu za materijalnu štetu koju su konkretizirali i za koju je u konkretnom slučaju nesporno bitan moment identifikacije posmrtnih ostataka Milenka Dakića. Ustavni sud podsjeća da pitanje naknade materijalne štete uslijed smrti određenog lica u teoriji i praksi spada u "posebne slučajeve" (uz pravo na naknadu izdržavanja i pravo na naknadu štete u slučaju tjelesne povrede ili narušavanje zdravlja), a kako je propisano odredbama čl. 193, 194. i 195. ZOO. Također, Ustavni sud podsjeća da zabrana uzrokovanja štete, u smislu nastanka obligacionopravnog odnosa naknade štete, podrazumijeva čin uzrokovanja štete i nastalu štetu, te da jedno bez drugog ne može postojati (član 154. ZOO). Osim toga, Ustavni sud podsjeća da iz relevantnih zakonskih odredaba proizlazi da se pri šteti uslijed smrti nekog lica kao inicijalna šteta smatra naknada materijalnih troškova sahrane, koja je u ovom slučaju realizirana tek 2010. godine identifikacijom posmrtnih ostataka. Stoga, bez obzira na to što se štetni događaj u vezi sa nestankom srodnika apelanata desio 1995. godine (nestankom pokojnog Milenka Dakića), konkretna materijalna šteta - troškovi sahrane i četrdesetodnevnog pomena nastala je identifikacijom posmrtnih ostataka, odnosno sahranjivanjem i održavanjem pomena, dakle, 2010. godine. Prije toga, čak i ako su imali eventualna saznanja o sudbini pokojnog Milenka Dakića, apelanti nisu mogli imati nikakva saznanja o materijalnoj šteti koja je iz tog događaja nastala, jer ona uopće nije ni postojala zato što nisu pronađeni posmrtni ostaci stradalog Milenka Dakića. Stoga, Ustavni sud primjećuje da je, imajući u vidu specifične okolnosti konkretnog slučaja, proizvoljan zaključak Okružnog suda da je tužbeni zahtjev u cijelosti neosnovan zbog toga što je nastupila zastara i za naknadu materijalne štete. Stoga, Ustavni sud smatra da je u osporenoj presudi izostala pravilna primjena materijalnog prava, relevantnih odredaba ZOO, koja je dovela do proizvoljnosti u odlučivanju i narušavanju standarda u vezi sa pravom na pravično suđenje.

30. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je u dijelu koji se odnosi na naknadu materijalne štete povrijeđeno pravo apelanata na pravično suđenje u vezi sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

31. Apelanti smatraju da im je osporenom odlukom povrijeđeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da se apelacioni navodi o kršenju ovog prava, također, zasnivaju na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava, a što je Ustavni sud već obrazložio u prethodnim tačkama ove odluke. Stoga, s obzirom na zaključke Ustavnog suda u vezi sa pravom na pravično suđenje, Ustavni sud ne smatra da je potrebno posebno razmatrati navode o povredi prava na imovinu.

VIII. Zaključak

32. Ustavni sud zaključuje da je došlo do povrede prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je do odluke o zastari prava na naknadu materijalne štete Okružni sud došao pogrešnom primjenom materijalnog prava, koja je dovela do proizvoljnosti u odlučivanju i narušavanju standarda u vezi sa pravom na pravično suđenje.

33. S druge strane, Ustavni sud zaključuje da ne postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je Okružni sud pri donošenju svoje odluke u odnosu na naknadu nematerijalne štete obrazložio svoju odluku, pozivajući se na relevantno materijalno pravo.

34. Na osnovu člana 59. st. (1), (2) i (3) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 4670/12, rješavajući apelaciju Mila Sekulovića i Rajka Sekulovića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Mila Sekulovića i Rajka Sekulovića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka


Ukida se Presuda Okružnog suda u Trebinju broj 94 0 P 004800 11 Gž od 13. prosinca 2012. godine.

Predmet se vraća Okružnom sudu u Trebinju, koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Okružnom sudu u Trebinju da, sukladno članku 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.




1. Mile Sekulović i Rajko Sekulović iz Foče (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Mile Čajević, odvjetnik iz Foče, podnijeli su 26. prosinca 2012. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 94 0 P 004800 11 Gž od 13. prosinca 2012. godine.

2. Apelanti su dopunili apelaciju 29. srpnja 2013. godine i 29. travnja 2014. godine.


3. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda, te JP "Putevi RS" Banjaluka (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je 13. ožujka 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Tuženi je odgovor na apelaciju dostavio 30. ožujka 2015. godine. Okružni sud, kojem je apelacija dostavljena na odgovor 17. ožujka 2015. godine, do trenutka donošenja ove odluke nije dostavio odgovor na apelaciju.



6. Apelanti su 27. kolovoza 2010. godine podnijeli tužbu Osnovnom sudu u Foči (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) protiv tuženog radi naknade materijalne štete koju im je tuženi nanio izgradnjom magistralne ceste Foča-Miljevina-Ustiprača (u daljnjem tekstu: magistralna cesta). U tužbi su, pored ostalog, istaknuli da je tuženi radove na izgradnji ceste poduzeo bez prethodno provedenog postupka eksproprijacije zemljišta, odnosno bez prethodno riješenih imovinskopravnih odnosa i plaćanja vlasnicima pravične naknade za oduzete nekretnine i uništene objekte i zasade koji su se na njima nalazili. Apelanti su tužbeni zahtjev temeljili na članku 154. stavak 1. i članku 207. Zakona o obligacijskim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO).

7. Osnovni sud je Presudom broj 94 0 P 004800 10 P usvojio tužbeni zahtjev apelanata i obvezao tuženog da im na ime naknade materijalne štete za uništene voćne zasade, zauzeto zemljište, građevinske objekte, čišćenje zasutih parcela isplati označene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, te da im naknadi troškove postupka.

8. Iz obrazloženja presude, pored ostalog, proizlazi da je tuženi istaknuo prigovor nedostatka pasivne legitimacije i prigovor zastarjelosti potraživanja. Osnovni sud je prigovor nedostatka pasivne legitimacije ocijenio neutemeljenim. U svezi s tim je ukazano da je nesporno da eksproprijacija nije provedena, da je prednik tuženog, kao investitor i naručitelj radova, počeo radove na izgradnji magistralne ceste preko nekretnina apelanata i time im pričinio štetu za koju je tuženi odgovoran sukladno članku 207. ZOO. Činjenica da su javne ceste u vlasništvu Republike Srpske, prema stajalištu Osnovnog suda, ocijenjena je irelevantnom za postojanje odgovornosti za štetu obzirom na to da za štetu, u smislu članka 154. ZOO, odgovara onaj tko ju je prouzročio. Osnovni sud je prigovor zastarjelosti potraživanja vraćanja nekretnina u posjed i pravo na uspostavu prijašnjeg stanja ocijenio neutemeljenim. U svezi s tim je ukazano da je člankom 24. stavak 4. ZOSPO regulirano da, u slučaju građenja na tuđem zemljištu, vlasnik zemljišta može tražiti uspostavu prijašnjeg stanja u roku od tri godine od dana završetka građevinskog objekta, a po isteku tog roka može zahtijevati

isplatu prometne cijene zemljišta. Na temelju uviđaja na licu mjesta, obavljenog 14. listopada 2010. godine, utvrđeno je da magistralna cesta, sukladno članku 6. stavak 2. Zakona o putevima, nije završena obzirom na to da, shodno članu 5. tačka 6. istog zakona, nije asfaltiran, a na temelju čega je Osnovni sud zaključio da je prigovor zastarjelosti potraživanja tuženog neutemeljen. Najzad, prema ocjeni Osnovnog sud, pravna osnova za isplatu naknade štete apelantima temelji se prvenstveno na članku 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Osnovni sud je ukazao da je u ovom predmetu Vlada Republike Srpske u Odluci od 15. kolovoza 1997. godine utvrdila opći interes, ali zato se mora osigurati adekvatna naknada osobi koja je lišena svoje imovine. Pored navedenog, Osnovni sud je ukazao i da je odluku donio primjenom čl. 376, 277, 207. i 154. stavak 1. ZOO, te članka 25. stavak 4. ZOSPO.

9. Okružni sud je Presudom broj 94 0 P 004800 11 Gž od 13. prosinca 2012. godine usvojio priziv tuženog i prvostupanjsku presudu preinačio tako da je tužbeni zahtjev apelanata u cjelini odbio.

10. Okružni sud je zaključio da je prvostupanjski sud proizvoljno primijenio materijalno pravo kada nije usvojio prigovor zastarjelosti potraživanja. U prilog navedenom ukazano je da je člankom 376. ZOO propisano da potraživanje naknade štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i osobu koja je štetu učinila, a u svakom slučaju, za pet godina od dana kada je šteta nastala. Dalje, ukazano je da apelanti u postupku nisu osporavali da je šteta nastala ulaskom u njihov posjed, tj. izgradnjom trase magistralne ceste 1994. godine, a da su apelanti tužbu podnijeli 16. kolovoza 2010. godine, pa da je, računajući od 19. lipnja 1996. godine kao nadnevka prestanka ratnog stanja i stanja neposredne ratne opasnosti, protekao rok zastarjelosti iz članka 376. ZOO.

11. Okružni sud je neutemeljenim ocijenio prizivne navode tuženog da je pogrešan zaključak prvostupanjskog suda u pogledu prigovora nedostatka pasivne legitimacije. Okružni sud je istaknuo da je među strankama bilo nepobitno da do eksproprijacije nikad nije došlo, niti je ona izvršena, a tuženi je bio investitor i naručitelj radova, pa je radovima na izgradnji sporne ceste preko parcela apelanata prouzročio štetu. Najzad, ukazano je da eksproprijaciju vrši Republika Srpska, pa da apelantima ostaje mogućnost u postupku eksproprijacije na spornim nekretninama ostvariti naknadu za izgubljene nekretnine, zasade i građevinske objekte obzirom na to da eksproprijacija nije provedena ni u vrijeme donošenja ove presude.

12. Najzad, Okružni sud je zaključio da je pogrešno ukazivanje tuženog na članak 25. ZOSPO koji regulira pitanje gradnje i graditelja a gdje graditelj može biti nositelj prava vlasništva. U svezi s tim je ukazano da graditelj mora biti vlasničkopravni subjekt u smislu članka 1. ZOSPO, te da se na građenje društveno-pravnih subjekata ne primjenjuju odredbe čl. 24. do 26. ZOSPO koji reguliraju institut građenja na tuđem zemljištu.


13. Apelanti tvrde da im je osporenom presudom Okružnog suda povrijeđeno pravo iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

14. U biti, iz apelacijskih navoda proizlazi da apelanti smatraju da je Okružni sud pogrešno primijenio materijalno pravo kada je zaključio da je njihov zahtjev za naknadu štete, u


smislu članka 376. ZOO, zastario. U prilog ovoj tvrdnji apelanti su najprije istaknuli da je Okružni sud prihvatio kao nesporno da je tuženi, bez provedenog postupka eksproprijacije, izgradio javnu cestu, da je tom prilikom zauzeo dio njihovog zemljišta na kojem su se nalazili voćni zasadi i građevinski objekti, te da im tuženi nije isplatio naknadu. Dalje, apelanti su ukazali da su lišeni prava raspolaganja na zemljištu a da im prije toga nadležno tijelo nije izdalo rješenje o eksproprijaciji, kao ni rješenje o naknadi, niti je proveden bilo kakav postupak radi određivanja visine pravične naknade za uništenu i oduzetu imovinu, kako je propisano ZOE. Apelanti smatraju da je, sukladno utvrđenom činjeničnom stanju, trebao biti primijenjen institut "faktičke eksproprijacije" koji štiti vlasnika zemljišta u odnosu na državna tijela koja sama ili posredstvom trećih osoba organiziraju izgradnju javnih ili drugih dobara na zemljištu koje nije formalno eksproprirano. Zbog toga, smatraju da se njihov tužbeni zahtjev, u biti, ne odnosi na naknadu štete (u smislu primjene odgovarajućih odredaba ZOO, bez obzira što su se u tužbi pozvali na ovu pravnu osnovu, jer sud njime nije vezan, nego se tužbeni zahtjev odnosi na naknadu za tzv. faktičku eksproprijaciju a sukladno ZOE koji je u tom razdoblju bio na snazi i sukladno kojem su vještaci i utvrdili visinu tužbenog zahtjeva. Obzirom na to da im za "faktičku eksproprijaciju" nije isplaćena naknada, apelanti smatraju da njihovo potraživanje nije zastarjelo, odnosno da se na njihovo potraživanje ne može primijeniti ZOO.

15. U dopunama apelacije apelanti su se pozvali i na presudu Europskog suda u predmetu Papamichalopoulos i drugi protiv Grčke, te na Rješenje Vrhovnog suda Republike Srpske broj 94 0 P 004736 12 Rev od 20. ožujka 2014. godine, koji je, kako su naveli, u istom činjeničnom i pravnom pitanju, pozivajući se na stajalište usvojeno na sjednici Građansko-upravnog odjela ovog suda od 7. veljače 2014. godine zaključio da se radi o tzv. faktičkoj eksproprijaciji, odnosno promijenio ranije usvojeno stajalište prema ovom pitanju, te, najzad, na stajalište Ustavnog suda u odlukama br. AP 1798/11 i AP 2324/09.


16. Tuženi je u odgovoru na navode iz apelacije istaknuo da je magistralna cesta građena u vrijeme rata, te da je njezina izgradnja bila od posebnog interesa ne samo za Republiku Srpsku nego i za mještane tog područja koji se nisu mogli koristiti postojećim cestama zbog ratnih dešavanja. Također, zbog činjenice da je navedena cesta građena u vrijeme rata, imovinskopravni odnosi nisu razriješeni na način kako je bilo određeno, u to vrijeme, važećim zakonima. Dalje, tuženi je istaknuo da se posjednici predmetnih nekretnina niz godina nisu obraćali nadležnim tijelima za provedbu postupka eksproprijacije i određivanje naknade za eksproprirane nekretnine, pa da su izgradnju magistralne ceste prihvatili kao činjenicu od općeg društvenog značaja ne samo za Republiku Srpsku već i za sebe kao članove te zajednice.

17. Slijedeći navedeno, tuženi je zaključio da je pravilno stajalište Okružnog suda da je potraživanje naknade štete zastarjelo, te ukazao da, prema njegovom mišljenju, sud nije ovlašten naknadno mijenjati i određivati tužbeni zahtjev, tj. da zahtjev za naknadu štete smatra zahtjevom za naknadu na temelju izvršene faktičke eksproprijacije. Zbog toga, prema njegovom mišljenju, apelanti se ne mogu pozivati na stajalište Vrhovnog suda obzirom na to da su u preciziranom tužbenom zahtjevu sami tražili naknadu štete, a ne naknadu za eksproprirane nekretnine.

18. Najzad, tuženi je istaknuo i da ne može biti pasivno legitimiran u ovom sporu bez obzira na to što je naručitelj i izvršitelj radova. S tim u svezi je ukazao da je on javno poduzeće koje je osnovala Republika Srpska na kojoj je i obveza da mu

osigura sredstva za obavljanje djelatnosti koja obuhvaća i izgradnju cesta, da je Republika Srpska vlasnik cesta, a zbog čega treba biti i pasivno legitimirana u ovom i sličnim postupcima.


19. Zakon o eksproprijaciji ("Službeni glasnik RS" br. 112/06, 37/07 i 110/08) u relevantnom dijelu glasi:



Član 5. (1) Nepokretnost se može eksproprisati nakon što je na

način određen ovim zakonom utvrđen opšti interes za izgradnju objekta, odnosno izvođenje drugih radova na toj nepokretnosti.

(…)

Član 6. (1) Eksproprijacija se može vršiti za potrebe Republike



Član 7. (1) Eksproprijacijom nepokretnost postaje vlasništvo

korisnika eksproprijacije (potpuna eksproprijacija). (…)

Član 12. (1) Za eksproprisanu nepokretnost vlasniku pripada

naknada u drugoj nepokretnosti, a ako korisnik eksproprijacije ne može obezbijediti takvu nepokretnost, određuje se pravična naknada u novcu, koja ne može biti niža od tržišne vrijednosti nepokretnosti koja se ekspropriše.

(…) (5) Naknadu za eksproprisanu nepokretnost snosi korisnik

eksproprijacije.

Član 14. (1) Odluku o utvrđivanju opšteg interesa za izgradnju

objekta ili izvođenje radova na temelju podnesenog prijedloga korisnika eksproprijacije donosi Vlada Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vlada) nakon prethodno pribavljenog mišljenja skupštine jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se namjerava graditi ili izvoditi radovi, sukladno odgovarajućim planskim aktom.

(…)

Član 15. (1) Smatra se da je opšti interes utvrđen ukoliko je

posebnim zakonom propisano da je izgradnja određenih objekata ili izvođenje radova od opšteg interesa.

(…)

Član 18. (…) (5) Protiv akta o utvrđivanju opšteg interesa ne može se

pokrenuti upravni spor.

Član 76. (1) Postupak po prijedlogu za eksproprijaciju koji nije

okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona završiće se po odredbama ovog zakona.

(2) Postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, u kome do dana stupanja na snagu ovog zakona nije zaključen sporazum o naknadi, odnosno nije donesena


pravosnažna sudska odluka završiće se po odredbama ovog zakona.



20. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 58/03, 85/03,74/05, 63/07, 105/08 i 45/09) u relevantnom dijelu glasi:

Član 2. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahtjeva

koji su stavljeni u postupku. Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj

ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava.

VI. Dopustivost



23. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 94 0 P 004800 11 Gž od 13. prosinca 2012. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Ustavnom sudu nije predočen dokaz o nadnevku kada je osporena presuda uručena apelantima. Međutim, imajući u vidu nadnevak podnošenja apelacije, tj. 26. prosinac 2012. godine, te nadnevak kada je osporena presuda donesena, tj. 13. prosinac 2012. godine, Ustavni sud je zaključio da je apelacija podnesena u roku od 60 dana, u smislu odredaba iz članka 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

24. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelanti tvrde da su im osporenom presudom povrijeđena prava iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, te iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.


26. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska

prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2., što uključuje: e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 27. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili

osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

28. Apelanti, u biti, tvrde da im je pravo na pravično suđenje povrijeđeno, jer su redoviti sudovi proizvoljno primijenili

materijalno pravo kada su njihov tužbeni zahtjev odbili zbog zastarjelosti, sukladno članku 376. ZOO. Prema njihovom mišljenju, u konkretnom slučaju se radi o faktičkoj eksproprijaciji koja štiti vlasnika zemljišta u odnosu na državna tijela koja sama ili posredstvom trećih osoba organiziraju izgradnju javnih ili drugih dobara na zemljištu koje nije formalno eksproprirano. Zbog toga, smatraju da se njihov tužbeni zahtjev, u biti, ne odnosi na naknadu štete (u smislu primjene odgovarajućih odredaba ZOO bez obzira na to što su se u tužbi pozvali na ovu pravnu osnovu, jer sud njome nije vezan, nego se tužbeni zahtjev odnosi na naknadu za tzv. faktičku eksproprijaciju a sukladno ZOE koji je u tom razdoblju bio na snazi i sukladno kojem su vještaci i utvrdili visinu tužbenog zahtjeva. Obzirom na to da im za "faktičku eksproprijaciju" nije isplaćena naknada, apelanti smatraju da njihovo potraživanje nije zastarjelo, odnosno da se na njihovo potraživanje ne može primijeniti ZOO.

29. Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporene presude Okružnog suda proizlazi da je između stranaka bilo nepobitno da je 1994. godine prednik tuženog, kao investitor i naručitelj radova, izvršio radove na izgradnji magistralne ceste, da je magistralna cesta prešla preko parcela apelanata uslijed čega im je nanesena šteta. Dalje, iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je nepobitno utvrđeno i da je, nakon što su izvedeni radovi na izgradnji magistralne ceste, rješenjem Vlade Republike Srpske iz 1997. godine utvrđen opći interes za izgradnju magistralne ceste, kao i da ni prije izvođenja radova na magistralnoj cesti, ali ni nakon donošenja odluke o utvrđivanju općeg interesa za izgradnju magistralne ceste, nije pokrenut postupak eksproprijacije, odnosno da apelantima nije ponuđena i isplaćena pravična naknada za nekretnine preko kojih je cesta izgrađena.

30. Okružni sud je usvojio stajalište da je tužbeni zahtjev apelanata neutemeljen, jer je nastupila zastarjelost potraživanja u smislu članka 376. ZOO. U prilog navedenom ukazano je da su apelanti tužbu za naknadu štete podnijeli 16. kolovoza 2010. godine, a da je šteta nastala ulaskom tuženog u posjed njihovih nekretnina 1994. godine, te da su od 19. lipnja 1996. godine (prestanak ratnog stanja i stanja neposredne ratne opasnosti) prestale nesavladive prepreke za podnošenje tužbe za naknadu štete, te je očigledno protekao rok od pet godina od nastanka štete propisan člankom 376. ZOO.

31. Ustavni sud podsjeća da je navedeno pravno stajalište u identičnim činjeničnim okolnostima, tj. da sporno zemljište nikada nije eksproprirano, te da je na dijelu tog zemljišta izgrađena cesta i da apelantu nije isplaćena nikakva naknada za zemljište razmatrao i u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 2986/11 od 18. studenog 2014. godine (dostupna na www.ustavnisud.ba). U citiranoj odluci Ustavni sud je zaključio (vidi točku 35): "U odnosu na zastaru potraživanja, o čemu su redoviti sudovi u osporenim odlukama zaključili da je potraživanje tužitelja zastarjelo, jer je prošao i subjektivni i objektivni rok iz članka 376. ZOO, Ustavni sud ukazuje na pravno shvaćanje usuglašeno 30. siječnja 2014. godine na panelima za ujednačavanje sudske prakse iz građanske oblasti. Na navedenim panelima je raspravljano o slučajevima izgradnje objekata od javnog interesa ili izvođenja drugih radova od javnog interesa čija je posljedica potpuno ili djelomično oduzimanje prava vlasništva fizičkih ili pravnih osoba na nekretninama iako ne postoji odluka o oduzimanju, odnosno odluka o utvrđivanju javnog interesa i rješenja o eksproprijaciji. Dakle, raspravljalo se o slučajevima koje pravna teorija i sudska praksa podvode pod pojam faktičkog deposjediranja, odnosno tzv. faktičke eksproprijacije. Usuglašeno je pravno shvaćanje da zahtjev za novčanu naknadu zbog izvršene faktičke eksproprijacije ne zastarijeva. Naime, ukazano je na to da su u slučaju faktičke eksproprijacije fizičke ili pravne osobe lišene prava vlasništva, pa


je osnova tužbenog zahtjeva, u stvari, zahtjev za povrat vlasništva. Budući da povrat i uspostava prijašnjeg stanja nisu mogući zbog privođenja namjeni ranije nekretnine, to tužiteljima pripada pravo tražiti naknadu za oduzete nekretnine. Dovodeći navedeno u kontekst konkretnog predmeta, proizlazi da obrazloženja osporenih presuda i u ovom dijelu ukazuju na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava redovitih sudova."

32. Ustavni sud smatra da okolnosti konkretnog slučaja, tj. postojanje odluke o utvrđivanju općeg interesa za izgradnju magistralne ceste koja je prešla preko parcela apelanata, a za što apelantima nije isplaćena bilo kakva naknada ni prije početka izvođenja radova, kao ni u nizu godina nakon donošenja odluke o utvrđivanju općeg interesa, rezultira faktičkom eksproprijacijom. Sukladno navedenom, Ustavni sud smatra da je i u slučaju apelanata u svemu primjenjiv citirani stavak iz Odluke broj AP 2986/11.

33. Na temelju navedenog, Ustavni sud zaključuje da je apelantima povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da je potrebno, s ciljem zaštite ustavnih prava apelanata, ukinuti osporenu odluku, te predmet vratiti Okružnom sudu kako bi taj sud donio novu odluku sukladno garancijama iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

34. Ustavni sud smatra da, obzirom na zaključke u svezi sa člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije, nije potrebno posebice razmatrati navode apelanata o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, budući da se, u biti, navodi o kršenju prava na imovinu zasnivaju na navodima o kršenju prava na pravično suđenje o kojim je Ustavni sud već iznio svoje stajalište u prethodnim točkama ove odluke.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada je redoviti sud proizvoljno primijenio materijalno pravo raspravljajući o prigovoru zastare potraživanja u slučaju tzv. faktičke eksproprijacije.






предмету број АП 4670/12, рјешавајући апелацију Мила Секуловића и Рајка Секуловића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија

на сједници одржаној 16. септембра 2015. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Мила Секуловића и Рајка

Секуловића. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана


Укида се Пресуда Окружног суда у Требињу број 94 0 П 004800 11 Гж од 13. децембра 2012. године.

Предмет се враћа Окружном суду у Требињу, који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Окружном суду у Требињу да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.



1. Миле Секуловић и Рајко Секуловић из Фоче (у даљњем тексту: апеланти), које заступа Миле Чајевић, адвокат из Фоче, поднијели су 26. децембра 2012. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Окружног суда у Требињу (у даљњем тексту: Окружни суд) број 94 0 П 004800 11 Гж од 13. децембра 2012. године.

2. Апеланти су допунили апелацију 29. јула 2013. године и 29. априла 2014. године.


3. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Окружног суда, те ЈП "Путеви РС" Бања Лука (у даљњем тексту: тужени) затражено је 13. марта 2015. године да доставе одговоре на апелацију.

4. Тужени је одговор на апелацију доставио 30. марта 2015. године. Окружни суд, ком је апелација достављена на одговор 17. марта 2015. године, до тренутка доношења ове одлуке није доставио одговор на апелацију.



6. Апеланти су 27. августа 2010. године поднијели тужбу Основном суду у Фочи (у даљњем тексту: Основни суд) против туженог ради накнаде материјалне штете коју им је тужени нанио изградњом магистралног пута Фоча-Миљевина-Устипрача (у даљњем тексту: магистрални пут). У тужби су, поред осталог, истакли да је тужени радове на изградњи пута предузео без претходно спроведеног поступка експропријације земљишта, односно без претходно ријешених имовинскоправних односа и плаћања сопственицима правичне накнаде за одузете непокретности и уништене објекте и засаде који су се на њима налазили. Апеланти су тужбени захтјев темељили на члану 154 став 1 и члану 207 Закона о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО).


7. Основни суд је Пресудом број 94 0 П 004800 10 П усвојио тужбени захтјев апеланата и обавезао туженог да им на име накнаде материјалне штете за уништене воћне засаде, заузето земљиште, грађевинске објекте, чишћење засутих парцела исплати означене новчане износе са законском затезном каматом, те да им накнади трошкове поступка.

8. Из образложења пресуде, поред осталог, произилази да је тужени истакао приговор недостатка пасивне легитимације и приговор застарјелости потраживања. Основни суд је приговор недостатка пасивне легитимације оцијенио неоснованим. У вези с тим је указано да је неспорно да експропријација није спроведена, да је предник туженог, као инвеститор и наручилац радова, почео радове на изградњи магистралног пута преко непокретности апеланата и тиме им причинио штету за коју је тужени одговоран у складу са чланом 207 ЗОО. Чињеница да су јавни путеви у својини Републике Српске, према становишту Основног суда, оцијењена је ирелевантном за постојање одговорности за штету с обзиром на то да за штету, у смислу члана 154 ЗОО, одговара онај ко је проузрокује. Основни суд је приговор застарјелости потраживања враћања непокретности у посјед и право на успостављање пређашњег стања оцијенио неоснованим. У вези с тим је указано да је чланом 24 став 4 ЗОСПО регулисано да, у случају грађења на туђем земљишту, сопственик земљишта може да тражи успостављање пријашњег стања у року од три године од дана завршетка грађевинског објекта, а по истеку тог рока може да захтијева исплату прометне цијене земљишта. На основу увиђаја на лицу мјеста, обављеног 14. октобра 2010. године, утврђено је да магистрални пут, сходно члану 6 став 2 Закона о путевима, није завршен с обзиром на то да, сходно члану 5 тачка 6 истог закона, није асфалтиран, а на основу чега је Основни суд закључио да је приговор застарјелости потраживања туженог неоснован. Најзад, према оцјени Основног суд, правни основ за исплату накнаде штете апелантима заснива се првенствено на члану 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Основни суд је указао да је у овом предмету Влада Републике Српске у Одлуци од 15. августа 1997. године утврдила општи интерес, али зато мора да се обезбиједи адекватна накнада лицу које је лишено своје имовине. Поред наведеног, Основни суд је указао и да је одлуку донио примјеном чл. 376, 277, 207 и 154 став 1 ЗОО, те члана 25 став 4 ЗОСПО.

9. Окружни суд је Пресудом број 94 0 П 004800 11 Гж од 13. децембра 2012. године усвојио жалбу туженог и првостепену пресуду преиначио тако да је тужбени захтјев апеланата у цјелини одбио.

10. Окружни суд је закључио да је првостепени суд произвољно примијенио материјално право када није усвојио приговор застарјелости потраживања. У прилог наведеном указано је да је чланом 376 ЗОО прописано да потраживање накнаде штете застаријева за три године од када је оштећени дознао за штету и лице које је штету учинило, а у сваком случају, за пет година од дана када је штета настала. Даље, указано је да апеланти у поступку нису оспоравали да је штета настала уласком у њихов посјед, тј. изградњом трасе магистралног пута 1994. године, а да су апеланти тужбу поднијели 16. августа 2010. године, па да је, рачунајући од 19. јуна 1996. године као датума престанка ратног стања и стања непосредне ратне опасности, протекао рок застарјелости из члана 376 ЗОО.

11. Окружни суд је неоснованим оцијенио жалбене наводе туженог да је погрешан закључак првостепеног суда у погледу приговора недостатка пасивне легитимације.

Окружни суд је истакао да је међу странкама било неспорно да до експропријације никад није дошло, нити је она извршена, а тужени је био инвеститор и наручилац радова, па је радовима на изградњи спорног пута преко парцела апеланата проузроковао штету. Најзад, указано је да експропријацију врши Република Српска, па да апелантима остаје могућност да у поступку експропријације на спорним непокретностима остваре накнаду за изгубљене непокретности, засаде и грађевинске објекте с обзиром на то да експропријација није спроведена ни у вријеме доношења ове пресуде.

12. Најзад, Окружни суд је закључио да је погрешно указивање туженог на члан 25 ЗОСПО који регулише питање градње и градитеља а гдје градитељ може да буде носилац права својине. У вези с тим је указано да градитељ мора да буде својинскоправни субјекат у смислу члана 1 ЗОСПО, те да се на грађење друштвено-правних субјеката не примјењују одредбе чл. 24 до 26 ЗОСПО који регулишу институт грађења на туђем земљишту.


13. Апеланти тврде да им је оспореном пресудом Окружног суда повријеђено право из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, те члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

14. У суштини, из апелационих навода произилази да апеланти сматрају да је Окружни суд погрешно примијенио материјално право када је закључио да је њихов захтјев за накнаду штете, у смислу члана 376 ЗОО, застарио. У прилог овој тврдњи апеланти су најприје истакли да је Окружни суд прихватио као неспорно да је тужени, без спроведеног поступка експропријације, изградио јавни пут, да је том приликом заузео дио њиховог земљишта на ком су се налазили воћни засади и грађевински објекти, те да им тужени није исплатио накнаду. Даље, апеланти су указали да су лишени права располагања на земљишту а да им прије тога надлежни орган није издао рјешење о експропријацији, као ни рјешење о накнади, нити је спроведен било какав поступак ради одређивања висине правичне накнаде за уништену и одузету имовину, како је прописано ЗОЕ. Апеланти сматрају да је, сходно утврђеном чињеничном стању, требало да буде примијењен институт "фактичке експропријације" који штити сопственика земљишта у односу на државне органе који сами или посредством трећих лица организују изградњу јавних или других добара на земљишту које није формално експроприсано. Због тога, сматрају да се њихов тужбени захтјев, у суштини, не односи на накнаду штете (у смислу примјене одговарајућих одредаба ЗОО, без обзира што су се у тужби позвали на овај правни основ, јер суд њиме није везан, него се тужбени захтјев односи на накнаду за тзв. фактичку експропријацију а у складу са ЗОЕ који је у том периоду био на снази и у складу с којим су вјештаци и утврдили висину тужбеног захтјева. С обзиром на то да им за "фактичку експропријацију" није исплаћена накнада, апеланти сматрају да њихово потраживање није застарјело, односно да на њихово потраживање не може да се примијени ЗОО.

15. У допунама апелације апеланти су се позвали и на пресуду Европског суда у предмету Papamichalopoulos и други против Грчке, те на Рјешење Врховног суда Републике Српске број 94 0 П 004736 12 Рев од 20. марта 2014. године, који је, како су навели, у истом чињеничном и правном питању, позивајући се на становиште усвојено на сједници


Грађанско-управног одјељења овог суда од 7. фебруара 2014. године закључио да се ради о тзв. фактичкој експропријацији, односно промијенио раније усвојено становиште према овом питању, те, најзад, на становиште Уставног суда у одлукама бр. АП 1798/11 и АП 2324/09.


16. Тужени је у одговору на наводе из апелације истакао да је магистрални пут грађен у вријеме рата, те да је његова изградња била од посебног интереса не само за Републику Српску него и за мјештане тог подручја који се нису могли користити постојећим путевима због ратних дешавања. Такође, због чињенице да је наведени пут грађен у вријеме рата, имовинскоправни односи нису разријешени на начин како је било одређено, у то вријеме, важећим законима. Даље, тужени је истакао да се посједници предметних непокретности низ година нису обраћали надлежним органима за спровођење поступка експропријације и одређивање накнаде за експроприсане непокретности, па да су изградњу магистралног пута прихватили као чињеницу од општег друштвеног значаја не само за Републику Српску већ и за себе као чланове те заједнице.

17. Слиједећи наведено, тужени је закључио да је правилно становиште Окружног суда да је потраживање накнаде штете застарјело, те указао да, према његовом мишљењу, суд није овлашћен да накнадно мијења и одређује тужбени захтјев, тј. да захтјев за накнаду штете сматра захтјевом за накнаду на основу извршене фактичке експропријације. Због тога, према његовом мишљењу, апеланти не могу да се позивају на становиште Врховног суда с обзиром на то да су у прецизираном тужбеном захтјеву сами тражили накнаду штете, а не накнаду за експроприсане непокретности.

18. Најзад, тужени је истакао и да не може бити пасивно легитимисан у овом спору без обзира на то што је наручилац и извршилац радова. С тим у вези је указао да је он јавно предузеће које је основала Република Српска на којој је и обавеза да му обезбиједи средства за обављање дјелатности која обухвата и изградњу путева, да је Република Српска сопственик путева, а због чега треба да буде и пасивно легитимисана у овом и сличним поступцима.


19. Закон о експропријацији ("Службени гласник РС" бр. 112/06, 37/07 и 110/08) у релевантном дијелу гласи:

Члан 2. Експропријација је одузимање или ограничење права

власништва на непокретностима уз правичну накнаду која не може бити нижа од тржишне вриједности непокретности.

Члан 5. (1) Непокретност се може експроприсати након што

је на начин одређен овим законом утврђен општи интерес за изградњу објекта, односно извођење других радова на тој непокретности.

(…)

Члан 6. (1) Експропријација се може вршити за потребе

Републике Српске и јединице локалне самоуправе, ако законом није другачије одређено (корисник експропријације).

(2) Корисник ће експроприсане непокретности преносити инвеститорима ради извођења радова за изградњу објеката за које је утврђен општи интерес, с тим што ће се уговором регулисати међусобна права и обавезе

уговорних страна које настају експропријацијом непокретности и изградњом објеката.

Члан 7. (1) Експропријацијом непокретност постаје

власништво корисника експропријације (потпуна експропријација).

(…)

Члан 12. (1) За експроприсану непокретност власнику припада

накнада у другој непокретности, а ако корисник експропријације не може обезбиједити такву непокретност, одређује се правична накнада у новцу, која не може бити нижа од тржишне вриједности непокретности која се експроприше.

(…) (5) Накнаду за експроприсану непокретност сноси

корисник експропријације.

Члан 14. (1) Одлуку о утврђивању општег интереса за изградњу

објекта или извођење радова на основу поднесеног приједлога корисника експропријације доноси Влада Републике Српске (у даљњем тексту: Влада) након претходно прибављеног мишљења скупштине јединице локалне самоуправе на чијој територији се намјерава градити или изводити радови, у складу са одговарајућим планским актом.

(…)

Члан 15. (1) Сматра се да је општи интерес утврђен уколико је

посебним законом прописано да је изградња одређених објеката или извођење радова од општег интереса.

(…)

Члан 18. (…) (5) Против акта о утврђивању општег интереса не

може се покренути управни спор.

Члан 76. (1) Поступак по приједлогу за експропријацију који није

окончан до дана ступања на снагу овог закона завршиће се по одредбама овог закона.

(2) Поступак одређивања накнаде за експроприсану непокретност, у коме до дана ступања на снагу овог закона није закључен споразум о накнади, односно није донесена правоснажна судска одлука завршиће се по одредбама овог закона.

Члан 77. Даном ступања на снагу овог закона престаје да важи

Закон о експропријацији ("Службени гласник Републике Српске", бр. 8/96, 15/96 и 64/04).

20. Закон о парничном поступку ("Службени гласник РС" бр. 58/03, 85/03,74/05, 63/07, 105/08 и 45/09) у релевантном дијелу глaси:

Члан 2. У парничном поступку суд одлучује у границама

захтјева који су стављени у поступку. Суд у поступку примјењује материјално право по

властитој оцјени и није везан за наводе странака у погледу материјалног права.


21. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када


она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

22. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку ког је користио.

23. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Окружног суда број 94 0 П 004800 11 Гж од 13. децембра 2012. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Уставном суду није предочен доказ о датуму када је оспорена пресуда уручена апелантима. Међутим, имајући у виду датум подношења апелације, тј. 26. децембар 2012. године, те датум када је оспорена пресуда донесена, тј. 13. децембар 2012. године, Уставни суд је закључио да је апелација поднесена у року од 60 дана, у смислу одредаба из члана 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

24. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

25. Апеланти тврде да су им оспореном пресудом повријеђена права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, те из члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


26. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине гласи: Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају

људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.



28. Апеланти, у суштини, тврде да им је право на правично суђење повријеђено, јер су редовни судови произвољно примијенили материјално право када су њихов тужбени захтјев одбили због застарјелости, сходно члану 376 ЗОО. Према њиховом мишљењу, у конкретном случају се ради о фактичкој експропријацији која штити сопственика земљишта у односу на државне органе који сами или посредством трећих лица организују изградњу јавних или других добара на земљишту које није формално експроприсано. Због тога, сматрају да се њихов тужбени захтјев, у суштини, не односи на накнаду штете (у смислу примјене одговарајућих одредаба ЗОО без обзира на то што су се у тужби позвали на овај правни основ, јер суд њиме није везан, него се тужбени захтјев односи на накнаду за тзв. фактичку експропријацију а у складу са ЗОЕ који је у том периоду био на снази и у складу са којим су вјештаци и утврдили висину тужбеног захтјева. С обзиром на то да им за "фактичку експропријацију" није исплаћена накнада,

апеланти сматрају да њихово потраживање није застарјело, односно да на њихово потраживање не може да се примијени ЗОО.

29. Уставни суд примјећује да из образложења оспорене пресуде Окружног суда произилази да је између странака било неспорно да је 1994. године предник туженог, као инвеститор и наручилац радова, извршио радове на изградњи магистралног пута, да је магистрални пут прешао преко парцела апеланата услијед чега им је нанесена штета. Даље, из образложења оспорене пресуде произилази да је неспорно утврђено и да је, након што су изведени радови на изградњи магистралног пута, рјешењем Владе Републике Српске из 1997. године утврђен општи интерес за изградњу магистралног пута, као и да ни прије извођења радова на магистралном путу, али ни након доношења одлуке о утврђивању општег интереса за изградњу магистралног пута, није покренут поступак експропријације, односно да апелантима није понуђена и исплаћена правична накнада за непокретности преко којих је пут изграђен.

30. Окружни суд је усвојио становиште да је тужбени захтјев апеланата неоснован, јер је наступила застарјелост потраживања у смислу члана 376 ЗОО. У прилог наведеном указано је да су апеланти тужбу за накнаду штете поднијели 16. августа 2010. године, а да је штета настала уласком туженог у посјед њихових непокретности 1994. године, те да су од 19. јуна 1996. године (престанак ратног стања и стања непосредне ратне опасности) престале несавладиве препреке за подношење тужбе за накнаду штете, те је очигледно протекао рок од пет година од настанка штете прописан чланом 376 ЗОО.

31. Уставни суд подсјећа да је наведено правно становиште у идентичним чињеничним околностима, тј. да спорно земљиште никада није експроприсано, те да је на дијелу тог земљишта изграђен пут и да апеланту није исплаћена никаква накнада за земљиште разматрао и у Одлуци о допустивости и меритуму број АП 2986/11 од 18. новембра 2014. године (доступна на www.ustavnisud.ba). У цитираној одлуци Уставни суд је закључио (види тачку 35): "У односу на застару потраживања, о чему су редовни судови у оспореним одлукама закључили да је потраживање тужиоца застарјело, јер је прошао и субјективни и објективни рок из члана 376 ЗОО, Уставни суд указује на правно схватање усаглашено 30. јануара 2014. године на панелима за уједначавање судске праксе из грађанске области. На наведеним панелима је расправљано о случајевима изградње објеката од јавног интереса или извођења других радова од јавног интереса чија је посљедица потпуно или дјелимично одузимање права својине физичких или правних лица на непокретностима иако не постоји одлука о одузимању, односно одлука о утврђивању јавног интереса и рјешења о експропријацији. Дакле, расправљало се о случајевима које правна теорија и судска пракса подводе под појам фактичког депосједирања, односно тзв. фактичке експропријације. Усаглашено је правно схватање да захтјев за новчану накнаду због извршене фактичке експропријације не застаријева. Наиме, указано је на то да су у случају фактичке експропријације физичка или правна лица лишена права својине, па је основ тужбеног захтјева, у ствари, захтјев за поврат својине. Будући да поврат и успостављање пријашњег стања нису могући због привођења намјени раније непокретности, то тужиоцима припада право да траже накнаду за одузете непокретности. Доводећи наведено у контекст конкретног предмета, произилази да образложења оспорених пресуда и у овом дијелу указују на произвољност у примјени материјалног права редовних судова."


32. Уставни суд сматра да околности конкретног случаја, тј. постојање одлуке о утврђивању општег интереса за изградњу магистралног пута који је прешао преко парцела апеланата, а за шта апелантима није исплаћена било каква накнада ни прије почетка извођења радова, као ни у низу година након доношења одлуке о утврђивању општег интереса, резултира фактичком експропријацијом. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да је и у случају апеланата у свему примјењиво цитирано становиште из Одлуке број АП 2986/11.

33. На основу наведеног, Уставни суд закључује да је апелантима повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Стога, Уставни суд сматра да је потребно, с циљем заштите уставних права апеланата, укинути оспорену одлуку, те предмет вратити Окружном суду како би тај суд донио нову одлуку у складу с гаранцијама из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.


34. Уставни суд сматра да, с обзиром на закључке у вези са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције, није потребно посебно разматрати наводе апеланата о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, будући да се, у суштини, наводи о кршењу права на имовину заснивају на наводима о кршењу права на правично суђење о којим је Уставни суд већ изнио своје становиште у претходним тачкама ове одлуке.


35. Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када је редовни суд произвољно примијенио материјално право расправљајући о приговору застаре потраживања у случају тзв. фактичке експропријације.






predmetu broj AP 4670/12, rješavajući apelaciju Mileta Sekulovića i Rajka Sekulovića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Mileta Sekulovića i Rajka Sekulovića.

Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Presuda Okružnog suda u Trebinju broj 94 0 P 004800 11 Gž od 13. decembra 2012. godine.

Predmet se vraća Okružnom sudu u Trebinju, koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku, u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Okružnom sudu u Trebinju da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. Mile Sekulović i Rajko Sekulović iz Foče (u daljnjem tekstu: apelanti), koje zastupa Mile Čajević, advokat iz Foče, podnijeli su 26. decembra 2012. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 94 0 P 004800 11 Gž od 13. decembra 2012. godine.

2. Apelanti su dopunili apelaciju 29. jula 2013. godine i 29. aprila 2014. godine.


3. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda, te JP "Putevi RS" Banja Luka (u daljnjem tekstu: tuženi) zatraženo je 13. marta 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

4. Tuženi je odgovor na apelaciju dostavio 30. marta 2015. godine. Okružni sud, kom je apelacija dostavljena na odgovor 17. marta 2015. godine, do trenutka donošenja ove odluke nije dostavio odgovor na apelaciju.



6. Apelanti su 27. augusta 2010. godine podnijeli tužbu Osnovnom sudu u Foči (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) protiv tuženog radi naknade materijalne štete koju im je tuženi nanio izgradnjom magistralnog puta Foča-Miljevina-Ustiprača (u daljnjem tekstu: magistralni put). U tužbi su, pored ostalog, istakli da je tuženi radove na izgradnji puta preduzeo bez prethodno provedenog postupka eksproprijacije zemljišta, odnosno bez prethodno riješenih imovinskopravnih odnosa i plaćanja vlasnicima pravične naknade za oduzete nekretnine i uništene objekte i zasade koji su se na njima nalazili. Apelanti su tužbeni zahtjev temeljili na članu 154. stav 1. i članu 207. Zakona o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO).

7. Osnovni sud je Presudom broj 94 0 P 004800 10 P usvojio tužbeni zahtjev apelanata i obavezao tuženog da im na ime naknade materijalne štete za uništene voćne zasade, zauzeto zemljište, građevinske objekte, čišćenje zasutih parcela isplati označene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, te da im naknadi troškove postupka.

8. Iz obrazloženja presude, pored ostalog, proizlazi da je tuženi istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije i prigovor zastarjelosti potraživanja. Osnovni sud je prigovor nedostatka pasivne legitimacije ocijenio neosnovanim. U vezi s tim je ukazano da je nesporno da eksproprijacija nije provedena, da je


prednik tuženog, kao investitor i naručilac radova, počeo radove na izgradnji magistralnog puta preko nekretnina apelanata i time im pričinio štetu za koju je tuženi odgovoran u skladu sa članom 207. ZOO. Činjenica da su javni putevi u vlasništvu Republike Srpske, prema stavu Osnovnog suda, ocijenjena je irelevantnom za postojanje odgovornosti za štetu s obzirom na to da za štetu, u smislu člana 154. ZOO, odgovara onaj ko je prouzrokuje. Osnovni sud je prigovor zastarjelosti potraživanja vraćanja nekretnina u posjed i pravo na uspostavu pređašnjeg stanja ocijenio neosnovanim. U vezi s tim je ukazano da je članom 24. stav 4. ZOSPO regulirano da, u slučaju građenja na tuđem zemljištu, vlasnik zemljišta može da traži uspostavu prijašnjeg stanja u roku od tri godine od dana završetka građevinskog objekta, a po isteku tog roka može zahtijevati isplatu prometne cijene zemljišta. Na temelju uviđaja na licu mjesta, obavljenog 14. oktobra 2010. godine, utvrđeno je da magistralni put, shodno članu 6. stav 2. Zakona o putevima, nije završen s obzirom na to da, shodno članu 5. tačka 6. istog zakona, nije asfaltiran, a na temelju čega je Osnovni sud zaključio da je prigovor zastarjelosti potraživanja tuženog neosnovan. Najzad, prema ocjeni Osnovnog sud, pravni osnov za isplatu naknade štete apelantima temelji se prvenstveno na članu 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Osnovni sud je ukazao da je u ovom predmetu Vlada Republike Srpske u Odluci od 15. augusta 1997. godine utvrdila opći interes, ali zato se mora osigurati adekvatna naknada licu koje je lišeno svoje imovine. Pored navedenog, Osnovni sud je ukazao i da je odluku donio primjenom čl. 376, 277, 207. i 154. stav 1. ZOO, te člana 25. stav 4. ZOSPO.

9. Okružni sud je Presudom broj 94 0 P 004800 11 Gž od 13. decembra 2012. godine usvojio žalbu tuženog i prvostepenu presudu preinačio tako da je tužbeni zahtjev apelanata u cjelini odbio.

10. Okružni sud je zaključio da je prvostepeni sud proizvoljno primijenio materijalno pravo kada nije usvojio prigovor zastarjelosti potraživanja. U prilog navedenom ukazano je da je članom 376. ZOO propisano da potraživanje naknade štete zastarijeva za tri godine od kada je oštećeni doznao za štetu i lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju, za pet godina od dana kada je šteta nastala. Dalje, ukazano je da apelanti u postupku nisu osporavali da je šteta nastala ulaskom u njihov posjed, tj. izgradnjom trase magistralnog puta 1994. godine, a da su apelanti tužbu podnijeli 16. augusta 2010. godine, pa da je, računajući od 19. juna 1996. godine kao datuma prestanka ratnog stanja i stanja neposredne ratne opasnosti, protekao rok zastarjelosti iz člana 376. ZOO.

11. Okružni sud je neosnovanim ocijenio žalbene navode tuženog da je pogrešan zaključak prvostepenog suda u pogledu prigovora nedostatka pasivne legitimacije. Okružni sud je istakao da je među strankama bilo nesporno da do eksproprijacije nikad nije došlo, niti je ona izvršena, a tuženi je bio investitor i naručilac radova, pa je radovima na izgradnji spornog puta preko parcela apelanata prouzrokovao štetu. Najzad, ukazano je da eksproprijaciju vrši Republika Srpska, pa da apelantima ostaje mogućnost da u postupku eksproprijacije na spornim nekretninama ostvare naknadu za izgubljene nekretnine, zasade i građevinske objekte s obzirom na to da eksproprijacija nije provedena ni u vrijeme donošenja ove presude.

12. Najzad, Okružni sud je zaključio da je pogrešno ukazivanje tuženog na član 25. ZOSPO koji regulira pitanje gradnje i graditelja a gdje graditelj može biti nosilac prava vlasništva. U vezi s tim je ukazano da graditelj mora biti vlasničkopravni subjekt u smislu člana 1. ZOSPO, te da se na građenje društveno-pravnih subjekata ne primjenjuju odredbe čl. 24. do 26. ZOSPO koji reguliraju institut građenja na tuđem zemljištu.


13. Apelanti tvrde da im je osporenom presudom Okružnog suda povrijeđeno pravo iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

14. U suštini, iz apelacionih navoda proizlazi da apelanti smatraju da je Okružni sud pogrešno primijenio materijalno pravo kada je zaključio da je njihov zahtjev za naknadu štete, u smislu člana 376. ZOO, zastario. U prilog ovoj tvrdnji apelanti su najprije istakli da je Okružni sud prihvatio kao nesporno da je tuženi, bez provedenog postupka eksproprijacije, izgradio javni put, da je tom prilikom zauzeo dio njihovog zemljišta na kom su se nalazili voćni zasadi i građevinski objekti, te da im tuženi nije isplatio naknadu. Dalje, apelanti su ukazali da su lišeni prava raspolaganja na zemljištu a da im prije toga nadležni organ nije izdao rješenje o eksproprijaciji, kao ni rješenje o naknadi, niti je proveden bilo kakav postupak radi određivanja visine pravične naknade za uništenu i oduzetu imovinu, kako je propisano ZOE. Apelanti smatraju da je, shodno utvrđenom činjeničnom stanju, trebalo da bude primijenjen institut "faktičke eksproprijacije" koji štiti vlasnika zemljišta u odnosu na državne organe koji sami ili posredstvom trećih lica organiziraju izgradnju javnih ili drugih dobara na zemljištu koje nije formalno eksproprirano. Zbog toga, smatraju da se njihov tužbeni zahtjev, u suštini, ne odnosi na naknadu štete (u smislu primjene odgovarajućih odredaba ZOO, bez obzira što su se u tužbi pozvali na ovaj pravni osnov, jer sud njime nije vezan, nego se tužbeni zahtjev odnosi na naknadu za tzv. faktičku eksproprijaciju a u skladu sa ZOE koji je u tom periodu bio na snazi i u skladu s kojim su vještaci i utvrdili visinu tužbenog zahtjeva. S obzirom na to da im za "faktičku eksproprijaciju" nije isplaćena naknada, apelanti smatraju da njihovo potraživanje nije zastarjelo, odnosno da se na njihovo potraživanje ne može primijeniti ZOO.

15. U dopunama apelacije apelanti su se pozvali i na presudu Evropskog suda u predmetu Papamichalopoulos i drugi protiv Grčke, te na Rješenje Vrhovnog suda Republike Srpske broj 94 0 P 004736 12 Rev od 20. marta 2014. godine, koji je, kako su naveli, u istom činjeničnom i pravnom pitanju, pozivajući se na stav usvojen na sjednici Građansko-upravnog odjeljenja ovog suda od 7. februara 2014. godine zaključio da se radi o tzv. faktičkoj eksproprijaciji, odnosno promijenio ranije usvojeni stav prema ovom pitanju, te, najzad, na stav Ustavnog suda u odlukama br. AP 1798/11 i AP 2324/09.


16. Tuženi je u odgovoru na navode iz apelacije istakao da je magistralni put građen u vrijeme rata, te da je njegova izgradnja bila od posebnog interesa ne samo za Republiku Srpsku nego i za mještane tog područja koji se nisu mogli koristiti postojećim putevima zbog ratnih dešavanja. Također, zbog činjenice da je navedeni put građen u vrijeme rata, imovinskopravni odnosi nisu razriješeni na način kako je bilo određeno, u to vrijeme, važećim zakonima. Dalje, tuženi je istakao da se posjednici predmetnih nekretnina niz godina nisu obraćali nadležnim organima za provođenje postupka eksproprijacije i određivanje naknade za eksproprirane nekretnine, pa da su izgradnju magistralnog puta prihvatili kao činjenicu od općeg društvenog značaja ne samo za Republiku Srpsku već i za sebe kao članove te zajednice.

17. Slijedeći navedeno, tuženi je zaključio da je pravilan stav Okružnog suda da je potraživanje naknade štete zastarjelo, te ukazao da, prema njegovom mišljenju, sud nije ovlašten da naknadno mijenja i određuje tužbeni zahtjev, tj. da zahtjev za naknadu štete smatra zahtjevom za naknadu na osnovu izvršene


faktičke eksproprijacije. Zbog toga, prema njegovom mišljenju, apelanti se ne mogu pozivati na stav Vrhovnog suda s obzirom na to da su u preciziranom tužbenom zahtjevu sami tražili naknadu štete, a ne naknadu za eksproprirane nekretnine.

18. Najzad, tuženi je istakao i da ne može biti pasivno legitimiran u ovom sporu bez obzira na to što je naručilac i izvršilac radova. S tim u vezi je ukazao da je on javno preduzeće koje je osnovala Republika Srpska na kojoj je i obaveza da mu osigura sredstva za obavljanje djelatnosti koja obuhvata i izgradnju puteva, da je Republika Srpska vlasnik puteva, a zbog čega treba da bude i pasivno legitimirana u ovom i sličnim postupcima.


19. Zakon o eksproprijaciji ("Službeni glasnik RS" br. 112/06, 37/07 i 110/08) u relevantnom dijelu glasi:



Član 5. (1) Nepokretnost se može eksproprisati nakon što je na

način određen ovim zakonom utvrđen opšti interes za izgradnju objekta, odnosno izvođenje drugih radova na toj nepokretnosti.

(…)

Član 6. (1) Eksproprijacija se može vršiti za potrebe Republike



Član 7. (1) Eksproprijacijom nepokretnost postaje vlasništvo

korisnika eksproprijacije (potpuna eksproprijacija). (…)

Član 12. (1) Za eksproprisanu nepokretnost vlasniku pripada

naknada u drugoj nepokretnosti, a ako korisnik eksproprijacije ne može obezbijediti takvu nepokretnost, određuje se pravična naknada u novcu, koja ne može biti niža od tržišne vrijednosti nepokretnosti koja se ekspropriše.

(…) (5) Naknadu za eksproprisanu nepokretnost snosi korisnik

eksproprijacije.

Član 14. (1) Odluku o utvrđivanju opšteg interesa za izgradnju

objekta ili izvođenje radova na osnovu podnesenog prijedloga korisnika eksproprijacije donosi Vlada Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vlada) nakon prethodno pribavljenog mišljenja skupštine jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se namjerava graditi ili izvoditi radovi, u skladu sa odgovarajućim planskim aktom.

(…)

Član 15. (1) Smatra se da je opšti interes utvrđen ukoliko je

posebnim zakonom propisano da je izgradnja određenih objekata ili izvođenje radova od opšteg interesa.

(…)

Član 18. (…)

(5) Protiv akta o utvrđivanju opšteg interesa ne može se pokrenuti upravni spor.

Član 76. (1) Postupak po prijedlogu za eksproprijaciju koji nije

okončan do dana stupanja na snagu ovog zakona završiće se po odredbama ovog zakona.

(2) Postupak određivanja naknade za eksproprisanu nepokretnost, u kome do dana stupanja na snagu ovog zakona nije zaključen sporazum o naknadi, odnosno nije donesena pravosnažna sudska odluka završiće se po odredbama ovog zakona.



20. Zakon o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 58/03, 85/03,74/05, 63/07, 105/08 i 45/09) u relevantnom dijelu galsi:

Član 2. U parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahtjeva

koji su stavljeni u postupku. Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj

ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava.

VI. Dopustivost



23. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 94 0 P 004800 11 Gž od 13. decembra 2012. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Ustavnom sudu nije predočen dokaz o datumu kada je osporena presuda uručena apelantima. Međutim, imajući u vidu datum podnošenja apelacije, tj. 26. decembar 2012. godine, te datum kada je osporena presuda donesena, tj. 13. decembar 2012. godine, Ustavni sud je zaključio da je apelacija podnesena u roku od 60 dana, u smislu odredaba iz člana 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

24. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelanti tvrde da su im osporenom presudom povrijeđena prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, te iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.


26. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine glasi:





1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom. […]

28. Apelanti, u suštini, tvrde da im je pravo na pravično suđenje povrijeđeno, jer su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su njihov tužbeni zahtjev odbili zbog zastarjelosti, shodno članu 376. ZOO. Prema njihovom mišljenju, u konkretnom slučaju se radi o faktičkoj eksproprijaciji koja štiti vlasnika zemljišta u odnosu na državne organe koji sami ili posredstvom trećih lica organiziraju izgradnju javnih ili drugih dobara na zemljištu koje nije formalno eksproprirano. Zbog toga, smatraju da se njihov tužbeni zahtjev, u suštini, ne odnosi na naknadu štete (u smislu primjene odgovarajućih odredaba ZOO bez obzira na to što su se u tužbi pozvali na ovaj pravni osnov, jer sud njime nije vezan, nego se tužbeni zahtjev odnosi na naknadu za tzv. faktičku eksproprijaciju a u skladu sa ZOE koji je u tom periodu bio na snazi i u skladu sa kojim su vještaci i utvrdili visinu tužbenog zahtjeva. S obzirom na to da im za "faktičku eksproprijaciju" nije isplaćena naknada, apelanti smatraju da njihovo potraživanje nije zastarjelo, odnosno da se na njihovo potraživanje ne može primijeniti ZOO.

29. Ustavni sud primjećuje da iz obrazloženja osporene presude Okružnog suda proizlazi da je između stranaka bilo nesporno da je 1994. godine prednik tuženog, kao investitor i naručilac radova, izvršio radove na izgradnji magistralnog puta, da je magistralni put prešao preko parcela apelanata uslijed čega im je nanesena šteta. Dalje, iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je nesporno utvrđeno i da je, nakon što su izvedeni radovi na izgradnji magistralnog puta, rješenjem Vlade Republike Srpske iz 1997. godine utvrđen opći interes za izgradnju magistralnog puta, kao i da ni prije izvođenja radova na magistralnom putu, ali ni nakon donošenja odluke o utvrđivanju općeg interesa za izgradnju magistralnog puta, nije pokrenut postupak eksproprijacije, odnosno da apelantima nije ponuđena i isplaćena pravična naknada za nekretnine preko kojih je put izgrađen.

30. Okružni sud je usvojio stav da je tužbeni zahtjev apelanata neosnovan, jer je nastupila zastarjelost potraživanja u smislu člana 376. ZOO. U prilog navedenom ukazano je da su apelanti tužbu za naknadu štete podnijeli 16. augusta 2010. godine, a da je šteta nastala ulaskom tuženog u posjed njihovih nekretnina 1994. godine, te da su od 19. juna 1996. godine (prestanak ratnog stanja i stanja neposredne ratne opasnosti) prestale nesavladive prepreke za podnošenje tužbe za naknadu štete, te je očigledno protekao rok od pet godina od nastanka štete propisan članom 376. ZOO.

31. Ustavni sud podsjeća da je navedeni pravni stav u identičnim činjeničnim okolnostima, tj. da sporno zemljište nikada nije eksproprirano, te da je na dijelu tog zemljišta izgrađen put i da apelantu nije isplaćena nikakva naknada za zemljište razmatrao i u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 2986/11 od 18. novembra 2014. godine (dostupna na www.ustavnisud.ba). U citiranoj odluci Ustavni sud je zaključio (vidi tačku 35): "U odnosu na zastaru potraživanja, o čemu su redovni sudovi u osporenim odlukama zaključili da je potraživanje tužioca zastarjelo, jer je prošao i subjektivni i objektivni rok iz člana 376. ZOO, Ustavni sud ukazuje na pravno shvatanje usaglašeno 30. januara 2014. godine na panelima za ujednačavanje sudske

prakse iz građanske oblasti. Na navedenim panelima je raspravljano o slučajevima izgradnje objekata od javnog interesa ili izvođenja drugih radova od javnog interesa čija je posljedica potpuno ili djelimično oduzimanje prava vlasništva fizičkih ili pravnih lica na nekretninama iako ne postoji odluka o oduzimanju, odnosno odluka o utvrđivanju javnog interesa i rješenja o eksproprijaciji. Dakle, raspravljalo se o slučajevima koje pravna teorija i sudska praksa podvode pod pojam faktičkog deposjediranja, odnosno tzv. faktičke eksproprijacije. Usaglašeno je pravno shvatanje da zahtjev za novčanu naknadu zbog izvršene faktičke eksproprijacije ne zastarijeva. Naime, ukazano je na to da su u slučaju faktičke eksproprijacije fizička ili pravna lica lišena prava vlasništva, pa je osnov tužbenog zahtjeva, ustvari, zahtjev za povrat vlasništva. Budući da povrat i uspostava prijašnjeg stanja nisu mogući zbog privođenja namjeni ranije nekretnine, to tužiocima pripada pravo da traže naknadu za oduzete nekretnine. Dovodeći navedeno u kontekst konkretnog predmeta, proizlazi da obrazloženja osporenih presuda i u ovom dijelu ukazuju na proizvoljnost u primjeni materijalnog prava redovnih sudova."

32. Ustavni sud smatra da okolnosti konkretnog slučaja, tj. postojanje odluke o utvrđivanju općeg interesa za izgradnju magistralnog puta koji je prešao preko parcela apelanata, a za šta apelantima nije isplaćena bilo kakva naknada ni prije početka izvođenja radova, kao ni u nizu godina nakon donošenja odluke o utvrđivanju općeg interesa, rezultira faktičkom eksproprijacijom. Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da je i u slučaju apelanata u svemu primjenjiv citirani stav iz Odluke broj AP 2986/11.

33. Na osnovu navedenog, Ustavni sud zaključuje da je apelantima povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Stoga, Ustavni sud smatra da je potrebno, s ciljem zaštite ustavnih prava apelanata, ukinuti osporenu odluku, te predmet vratiti Okružnom sudu kako bi taj sud donio novu odluku u skladu s garancijama iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

34. Ustavni sud smatra da, s obzirom na zaključke u vezi sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije, nije potrebno posebno razmatrati navode apelanata o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, budući da se, u suštini, navodi o kršenju prava na imovinu zasnivaju na navodima o kršenju prava na pravično suđenje o kojim je Ustavni sud već iznio svoj stav u prethodnim tačkama ove odluke.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada je redovni sud proizvoljno primijenio materijalno pravo raspravljajući o prigovoru zastare potraživanja u slučaju tzv. faktičke eksproprijacije.



Predsjednik

Ustavnog suda Bosne i Hercegovine Mirsad Ćeman, s. r.


897 Ustavni sud Bosne i Hercegovine na Plenarnoj sjednici, u

predmetu broj AP 2753/13, rješavajući apelaciju Kemala Čauševića i Aide Čaušević, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. stavak (3) točke c) i h), članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Tudor Pantiru, sudac Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 30. rujna 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Kemala Čauševića

podnesena protiv rješenjā Suda Bosne i Hercegovine br. S1 2 K 012740 13 Kv od 18. travnja 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn od 15. travnja 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn 2 od 11. travnja 2013. godine i S1 2 K 012740 13 Krn od 1. travnja 2013. godine, u odnosu na navode o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Kemala Čauševića podnesena protiv rješenjā Suda Bosne i Hercegovine br. S1 2 K 012740 13 Kv od 18. travnja 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn od 15. travnja 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn 2 od 11. travnja 2013. godine i S1 2 K 012740 13 Krn od 1. travnja 2013. godine, u vezi s pravom na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, zato što je ratione materiae inkompatibilna s Ustavom Bosne i Hercegovine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Aide Čaušević podnesena protiv rješenjā Suda Bosne i Hercegovine br. S1 2 K 012740 13 Kv od 18. travnja 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn od 15. travnja 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn 2 od 11. travnja 2013. godine i S1 2 K 012740 13 Krn od 1. travnja 2013. godine, zbog proteka roka za podnošenje apelacije.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Kemal Čaušević (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva, kojega zastupa Asim Crnalić, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je 21. lipnja 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv rješenjā Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. S1 2 K 012740 13 Kv od 18. travnja 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn od 15. travnja 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn 2 od 11. travnja 2013. godine i S1 2 K 012740 13 Krn od 1. travnja 2013. godine. Apelant je dopunio apelaciju 8. prosinca 2014. godine i 8. srpnja 2015. godine. Aida Čaušević (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Sarajeva, apelantova supruga, pridružila se apelaciji 26. veljače 2015. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Tužiteljstvo) zatraženo je 12. prosinca 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH dostavio je odgovor na apelaciju 19. prosinca 2014. godine, a Tužiteljstvo 23. prosinca 2014. godine.



5. Sud BiH donio je 1. travnja 2013. godine Rješenje broj S1 2 K 012740 13 Krn, kojim je u kaznenom predmetu protiv apelanta usvojio prijedlog Tužiteljstva od 29. ožujka 2013. godine i (pod točkom I. navedenoga rješenja) odredio apelantu privremenu mjeru zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom – nekretninama (ukupno deset nekretnina koje su navedene u dispozitivu navedenoga rješenja). Točkom II. navedenoga rješenja odbijen je prijedlog Tužiteljstva za određivanje privremene mjere zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom – nekretninama navedenim pod točkama 8. i 9. prijedloga, i to u odnosu na dva poslovna prostora u ulici Ferhadija u Sarajevu. Točkom III. određeno je da će izrečenu privremenu mjeru provesti Zemljišnoknjižni ured Općinskog suda u Sarajevu na način što će u zemljišnim knjigama zabilježiti zabranu otuđenja nekretnina navedenih pod točkom I. tog rješenja, a točkom IV (u rješenju greškom ponovljen broj III) da će privremena mjera određena navedenim rješenjem trajati do okončanja kaznenog postupka protiv apelanta ili do drugačije odluke Suda BiH.

6. U obrazloženju navedenog rješenja istaknuto je da Tužiteljstvo vodi istragu protiv apelanta zbog postojanja osnove sumnje da je apelant počinio kazneno djelo zlouporaba službenog položaja ili ovlasti iz članka 220. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH). Navedeno je da je Sud BiH 29. ožujka 2013. godine zaprimio prijedlog Tužiteljstva za izdavanje privremene mjere osiguranja – zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom, dopunjen 1. travnja 2013. godine, u kojemu je Tužiteljstvo navelo da vodi više povezanih istraga protiv apelanta kao osumnjičenog zbog počinjenja navedenog kaznenog djela, jer je apelant u svojstvu ravnatelja Uprave za neizravno oporezivanje BiH (u daljnjem tekstu: UNO), u razdoblju od 21. rujna 2006. godine do 11. ožujka 2009. godine, iskorištavao svoj službeni položaj kako bi određenim pravnim osobama ("Kekerović" d.o.o. Laktaši i "Eurosol" d.o.o. Kozarska Dubica) pribavio imovinsku korist, na način što je, unatoč saznanjima o podnošenju prijava za povrat PDV-a sa lažnim sadržajem, svjesno propustio obavljati svoje službene dužnosti sukladno Zakonu o Upravi za neizravno oporezivanje, što je za posljedicu imalo nanošenje štete Proračunu BiH u iznosu od oko 5.376.503,00 KM. Nakon što je Financijsko-obavještajni odjel SIPA-e proveo financijsku istragu, utvrđen je očit nerazmjer između apelantovih ostvarenih prihoda (iz radnoga odnosa u UNO-u, članstva u upravnim odborima i prodajom dionica) i imovine stečene u razdoblju od 2006. do 2012. godine, kao i da je prilikom kupnje svih nekretnina (u odnosu na koje se traži mjera privremene zabrane raspolaganja i otuđenja), vrijednost po ugovoru o kupoprodaji bila bitno manja od tržišne vrijednosti navedenih nekretnina. Zatim, utvrđeni su apelantovi prihodi ostvareni u razdoblju od 2005. do 2010. godine (695.000,00 KM), njegova štednja, te da je najveći broj nekretnina kupljen nakon što je apelant razriješen dužnosti ravnatelja UNO-a, odnosno u razdoblju kada nije imao službena primanja, kao i da apelant nije podizao kredit ni u jednoj banci. Konačno, u prijedlogu je navedeno da Tužiteljstvo vodi više povezanih istraga, koje se nalaze u početnoj fazi, te da je nužno u toj fazi kaznenog postupka osigurati da apelant kao osumnjičenik ne može raspolagati imovinom za koju postoje osnove sumnje da je


pribavljena izvršenjem kaznenog djela koje mu je stavljeno na teret.

7. Sud BiH je istakao da je, nakon što je ispitao prijedlog Tužiteljstva i izvršio uvid u dostavljene dokaze, donio odluku kao u dispozitivu rješenja, sukladno odredbi članka 73. stavak 1. Zakona o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: ZKPBiH), članka 202. ZKPBiH, kao i odredbom članka 194. stavak 2. ZKPBiH, citirajući njihov sadržaj. Sud BiH je istakao da na temelju dokaza dostavljenih uz prijedlog Tužiteljstva ocjenjuje da je prijedlog utemeljen, te da iz priloženih dokaza proizlaze osnove sumnje da bi imovina na koju se odnosi prijedlog Tužiteljstva mogla biti predmet otuđenja, pri čemu su ispunjeni uvjeti propisani člankom 73. ZKPBiH, u vezi s člancima 110, 110.a i 111. KZBiH. Sud BiH je obrazložio da je uvidom u dostavljene dokaze ocijenio da oni daju dovoljno osnove za sumnju da je apelant počinio kazneno djelo koje mu je stavljeno na teret, jer iz navedenih dokaza proizlazi da se apelant pojavljuje kao vlasnik, odnosno suvlasnik 12 nekretnina označenih u izreci navedenoga rješenja, te da je u razdoblju od 2006. do 2012. godine utvrđen očit nerazmjer između ostvarenih prihoda i imovine. Sud BiH je istakao da, imajući u vidu da je predmet u fazi istrage, ne može ocijeniti je li i došlo do izvršenja određenog kaznenog djela, niti je li konkretna imovina stečena činjenjem kaznenog djela, te da je takvo dokazivanje tužiteljeva odgovornost, ukoliko u daljnjem postupku optužnica bude podignuta i potvrđena, odnosno ako se bude vodio glavni pretres. Međutim, prema mišljenju Suda BiH, predložena privremena mjera zabrane može biti određena upravo radi osiguranja imovine koja bi eventualno mogla postati predmet oduzimanja, kako je opisano člankom 247. Zakona o ovršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZOP), te ako predlagač osiguranja učini vjerojatnim postojanje svog potraživanja i opasnost da bi bez takve mjere protivnik osiguranja spriječio ili znatno otežao ostvarenje potraživanja, naročito time što bi promijenio postojeće stanje stvari. Sud BiH se pozvao i na odredbe čl. 242. i 251. ZOP-a.

8. Sud BiH je istakao da je, razmatrajući predloženu privremenu mjeru zabrane, našao da je Tužiteljstvo u svom prijedlogu detaljno obrazložilo predmete na koje bi se privremena mjera zabrane odnosila, prilažući uz prijedlog i dovoljno dokaza koji potkrepljuju navode iz prijedloga. Sud BiH je obrazložio kako smatra da je izricanje privremene mjere zabrane otuđenja navedene imovine opravdano u odnosu na apelanta kao osumnjičenog, imajući u vidu kazneno djelo koje mu se stavlja na teret, te visinu imovinske koristi koja je potencijalno stečena činjenjem tih djela. S obzirom na navedeno, Sud BiH je zaključio da su mjere nužne u smislu onemogućavanja osumnjičenom (apelantu) da otuđi navedenu imovinu, kao i u smislu onemogućavanja trećim osobama, na koje je eventualno prenesena imovina, da otuđe predmetnu imovinu. Time bi se u daljnjem postupku osiguralo eventualno oduzimanje predmeta kaznenog djela i stečene imovinske koristi pribavljene izvršenjem kaznenog djela, ukoliko se za to ispune zakonski uvjeti. Sud BiH je naglasio da je izrečena mjera privremenoga karaktera, te da će biti ukinuta čim (i ukoliko) za to budu ispunjeni uvjeti, jer, prema članku 74. ZKPBiH, privremeno oduzeti predmeti imaju se vratiti vlasniku, odnosno držatelju, kada u tijeku postupka postane očito da ne postoje razlozi za njihovo daljnje zadržavanje.

9. U odnosu na dio rješenja kojim je odbio tužiteljev prijedlog za određivanje privremene mjere zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom (točka II. izreke rješenja), Sud BiH je obrazložio da tužitelj za navedene nekretnine nije dostavio zk. izvatke na temelju kojih bi Sud mogao utvrditi apelantovo pravo vlasništva na njima. Konačno, Sud BiH je istakao da je sukladno navedenim razlozima donio odluku kao u dispozitivu navedenoga rješenja, pozivajući se na čl. 73. i 110. ZKPBiH, u vezi s člankom 248. ZOP-a.

10. Sud BiH je u istom kaznenom predmetu protiv apelanta 11. travnja 2013. godine donio Rješenje broj S1 2 K 012740 13 Krn 2, kojim je u točki I. usvojio prijedlog Tužiteljstva od 10. travnja 2013. godine, te apelantu kao osumnjičenom odredio privremenu mjeru zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom, nekretninom, poslovnim prostorom u "Šoping centru" Grbavica u Sarajevu (detaljnije opisanoj u navedenom rješenju).

11. U obrazloženju rješenja Sud BiH je ponovio navode iz rješenja od 1. travnja 2013. godine i dodatno istakao da se apelant pojavljuje kao vlasnik nekretnine označene u izreci tog rješenja koja je na ime apelanta kao osumnjičenog uknjižena 25. prosinca 2012. godine.

12. Sud BiH je 15. travnja 2013. godine donio Rješenje broj S1 2 K 012740 13 Krn, kojim je svoje rješenje broj S1 2 K 012740 13 Krn od 1. travnja 2013. godine izmijenio u točki I. stavak 3, na način da je dopunio rješenje u smislu označavanja katastarskih oznaka za svaku nekretninu. U obrazloženju rješenja navedeno je da je 11. travnja 2013. godine Sud BiH primio podnesak Zemljišnoknjižnog ureda Općinskog suda u Sarajevu s prijedlogom da se izvrši dopuna, kako bi rješenje moglo biti provedeno. Navedeni podnesak dostavljen je Tužiteljstvu, uz poziv da izvrši izmjenu, te je nakon prijema izmijenjenog prijedloga Sud BiH odlučio kao u dispozitivu tog rješenja.

13. Sud BiH je 18. travnja 2013. godine donio Rješenje broj S1 2 K 012740 13 Kv, kojim je odbio kao neutemeljene apelantove žalbe izjavljene protiv rješenja Suda BiH od 1. travnja, 11. travnja i 15. travnja 2013. godine.

14. Sud BiH je u obrazloženju drugostupanjskoga rješenja najprije kronološki prikazao postupak donošenja pobijanih rješenja, a zatim naveo da je apelantov branitelj protiv navedenih rješenja pravovremeno izjavio žalbe, i to zbog povrede pravila postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primjene materijalnog prava, uz prijedlog da se žalba uvaži i pobijano rješenje preinači na način da se odbije prijedlog Tužiteljstva za određivanje privremene mjere osiguranja.

15. Sud BiH je naveo da je, nakon razmatranja podnesenih žalbi i odgovora Tužiteljstva na njih, primjenom članka 322. u vezi s člankom 306. ZKPBiH utvrdio da su podnesene žalbe neutemeljene. Naime, Sud BiH je istakao da je člankom 73. ZKPBiH regulirano privremeno oduzimanje imovine, i to na način da sud može u bilo koje vrijeme u tijeku postupka donijeti, na tužiteljev prijedlog, privremenu mjeru oduzimanja imovine koja se ima oduzeti prema KZBiH, mjeru zapljene ili drugu nužnu privremenu mjeru, kako bi se spriječilo korištenje, otuđenje ili raspolaganje tom imovinom, te da se, u smislu članka 65. KZBiH, treba raditi o predmetima koji se prema KZBiH imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u kaznenom postupku. Sud BiH je istakao da je "osnovna namjena" navedene zakonske odredbe da se imovina koja je pribavljena kaznenim djelom privremeno oduzme do okončanja postupka ili do drukčije odluke suda, te da se navedena mjera može izreći u tijeku cijelog kaznenog postupka i da ona treba doprinijeti efikasnijem provođenju kaznenog postupka. Zatim je istaknuto da predmetna privremena mjera u konkretnom slučaju predstavlja preventivnu mjeru koja se odnosi na osiguranje imovine za koju postoji sumnja da je "rezultat kriminalnih aktivnosti", zbog čega su i donesena pobijana prvostupanjska rješenja.

16. Sud BiH je, također, istakao da, s obzirom na to da se radi o privremenom oduzimanju predmeta i imovine kao radnji procesne prinude, navedene mjere mogu se poduzeti samo pod zakonskim uvjetima i u zakonom propisanom postupku, što pruža garancije da će se prava građana ograničiti samo toliko koliko je nužno radi uspješnog vođenja kaznenog postupka. Dalje je navedeno da je Sud BiH u tom smislu, na prvom mjestu, razmotrio postojanje osnove za sumnju da je apelant počinio kazneno djelo koje mu Tužiteljstvo stavlja na teret, te da je


utvrdio da je pobijanim rješenjima pravilno ocijenjeno da postoji dovoljno dokaza koji upućuju na osnovu sumnje da je apelant počinio kazneno djelo za koje ga Tužiteljstvo tereti, te da prvostupanjsko rješenje sadrži odlučne razloge zbog kojih je izveden takav zaključak i da to mišljenje dijeli i drugostupanjski sud.

17. U odnosu na žalbeni prigovor u pogledu stjecanja vlasništva nad predmetnim nekretninama i u pogledu izvora prihoda kojima je apelant kupio nekretnine pobliže označene u prvostupanjskim rješenjima, Sud BiH je istakao, ocjenjujući činjenicu da je istraga u početnoj fazi u kojoj evidentno treba provjeriti jesu li sredstva kojima su navedene nekretnine kupljene zakonito stečena ili potječu od izvršenja kaznenog djela koje se apelantu stavlja na teret, posebno kod utvrđene osnove sumnje, da je nužno osigurati uvjete za nesmetano vođenje postupka, i to upravo primjenom privremene mjere. Sud BiH je istakao da se radi o predmetu s izuzetno visokim iznosom PDV-a za koji postoji osnova sumnje da je nezakonito vraćen određenim pravnim osobama, te da se radi o vrlo osjetljivom kaznenom djelu – zlouporaba službenog položaja ili ovlasti, koje spada u korupcijska kaznena djela i kaznena djela protiv službene dužnosti, što ukazuje na vrlo složenu istragu. Drugostupanjski sud je posebno naglasio da navedena kaznena djela predstavljaju protupravna ponašanja službenih ili ovlaštenih osoba upravljena protiv pravilnog funkcioniranja javnih službi, u vršenju službene dužnosti ili u vezi s njezinim vršenjem, te se ogledaju ne samo u materijalnim posljedicama koje vršenjem tih djela nastaju već posebno u razaranju i remećenju temeljnih tijekova društvenog života kroz napad na moralne vrijednosti društva, što zahtijeva posebnu pozornost tijela kaznenoga gonjenja. Upravo zbog toga taj sud smatra da je u početnoj fazi postupka nužno osigurati da se postupak provede do kraja, bez opasnosti da imovina za koju postoji osnova sumnje da je stečena kaznenim djelom bude otuđena. Sud BiH je posebno naglasio da se radi o privremenoj mjeri zabrane raspolaganja imovinom, a ne trajnom oduzimanju apelantove imovine, kako je i navedeno u pobijanim rješenjima, te da će sud tijekom postupka preispitivati svoju odluku kada se steknu uvjeti za to.

18. Sud BiH se pozvao i na članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, te je istakao da su pobijana rješenja pravilna i zakonita, donesena uz puno poštivanje prava apelanta kao osumnjičenog, sve u namjeri osiguranja nesmetanog vođenja postupka.

19. U odnosu na žalbene navode kojima se ukazuje na pogrešnu primjenu odredaba ZOP-a, Sud BiH je istakao da nije bilo ni potrebe pozivati se na primjenu navedenog zakona (ZOP) u pobijanim rješenjima, jer privremena mjera u konkretnom slučaju egzistira na temelju članka 73. u vezi s člankom 65. ZKPBiH, a ne i na temelju članka 202. ZKPBiH, koji se odnosi na sasvim drugi pravni institut. Naime, Sud BiH je pojasnio da je odredbom članka 73. ZKPBiH propisano privremeno oduzimanje imovine u vezi s člankom 65. ZKPBiH (imovinskopravna korist i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz u postupku), dok se primjena članka 202. ZKPBiH odnosi na privremenu mjeru osiguranja imovinskopravnog zahtjeva nastalog uslijed izvršenja kaznenog djela. U konkretnome slučaju, iz prijedloga Tužiteljstva ne proizlazi da se traži osiguranje imovinskopravnog zahtjeva oštećenih osoba u smislu članka 202. ZKPBiH radi osiguranja naknade štete osobama kojima je šteta prouzrokovana kaznenim djelom, već o osiguranju oduzimanja imovinskopravne koristi sukladno čl. 110, 110.a i 111. KZBiH, tj. pravnom institutu koji osigurava da nitko ne može zadržati korist koju je protupravno stekao. Istaknuto je da je stoga drugostupanjski sud te žalbene prigovore našao irelevantnim, smatrajući da je pobijano rješenje pravilno i zakonito i bez primjene navedenih odredaba. Konačno, Sud BiH je istakao da je, s obzirom na sve utvrđeno, primjenom

odredaba članka 321. st. 2. i 3. ZKPBiH u vezi s odredbama čl. 73. i 65. ZKPBiH, te odredbama čl. 110, 110.a i 111. KZBiH, donio odluku kao u dispozitivu drugostupanjskog rješenja.


20. Apelant smatra da su mu pobijanim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Obrazlažući apelaciju, apelant je najprije iznio kronologiju donošenja i sadržaja pobijanih rješenja, a zatim istakao da su sva četiri navedena rješenja utemeljena na potpuno proizvoljnoj primjeni kako materijalnog tako i procesnog prava, uslijed čega su mu povrijeđeni pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu. Stoga apelant smatra da je nužno da Ustavni sud preispita način na koji su činjenice utvrđene, odnosno način na koji su primijenjeni propisi u konkretnoj pravnoj stvari u postupku pred Sudom BiH.

21. Apelant, naime, ističe da je Sud BiH u obrazloženjima prvostupanjskih rješenja naveo da je uvidom u dostavljene dokaze zaključio da postoji dovoljno osnove za sumnju da je apelant počinio kazneno djelo koje mu Tužiteljstvo stavlja na teret, što je potvrdio i drugostupanjski sud. Apelant, međutim, ističe da u prvostupanjskom postupku Tužiteljstvo nije izvelo nijedan dokaz kojim bi potvrdilo da postoje osnove sumnje da je apelant počinio kazneno djelo koje mu se stavlja na teret. Apelant smatra da navod Tužiteljstva da se protiv njega vodi više povezanih istraga zbog počinjenja kaznenog djela zlouporaba službenog položaja ili ovlasti iz članka 220. KZBiH nije dokaz za postojanje osnove sumnje da je apelant počinio kazneno djelo zlouporaba službenog položaja ili ovlasti, a također da to nisu ni isprave o imovini koja je u njegovom vlasništvu. Apelant smatra neutemeljenim navod Tužiteljstva i Suda BiH koji mu stavljaju na teret da je, plativši deset nekretnina 853.200,00 KM, te nekretnine platio ispod tržišne vrijednosti koja iznosi 1.515.000,00 KM, postavljajući pitanje na temelju kojega dokaza je utvrđeno da tržišna vrijednost tih nekretnina iznosi 1.515.000,00 KM, jer se iz pobijanog rješenja to ne vidi, a prijedlog Tužiteljstva za određivanje privremene mjere osiguranja i dokazi uz taj prijedlog njemu nisu dostavljeni. S druge strane, u pravnom prometu nekretnina relevantna je procjena Porezne uprave i iznos naznačen na ugovoru. Apelant, također, navodi da je Tužiteljstvo potpuno arbitrarno procjenjivalo vrijednost te imovine i neutemeljeno pretpostavilo da sve nekretnine naznačene u pobijanim rješenjima potječu od izvršenja kaznenog djela koje mu se stavlja na teret, iako Tužiteljstvo i samo tvrdi da je on zakonito zaradio 695.000,00 KM. Pri takvom stanju stvari apelant smatra da je Sud BiH prilikom određivanja mjere osiguranja trebao, uvažavajući navode Tužiteljstva, obvezno izostaviti nekretnine čiji je zbir vrijednosti oko 695.000,00 KM.

22. Kao argument da je Sud BiH u konkretnoj kaznenoj stvari koja ima ovršnopravne implikacije postupao očito proizvoljno, apelant je istakao da su izrečenom mjerom osiguranja obuhvaćene nekretnine koje je stekao prije 21. rujna 2006. godine (kada je stupio na dužnost ravnatelja UNO-a), kao i ona imovina stečena nakon prestanka navedene dužnosti, imovina koju je naslijedio, kao i imovina njegove supruge. Apelant smatra neutemeljenim navod Tužiteljstva i Suda BiH da je nekretnine platio ispod tržišne vrijednosti, pogotovo jer je u pravnom prometu nekretnina relevantna procjena Porezne uprave i iznos naznačen na ugovoru. Apelant ističe da Tužiteljstvo, kada je utvrđivalo njegove prihode u razdoblju od 2005. do 2010.


godine, nije uzelo u obzir prihode koje je on ostvario od UNO-a tijekom 2011. godine, zatim prihode stečene obavljanjem drugih poslova, te da je od 1986. godine bio plaćen u rangu najviše plaćenih menadžera u Bosni i Hercegovini. Apelant ističe i da Sud BiH prilikom određivanja privremene mjere osiguranja nije poštovao odredbe članka 247. ZOP-a, jer nije utvrdio da je predlagač učinio vjerojatnom opasnost da bi bez takve mjere osiguranja apelant spriječio ili znatno otežao ostvarivanje potraživanja za štetu navodno nanesenu Proračunu BiH. Apelant smatra da je Sud BiH pogrešno primijenio i odredbe čl. 110, 110.a i 111. KZBiH, jer se odredbe tih članaka odnose na oduzimanje imovine stečene kaznenim djelom u slučaju kad je sud svojom odlukom utvrdio da je optuženik počinio kazneno djelo. Konačno, apelant ističe da mu postavljena ograničenja ugrožavaju egzistenciju, budući da nije u radnom odnosu, a zbog javnog tretmana njegovog slučaja svi najmoprimci su mu otkazali najam nekretnina, te je time Sud BiH pobijanim rješenjima "snažno zahvatio u njegova imovinska prava". Apelant je predložio da Ustavni sud usvoji apelaciju, utvrdi povredu ustavnih prava za koja on smatra da su mu povrijeđena, ukine sva pobijana rješenja i predmet vrati Sudu BiH na ponovni postupak u kojem će mu biti pružene sve garancije koje nude članak II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine, članak 6. Europske konvencije i članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Apelant je urgirao hitno donošenje odluke navodeći da u kaznenom predmetu Kekerović d.o.o. Laktaši i Eurosol d.d., povodom kojih je donijeta privremena mjera, on nije ni osumnjičenik ni optuženik. Također, u dopuni apelacije od 8. srpnja 2015. godine apelant je naveo da mu je rješenjem Suda BiH određena privremena mjera zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom, zbog toga što se (kako navodi Tužiteljstvo) protiv njega vodi niz povezanih istraga zbog počinjenja kaznenog djela zlouporaba položaja ili ovlasti iz članka 220. KZBiH, te da je iskorištavao službeni položaj kako bi MB Kekerović d.o.o. Laktaši i Eurosol d.o.o. Kozarska Dubica pribavio imovinsku korist svjesnim propuštanjem dužnosti i tako oštetio Proračun BiH. Apelant ističe da nije optužen u predmetu Kekerović i drugi (u prilog tim tvrdnjama dostavlja informacije sa službene internetske stranice Suda BiH u kaznenom predmetu Kekerović i drugi broj S1 2 K 013758 13 K). Stoga, apelant ističe da je privremena mjera određena za kazneni predmet u kojem on uopće nije optužen. Također navodi da je osumnjičen u kaznenom predmetu kodnog naziva "Pandora" i da je s Tužiteljstvom zaključio "preliminarni" sporazum (bez daljnjih dokaza u prilog tom navodu), a u navedenom predmetu Tužiteljstvo nije tražilo određivanje mjere zabrane raspolaganja imovinom. Apelantovoj apelaciji se 26. veljače 2015. godine pridružila njegova supruga – apelantica. Apelantica je u podnesku Ustavnom sudu navela sljedeće: "Zahtijevam da ukinete rješenje Suda BiH za prvih osam nekretnina". Navela je da je tri nekretnine "zatekla" prije udaje, te da su postale i njezino vlasništvo, jednu nekretninu dobila je na poklon, a četiri kupila zajedno sa apelantom. Također, apelantica navodi da je određena imovina isključivo njezina imovina i imovina njezinog devetogodišnjeg sina. Apelantica ističe da njezinog muža od donošenja rješenja do 18. lipnja 2014. godine nitko nije pozvao i da mu je, kako navodi, "tek neki dan rečeno da nije kriv za slučaj Kekerović".


23. U odgovoru na apelaciju Sud BiH je naveo da je privremena mjera apelantu izrečena primjenom članka 73. ZKP, kako bi se spriječilo korištenje, otuđenje ili raspolaganje imovinom. Sud je našao, polazeći od "osnovne namjene" članka 73. ZKP, da su u konkretnom slučaju postojali opravdani zakonski razlozi za takvo postupanje prema apelantu, posebno

imajući u vidu utvrđenu osnovu sumnje u odnosu na apelanta, prirodu odnosno koruptivni karakter predmetnog kaznenog djela, kao i postojanje opasnosti da se tako stečenom imovinom raspolaže, što bi, u slučaju osuđujuće presude, onemogućavalo oduzimanje imovine. Sud je, također, istakao da je protiv apelanta pokrenut postupak u još jednom predmetu u kojem mu se pored kaznenog djela zlouporaba položaja ili ovlasti stavljaju na teret i druga kaznena djela, te je predmet (u kojem je donijeto pobijano rješenje) 11. rujna 2014. godine pripojen tom novom predmetu. Sud BiH je naveo da su pobijana rješenja pravilna i zakonita i da nisu povrijeđena prava koja apelant ističe u apelaciji, te predlaže da se apelacija odbije kao neutemeljena.

24. Tužiteljstvo je u odgovoru na apelaciju istaklo da je prvobitno protiv apelanta zbog osnove sumnje da je počinio kazneno djelo koje mu se stavlja na teret, kao i druga kaznena djela – organizirani kriminal u vezi sa zlouporabom službenog položaja ili ovlasti i stvaranje monopolskog položaja na tržištu i drugih kaznenih djela – određen pritvor koji je trajao tri mjeseca. Dalje je navedeno da je, postupajući prema naredbama Tužiteljstva, Državna agencija za istragu i zaštitu provela i financijsku istragu, čija je zadaća bila utvrditi sve okolnosti koje se odnose na apelantove legalne prijavljene prihode i dostupne informacije o rashodima. Tom istragom utvrđeno je da je apelant značajno više potrošio nego što proizlazi iz njegovih legalnih prihoda, odnosno utvrđena je višemilijunska potrošnja koja je značajno u nerazmjeru sa ostvarenim prihodima. Zatim je Tužiteljstvo istaklo da su, nakon što je apelant stupio u suradnju sa Tužiteljstvom i nakon što je u opširnoj izjavi djelomično priznao veći broj kaznenih djela koja mu se stavljaju na teret, prestali razlozi za daljnju mjeru pritvora i Tužiteljstvo je uputilo Sudu BiH mjere zabrane, nakon čega mu je mjera pritvora ukinuta i određene mjere zabrane.

25. Tužiteljstvo je navelo: "Trenutna faza predmeta je faza optužnice u pripremi u kojoj mu se stavlja na teret krivično djelo – Pranje novca, a koje krivično djelo mu je stavljeno na teret još momentom otvaranja istrage i u pogledu ovog dijela terećenja u istrazi i u budućoj optužnici iskazan stav Tužilaštva BiH je prijedlog prema Sudu BiH za oduzimanje navedene imovine, kao i imovine stečene krivičnim djelom – Pranje novca, odnosno sticanje nekretnina novcem koji proističe iz izvršenog krivičnog djela". Tužiteljstvo smatra da je apelacija neutemeljena, te da ju treba odbiti.


26. Kazneni zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07, 8/10 i 47/14) u relevantnom dijelu glasi:

XII – Glava dvanaesta – oduzimanje imovinske koristi pribavljene kaznenim djelom i pravne posljedice osude

Temelj oduzimanja imovinske koristi pribavljene kaznenim djelom

Članak 110. (1) Nitko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu

kaznenim djelom. (2) Korist iz stavka 1. ovoga članka oduzet će se sudskom

odlukom kojom je utvrđeno da je kazneno djelo počinjeno, pod uvjetima propisanima ovim Zakonom.

Članak 110a. Kada se kazneni postupak vodi za kaznena djela iz glava

XVII, XVIII, XIX, XXI, XXI.A. i XXII. ovoga zakona, sud može odlukom iz članka 110. stavak (2) oduzeti i onu imovinsku korist za koju tužitelj pruži dovoljno dokaza da se opravdano vjeruje da je takva imovinska korist pribavljena počinjenjem ovih kaznenih djela, a počinitelj nije pružio dokaze da je korist zakonito pribavljena.


Način oduzimanja imovinske koristi pribavljene kaznenim djelom

Članak 111. (1) Počinitelju će se oduzeti novac, predmeti od vrijednosti i

svaka druga imovinska korist koja je pribavljena kaznenim djelom, a ako oduzimanje nije moguće, počinitelj će se obvezati na isplatu novčanog iznosa razmjernog pribavljenoj imovinskoj koristi. Imovinska korist pribavljena kaznenim djelom može se oduzeti osobi na koju je prenesena bez naknade ili uz naknadu koja ne odgovara stvarnoj vrijednosti, ako je ona znala ili mogla znati da je imovinska korist pribavljena kaznenim djelom.

(2) Kada je imovinska korist pribavljena kaznenim djelom sjedinjena s imovinom stečenom na zakoniti način, takva imovina može biti predmet oduzimanja ali u mjeri koja ne premašuje procijenjenu vrijednost imovinske koristi pribavljene kaznenim djelom.

(3) Prihod ili drugi plodovi imovinske koristi pribavljene kaznenim djelom, ili imovine u koju je imovinska korist pribavljena kaznenim djelom pretvorena ili imovine s kojom je imovinska korist pribavljena kaznenim djelom sjedinjena, mogu biti predmet mjera navedenih u ovom članku na isti način i u istoj mjeri kao i imovinska korist pribavljena kaznenim djelom.

Zlouporaba položaja ili ovlasti Članak 220.

(1) Službena ili odgovorna osoba u institucijama Bosne i Hercegovine koja iskorištavanjem svojeg službenog položaja ili ovlasti, prekoračivši granice svoje službene ovlasti ili ne obavivši svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugome kakvu korist, drugome nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugoga, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.

(2) Ako je kaznenim djelom iz stavka 1. ovoga članka pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi 10.000 KM, počinitelj će se kazniti kaznom zatvora od jedne do deset godina.

(3) Ako je kaznenim djelom iz stavka 1. ovoga članka pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi 50.000 KM, počinitelj će se kazniti kaznom zatvora najmanje tri godine.

(4) Pribavljena korist bit će oduzeta. 27. Zakon o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine

("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 32/07, 29/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 93/09, 16/09 i 72/13) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 65. Nalog o oduzimanju predmeta

(1) Predmeti koji se po KZ BiH trebaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u kaznenom postupku, privremeno će se oduzeti i temeljem sudske će se odluke osigurati njihovo čuvanje.

(2) Nalog o oduzimanju predmeta izdaje Sud, na prijedlog Tužitelja ili na prijedlog ovlaštene službene osobe koja je dobila odobrenje od Tužitelja.

(3) Nalog o privremenom oduzimanju predmeta sadrži: naziv Suda, pravni temelj za privremeno oduzimanje predmeta, naznaku predmeta koji podliježu oduzimanju, ime osobe koje se predmeti oduzimaju, mjesto oduzimanja predmeta i rok u kojem se predmeti trebaju oduzeti.

(4) Predmete oduzima ovlaštena službena osoba temeljem izdanog naloga.

(5) Tko drži takve predmete, dužan ih je predati po nalogu Suda. Osoba koja ih odbije predati, može biti kažnjena do 50.000 KM, a u slučaju daljnjeg odbijanja, može biti zatvorena. Zatvor traje do predaje predmeta ili do okončanja kaznenog postupka, ali najdulje 90 dana. Na isti će se način postupiti prema službenoj ili odgovornoj osobi u državnom tijelu ili pravnoj osobi.

(6) Odredbe stavka 5. ovoga članka odnose se i na podatke pohranjene u elektroničkom računalu ili sličnim uređajima za automatsku obradu podataka. Pri njihovom će se pribavljanju posebno voditi računa o propisima koji se odnose na čuvanje tajnosti određenih podataka.

(7) O žalbi protiv rješenja kojim je izrečena novčana kazna ili je određen zatvor, odlučuje vijeće. Žalba protiv rješenja o zatvoru ne zadržava izvršenje rješenja.

(8) Pri oduzimanju predmeta naznačit će se gdje su pronađeni i opisat će se, a po potrebi i na drugi način osigurati utvrđivanje njihove istovjetnosti. Za oduzete će se predmete izdati potvrda.

(9) Mjere iz st. 5. i 6. ovoga članka ne mogu se primijeniti prema osumnjičeniku odnosno optuženiku niti prema osobama koje mogu odbiti svjedočenje.

Članak 73. Privremeno oduzimanje imovine radi osiguranja

(1) Sud može bilo u koje doba tijekom postupka donijeti na prijedlog Tužitelja privremenu mjeru oduzimanja imovine koja se ima oduzeti po KZ BiH, mjeru pljenidbe ili drugu prijeko potrebnu privremenu mjeru kako bi se spriječilo korištenje, otuđenje ili raspolaganje tom imovinom.

[…] (3) U slučaju da uskrati odobrenje, poduzete mjere će se

obustaviti, a oduzeti predmeti i imovina će biti odmah vraćeni osobi kojoj su oduzeti.

Članak 194. Podnošenje prijedloga za ostvarivanje imovinskopravnog

zahtjeva (2) Ako je zbog kaznenog djela oštećena imovina Bosne i

Hercegovine, tijelo zakonom ovlašteno skrbiti o zaštiti te imovine može u kaznenom postupku sudjelovati sukladno ovlastima koje temeljem toga zakona ima.

Članak 202. Privremene mjere osiguranja

(1) Privremene mjere osiguranja imovinskopravnog zahtjeva nastalog zbog počinjenja kaznenog djela mogu se u kaznenom postupku odrediti po odredbama ovršnog postupka.

(2) Rješenje iz stavka 1. ovoga članka donosi Sud. Protiv toga je rješenja dozvoljena žalba o kojoj odlučuje vijeće iz članka 24. stavka 6. ovoga Zakona. Žalba ne zadržava izvršenje rješenja.

28. Zakon o ovršnom postupku pred Sudom BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 18/03) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 242. Prijedlog za određivanje privremene mjere

Privremena mjera može se predložiti prije pokretanja i tijekom sudskog ili upravnog postupka te nakon završetka tih postupaka, sve dok ovrha ne bude provedena.

U prijedlogu za određivanje privremene mjere predlagatelj osiguranja mora istaknuti zahtjev u kojemu će točno označiti potraživanje čije osiguranje traži, odrediti kakvu mjeru traži i vrijeme njezinog trajanja te, kada je to potrebno, sredstva osiguranja kojima će se privremena mjera prinudno ostvariti i predmet osiguranja uz odgovarajuću primjenu pravila ovoga zakona o sredstvima i predmetu ovrhe. U prijedlogu se moraju navesti činjenice na kojima se zasniva zahtjev za određivanje privremene mjere te predložiti dokazi kojima se ti navodi potkrijepljuju. Predlagatelj osiguranja dužan je te dokaze, po mogućnosti, priložiti uz prijedlog.

3.) Privremene mjere radi osiguranja nenovčanog potraživanja


Pretpostavke za određivanje privremene mjere Članak 247.

Radi osiguranja nenovčanog potraživanja može se odrediti privremena mjera ako predlagatelj osiguranja učini vjerojatnim postojanje svojega potraživanja, zatim:

1. ako učini vjerojatnim i opasnost da bi bez takve mjere protivnik osiguranja spriječio ili znatno otežao ostvarenje potraživanja osobito time što bi promijenio postojeće stanje stvari, ili

2. ako učini vjerojatnim da je mjera potrebna da bi se spriječilo nasilje ili nastanak nenadoknadive štete koja prijeti.

Odredbe članka 245. st. 2. i 3. ovoga zakona primjenjuju se i pri određivanju privremenih mjera radi osiguranja nenovčanih potraživanja.

Vrste privremenih mjera radi osiguranja nenovčanih potraživanja Članak 248.

Radi osiguranja nenovčanih potraživanja može se odrediti svaka mjera kojom se postiže cilj takvog osiguranja, a naročito:

1. zabrana otuđenja i opterećenja pokretnih stvari na koje je upravljeno potraživanje, njihovo oduzimanje i povjeravanje na čuvanje predlagatelju osiguranja ili trećoj osobi;

(…) 4. zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti na koju je

upravljeno potraživanje ili stvarnih prava upisanih na nepokretnosti na koje je upravljeno potraživanje, uz zabilježbu zabrane u zemljišnu knjigu, oduzimanje nepokretnosti i njezino povjeravanje na čuvanje i upravu predlagatelju osiguranja ili trećoj osobi;

Određivanje više privremenih mjera Članak 251.

Sud može, s obzirom na okolnosti, odrediti i više privremenih mjera, ako je to potrebno.

Ako je u pojedinom slučaju moguće odrediti više privremenih mjera, Sud će odrediti onu koja je najprikladnija da bi se ostvario cilj osiguranja, a ako su sve jednako prikladne, Sud će odrediti onu koja je najmanje teška za protivnika osiguranja.

VI. Dopustivost



Dopustivost u odnosu na apelantove navode o povredi prava na pravično suđenje

31. Prilikom ispitivanja dopustivosti dijela apelacije koji se odnosi na apelantove navode o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud je pošao od odredaba članka 18. stavak (3) točka h) Pravila Ustavnog suda.

Članak 18. stavak (3) točka h) Pravila Ustavnog suda glasi: Apelacija nije dopustiva ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom; 32. U konkretnom slučaju Ustavni sud prvenstveno

konstatira da su predmet pobijanja apelacijom rješenja Suda BiH od 18. travnja 2013. godine, odnosno rješenja Suda BiH od 15, 11. i 1. travnja 2013. godine koja su donesena u kaznenom

postupku protiv osumnjičenog apelanta, a povodom prijedloga Tužiteljstva za određivanje privremene mjere zabrane otuđenja predmetne imovine, pa se, stoga, pokazuju neutemeljenim apelantovi navodi u naknadnim podnescima (od 20. studenog 2014. godine i 8. srpnja 2015. godine) da je privremena mjera određena u predmetu u kojem on uopće nije optužen. Ustavni sud zapaža da apelant smatra da mu je pobijanim rješenjima povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije.

33. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud prvenstveno treba odgovoriti na pitanje je li u konkretnom slučaju primjenjiv članak 6. stavak 1. Europske konvencije, odnosno jesu li se pobijana rješenja odnosila na utvrđivanje građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve kaznene optužbe protiv apelanta.

34. Ustavni sud u tom kontekstu zapaža da je apelant u konkretnom slučaju pobio odluke Suda BiH kojima je odlučeno o privremenoj mjeri zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom, a koja je određena u kaznenom predmetu protiv apelanta kao osumnjičenog zbog postojanja osnove sumnje da je počinio kazneno djelo zlouporaba položaja ili ovlasti iz članka 220. KZ, te je navedeno da se vodi više povezanih istraga. U tijeku postupka pred Ustavnim sudom Sud BiH je obavijestio Ustavni sud da je kazneni predmet S1 2 K 012740 13 Krn 11. rujna 2014. godine pripojen predmetu S1 2 K 014305 14 Krn (u kojem se apelantu uz navedeno kazneno djelo stavljaju na teret i druga kaznena djela za koja se osnovano sumnja da ih je počinio), a apelant je obavijestio Ustavni sud da je zaključio "preliminarni" sporazum s Tužiteljstvom u predmetu "Pandora" (apelantova informacija od 7. srpnja 2014. godine). Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi i da se kazneni postupak, koji je prema posljednjim dobivenim informacijama "u fazi pripremanja optužnice" (odnosno za koji je apelant zaključio preliminarni sporazum), vodi protiv apelanta za više kaznenih djela, među kojima je zlouporaba službenog položaja i ovlasti. Dakle, suprotno apelantovim navodima, pobijanim rješenjima određena je privremena mjera zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom zbog osnove sumnje da je apelant počinio kazneno djelo, dakle, u kaznenom predmetu protiv apelanta kao osumnjičenog, još u fazi istrage, te je u takvim okolnostima irelevantan apelacijski navod da u predmetu Kekerović i drugi apelant nije optužen. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je prvenstveno potrebno odgovoriti na pitanje jesu li se pobijane odluke odnosile na utvrđivanje kaznene optužbe u smislu članka 6. Europske konvencije. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća na praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) prema kojoj je koncept "kaznene optužbe" autonoman (vidi, između ostalih, odluke Europskog suda A. P., M. P. i T. P. protiv Švicarske, presuda od 29. kolovoza 1997. godine, Izvješća o presudama i odlukama 1997-V, str. 1488 & 39, i Ozturk protiv Njemačke, presuda od 21. veljače 1984, serija A, broj 73, str. 18. i 50).

35. Također, u vezi s odgovorom na pitanje jesu li se pobijane odluke u konkretnom slučaju odnosile na utvrđivanje "kaznene optužbe", Ustavni sud smatra da je prvenstveno potrebno dati odgovor na pitanje je li cilj mjere bio osuđivanje ili oslobađanje od optužbe apelanata i jesu li pobijane odluke imale bilo kakve implikacije na kazneni dosje apelanata (vidi, mutatis mutandis, Phillips protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 41087/98, § 34, ECHR 2001-VII; Butler protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluke), broj 41661/98, 27. lipnja 2002).

36. Ustavni sud podsjeća na to da je slično pravno pitanje riješio u svojoj novijoj praksi u predmetu AP 20/12 od 26. veljače 2015. godine (dostupna na www.ustavnisud.ba), a povodom apelacije apelanata (fizička i pravna osoba) za koje je postojala osnova sumnje da su izvršili određena kaznena djela, a koji su apelacijom pobili rješenje Suda BiH o privremenoj mjeri zabrane


raspolaganja imovinom koja je određena u fazi istrage na prijedlog Tužiteljstva. U navedenoj Odluci AP 20/12 Ustavni sud je citirao praksu Europskog suda u predmetu Dogmoch protiv Njemačke (vidi Europski sud, odluka o dopustivosti, predstavka broj 26315/03, 18. rujna 2006. godine) u kojem je Europski sud (u vezi sa sličnim pravnim pitanjem zamrzavanja imovine podnositelja predstavke) zaključio da ne postoje naznake da je naredba o pljenidbi imala bilo kakav utjecaj na kazneni dosje podnositelja zahtjeva, da se pobijane odluke stoga ne mogu smatrati odlukama kojim se odlučuje o utvrđivanju kaznene optužbe, te je zaključio da je predstavka ratione materiae inkompatibilna s odredbama Europske konvencije. Ustavni sud je zaključio da se isti stav može usvojiti u predmetu AP 20/12, te je naveo, uzimajući u obzir okolnosti konkretnoga slučaja, da su pobijane odluke donesene na privremenoj osnovi, dakle, da pobijane mjere imaju privremeni karakter i da ne postoje naznake da su navedena rješenja u smislu stavova Europskog suda iz odluke Dogmoch imala bilo kakav utjecaj na kazneni dosje osumnjičenih apelanata, zbog čega se ne mogu smatrati kao odluke kojima se odlučuje o utvrđivanju kaznene optužbe protiv apelanata u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

37. Ustavni sud primjećuje da u konkretnom predmetu apelant pobija rješenje kojim se ne utvrđuje kaznena optužba protiv njega nego mu se, privremeno, do okončanja postupka, zabranjuje raspolaganje imovinom. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju privremena mjera donesena u tijeku istrage i da je njezin primarni cilj bio, kako to proizlazi iz rješenja Suda BiH, osigurati u početnoj fazi postupka provođenje postupka do kraja, bez opasnosti da imovina za koju se sumnja da je stečena kaznenim djelom bude otuđena, sukladno odredbama čl. 65. i 73. ZKPBiH, odnosno čl. 110, 110.a i 111. KZBiH. Ustavni sud zapaža da se, prema relevantnim odredbama ZKPBiH, imovinska korist stečena kaznenim djelom oduzima sudskom odlukom kojom je utvrđeno da je kazneno djelo učinjeno (članak 110. KZBiH), te u predmetnom slučaju do eventualnog oduzimanja apelantove imovine može doći tek u slučaju da se utvrdi apelantova kaznena odgovornost za kaznena djela za koja je osumnjičen. Stoga, Ustavni sud smatra da su pobijane odluke donesene na privremenoj osnovi, dakle, da imaju privremeni karakter i da ne postoje naznake da su navedena rješenja u smislu stavova Europskog suda i Ustavnog suda imala bilo kakav utjecaj na apelantov kazneni dosje, zbog čega se ne mogu smatrati kao odluke kojima se odlučuje o utvrđivanju kaznene optužbe protiv apelanta u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

38. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da pitanje pravičnosti postupka ne ulazi u domenu članka 6. stavak 1. Europske konvencije, niti u domenu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, zbog čega je apelacija u odnosu na apelantove navode o kršenju tog prava ratione materiae inkompatibilna s Ustavom Bosne i Hercegovine i Europskom konvencijom.

Dopustivost u odnosu na apelantove navode o povredi prava na imovinu

39. Razmatrajući dopustivost predmeta u odnosu na apelantove navode o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud zapaža da apelant u konkretnom slučaju pobija Rješenje Suda BiH broj S1 2 K 012741 13 Kv od 18. travnja 2011. godine, protiv kojega nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, apelant je pobijano rješenje primio 22. travnja 2013. godine, a apelacija je podnesena 21. lipnja 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, u pogledu navoda apelacije o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku

konvenciju, taj dio apelacije ispunjava uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva, niti je očito (prima facie) neutemeljena.

Dopustivost u odnosu na apelanticu

40. Pri ispitivanju dopustivosti apelacije Ustavni sud je pošao od odredaba članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 18. stavak (1) i stavak (3) točka c) Pravila Ustavnog suda.

Članak 18. stavak (3) točka c) Pravila Ustavnog suda glasi: (3) Apelacija nije dopustiva ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: c) protekao je rok za podnošenje apelacije; 41. Apelantica se pridružila apelantovoj apelaciji 26.

veljače 2015. godine navodeći da se do tada nije oglašavala, ali da se pridružuje apelaciji, te je tražila ukidanje rješenja Suda BiH za prvih osam nekretnina ističući da se radi o njezinoj imovini i imovini njezinog sina. Imajući u vidu da apelantica pobija rješenje Suda BiH od 18. travnja 2013. godine, a da sama navodi da se do tada nije oglašavala, te ne dovodi u pitanje da je mnogo ranije bila upoznata s pobijanim rješenjima, imajući u vidu rok za podnošenje apelacije predviđen člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud zaključuje da apelantica apelaciju nije podnijela pravovremeno.

42. Imajući u vidu odredbu članka 18. stavak (3) točka c) Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao nedopuštena ukoliko apelant podnese apelaciju nakon proteka roka za podnošenje, Ustavni sud je u odnosu na apelanticu odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

VII. Meritum

43. Apelant pobija navedena rješenja tvrdeći da su mu tim rješenjima povrijeđena prava iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Pravo na imovinu



k) Pravo na imovinu. 45. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju

glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano

uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

46. U konkretnom slučaju radi se o kaznenom postupku protiv apelanta u kojem je Sud BiH donio rješenje kojim je apelantu određena privremena mjera zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom.

47. Ustavni sud podsjeća na to da članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju obuhvaća tri različita pravila. Prvo pravilo, navedeno u prvom stavku, opće je prirode i iskazuje načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istoga stavka, obuhvaća lišavanje imovine i čini ga podložnim određenim uvjetima. Treće pravilo, koje se nalazi u drugom stavku, priznaje da države članice imaju pravo, između ostaloga, nadzirati korištenje imovine sukladno javnom interesu. Ta tri pravila nisu različita u smislu da su nepovezana: drugo i treće pravilo odnose se na pojedinačne slučajeve ometanja prava na mirno uživanje imovine, te ih, stoga, treba tumačiti u svjetlu


općeg načela iskazanog u prvom pravilu (vidi, između ostalih, Europski sud, James i dr. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. veljače 1986. godine, serija A, broj 98, str. 29˗30, stavak 37).

48. Svako miješanje u pravo na imovinu prema drugom ili trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju i mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između javnoga ili općega interesa i pojedinačnih prava. Drugim riječima, opravdano miješanje ne može se nametnuti samo zakonskom odredbom koja ispunjava kriterij zakonitosti i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između uporabljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnoga da bi se postigao legitiman cilj, a nositelji imovinskih prava ne smiju biti podvrgnuti proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose prevelik teret da bi bio ostvaren legitiman cilj (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 83/03 od 22. rujna 2004. godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/04, točka 49).

49. Ustavni sud prije daljnjeg razmatranja predmetne apelacije upućuje i na svoju praksu kao i praksu Europskog suda u predmetima koji su pokretali slična pitanja – pitanja kontrole korištenja imovine, odnosno privremene mjere ograničavanja korištenja imovine zbog sumnje da je počinjeno kazneno djelo. U tom smislu, Ustavni sud, prije svega, podsjeća na to da je i prema praksi Europskog suda svaki predmet "slučaj za sebe", te da okolnosti svakog konkretnog predmeta utječu na odluku.

50. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da je u ranije spomenutoj Odluci AP 20/12, u kojoj je ispitao pobijano rješenje Suda BiH kojim je apelantima (fizičkoj i pravnoj osobi) određena privremena mjera zabrane raspolaganja imovinom, utvrdio da nema povrede prava na imovinu. Ispitujući navode iz apelacije, kao i činjenice navedenoga predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je Sud BiH (prvostupanjski sud) u navedenom predmetu ukazao na to da je Tužiteljstvo u svome prijedlogu istaklo da su u tijeku istrage provedene određene istražne radnje i prikupljeni dokazi iz kojih proizlazi da se predmetna imovina nalazi u vlasništvu fizičke i pravne osobe, te da postoji osnovana sumnja da je imovina pribavljena novčanim sredstvima koja potječu od radnji koje čine obilježja kaznenih djela koja su osumnjičenim apelantima u tom predmetu stavljena na teret. Budući da je apelant (fizička osoba) zatražio pristup notara u pritvorsku jedinicu zavoda u kojem je smješten, Sud BiH je naveo da Tužiteljstvo smatra da postoji opasnost od namjere navedenoga apelanta da otuđi predmetnu imovinu i na taj način tu imovinu, za koju se osnovano sumnja da bi mogla biti predmet imovinskopravnog zahtjeva ili predmet osiguranja (čl. 110, 110.a i 111. KZBiH), učini nedostupnom, te je, stoga, predložio da se tim apelantima odredi privremena mjera zabrane otuđenja predmetne imovine. Odluka prvostupanjskog suda potvrđena je i u žalbenome postupku, a Ustavni sud je utvrdio da je Sud BiH pobijane odluke donio u okviru zakonskih ovlasti koje proizlaze iz odredbi članaka 73. ZKPBiH i 202. ZKPBiH na način da je određena privremena mjera zabrane otuđenja predmetne imovine uz obrazloženje, kako je eksplicitno navedeno, kako bi se spriječilo otuđenje predmetne imovine do okončanja kaznenog postupka protiv apelanta i pravne osobe, i to prvenstveno radi osiguranja imovine koja bi eventualno mogla postati predmet oduzimanja sukladno odredbama čl. 247. i 248. ZOPBiH, te predmet imovinskopravnog zahtjeva (članak 202. ZKPBiH u vezi s člankom 110. KZBiH). Ustavni sud je naveo da je u pobijanim rješenjima jasno navedeno da se osnovano sumnja da predmetna imovina potječe od nezakonitih radnji koje čine obilježja kaznenih djela koja su osumnjičenim apelantima stavljena na teret. Ustavni sud je zaključio da je miješanje u pravo na imovinu apelanata bilo sukladno zakonu (procesnom i materijalnom) i u

javnom interesu, te proporcionalno, budući da je postignuta pravična ravnoteža između prava apelanata i općeg interesa zajednice.

51. Ustavni sud podsjeća na praksu Europskog suda u predmetu Miroslaw Garlicki protiv Poljske (vidi Europski sud, aplikacija broj 36921/07, presuda od 14. rujna 2011. godine). Europski sud je utvrdio da je aplikacija očito neutemeljena u vezi s navodima o povredi prava na imovinu iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju u pogledu zapljene aplikantove imovine. Naime, protiv aplikanta je pokrenut kazneni postupak zbog više kaznenih djela, između ostalog i zbog kaznenog djela izlaganje pacijenta životnoj opasnosti, krivotvorenje medicinske dokumentacije, zlostavljanje osoba, primanje dara i drugo (što je u tijeku postupka mijenjano). U tijeku postupka aplikantu je određen pritvor, izvršen pretres stana i ureda, a glavni tužitelj je donio naredbu o zapljeni imovine. Zatim je naredba o zapljeni imovine proširena i na pokretnu imovinu, na aplikantove bankovne račune i plaće, kao i na novac pronađen u stanu aplikanta i njegovih roditelja. Okružni sud u Varšavi donio je odluku kojom je odbio aplikantovu žalbu izjavljenu protiv naredbe o zapljeni imovine utvrdivši da je ona donijeta sukladno Zakonu o kaznenom postupku i da se u tom trenutku postupka ne može smatrati da je tužiteljeva naredba proizvoljna, imajući u vidu dokaze koji su prikupljeni. Osim toga, sud je našao da je mjera zapljene nametnuta kako bi se osigurala mogućnost naplate predviđene novčane kazne aplikantu. U vrijeme odlučivanja pred Europskim sudom postupak protiv aplikanta pred domaćim sudovima još je bio u tijeku. Europski sud je utvrdio da zapljena imovine nesporno predstavlja miješanje u mirno uživanje imovine sukladno "trećem pravilu". Europski sud je konstatirao da je mjera propisana Zakonom o kaznenom postupku, dakle, sukladna je domaćem pravu, te je Okružni sud u Varšavi, koji je preispitao mjeru i utvrdio da je zakonita, odbacio aplikantove navode. Europski sud je prihvatio navod Vlade da je donesena mjera u javnome interesu, a što ni aplikant nije pobijao. U vezi s proporcionalnošću, Europski sud je istakao da je široko polje procjene ostavljeno zemljama ugovornicama u polju zaštite od kriminala. Sud je naveo da je zapljena aplikantove imovine bila privremenog karaktera, a kazna koja se može izreći aplikantu bit će određena u kaznenom postupku koji je u tijeku. Sud je naveo da je naredbu o zapljeni koju je izdao tužitelj ispitao sud i da u tom postupku aplikant nije uspio pobiti zakonitost i proporcionalnost naredbe o zapljeni. Europski sud je posebno skrenuo pozornost na to da je domaći sud naveo da u tadašnjoj fazi postupka nema osnove za tvrdnju da je tužiteljeva naredba arbitrarna, imajući u vidu prikupljene dokaze. Također, navedeno je da je naredba izdana kako bi se osiguralo plaćanje značajne novčane kazne koja se može izreći aplikantu. Prema mišljenju Europskog suda, u okolnostima navedenoga predmeta nema naznaka da je u postupku pred domaćim tijelima propušteno da se aplikantu osigura adekvatna mogućnost da podnese svoj predmet pred nadležnu vlast i da se žali na nezakonitost ili neosnovanost postupanja. Europski sud je naveo i odluku Ustavnog suda Poljske, koji je ispitao zakonitost te odredbe, te je na temelju svega zaključio da su aplikantovi navodi u vezi s člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, vezano za zapljenu imovine, očito neutemeljeni.

52. Dovodeći navedene stavove u vezu s konkretnim predmetom, Ustavni sud smatra opravdanim ispitati je li rješenje kojim je apelantu određena privremena mjera zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom – nekretninama obuhvaćenim pobijanim rješenjima sukladno zakonu, odnosno ispunjava li potreban stupanj zakonitosti, tako što će utvrditi je li određena odredba zakona primijenjena na adekvatan način, pogotovo imajući u vidu apelantove navode o proizvoljnosti primjene pozitivnog prava u postupku donošenja pobijanih rješenja.


53. Ustavni sud primjećuje da se prvostupanjski sud, koji je donio dva rješenja o određivanju apelantu privremene mjere zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom, pozvao na odredbe članka 73. ZKPBiH u vezi s čl. 110, 110.a i 111. KZBiH, odredbe članka 202. ZKPBiH, kao i na odredbe čl. 242, 247. i 248. ZOP-a. Prvostupanjski sud je odredio privremenu mjeru, nalazeći da dostavljeni dokazi Tužiteljstva daju dovoljno osnove za sumnju da je apelant počinio kazneno djelo koje mu je stavljeno na teret, kao i da privremena mjera može biti određena zbog razloga propisanih člankom 247. ZOP-a, te je utvrdio opravdanost privremene mjere zbog kaznenog djela koje se apelantu stavlja na teret, kao i visine imovinske koristi koja je potencijalno stečena činjenjem tih djela. Sud BiH je, u vezi s apelantovim navodima iz žalbe o načinu stjecanja imovine i o izvoru prihoda, ocijenio da je istraga u početnoj fazi i da je nužno osigurati nesmetano vođenje postupka i to upravo primjenom predmetne privremene mjere. Drugostupanjski sud je razmotrio kazneno djelo koje se apelantu stavlja na teret, akcentirajući ga kao poseban problem današnjice, kao i izuzetno visok PDV za koji postoji osnova sumnje da je nezakonito vraćen, te je zaključio da je u tadašnjoj fazi postupka nužno osigurati da se postupak provede do kraja, bez opasnosti da imovina za koju postoji osnova sumnje da je stečena kaznenim djelom bude otuđena. Sud BiH se pozvao na odredbe čl. 65. i 73. ZKPBiH, te odredbe čl. 110, 110.a i 111. KZBiH.

54. Dakle, Ustavni sud primjećuje da se radi o apelantovoj imovini koja je obuhvaćena pobijanim rješenjima (apelant je vlasnik odnosno suvlasnik imovine).

55. Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju došlo do miješanja u imovinu apelanata, s obzirom na to da je pobijanim odlukama određena privremena mjera zabrane otuđenja imovine. Zatim, Ustavni sud zapaža da iz sadržaja pobijanih rješenja kao nesporno proizlazi da ta imovina apelantu nije oduzeta, ali je određena privremena mjera zabrane otuđenja te imovine, pa pobijane odluke u svojoj suštini potpadaju pod treće pravilo, odnosno da predstavljaju kontrolu nad uporabom imovine u smislu drugog stavka članka 1. Protokola broj 1 koji daje pravo državi da usvoji one zakone koje smatra potrebnim kako bi regulirala korištenje imovine sukladno općim interesima (mutatis mutandis, Air Canada protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 5. svibnja 1995. godine, st. 32˗37, te Arkuri i ostali protiv Italije, odluka od 5. srpnja 2001. godine, predstavka broj 52024/99).

56. Odgovarajući na pitanje je li miješanje u imovinu apelanata bilo sukladno zakonu i u javnom interesu, Ustavni sud primjećuje da su pobijana rješenja donijeta sukladno relevantnim odredbama ZKPBiH i KZBiH. Naime, Ustavni sud prvenstveno zapaža da je Sud BiH pobijane odluke donio sukladno zakonskim ovlastima koje proizlaze iz odredaba čl. 65. i 73. ZKPBiH kojima je jasno propisano da sud može u bilo koje vrijeme u tijeku postupka donijeti, na tužiteljev prijedlog, privremenu mjeru oduzimanja imovine koja se ima oduzeti prema KZBiH, mjeru zapljene ili drugu nužnu privremenu mjeru kako bi se spriječilo korištenje, otuđenje ili raspolaganje tom imovinom. Također, sud je naveo (članak 65. ZKP) da se radi o predmetima koji se prema KZ imaju oduzeti ili mogu poslužiti kao dokaz u kaznenom postupku. Imajući u vidu kazneno djelo za koje se apelant sumnjiči (članak 220. KZBiH), sud je naveo da je svrha mjere osiguranje imovinskopravne koristi sukladno čl. 110, 110.a i 111. KZBiH (tim odredbama propisano je da nitko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu kaznenim djelom). S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je miješanje u pravo na imovinu apelanata bilo sukladno zakonu i u javnome interesu.

57. Odgovarajući na pitanje je li to miješanje bilo proporcionalno legitimnom cilju, Ustavni sud smatra da su pobijane odluke, koje su u konkretnom slučaju osnova miješanja

u imovinu apelanata, proporcionalne cilju i svrsi, te da, stoga, na apelanta nije stavljen pretjeran teret, prvenstveno zbog toga što suštinski ne zadiru u obujam korištenja te imovine (predmetna imovina nije oduzeta i dalje je u posjedu apelanta koji je koristi i/ili daje u zakup), ali je, kako proizlazi iz pobijanih rješenja, bilo nužno donijeti privremenu mjeru, te privremeno zabraniti i onemogućiti apelantu da imovinu otuđi ili eventualno prenese na treće osobe. U tom kontekstu, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da se privremenom mjerom koja se isključivo odnosi na zabranu raspolaganja i otuđenja predmetne imovine ne stavlja pretjerani pojedinačni teret na apelanta u usporedbi s javnim interesom koji se želi ostvariti (održavanje javnog reda i sprečavanje organiziranog kriminaliteta poštujući načelo da nitko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem kaznenog djela), čime je postignuta pravična ravnoteža između zahtjeva općeg interesa zajednice i zahtjeva za zaštitu temeljnih prava pojedinaca, te je nesporno da je to miješanje u imovinu apelanata sukladno načelu pravne sigurnosti.

58. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da pobijanim odlukama nije povrijeđeno apelantovo pravo iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

59. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na imovinu zagarantirano člankom II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, jer je u okolnostima konkretnoga slučaja miješanje u to pravo bilo sukladno zakonu i u javnome interesu, pri čemu na apelanta nije stavljen pretjeran teret.

60. Na temelju članka 18. stavak (3) točke c) i h) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Уставни суд Босне и Херцеговине на Пленарној

сједници, у предмету број АП 2753/13, рјешавајући апелацију Кемала Чаушевића и Аиде Чаушевић, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (3) тачке ц) и х), члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – Пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Margarita Caca-Nikolovska, потпредсједница Tudor Pantiru, судија Валерија Галић, суткиња Миодраг Симовић, судија Constance Grewe, суткиња Сеада Палаврић, суткиња на сједници одржаној 30. септембра 2015. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Кемала

Чаушевића поднесена против рјешењā Суда Босне и Херцеговине бр. С1 2 К 012740 13 Кв од 18. априла 2013. године, С1 2 К 012740 13 Крн од 15. априла 2013. године, С1 2 К 012740 13 Крн 2 од 11. априла 2013. године и С1 2 К 012740 13 Крн од 1. априла 2013. године, у односу на наводе о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и


Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Одбацује се као недозвољена апелација Кемала Чаушевића поднесена против рјешењā Суда Босне и Херцеговине бр. С1 2 К 012740 13 Кв од 18. априла 2013. године, С1 2 К 012740 13 Крн од 15. априла 2013. године, С1 2 К 012740 13 Крн 2 од 11. априла 2013. године и С1 2 К 012740 13 Крн од 1. априла 2013. године, у вези с правом на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, зато што је ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине.

Одбацује се као недозвољена апелација Аиде Чаушевић поднесена против рјешењā Суда Босне и Херцеговине бр. С1 2 К 012740 13 Кв од 18. априла 2013. године, С1 2 К 012740 13 Крн од 15. априла 2013. године, С1 2 К 012740 13 Крн 2 од 11. априла 2013. године и С1 2 К 012740 13 Крн од 1. априла 2013. године, због протека рока за подношење апелације.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".


1. Кемал Чаушевић (у даљњем тексту: апелант) из Сарајева, ког заступа Асим Црналић, адвокат из Сарајева, поднио је 21. јуна 2013. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против рјешењā Суда Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) бр. С1 2 К 012740 13 Кв од 18. априла 2013. године, С1 2 К 012740 13 Крн од 15. априла 2013. године, С1 2 К 012740 13 Крн 2 од 11. априла 2013. године и С1 2 К 012740 13 Крн од 1. априла 2013. године. Апелант је допунио апелацију 8. децембра 2014. године и 8. јула 2015. године. Аида Чаушевић (у даљњем тексту: апеланткиња) из Сарајева, апелантова супруга, придружила се апелацији 26. фебруара 2015. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Суда БиХ и Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Тужилаштво) затражено је 12. децембра 2014. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Суд БиХ доставио је одговор на апелацију 19. децембра 2014. године, а Тужилаштво 23. децембра 2014. године.


4. Чињенице предмета које произлазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Суд БиХ донио је 1. априла 2013. године Рјешење број С1 2 К 012740 13 Крн, којим је у кривичном предмету против апеланта усвојио приједлог Тужилаштва од 29. марта 2013. године и (под тачком I наведеног рјешења) одредио апеланту привремену мјеру забране отуђења и располагања имовином – непокретностима (укупно десет непокретности које су наведене у диспозитиву наведеног рјешења). Тачком II наведеног рјешења одбијен је приједлог Тужилаштва за одређивање привремене мјере забране отуђења и располагања имовином – непокретностима наведеним под тачкама 8 и 9 приједлога, и то у односу на два пословна простора у улици Ферхадија у Сарајеву. Тачком III одређено је да ће изречену привремену мјеру спровести

Земљишнокњижни уред Општинског суда у Сарајеву на начин што ће у земљишним књигама забиљежити забрану отуђења непокретности наведених под тачком I тог рјешења, а тачком IV (у рјешењу грешком поновљен број III) да ће привремена мјера одређена наведеним рјешењем трајати до окончања кривичног поступка против апеланта или до другачије одлуке Суда БиХ.

6. У образложењу наведеног рјешења истакнуто је да Тужилаштво води истрагу против апеланта због постојања основа сумње да је апелант починио кривично дјело злоупотреба службеног положаја или овлашћења из члана 220 Кривичног закона Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗБиХ). Наведено је да је Суд БиХ 29. марта 2013. године примио приједлог Тужилаштва за издавање привремене мјере обезбјеђења – забране отуђења и располагања имовином, допуњен 1. априла 2013. године, у ком је Тужилаштво навело да води више повезаних истрага против апеланта као осумњиченог због почињења наведеног кривичног дјела, јер је апелант у својству директора Управе за индиректно опорезивање БиХ (у даљњем тексту: УИО), у периоду од 21. септембра 2006. године до 11. марта 2009. године, искоришћавао свој службени положај како би одређеним правним лицима ("Кекеровић" д.о.о. Лакташи и "Еуросол" д.о.о. Козарска Дубица) прибавио имовинску корист, на начин што је, упркос сазнањима о подношењу пријава за повраћај ПДВ-а са лажним садржајем, свјесно пропустио да врши своје службене дужности у складу са Законом о Управи за индиректно опорезивање, што је за посљедицу имало наношење штете Буџету БиХ у износу од око 5.376.503,00 КМ. Након што је Финансијско-обавјештајни одјел SIPA-e спровео финансијску истрагу, утврђен је очигледан несразмјер између апелантових остварених прихода (из радног односа у УИО-у, чланства у управним одборима и продајом дионица) и имовине стечене у периоду од 2006. до 2012. године, као и да је приликом куповине свих непокретности (у односу на које се тражи мјера привремене забране располагања и отуђења), вриједност по уговору о купопродаји била битно мања од тржишне вриједности наведених непокретности. Затим, утврђени су апелантови приходи остварени у периоду од 2005. до 2010. године (695.000,00 КМ), његова штедња, те да је највећи број непокретности купљен након што је апелант разријешен дужности директора УИО-а, односно у периоду када није имао званична примања, као и да апелант није подизао кредит ни у једној банци. Коначно, у приједлогу је наведено да Тужилаштво води више повезаних истрага, које се налазе у почетној фази, те да је неопходно да се у тој фази кривичног поступка обезбиједи да апелант као осумњичени не може располагати имовином за коју постоје основи сумње да је прибављена извршењем кривичног дјела које му је стављено на терет.

7. Суд БиХ је истакао да је, након што је испитао приједлог Тужилаштва и извршио увид у достављене доказе, донио одлуку као у диспозитиву рјешења, у складу с одредбом члана 73 став 1 Закона о кривичном поступку Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: ЗКПБиХ), члана 202 ЗКПБиХ, као и одредбом члана 194 став 2 ЗКПБиХ, цитирајући њихов садржај. Суд БиХ је истакао да на основу доказа достављених уз приједлог Тужилаштва оцјењује да је приједлог основан, те да из приложених доказа произлазе основи сумње да би имовина на коју се односи приједлог Тужилаштва могла бити предмет отуђења, при чему су испуњени услови прописани чланом 73 ЗКПБиХ, у вези с члановима 110, 110.а и 111 КЗБиХ. Суд БиХ је образложио да је увидом у достављене доказе оцијенио да они дају довољно основа за сумњу да је апелант починио кривично


дјело које му је стављено на терет, јер из наведених доказа произлази да се апелант појављује као власник, односно сувласник 12 непокретности означених у изреци наведеног рјешења, те да је у периоду од 2006. до 2012. године утврђен очигледан несразмјер између остварених прихода и имовине. Суд БиХ је истакао да, имајући у виду да је предмет у фази истраге, не може оцијенити да ли је и дошло до извршења одређеног кривичног дјела, нити да ли је конкретна имовина стечена чињењем кривичног дјела, те да је такво доказивање тужиочева одговорност, уколико у даљњем поступку оптужница буде подигнута и потврђена, односно ако се буде водио главни претрес. Међутим, према мишљењу Суда БиХ, предложена привремена мјера забране може бити одређена управо ради обезбјеђења имовине која би евентуално могла постати предмет одузимања, како је описано чланом 247 Закона о извршном поступку (у даљњем тексту: ЗИП), те ако предлагач обезбјеђења учини вјероватним постојање свог потраживања и опасност да би без такве мјере противник обезбјеђења спријечио или знатно отежао остварење потраживања, нарочито тиме што би промијенио постојеће стање ствари. Суд БиХ се позвао и на одредбе чл. 242 и 251 ЗИП-а.

8. Суд БиХ је истакао да је, разматрајући предложену привремену мјеру забране, нашао да је Тужилаштво у свом приједлогу детаљно образложило предмете на које би се привремена мјера забране односила, прилажући уз приједлог и довољно доказа који поткрепљују наводе из приједлога. Суд БиХ је образложио како сматра да је изрицање привремене мјере забране отуђења наведене имовине оправдано у односу на апеланта као осумњиченог, имајући у виду кривично дјело које му се ставља на терет, те висину имовинске користи која је потенцијално стечена чињењем тих дјела. С обзиром на наведено, Суд БиХ је закључио да су мјере неопходне у смислу онемогућавања осумњиченом (апеланту) да отуђи наведену имовину, као и у смислу онемогућавања трећим лицима, на која је евентуално пренесена имовина, да отуђе предметну имовину. Тиме би се у даљњем поступку обезбиједило евентуално одузимање предмета кривичног дјела и стечене имовинске користи прибављене извршењем кривичног дјела, уколико се за то испуне законски услови. Суд БиХ је нагласио да је изречена мјера привременог карактера, те да ће бити укинута чим (и уколико) за то буду испуњени услови, јер, према члану 74 ЗКПБиХ, привремено одузети предмети имају се вратити власнику, односно држаоцу, када у току поступка постане очигледно да не постоје разлози за њихово даљње задржавање.

9. У односу на дио рјешења којим је одбио тужиочев приједлог за одређивање привремене мјере забране отуђења и располагања имовином (тачка II изреке рјешења), Суд БиХ је образложио да тужилац за наведене непокретности није доставио зк. изватке на основу којих би Суд могао да утврди апелантово право својине на њима. Коначно, Суд БиХ је истакао да је у складу с наведеним разлозима донио одлуку као у диспозитиву наведеног рјешења, позивајући се на чл. 73 и 110 ЗКПБиХ, у вези с чланом 248 ЗИП-а.

10. Суд БиХ је у истом кривичном предмету против апеланта 11. априла 2013. године донио Рјешење број С1 2 К 012740 13 Крн 2, којим је у тачки I усвојио приједлог Тужилаштва од 10. априла 2013. године, те апеланту као осумњиченом одредио привремену мјеру забране отуђења и располагања имовином, непокретношћу, пословним простором у "Шопинг центру" Грбавица у Сарајеву (детаљније описаној у наведеном рјешењу).

11. У образложењу рјешења Суд БиХ је поновио наводе из рјешења од 1. априла 2013. године и додатно истакао да се

апелант појављује као власник непокретности означене у изреци тог рјешења која је на име апеланта као осумњиченог укњижена 25. децембра 2012. године.

12. Суд БиХ је 15. априла 2013. године донио Рјешење број С1 2 К 012740 13 Крн, којим је своје рјешење број С1 2 К 012740 13 Крн од 1. априла 2013. године измијенио у тачки I став 3, на начин да је допунио рјешење у смислу означавања катастарских ознака за сваку непокретност. У образложењу рјешења наведено је да је 11. априла 2013. године Суд БиХ примио поднесак Земљишнокњижног уреда Општинског суда у Сарајеву с приједлогом да се изврши допуна, како би рјешење могло бити спроведено. Наведени поднесак достављен је Тужилаштву, уз позив да изврши измјену, те је након пријема измијењеног приједлога Суд БиХ одлучио као у диспозитиву тог рјешења.

13. Суд БиХ је 18. априла 2013. године донио Рјешење број С1 2 К 012740 13 Кв, којим је одбио као неосноване апелантове жалбе изјављене против рјешења Суда БиХ од 1. априла, 11. априла и 15. априла 2013. године.

14. Суд БиХ је у образложењу другостепеног рјешења најприје хронолошки приказао поступак доношења оспорених рјешења, а затим навео да је апелантов бранилац против наведених рјешења благовремено изјавио жалбе, и то због повреде правила поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примјене материјалног права, уз приједлог да се жалба уважи и оспоравано рјешење преиначи на начин да се одбије приједлог Тужилаштва за одређивање привремене мјере обезбјеђења.

15. Суд БиХ је навео да је, након разматрања поднесених жалби и одговора Тужилаштва на њих, примјеном члана 322 у вези с чланом 306 ЗКПБиХ утврдио да су поднесене жалбе неосноване. Наиме, Суд БиХ је истакао да је чланом 73 ЗКПБиХ регулисано привремено одузимање имовине, и то на начин да суд може у било које вријеме у току поступка донијети, на тужиочев приједлог, привремену мјеру одузимања имовине која се има одузети према КЗБиХ, мјеру запљене или другу неопходну привремену мјеру, како би се спријечило коришћење, отуђење или располагање том имовином, те да се, у смислу члана 65 КЗБиХ, треба радити о предметима који се према КЗБиХ имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку. Суд БиХ је истакао да је "основна намјена" наведене законске одредбе да се имовина која је прибављена кривичним дјелом привремено одузме до окончања поступка или до друкчије одлуке суда, те да се наведена мјера може изрећи у току цијелог кривичног поступка и да она треба да допринесе ефикаснијем спровођењу кривичног поступка. Затим је истакнуто да предметна привремена мјера у конкретном случају представља превентивну мјеру која се односи на обезбјеђење имовине за коју постоји сумња да је "резултат криминалних активности", због чега су и донесена оспоравана првостепена рјешења.

16. Суд БиХ је, такође, истакао да, с обзиром на то да се ради о привременом одузимању предмета и имовине као радњи процесне принуде, наведене мјере могу се предузети само под законским условима и у законом прописаном поступку, што пружа гаранције да ће се права грађана ограничити само толико колико је неопходно ради успјешног вођења кривичног поступка. Даље је наведено да је Суд БиХ у том смислу, на првом мјесту, размотрио постојање основа за сумњу да је апелант починио кривично дјело које му Тужилаштво ставља на терет, те да је утврдио да је оспораваним рјешењима правилно оцијењено да постоји довољно доказа који упућују на основ сумње да је


апелант починио кривично дјело за које га Тужилаштво терети, те да првостепено рјешење садржи одлучне разлоге због којих је изведен такав закључак и да то мишљење дијели и другостепени суд.

17. У односу на жалбени приговор у погледу стицања својине над предметним непокретностима и у погледу извора прихода којима је апелант купио непокретности поближе означене у првостепеним рјешењима, Суд БиХ је истакао, оцјењујући чињеницу да је истрага у почетној фази у којој евидентно треба провјерити да ли су средства којима су наведене непокретности купљене законито стечена или потичу од извршења кривичног дјела које се апеланту ставља на терет, посебно код утврђеног основа сумње, да је неопходно обезбиједити услове за несметано вођење поступка, и то управо примјеном привремене мјере. Суд БиХ је истакао да се ради о предмету с изузетно високим износом ПДВ-а за који постоји основ сумње да је незаконито враћен одређеним правним лицима, те да се ради о врло осјетљивом кривичном дјелу – злоупотреба службеног положаја или овлашћења, које спада у корупцијска кривична дјела и кривична дјела против службене дужности, што указује на врло сложену истрагу. Другостепени суд је посебно нагласио да наведена кривична дјела представљају противправна понашања службених или овлашћених лица управљена против правилног функционисања јавних служби, у вршењу службене дужности или у вези с њеним вршењем, те се огледају не само у материјалним посљедицама које вршењем тих дјела настају већ посебно у разарању и ремећењу основних токова друштвеног живота кроз напад на моралне вриједности друштва, што захтијева посебну пажњу органа кривичног гоњења. Управо због тога тај суд сматра да је у почетној фази поступка неопходно обезбиједити да се поступак спроведе до краја, без опасности да имовина за коју постоји основ сумње да је стечена кривичним дјелом буде отуђена. Суд БиХ је посебно нагласио да се ради о привременој мјери забране располагања имовином, а не трајном одузимању апелантове имовине, како је и наведено у оспораваним рјешењима, те да ће суд током поступка преиспитивати своју одлуку када се стекну услови за то.

18. Суд БиХ се позвао и на члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, те је истакао да су оспоравана рјешења правилна и законита, донесена уз пуно поштовање права апеланта као осумњиченог, све у намјери да се обезбиједи несметано вођење поступка.

19. У односу на жалбене наводе којима се указује на погрешну примјену одредби ЗИП-а, Суд БиХ је истакао да није било ни потребе да се позива на примјену наведеног закона (ЗИП) у оспораваним рјешењима, јер привремена мјера у конкретном случају егзистира на основу члана 73 у вези с чланом 65 ЗКПБиХ, а не и на основу члана 202 ЗКПБиХ, који се односи на сасвим други правни институт. Наиме, Суд БиХ је појаснио да је одредбом члана 73 ЗКПБиХ прописано привремено одузимање имовине у вези с чланом 65 ЗКПБиХ (имовинскоправна корист и предмети који могу да послуже као доказ у поступку), док се примјена члана 202 ЗКПБиХ односи на привремену мјеру обезбјеђења имовинскоправног захтјева насталог услијед извршења кривичног дјела. У конкретном случају, из приједлога Тужилаштва не произлази да се тражи обезбјеђење имовинскоправног захтјева оштећених лица у смислу члана 202 ЗКПБиХ ради обезбјеђења накнаде штете лицима којима је штета проузрокована кривичним дјелом, већ о обезбјеђењу одузимања имовинскоправне користи у складу с чл. 110, 110.а и 111 КЗБиХ, тј. правном институту који обезбјеђује да нико не може задржати корист коју је противправно стекао.

Истакнуто је да је стога другостепени суд те жалбене приговоре нашао ирелевантним, сматрајући да је оспоравано рјешење правилно и законито и без примјене наведених одредби. Коначно, Суд БиХ је истакао да је, с обзиром на све утврђено, примјеном одредби члана 321 ст. 2 и 3 ЗКПБиХ у вези с одредбама чл. 73 и 65 ЗКПБиХ, те одредбама чл. 110, 110.а и 111 КЗБиХ, донио одлуку као у диспозитиву другостепеног рјешења.


20. Апелант сматра да су му оспореним одлукама повријеђени право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Образлажући апелацију, апелант је најприје изнио хронологију доношења и садржаја оспорених рјешења, а затим истакао да су сва четири наведена рјешења заснована на потпуно произвољној примјени како материјалног тако и процесног права, услијед чега су му повријеђени право на правично суђење и право на имовину. Стога апелант сматра да је неопходно да Уставни суд преиспита начин на који су чињенице утврђене, односно начин на који су примијењени прописи у конкретној правној ствари у поступку пред Судом БиХ.

21. Апелант, наиме, истиче да је Суд БиХ у образложењима првостепених рјешења навео да је увидом у достављене доказе закључио да постоји довољно основа за сумњу да је апелант починио кривично дјело које му Тужилаштво ставља на терет, што је потврдио и другостепени суд. Апелант, међутим, истиче да у првостепеном поступку Тужилаштво није извело ниједан доказ којим би потврдило да постоје основи сумње да је апелант починио кривично дјело које му се ставља на терет. Апелант сматра да навод Тужилаштва да се против њега води више повезаних истрага због почињења кривичног дјела злоупотреба службеног положаја или овлашћења из члана 220 КЗБиХ није доказ за постојање основа сумње да је апелант починио кривично дјело злоупотреба службеног положаја или овлашћења, а такође да то нису ни исправе о имовини која је у његовој својини. Апелант сматра неоснованим навод Тужилаштва и Суда БиХ који му стављају на терет да је, плативши десет непокретности 853.200,00 КМ, те непокретности платио испод тржишне вриједности која износи 1.515.000,00 КМ, постављајући питање на основу ког доказа је утврђено да тржишна вриједност тих непокретности износи 1.515.000,00 КМ, јер се из оспореног рјешења то не види, а приједлог Тужилаштва за одређивање привремене мјере обезбјеђења и докази уз тај приједлог њему нису достављени. С друге стране, у правном промету непокретности релевантна је процјена Пореске управе и износ назначен на уговору. Апелант, такође, наводи да је Тужилаштво потпуно арбитрарно процјењивало вриједност те имовине и неосновано претпоставило да све непокретности назначене у оспораваним рјешењима потичу од извршења кривичног дјела које му се ставља на терет, иако Тужилаштво и само тврди да је он законито зарадио 695.000,00 КМ. При таквом стању ствари апелант сматра да је Суд БиХ приликом одређивања мјере обезбјеђења требао, уважавајући наводе Тужилаштва, обавезно изоставити непокретности чији је збир вриједности око 695.000,00 КМ.

22. Као аргуменат да је Суд БиХ у конкретној кривичној ствари која има извршноправне импликације поступао очигледно произвољно, апелант је истакао да су


изреченом мјером обезбјеђења обухваћене непокретности које је стекао прије 21. септембра 2006. године (када је ступио на дужност директора УИО-а), као и она имовина стечена након престанка наведене дужности, имовина коју је наслиједио, као и имовина његове супруге. Апелант сматра неоснованим навод Тужилаштва и Суда БиХ да је непокретности платио испод тржишне вриједности, поготово јер је у правном промету непокретности релевантна процјена Пореске управе и износ назначен на уговору. Апелант истиче да Тужилаштво, када је утврђивало његове приходе у периоду од 2005. до 2010. године, није узело у обзир приходе које је он остварио од УИО-а током 2011. године, затим приходе стечене обављањем других послова, те да је од 1986. године био плаћен у рангу највише плаћених менаџера у Босни и Херцеговини. Апелант истиче и да Суд БиХ приликом одређивања привремене мјере обезбјеђења није поштовао одредбе члана 247 ЗИП-а, јер није утврдио да је предлагач учинио вјероватном опасност да би без такве мјере обезбјеђења апелант спријечио или знатно отежао остваривање потраживања за штету наводно нанесену Буџету БиХ. Апелант сматра да је Суд БиХ погрешно примијенио и одредбе чл. 110, 110.а и 111 КЗБиХ, јер се одредбе тих чланова односе на одузимање имовине стечене кривичним дјелом у случају кад је суд својом одлуком утврдио да је оптуженик починио кривично дјело. Коначно, апелант истиче да му постављена ограничења угрожавају егзистенцију, будући да није у радном односу, а због јавног третмана његовог случаја сви најмопримци су му отказали најам непокретности, те је тиме Суд БиХ оспореним рјешењима "снажно захватио у његова имовинска права". Апелант је предложио да Уставни суд усвоји апелацију, утврди повреду уставних права за која он сматра да су му повријеђена, укине сва оспорена рјешења и предмет врати Суду БиХ на поновни поступак у ком ће му бити пружене све гаранције које нуде члан II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине, члан 6 Европске конвенције и члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Апелант је ургирао хитно доношење одлуке наводећи да у кривичном предмету "Кекеровић" д.о.о. Лакташи и "Еуросол" д.д., поводом којих је донијета привремена мјера, он није ни осумњичени ни оптужени. Такође, у допуни апелације од 8. јула 2015. године апелант је навео да му је рјешењем Суда БиХ одређена привремена мјера забране отуђења и располагања имовином, због тога што се (како наводи Тужилаштво) против њега води низ повезаних истрага због почињења кривичног дјела злоупотреба положаја или овлашћења из члана 220 КЗБиХ, те да је искоришћавао службени положај како би МБ "Кекеровић" д.о.о. Лакташи и "Еуросол" д.о.о. Козарска Дубица прибавио имовинску корист свјесним пропуштањем дужности и тако оштетио Буџет БиХ. Апелант истиче да није оптужен у предмету Кекеровић и други (у прилог тим тврдњама доставља информације са службене интернет-адресе Суда БиХ у кривичном предмету Кекеровић и други број С1 2 К 013758 13 К). Стога, апелант истиче да је привремена мјера одређена за кривични предмет у ком он уопште није оптужен. Такође наводи да је осумњичен у кривичном предмету кодног назива "Пандора" и да је с Тужилаштвом закључио "прелиминарни" споразум (без даљњих доказа у прилог том наводу), а у наведеном предмету Тужилаштво није тражило одређивање мјере забране располагања имовином. Апелантовој апелацији се 26. фебруара 2015. године придружила његова супруга – апеланткиња. Апеланткиња је у поднеску Уставном суду навела сљедеће: "Захтијевам да укинете рјешење Суда БиХ за првих осам некретнина". Навела је да је три непокретности "затекла" прије удаје, те да

су постале и њена својина, једну непокретност добила је на поклон, а четири купила заједно са апелантом. Такође, апеланткиња наводи да је одређена имовина искључиво њена имовина и имовина њеног деветогодишњег сина. Апеланткиња истиче да њеног мужа од доношења рјешења до 18. јуна 2014. године нико није позвао и да му је, како наводи, "тек неки дан речено да није крив за случај Кекеровић".


23. У одговору на апелацију Суд БиХ је навео да је привремена мјера апеланту изречена примјеном члана 73 ЗКП, како би се спријечило коришћење, отуђење или располагање имовином. Суд је нашао, полазећи од "основне намјене" члана 73 ЗКП, да су у конкретном случају постојали оправдани законски разлози за такво поступање према апеланту, посебно имајући у виду утврђени основ сумње у односу на апеланта, природу односно коруптивни карактер предметног кривичног дјела, као и постојање опасности да се тако стеченом имовином располаже, што би, у случају осуђујуће пресуде, онемогућавало одузимање имовине. Суд је, такође, истакао да је против апеланта покренут поступак у још једном предмету у ком му се поред кривичног дјела злоупотреба положаја или овлашћења стављају на терет и друга кривична дјела, те је предмет (у ком је донијето оспорено рјешење) 11. септембра 2014. године припојен том новом предмету. Суд БиХ је навео да су оспорена рјешења правилна и законита и да нису повријеђена права која апелант истиче у апелацији, те предлаже да се апелација одбије као неоснована.

24. Тужилаштво је у одговору на апелацију истакло да је првобитно против апеланта због основа сумње да је починио кривично дјело које му се ставља на терет, као и друга кривична дјела – организовани криминал у вези са злоупотребом службеног положаја или овлашћења и стварање монополског положаја на тржишту и других кривичних дјела – одређен притвор који је трајао три мјесеца. Даље је наведено да је, поступајући према наредбама Тужилаштва, Државна агенција за истрагу и заштиту спровела и финансијску истрагу, чији је задатак био да утврди све околности које се односе на апелантове легалне пријављене приходе и доступне информације о расходима. Том истрагом утврђено је да је апелант значајно више потрошио него што произлази из његових легалних прихода, односно утврђена је вишемилионска потрошња која је значајно у несразмјеру са оствареним приходима. Затим је Тужилаштво истакло да су, након што је апелант ступио у сарадњу са Тужилаштвом и након што је у опширној изјави дјелимично признао већи број кривичних дјела која му се стављају на терет, престали разлози за даљњу мјеру притвора и Тужилаштво је упутило Суду БиХ мјере забране, након чега му је мјера притвора укинута и одређене мјере забране.

25. Тужилаштво је навело: "Тренутна фаза предмета је фаза оптужнице у припреми у којој му се ставља на терет кривично дјело – Прање новца, а које кривично дјело му је стављено на терет још моментом отварања истраге и у погледу овог дијела терећења у истрази и у будућој оптужници исказан став Тужилаштва БиХ је приједлог према Суду БиХ за одузимање наведене имовине, као и имовине стечене кривичним дјелом – Прање новца, односно стицање некретнина новцем који проистиче из извршеног кривичног дјела". Тужилаштво сматра да је апелација неоснована, те да је треба одбити.



26. Кривични закон Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07, 8/10 и 47/14) у релевантном дијелу гласи:

XII – Глава дванаеста – одузимање имовинске користи прибављене кривичним дјелом и правне посљедице осуде Основа одузимања имовинске користи прибављене

кривичним дјелом Члан 110.

(1) Нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним дјелом.

(2) Корист из става 1. овог члана одузеће се судском одлуком којом је утврђено да је кривично дјело учињено, под условима прописаним овим законом.

Члан 110а. Када се кривични поступак води за кривична дјела из

глава XVII, XVIII, XIX, XXI, XXI A и XXII овог закона, суд може одлуком из члана 110. став (2) одузети и ону имовинску корист за коју тужилац пружи довољно доказа да се оправдано вјерује да је таква имовинска корист прибављена извршењем ових кривичних дјела, а починилац није пружио доказе да је корист прибављена законито.

Начин одузимања имовинске користи прибављене кривичним дјелом Члан 111.

(1) Од починиоца ће се одузети новац, предмети од вриједности и свака друга имовинска корист која је прибављена кривичним дјелом, а ако одузимање није могуће, починилац ће се обавезати на исплату новчаног износа сразмјерног прибављеној имовинској користи. Имовинска корист прибављена кривичним дјелом може се одузети од лица на коју је пренесена без накнаде или уз накнаду која не одговара стварној вриједности, ако је она знала или могла знати да је имовинска корист прибављена кривичним дјелом.

(2) Када је имовинска корист прибављена кривичним дјелом сједињена с имовином стеченом на законити начин, таква имовина може бити предмет одузимања али у мјери која не премашује процијењену вриједност имовинске користи прибављене кривичним дјелом.

(3) Приход или друге користи из имовинске користи прибављене кривичним дјелом, или из имовине у коју је имовинска корист прибављена кривичним дјелом претворена или из имовине с којом је имовинска корист прибављена кривичним дјелом сједињена, могу бити предмет мјера наведених у овом члану на исти начин и у истој мјери као и имовинска корист прибављена кривичним дјелом.

Злоупотреба положаја или овлаштења Члан 220.

(1) Службено или одговорно лице у институцијама Босне и Херцеговине, које искориштавањем свог службеног положаја или овлаштења, прекорачивши границе свог службеног овлаштења или не извршивши своје службене дужности, прибави себи или другом какву корист, другом нанесе какву штету или теже повриједи права другог, казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

(2) Ако је кривичним дјелом из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу који прелази 10.000 КМ, починилац ће се казнити казном затвора од једне до десет година.

(3) Ако је кривичним дјелом из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу који прелази 50.000

КМ, починилац ће се казнити казном затвора најмање три године.

(4) Прибављена корист одузеће се. 27. Закон о кривичном поступку Босне и

Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 32/07, 29/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 93/09, 16/09 и 72/13) у релевантном дијелу гласи:

Члан 65. Наредба за одузимање предмета

(1) Предмети који се по КЗ БиХ имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку привремено ће се одузети и на основу судске одлуке ће се обезбиједити њихово чување.

(2) Наредбу за одузимање предмета издаје Суд, на приједлог Тужиоца или на приједлог овлашћеног службеног лица које је добило одобрење од Тужиоца.

(3) Наредба за привремено одузимање предмета садржи: назив Суда, правни основ за привремено одузимање предмета, назнака предмета који подлијежу одузимању, име особе од које се одузимају предмети, мјесто одузимања предмета и рок у којем се предмети требају одузети.

(4) Одузимање предмета врши овлашћено службено лице на основу издате наредбе.

(5) Ко држи такве предмете, дужан их је предати по наредби Суда. Лице које их одбије предати, може се казнити до 50.000 КМ, а у случају даљњег одбијања - може се затворити. Затвор траје до предаје предмета или до завршетка кривичног поступка, а најдуже 90 дана. На исти начин поступит ће се према службеном или одговорном лицу у државном органу или правном лицу.

(6) Одредбе става 5. овог члана односе се и на податке похрањене у компјутеру или сличним уређајима за аутоматску обраду података. При њиховом прибављању посебно ће се водити рачуна о прописима који се односе на чување тајности одређених података.

(7) О жалби против рјешења којим је изречена новчана казна или је наређен затвор одлучује вијеће. Жалба против рјешења о затвору не задржава извршење рјешења.

(8) При одузимању предмета назначиће се гдје су пронађени и описаће се, а, по потреби, и на други начин осигурати утврђивање њихове истовјетности. За одузете предмете издаће се потврда.

(9) Мјере из ст. 5. и 6. овог члана не могу се примијенити према осумњиченом, односно оптуженом нити лицима која су ослобођена дужности свједочења.

Члан 73. Привремено одузимање имовине ради обезбјеђења (1) Суд може у било које вријеме у току поступка

донијети на приједлог Тужиоца привремену мјеру одузимања имовине која се има одузети по КЗ БиХ, мјеру заплијене или другу неопходну привремену мјеру како би се спречило кориштење, отуђење или располагање том имовином.

[…] (3) У случају да ускрати одобрење, предузете мјере ће

се обуставити, а одузети предмети и имовина ће бити одмах враћени лицу од којег су одузети.

Члан 194. Подношење приједлога за остваривање имовинскоправног

захтјева (2) Ако је усљед кривичног дјела оштећена имовина

Босне и Херцеговине, орган овлашћен законом да се стара о заштити те имовине може у кривичном поступку


учествовати у складу с овлашћењима која има на основу тог закона.

Члан 202. Привремене мјере обезбјеђења

(1) Привремене мјере обезбјеђења имовинскоправног захтјева насталог усљед извршења кривичног дјела могу се одредити у кривичном поступку по одредбама које важе за извршни поступак.

(2) Рјешење из става 1. овог члана доноси Суд. Допуштена је жалба против овог рјешења о којој одлучује вијеће из члана 24. став 6. овог закона. Жалба не задржава извршење рјешења.

28. Закон о извршном поступку пред Судом БиХ ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 18/03) у релевантном дијелу гласи:

Члан 242. Приједлог за одређивање привремене мјере

Привремена мјера може да се предложи прије покретања и током судског или управног поступка те након завршетка тих поступака, све док извршење не буде спроведено.

У приједлогу за одређивање привремене мјере предлагач обезбјеђења мора истаћи захтјев у којем ће тачно означити потраживање чије осигурање тражи, одредити какву мјеру тражи и вријеме њеног трајања те, када је то потребно, средства обезбјеђења којима ће се привремена мјера принудно остварити те предмет обезбјеђења уз одговарајућу примјену правила овог закона о средствима и предмету извршења. У приједлогу се морају навести чињенице на којима се заснива захтјев за одређивање привремене мјере те предложити докази којима се ти наводи поткрепљују. Предлагач обезбјеђења дужан је те доказе, по могућности, приложити уз приједлог.

3.) Привремене мјере ради обезбјеђења неновчаног потраживања

Претпоставке за одређивање привремене мјере Члан 247.

Ради обезбјеђења неновчаног потраживања може се одредити привремена мјера ако предлагач обезбјеђења учини вјероватним постојање свог потраживања, затим:

1. ако учини вјероватним и опасност да би без такве мјере противник обезбјеђења спријечио или знатно отежао остварење потраживања нарочито тиме што би промијенио постојеће стање ствари, или

2. ако учини вјероватним да је мјера потребна да би се спријечило насиље или настанак ненадокнадиве штете која пријети.

Одредбе члана 245. ст. 2. и 3. овог закона примјењују се и при одређивању привремених мјера ради обезбјеђења неновчаних потраживања.

Врсте привремених мјера ради обезбјеђења неновчаних потраживања Члан 248.

Ради обезбјеђења неновчаних потраживања може се одредити свака мјера којом се постиже сврха таквог обезбјеђења, а нарочито:

1. забрана отуђења и оптерећења покретних ствари на које је управљено потраживање, њихово одузимање и повјеравање на чување предлагачу обезбјеђења или трећем лицу;

(…) 4. забрана отуђења и оптерећења непокретности на

коју је управљено потраживање или стварних права уписаних на непокретности на које је управљено потраживање, уз забиљежбу забране у земљишну књигу,

одузимање непокретности и њено повјеравање на чување и управу предлагачу обезбјеђења или трећем лицу;

Одређивање више привремених мјера Члан 251.

Суд може, с обзиром на околности, одредити и више привремених мјера, ако је то потребно.

Ако је у поједином случају могуће одредити више привремених мјера, Суд ће одредити ону која је најприкладнија да би се остварила сврха обезбјеђења, а ако су све једнако прикладне, Суд ће одредити ону која је најмање тешка за противника обезбјеђења.


29. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом Уставу, када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.


Допустивост у односу на апелантове наводе о повреди права на правично суђење

31. Приликом испитивања допустивости дијела апелације који се односи на апелантове наводе о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд је пошао од одредби члана 18 став (3) тачка х) Правила Уставног суда.

Члан 18 став (3) тачка х) Правила Уставног суда гласи: Апелација није допустива ако постоји неки од

сљедећих случајева: х) апелација је ratione materiae инкомпатибилна са

Уставом; 32. У конкретном случају Уставни суд првенствено

констатује да су предмет оспоравања апелацијом рјешења Суда БиХ од 18. априла 2013. године, односно рјешења Суда БиХ од 15, 11. и 1. априла 2013. године која су донесена у кривичном поступку против осумњиченог апеланта, а поводом приједлога Тужилаштва за одређивање привремене мјере забране отуђења предметне имовине, па се, стога, показују неоснованим апелантови наводи у накнадним поднесцима (од 20. новембра 2014. године и 8. јула 2015. године) да је привремена мјера одређена у предмету у ком он уопште није оптужен. Уставни суд запажа да апелант сматра да му је оспореним рјешењима повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.

33. Имајући у виду наведено, Уставни суд првенствено треба одговорити на питање да ли је у конкретном случају примјенљив члан 6 став 1 Европске конвенције, односно да ли су се оспорена рјешења односила на утврђивање грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против апеланта.

34. Уставни суд у том контексту запажа да је апелант у конкретном случају оспорио одлуке Суда БиХ којима је одлучено о привременој мјери забране отуђења и располагања имовином, а која је одређена у кривичном предмету против апеланта као осумњиченог због постојања основа сумње да је починио кривично дјело злоупотреба положаја или овлашћења из члана 220 КЗ, те је наведено да


се води више повезаних истрага. У току поступка пред Уставним судом Суд БиХ је обавијестио Уставни суд да је кривични предмет С1 2 К 012740 13 Крн 11. септембра 2014. године припојен предмету С1 2 К 014305 14 Крн (у ком се апеланту уз наведено кривично дјело стављају на терет и друга кривична дјела за која се основано сумња да их је починио), а апелант је обавијестио Уставни суд да је закључио "прелиминарни" споразум с Тужилаштвом у предмету "Пандора" (апелантова информација од 7. јула 2014. године). Из докумената предочених Уставном суду произлази и да се кривични поступак, који је према посљедњим добијеним информацијама "у фази припремања оптужнице" (односно за који је апелант закључио прелиминарни споразум), води против апеланта за више кривичних дјела, међу којима је злоупотреба службеног положаја и овлашћења. Дакле, супротно апелантовим наводима, оспореним рјешењима одређена је привремена мјера забране отуђења и располагања имовином због основа сумње да је апелант починио кривично дјело, дакле, у кривичном предмету против апеланта као осумњиченог, још у фази истраге, те је у таквим околностима ирелевантан апелациони навод да у предмету Кекеровић и други апелант није оптужен. С тим у вези, Уставни суд сматра да је првенствено потребно одговорити на питање да ли су се оспорене одлуке односиле на утврђивање кривичне оптужбе у смислу члана 6 Европске конвенције. У вези с тим, Уставни суд подсјећа на праксу Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) према којој је концепт "кривичне оптужбе" аутономан (види, између осталих, одлуке Европског суда А. П., М. П. и Т. П. против Швајцарске, пресуда од 29. августа 1997. године, Извјештаји о пресудама и одлукама 1997-В, стр. 1488 & 39, и Ozturk против Њемачке, пресуда од 21. фебруара 1984, серија А, број 73, стр. 18 и 50).

35. Такође, у вези с одговором на питање да ли су се оспорене одлуке у конкретном случају односиле на утврђивање "кривичне оптужбе", Уставни суд сматра да је првенствено потребно дати одговор на питање да ли је циљ мјере био осуђивање или ослобађање од оптужбе апеланата и да ли су оспорене одлуке имале било какве импликације на кривични досје апеланата (види, mutatis mutandis, Phillips против Уједињеног Краљевства, број 41087/98, § 34, ECHR 2001-VII; Butler против Уједињеног Краљевства (одлуке), број 41661/98, 27. јун 2002).

36. Уставни суд подсјећа на то да је слично правно питање ријешио у својој новијој пракси у предмету АП 20/12 од 26. фебруара 2015. године (доступна на www.ustavnisud.ba), а поводом апелације апеланата (физичко и правно лице) за које је постојао основ сумње да су извршили одређена кривична дјела, а који су апелацијом оспорили рјешење Суда БиХ о привременој мјери забране располагања имовином која је одређена у фази истраге на приједлог Тужилаштва. У наведеној Одлуци АП 20/12 Уставни суд је цитирао праксу Европског суда у предмету Dogmoch против Њемачке (види Европски суд, одлука о допустивости, представка број 26315/03, 18. септембар 2006. године) у ком је Европски суд (у вези са сличним правним питањем замрзавања имовине подносиоца представке) закључио да не постоје назнаке да је наредба о пљенидби имала било какав утицај на кривични досје подносиоца захтјева, да се оспораване одлуке стога не могу сматрати одлукама којим се одлучује о утврђивању кривичне оптужбе, те је закључио да је представка ratione materiae инкомпатибилна с одредбама Европске конвенције. Уставни суд је закључио да се исти став може усвојити у предмету АП 20/12, те је навео, узимајући у обзир околности

конкретног случаја, да су оспорене одлуке донесене на привременом основу, дакле, да оспорене мјере имају привремени карактер и да не постоје назнаке да су наведена рјешења у смислу ставова Европског суда из одлуке Dogmoch имала било какав утицај на кривични досје осумњичених апеланата, због чега се не могу сматрати као одлуке којима се одлучује о утврђивању кривичне оптужбе против апеланата у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције.

37. Уставни суд примјећује да у конкретном предмету апелант оспорава рјешење којим се не утврђује кривична оптужба против њега него му се, привремено, до окончања поступка, забрањује располагање имовином. Уставни суд запажа да је у конкретном случају привремена мјера донесена у току истраге и да је њен примарни циљ био, како то произлази из рјешења Суда БиХ, да се обезбиједи у почетној фази поступка да се поступак спроведе до краја, без опасности да имовина за коју се сумња да је стечена кривичним дјелом буде отуђена, у складу с одредбама чл. 65 и 73 ЗКПБиХ, односно чл. 110, 110.а и 111 КЗБиХ. Уставни суд запажа да се, према релевантним одредбама ЗКПБиХ, имовинска корист стечена кривичним дјелом одузима судском одлуком којом је утврђено да је кривично дјело учињено (члан 110 КЗБиХ), те у предметном случају до евентуалног одузимања апелантове имовине може доћи тек у случају да се утврди апелантова кривична одговорност за кривична дјела за која је осумњичен. Стога, Уставни суд сматра да су оспорене одлуке донесене на привременом основу, дакле, да имају привремени карактер и да не постоје назнаке да су наведена рјешења у смислу ставова Европског суда и Уставног суда имала било какав утицај на апелантов кривични досје, због чега се не могу сматрати као одлуке којима се одлучује о утврђивању кривичне оптужбе против апеланта у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције.

38. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да питање правичности поступка не улази у домен члана 6 став 1 Европске конвенције, нити у домен члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, због чега је апелација у односу на апелантове наводе о кршењу тог права ratione materiae инкомпатибилна с Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом.

Допустивост у односу на апелантове наводе о повреди права на имовину

39. Разматрајући допустивост предмета у односу на апелантове наводе о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд запажа да апелант у конкретном случају оспорава Рјешење Суда БиХ број С1 2 К 012741 13 Кв од 18. априла 2011. године, против ког нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, апелант је оспорено рјешење примио 22. априла 2013. године, а апелација је поднесена 21. јуна 2013. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, у погледу навода апелације о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, тај дио апелације испуњава услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због ког апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

Допустивост у односу на апеланткињу

40. При испитивању допустивости апелације Уставни суд је пошао од одредби члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине и члана 18 став (1) и став (3) тачка ц) Правила Уставног суда.


Члан 18 став (3) тачка ц) Правила Уставног суда гласи: (3) Апелација није допустива ако постоји неки од

сљедећих случајева: ц) протекао је рок за подношење апелације; 41. Апеланткиња се придружила апелантовој апелацији

26. фебруара 2015. године наводећи да се до тада није оглашавала, али да се придружује апелацији, те је тражила укидање рјешења Суда БиХ за првих осам непокретности истичући да се ради о њеној имовини и имовини њеног сина. Имајући у виду да апеланткиња оспорава рјешење Суда БиХ од 18. априла 2013. године, а да сама наводи да се до тада није оглашавала, те не доводи у питање да је много раније била упозната с оспореним рјешењима, имајући у виду рок за подношење апелације предвиђен чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд закључује да апеланткиња апелацију није поднијела благовремено.

42. Имајући у виду одредбу члана 18 став (3) тачка ц) Правила Уставног суда, према којој ће се апелација одбацити као недозвољена уколико апелант поднесе апелацију након протека рока за подношење, Уставни суд је у односу на апеланткињу одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

VII. Меритум

43. Апелант оспорава наведена рјешења тврдећи да су му тим рјешењима повријеђена права из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на имовину



к) Право на имовину. 45. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију

гласи: Свако физичко или правно лице има право на

неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни.

46. У конкретном случају ради се о кривичном поступку против апеланта у ком је Суд БиХ донио рјешење којим је апеланту одређена привремена мјера забране отуђења и располагања имовином.

47. Уставни суд подсјећа на то да члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију обухвата три различита правила. Прво правило, наведено у првом ставу, опште је природе и исказује принцип мирног уживања имовине. Друго правило, садржано у другој реченици истог става, обухвата лишавање имовине и чини га подложним одређеним условима. Треће правило, које се налази у другом ставу, признаје да државе чланице имају право, између осталог, да надзиру коришћење имовине у складу с јавним интересом. Та три правила нису различита у смислу да су неповезана: друго и треће правило односе се на појединачне случајеве ометања права на мирно уживање имовине, те их, стога, треба тумачити у свјетлу општег принципа исказаног у првом правилу (види, између осталих, Европски суд, James и др. против Уједињеног Краљевства, пресуда од 21. фебруара 1986. године, серија А, број 98, стр. 29˗30, став 37).

48. Свако мијешање у право на имовину према другом или трећем правилу мора бити предвиђено законом, мора служити легитимном циљу и мора успостављати правичну равнотежу између јавног или општег интереса и појединачних права. Другим ријечима, оправдано мијешање не може се наметнути само законском одредбом која испуњава критеријум законитости и служи легитимном циљу у јавном интересу, него мора, такође, одржати разуман однос пропорционалности између употријебљених средстава и циља који се жели остварити. Мијешање у право на имовину не смије ићи даље од потребног да би се постигао легитиман циљ, а носиоци имовинских права не смију бити подвргнути произвољном третману и од њих се не смије тражити да сносе превелик терет да би био остварен легитиман циљ (види Уставни суд, Одлука број У 83/03 од 22. септембра 2004. године, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 60/04, тачка 49).

49. Уставни суд прије даљњег разматрања предметне апелације упућује и на своју праксу као и праксу Европског суда у предметима који су покретали слична питања – питања контроле коришћења имовине, односно привремене мјере ограничавања коришћења имовине због сумње да је почињено кривично дјело. У том смислу, Уставни суд, прије свега, подсјећа на то да је и према пракси Европског суда сваки предмет "случај за себе", те да околности сваког конкретног предмета утичу на одлуку.

50. С тим у вези, Уставни суд подсјећа на то да је у раније поменутој Одлуци АП 20/12, у којој је испитао оспорено рјешење Суда БиХ којим је апелантима (физичком и правном лицу) одређена привремена мјера забране располагања имовином, утврдио да нема повреде права на имовину. Испитујући наводе из апелације, као и чињенице наведеног предмета, Уставни суд је утврдио да је Суд БиХ (првостепени суд) у наведеном предмету указао на то да је Тужилаштво у свом приједлогу истакло да су у току истраге спроведене одређене истражне радње и прикупљени докази из којих произлази да се предметна имовина налази у својини физичког и правног лица, те да постоји основана сумња да је имовина прибављена новчаним средствима која потичу од радњи које чине обиљежја кривичних дјела која су осумњиченим апелантима у том предмету стављена на терет. Будући да је апелант (физичко лице) затражио приступ нотара у притворску јединицу завода у ком је смјештен, Суд БиХ је навео да Тужилаштво сматра да постоји опасност од намјере наведеног апеланта да отуђи предметну имовину и на тај начин ту имовину, за коју се основано сумња да би могла бити предмет имовинскоправног захтјева или предмет обезбјеђења (чл. 110, 110.а и 111 КЗБиХ), учини недоступном, те је, стога, предложио да се тим апелантима одреди привремена мјера забране отуђења предметне имовине. Одлука првостепеног суда потврђена је и у жалбеном поступку, а Уставни суд је утврдио да је Суд БиХ оспорене одлуке донио у оквиру законског овлашћења које произлази из одредби чланова 73 ЗКПБиХ и 202 ЗКПБиХ на начин да је одређена привремена мјера забране отуђења предметне имовине уз образложење, како је експлицитно наведено, како би се спријечило отуђење предметне имовине до окончања кривичног поступка против апеланта и правног лица, и то првенствено ради обезбјеђења имовине која би евентуално могла да постане предмет одузимања у складу с одредбама чл. 247 и 248 ЗИПБиХ, те предмет имовинскоправног захтјева (члан 202 ЗКПБиХ у вези с чланом 110 КЗБиХ). Уставни суд је навео да је у оспореним рјешењима јасно наведено да се основано сумња да предметна имовина потиче од незаконитих радњи које чине обиљежја кривичних дјела која су осумњиченим апелантима


стављена на терет. Уставни суд је закључио да је мијешање у право на имовину апеланата било у складу са законом (процесним и материјалним) и у јавном интересу, те пропорционално, будући да је постигнута правична равнотежа између права апеланата и општег интереса заједнице.

51. Уставни суд подсјећа на праксу Европског суда у предмету Miroslaw Garlicki против Пољске (види Европски суд, апликација број 36921/07, пресуда од 14. септембра 2011. године). Европски суд је утврдио да је апликација очигледно неоснована у вези с наводима о повреди права на имовину из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију у погледу запљене апликантове имовине. Наиме, против апликанта је покренут кривични поступак због више кривичних дјела, између осталог и због кривичног дјела излагање пацијента животној опасности, кривотворење медицинске документације, злостављање лица, примање дара и друго (што је у току поступка мијењано). У току поступка апликанту је одређен притвор, извршен претрес стана и канцеларије, а главни тужилац је донио наредбу о запљени имовине. Затим је наредба о запљени имовине проширена и на покретну имовину, на апликантове банковне рачуне и плате, као и на новац пронађен у стану апликанта и његових родитеља. Окружни суд у Варшави донио је одлуку којом је одбио апликантову жалбу изјављену против наредбе о запљени имовине утврдивши да је она донијета у складу за Законом о кривичном поступку и да се у том тренутку поступка не може сматрати да је тужиочева наредба произвољна, имајући у виду доказе који су прикупљени. Осим тога, суд је нашао да је мјера запљене наметнута како би се обезбиједила могућност наплате предвиђене новчане казне апликанту. У вријеме одлучивања пред Европским судом поступак против апликанта пред домаћим судовима још је био у току. Европски суд је утврдио да запљена имовине неспорно представља мијешање у мирно уживање имовине у складу с "трећим правилом". Европски суд је констатовао да је мјера прописана Законом о кривичном поступку, дакле, у складу је с домаћим правом, те је Окружни суд у Варшави, који је преиспитао мјеру и утврдио да је законита, одбацио апликантове наводе. Европски суд је прихватио навод Владе да је донесена мјера у јавном интересу, а што ни апликант није оспорио. У вези с пропорционалношћу, Европски суд је истакао да је широко поље процјене остављено земљама уговорницама у пољу заштите од криминала. Суд је навео да је запљена апликантове имовине била привременог карактера, а казна која се може изрећи апликанту биће одређена у кривичном поступку који је у току. Суд је навео да је наредбу о запљени коју је издао тужилац испитао суд и да у том поступку апликант није успио оспорити законитост и пропорционалност наредбе о запљени. Европски суд је посебно скренуо пажњу на то да је домаћи суд навео да у тадашњој фази поступка нема основа за тврдњу да је тужиочева наредба арбитрарна, имајући у виду прикупљене доказе. Такође, наведено је да је наредба издата како би се обезбиједило плаћање значајне новчане казне која се може изрећи апликанту. Према мишљењу Европског суда, у околностима наведеног предмета нема назнака да је у поступку пред домаћим органима пропуштено да се апликанту обезбиједи адекватна могућност да поднесе свој предмет пред надлежну власт и да се жали на незаконитост или неоснованост поступања. Европски суд је навео и одлуку Уставног суда Пољске, који је испитао законитост те одредбе, те је на основу свега закључио да су апликантови наводи у вези с чланом 1 Протокола број 1 уз Европску

конвенцију, везано за запљену имовине, очигледно неосновани.

52. Доводећи наведене ставове у везу с конкретним предметом, Уставни суд сматра оправданим да испита да ли је рјешење којим је апеланту одређена привремена мјера забране отуђења и располагања имовином – непокретностима обухваћеним оспореним рјешењима у складу са законом, односно да ли испуњава потребан степен законитости, тако што ће утврдити да ли је одређена одредба закона примијењена на адекватан начин, поготово имајући у виду апелантове наводе о произвољности примјене позитивног права у поступку доношења оспорених рјешења.

53. Уставни суд примјећује да се првостепени суд, који је донио два рјешења о одређивању апеланту привремене мјере забране отуђења и располагања имовином, позвао на одредбе члана 73 ЗКПБиХ у вези с чл. 110, 110.а и 111 КЗБиХ, одредбе члана 202 ЗКПБиХ, као и на одредбе чл. 242, 247 и 248 ЗИП-а. Првостепени суд је одредио привремену мјеру, налазећи да достављени докази Тужилаштва дају довољно основа за сумњу да је апелант починио кривично дјело које му је стављено на терет, као и да привремена мјера може бити одређена због разлога прописаних чланом 247 ЗИП-а, те је утврдио оправданост привремене мјере због кривичног дјела које се апеланту ставља на терет, као и висине имовинске користи која је потенцијално стечена чињењем тих дјела. Суд БиХ је, у вези с апелантовим наводима из жалбе о начину стицања имовине и о извору прихода, оцијенио да је истрага у почетној фази и да је неопходно да се обезбиједи несметано вођење поступка и то управо примјеном предметне привремене мјере. Другостепени суд је размотрио кривично дјело које се апеланту ставља на терет, акцентирајући га као посебан проблем данашњице, као и изузетно висок ПДВ за који постоји основ сумње да је незаконито враћен, те је закључио да је у тадашњој фази поступка неопходно да се обезбиједи да се поступак спроведе до краја, без опасности да имовина за коју постоји основ сумње да је стечена кривичним дјелом буде отуђена. Суд БиХ се позвао на одредбе чл. 65 и 73 ЗКПБиХ, те одредбе чл. 110, 110.а и 111 КЗБиХ.

54. Дакле, Уставни суд примјећује да се ради о апелантовој имовини која је обухваћена оспореним рјешењима (апелант је власник односно сувласник имовине).

55. Уставни суд сматра да је у конкретном случају дошло до мијешања у имовину апеланата, с обзиром на то да је оспореним одлукама одређена привремена мјера забране отуђења имовине. Затим, Уставни суд запажа да из садржаја оспорених рјешења као неспорно произлази да та имовина апеланту није одузета, али је одређена привремена мјера забране отуђења те имовине, па оспорене одлуке у својој суштини потпадају под треће правило, односно да представљају контролу над употребом имовине у смислу другог става члана 1 Протокола број 1 који даје право држави да усвоји оне законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима (mutatis mutandis, Air Canada против Уједињеног Краљевства, пресуда од 5. маја 1995. године, ст. 32˗37, те Arkuri и остали против Италије, одлука од 5. јула 2001. године, представка број 52024/99).

56. Одговарајући на питање да ли је мијешање у имовину апеланата било у складу са законом и у јавном интересу, Уставни суд примјећује да су оспорена рјешења донијета у складу с релевантним одредбама ЗКПБиХ и КЗБиХ. Наиме, Уставни суд првенствено запажа да је Суд БиХ оспорене одлуке донио у складу са законским овлашћењем које произлази из одредби чл. 65 и 73 ЗКПБиХ којима је јасно прописано да суд може у било које вријеме у


току поступка донијети, на тужиочев приједлог, привремену мјеру одузимања имовине која се има одузети према КЗБиХ, мјеру запљене или другу неопходну привремену мјеру како би се спријечило коришћење, отуђење или располагање том имовином. Такође, суд је навео (члан 65 ЗКП) да се ради о предметима који се према КЗ имају одузети или могу послужити као доказ у кривичном поступку. Имајући у виду кривично дјело за које се апелант сумњичи (члан 220 КЗБиХ), суд је навео да је сврха мјере обезбјеђења имовинскоправне користи у складу с чл. 110, 110.а и 111 КЗБиХ (тим одредбама прописано је да нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним дјелом). С обзиром на све наведено, Уставни суд закључује да је мијешање у право на имовину апеланата било у складу са законом и у јавном интересу.

57. Одговарајући на питање да ли је то мијешање било пропорционално легитимном циљу, Уставни суд сматра да су оспорене одлуке, које су у конкретном случају основ мијешања у имовину апеланата, пропорционалне циљу и сврси, те да, стога, на апеланта није стављен претјеран терет, првенствено због тога што суштински не задиру у обим коришћења те имовине (предметна имовина није одузета и даље је у посједу апеланта који је користи и/или даје у закуп), али је, како произлази из оспорених рјешења, било неопходно да се донесе привремена мјера, те привремено забрани и онемогући апеланту да имовину отуђи или евентуално пренесе на трећа лица. У том контексту, имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да се привременом мјером која се искључиво односи на забрану располагања и отуђења предметне имовине не ставља претјерани појединачни терет на апеланта у поређењу с јавним интересом који се жели остварити (одржавање јавног реда и спречавање организованог криминалитета поштујући принцип да нико не може задржати имовинску корист прибављену извршењем кривичног дјела), чиме је постигнута правична равнотежа између захтјева општег интереса заједнице и захтјева за заштиту основних права појединаца, те је неспорно да је то мијешање у имовину апеланата у складу с принципом правне сигурности.

58. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да оспореним одлукама није повријеђено апелантово право из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


59. Уставни суд закључује да није повријеђено апелантово право на имовину загарантовано чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, јер је у околностима конкретног случаја мијешање у то право било у складу са законом и у јавном интересу, при чему на апеланта није стављен претјеран терет.

60. На основу члана 18 став (3) тачке ц) и х) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine na Plenarnoj sjednici, u

predmetu broj AP 2753/13, rješavajući apelaciju Kemala Čauševića i Aide Čaušević, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. stav (3) tačke c) i h), člana 57.

stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – Prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Tudor Pantiru, sudija Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 30. septembra 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Kemala Čauševića

podnesena protiv rješenjā Suda Bosne i Hercegovine br. S1 2 K 012740 13 Kv od 18. aprila 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn od 15. aprila 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn 2 od 11. aprila 2013. godine i S1 2 K 012740 13 Krn od 1. aprila 2013. godine, u odnosu na navode o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Kemala Čauševića podnesena protiv rješenjā Suda Bosne i Hercegovine br. S1 2 K 012740 13 Kv od 18. aprila 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn od 15. aprila 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn 2 od 11. aprila 2013. godine i S1 2 K 012740 13 Krn od 1. aprila 2013. godine, u vezi s pravom na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zato što je ratione materiae inkompatibilna s Ustavom Bosne i Hercegovine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Aide Čaušević podnesena protiv rješenjā Suda Bosne i Hercegovine br. S1 2 K 012740 13 Kv od 18. aprila 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn od 15. aprila 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn 2 od 11. aprila 2013. godine i S1 2 K 012740 13 Krn od 1. aprila 2013. godine, zbog proteka roka za podnošenje apelacije.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Kemal Čaušević (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva, kojeg zastupa Asim Crnalić, advokat iz Sarajeva, podnio je 21. juna 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv rješenjā Suda Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) br. S1 2 K 012740 13 Kv od 18. aprila 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn od 15. aprila 2013. godine, S1 2 K 012740 13 Krn 2 od 11. aprila 2013. godine i S1 2 K 012740 13 Krn od 1. aprila 2013. godine. Apelant je dopunio apelaciju 8. decembra 2014. godine i 8. jula 2015. godine. Aida Čaušević (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Sarajeva, apelantova supruga, pridružila se apelaciji 26. februara 2015. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo) zatraženo je 12. decembra 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Sud BiH dostavio je odgovor na apelaciju 19. decembra 2014. godine, a Tužilaštvo 23. decembra 2014. godine.




5. Sud BiH donio je 1. aprila 2013. godine Rješenje broj S1 2 K 012740 13 Krn, kojim je u krivičnom predmetu protiv apelanta usvojio prijedlog Tužilaštva od 29. marta 2013. godine i (pod tačkom I navedenog rješenja) odredio apelantu privremenu mjeru zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom – nekretninama (ukupno deset nekretnina koje su navedene u dispozitivu navedenog rješenja). Tačkom II navedenog rješenja odbijen je prijedlog Tužilaštva za određivanje privremene mjere zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom – nekretninama navedenim pod tačkama 8. i 9. prijedloga, i to u odnosu na dva poslovna prostora u ulici Ferhadija u Sarajevu. Tačkom III određeno je da će izrečenu privremenu mjeru provesti Zemljišnoknjižni ured Općinskog suda u Sarajevu na način što će u zemljišnim knjigama zabilježiti zabranu otuđenja nekretnina navedenih pod tačkom I tog rješenja, a tačkom IV (u rješenju greškom ponovljen broj III) da će privremena mjera određena navedenim rješenjem trajati do okončanja krivičnog postupka protiv apelanta ili do drugačije odluke Suda BiH.

6. U obrazloženju navedenog rješenja istaknuto je da Tužilaštvo vodi istragu protiv apelanta zbog postojanja osnova sumnje da je apelant počinio krivično djelo zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja iz člana 220. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH). Navedeno je da je Sud BiH 29. marta 2013. godine zaprimio prijedlog Tužilaštva za izdavanje privremene mjere osiguranja – zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom, dopunjen 1. aprila 2013. godine, u kojem je Tužilaštvo navelo da vodi više povezanih istraga protiv apelanta kao osumnjičenog zbog počinjenja navedenog krivičnog djela, jer je apelant u svojstvu direktora Uprave za indirektno oporezivanje BiH (u daljnjem tekstu: UIO), u periodu od 21. septembra 2006. godine do 11. marta 2009. godine, iskorištavao svoj službeni položaj kako bi određenim pravnim licima ("Kekerović" d.o.o. Laktaši i "Eurosol" d.o.o. Kozarska Dubica) pribavio imovinsku korist, na način što je, usprkos saznanjima o podnošenju prijava za povrat PDV-a sa lažnim sadržajem, svjesno propustio da vrši svoje službene dužnosti u skladu sa Zakonom o Upravi za indirektno oporezivanje, što je za posljedicu imalo nanošenje štete Budžetu BiH u iznosu od oko 5.376.503,00 KM. Nakon što je Finansijsko-obavještajni odjel SIPA-e proveo finansijsku istragu, utvrđen je očigledan nerazmjer između apelantovih ostvarenih prihoda (iz radnog odnosa u UIO-u, članstva u upravnim odborima i prodajom dionica) i imovine stečene u periodu od 2006. do 2012. godine, kao i da je prilikom kupovine svih nekretnina (u odnosu na koje se traži mjera privremene zabrane raspolaganja i otuđenja), vrijednost po ugovoru o kupoprodaji bila bitno manja od tržišne vrijednosti navedenih nekretnina. Zatim, utvrđeni su apelantovi prihodi ostvareni u periodu od 2005. do 2010. godine (695.000,00 KM), njegova štednja, te da je najveći broj nekretnina kupljen nakon što je apelant razriješen dužnosti direktora UIO-a, odnosno u periodu kada nije imao zvanična primanja, kao i da apelant nije podizao kredit ni u jednoj banci. Konačno, u prijedlogu je navedeno da Tužilaštvo vodi više povezanih istraga, koje se nalaze u početnoj fazi, te da je neophodno u toj fazi krivičnog postupka osigurati da apelant kao osumnjičeni ne može raspolagati imovinom za koju postoje osnovi sumnje da je pribavljena izvršenjem krivičnog djela koje mu je stavljeno na teret.

7. Sud BiH je istakao da je, nakon što je ispitao prijedlog Tužilaštva i izvršio uvid u dostavljene dokaze, donio odluku kao u dispozitivu rješenja, u skladu s odredbom člana 73. stav 1. Zakona o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine (u daljnjem

tekstu: ZKPBiH), člana 202. ZKPBiH, kao i odredbom člana 194. stav 2. ZKPBiH, citirajući njihov sadržaj. Sud BiH je istakao da na osnovu dokaza dostavljenih uz prijedlog Tužilaštva ocjenjuje da je prijedlog osnovan, te da iz priloženih dokaza proizlaze osnovi sumnje da bi imovina na koju se odnosi prijedlog Tužilaštva mogla biti predmet otuđenja, pri čemu su ispunjeni uvjeti propisani članom 73. ZKPBiH, u vezi s članovima 110, 110.a i 111. KZBiH. Sud BiH je obrazložio da je uvidom u dostavljene dokaze ocijenio da oni daju dovoljno osnova za sumnju da je apelant počinio krivično djelo koje mu je stavljeno na teret, jer iz navedenih dokaza proizlazi da se apelant pojavljuje kao vlasnik, odnosno suvlasnik 12 nekretnina označenih u izreci navedenog rješenja, te da je u periodu od 2006. do 2012. godine utvrđen očigledan nerazmjer između ostvarenih prihoda i imovine. Sud BiH je istakao da, imajući u vidu da je predmet u fazi istrage, ne može ocijeniti da li je i došlo do izvršenja određenog krivičnog djela, niti da li je konkretna imovina stečena činjenjem krivičnog djela, te da je takvo dokazivanje tužiočeva odgovornost, ukoliko u daljnjem postupku optužnica bude podignuta i potvrđena, odnosno ako se bude vodio glavni pretres. Međutim, prema mišljenju Suda BiH, predložena privremena mjera zabrane može biti određena upravo radi osiguranja imovine koja bi eventualno mogla postati predmet oduzimanja, kako je opisano članom 247. Zakona o izvršnom postupku (u daljnjem tekstu: ZIP), te ako predlagač osiguranja učini vjerovatnim postojanje svog potraživanja i opasnost da bi bez takve mjere protivnik osiguranja spriječio ili znatno otežao ostvarenje potraživanja, naročito time što bi promijenio postojeće stanje stvari. Sud BiH se pozvao i na odredbe čl. 242. i 251. ZIP-a.

8. Sud BiH je istakao da je, razmatrajući predloženu privremenu mjeru zabrane, našao da je Tužilaštvo u svom prijedlogu detaljno obrazložilo predmete na koje bi se privremena mjera zabrane odnosila, prilažući uz prijedlog i dovoljno dokaza koji potkrepljuju navode iz prijedloga. Sud BiH je obrazložio kako smatra da je izricanje privremene mjere zabrane otuđenja navedene imovine opravdano u odnosu na apelanta kao osumnjičenog, imajući u vidu krivično djelo koje mu se stavlja na teret, te visinu imovinske koristi koja je potencijalno stečena činjenjem tih djela. S obzirom na navedeno, Sud BiH je zaključio da su mjere neophodne u smislu onemogućavanja osumnjičenom (apelantu) da otuđi navedenu imovinu, kao i u smislu onemogućavanja trećim licima, na koja je eventualno prenesena imovina, da otuđe predmetnu imovinu. Time bi se u daljnjem postupku osiguralo eventualno oduzimanje predmeta krivičnog djela i stečene imovinske koristi pribavljene izvršenjem krivičnog djela, ukoliko se za to ispune zakonski uvjeti. Sud BiH je naglasio da je izrečena mjera privremenog karaktera, te da će biti ukinuta čim (i ukoliko) za to budu ispunjeni uvjeti, jer, prema članu 74. ZKPBiH, privremeno oduzeti predmeti imaju se vratiti vlasniku, odnosno držaocu, kada u toku postupka postane očigledno da ne postoje razlozi za njihovo daljnje zadržavanje.

9. U odnosu na dio rješenja kojim je odbio tužiočev prijedlog za određivanje privremene mjere zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom (tačka II izreke rješenja), Sud BiH je obrazložio da tužilac za navedene nekretnine nije dostavio zk. izvatke na osnovu kojih bi Sud mogao utvrditi apelantovo pravo vlasništva na njima. Konačno, Sud BiH je istakao da je u skladu s navedenim razlozima donio odluku kao u dispozitivu navedenog rješenja, pozivajući se na čl. 73. i 110. ZKPBiH, u vezi s članom 248. ZIP-a.

10. Sud BiH je u istom krivičnom predmetu protiv apelanta 11. aprila 2013. godine donio Rješenje broj S1 2 K 012740 13 Krn 2, kojim je u tački I usvojio prijedlog Tužilaštva od 10. aprila 2013. godine, te apelantu kao osumnjičenom odredio privremenu mjeru zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom, nekretninom,


poslovnim prostorom u "Šoping centru" Grbavica u Sarajevu (detaljnije opisanoj u navedenom rješenju).

11. U obrazloženju rješenja Sud BiH je ponovio navode iz rješenja od 1. aprila 2013. godine i dodatno istakao da se apelant pojavljuje kao vlasnik nekretnine označene u izreci tog rješenja koja je na ime apelanta kao osumnjičenog uknjižena 25. decembra 2012. godine.

12. Sud BiH je 15. aprila 2013. godine donio Rješenje broj S1 2 K 012740 13 Krn, kojim je svoje rješenje broj S1 2 K 012740 13 Krn od 1. aprila 2013. godine izmijenio u tački I stav 3, na način da je dopunio rješenje u smislu označavanja katastarskih oznaka za svaku nekretninu. U obrazloženju rješenja navedeno je da je 11. aprila 2013. godine Sud BiH primio podnesak Zemljišnoknjižnog ureda Općinskog suda u Sarajevu s prijedlogom da se izvrši dopuna, kako bi rješenje moglo biti provedeno. Navedeni podnesak dostavljen je Tužilaštvu, uz poziv da izvrši izmjenu, te je nakon prijema izmijenjenog prijedloga Sud BiH odlučio kao u dispozitivu tog rješenja.

13. Sud BiH je 18. aprila 2013. godine donio Rješenje broj S1 2 K 012740 13 Kv, kojim je odbio kao neosnovane apelantove žalbe izjavljene protiv rješenja Suda BiH od 1. aprila, 11. aprila i 15. aprila 2013. godine.

14. Sud BiH je u obrazloženju drugostepenog rješenja najprije hronološki prikazao postupak donošenja osporenih rješenja, a zatim naveo da je apelantov branilac protiv navedenih rješenja blagovremeno izjavio žalbe, i to zbog povrede pravila postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primjene materijalnog prava, uz prijedlog da se žalba uvaži i osporavano rješenje preinači na način da se odbije prijedlog Tužilaštva za određivanje privremene mjere osiguranja.

15. Sud BiH je naveo da je, nakon razmatranja podnesenih žalbi i odgovora Tužilaštva na njih, primjenom člana 322. u vezi s članom 306. ZKPBiH utvrdio da su podnesene žalbe neosnovane. Naime, Sud BiH je istakao da je članom 73. ZKPBiH regulirano privremeno oduzimanje imovine, i to na način da sud može u bilo koje vrijeme u toku postupka donijeti, na tužiočev prijedlog, privremenu mjeru oduzimanja imovine koja se ima oduzeti prema KZBiH, mjeru zapljene ili drugu neophodnu privremenu mjeru, kako bi se spriječilo korištenje, otuđenje ili raspolaganje tom imovinom, te da se, u smislu člana 65. KZBiH, treba raditi o predmetima koji se prema KZBiH imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku. Sud BiH je istakao da je "osnovna namjena" navedene zakonske odredbe da se imovina koja je pribavljena krivičnim djelom privremeno oduzme do okončanja postupka ili do drukčije odluke suda, te da se navedena mjera može izreći u toku cijelog krivičnog postupka i da ona treba doprinijeti efikasnijem provođenju krivičnog postupka. Zatim je istaknuto da predmetna privremena mjera u konkretnom slučaju predstavlja preventivnu mjeru koja se odnosi na osiguranje imovine za koju postoji sumnja da je "rezultat kriminalnih aktivnosti", zbog čega su i donesena osporavana prvostepena rješenja.

16. Sud BiH je, također, istakao da, s obzirom na to da se radi o privremenom oduzimanju predmeta i imovine kao radnji procesne prinude, navedene mjere mogu se preduzeti samo pod zakonskim uvjetima i u zakonom propisanom postupku, što pruža garancije da će se prava građana ograničiti samo toliko koliko je neophodno radi uspješnog vođenja krivičnog postupka. Dalje je navedeno da je Sud BiH u tom smislu, na prvom mjestu, razmotrio postojanje osnova za sumnju da je apelant počinio krivično djelo koje mu Tužilaštvo stavlja na teret, te da je utvrdio da je osporavanim rješenjima pravilno ocijenjeno da postoji dovoljno dokaza koji upućuju na osnov sumnje da je apelant počinio krivično djelo za koje ga Tužilaštvo tereti, te da prvostepeno rješenje sadrži odlučne razloge zbog kojih je izveden takav zaključak i da to mišljenje dijeli i drugostepeni sud.

17. U odnosu na žalbeni prigovor u pogledu sticanja vlasništva nad predmetnim nekretninama i u pogledu izvora prihoda kojima je apelant kupio nekretnine pobliže označene u prvostepenim rješenjima, Sud BiH je istakao, ocjenjujući činjenicu da je istraga u početnoj fazi u kojoj evidentno treba provjeriti da li su sredstva kojima su navedene nekretnine kupljene zakonito stečena ili potječu od izvršenja krivičnog djela koje se apelantu stavlja na teret, posebno kod utvrđenog osnova sumnje, da je neophodno osigurati uvjete za nesmetano vođenje postupka, i to upravo primjenom privremene mjere. Sud BiH je istakao da se radi o predmetu s izuzetno visokim iznosom PDV-a za koji postoji osnov sumnje da je nezakonito vraćen određenim pravnim licima, te da se radi o vrlo osjetljivom krivičnom djelu – zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja, koje spada u korupcijska krivična djela i krivična djela protiv službene dužnosti, što ukazuje na vrlo složenu istragu. Drugostepeni sud je posebno naglasio da navedena krivična djela predstavljaju protivpravna ponašanja službenih ili ovlaštenih lica upravljena protiv pravilnog funkcioniranja javnih službi, u vršenju službene dužnosti ili u vezi s njenim vršenjem, te se ogledaju ne samo u materijalnim posljedicama koje vršenjem tih djela nastaju već posebno u razaranju i remećenju osnovnih tokova društvenog života kroz napad na moralne vrijednosti društva, što zahtijeva posebnu pažnju organa krivičnog gonjenja. Upravo zbog toga taj sud smatra da je u početnoj fazi postupka neophodno osigurati da se postupak provede do kraja, bez opasnosti da imovina za koju postoji osnov sumnje da je stečena krivičnim djelom bude otuđena. Sud BiH je posebno naglasio da se radi o privremenoj mjeri zabrane raspolaganja imovinom, a ne trajnom oduzimanju apelantove imovine, kako je i navedeno u osporavanim rješenjima, te da će sud tokom postupka preispitivati svoju odluku kada se steknu uvjeti za to.

18. Sud BiH se pozvao i na član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, te je istakao da su osporavana rješenja pravilna i zakonita, donesena uz puno poštivanje prava apelanta kao osumnjičenog, sve u namjeri osiguranja nesmetanog vođenja postupka.

19. U odnosu na žalbene navode kojima se ukazuje na pogrešnu primjenu odredaba ZIP-a, Sud BiH je istakao da nije bilo ni potrebe pozivati se na primjenu navedenog zakona (ZIP) u osporavanim rješenjima, jer privremena mjera u konkretnom slučaju egzistira na osnovu člana 73. u vezi s članom 65. ZKPBiH, a ne i na osnovu člana 202. ZKPBiH, koji se odnosi na sasvim drugi pravni institut. Naime, Sud BiH je pojasnio da je odredbom člana 73. ZKPBiH propisano privremeno oduzimanje imovine u vezi s članom 65. ZKPBiH (imovinskopravna korist i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz u postupku), dok se primjena člana 202. ZKPBiH odnosi na privremenu mjeru osiguranja imovinskopravnog zahtjeva nastalog uslijed izvršenja krivičnog djela. U konkretnom slučaju, iz prijedloga Tužilaštva ne proizlazi da se traži osiguranje imovinskopravnog zahtjeva oštećenih lica u smislu člana 202. ZKPBiH radi osiguranja naknade štete licima kojima je šteta prouzrokovana krivičnim djelom, već o osiguranju oduzimanja imovinskopravne koristi u skladu s čl. 110, 110.a i 111. KZBiH, tj. pravnom institutu koji osigurava da niko ne može zadržati korist koju je protivpravno stekao. Istaknuto je da je stoga drugostepeni sud te žalbene prigovore našao irelevantnim, smatrajući da je osporavano rješenje pravilno i zakonito i bez primjene navedenih odredaba. Konačno, Sud BiH je istakao da je, s obzirom na sve utvrđeno, primjenom odredaba člana 321. st. 2. i 3. ZKPBiH u vezi s odredbama čl. 73. i 65. ZKPBiH, te odredbama čl. 110, 110.a i 111. KZBiH, donio odluku kao u dispozitivu drugostepenog rješenja.



20. Apelant smatra da su mu osporenim odlukama povrijeđeni pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Obrazlažući apelaciju, apelant je najprije iznio hronologiju donošenja i sadržaja osporenih rješenja, a zatim istakao da su sva četiri navedena rješenja zasnovana na potpuno proizvoljnoj primjeni kako materijalnog tako i procesnog prava, uslijed čega su mu povrijeđeni pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu. Stoga apelant smatra da je neophodno da Ustavni sud preispita način na koji su činjenice utvrđene, odnosno način na koji su primijenjeni propisi u konkretnoj pravnoj stvari u postupku pred Sudom BiH.

21. Apelant, naime, ističe da je Sud BiH u obrazloženjima prvostepenih rješenja naveo da je uvidom u dostavljene dokaze zaključio da postoji dovoljno osnova za sumnju da je apelant počinio krivično djelo koje mu Tužilaštvo stavlja na teret, što je potvrdio i drugostepeni sud. Apelant, međutim, ističe da u prvostepenom postupku Tužilaštvo nije izvelo nijedan dokaz kojim bi potvrdilo da postoje osnovi sumnje da je apelant počinio krivično djelo koje mu se stavlja na teret. Apelant smatra da navod Tužilaštva da se protiv njega vodi više povezanih istraga zbog počinjenja krivičnog djela zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja iz člana 220. KZBiH nije dokaz za postojanje osnova sumnje da je apelant počinio krivično djelo zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja, a također da to nisu ni isprave o imovini koja je u njegovom vlasništvu. Apelant smatra neosnovanim navod Tužilaštva i Suda BiH koji mu stavljaju na teret da je, plativši deset nekretnina 853.200,00 KM, te nekretnine platio ispod tržišne vrijednosti koja iznosi 1.515.000,00 KM, postavljajući pitanje na osnovu kojeg dokaza je utvrđeno da tržišna vrijednost tih nekretnina iznosi 1.515.000,00 KM, jer se iz osporenog rješenja to ne vidi, a prijedlog Tužilaštva za određivanje privremene mjere osiguranja i dokazi uz taj prijedlog njemu nisu dostavljeni. S druge strane, u pravnom prometu nekretnina relevantna je procjena Porezne uprave i iznos naznačen na ugovoru. Apelant, također, navodi da je Tužilaštvo potpuno arbitrarno procjenjivalo vrijednost te imovine i neosnovano pretpostavilo da sve nekretnine naznačene u osporavanim rješenjima potječu od izvršenja krivičnog djela koje mu se stavlja na teret, iako Tužilaštvo i samo tvrdi da je on zakonito zaradio 695.000,00 KM. Pri takvom stanju stvari apelant smatra da je Sud BiH prilikom određivanja mjere osiguranja trebao, uvažavajući navode Tužilaštva, obavezno izostaviti nekretnine čiji je zbir vrijednosti oko 695.000,00 KM.

22. Kao argument da je Sud BiH u konkretnoj krivičnoj stvari koja ima izvršnopravne implikacije postupao očigledno proizvoljno, apelant je istakao da su izrečenom mjerom osiguranja obuhvaćene nekretnine koje je stekao prije 21. septembra 2006. godine (kada je stupio na dužnost direktora UIO-a), kao i ona imovina stečena nakon prestanka navedene dužnosti, imovina koju je naslijedio, kao i imovina njegove supruge. Apelant smatra neosnovanim navod Tužilaštva i Suda BiH da je nekretnine platio ispod tržišne vrijednosti, pogotovo jer je u pravnom prometu nekretnina relevantna procjena Porezne uprave i iznos naznačen na ugovoru. Apelant ističe da Tužilaštvo, kada je utvrđivalo njegove prihode u periodu od 2005. do 2010. godine, nije uzelo u obzir prihode koje je on ostvario od UIO-a tokom 2011. godine, zatim prihode stečene obavljanjem drugih poslova, te da je od 1986. godine bio plaćen u rangu najviše plaćenih menadžera u Bosni i Hercegovini. Apelant ističe i da Sud BiH prilikom određivanja privremene mjere osiguranja nije

poštovao odredbe člana 247. ZIP-a, jer nije utvrdio da je predlagač učinio vjerovatnom opasnost da bi bez takve mjere osiguranja apelant spriječio ili znatno otežao ostvarivanje potraživanja za štetu navodno nanesenu Budžetu BiH. Apelant smatra da je Sud BiH pogrešno primijenio i odredbe čl. 110, 110.a i 111. KZBiH, jer se odredbe tih članova odnose na oduzimanje imovine stečene krivičnim djelom u slučaju kad je sud svojom odlukom utvrdio da je optuženik počinio krivično djelo. Konačno, apelant ističe da mu postavljena ograničenja ugrožavaju egzistenciju, budući da nije u radnom odnosu, a zbog javnog tretmana njegovog slučaja svi najmoprimci su mu otkazali najam nekretnina, te je time Sud BiH osporenim rješenjima "snažno zahvatio u njegova imovinska prava". Apelant je predložio da Ustavni sud usvoji apelaciju, utvrdi povredu ustavnih prava za koja on smatra da su mu povrijeđena, ukine sva osporena rješenja i predmet vrati Sudu BiH na ponovni postupak u kojem će mu biti pružene sve garancije koje nude član II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine, član 6. Evropske konvencije i član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Apelant je urgirao hitno donošenje odluke navodeći da u krivičnom predmetu "Kekerović" d.o.o. Laktaši i "Eurosol" d.d., povodom kojih je donijeta privremena mjera, on nije ni osumnjičenik ni optuženik. Također, u dopuni apelacije od 8. jula 2015. godine apelant je naveo da mu je rješenjem Suda BiH određena privremena mjera zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom, zbog toga što se (kako navodi Tužilaštvo) protiv njega vodi niz povezanih istraga zbog počinjenja krivičnog djela zloupotreba položaja ili ovlaštenja iz člana 220. KZBiH, te da je iskorištavao službeni položaj kako bi MB "Kekerović" d.o.o. Laktaši i "Eurosol" d.o.o. Kozarska Dubica pribavio imovinsku korist svjesnim propuštanjem dužnosti i tako oštetio Budžet BiH. Apelant ističe da nije optužen u predmetu Kekerović i drugi (u prilog tim tvrdnjama dostavlja informacije sa službene internetske stranice Suda BiH u krivičnom predmetu Kekerović i drugi broj S1 2 K 013758 13 K). Stoga, apelant ističe da je privremena mjera određena za krivični predmet u kojem on uopće nije optužen. Također navodi da je osumnjičen u krivičnom predmetu kodnog naziva "Pandora" i da je s Tužilaštvom zaključio "preliminarni" sporazum (bez daljnjih dokaza u prilog tom navodu), a u navedenom predmetu Tužilaštvo nije tražilo određivanje mjere zabrane raspolaganja imovinom. Apelantovoj apelaciji se 26. februara 2015. godine pridružila njegova supruga – apelantica. Apelantica je u podnesku Ustavnom sudu navela sljedeće: "Zahtijevam da ukinete rješenje Suda BiH za prvih osam nekretnina". Navela je da je tri nekretnine "zatekla" prije udaje, te da su postale i njeno vlasništvo, jednu nekretninu dobila je na poklon, a četiri kupila zajedno sa apelantom. Također, apelantica navodi da je određena imovina isključivo njena imovina i imovina njenog devetogodišnjeg sina. Apelantica ističe da njenog muža od donošenja rješenja do 18. juna 2014. godine niko nije pozvao i da mu je, kako navodi, "tek neki dan rečeno da nije kriv za slučaj Kekerović".


23. U odgovoru na apelaciju Sud BiH je naveo da je privremena mjera apelantu izrečena primjenom člana 73. ZKP, kako bi se spriječilo korištenje, otuđenje ili raspolaganje imovinom. Sud je našao, polazeći od "osnovne namjene" člana 73. ZKP, da su u konkretnom slučaju postojali opravdani zakonski razlozi za takvo postupanje prema apelantu, posebno imajući u vidu utvrđeni osnov sumnje u odnosu na apelanta, prirodu odnosno koruptivni karakter predmetnog krivičnog djela, kao i postojanje opasnosti da se tako stečenom imovinom raspolaže, što bi, u slučaju osuđujuće presude, onemogućavalo oduzimanje imovine. Sud je, također, istakao da je protiv


apelanta pokrenut postupak u još jednom predmetu u kojem mu se pored krivičnog djela zloupotreba položaja ili ovlaštenja stavljaju na teret i druga krivična djela, te je predmet (u kojem je donijeto osporeno rješenje) 11. septembra 2014. godine pripojen tom novom predmetu. Sud BiH je naveo da su osporena rješenja pravilna i zakonita i da nisu povrijeđena prava koja apelant ističe u apelaciji, te predlaže da se apelacija odbije kao neosnovana.

24. Tužilaštvo je u odgovoru na apelaciju istaklo da je prvobitno protiv apelanta zbog osnova sumnje da je počinio krivično djelo koje mu se stavlja na teret, kao i druga krivična djela – organizirani kriminal u vezi sa zloupotrebom službenog položaja ili ovlaštenja i stvaranje monopolskog položaja na tržištu i drugih krivičnih djela – određen pritvor koji je trajao tri mjeseca. Dalje je navedeno da je, postupajući prema naredbama Tužilaštva, Državna agencija za istragu i zaštitu provela i finansijsku istragu, čiji je zadatak bio utvrditi sve okolnosti koje se odnose na apelantove legalne prijavljene prihode i dostupne informacije o rashodima. Tom istragom utvrđeno je da je apelant značajno više potrošio nego što proizlazi iz njegovih legalnih prihoda, odnosno utvrđena je višemilionska potrošnja koja je značajno u nerazmjeru sa ostvarenim prihodima. Zatim je Tužilaštvo istaklo da su, nakon što je apelant stupio u saradnju sa Tužilaštvom i nakon što je u opširnoj izjavi djelimično priznao veći broj krivičnih djela koja mu se stavljaju na teret, prestali razlozi za daljnju mjeru pritvora i Tužilaštvo je uputilo Sudu BiH mjere zabrane, nakon čega mu je mjera pritvora ukinuta i određene mjere zabrane.

25. Tužilaštvo je navelo: "Trenutna faza predmeta je faza optužnice u pripremi u kojoj mu se stavlja na teret krivično djelo – Pranje novca, a koje krivično djelo mu je stavljeno na teret još momentom otvaranja istrage i u pogledu ovog dijela terećenja u istrazi i u budućoj optužnici iskazan stav Tužilaštva BiH je prijedlog prema Sudu BiH za oduzimanje navedene imovine, kao i imovine stečene krivičnim djelom – Pranje novca, odnosno sticanje nekretnina novcem koji proističe iz izvršenog krivičnog djela". Tužilaštvo smatra da je apelacija neosnovana, te da je treba odbiti.


26. Krivični zakon Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 37/03, 54/04, 61/04, 30/05, 53/06, 55/06, 32/07, 8/10 i 47/14) u relevantnom dijelu glasi:

XII – Glava dvanaesta – oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim djelom i pravne posljedice osude

Osnova oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivičnim djelom Član 110.

(1) Niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnom djelom.

(2) Korist iz stava 1. ovog člana oduzet će se sudskom odlukom kojom je utvrđeno da je krivično djelo učinjeno, pod uvjetima propisanim ovim zakonom.

Član 110a. Kada se krivični postupak vodi za krivična djela iz glava

XVII, XVIII, XIX, XXI, XXI A i XXII ovog zakona, sud može odlukom iz člana 110. stav (2) oduzeti i onu imovinsku korist za koju tužilac pruži dovoljno dokaza da se opravdano vjeruje da je takva imovinska korist pribavljena izvršenjem ovih krivičnih djela, a počinilac nije pružio dokaze da je korist pribavljena zakonito.

Način oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivičnim djelom Član 111.

(1) Od učinitelja će se oduzeti novac, predmeti od vrijednosti i svaka druga imovinska korist koja je pribavljena

krivičnim djelom, a ako oduzimanje nije moguće, učinitelj će se obavezati na isplatu novčanog iznosa srazmjernog pribavljenoj imovinskoj koristi. Imovinska korist pribavljena krivičnim djelom može se oduzeti od osobe na koju je prenesena bez naknade ili uz naknadu koja ne odgovara stvarnoj vrijednosti, ako je ona znala ili mogla znati da je imovinska korist pribavljena krivičnim djelom.

(2) Kada je imovinska korist pribavljena krivičnim djelom sjedinjena s imovinom stečenom na zakoniti način, takva imovina može biti predmet oduzimanja ali u mjeri koja ne premašuje procijenjenu vrijednost imovinske koristi pribavljene krivičnim djelom.

(3) Prihod ili druge koristi iz imovinske koristi pribavljene krivičnim djelom, ili iz imovine u koju je imovinska korist pribavljena krivičnim djelom pretvorena ili iz imovine s kojom je imovinska korist pribavljena krivičnim djelom sjedinjena, mogu biti predmet mjera navedenih u ovom članu na isti način i u istoj mjeri kao i imovinska korist pribavljena krivičnim djelom.

Zloupotreba položaja ili ovlaštenja Član 220.

(1) Službena ili odgovorna osoba u institucijama Bosne i Hercegovine, koja iskorištavanjem svog službenog položaja ili ovlaštenja, prekoračivši granice svog službenog ovlaštenja ili ne izvršivši svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugog, kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.

(2) Ako je krivičnim djelom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi 10.000 KM, učinilac će se kazniti kaznom zatvora od jedne do deset godina.

(3) Ako je krivičnim djelom iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu koji prelazi 50.000 KM, učinilac će se kazniti kaznom zatvora najmanje tri godine.

(4) Pribavljena korist bit će oduzeta. 27. Zakon o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine

("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 32/07, 29/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 93/09, 16/09 i 72/13) u relevantnom dijelu glasi:

Član 65. Naredba za oduzimanje predmeta

(1) Predmeti koji se po KZ BiH imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku privremeno će se oduzeti i na osnovu sudske odluke će se obezbijediti njihovo čuvanje.

(2) Naredbu za oduzimanje predmeta izdaje Sud, na prijedlog Tužitelja ili na prijedlog ovlaštene službene osobe koja je dobila odobrenje od Tužitelja.

(3) Naredba za privremeno oduzimanje predmeta sadrži: naziv Suda, pravni osnov za privremeno oduzimanje predmeta, naznaka predmeta koji podliježu oduzimanju, ime osobe od koje se oduzimaju predmeti, mjesto oduzimanja predmeta i rok u kojem se predmeti trebaju oduzeti.

(4) Oduzimanje predmeta vrši ovlaštena službena osoba na osnovu izdate naredbe.

(5) Ko drži takve predmete, dužan ih je predati po naredbi Suda. Osoba koja ih odbije predati, može se kazniti do 50.000 KM, a u slučaju daljnjeg odbijanja - može se zatvoriti. Zatvor traje do predaje predmeta ili do završetka krivičnog postupka, a najduže 90 dana. Na isti način postupit će se prema službenoj ili odgovornoj osobi u državnom organu ili pravnoj osobi.

(6) Odredbe stava 5. ovog člana odnose se i na podatke pohranjene u kompjuteru ili sličnim uređajima za automatsku obradu podataka. Pri njihovom pribavljanju posebno će se voditi računa o propisima koji se odnose na čuvanje tajnosti određenih podataka.


(7) O žalbi protiv rješenja kojim je izrečena novčana kazna ili je naređen zatvor odlučuje vijeće. Žalba protiv rješenja o zatvoru ne zadržava izvršenje rješenja.

(8) Pri oduzimanju predmeta naznačit će se gdje su pronađeni i opisat će se, a, po potrebi, i na drugi način osigurati utvrđivanje njihove istovjetnosti. Za oduzete predmete izdat će se potvrda.

(9) Mjere iz st. 5. i 6. ovog člana ne mogu se primijeniti prema osumnjičenom, odnosno optuženom niti osobama koje su oslobođene dužnosti svjedočenja.

Član 73. Privremeno oduzimanje imovine radi obezbjeđenja

(1) Sud može u bilo koje vrijeme u toku postupka donijeti na prijedlog Tužitelja privremenu mjeru oduzimanja imovine koja se ima oduzeti po KZ BiH, mjeru zapljene ili drugu neophodnu privremenu mjeru kako bi se spriječilo korištenje, otuđenje ili raspolaganje tom imovinom.

[…] (3) U slučaju da uskrati odobrenje, poduzete mjere će se

obustaviti, a oduzeti predmeti i imovina će biti odmah vraćeni osobi od koje su oduzeti.

Član 194. Podnošenje prijedloga za ostvarivanje imovinskopravnog

zahtjeva (2) Ako je usljed krivičnog djela oštećena imovina Bosne i

Hercegovine, organ ovlašten zakonom da se stara o zaštiti te imovine može u krivičnom postupku učestvovati u skladu s ovlaštenjima koja ima na osnovu tog zakona.

Član 202. Privremene mjere obezbjeđenja

(1) Privremene mjere obezbjeđenja imovinskopravnog zahtjeva nastalog usljed učinjenja krivičnog djela mogu se odrediti u krivičnom postupku po odredbama koje važe za izvršni postupak.

(2) Rješenje iz stava 1. ovog člana donosi Sud. Dopuštena je žalba protiv ovog rješenja o kojoj odlučuje vijeće iz člana 24. stav 6. ovog zakona. Žalba ne zadržava izvršenje rješenja.

28. Zakon o izvršnom postupku pred Sudom BiH ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 18/03) u relevantnom dijelu glasi:

Član 242. Prijedlog za određivanje privremene mjere

Privremena mjera može se predložiti prije pokretanja i tokom sudskog ili upravnog postupka te nakon završetka tih postupaka, sve dok izvršenje ne bude provedeno.

U prijedlogu za određivanje privremene mjere predlagač obezbjeđenja mora istaći zahtjev u kojem će tačno označiti potraživanje čije osiguranje traži, odrediti kakvu mjeru traži i vrijeme njenog trajanja te, kada je to potrebno, sredstva obezbjeđenja kojima će se privremena mjera prinudno ostvariti te predmet obezbjeđenja uz odgovarajuću primjenu pravila ovog zakona o sredstvima i predmetu izvršenja. U prijedlogu se moraju navesti činjenice na kojima se zasniva zahtjev za određivanje privremene mjere te predložiti dokazi kojima se ti navodi potkrepljuju. Predlagač obezbjeđenja dužan je te dokaze, po mogućnosti, priložiti uz prijedlog.

3.) Privremene mjere radi osiguranja nenovčanog potraživanja

Pretpostavke za određivanje privremene mjere Član 247.

Radi obezbjeđenja nenovčanog potraživanja može se odrediti privremena mjera ako predlagatelj obezbjeđenja učini vjerovatnim postojanje svojeg potraživanja, zatim:

1. ako učini vjerovatnim i opasnost da bi bez takve mjere protivnik obezbjeđenja spriječio ili znatno otežao ostvarenje potraživanja naročito time što bi promijenio postojeće stanje stvari, ili

2. ako učini vjerovatnim da je mjera potrebna da bi se spriječilo nasilje ili nastanak nenadoknadive štete koja prijeti.

Odredbe člana 245. st. 2. i 3. ovog zakona primjenjuju se i pri određivanju privremenih mjera radi obezbjeđenja nenovčanih potraživanja.

Vrste privremenih mjera radi obezbjeđenja nenovčanih potraživanja Član 248.

Radi obezbjeđenja nenovčanih potraživanja može se odrediti svaka mjera kojom se postiže svrha takvog obezbjeđenja, a naročito:

1. zabrana otuđenja i opterećenja pokretnih stvari na koje je upravljeno potraživanje, njihovo oduzimanje i povjeravanje na čuvanje predlagaču obezbjeđenja ili trećem licu;

(…) 4. zabrana otuđenja i opterećenja nepokretnosti na koju je

upravljeno potraživanje ili stvarnih prava upisanih na nepokretnosti na koje je upravljeno potraživanje, uz zabilježbu zabrane u zemljišnu knjigu, oduzimanje nepokretnosti i njeno povjeravanje na čuvanje i upravu predlagaču obezbjeđenja ili trećem licu;

Određivanje više privremenih mjera Član 251.

Sud može, s obzirom na okolnosti, odrediti i više privremenih mjera, ako je to potrebno.

Ako je u pojedinom slučaju moguće odrediti više privremenih mjera, Sud će odrediti onu koja je najprikladnija da bi se ostvarila svrha obezbjeđenja, a ako su sve jednako prikladne, Sud će odrediti onu koja je najmanje teška za protivnika obezbjeđenja.

VI. Dopustivost



Dopustivost u odnosu na apelantove navode o povredi prava na pravično suđenje

31. Prilikom ispitivanja dopustivosti dijela apelacije koji se odnosi na apelantove navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 18. stav (3) tačka h) Pravila Ustavnog suda.

Član 18. stav (3) tačka h) Pravila Ustavnog suda glasi: Apelacija nije dopustiva ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom; 32. U konkretnom slučaju Ustavni sud prvenstveno

konstatira da su predmet osporavanja apelacijom rješenja Suda BiH od 18. aprila 2013. godine, odnosno rješenja Suda BiH od 15, 11. i 1. aprila 2013. godine koja su donesena u krivičnom postupku protiv osumnjičenog apelanta, a povodom prijedloga Tužilaštva za određivanje privremene mjere zabrane otuđenja predmetne imovine, pa se, stoga, pokazuju neosnovanim


apelantovi navodi u naknadnim podnescima (od 20. novembra 2014. godine i 8. jula 2015. godine) da je privremena mjera određena u predmetu u kojem on uopće nije optužen. Ustavni sud zapaža da apelant smatra da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije.

33. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud prvenstveno treba odgovoriti na pitanje da li je u konkretnom slučaju primjenjiv član 6. stav 1. Evropske konvencije, odnosno da li su se osporena rješenja odnosila na utvrđivanje građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv apelanta.

34. Ustavni sud u tom kontekstu zapaža da je apelant u konkretnom slučaju osporio odluke Suda BiH kojima je odlučeno o privremenoj mjeri zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom, a koja je određena u krivičnom predmetu protiv apelanta kao osumnjičenog zbog postojanja osnova sumnje da je počinio krivično djelo zloupotreba položaja ili ovlaštenja iz člana 220. KZ, te je navedeno da se vodi više povezanih istraga. U toku postupka pred Ustavnim sudom Sud BiH je obavijestio Ustavni sud da je krivični predmet S1 2 K 012740 13 Krn 11. septembra 2014. godine pripojen predmetu S1 2 K 014305 14 Krn (u kojem se apelantu uz navedeno krivično djelo stavljaju na teret i druga krivična djela za koja se osnovano sumnja da ih je počinio), a apelant je obavijestio Ustavni sud da je zaključio "preliminarni" sporazum s Tužilaštvom u predmetu "Pandora" (apelantova informacija od 7. jula 2014. godine). Iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu proizlazi i da se krivični postupak, koji je prema posljednjim dobijenim informacijama "u fazi pripremanja optužnice" (odnosno za koji je apelant zaključio preliminarni sporazum), vodi protiv apelanta za više krivičnih djela, među kojima je zloupotreba službenog položaja i ovlaštenja. Dakle, suprotno apelantovim navodima, osporenim rješenjima određena je privremena mjera zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom zbog osnova sumnje da je apelant počinio krivično djelo, dakle, u krivičnom predmetu protiv apelanta kao osumnjičenog, još u fazi istrage, te je u takvim okolnostima irelevantan apelacioni navod da u predmetu Kekerović i drugi apelant nije optužen. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je prvenstveno potrebno odgovoriti na pitanje da li su se osporene odluke odnosile na utvrđivanje krivične optužbe u smislu člana 6. Evropske konvencije. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) prema kojoj je koncept "krivične optužbe" autonoman (vidi, između ostalih, odluke Evropskog suda A. P., M. P. i T. P. protiv Švicarske, presuda od 29. augusta 1997. godine, Izvještaji o presudama i odlukama 1997-V, str. 1488 & 39, i Ozturk protiv Njemačke, presuda od 21. februara 1984, serija A, broj 73, str. 18. i 50).

35. Također, u vezi s odgovorom na pitanje da li su se osporene odluke u konkretnom slučaju odnosile na utvrđivanje "krivične optužbe", Ustavni sud smatra da je prvenstveno potrebno dati odgovor na pitanje da li je cilj mjere bio osuđivanje ili oslobađanje od optužbe apelanata i da li su osporene odluke imale bilo kakve implikacije na krivični dosje apelanata (vidi, mutatis mutandis, Phillips protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 41087/98, § 34, ECHR 2001-VII; Butler protiv Ujedinjenog Kraljevstva (odluke), broj 41661/98, 27. juni 2002).

36. Ustavni sud podsjeća na to da je slično pravno pitanje riješio u svojoj novijoj praksi u predmetu AP 20/12 od 26. februara 2015. godine (dostupna na www.ustavnisud.ba), a povodom apelacije apelanata (fizičko i pravno lice) za koje je postojao osnov sumnje da su izvršili određena krivična djela, a koji su apelacijom osporili rješenje Suda BiH o privremenoj mjeri zabrane raspolaganja imovinom koja je određena u fazi istrage na prijedlog Tužilaštva. U navedenoj Odluci AP 20/12 Ustavni sud je citirao praksu Evropskog suda u predmetu Dogmoch protiv Njemačke (vidi Evropski sud, odluka o

dopustivosti, predstavka broj 26315/03, 18. septembar 2006. godine) u kojem je Evropski sud (u vezi sa sličnim pravnim pitanjem zamrzavanja imovine podnosioca predstavke) zaključio da ne postoje naznake da je naredba o pljenidbi imala bilo kakav utjecaj na krivični dosje podnosioca zahtjeva, da se osporavane odluke stoga ne mogu smatrati odlukama kojim se odlučuje o utvrđivanju krivične optužbe, te je zaključio da je predstavka ratione materiae inkompatibilna s odredbama Evropske konvencije. Ustavni sud je zaključio da se isti stav može usvojiti u predmetu AP 20/12, te je naveo, uzimajući u obzir okolnosti konkretnog slučaja, da su osporene odluke donesene na privremenom osnovu, dakle, da osporene mjere imaju privremeni karakter i da ne postoje naznake da su navedena rješenja u smislu stavova Evropskog suda iz odluke Dogmoch imala bilo kakav utjecaj na krivični dosje osumnjičenih apelanata, zbog čega se ne mogu smatrati kao odluke kojima se odlučuje o utvrđivanju krivične optužbe protiv apelanata u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

37. Ustavni sud primjećuje da u konkretnom predmetu apelant osporava rješenje kojim se ne utvrđuje krivična optužba protiv njega nego mu se, privremeno, do okončanja postupka, zabranjuje raspolaganje imovinom. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju privremena mjera donesena u toku istrage i da je njen primarni cilj bio, kako to proizlazi iz rješenja Suda BiH, da se osigura u početnoj fazi postupka da se postupak provede do kraja, bez opasnosti da imovina za koju se sumnja da je stečena krivičnim djelom bude otuđena, u skladu s odredbama čl. 65. i 73. ZKPBiH, odnosno čl. 110, 110.a i 111. KZBiH. Ustavni sud zapaža da se, prema relevantnim odredbama ZKPBiH, imovinska korist stečena krivičnim djelom oduzima sudskom odlukom kojom je utvrđeno da je krivično djelo učinjeno (član 110. KZBiH), te u predmetnom slučaju do eventualnog oduzimanja apelantove imovine može doći tek u slučaju da se utvrdi apelantova krivična odgovornost za krivična djela za koja je osumnjičen. Stoga, Ustavni sud smatra da su osporene odluke donesene na privremenom osnovu, dakle, da imaju privremeni karakter i da ne postoje naznake da su navedena rješenja u smislu stavova Evropskog suda i Ustavnog suda imala bilo kakav utjecaj na apelantov krivični dosje, zbog čega se ne mogu smatrati kao odluke kojima se odlučuje o utvrđivanju krivične optužbe protiv apelanta u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

38. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da pitanje pravičnosti postupka ne ulazi u domen člana 6. stav 1. Evropske konvencije, niti u domen člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, zbog čega je apelacija u odnosu na apelantove navode o kršenju tog prava ratione materiae inkompatibilna s Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom.

Dopustivost u odnosu na apelantove navode o povredi prava na imovinu

39. Razmatrajući dopustivost predmeta u odnosu na apelantove navode o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud zapaža da apelant u konkretnom slučaju osporava Rješenje Suda BiH broj S1 2 K 012741 13 Kv od 18. aprila 2011. godine, protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, apelant je osporeno rješenje primio 22. aprila 2013. godine, a apelacija je podnesena 21. juna 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, u pogledu navoda apelacije o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, taj dio apelacije ispunjava uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg


apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

Dopustivost u odnosu na apelanticu

40. Pri ispitivanju dopustivosti apelacije Ustavni sud je pošao od odredaba člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 18. stav (1) i stav (3) tačka c) Pravila Ustavnog suda.

Član 18. stav (3) tačka c) Pravila Ustavnog suda glasi: (3) Apelacija nije dopustiva ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: c) protekao je rok za podnošenje apelacije; 41. Apelantica se pridružila apelantovoj apelaciji 26.

februara 2015. godine navodeći da se do tada nije oglašavala, ali da se pridružuje apelaciji, te je tražila ukidanje rješenja Suda BiH za prvih osam nekretnina ističući da se radi o njenoj imovini i imovini njenog sina. Imajući u vidu da apelantica osporava rješenje Suda BiH od 18. aprila 2013. godine, a da sama navodi da se do tada nije oglašavala, te ne dovodi u pitanje da je mnogo ranije bila upoznata s osporenim rješenjima, imajući u vidu rok za podnošenje apelacije predviđen članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud zaključuje da apelantica apelaciju nije podnijela blagovremeno.

42. Imajući u vidu odredbu člana 18. stav (3) tačka c) Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao nedopuštena ukoliko apelant podnese apelaciju nakon proteka roka za podnošenje, Ustavni sud je u odnosu na apelanticu odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

VII. Meritum

43. Apelant osporava navedena rješenja tvrdeći da su mu tim rješenjima povrijeđena prava iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na imovinu



k) Pravo na imovinu. 45. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano

uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

46. U konkretnom slučaju radi se o krivičnom postupku protiv apelanta u kojem je Sud BiH donio rješenje kojim je apelantu određena privremena mjera zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom.

47. Ustavni sud podsjeća na to da član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju obuhvata tri različita pravila. Prvo pravilo, navedeno u prvom stavu, opće je prirode i iskazuje princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, sadržano u drugoj rečenici istog stava, obuhvata lišavanje imovine i čini ga podložnim određenim uvjetima. Treće pravilo, koje se nalazi u drugom stavu, priznaje da države članice imaju pravo, između ostalog, da nadziru korištenje imovine u skladu s javnim interesom. Ta tri pravila nisu različita u smislu da su nepovezana: drugo i treće pravilo odnose se na pojedinačne slučajeve ometanja prava na mirno uživanje imovine, te ih, stoga, treba tumačiti u svjetlu općeg principa iskazanog u prvom pravilu (vidi, između ostalih, Evropski sud, James i dr. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. februara 1986. godine, serija A, broj 98, str. 29˗30, stav 37).

48. Svako miješanje u pravo na imovinu prema drugom ili trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju i mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između javnog ili općeg interesa i pojedinačnih prava. Drugim riječima, opravdano miješanje ne može se nametnuti samo zakonskom odredbom koja ispunjava kriterij zakonitosti i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nosioci imovinskih prava ne smiju biti podvrgnuti proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose prevelik teret da bi bio ostvaren legitiman cilj (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 83/03 od 22. septembra 2004. godine, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 60/04, tačka 49).

49. Ustavni sud prije daljnjeg razmatranja predmetne apelacije upućuje i na svoju praksu kao i praksu Evropskog suda u predmetima koji su pokretali slična pitanja – pitanja kontrole korištenja imovine, odnosno privremene mjere ograničavanja korištenja imovine zbog sumnje da je počinjeno krivično djelo. U tom smislu, Ustavni sud, prije svega, podsjeća na to da je i prema praksi Evropskog suda svaki predmet "slučaj za sebe", te da okolnosti svakog konkretnog predmeta utječu na odluku.

50. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na to da je u ranije spomenutoj Odluci AP 20/12, u kojoj je ispitao osporeno rješenje Suda BiH kojim je apelantima (fizičkom i pravnom licu) određena privremena mjera zabrane raspolaganja imovinom, utvrdio da nema povrede prava na imovinu. Ispitujući navode iz apelacije, kao i činjenice navedenog predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je Sud BiH (prvostepeni sud) u navedenom predmetu ukazao na to da je Tužilaštvo u svom prijedlogu istaklo da su u toku istrage provedene određene istražne radnje i prikupljeni dokazi iz kojih proizlazi da se predmetna imovina nalazi u vlasništvu fizičkog i pravnog lica, te da postoji osnovana sumnja da je imovina pribavljena novčanim sredstvima koja potječu od radnji koje čine obilježja krivičnih djela koja su osumnjičenim apelantima u tom predmetu stavljena na teret. Budući da je apelant (fizičko lice) zatražio pristup notara u pritvorsku jedinicu zavoda u kojem je smješten, Sud BiH je naveo da Tužilaštvo smatra da postoji opasnost od namjere navedenog apelanta da otuđi predmetnu imovinu i na taj način tu imovinu, za koju se osnovano sumnja da bi mogla biti predmet imovinskopravnog zahtjeva ili predmet osiguranja (čl. 110, 110.a i 111. KZBiH), učini nedostupnom, te je, stoga, predložio da se tim apelantima odredi privremena mjera zabrane otuđenja predmetne imovine. Odluka prvostepenog suda potvrđena je i u žalbenom postupku, a Ustavni sud je utvrdio da je Sud BiH osporene odluke donio u okviru zakonskog ovlaštenja koje proizlazi iz odredbi članova 73. ZKPBiH i 202. ZKPBiH na način da je određena privremena mjera zabrane otuđenja predmetne imovine uz obrazloženje, kako je eksplicitno navedeno, kako bi se spriječilo otuđenje predmetne imovine do okončanja krivičnog postupka protiv apelanta i pravnog lica, i to prvenstveno radi osiguranja imovine koja bi eventualno mogla postati predmet oduzimanja u skladu s odredbama čl. 247. i 248. ZIPBiH, te predmet imovinskopravnog zahtjeva (član 202. ZKPBiH u vezi s članom 110. KZBiH). Ustavni sud je naveo da je u osporenim rješenjima jasno navedeno da se osnovano sumnja da predmetna imovina potječe od nezakonitih radnji koje čine obilježja krivičnih djela koja su osumnjičenim apelantima stavljena na teret. Ustavni sud je zaključio da je miješanje u pravo na imovinu apelanata bilo u skladu sa zakonom (procesnim i materijalnim) i u javnom interesu, te proporcionalno, budući da je postignuta pravična ravnoteža između prava apelanata i općeg interesa zajednice.

51. Ustavni sud podsjeća na praksu Evropskog suda u predmetu Miroslaw Garlicki protiv Poljske (vidi Evropski sud,


aplikacija broj 36921/07, presuda od 14. septembra 2011. godine). Evropski sud je utvrdio da je aplikacija očigledno neosnovana u vezi s navodima o povredi prava na imovinu iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju u pogledu zapljene aplikantove imovine. Naime, protiv aplikanta je pokrenut krivični postupak zbog više krivičnih djela, između ostalog i zbog krivičnog djela izlaganje pacijenta životnoj opasnosti, krivotvorenje medicinske dokumentacije, zlostavljanje lica, primanje dara i drugo (što je u toku postupka mijenjano). U toku postupka aplikantu je određen pritvor, izvršen pretres stana i kancelarije, a glavni tužilac je donio naredbu o zapljeni imovine. Zatim je naredba o zapljeni imovine proširena i na pokretnu imovinu, na aplikantove bankovne račune i plaće, kao i na novac pronađen u stanu aplikanta i njegovih roditelja. Okružni sud u Varšavi donio je odluku kojom je odbio aplikantovu žalbu izjavljenu protiv naredbe o zapljeni imovine utvrdivši da je ona donijeta u skladu za Zakonom o krivičnom postupku i da se u tom trenutku postupka ne može smatrati da je tužiočeva naredba proizvoljna, imajući u vidu dokaze koji su prikupljeni. Osim toga, sud je našao da je mjera zapljene nametnuta kako bi se osigurala mogućnost naplate predviđene novčane kazne aplikantu. U vrijeme odlučivanja pred Evropskim sudom postupak protiv aplikanta pred domaćim sudovima još je bio u toku. Evropski sud je utvrdio da zapljena imovine nesporno predstavlja miješanje u mirno uživanje imovine u skladu s "trećim pravilom". Evropski sud je konstatirao da je mjera propisana Zakonom o krivičnom postupku, dakle, u skladu je s domaćim pravom, te je Okružni sud u Varšavi, koji je preispitao mjeru i utvrdio da je zakonita, odbacio aplikantove navode. Evropski sud je prihvatio navod Vlade da je donesena mjera u javnom interesu, a što ni aplikant nije osporio. U vezi s proporcionalnošću, Evropski sud je istakao da je široko polje procjene ostavljeno zemljama ugovornicama u polju zaštite od kriminala. Sud je naveo da je zapljena aplikantove imovine bila privremenog karaktera, a kazna koja se može izreći aplikantu bit će određena u krivičnom postupku koji je u toku. Sud je naveo da je naredbu o zapljeni koju je izdao tužilac ispitao sud i da u tom postupku aplikant nije uspio osporiti zakonitost i proporcionalnost naredbe o zapljeni. Evropski sud je posebno skrenuo pažnju na to da je domaći sud naveo da u tadašnjoj fazi postupka nema osnova za tvrdnju da je tužiočeva naredba arbitrarna, imajući u vidu prikupljene dokaze. Također, navedeno je da je naredba izdata kako bi se osiguralo plaćanje značajne novčane kazne koja se može izreći aplikantu. Prema mišljenju Evropskog suda, u okolnostima navedenog predmeta nema naznaka da je u postupku pred domaćim organima propušteno da se aplikantu osigura adekvatna mogućnost da podnese svoj predmet pred nadležnu vlast i da se žali na nezakonitost ili neosnovanost postupanja. Evropski sud je naveo i odluku Ustavnog suda Poljske, koji je ispitao zakonitost te odredbe, te je na osnovu svega zaključio da su aplikantovi navodi u vezi s članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, vezano za zapljenu imovine, očigledno neosnovani.

52. Dovodeći navedene stavove u vezu s konkretnim predmetom, Ustavni sud smatra opravdanim ispitati da li je rješenje kojim je apelantu određena privremena mjera zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom – nekretninama obuhvaćenim osporenim rješenjima u skladu sa zakonom, odnosno da li ispunjava potreban stepen zakonitosti, tako što će utvrditi da li je određena odredba zakona primijenjena na adekvatan način, pogotovo imajući u vidu apelantove navode o proizvoljnosti primjene pozitivnog prava u postupku donošenja osporenih rješenja.

53. Ustavni sud primjećuje da se prvostepeni sud, koji je donio dva rješenja o određivanju apelantu privremene mjere zabrane otuđenja i raspolaganja imovinom, pozvao na odredbe člana 73. ZKPBiH u vezi s čl. 110, 110.a i 111. KZBiH, odredbe

člana 202. ZKPBiH, kao i na odredbe čl. 242, 247. i 248. ZIP-a. Prvostepeni sud je odredio privremenu mjeru, nalazeći da dostavljeni dokazi Tužilaštva daju dovoljno osnova za sumnju da je apelant počinio krivično djelo koje mu je stavljeno na teret, kao i da privremena mjera može biti određena zbog razloga propisanih članom 247. ZIP-a, te je utvrdio opravdanost privremene mjere zbog krivičnog djela koje se apelantu stavlja na teret, kao i visine imovinske koristi koja je potencijalno stečena činjenjem tih djela. Sud BiH je, u vezi s apelantovim navodima iz žalbe o načinu sticanja imovine i o izvoru prihoda, ocijenio da je istraga u početnoj fazi i da je neophodno osigurati nesmetano vođenje postupka i to upravo primjenom predmetne privremene mjere. Drugostepeni sud je razmotrio krivično djelo koje se apelantu stavlja na teret, akcentirajući ga kao poseban problem današnjice, kao i izuzetno visok PDV za koji postoji osnov sumnje da je nezakonito vraćen, te je zaključio da je u tadašnjoj fazi postupka neophodno osigurati da se postupak provede do kraja, bez opasnosti da imovina za koju postoji osnov sumnje da je stečena krivičnim djelom bude otuđena. Sud BiH se pozvao na odredbe čl. 65. i 73. ZKPBiH, te odredbe čl. 110, 110.a i 111. KZBiH.

54. Dakle, Ustavni sud primjećuje da se radi o apelantovoj imovini koja je obuhvaćena osporenim rješenjima (apelant je vlasnik odnosno suvlasnik imovine).

55. Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju došlo do miješanja u imovinu apelanata, s obzirom na to da je osporenim odlukama određena privremena mjera zabrane otuđenja imovine. Zatim, Ustavni sud zapaža da iz sadržaja osporenih rješenja kao nesporno proizlazi da ta imovina apelantu nije oduzeta, ali je određena privremena mjera zabrane otuđenja te imovine, pa osporene odluke u svojoj suštini potpadaju pod treće pravilo, odnosno da predstavljaju kontrolu nad upotrebom imovine u smislu drugog stava člana 1. Protokola broj 1 koji daje pravo državi da usvoji one zakone koje smatra potrebnim da bi regulirala korištenje imovine u skladu s općim interesima (mutatis mutandis, Air Canada protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 5. maja 1995. godine, st. 32˗37, te Arkuri i ostali protiv Italije, odluka od 5. jula 2001. godine, predstavka broj 52024/99).

56. Odgovarajući na pitanje da li je miješanje u imovinu apelanata bilo u skladu sa zakonom i u javnom interesu, Ustavni sud primjećuje da su osporena rješenja donijeta u skladu s relevantnim odredbama ZKPBiH i KZBiH. Naime, Ustavni sud prvenstveno zapaža da je Sud BiH osporene odluke donio u skladu sa zakonskim ovlaštenjem koje proizlazi iz odredbi čl. 65. i 73. ZKPBiH kojima je jasno propisano da sud može u bilo koje vrijeme u toku postupka donijeti, na tužiočev prijedlog, privremenu mjeru oduzimanja imovine koja se ima oduzeti prema KZBiH, mjeru zapljene ili drugu neophodnu privremenu mjeru kako bi se spriječilo korištenje, otuđenje ili raspolaganje tom imovinom. Također, sud je naveo (član 65. ZKP) da se radi o predmetima koji se prema KZ imaju oduzeti ili mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku. Imajući u vidu krivično djelo za koje se apelant sumnjiči (član 220. KZBiH), sud je naveo da je svrha mjere osiguranje imovinskopravne koristi u skladu s čl. 110, 110.a i 111. KZBiH (tim odredbama propisano je da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim djelom). S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud zaključuje da je miješanje u pravo na imovinu apelanata bilo u skladu sa zakonom i u javnom interesu.

57. Odgovarajući na pitanje da li je to miješanje bilo proporcionalno legitimnom cilju, Ustavni sud smatra da su osporene odluke, koje su u konkretnom slučaju osnov miješanja u imovinu apelanata, proporcionalne cilju i svrsi, te da, stoga, na apelanta nije stavljen pretjeran teret, prvenstveno zbog toga što suštinski ne zadiru u obim korištenja te imovine (predmetna


imovina nije oduzeta i dalje je u posjedu apelanta koji je koristi i/ili daje u zakup), ali je, kako proizlazi iz osporenih rješenja, bilo neophodno da se donese privremena mjera, te privremeno zabrani i onemogući apelantu da imovinu otuđi ili eventualno prenese na treća lica. U tom kontekstu, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da se privremenom mjerom koja se isključivo odnosi na zabranu raspolaganja i otuđenja predmetne imovine ne stavlja pretjerani pojedinačni teret na apelanta u poređenju s javnim interesom koji se želi ostvariti (održavanje javnog reda i sprečavanje organiziranog kriminaliteta poštujući princip da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog djela), čime je postignuta pravična ravnoteža između zahtjeva općeg interesa zajednice i zahtjeva za zaštitu osnovnih prava pojedinaca, te je nesporno da je to miješanje u imovinu apelanata u skladu s principom pravne sigurnosti.

58. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da osporenim odlukama nije povrijeđeno apelantovo pravo iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

59. Ustavni sud zaključuje da nije povrijeđeno apelantovo pravo na imovinu zagarantirano članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, jer je u okolnostima konkretnog slučaja miješanje u to pravo bilo u skladu sa zakonom i u javnom interesu, pri čemu na apelanta nije stavljen pretjeran teret.

60. Na osnovu člana 18. stav (3) tačke c) i h) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 2930/15, rješavajući apelacije Edina Arslanagića i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. stavak (3) točka l) i članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 16. rujna 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvajaju apelacije Edina Arslanagića,

Amara Arslanagića, Šefika Handžića i Hasana Šepe. Utvrđuje se povreda članka II/3.(d) Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 5. stavak 1.c) i stavak 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda:

a) Edina Arslanagića, Amara Arslanagića i Šefika Handžića u odnosu na Rješenje Vrhovnog suda Federacije BiH broj 09 0 K 021547 15 Kž od 9. srpnja 2015. godine i Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 09 0 K 021547 15 Kv 4 od 26. lipnja 2015. godine, kao i

b) Edina Arslanagića, Amara Arslanagića, Šefika Handžića i Hasana Šepe u odnosu na rješenjā Kantonalnog suda

u Sarajevu br. 09 0 K 021547 15 Kv 3 od 17. lipnja 2015. godine i 09 0 K 021547 15 Kpp 14 od 11. lipnja 2015. godine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Hasana Šepe podnesena protiv rješenjā Kantonalnog suda u Sarajevu br. 09 0 K 021547 15 Kv 3 od 17. lipnja 2015. godine i 09 0 K 021547 15 Kpp 14 od 11. lipnja 2015. godine u odnosu na pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda zbog toga što je preuranjena.



1. Edin Arslanagić, Amar Arslanagić i Šefik Handžić (u daljnjem tekstu: prvoapelant, drugoapelant i apelant Handžić ili zajedno: apelanti) iz Sarajeva, koje zastupa Odvjetnički ured Nermin Vila iz Sarajeva, podnijeli su 12. lipnja 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog navodnog nezakonitog boravka u pritvoru u razdoblju od 8. do 12. srpnja 2015. godine u predmetu Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 09 0 K 021547 15. Apelanti su zatražili da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom će naložiti Kantonalnom sudu i Kazneno-popravnom zavodu Sarajevo (u daljnjem tekstu: KPZ Sarajevo) da ih odmah puste iz pritvora. Predmetna apelacija je registrirana pod brojem AP 2930/15.

2. Drugoapelant i apelant Handžić, koje zastupaju Senka Nožica i Nermin Vila, odvjetnici iz Sarajeva, podnijeli su 25. lipnja 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu protiv rješenjā Kantonalnog suda br. 09 0 K 021547 15 Kv 3 od 17. lipnja 2015. godine i 09 0 K 0221547 15 Kpp 14 od 11. lipnja 2015. godine (u daljnjem tekstu: osporena rješenja ili rješenje od 17. lipnja 2015. godine i rješenje od 11. lipnja 2015. godine). Zatražili su da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom bi ukinuo osporena rješenja i naložio njihovo puštanje na slobodu. Potom su 1. srpnja 2015. godine dopunili apelaciju, obavijestivši Ustavni sud da im je pritvor produljen za još dva mjeseca Rješenjem Kantonalnog suda broj 09 0 K 012547 15 Kv 4 od 26. lipnja 2015. godine (u daljnjem tekstu: rješenje od 26. lipnja 2015. godine), te da apelacijske navode proširuju i na to rješenje. Predmetna apelacija je registrirana pod brojem AP 2942/15. Drugoapelant i apelant Handžić su 4. kolovoza 2015. godine dostavili dopunu predmetne apelacije kojom su osporili i Rješenje Vrhovnog suda FBiH (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 09 0 K 021547 15 Kž od 9. srpnja 2015. godine.

3. Ustavnom sudu su, u ime prvoapelanta, protiv istih osporenih rješenja, također 25. lipnja 2015. godine, apelaciju podnijeli i Edina Rešidović, Senka Nožica, Nermin Vila i Vahidin Kadić, odvjetnici iz Sarajeva. Prvoapelant je predložio u apelaciji da Ustavni sud donese privremenu mjeru "kojom se apelant odmah ima pustiti na slobodu". Prvoapelant je 1. srpnja 2015. godine dopunio apelaciju, osporavajući rješenje od 26. lipnja 2015. godine, a 4. kolovoza 2015. godine dopunio je apelaciju osporavajući Rješenje Vrhovnog suda o produljenju pritvora broj 09 0 K 021547 15 Kž od 9. srpnja 2015. godine. Predmetna apelacija je registrirana pod brojem AP 2943/15.

4. Hasan Šepo (u daljnjem tekstu: apelant Šepo) iz Sarajeva, kojeg zastupa Senad Kreho, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je 25. lipnja 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu protiv istih osporenih rješenja (o određivanju pritvora). Apelant Šepo je zatražio da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom bi mu se ukinuo pritvor. Predmetna apelacija je registrirana pod brojem AP 2944/15.



5. Obzirom na to da su Ustavnom sudu dostavljene četiri apelacije koje se odnose na istu činjeničnu i pravnu osnovu, Ustavni sud je, sukladno članku 32. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju apelacija br. AP 2930/15, AP 2942/15, AP 2943/15 i AP 2944/15 u kojima će se voditi jedan postupak i donijeti jedna odluka pod brojem AP 2930/15.

6. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Kantonalnog tužiteljstva Kantona Sarajevo (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 6, 7. i 9. srpnja 2015. godine da dostave odgovore na apelacije. Također, od Kantonalnog suda i Vrhovnog suda je 26. kolovoza 2015. godine zatražen odgovor na dopune apelacija u predmetima br. AP 2942/15 i AP 2943/15.

7. Tužiteljstvo i Kantonalni sud su dostavili odgovore na apelacije 8, 9. i 10. srpnja 2015. godine. Vrhovni sud je dostavio odgovor na dopune apelacija u predmetima br. AP 2942/15 i AP 2943/15 2. rujna, Kantonalni sud 3. rujna 2015. godine, a Tužiteljstvo 8. rujna 2015. godine.

8. Osim toga, Ustavni sud je u predmetu broj AP 2943/15 dopisom od 23. srpnja 2015. godine zatražio od Kantonalnog suda informaciju je li prvoapelanta u tijeku postupka vođenog povodom prijedloga Tužiteljstva od 28. svibnja 2015. godine za određivanje mjere pritvora prvoapelantu i drugim osumnjičenim, nakon što je lišen slobode, osobno saslušao sud na okolnosti razloga zbog kojih se pritvor predlaže, te ukoliko jeste, da dostavi i relevantnu dokumentaciju koja to potvrđuje, na koju je Kantonalni sud 24. srpnja 2015. godine dostavio odgovor.



10. Tužiteljstvo vodi istragu protiv apelanata i drugih - pet poimenično navedenih osoba (u daljnjem tekstu: ostali osumnjičeni) zbog kaznenog djela organizirani kriminal iz članka 342. st. 3. i 2. Kaznenog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZFBiH) u svezi sa kaznenim djelima zloupotreba položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH, porezna utaja iz članka 273. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH, krivotvorenje službene isprave iz članka 389. st. 1. i 2. KZFBiH i sklapanje štetnog ugovora iz članka 252. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH, a sve u svezi sa čl. 31. i 55. KZFBiH. Tužiteljstvo je, postupajući u konkretnom predmetu, 28. svibnja 2015. godine Kantonalnom sudu podnijelo prijedlog za određivanje mjere pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim. U prijedlogu je, između ostalog, navedeno da je Tužiteljstvo 27. svibnja 2015. godine u predmetnoj istrazi provelo akciju lišavanja slobode osumnjičenih, ali da prvoapelant i još jedan osumnjičeni nisu pronađeni na prijavljenim adresama, pa je predloženo da se prema njima izda naredba za raspisivanje međunarodne tjeralice, jer se oni nalaze u inozemstvu.

Prvobitna rješenja o određivanju pritvora

11. Odlučujući o prijedlogu Tužiteljstva, sudac za prethodni postupak Kantonalnog suda je donio Rješenje broj 09 0 K 021547 15 Kpp 11 od 29. svibnja 2015. godine (u daljnjem tekstu: rješenje od 29. svibnja 2015. godine) kojim je svim apelantima i drugim - pet poimenično navedenih osoba (u daljnjem tekstu: ostali osumnjičeni) odredio pritvor u trajanju od jednog mjeseca, koji po tom rješenju može trajati prema drugoapelantu, apelantu Handžiću i apelantu Šepi (i ostalim osumnjičenim) do 27. lipnja 2015. godine ili do nove odluke suda, a za prvoapelanta i osumnjičenog B.K. određeno je da će se pritvor računati od dana i sata lišavanja slobode. Obrazloženo je da je, nakon što su apelanti i ostali osumnjičeni izabrali branitelje,

braniteljima, apelantima i ostalim osumnjičenim dostavljen prijedlog Tužiteljstva za određivanje pritvora i CD-ovi sa sadržajem dokaza, te je zakazano i održano ročište u nazočnosti apelanata i ostalih osumnjičenih i njihovih branitelja, osim prvoapelanta koji je bio nedostupan. Navedeno je da je umjesto prvoapelanta ročištu pristupila, u svojstvu njegovog branitelja, odvjetnica Edina Rešidović, te da su se na tom ročištu i odvjetnici Senka Nožica i Nermin Vila izjasnili da ga, također, zastupaju u konkretnom predmetu.

12. U obrazloženju je, dalje, navedeno da je sudac za prethodni postupak razmotrio mogućnost za izricanje neke od mjera zabrane umjesto pritvora za apelante i ostale osumnjičene, te da je zaključio da okolnosti slučaja ukazuju da nema mjesta za izricanje mjera zabrane umjesto pritvora, budući da se svi osumnjičeni terete za počinjeno kazneno djelo organizirani kriminal i ostala precizirana kaznena djela, te da se obzirom na težinu kaznenih djela – koja je počinilo više osoba, zaprijećene kazne, način i okolnosti izvršenja djela i zbog toga što se radi o 15 kaznenopravnih radnji, kako je navedeno, svrha može postići jedino mjerom pritvora. Navedeno je da utemeljena sumnja da su apelanti i ostali osumnjičeni počinili kaznena djela koja su predmetom istrage proizlazi iz materijalnih dokaza i iskaza svjedoka taksativno navedenih za svaku od 15 činjenično opisanih kaznenopravnih radnji iz prijedloga za određivanje pritvora, koji su detaljno precizirani na 21. stranici predmetnog rješenja (od 4. do 24. stranice). S tim u svezi je navedeno da se, nakon uvida u spis, sudac za prethodni postupak suglasio sa prijedlogom Tužiteljstva za određivanje pritvora prvoapelantu, drugoapelantu i osumnjičenom B.K. zbog razloga propisanih člankom 146. stavak 1. toč. a), b), c) i d) ZKPFBiH, a apelantima Handžiću i Šepi i ostalim poimenično navedenim osumnjičenim zbog razloga propisanih člankom 146. stavak 1. toč. b), c) i d) istog zakona.

13. Protiv navedenog rješenja apelanti i ostali osumnjičeni (izuzev osumnjičenog B.K.) su podnijeli prizive Kantonalnom sudu koji je Rješenjem broj 09 0 K 021547 15 Kv od 8. lipnja 2015. godine (u daljnjem tekstu: rješenje od 8. lipnja 2015. godine) prizive djelomično uvažio, osporeno rješenje ukinuo i predmet vratio na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je, između ostalog, istaknuo da u osporenom rješenju nedostaju individualizirani razlozi za postojanje utemeljene sumnje za svakog od osumnjičenog. Naime, Kantonalni sud je ukazao da, u slučaju postojanja više osumnjičenih osoba kao što je to slučaj u konkretnom predmetu, gdje postoji devet osumnjičenih osoba, utemeljena sumnja mora biti individualizirana za svakog od njih pojedinačno i u rješenju se moraju navesti konkretne činjenice i okolnosti koje svakog od osumnjičenih mogu dovesti u svezu sa inkriminiranim djelom koje mu se stavlja na teret. Budući da je to izostalo, Kantonalni sud je zaključio da je time počinjena bitna povreda odredaba članka 312. stavak 1. točka k) ZKPFBiH. U rješenju je naloženo sucu za prethodni postupak da u ponovnom postupku otkloni uočene nedostatke, te da, nakon brižljive i savjesne ocjene svih relevantnih okolnosti, uzme u obzir i druge navode iz priziva slijedom čega će moći, kako je navedeno, donijeti pravilnu i na zakonu utemeljenu odluku.

14. Iz preslika podneska koji je opunomoćenik prvoapelanta, drugoapelanta i apelanta Handžića dostavio uz apelaciju proizlazi da je taj opunomoćenik 10. lipnja 2015. godine Kantonalnom sudu predao zahtjev za trenutačno puštanje apelanata iz pritvora zbog toga što sudac za prethodni postupak, u roku od 24 sata od momenta donošenja rješenja od 8. lipnja 2015. godine, nije donio novo rješenje, pa je, prema njegovom stajalištu, svako zadržavanje apelanata u pritvoru nakon toga nadnevka nezakonito, jer nema odgovarajućeg rješenja nadležnog suda.


Ponovni postupak okončan osporenim rješenjima

15. Odlučujući u ponovnom postupku, Kantonalni sud (sudac za prethodni postupak) je donio rješenje od 11. lipnja 2015. godine kojim je apelantima i ostalim osumnjičenim određen pritvor u trajanju od jednog mjeseca, koji prema tom rješenju drugoapelantu, te apelantima Handžiću i Šepi može trajati do 27. lipnja 2015. godine ili do nove odluke suda, a za prvoapelanta do "31. lipnja" 2015. godine do 15 sati ili do nove odluke suda. Navedenim rješenjem je odbijen prijedlog Tužiteljstva za određivanje pritvora ostalim (četvero) osumnjičenim i određeno je da se ti osumnjičeni imaju odmah pustiti na slobodu, a umjesto mjere pritvora izrečene su im mjere zabrane.

16. Kantonalni sud je istaknuo da je prilikom ponovnog odlučivanja ocijenio i mogućnost izricanja mjera zabrane i za apelante i da je pri tome uzeo u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, te da je zaključio da se u odnosu na njih izrečenim mjerama ne bi ostvarila svrha osiguranja njihove nazočnosti i uspješnog vođenja kaznenog postupka. S tim u svezi je ponovio za koja kaznena djela se sumnjiče, te da je, pored težine tih kaznenih djela, koja je počinilo više osoba, zaprijećenih kazni, načina i okolnosti njihovog izvršenja, ocijenio i brojnost kaznenopravnih radnji po izvršiteljima, te da je zaključio da se za apelante ta svrha može postići samo mjerom pritvora.

17. Dalje, u obrazloženju rješenja Kantonalni sud je konstatirao da je prvoapelant, nakon što mu je pritvor određen rješenjem od 29. svibnja 2015. godine, doputovao 31. svibnja 2015. godine iz inozemstva u Sarajevo, kada je lišen slobode i predan u KPZ Sarajevo na izdržavanje mjere pritvora.

18. Pri tome Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja predmetnog rješenja (od 11. lipnja 2015. godine) proizlazi da sud u ponovnom postupku nije održao ročište, niti je saslušao prvoapelanta na okolnosti razloga zbog kojih je predložen pritvor, već je odluku donio, kako je navedeno, "[n]akon detaljnijeg uvida u spis predmeta".

19. Potom, Kantonalni sud je zaključio da u konkretnom slučaju postoji utemeljena sumnja da su svi apelanti i drugi poimenično navedeni osumnjičeni počinili kaznena djela koja su im stavljena na teret kao opći razlog za određivanje pritvora. Dalje, u pogledu posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka a) ZKPFBiH, Kantonalni sud je zaključio da je Tužiteljstvo u prijedlogu za određivanje pritvora u dovoljnoj mjeri konkretiziralo razloge iz kojih proizlazi da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva ukoliko bi prvoapelant i drugoapelant boravili na slobodi, te im je po toj osnovi odredilo pritvor.

20. U pogledu posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, Kantonalni sud je zaključio da su se ispunili svi uvjeti propisani zakonom za određivanje pritvora po toj osnovi svim apelantima o čemu je dao obrazloženje na str. 33. i 34. svog rješenja. Naime, u pogledu posebnih razloga za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH u odnosu na svu četvericu apelanata, navedeno je da im se na teret stavlja izvršenje kaznenih djela organizirani kriminal (članak 342. st. 2. i 3. KZFBiH) u svezi sa kaznenim djelima zloupotreba položaja ili ovlasti (članak 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. istog članka KZFBiH), porezna utaja (članak 273. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. istog članka KZFBiH), krivotvorenje službene isprave (članak 389. st. 1. i 2. KZFBiH), sklapanje štetnog ugovora (članak 252. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. istog članka KZFBiH), dakle, više kaznenih djela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od 10 godina, čime je ispunjen prvi kumulativni uvjet za određivanje pritvora po ovoj osnovi. Dalje je navedeno da, imajući u vidu brojnost kaznenopravnih radnji, potom, da postoji utemeljena sumnja da su apelanti navedena kaznena djela počinili kao pripadnici skupine za

organizirani kriminal koja je djelovala u razdoblju od 2002. godine do 2012. godine na prostoru Kantona Sarajevo, FBiH i šire, da su svi poduzimali radnje zaključivanja štetnih ugovora, postupali planski razrađenim metodama na organiziran uhodan način sa pojačanom upornošću za pribavljanjem imovinske koristi činjenjem kaznenih djela sa jasnim ciljem stjecanja protupravne imovinske koristi. Prema ocjeni Kantonalnog suda-suca za prethodni postupak, u konkretnom slučaju se radi o posebno teškim kaznenim djelima obzirom na način izvršenja i posljedice nanošenja velike imovinske štete "Bosnalijeku", uposlenicima, proračunu Kantona Sarajevo i FBiH, da se radi o koruptivnim kaznenim djelima u segmentu gospodarskog kriminala sa kojim je upoznata javnost, što izaziva negodovanje i revolt građana koji izražavaju nezadovoljstvo putem javnih okupljanja, štrajkova, traženja svojih prava i da ih zaštiti država. Ovo posebice imajući u vidu, kako je navedeno u rješenju, da su radnici "Bosnalijeka" u tijeku 2013. godine mjesecima štrajkovali ispred zgrade "Bosnalijeka" u vrijeme kada su prvoapelant, drugoapelant i apelant Handžić bili na čelu "Bosnalijeka" i da su radnici tada tažili smjenu uprave. Navedeno je i da se radi o atipičnom načinu izvršenja kaznenih djela u vrijeme kada je ekonomska situacija u Kantonu Sarajevo i u državi loša zbog čega sve navedene okolnosti, kako je obrazložio Kantonalni sud-sudac za prethodni postupak, poprimaju karakter izvanrednih okolnosti koje mogu izazvati stvarnu prijetnju narušavanju javnog reda i kredibiliteta i vjere građana u pravni sustav. Zbog navedenog, zaključeno je da su se u odnosu na sve apelante stekli svi uvjeti za određivanje pritvora iz posebnog zakonskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. Imajući u vidu navedeno, Kantonalni sud-sudac za prethodni postupak je donio rješenje kao u dispozitivu.

21. Kantonalni sud je (u vijeću od trojice sudaca) donio rješenje od 17. lipnja 2015. godine kojim je odbio kao neutemeljene prizive koje su Tužiteljstvo, te branitelji apelanata (i branitelji ostalih osumnjičenih) izjavili protiv prvostupanjskog rješenja tog suda.

22. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da su neutemeljeni prizivni prigovori svih apelanata istaknuti u pogledu navodne povrede odredaba kaznenog postupka a koje se odnose na nedovoljan broj danih razloga u obrazloženju osporenog rješenje, jer, kako je obrazložio taj sud, u prilog utemeljenoj sumnji da su oni počinili djela koja im se stavljaju na teret nisu samo pobrojani dokazi za uspostavu ovog temeljnog razloga za određivanje pritvora nego su dani i potrebni i dovoljni razlozi koje prihvaća i taj sud. Navedeno je da se neutemeljeno ističe i da su iz izreke ispušteni posebni zakonski razlozi na temelju kojih je pritvor određen, jer se očito radi o omašci prilikom pisanja presude, budući da je u obrazloženju osporenog rješenja decidirano opredijeljeno iz kojih zakonskih osnova i u odnosu na koje osumnjičene je to učinjeno.

23. Kantonalni sud je naveo da se u pogledu posebnih zakonskih razloga za određivanje pritvora prvoapelantu i drugoapelantu, prema njegovoj ocjeni, opravdanim ukazuju prizivni prigovori koji se odnose na neargumentiranost danih razloga u odnosu na članak 146. stavak 1. točka a) ZKPFBiH na temelju kojih im je, između ostalog, pritvor određen. Međutim, nasuprot prizivnim prigovorima branitelja svih apelanata, Kantonalni sud je zaključio da su u osporenom rješenju dani uvjerljivi i jasni razlozi za postojanje svih zakonskih razloga za određivanje pritvora svim apelantima iz posebnog pritvorskog razloga propisanog točkom d) stavak 1. članak 146. ZKPFBiH, a koje prihvaća i taj sud. Prema obrazloženju Kantonalnog suda, neutemeljeni su i navodi apelanata da u odnosu na njih sud nije razmotrio mogućnost izricanja blažih mjera, jer je, kako je naveo Kantonalni sud, isto učinjeno u obrazloženju rješenja od 11. lipnja 2015. godine. Imajući u vidu sve navedeno, Kantonalni sud


je zaključio da je na temelju odredaba članka 337. stavak 3. ZKPFBiH potrebno prizive odbiti kao neutemeljene, te je donio rješenje kao u dispozitivu.

Rješenja o produljenju pritvora

24. Nakon toga Kantonalni sud je Rješenjem broj 09 0 K 021547 15 Kv 4 od 26. lipnja 2015. godine produljio pritvor apelantima za dva mjeseca koji, prema tom rješenju, može trajati do 26. kolovoza 2015. godine ili do nove odluke suda. U obrazloženju su ponovljene činjenice istaknute u prethodnim točkama ove odluke. Kantonalni sud je istaknuo da, nakon ocjene i analize svakog od dokaza zasebno, kao i svih dokaza zajedno, smatra da postoji dovoljno činjenica i okolnosti koje ukazuju na to da postoji utemeljena sumnja da su apelanti i ostali osumnjičeni počinili predmetna kaznena djela precizirana u prethodnim točkama ove odluke. Osim toga, a imajući u vidu i razloge u svezi sa odnosom javnosti prema navedenim djelima koja su predmetom konkretne istrage, Kantonalni sud je zaključio da su se stekli uvjeti za produljenje pritvora apelantima zbog razloga propisanih člankom 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. U obrazloženju je navedeno i da je taj sud prethodno razmotrio i mogućnost izricanja blažih mjera u smislu članka 137. stavak 2. ZKPFBiH apelantima umjesto mjere pritvora, pa i mjera zabrane iz članka 140. ZKPFBiH. S tim u svezi je zaključeno da taj sud smatra da se svrha ne bi mogla ostvariti blažom mjerom od pritvora, pa ni mjerama zabrane a imajući pri tome u vidu narav i težinu predmetnog kaznenog djela i način njegova izvršenja za koje su svi suosumnjičeni, prema zaključku tog suda, utemeljeno sumnjivi da su ga učinili, te je imajući u vidu sve navedeno, Kantonalni sud donio rješenje kao u dispozitivu.

25. Iz obrazloženja predmetnog rješenja proizlazi da je prvoapelantu na sjednici vijeća Kantonalnog suda održanoj 26. lipnja 2015. godine omogućeno da se izjasni o prijedlogu Tužiteljstva za produljenje pritvora, što je prvoapelant i učinio.

26. Protiv navedenog rješenja apelanti i Tužiteljstvo su podnijeli prizive Vrhovnom sudu, koji je Rješenjem broj 09 0 K 021547 15 Kž od 9. srpnja 2015. godine odbio prizive kao neutemeljene. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da se prilikom isticanja prigovora da u izreci rješenja nije navedena zakonska osnova za pritvor prvoapelant u prizivu izričito poziva na odredbe članka 148. stavak 2. ZKPBiH a koje se odnose na sadržaj rješenja o pritvoru, a ne isključivo na sadržaj izreke rješenja o pritvoru. Navedeno je da ta odredba propisuje da rješenje o pritvoru treba sadržavati ime i prezime osobe koja se pritvara, kazneno djelo koje joj se stavlja na teret, obrazloženje, pouku o pravu na priziv, službeni pečat i potpis suca koji određuje pritvor. Vrhovni sud je istaknuo da iz navedenog proizlazi da zakonsku osnovu za pritvor nije bilo nužno navesti u samoj izreci osporenog rješenja, već da ju je dovoljno navesti u obrazloženju, što je i učinjeno. Dalje je navedeno da je neutemeljen i prizivni navod da ne postoje objektivni razlozi zbog kojih istraga nije do dana produljenja pritvora okončana, pa tako ni uvjeti za produljenje pritvora. S tim u svezi je obrazloženo da iz obrazloženja osporenog rješenja proizlazi da istraga nije završena, pored ostaloga, i zbog toga što je potrebno saslušati veći broj svjedoka i pribaviti potrebne podatke od relevantnih institucija, te izvršiti i vještačenje financijske struke u svezi sa kaznenopravnim radnjama koje nisu obuhvaćene već obavljenim vještačenjem zbog čega su, prema mišljenju tog suda, ovi prizivni navodi neutemeljeni.

27. Vrhovni sud je, dalje, obrazložio da su neutemeljeni i prizivni navodi da osporeno rješenje ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama u svezi sa postojanjem utemeljene sumnje, te da je sud samo pobrojao dokaze, ali da je izostala bilo kakva sadržajna analiza tih dokaza u svezi sa postojanjem općeg uvjeta za pritvor pojedinačno za svakog osumnjičenog. S tim u svezi je detaljno

navedeno da je, nasuprot tim prizivnim tvrdnjama, prvostupanjski sud dao jasne i dovoljne razloge na temelju kojih je utvrdio postojanje utemeljene sumnje da su apelanti počinili kaznena djela koja su im stavljena na teret, te da je pri tome u rješenju detaljno obrazloženo postojanje utemeljene sumnje za svakog suosumnjičenog ponaosob, što je naveo i Vrhovni sud u svom rješenju. Također je obrazloženo da je prvostupanjski sud dao i razloge na temelju kojih je zaključio da su kumulativno ispunjeni i svi uvjeti za pritvor prema svim apelantima. Navedeno je da, suprotno prizivnim navodima, iz osporenog rješenja proizlazi da je na temelju vještačenja financijske struke utvrđeno da su ukupni troškovi koji su teretili poslovni rezultat "Bosnalijeka" na temelju toplih obroka, koktel-partija, restorana, čajne kuhinje, zakupa dvorane, troškova prijevoza, te troškova robe u tranzitu utvrđeni u iznosima preciziranim u rješenju, te da te troškove i realizaciju ugovora u svezi s njima treba vršiti prvoapelant. Dalje je obrazloženo da je u osporenom rješenju prvostupanjski sud dao i dovoljne razloge za zaključak da je prvoapelant djelovao kao organizator ove skupine za organizirani kriminal obzirom na to da su svi poslovi, odnosno zaključeni ugovori išli preko prvoapelanta koji je bio na vrhu hijerarhije, te da su ostali apelanti i suosumnjičeni činili članove predmetne organizirane skupine.

28. Osim toga, Vrhovni sud je obrazložio da su neutemeljeni prizivni navodi u svezi sa postojanjem posebnih uvjeta za pritvor iz osnova članka 146. stavak 1. točka d) ZKPBiH. Vrhovni sud je u svezi s tim naveo da je prvostupanjski sud dao određene razloge koji se odnose na zaključak o postojanju utemeljene sumnje da se radi o posebno teškim kaznenim djelima kako zbog načina izvršenja, tako i zbog nastale posljedice u vidu višemilijunske štete za "Bosnalijek". Pored toga, Vrhovni sud je naveo da je učinjenje predmetnih djela praćeno izvanrednim okolnostima koje, i prema ocjeni tog suda, proizlaze iz postojanja utemeljene sumnje da su svi osumnjičeni navedena kaznena djela počinili u skupini za organizirani kriminal u kojoj se nalazilo više osoba, koja je djelovala u dugom vremenskom razdoblju od 2002. godine do 2012. godine na prostoru Kantona Sarajevo i šire, da su osumnjičeni u tom razdoblju poduzeli veći broj kaznenopravnih radnji sa ciljem pribavljanja protuimovinske koristi i koju su, kako postoji utemeljena sumnja, pribavili u milijunskim iznosima, te za isto toliko oštetili "Bosnalijek" i da su pri tome iskazali naročitu istrajnost i odlučnost prilikom vršenja ovih kaznenih djela. Prema mišljenju tog suda, navedeno nisu okolnosti uobičajene pri učinjenju ove vrste kaznenih djela zbog čega predstavljaju izvanredne okolnosti u smislu članka 146. stavak 1. točka d) ZKPBiH.

29. Vrhovni sud je istaknuo da, imajući u vidu navedeno, kao i da je "Bosnalijek", u kojem je uposleno više stotina radnika, već dulje vremena u žiži interesiranja javnosti, te da su radnici te tvrtke već javno izražavali nezadovoljstvo stanjem u "Bosnalijeku", smatra da bi utvrđenje postojanja utemeljene sumnje da su radnjama apelanta i suosumnjičenih, od kojih su većina bili rukovodeći radnici "Bosnalijeka", koji su pravnim i fizičkim osobama pribavili višemilijunsku imovinsku korist a time pričinili štetu "Bosnalijeku", ukazivalo na to da bi njihovo puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda. Pri tome je Vrhovni sud istaknuo da navedene okolnosti, kako je to zaključio i prvostupanjski sud, predstavljaju konkretizirane okolnosti u svezi sa kaznenim djelima koja su stavljena na teret apelantima zbog čega taj sud smatra prizivne navode apelanata neutemeljenim. Osim toga, Vrhovni sud je naveo da prizivni prigovori koji se odnose na starosnu dob prvoapelanta (1945. godište), na to da nije ranije osuđivan, njegovo uredno odazivanje na pozive suda i tijela gonjenja, po svom značaju, prema mišljenju tog suda, nisu okolnosti koje bi


mogle dovesti u pitanje pravilnost osporenog rješenja. Obrazloženo je i da, kada su u pitanju prizivni prigovori koji se odnose na mogućnost izricanja mjere zabrane, taj sud primjećuje da su i o tome dani razlozi u osporenom rješenju. Navedeno je da je, i prema ocjeni tog suda, prvostupanjski sud pravilno zaključio da se u konkretnom slučaju, kada se uzmu u obzir okolnosti i težina izvršenja kaznenih djela koja se apelantima stavljaju na teret, uz ostale navedene okolnosti, prema mišljenju tog suda, svrha pritvora apelanata ne bi mogla ostvariti izricanjem blažih mjera, te je odbio i ove navode apelanata kao neutemeljene. Imajući u vidu navedeno, kao i razloge u svezi sa odbijanjem priziva tužitelja koji su dani u osporenom rješenju, Vrhovni sud je donio rješenje kao u izreci.

IV. Apelacija

30. Svi apelanti ukazuju na povredu prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 5. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Apelant Šepo je ukazao i na povredu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 6. st. 1. i 3. Europske konvencije.

IV. a) Navodi iz apelacije broj AP 2930/15

31. Kršenje navedenih prava apelanti - prvoapelant, drugoapelant i apelant Handžić, vide u nepostojanju odluke suda o njihovom pritvoru u razdoblju od donošenja odluke Kantonalnog suda kojom je rješenje (o određivanju pritvora) od 29. svibnja 2015. godine ukinuto, dakle, od 8. lipnja 2015. godine pa dalje, do donošenja novog rješenja o određivanju pritvora, odnosno da je u tom razdoblju njihovo držanje u pritvoru bilo nezakonito, bez odgovarajućeg rješenja nadležnog suda. Ističu da ni nakon 72 sata od ukidanja rješenja o određivanju pritvora nisu pušteni iz pritvora, niti je sudac za prethodni postupak donio novo rješenje, mada su oni 10. lipnja 2015. godine zatražili od Kantonalnog suda da ih pusti na slobodu, čime im je povrijeđeno ne samo pravo na "slobodu i sigurnost" nego i "pravo na donošenje odluke u razumnom roku". Ukazali su i na odredbe članka 153. ZKPBiH. Predložili su da Ustavni sud usvoji apelaciju, utvrdi navedene povrede Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije i naloži Kantonalnom sudu da žurno ponovno odluči na temelju rješenja od 8. lipnja 2015. godine i, konačno, da naloži Vladi Kantona Sarajevo da im naknadi troškove sastava apelacije u iznosu od 1.366,10 KM. Zatražili su od Ustavnog suda da donese privremenu mjeru kojom će naložiti Kantonalnom sudu i KPZ Sarajevo da ih odmah puste iz pritvora, koja bi "važila do donošenjа eventualno drugačije odluke suca za prethodni postupak u predmetu broj 09 0 K 021547 15".

IV. b) Navodi iz apelacije broj AP 2942/15

32. Kršenje navedenih prava apelanti – drugoapelant i apelant Handžić - vide u nepostojanju dokaza da su počinili djela koja im se stavljaju na teret. Navode i da osporena rješenja ne sadrže razloge za određivanje pritvora po osnovi članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, da je izreka rješenja nerazumljiva i da je potpuno neprihvatljivo da činjenicu da drugostupanjski sud nenavođenje svih razloga u izreci, konkretno određivanje pritvora po osnovi članka 146. stavak 1. točka d), podvodi pod omašku, čime su apelanti stavljeni u položaj u kojem nisu znali, niti znaju zbog kojeg razloga im je određen pritvor. Drugoapelant navodi i da, pošto je odbijen njihov priziv protiv rješenja o određivanju pritvora, to znači da postoje svi razlozi za pritvor navedeni u tom rješenju iako je drugostupanjski sud konstatirao da nema uvjeta za određivanje pritvora njemu iz članka 146. stavak 1. točka a) ZKPFBiH. Smatraju da sud nije konkretizirao izvanredne okolnosti u odnosu na predmetni slučaj, te da pozivanje na javnu medijsku pozornost ne može biti dovoljan razlog za određivanje pritvora, već se moraju istaknuti jasni razlozi zbog kojih bi

puštanjem na slobodu građani bili uznemireni zbog čega smatraju da im je prekršeno pravo iz članka 5. stavak 4. Europske konvencije, jer ovakvo postupanje redovitih sudova dovodi u pitanje zakonitost određenog pritvora. Apelanti smatraju da redoviti sudovi koriste samo paušalne navode koji se ne mogu dovesti u svezu sa konkretnim predmetom, te da su protesti građana samo rezultat općeg stanja u državi i da nemaju nikakve veze sa konkretnim slučajem a okolnost da je postojalo izvjesno okupljanje radnika "Bosnalijeka", također, nema veze sa kaznenim djelima, već su posljedica borbe upravljačke strukture za preuzimanje vlasti nad "Bosnalijekom". Apelanti tvrde da ničim nije dokazano da bi njihovo puštanje rezultiralo stvarnim prijetnjama po javni red, te navode i činjenicu da, prema nalazu neovisne revizorske kuće "Deloitte" za 2013. godinu, nije bilo nikakvih nezakonitosti u poslovanju "Bosnalijeka" i apelanata i da se ne radi o ugrožavanju egzistencije građana. Apelanti smatraju da Ustavni sud, zbog svega navedenog, treba donijeti privremenu mjeru kojom će ukinuti osporena rješenja redovitih sudova i naložiti njihovo puštanje na slobodu.

33. Apelanti su u dopunama apelacije osporili i rješenja o produljenju pritvora, navodeći iste razloge za kršenje prava na slobodu i sigurnost ličnosti kao što je navedeno i u apelaciji.

IV. c) Navodi iz apelacije broj AP 2943/15

34. Prvoapelant navodi da mu je osporenim rješenjima o određivanju pritvora povrijeđeno pravo na slobodu i sigurnost ličnosti iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c), te st. 3. i 4. Europske konvencije. Apelant, u suštini, tvrdi da je do povrede navedenih prava došlo uslijed toga što je sud donio osporena rješenja o određivanju pritvora, a da prije toga apelant nije izveden pred sud i saslušan na okolnosti razloga na temelju kojih se predlaže pritvor, te što je osporenim rješenjima arbitrarno primijenjeno više odredaba ZKPFBiH, kao i što je drugostupanjski sud propustio razmotriti istaknute prigovore koji su bili od odlučujućeg značaja za pitanje zakonitosti pritvora, odnosno ponuditi adekvatno obrazloženje u odnosu na njih, a što je sve iscrpno obrazložio u apelaciji. U dopuni apelacije od 1. srpnja 2015. godine prvoapelant je naveo da rješenje o produljenju pritvora ne sadrži zakonsku osnovu iz koje je vidljivo zbog kojeg razloga je (on) zapravo lišen prava na slobodu i istaknuo da su tim rješenjem, također, povrijeđena njegova prava garantirana odredbama Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije na način na koji je to opisano u apelaciji.

35. U dopuni apelacije od 4. kolovoza 2015. godine prvoapelant ponavlja da mu je osporenim rješenjima o produljenju pritvora povrijeđeno pravo na slobodu i sigurnost ličnosti iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c), te st. 3. i 4. Europske konvencije. U svezi sa tim, navodi da je, nakon lišavanja slobode, pred suca izveden tek 26. lipnja 2015. godine, odnosno tek na ročištu o prijedlogu za produljenje pritvora. Sukladno tome, smatra da mu je pritvor u konkretnom slučaju nezakonit i suprotan sa, između ostalih, odredbama članka 145. stavak 2. ZKPFBiH, kao i odredbama članka 5. st. 3. i 4. Europske konvencije obzirom na to da nije "odmah" sukladno standardima Europske konvencije izveden pred sud, a redoviti sudovi su, kako tvrdi, i u osporenim rješenjima o produljenju pritvora zanemarili ove njegove prigovore. Dalje, smatra da su sudovi počinili povredu članka 5. stavak 4. Europske konvencije, jer, prema njegovom mišljenju, nisu razmotrili mogućnost primjene blažih mjera od mjere pritvora u odnosu na njega konkretno, odnosno nisu dali obrazloženje zbog čega ove mjere ne bi mogle biti primijenjene konkretno u prvoapelantovom slučaju, već da je Vrhovni sud samo paušalno odbio te njegove prigovore. Smatra da je osporeno rješenje o produljenju pritvora nezakonito i zato što,


kako tvrdi, izreka pobijanog prvostupanjskog rješenja o produljenju pritvora ne sadrži zakonsku osnovu za određivanje pritvora, što je istaknuo i u prizivnom postupku pred Vrhovnim sudom, ali da je taj sud odbio taj njegov prizivni prigovor proizvoljno primijenivši odredbu članka 148. stavak 2. ZKPFBiH. Dalje, prvoapelant tvrdi da u konkretnom slučaju ne postoje izvanredne okolnosti iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. U svezi sa tim, između ostalog, tvrdi da iz obrazloženja osporenog rješenja Vrhovnog suda proizlazi da taj sud postojanje izvanrednih okolnosti u konkretnom slučaju izvodi iz utemeljene sumnje da su apelanti počinili kazneno djelo koje im se stavlja na teret, odnosno težine tog kaznenog djela i težine posljedice, što prvoapelant smatra apsolutno neprihvatljivim, jer je postojanje utemeljene sumnje opći uvjet za određivanje pritvora i ne može predstavljati izvanrednu okolnost u smislu članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. Također, smatra da je u konkretnom slučaju proizvoljno utvrđeno da bi njegovo puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda. U svezi sa tim, između ostalog, ističe da se osporena rješenja pozivaju na dešavanja iz 2013. godine, koja, kako tvrdi, nisu imala veze sa navodnim počinjenjem konkretnog kaznenog djela, jer su tada radnici izražavali nezadovoljstvo u svezi sa izborom i smjenom tijela uprave "Bosnalijeka". Također, navodi da dešavanja u "Bosnalijeku" u 2013. godini nemaju veze sa njim obzirom na to da je u mirovini od listopada 2012. godine, te ističe da se dešavanja od prije dvije godine nikako ne mogu podvesti pod zahtjev da je javni red stvarno i dalje ugrožen. Pored toga, ističe da se Vrhovni sud nije osvrnuo na prizivne prigovore obrane da se prvostupanjski sud nije mogao pozvati ni na interesiranje elektronskih i printanih medija za konkretan slučaj, jer to samo po sebi ne predstavlja indikator da će doći do uznemirenja građana ili narušavanja javnog reda, niti na prizivni prigovor da nije jasno kako se loša ekonomska situacija u Kantonu i državi može ocijeniti kao razlog za produljenje pritvora po bilo kojoj osnovi.

IV.d) Navodi iz apelacije broj AP 2944/15

36. Apelant Šepo navodi da mu je pritvor određen nezakonito, prije svega, zato što u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uvjeti za određivanje pritvora niti u pogledu postojanja utemeljene sumnje, niti u pogledu postojanja posebnog razloga za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. Također, ističe da je u postupku donošenja rješenja Kantonalni sud, kako sudac za prethodni postupak, tako i vijeće, arbitrarno primijenio odredbe ZKPFBiH. S tim u svezi, navodi da je izrekom rješenja suca za prethodni postupak od 11. lipnja 2015. godine određen pritvor njemu i drugim osumnjičenim koji su poimenično navedeni bez navođenja zakonske osnove po kojoj se pritvor određuje. Naime, sudac za prethodni postupak u uvodu rješenja kao zakonsku osnovu je naveo članak 146. stavak 1. točka a) ZKPFBiH, sama izreka rješenja ne sadrži nikakvu zakonsku osnovu za određivanje pritvora, a u obrazloženju rješenja sudac za prethodni postupak je iznio razloge za određivanje pritvora ne samo po točki a) koja se jedino navodi u uvodu nego i po točki d) stavka 1. članka 146. ZKPFBiH, koja se uopće ne spominje ni u uvodu, ni u izreci rješenja, pa se, prema apelantovom mišljenju, nedvojbeno ima smatrati da je pritvor određen samo po točki a) stavka 1. članka 146. ZKPFBiH. Navedeni nedostatak rješenja suca za prethodni postupak vijeće Kantonalnog suda je proizvoljno i bez ikakve osnove ispravilo, navodeći u obrazloženju rješenja "da je pritvor određen prema (...) apelantu iz osnova članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH", što ne proizlazi iz rješenja suca za prethodni postupak. Apelant Šepo zaključuje da iz tog proizlazi da mu sud nije izrekao pritvor po osnovi točke d), te da stoga sud nije mogao, niti smio obrazlagati određivanje pritvora iz ovog posebnog pritvorskog

razloga. Apelant Šepo, dalje, navodi da je arbitrarno primijenjena i odredba članka 256. stavak 3. ZKPFBiH, jer je cijeli tijek ročišta snimalo više TV kuća, bez ikakve suglasnosti osumnjičenih i njihovih branitelja, što nije smjelo biti dopušteno, osim u fazi glavnog pretresa uz određenu proceduru sukladno odredbama ZKPFBiH, te je samo prisustvo TV kuća predstavljalo očigledan nexus za navlačenje točke d) kao posebnog pritvorskog razloga. Apelant Šepo, potom, navodi da njemu, kao ni njegovom branitelju nikada nije dostavljen priziv Tužiteljstva protiv rješenja suca za prethodni postupak na odgovor, te da mu je na taj način uskraćena mogućnost odgovora na priziv Tužiteljstva. Konačno, navodi da sud nije razmotrio mogućnost primjene blažih mjera od mjere pritvora u odnosu na njega, odnosno nije dao obrazloženje zbog čega ove mjere ne bi mogle biti primijenjene. Propuštajući razmotriti prigovore njegove obrane, koji su, kako smatra, bili od odlučujućeg značaja za pitanje zakonitosti pritvora, odnosno ponuditi adekvatno obrazloženje u odnosu na njih, sud je, prema shvaćanju apelanta Šepe, počinio povredu njegovih prava zagarantiranih člankom 5. stavak 4. Europske konvencije.

b) Odgovori na apelacije i dopune apelacija

37. Vrhovni sud je u odgovoru na dopune apelacija br. AP 2942/15 i AP 2943/15 naveo da su pritvori produljeni sukladno zakonskim odredbama i da su dopune apelacija, kao i apelacije, budući da su navodi istovjetni, neutemeljene.

38. Kantonalni sud (član drugostupanjskog vijeća od trojice sudaca) u odgovoru na apelacije i dopune apelacija istaknuo je kako smatra da rješenjima tog vijeća nisu učinjene povrede prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije na koje se ukazuje u apelacijama i dopunama apelacija, te da su osporena rješenja donesena sukladno važećim propisima FBiH, Ustavu Bosne i Hercegovine i Europskoj konvenciji. Naveo je da je u daljnjem postupku apelantima pritvor produljen za još dva mjeseca. Smatra da je bespredmetno donositi odluku o privremenim mjerama, jer su se u međuvremenu izmijenile pravne okolnosti. Kantonalni sud (sudac za prethodni postupak) je naveo kako smatra da su u konkretnom slučaju ispunjeni opći i posebni zakonski razlozi za određivanje pritvora. Također, naveo je da "navod u apelaciji da [prvoapelant] nije ispitan u istrazi je netočan, jer je on ranije ispitan kako je to navedeno u rješenju o određivanju pritvora". Pored toga, istaknuo je da su i svi drugi navodi apelacija neutemeljeni zbog razloga bliže navedenih u rješenju o određivanju pritvora. Sukladno tome, predložio je da se apelacije i dopune apelacija u cijelosti odbiju. Također je u odgovoru na dopunu apelacije broj AP 2943/15 navedeno da je taj sud dao razloge za produljenje pritvora prvoapelantu sukladno domaćim propisima i međunarodnim standardima a prvoapelant nije argumentirao svoje zahtjeve koji bi eventualno opravdali donošenje suprotne odluke suda.

39. Tužiteljstvo je istaknulo da je nakon donošenja rješenja od 8. lipnja 2015. godine sudac za prethodni postupak donio novo rješenje 11. lipnja 2015. godine na koje je uložen priziv, ali da ga je vijeće Kantonalnog suda odbilo kao neutemeljen. Istaknulo je da je apelantima produljen pritvor 26. lipnja 2015. godine koji, prema tom rješenju, može trajati do 26. kolovoza 2015. godine ili do nove odluke suda, te da su samim tim i ranije donesena rješenja "stavljena izvan snage". Smatra da nijedan od navoda apelanata nije utemeljen, te da u predmetnom postupku nije povrijeđeno nijedno od prava na koje se apelanti pozivaju. Predložilo je da se apelacije odbiju kao neutemeljene. U odgovoru na dopune apelacija br. AP 2942/15 i AP 2943/15 istaknuto je da su navodi iz dopuna istovjetni navodima iz prvobitnih apelacija, te da to tužiteljstvo ostaje pri odgovoru koji je već dalo na apelacije.


40. Kantonalni sud, u predmetu broj AP 2943/15, 24. srpnja 2015. godine dostavio je odgovor na upit Ustavnog suda od 23. srpnja 2015. godine u kojem je, između ostalog, naveo da je "ročište za izjašnjenje obrane i osumnjičenih o prijedlogu KT za određivanje pritvora održano 29.5.2015. godine, da osumnjičeni [prvoapelant] nije bio nazočan zbog nedostupnosti, nalazio se u SAD, da je bila nazočna braniteljica [..]. [Prvoapelant] nakon lišavanja slobode nije ispitan od suda na okolnost određivanja pritvora, to nije propisano ZKPFBiH, osumnjičenog ispituje Tužiteljstvo ili MUP na okolnosti utemeljene sumnje o izvršenju radnji kaznenog djela, međutim, vezano za određivanje pritvora na ročištu nazočni su dostupni osumnjičeni i branitelji. Tek u fazi prijedloga za produljenje pritvora sud zakazuje ročište […]. Dakle, ročište je održano 26.6.2015. godine, slijedilo je donošenje rješenja […] od 26.6.2015. god. kojim je produljen pritvor".


41. U Zakonu o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) [interno prečišćeni tekst za potrebe ove odluke] relevantne odredbe glase:

Članak 145. st. 1. i 2. Opće odredbe

(1) Pritvor se može odrediti ili produljiti samo pod uvjetima propisanim u ovom Zakonu i samo ako se isti cilj ne može ostvariti drugom mjerom.

(2) Pritvor određuje ili produljuje rješenjem sud na prijedlog tužitelja a nakon što sud prethodno sasluša osumnjičenog, odnosno optuženog na okolnosti razloga zbog kojih se pritvor predlaže, osim u slučaju iz članka 146. stavak (1) točka a) ovog Zakona.

Članak 146. stavak 1. toč. a) i d) Razlozi za pritvor

(1) Ako postoji osnovana sumnja da je određena osoba učinila kazneno djelo pritvor joj se može odrediti:

a) ako se krije ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva,

d) u izvanrednim okolnostima, ako se radi o kaznenom djelu za koje se može izreći kazna zatvora deset godina ili teža kazna, a koje je posebno teško, s obzirom na način izvršenja ili posljedice kaznenog djela, ako bi puštanjem na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.

Članak 148. Nadležnost za određivanje pritvora

(1) Pritvor se određuje rješenjem suda, a na prijedlog tužitelja.

(2) Rješenje o pritvoru sadrži: ime i prezime osobe koja se lišava slobode, kazneno djelo koje joj se stavlja na teret, zakonska osnova za pritvor, obrazloženje, pouku o pravu na priziv, službeni pečat i potpis suca koji određuje pritvor.

(3) Rješenje o pritvoru predaje se osobi na koju se odnosi u času pritvaranja. U spisima se mora naznačiti sat lišenja slobode i sat predaje rješenja.

(4) Protiv rješenja o pritvoru pritvorena osoba može podnijeti priziv vijeću (članak 25. stavak 6.) u roku od 24 sata od prijema rješenja. Ako se pritvorena osoba prvi put ispituje po isteku ovog roka, može podnijeti priziv prilikom tog ispitivanja. Priziv s prijepisom zapisnika o ispitivanju, ako je pritvorena osoba ispitana i dokazima na kojima se zasniva rješenje o pritvoru, kao i rješenje o pritvoru dostavljaju se odmah vijeću. Priziv ne zadržava izvršenje rješenja.

(5) U slučaju iz stavka (4) ovog članka vijeće koje odlučuje o prizivu dužno je donijeti odluku u roku od 48 sati.

Članak 312. stavak 1. točka k) (1) Bitna povreda odredaba kaznenog postupka postoji: k) ako je izreka presude nerazumljiva, proturječna sama

sebi ili razlozima presude ili ako presuda uopće ne sadrži razloge ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama.

Članak 337. st. 2. i 3. Odlučivanje o prizivu na rješenje

(2) O prizivu protiv rješenja suca za prethodni postupak, odnosno suca za prethodno saslušanje odlučuje vijeće istog suda (članak 25. stavak 6.), osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

(3) Odlučujući o prizivu sud može rješenjem odbaciti priziv kao nepravodoban ili kao nedopušten, odbiti priziv kao neutemeljen ili uvažiti priziv i rješenje preinačiti ili ukinuti i, po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje.

42. U Kaznenom zakonu Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14, 76/14) relevantne odredbe glase:

Članak 252. Sklapanje štetnog ugovora

(1) Tko kao zastupnik ili predstavnik pravne osobe u njezinoj gospodarskoj aktivnosti sklopi ugovor za koji zna da je za tu pravnu osobu štetan, ili sklopi ugovor protivno ovlašćenju i time prouzrokuje štetu pravnoj osobi, kaznit će se kaznom zatvora od tri mjeseca do tri godine. (2) Ako je učinitelj kaznenog djela iz stavka 1. ovog članka za to primio protupravnu korist ili obećanje koristi ili ako je kaznenim djelom iz stavka 1. ovog članka prouzrokovana šteta koja prelazi 200.000 KM, kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina.

Članak 273. Porezna utaja

(1) Tko za sebe ili drugog izbjegne plaćanje davanja propisanih poreznim zakonodavstvom u Federaciji ili doprinosa socijalnog osiguranja propisanih u Federaciji, ne dajući zahtijevane podatke ili dajući lažne podatke o svom stečenom oporezivom prihodu ili o drugim činjenicama koje su od utjecaja na utvrđivanje iznosa takvih obveza, a iznos obveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 10.000 KM,

kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. (3) Tko učini kazneno djelo iz stavka 1. ovog članka, a iznos

obveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 200.000 KM, kaznit će se kaznom zatvora najmanje tri godine.

Članak 342. Organizirani kriminal

(2) Tko kao član skupine za organizirani kriminal učini kazneno djelo propisano zakonom u Federaciji za koje se može izreći kazna zatvora pet godina ili teža kazna, ako za pojedino kazneno djelo nije propisana posebna kazna,

kaznit će se kaznom zatvora najmanje pet godina. (3) Tko organizira ili bilo kako rukovodi skupinom za

organizirani kriminal koja zajedničkim djelovanjem učini ili pokuša kazneno djelo propisano zakonom u Federaciji, ako za pojedino kazneno djelo nije propisana posebna kazna,

kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili dugotrajnim zatvorom.

Članak 384. Pronevjera u službi

Tko s ciljem da sebi ili drugom pribavi protupravnu imovinsku korist prisvoji novac, vrijednosne papire ili druge pokretnine koje su mu povjerene u službi ili uopće na radu u institucijama FBiH,

kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina.


(3) Ako je kaznenim djelom iz stavka 1. ovog članka pribavljena imovinska korist koja prelazi 50.000 KM,

učinitelj će se kazniti kaznom zatvora najmanje tri godine.

Članak 389. Krivotvorenje službene isprave

(1) Službena ili odgovorna osoba u Federaciji koja u službenu ili poslovnu ispravu, knjigu ili spis unese neistinite podatke ili ne unese kakav važan podatak, ili svojim potpisom ili službenim pečatom ovjeri službenu ili poslovnu ispravu, knjigu ili spis s neistinitim sadržajem, ili koja svojim potpisom ili službenim pečatom omogući izradu takve isprave, knjige ili spisa s neistinitim sadržajem,

kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. (2) Kaznom iz stavka 1. ovog članka kaznit će se i službena

ili odgovorna osoba u Federaciji koja neistinitu službenu ili poslovnu ispravu, knjigu ili spis upotrijebi u službi ili pri poslovanju kao da su istiniti, ili koja službenu ili poslovnu ispravu, knjigu ili spis uništi, prikrije, u većoj mjeri ošteti ili na drugi način učini neupotrebljivom.

VI. Dopustivost



45. Sukladno članku 18. stavak (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može iznimno razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i temeljnih sloboda koje štiti Ustav Bosne i Hercegovine ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini.

1. U odnosu na navode iz apelacije broj AP 2930/15

46. U konkretnom slučaju apelanti smatraju da je njihov pritvor počev od 8. lipnja 2015. godine pa dalje nezakonit, jer, kako navode, ne postoji sudska odluka na temelju koje se nalaze u pritvoru. Obzirom na to da predmetna apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije, apelacija je, prema praksi Ustavnog suda, dopustiva u smislu članka 18. stavak (2) (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 1248/07 od 11. studenog 2009. godine, odluka dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

47. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, zato što nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

2. Dopustivost u odnosu na osporena rješenja 2.a) U odnosu na pravo na slobodu i sigurnost ličnosti

48. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijama br. AP 2942/15, AP 2943/15 i AP 2944/15 je rješenje od 17. lipnja 2015. godine (o određivanju pritvora), odnosno rješenje od 9. srpnja 2015. godine (o produljenju pritvora) protiv kojih nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno rješenje od 17. lipnja 2015. godine apelanti su primili 23. lipnja 2015. godine a apelacije su podnesene 25. lipnja 2015. godine, a osporeno rješenje od 9. srpnja 2015. godine apelanti su primili 14. srpnja 2015. godine a dopune apelacija u predmetima br. AP 2942/15 i AP 2943/15 su podnesene 4.

kolovoza 2015. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie) neutemeljene.

49. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetne apelacije u dijelu koji se odnosi na navode o povredi prava na slobodu i sigurnost ličnosti ispunjavaju uvjete u pogledu dopustivosti.

2.b) U odnosu na pravo na pravično suđenje

50. U svezi sa navodima apelanta Šepe o kršenju prava na pravično suđenje, Ustavni sud podsjeća da se garancije prava na pravično suđenje iz članka 6. Europske konvencije odnose na kazneni postupak u cijelosti, te da se odgovor na pitanje je li neka od ovih garancija prekršena ne može dati dok postupak traje, jer eventualni proceduralni propusti i nedostaci koji se pojave u jednoj fazi postupka mogu biti ispravljeni u nekoj od narednih faza istog toga postupka. Slijedom toga, nije moguće, u principu, utvrditi je li kazneni postupak bio pravičan dok se postupak pravomoćno ne okonča (vidi, Europski sud, Barbera, Meeseque i Jabardo protiv Španjolske, presuda od 6. prosinca 1988. godine, Serija A broj 146, stavak 68, Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. lipnja 2003. godine, točka 18, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/03).

51. U konkretnom slučaju kazneni postupak protiv apelanta Šepe još nije okončan. Predmet osporavanja apelacijom su rješenja kojim mu je određen pritvor. U svezi s tim, Ustavni sud primjećuje da osporena rješenja ne predstavljaju utvrđenje utemeljenosti kaznene optužbe protiv apelanta Šepe, u smislu članka 6. Europske konvencije (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 3271/13 od 23. prosinca 2013. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, točka 26). Obzirom na to, Ustavni sud zaključuje da je predmetna apelacija u odnosu na navode o kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije preuranjena.

52. Imajući u vidu odredbu članka 18. stavak (3) točka l) Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao nedopuštena ukoliko je preuranjena, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

VII. Meritum

53. Ustavni sud primjećuje da svi apelanti navode da im je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije.

54. Također, prvoapelant, drugoapelant i apelant Handžić tvrde da im je, zbog nepostojanja sudske odluke, te zbog propusta suca za prethodni postupak da donese odluku u razumnom roku, u konkretnom slučaju povrijeđeno i pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. S tim u svezi, Ustavni sud ističe da, budući da iz navoda tih apelanata proizlazi da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u "nedonošenju odluke u razumnom roku", dakle, zbog nedonošenja odluke o njihovom pritvoru nakon vraćanja predmeta na ponovni postupak, u suštini, navodi apelanata pokreću pitanja iz članka 5. stavak 3. Europske konvencije kojim je propisano, između ostalog, i da "svatko tko je uhićen ili lišen slobode prema odredbama stavka 1(c) ovog članka, mora imati pravo na suđenje u razumnom roku", a ne pitanja iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije.

55. Članak II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:



d) Prava na slobodu i sigurnost osobe. 56. Članak 5. Europske konvencije u relevantnom dijelu

glasi: (1) Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Nitko

ne smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima i sukladno zakonom propisanim postupkom:

[…] c. zakonitog hapšenja ili lišavanja slobode glede privođenja

nadležnoj sudbenoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je ta osoba izvršila krivično djelo ili kada postoje valjani razlozi da se osoba spriječi da izvrši krivično djelo ili da, nakon izvršenja krivičnog djela, pobjegne.

[…] (3) Svako tko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama

stavka 1(c) ovog članka [ ] mora imati pravo na suđenje u razumnom roku ili na puštanje na slobodu do suđenja.

4. Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili lišavanjem slobode ima pravo uložiti žalbu sudu kako bi sud, u kratkom roku, razmotrio zakonitost lišavanja slobode i ukoliko ono nije bilo zakonito naložio oslobađanje.

[…] 57. U konkretnom slučaju apelanti su osobe koje su lišene

slobode i koje su se u vrijeme podnošenja apelacija i dopuna apelacija nalazile u pritvoru na temelju odluka redovitog suda o određivanju pritvora i produljenju pritvora, te koje se pozivaju na kršenje prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije. Ustavni sud, prije svega, podsjeća na to da se pravo na osobnu slobodu i sigurnost ubraja u jedno od najznačajnijih ljudskih prava, te da članak 5. Europske konvencije garantira da nitko ne smije biti proizvoljno lišen slobode. Proizvoljnost lišavanja slobode ocjenjuje se u prvom redu u odnosu na poštivanje proceduralnih zahtjeva ZKPFBiH koji je primijenjen u konkretnom slučaju, dakle, nacionalnog prava koje mora biti usklađeno sa standardima iz Europske konvencije. Također, Ustavni sud podsjeća da se određivanje pritvora u razdoblju prije podizanja optužnice za osumnjičenika ne smije pretvoriti u kaznu. Stoga je pritvor dopušteno odrediti samo u slučaju u kojem postoji "utemeljena sumnja" da je osoba počinila kazneno djelo, te, načelno, samo radi osiguranja njezine nazočnosti i za uspješno vođenje kaznenog postupka. Stoga, ZKPFBiH za određivanje pritvora uvijek traži kumulativno postojanje općeg uvjeta, to jest "utemeljene sumnje" da je osoba počinila kazneno djelo i postojanje barem jednog od posebnih razloga taksativno nabrojanih u članku 146. stavak 1. toč. a), b), c) i d).

58. Ustavni sud, dalje, podsjeća da je postojanje utemeljene sumnje da je uhićena osoba počinila neko kazneno djelo conditio sine qua non za zakonitost produljenja pritvora, ali da nakon proteka određenog vremena to više nije dovoljno. Odluka suda kojom se produljava pritvor traži čvršću osnovu kako bi se dokazalo ne samo da postoji istinska "utemeljena sumnja" nego i da su postojali i drugi ozbiljni razlozi od javnog interesa koji, bez obzira na pretpostavljenu nevinost, pretežu nad pravom na slobodu (vidi, između ostalih izvora prava, predmet A. v. Francuske, 23. rujna 1998, stavak 102, Reports 1998-VII).

U odnosu na navode prvoapelanta – AP 2943/15 u svezi sa rješenjem o određivanju pritvora

59. Obzirom na to da se prvoapelant poziva na povredu članka 5. stavak 3. Europske konvencije, Ustavni sud se u pogledu primjenjivosti navedenog članka poziva na praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) prema kojoj se članak 5. stavak 3. Europske konvencije odnosi isključivo na kategoriju osoba spomenutih u prvom stavku

pod (c), tj. na one koji su u pritvoru (vidi presude B. protiv Austrije od 28. ožujka 1990. godine, Serija A-175, i Quinn od 22. ožujka 1995. godine, Serija A-311). Iz osporenih rješenja proizlazi da je prvoapelantu, u konačnici, određen pritvor zbog razloga predviđenih odredbama članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. Ustavni sud smatra da su razlozi za pritvor iz članka 146. ZKPFBiH sadržani u članku 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije, odnosno da je članak 5. stavak 3. Europske konvencije primjenjiv u konkretnom slučaju.

60. Obzirom na to, Ustavni sud treba ispitati je li prvoapelant pri određivanju pritvora izveden "odmah" pred suca ili "drugu osobu koja je zakonom ovlaštena vršiti sudsku vlast", kako to članak 5. stavak 3. Europske konvencije zahtijeva. Europski sud je u nizu svojih presuda ukazao na značaj članka 5. stavak 3. Europske konvencije. Naročito je naglasio da "glavna svrha ovog stavka u svezi sa člankom 5.1.c. jeste pružiti pojedincima lišenim slobode specijalne garancije: postupak sudske naravi čija je svrha osigurati da nitko neće biti proizvoljno lišen slobode (vidi, Europski sud, Schiesser protiv Švicarske, presuda od 4. prosinca 1979. godine, Serija A broj 34, i Skoogstrom protiv Švedske, presuda od 15. srpnja 1983. godine, Serija A broj 83), kao i "da osigura da svako uhićenje ili pritvor budu što je moguće kraći" (vidi Izvješća od 13. srpnja 1983. godine, stranica 13. i str. 30-31). Osim naglašavanja iznimnog značaja članka 5. stavak 3. Europske konvencije, Europski sud u više svojih presuda utvrdio je kršenje navedenog članka kada pritvorena osoba nije odmah, tj. u najkraćem mogućem vremenu, izvedena pred suca (vidi, npr., Europski sud, McGoff protiv Švedske, presuda od 26. listopada 1984, Serija A broj 83, i Assenov i ostali protiv Bugarske, presuda od 28. listopada 1998. godine, Izvješća 1998-VIII).

61. Dalje, Ustavni sud ukazuje i na svoju praksu u svezi sa predmetnim pitanjem. Naime, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj Odluci broj AP 976/05 od 9. veljače 2006. godine (vidi Odluku o meritumu broj AP 976/05 od 9. veljače 2006. godine, objavljenu u "Službenom glasniku BiH" broj 43/06) istaknuo da je apelant proveo u pritvoru više od šest mjeseci, a da nije izveden pred suca ili "drugu osobu koja je zakonom ovlaštena vršiti sudsku vlast", te zaključio da postoji kršenje prava iz članka 5. stavak 3. Europske konvencije kada se protiv osobe lišene slobode odredi a potom i produljava pritvor, a da ta osoba nije "odmah" izvedena pred suca radi davanja iskaza.

62. U konkretnom slučaju prvoapelant je lišen slobode 31. svibnja 2015. godine, i to na temelju rješenja o određivanju pritvora koje je doneseno 29. svibnja 2015. godine, koje je kasnije ukinuto drugostupanjskim rješenjem Kantonalnog suda i predmet vraćen prvostupanjskom sudu na ponovni postupak. Dalje, Ustavni sud zapaža da je u ponovnom postupku Kantonalni sud 11. lipnja 2015. godine donio rješenje o određivanju pritvora prvoapelantu, koje je potvrđeno drugostupanjskim rješenjem od 17. lipnja 2015. godine, prema kojem je pritvor prvoapelantu određen u trajanju najdulje do "31. lipnja" 2015. godine do 15 sati ili do nove odluke suda. Iz dostavljene dokumentacije, kao i iz dopisa Kantonalnog suda od 24. srpnja 2015. godine proizlazi da se prvoapelant od momenta lišavanja slobode sve vrijeme nalazio u pritvoru, a da nije niti jednom izveden pred sud u postupku određivanja pritvora (dakle, niti u prvobitnom postupku za određivanje pritvora, niti u ponovljenom postupku nakon ukidanja prvobitnog rješenja i vraćanja na ponovni postupak), već da je pred sud prvi put izveden tek prilikom odlučivanja o prijedlogu za produljenje pritvora, odnosno 26. lipnja 2015. godine. Dakle, prvoapelant je proveo u pritvoru skoro mjesec dana, a da nije izveden pred suca ili "drugu osobu koja je zakonom ovlaštena vršiti sudsku vlast". U odnosu na tvrdnje Kantonalnog suda iznesene u odgovoru na apelaciju da je "navod u apelaciji da [prvoapelant] nije ispitan u


istrazi [je] netočan, jer je on ranije ispitan kako je to navedeno u rješenju o određivanju pritvora", Ustavni sud ukazuje da prvoapelant u predmetnoj apelaciji nije ni tvrdio da nije ispitan u istrazi kao osumnjičeni, već da ga sud nije saslušao na okolnosti koje se tiču određivanja pritvora, pa su ove tvrdnje Kantonalnog suda irelevantne za konkretan predmet. Sukladno svemu navedenom, iako je rješenje o određivanju pritvora donosio sud, Ustavni sud smatra da je nespojivo sa suštinom članka 5. stavak 3. Europske konvencije da se pritvor odredi, a da osoba u postupku inicijalnog određivanja pritvora nikako ne bude izvedena pred sud koji odlučuje o pritvoru. Sukladno tome, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju postoji kršenje prava iz članka 5. stavak 3. Europske konvencije kada se protiv prvoapelanta kao osobe lišene slobode odredi pritvor, a da ta osoba nije "odmah" izvedena pred "suca" radi saslušanja na okolnosti razloga na temelju kojih se pritvor određuje.

63. Stoga, Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prvoapelantovog prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 3. Europske konvencije.

64. Obzirom na utvrđenu povredu prvoapelantovog prava iz navedenih razloga, Ustavni sud smatra da je izlišno razmatrati ostale prvoapelantove apelacijske navode iznesene u apelaciji od 25. lipnja 2015. godine.

U odnosu na navode prvoapelanta (iznesene u dopunama apelacije broj AP 2943/15), drugoapelanta i apelanta Handžića (iznesene u apelaciji i dopuni apelacije broj 2942/15) i apelanta Šepe (iznesene u apelaciji broj AP 2944/15)

65. Iz apelacijskih navoda proizlazi da drugoapelant, te apelanti Handžić i Šepo tvrde da im je pravo na osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije prekršeno zbog toga što, prema njihovom mišljenju, u osporenim rješenjima o određivanju i produljenju pritvora nedostaju razlozi i obrazloženja u odnosu na postojanje posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, jer obrazloženje koje su o tom pitanju ponudili redoviti sudovi ne sadrži argumente u pogledu postojanja izvanrednih okolnosti, da nisu utvrdili postojanje utemeljene sumnje za svakog apelanta ponaosob da su počinili kaznena djela koja im se stavljaju na teret, jer je izreka rješenja nerazumljiva, budući da je iz njega izostavljeno navođenje pritvorske osnove iz članka 146. stavak 1. točka d), zbog čega apelanti ne znaju zbog kojeg razloga im je pritvor određen i da je njihov priziv trebalo usvojiti, a ne odbiti. Također, prvoapelant je u dopunama apelacije osporio rješenja o produljenju pritvora zbog nepostojanja posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) i iz razloga što sud nije obrazložio postojanje mogućnosti izricanja mjera zabrane umjesto pritvora. Ustavni sud napominje da apelanti nisu eksplicitno naveli da se pozivaju i na kršenje principa iz članka 5. stavak 3. Europske konvencije, već da tvrdnje o kršenju ovog članka proizlaze i da se vezuju za kršenje članka 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije.

66. U svezi sa apelacijskim navodima da u osporenim rješenjima nedostaju razlozi i obrazloženja u odnosu na postojanje utemeljene sumnje da su drugoapelant, te apelanti Handžić i Šepo počinili kaznena djela koje im se stavljaju na teret, Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da je, u smislu članka 146. stavak 1. ZKPFBiH, opći uvjet za određivanje i produljenje pritvora postojanje utemeljene sumnje da je određena osoba izvršila kazneno djelo. Također, Ustavni sud podsjeća na to da je Europski sud istaknuo da standardi koje nameće članak 5. stavak 1.c. Europske konvencije predviđaju da je postojanje utemeljene sumnje da je osoba lišena slobode počinila kazneno djelo koje joj se stavlja na teret conditio sine qua non za određivanje ili produljenje pritvora. Međutim, to nakon

određenog vremena nije dovoljno, pa se mora procijeniti postoje li za pritvor relevantni i dovoljni razlozi (vidi, Europski sud, Trzaska protiv Poljske, presuda od 11. srpnja 2000. godine, aplikacija broj 25792/94, stavak 63). Prema daljnjem stajalištu Europskog suda, opravdanost pritvora ovisi i o okolnostima konkretnog slučaja koje moraju biti takve da upućuju na postojanje općeg (javnog) interesa koji je tako važan i značajan da, usprkos presumpciji nevinosti, preteže nad principom poštivanja slobode pojedinca.

67. Također, Ustavni sud ukazuje na to da odredba članka 5. stavak 3. Europske konvencije zahtijeva da osoba bude lišena slobode sukladno članku 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije, tj. da je lišavanje "zakonito" u smislu navedenog članka, a obuhvaća podjednako i proceduralnu i materijalnu zaštitu takvih osoba. Europski sud za ljudska prava je zaključio da poštivanje članka 5. stavak 3. Europske konvencije zahtijeva da sudska vlast preispita sva pitanja u svezi sa pritvorom, te da odluku o pritvoru donese pozivajući se na objektivne kriterije predviđene zakonom.

68. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi u obrazloženju rješenja o određivanju i produljenju pritvora naveli brojne dokaze na temelju čije su ocjene i analize zaključili da postoji utemeljena sumnja da su svi apelanti počinili kaznena djela koja im se stavljaju na teret. Naime, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi u obrazloženjima svojih odluka prvenstveno ukazali na iskaze saslušanih svjedoka (koje su pri tome na potpuno jasan i zadovoljavajući način interpretirali u obrazloženjima svojih odluka), kao i na ostale dokaze u spisu, te u svezi s tim zaključili da iz tih dokaza proizlazi utemeljena sumnja da su svi apelanti počinili kaznena djela koja im se stavljaju na teret. Prema mišljenju Ustavnog suda, navedene okolnosti na kojima su redoviti sudovi zasnovali svoje odluke u pogledu postojanja utemeljene sumnje takvog su karaktera da mogu uvjeriti objektivnog promatrača da je moguće da su svi apelanti počinili kaznena djela povodom kojih se vodi predmetni postupak, u smislu standarda članka 5. stavak 1. točka c. Europske konvencije.

69. Dalje, Ustavni sud podsjeća na to da, sukladno zakonu, pritvor može biti određen i produljen samo kada je, uz postojanje utemeljene sumnje da je kazneno djelo počinjeno, ispunjen i jedan od posebnih razloga za određivanje, odnosno produljenje pritvora propisan zakonom. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da su u konkretnom slučaju redoviti sudovi utvrdili da je, osim postojanja utemeljene sumnje kao opće pretpostavke za određivanje mjere pritvora apelantima, ispunjen i drugi kumulativni uvjet, odnosno da u konkretnom slučaju postoji poseban pritvorski razlog iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. Međutim, apelanti smatraju da taj razlog za određivanje i produljenje pritvora u predmetnom slučaju nije dovoljno konkretiziran, odnosno obrazložen. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da se, prema članku 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, pritvor može odrediti, odnosno produljiti u izvanrednim okolnostima, i to ako se radi o kaznenom djelu za koje se može izreći kazna zatvora deset godina ili teža kazna, a koje je posebice teško, obzirom na način izvršenja ili posljedice kaznenog djela, ako bi puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.

70. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća na to da, prema stajalištu Europskog suda, određena kaznena djela zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na njih mogu uzrokovati socijalne nemire, te da se time može opravdati određivanje pritvora barem neko vrijeme. U iznimnim okolnostima taj faktor se, stoga, može uzeti u obzir u smislu Europske konvencije. To u svakom slučaju važi ako nacionalno zakonodavstvo priznaje pojam narušavanja javnog reda kao neposrednu posljedicu nekog kaznenog djela. Međutim, ta osnova se može smatrati


relevantnom i dovoljnom samo pod uvjetom da se zasniva na činjenicama iz kojih jasno proizlazi da bi puštanje osumnjičenog na slobodu odista narušilo javni red. Konačno, pritvaranje će biti zakonito samo ako je javni red i dalje stvarno ugrožen. Produljenje pritvora ne može se koristiti kao anticipacija zatvorske kazne (vidi, Europski sud, Letellier protiv Francuske, presuda od 26. lipnja 1991. godine, stavak 51, i I. A. protiv Francuske, presuda od 23. rujna 1998. godine, stavak 104). Ovakvo stajalište je slijedio i Ustavni sud u svojoj Odluci broj AP 1971/14 (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1971/14 od 17. rujna 2014. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Također, Ustavni sud podsjeća na to da i Komitet ministara Vijeća Europe smatra da se ova osnova može koristiti kao opravdanje za pritvor samo u slučaju da postoje suštinski dokazi o reakciji na teško kazneno djelo poput ubojstva. Jedino nastanak iznimne situacije može učiniti pritvor neophodnim (vidi Preporuku (2006)13 Komiteta ministara Vijeća Europe o zadržavanju u pritvoru, uvjetima u pritvoru i mehanizmima zaštite od zloupotrebe (C/M Rec (2006) 13)).

71. Ustavni sud, s tim u svezi, prije svega primjećuje da domaće zakonodavstvo priznaje pojam narušavanja javnog reda kao neposrednu posljedicu nekog kaznenog djela. Dalje, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi prilikom ispitivanja postojanja posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH u odnosu na sve apelante ukazali na visinu propisane kazne zatvora za predmetna kaznena djela (kao objektivnog uvjeta za postojanje tog pritvorskog razloga), na okolnosti pod kojima su kaznena djela učinjena, na način izvršenja i posljedice koje su ta djela ostavila "ne samo na uposlenike tvrtke 'Bosnalijek' nego i na proračune Kantona Sarajevo i FBiH", kao i činjenice da su, kako je navedeno, "u teškoj situaciji koja vlada u državi radnici predmetne tvrtke protestirali zbog takvog stanja u tvrtki". Redoviti sudovi su u svezi s tim zaključili da bi puštanje apelanata na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda.

72. Ustavni sud ukazuje i na to da, u smislu uspostavljenih standarda Europskog suda, samo postojanje pretpostavke i apstraktno navođenje da bi puštanje na slobodu osumnjičenih moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda nije dovoljno, već se moraju navesti konkretne okolnosti koje kao takve nedvojbeno ukazuju na to da će do toga i doći (vidi, Europski sud, odluka od 14. rujna 2009. godine u predmetu Makarov protiv Rusije, aplikacija broj 15217/07). Dovodeći navedene standarde u svezu sa okolnostima konkretnog slučaja, Ustavni sud zapaža da redoviti sudovi, osim ukazivanja na težinu i brojnost kaznenih djela i zaprijećene kazne (pozivanje koje ne može predstavljati dovoljnu osnovu za određivanje pritvora iz ovog razloga), nisu ukazali na postojanje takvih okolnosti iz kojih bi proizlazilo da bi puštanjem apelanata na slobodu odista bio narušen javni red, odnosno da postoji stvarna prijetnja narušavanju javnog reda u smislu navedenih stajališta Europskog suda, odnosno iz obrazloženja osporenih odluka ne proizlazi da u okolnostima konkretnog slučaja postoje "suštinski dokazi o reakciji na teško kazneno djelo".

73. Dalje, Ustavni sud smatra da je pozivanje redovitih sudova na činjenicu da su radnici predmetne tvrtke iskazali svoje nezadovoljstvo protestima pred tvrtkom (2013. godine), dakle, dvije godine prije nego što se odlučivalo o određivanju pritvora apelantima, proizvoljno u pogledu postojanja izvanrednih okolnosti kao osnove za određivanje pritvora sukladno odredbama članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. Naime, Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi iznijeli samo pretpostavku da bi puštanje apelanata na slobodu predstavljalo stvarnu opasnost za narušavanje javnog reda pri čemu su se oslonili isključivo na događaje iz 2013. godine, ne uzimajući u obzir protek vremena od navedenih događaja do danas, te

propuštajući da utvrde postojanje okolnosti u vremenu relevantnom za određivanje pritvora. Samim tim, prema stajalištu Ustavnog suda, u potpunosti je izostala analiza okolnosti relevantnih za trenutačnu situaciju u pogledu postojanja stvarne prijetnje za narušavanje javnog reda. Pri tome Ustavni sud smatra da i pozivanje redovitih sudova na medijsku pozornost koju ima predmetni slučaj, također, ne može, u smislu navedenih standarda, biti osnova za tvrdnju da će puštanjem na slobodu apelanata uslijediti narušavanje javnog reda, jer postojanje medijske pozornosti ne povlači samo po sebi i stvarnu opasnost od narušavanja javnog reda.

74. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud, podržavajući praksu Europskog suda u predmetima koji su sa ovog aspekta pokretali slična pravna pitanja (mutatis mutandis, Lakatoš protiv Srbije, presuda od 7. siječnja 2014. godine, stavak 97), smatra da su redoviti sudovi pri određivanju i produljenju pritvora apelantima iz zakonskog razloga propisanog odredbom članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, u smislu stajališta Europskog suda, postupali sa apstraktnog i formalističkog stajališta pri čemu su propustili navesti konkretne okolnosti koje opravdavaju zaključak tog suda da će puštanje apelanata na slobodu rezultirati stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda u smislu odredaba članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. Pored toga, a u odnosu na rješenja o produljenju pritvora, Ustavni sud još jednom ukazuje na standarde Europske konvencije prema kojima je sud, prilikom donošenja odluke o produljenju pritvora, obvezan sa dužnom pozornošću razmotriti jesu li razlozi na temelju kojih je pritvor prvobitno određen i dalje primjenljivi. Ovo stoga što su sudovi dužni voditi računa o proteku vremena obzirom na to da pritvorski razlozi nisu okolnosti stalne naravi, već su podložni promjenama i s vremenom mogu izgubiti na značaju. Pritom Ustavni sud zapaža da su redoviti sudovi u navedenim rješenjima kojima je apelantima pritvor produljen u potpunosti prihvatili razloge na kojima se temeljilo rješenje o određivanju pritvora, navodeći (u rješenju Vrhovnog suda) da "imajući u vidu navedeno (težinu kaznenih djela i visinu kazne), kao i da je 'Bosnalijek', u kojem je uposleno više stotina radnika, već dulje vremena u žiži interesiranja javnosti, te da su radnici te tvrtke već javno izražavali nezadovoljstvo stanjem u 'Bosnalijeku'". Ustavni sud zapaža da su i Vrhovni sud, kao i prvostupanjski sud zaključili da "utvrđenje postojanja utemeljene sumnje da radnje apelanata i suosumnjičenih, od kojih su većina bili rukovodeći radnici 'Bosnalijeka', koji su pravnim i fizičkim osobama pribavili višemilijunsku imovinsku korist, a time pričinili štetu 'Bosnalijeku', predstavlja okolnost koja ukazuje da bi njihovo puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda". Dakle, nepobitno je da iz navedenog obrazloženja ne proizlazi da su redoviti sudovi prilikom donošenja rješenja o produljenju pritvora apelantima izvršili analizu predmetnih činjenica u kontekstu današnjih okolnosti u svezi sa konkretnim slučajem zbog čega Ustavni sud smatra da ni ta rješenja, kao ni rješenja o određivanju pritvora, ne zadovoljavaju standarde Europske konvencije.

75. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je osporenim rješenjima o određivanju pritvora prekršeno pravo drugoapelanta i apelanata Handžića i Šepe na osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c, te stavak 3. istog članka Europske konvencije, a rješenjem o produljenju pritvora prekršeno je pravo prvoapelanta, drugoapelanta i apelanta Handžića na osobnu slobodu i sigurnost iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c, te stavak 3. istog članka Europske konvencije.

Alternativne mjere

76. Osim toga, Ustavni sud podsjeća i da, prema praksi Europskog suda, a što proizlazi i iz relevantnih odredaba


ZKPFBiH, redoviti sudovi trebaju najprije razmotriti izricanje blažih mjera prilikom odlučivanja o određivanju mjere pritvora. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud u osporenim rješenjima naveo da se drugim alternativnim mjerama (mjerama zabrane) u konkretnom slučaju ne bi mogla ostvariti svrha zbog koje se određuje pritvor, te da u tom smislu, osim navedenog paušalnog navoda, nisu ponuđeni razlozi koji bi opravdali ovaj zaključak.

77. Imajući u vidu navedeni zaključak, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebice razmatrati ostale navode apelanata.

U odnosu na navode iz predmeta broj AP 2930/15

78. Ustavni sud podsjeća da apelacijski navodi pokreću pitanje jesu li apelanti bili nezakonito u pritvoru u razdoblju od 8. do 11. lipnja 2015. godine, odnosno razdoblju od tri dana u kojem nije bilo odluke suda o pritvoru apelanata, jer je rješenje o određivanju pritvora od 29. svibnja 2015. godine ukinuto.

79. S tim u svezi, obzirom na to da je Ustavni sud u prethodnim točkama ove odluke zaključio da je osporenim rješenjima, koja su bila temelj za držanje apelanata u pritvoru, između ostalog i u razdoblju od 8. do 11. lipnja 2015. godine, povrijeđeno pravo apelanata iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije, Ustavni smatra da stoga nije svrsishodno da posebice razmatra navode apelanata iz apelacije broj AP 2930/15.

80. U odnosu na zahtjev prvoapelanta, drugoapelanta i apelanta Handžića da se Vlada Kantona Sarajevo obveže naknaditi troškove za sastav apelacije, Ustavni sud podsjeća da Pravilima Ustavnog suda nije propisano da apelanti imaju pravo na troškove sastava apelacije, te da stoga troškovi sastava apelacije padaju isključivo na teret apelanata.

81. Iako je Ustavni sud utvrdio povredu ustavnih prava na slobodu i sigurnost na koje se apelanti pozivaju, obzirom na to da je rješenjem od 11. lipnja 2015. godine vremenski određeno trajanje pritvora, te da prema tom rješenju pritvor drugoapelantu i apelantima Handžiću i Šepi može trajati do 27. lipnja 2015. godine ili do nove odluke suda, a prema prvoapelantu do (kako je sud naveo) "31. lipnja" 2015. godine ili do nove odluke suda, što znači da je pritvor prema ovom rješenju istekao, pa stoga nije bilo osnove za donošenje odluke o ukidanju osporenih rješenja o pritvoru. Ustavni sud smatra da je dovoljno to što je ukazao na propuste pri utvrđivanju mjere pritvora, naglašavajući da redoviti sud pri određivanju mjere pritvora mora osigurati garancije koje su dane odredbama članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine, kao i člankom 5. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

82. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 3. u svezi sa stavkom 1.c) Europske konvencije kada se protiv prvoapelanta kao osobe lišene slobode odredi pritvor, a da nije "odmah" izvedena pred "suca" radi saslušanja na okolnosti razloga na temelju kojih se pritvor određuje.

83. Također, Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava iz članka II/3.(d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1.c) i stavak 3. Europske konvencije kada odluke o određivanju i produljenju pritvora, i pored toga što sadrže dovoljne i jasne razloge za postojanje utemeljene sumnje da su apelanti počinili kaznena djela koja su im stavljena na teret kao općeg razloga za određivanje pritvora, istodobno ne sadrži dovoljne i jasne razloge za postojanje osnova prema posebnom pritvorskom razlogu iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH.

84. Na temelju članka 18. stavak (3) točka l) i članka 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

85. Obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebice razmatrati prijedloge apelanata za donošenje privremenih mjera.





предмету број АП 2930/15, рјешавајући апелације Едина Арсланагића и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (3) тачка л) и члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 16. септембра 2015. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усвајају апелације Едина Арсланагића,

Амара Арсланагића, Шефика Ханџића и Хасана Шепе. Утврђује се повреда члана II/3д) Устава Босне и

Херцеговине и члана 5 став 1ц) и став 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода:

а) Едина Арсланагића, Амара Арсланагића и Шефика Ханџића у односу на Рјешење Врховног суда Федерације БиХ број 09 0 К 021547 15 Кж од 9. јула 2015. године и Рјешење Кантоналног суда у Сарајеву број 09 0 К 021547 15 Кв 4 од 26. јуна 2015. године, као и

б) Едина Арсланагића, Амара Арсланагића, Шефика Ханџића и Хасана Шепе у односу на рјешењā Кантоналног суда у Сарајеву бр. 09 0 К 021547 15 Кв 3 од 17. јуна 2015. године и 09 0 К 021547 15 Кпп 14 од 11. јуна 2015. године.

Одбацује се као недопуштена апелација Хасана Шепе поднесена против рјешењā Кантоналног суда у Сарајеву бр. 09 0 К 021547 15 Кв 3 од 17. јуна 2015. године и 09 0 К 021547 15 Кпп 14 од 11. јуна 2015. године у односу на право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због тога што је преурањена.



1. Един Арсланагић, Амар Арсланагић и Шефик Ханџић (у даљњем тексту: првоапелант, другоапелант и апелант Ханџић или заједно: апеланти) из Сарајева, које заступа Адвокатска канцеларија Нермин Вила из Сарајева, поднијели су 12. јуна 2015. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) због наводног незаконитог боравка у притвору у периоду од 8. до 12. јула 2015. године у предмету Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 09 0 К 021547 15. Апеланти су затражили да Уставни суд донесе привремену мјеру којом ће наложити Кантоналном суду и


Казнено-поправном заводу Сарајево (у даљњем тексту: КПЗ Сарајево) да их одмах пусте из притвора. Предметна апелација је регистрована под бројем АП 2930/15.

2. Другоапелант и апелант Ханџић, које заступају Сенка Ножица и Нермин Вила, адвокати из Сарајева, поднијели су 25. јуна 2015. године апелацију Уставном суду против рјешењā Кантоналног суда бр. 09 0 К 021547 15 Кв 3 од 17. јуна 2015. године и 09 0 К 0221547 15 Кпп 14 од 11. јуна 2015. године (у даљњем тексту: оспорена рјешења или рјешење од 17. јуна 2015. године и рјешење од 11. јуна 2015. године). Затражили су да Уставни суд донесе привремену мјеру којом би укинуо оспорена рјешења и наложио њихово пуштање на слободу. Затим су 1. јула 2015. године допунили апелацију, обавијестивши Уставни суд да им је притвор продужен за још два мјесеца Рјешењем Кантоналног суда број 09 0 К 012547 15 Кв 4 од 26. јуна 2015. године (у даљњем тексту: рјешење од 26. јуна 2015. године), те да апелационе наводе проширују и на то рјешење. Предметна апелација је регистрована под бројем АП 2942/15. Другоапелант и апелант Ханџић су 4. августа 2015. године доставили допуну предметне апелације којом су оспорили и Рјешење Врховног суда ФБиХ (у даљњем тексту: Врховни суд) број 09 0 К 021547 15 Кж од 9. јула 2015. године.

3. Уставном суду су, у име првоапеланта, против истих оспорених рјешења, такође 25. јуна 2015. године, апелацију поднијели и Едина Решидовић, Сенка Ножица, Нермин Вила и Вахидин Кадић, адвокати из Сарајева. Првоапелант је предложио у апелацији да Уставни суд донесе привремену мјеру "којом се апелант одмах има пустити на слободу". Првоапелант је 1. јула 2015. године допунио апелацију, оспоравајући рјешење од 26. јуна 2015. године, а 4. августа 2015. године допунио је апелацију оспоравајући Рјешење Врховног суда о продужењу притвора број 09 0 К 021547 15 Кж од 9. јула 2015. године. Предметна апелација је регистрована под бројем АП 2943/15.

4. Хасан Шепо (у даљњем тексту: апелант Шепо) из Сарајева, којг заступа Сенад Крехо, адвокат из Сарајева, поднио је 25. јуна 2015. године апелацију Уставном суду против истих оспорених рјешења (о одређивању притвора). Апелант Шепо је затражио да Уставни суд донесе привремену мјеру којом би му се укинуо притвор. Предметна апелација је регистрована под бројем АП 2944/15.


5. С обзиром на то да су Уставном суду достављене четири апелације које се односе на исти чињенични и правни основ, Уставни суд је, у складу са чланом 32 став 1 Правила Уставног суда, донио одлуку о спајању апелација бр. АП 2930/15, АП 2942/15, АП 2943/15 и АП 2944/15 у којима ће се водити један поступак и донијети једна одлука под бројем АП 2930/15.

6. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда и Кантоналног тужилаштва Кантона Сарајево (у даљњем тексту: Тужилаштво) затражено је 6, 7. и 9. јула 2015. године да доставе одговоре на апелације. Такође, од Кантоналног суда и Врховног суда је 26. августа 2015. године затражен одговор на допуне апелација у предметима бр. АП 2942/15 и АП 2943/15.

7. Тужилаштво и Кантонални суд су доставили одговоре на апелације 8, 9. и 10. јула 2015. године. Врховни суд је доставио одговор на допуне апелација у предметима бр. АП 2942/15 и АП 2943/15 2. септембра, Кантонални суд 3. септембра 2015. године, а Тужилаштво 8. септембра 2015. године.

8. Осим тога, Уставни суд је у предмету број АП 2943/15 дописом од 23. јула 2015. године затражио од

Кантоналног суда информацију да ли је првоапеланта у току поступка вођеног поводом приједлога Тужилаштва од 28. маја 2015. године за одређивање мјере притвора првоапеланту и другим осумњиченим, након што је лишен слободе, лично саслушао суд на околности разлога због којих се притвор предлаже, те уколико јесте, да достави и релевантну документацију, која то потврђује на коју је Кантонални суд 24. јула 2015. године доставио одговор.



10. Тужилаштво води истрагу против апеланата и других - пет поименично наведених лица (у даљњем тексту: остали осумњичени) због кривичног дјела организовани криминал из члана 342 ст. 3 и 2 Кривичног закона ФБиХ (у даљњем тексту: КЗФБиХ) у вези са кривичним дјелима злоупотреба положаја или овлаштења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, пореска утаја из члана 273 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, кривотворење службене исправе из члана 389 ст. 1 и 2 КЗФБиХ и склапање штетног уговора из члана 252 став 2 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, а све у вези са чл. 31 и 55 КЗФБиХ. Тужилаштво је, поступајући у конкретном предмету, 28. маја 2015. године Кантоналном суду поднијело приједлог за одређивање мјере притвора апелантима и осталим осумњиченим. У приједлогу је, између осталог, наведено да је Тужилаштво 27. маја 2015. године у предметној истрази спровело акцију лишавања слободе осумњичених, али да првоапелант и још један осумњичени нису пронађени на пријављеним адресама, па је предложено да се према њима изда наредба за расписивање међународне потјернице, јер се они налазе у иностранству.

Првобитна рјешења о одређивању притвора

11. Одлучујући о приједлогу Тужилаштва, судија за претходни поступак Кантоналног суда је донио Рјешење број 09 0 К 021547 15 Кпп 11 од 29. маја 2015. године (у даљњем тексту: рјешење од 29. маја 2015. године) којим је свим апелантима и другим - пет поименично наведених лица (у даљњем тексту: остали осумњичени) одредио притвор у трајању од једног мјесеца, који по том рјешењу може да траје према другоапеланту, апеланту Ханџићу и апеланту Шепи (и осталим осумњиченим) до 27. јуна 2015. године или до нове одлуке суда, а за првоапеланта и осумњиченог Б.К. одређено је да ће се притвор рачунати од дана и часа лишавања слободе. Образложено је да је, након што су апеланти и остали осумњичени изабрали браниоце, браниоцима, апелантима и осталим осумњиченим достављен приједлог Тужилаштва за одређивање притвора и CD-ови са садржином доказа, те је заказано и одржано рочиште у присуству апеланата и осталих осумњичених и њихових бранилаца, осим првоапеланта који је био недоступан. Наведено је да је умјесто првоапеланта рочишту приступила, у својству његовог браниоца, адвокат Едина Решидовић, те да су се на том рочишту и адвокати Сенка Ножица и Нермин Вила изјаснили да га, такође, заступају у конкретном предмету.

12. У образложењу је, даље, наведено да је судија за претходни поступак размотрио могућност за изрицање неке од мјера забране умјесто притвора за апеланте и остале осумњичене, те да је закључио да околности случаја указују да нема мјеста за изрицање мјера забране умјесто притвора, будући да се сви осумњичени терете за почињено кривично дјело организовани криминал и остала прецизирана кривична дјела, те да се с обзиром на тежину кривичних дјела – која је починило више лица, запријећене казне, начин


и околности извршења дјела и због тога што се ради о 15 кривичноправних радњи, како је наведено, сврха може постићи једино мјером притвора. Наведено је да основана сумња да су апеланти и остали осумњичени починили кривична дјела која су предмет истраге произилази из материјалних доказа и исказа свједока таксативно наведених за сваку од 15 чињенично описаних кривичноправних радњи из приједлога за одређивање притвора, који су детаљно прецизирани на 21. страници предметног рјешења (од 4. до 24. странице). С тим у вези је наведено да се, након увида у спис, судија за претходни поступак сагласио са приједлогом Тужилаштва за одређивање притвора првоапеланту, другоапеланту и осумњиченом Б.К. због разлога прописаних чланом 146 став 1 тач. а), б), ц) и д) ЗКПФБиХ, а апелантима Ханџићу и Шепи и осталим поименично наведеним осумњиченим због разлога прописаних чланом 146 став 1 тач. б), ц) и д) истог закона.

13. Против наведеног рјешења апеланти и остали осумњичени (изузев осумњиченог Б.К.) су поднијели жалбе Кантоналном суду који је Рјешењем број 09 0 К 021547 15 Кв од 8. јуна 2015. године (у даљњем тексту: рјешење од 8. јуна 2015. године) жалбе дјелимично уважио, оспорено рјешење укинуо и предмет вратио на поновно одлучивање. У образложењу рјешења Кантонални суд је, између осталог, истакао да у оспореном рјешењу недостају индивидуализовани разлози за постојање основане сумње за сваког од осумњиченог. Наиме, Кантонални суд је указао да, у случају постојања више осумњичених лица као што је то случај у конкретном предмету, гдје постоји девет осумњичених лица, основана сумња мора да буде индивидуализована за сваког од њих појединачно и у рјешењу морају да се наведу конкретне чињенице и околности које сваког од осумњичених могу да доведу у везу са инкриминисаним дјелом које му се ставља на терет. Будући да је то изостало, Кантонални суд је закључио да је тиме почињена битна повреда одредаба члана 312 став 1 тачка к) ЗКПФБиХ. У рјешењу је наложено судији за претходни поступак да у поновном поступку отклони уочене недостатке, те да, након брижљиве и савјесне оцјене свих релевантних околности, узме у обзир и друге наводе из жалби слиједом чега ће моћи, како је наведено, донијети правилну и на закону засновану одлуку.

14. Из копије поднеска који је пуномоћник првоапеланта, другоапеланта и апеланта Ханџића доставио уз апелацију произилази да је тај пуномоћник 10. јуна 2015. године Кантоналном суду предао захтјев за тренутно пуштање апеланата из притвора због тога што судија за претходни поступак, у року од 24 часа од момента доношења рјешења од 8. јуна 2015. године, није донио ново рјешење, па је, према његовом ставновишту, свако задржавање апеланата у притвору након тога датума незаконито, јер нема одговарајућег рјешења надлежног суда.

Поновни поступак окончан оспореним рјешењима

15. Одлучујући у поновном поступку, Кантонални суд (судија за претходни поступак) је донио рјешење од 11. јуна 2015. године којим је апелантима и осталим осумњиченим одређен притвор у трајању од једног мјесеца, који према том рјешењу другоапеланту, те апелантима Ханџићу и Шепи може да траје до 27. јуна 2015. године или до нове одлуке суда, а за првоапеланта до "31. јуна" 2015. године до 15 часова или до нове одлуке суда. Наведеним рјешењем је одбијен приједлог Тужилаштва за одређивање притвора осталим (четворо) осумњиченим и одређено је да ти осумњичени имају одмах да се пусте на слободу, а умјесто мјере притвора изречене су им мјере забране.

16. Кантонални суд је истакао да је приликом поновног одлучивања оцијенио и могућност изрицања мјера забране и за апеланте и да је при томе узео у обзир све околности конкретног случаја, те да је закључио да се у односу на њих изреченим мјерама не би остварила сврха обезбјеђења њиховог присуства и успјешног вођења кривичног поступка. С тим у вези је поновио за која кривична дјела се сумњиче, те да је, поред тежине тих кривичних дјела, која је починило више лица, запријећених казни, начина и околности њиховог извршења, оцијенио и бројност кривичноправних радњи по извршиоцима, те да је закључио да за апеланте та сврха може да се постигне само мјером притвора.

17. Даље, у образложењу рјешења Кантонални суд је констатовао да је првоапелант, након што му је притвор одређен рјешењем од 29. маја 2015. године, допутовао 31. маја 2015. године из иностранства у Сарајево, када је лишен слободе и предат у КПЗ Сарајево на издржавање мјере притвора.

18. При томе Уставни суд запажа да из образложења предметног рјешења (од 11. јуна 2015. године) произилази да суд у поновном поступку није одржао рочиште, нити је саслушао првоапеланта на околности разлога због којих је предложен притвор, већ је одлуку донио, како је наведено, "[н]акон детаљнијег увида у спис предмета".

19. Затим, Кантонални суд је закључио да у конкретном случају постоји основана сумња да су сви апеланти и други поименично наведени осумњичени починили кривична дјела која су им стављена на терет као општи разлог за одређивање притвора. Даље, у погледу посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка а) ЗКПФБиХ, Кантонални суд је закључио да је Тужилаштво у приједлогу за одређивање притвора у довољној мјери конкретизовало разлоге из којих произилази да постоје околности које указују на опасност од бјекства уколико би првоапелант и другоапелант боравили на слободи, те им је по том основу одредило притвор.

20. У погледу посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, Кантонални суд је закључио да су се испунили сви услови прописани законом за одређивање притвора по том основу свим апелантима о чему је дао образложење на стр. 33. и 34. свог рјешења. Наиме, у погледу посебних разлога за одређивање притвора из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ у односу на сву четворицу апеланата, наведено је да им се на терет ставља извршење кривичних дјела организовани криминал (члан 342 ст. 2 и 3 КЗФБиХ) у вези са кривичним дјелима злоупотреба положаја или овлашћења (члан 383 став 3 у вези са ставом 1 истог члана КЗФБиХ), пореска утаја (члан 273 став 3 у вези са ставом 1 истог члана КЗФБиХ), кривотворење службене исправе (члан 389 ст. 1 и 2 КЗФБиХ), склапање штетног уговора (члан 252 став 2 у вези са ставом 1 истог члана КЗФБиХ), дакле, више кривичних дјела за која може да се изрекне казна затвора у трајању од 10 година, чиме је испуњен први кумулативни услов за одређивање притвора по овом основу. Даље је наведено да, имајући у виду бројност кривичноправних радњи, затим, да постоји основана сумња да су апеланти наведена кривична дјела починили као припадници групе за организовани криминал која је дејствовала у периоду од 2002. године до 2012. године на простору Кантона Сарајево, ФБиХ и шире, да су сви предузимали радње закључивања штетних уговора, поступали плански разрађеним методама на организован уходан начин са појачаном упорношћу за прибављањем имовинске користи чињењем кривичних дјела са јасним циљем стицања противправне имовинске користи. Према оцјени Кантоналног суда-судије за претходни поступак, у


конкретном случају се ради о посебно тешким кривичним дјелима с обзиром на начин извршења и посљедице наношења велике имовинске штете "Босналијеку", запосленицима, буџету Кантона Сарајево и ФБиХ, да се ради о коруптивним кривичним дјелима у сегменту привредног криминала са којим је упозната јавност, што изазива негодовање и револт грађана који изражавају незадовољство путем јавних окупљања, штрајкова, тражења својих права и да их заштити држава. Ово посебно имајући у виду, како је наведено у рјешењу, да су радници "Босналијека" у току 2013. године мјесецима штрајковали испред зграде "Босналијека" у вријеме када су првоапелант, другоапелант и апелант Ханџић били на челу "Босналијека" и да су радници тада тажили смјену управе. Наведено је и да се ради о атипичном начину извршења кривичних дјела у вријеме када је економска ситуација у Кантону Сарајево и у држави лоша због чега све наведене околности, како је образложио Кантонални суд-судија за претходни поступак, попримају карактер ванредних околности које могу да изазову стварну пријетњу нарушавању јавног реда и кредибилитета и вјере грађана у правни систем. Због наведеног, закључено је да су се у односу на све апеланте стекли сви услови за одређивање притвора из посебног законског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. Имајући у виду наведено, Кантонални суд-судија за претходни поступак је донио рјешење као у диспозитиву.

21. Кантонални суд је (у вијећу од тројице судија) донио рјешење од 17. јуна 2015. године којим је одбио као неосноване жалбе које су Тужилаштво, те браниоци апеланата (и браниоци осталих осумњичених) изјавили против првостепеног рјешења тог суда.

22. У образложењу је, између осталог, наведено да су неосновани жалбени приговори свих апеланата истакнути у погледу наводне повреде одредаба кривичног поступка а које се односе на недовољан број датих разлога у образложењу оспореног рјешење, јер, како је образложио тај суд, у прилог основаној сумњи да су они починили дјела која им се стављају на терет нису само побројани докази за успостављање овог темељног разлога за одређивање притвора него су дати и потребни и довољни разлози које прихвата и тај суд. Наведено је да се неосновано истиче и да су из изреке испуштени посебни законски разлози на основу којих је притвор одређен, јер се очито ради о омашци приликом писања пресуде, будући да је у образложењу оспореног рјешења децидирано опредијељено из којих законских основа и у односу на које осумњичене је то учињено.

23. Кантонални суд је навео да се у погледу посебних законских разлога за одређивање притвора првоапеланту и другоапеланту, према његовој оцјени, оправданим указују жалбени приговори који се односе на неаргументованост датих разлога у односу на члан 146 став 1 тачка а) ЗКПФБиХ на основу којих им је, између осталог, притвор одређен. Међутим, насупрот жалбеним приговорима бранилаца свих апеланата, Кантонални суд је закључио да су у оспореном рјешењу дати увјерљиви и јасни разлози за постојање свих законских разлога за одређивање притвора свим апелантима из посебног притворског разлога прописаног тачком д) став 1 члан 146 ЗКПФБиХ, а које прихвата и тај суд. Према образложењу Кантоналног суда, неосновани су и наводи апеланата да у односу на њих суд није размотрио могућност изрицања блажих мјера, јер је, како је навео Кантонални суд, исто учињено у образложењу рјешења од 11. јуна 2015. године. Имајући у виду све наведено, Кантонални суд је закључио да је на основу одредаба члана 337 став 3

ЗКПФБиХ потребно жалбе одбити као неосноване, те је донио рјешење као у диспозитиву.

Рјешења о продужењу притвора

24. Након тога Кантонални суд је Рјешењем број 09 0 К 021547 15 Кв 4 од 26. јуна 2015. године продужио притвор апелантима за два мјесеца који, према том рјешењу, може да траје до 26. августа 2015. године или до нове одлуке суда. У образложењу су поновљене чињенице истакнуте у претходним тачкама ове одлуке. Кантонални суд је истакао да, након оцјене и анализе сваког од доказа засебно, као и свих доказа заједно, сматра да постоји довољно чињеница и околности које указују на то да постоји основана сумња да су апеланти и остали осумњичени починили предметна кривична дјела прецизирана у претходним тачкама ове одлуке. Осим тога, а имајући у виду и разлоге у вези са односом јавности према наведеним дјелима која су предмет конкретне истраге, Кантонални суд је закључио да су се стекли услови за продужење притвора апелантима због разлога прописаних чланом 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. У образложењу је наведено и да је тај суд претходно размотрио и могућност изрицања блажих мјера у смислу члана 137 став 2 ЗКПФБиХ апелантима умјесто мјере притвора, па и мјера забране из члана 140 ЗКПФБиХ. С тим у вези је закључено да тај суд сматра да сврха не би могла да се оствари блажом мјером од притвора, па ни мјерама забране а имајући при томе у виду природу и тежину предметног кривичног дјела и начин његовог извршења за које су сви саосумњичени, према закључку тог суда, основано сумњиви да су га учинили, те је имајући у виду све наведено, Кантонални суд донио рјешење као у диспозитиву.

25. Из образложења предметног рјешења произилази да је првоапеланту на сједници вијећа Кантоналног суда одржаној 26. јуна 2015. године омогућено да се изјасни о приједлогу Тужилаштва за продужење притвора, што је првоапелант и учинио.

26. Против наведеног рјешења апеланти и Тужилаштво су поднијели жалбе Врховном суду, који је Рјешењем број 09 0 К 021547 15 Кж од 9. јула 2015. године одбио жалбе као неосноване. У образложењу је, између осталог, наведено да се приликом истицања приговора да у изреци рјешења није наведен законски основ за притвор првоапелант у жалби изричито позива на одредбе члана 148 став 2 ЗКПБиХ а које се односе на садржину рјешења о притвору, а не искључиво на садржину изреке рјешења о притвору. Наведено је да та одредба прописује да рјешење о притвору треба садржавати име и презиме лица које се притвара, кривично дјело које му се ставља на терет, образложење, поуку о праву на жалбу, службени печат и потпис судије који одређује притвор. Врховни суд је истакао да из наведеног произилази да законски основ за притвор није било нужно навести у самој изреци оспореног рјешења, већ да га је довољно навести у образложењу, што је и учињено. Даље је наведено да је неоснован и жалбени навод да не постоје објективни разлози због којих истрага није до дана продужења притвора окончана, па тако ни услови за продужење притвора. С тим у вези је образложено да из образложења оспореног рјешења произилази да истрага није завршена, поред осталог, и због тога што је потребно саслушати већи број свједока и прибавити потребне податке од релевантних институција, те извршити и вјештачење финансијске струке у вези са кривичноправним радњама које нису обухваћене већ обављеним вјештачењем због чега су, према мишљењу тог суда, ови жалбени наводи неосновани.

27. Врховни суд је, даље, образложио да су неосновани и жалбени наводи да оспорено рјешење не садржи разлоге о


одлучним чињеницама у вези са постојањем основане сумње, те да је суд само побројао доказе, али да је изостала било каква садржајна анализа тих доказа у вези са постојањем општег услова за притвор појединачно за сваког осумњиченог. С тим у вези је детаљно наведено да је, насупрот тим жалбеним тврдњама, првостепени суд дао јасне и довољне разлоге на основу којих је утврдио постојање основане сумње да су апеланти починили кривична дјела која су им стављена на терет, те да је при томе у рјешењу детаљно образложено постојање основане сумње за сваког саосумњиченог понаособ, што је навео и Врховни суд у свом рјешењу. Такође је образложено да је првостепени суд дао и разлоге на основу којих је закључио да су кумулативно испуњени и сви услови за притвор према свим апелантима. Наведено је да, супротно жалбеним наводима, из оспореног рјешења произилази да је на основу вјештачења финансијске струке утврђено да су укупни трошкови који су теретили пословни резултат "Босналијека" на основу топлих оброка, коктел-партија, ресторана, чајне кухиње, закупа дворане, трошкова превоза, те трошкова робе у транзиту утврђени у износима прецизираним у рјешењу, те да те трошкове и реализацију уговора у вези с њима треба вршити првоапелант. Даље је образложено да је у оспореном рјешењу првостепени суд дао и довољне разлоге за закључак да је првоапелант дејствовао као организатор ове групе за организовани криминал с обзиром на то да су сви послови, односно закључени уговори ишли преко првоапеланта који је био на врху хијерархије, те да су остали апеланти и саосумњичени чинили чланове предметне организоване групе.

28. Осим тога, Врховни суд је образложио да су неосновани жалбени наводи у вези са постојањем посебних услова за притвор из основа члана 146 став 1 тачка д) ЗКПБиХ. Врховни суд је у вези с тим навео да је првостепени суд дао одређене разлоге који се односе на закључак о постојању основане сумње да се ради о посебно тешким кривичним дјелима како због начина извршења, тако и због настале посљедице у виду вишемилионске штете за "Босналијек". Поред тога, Врховни суд је навео да је учињење предметних дјела праћено ванредним околностима које, и према оцјени тог суда, произилазе из постојања основане сумње да су сви осумњичени наведена кривична дјела починили у групи за организовани криминал у којој се налазило више лица, која је дејствовала у дугом временском периоду од 2002. године до 2012. године на простору Кантона Сарајево и шире, да су осумњичени у том периоду предузели већи број кривичноправних радњи са циљем прибављања противимовинске користи и коју су, како постоји основана сумња, прибавили у милионским износима, те за исто толико оштетили "Босналијек" и да су при томе исказали нарочиту истрајност и одлучност приликом вршења ових кривичних дјела. Према мишљењу тог суда, наведено нису околности уобичајене при учињењу ове врсте кривичних дјела због чега представљају ванредне околности у смислу члана 146 став 1 тачка д) ЗКПБиХ.

29. Врховни суд је истакао да, имајући у виду наведено, као и да је "Босналијек", у коме је запослено више стотина радника, већ дуже времена у жижи интересовања јавности, те да су радници те фирме већ јавно изражавали незадовољство стањем у "Босналијеку", сматра да би утврђење постојања основане сумње да су радњама апеланта и саосумњичених, од којих су већина били руководећи радници "Босналијека", који су правним и физичким лицима прибавили вишемилионску имовинску корист а тиме причинили штету "Босналијеку", указивало на то да би њихово пуштање на слободу резултирало стварном

пријетњом нарушавању јавног реда. При томе је Врховни суд истакао да наведене околности, како је то закључио и првостепени суд, представљају конкретизоване околности у вези са кривичним дјелима која су стављена на терет апелантима због чега тај суд сматра жалбене наводе апеланата неоснованим. Осим тога, Врховни суд је навео да жалбени приговори који се односе на старосну доб првоапеланта (1945. годиште), на то да није раније осуђиван, његово уредно одазивање на позиве суда и органа гоњења, по свом значају, према мишљењу тог суда, нису околности које би могле да доведу у питање правилност оспореног рјешења. Образложено је и да, када су у питању жалбени приговори који се односе на могућност изрицања мјере забране, тај суд примјећује да су и о томе дати разлози у оспореном рјешењу. Наведено је да је, и према оцјени тог суда, првостепени суд правилно закључио да се у конкретном случају, када се узму у обзир околности и тежина извршења кривичних дјела која се апелантима стављају на терет, уз остале наведене околности, према мишљењу тог суда, сврха притвора апеланата не би могла да оствари изрицањем блажих мјера, те је одбио и ове наводе апеланата као неосноване. Имајући у виду наведено, као и разлоге у вези са одбијањем жалбе тужиоца који су дати у оспореном рјешењу, Врховни суд је донио рјешење као у изреци.

IV. Апелација

30. Сви апеланти указују на повреду права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине, те члана 5 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Апелант Шепо је указао и на повреду члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине, те члана 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције.

IV. а) Наводи из апелације број АП 2930/15

31. Кршење наведених права апеланти - првоапелант, другоапелант и апелант Ханџић, виде у непостојању одлуке суда о њиховом притвору у периоду од доношења одлуке Кантоналног суда којом је рјешење (о одређивању притвора) од 29. маја 2015. године укинуто, дакле, од 8. јуна 2015. године па даље, до доношења новог рјешења о одређивању притвора, односно да је у том периоду њихово држање у притвору било незаконито, без одговарајућег рјешења надлежног суда. Истичу да ни након 72 часа од укидања рјешења о одређивању притвора нису пуштени из притвора, нити је судија за претходни поступак донио ново рјешење, мада су они 10. јуна 2015. године затражили од Кантоналног суда да их пусти на слободу, чиме им је повријеђено не само право на "слободу и безбједност" него и "право на доношење одлуке у разумном року". Указали су и на одредбе члана 153 ЗКПБиХ. Предложили су да Уставни суд усвоји апелацију, утврди наведене повреде Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције и наложи Кантоналном суду да хитно поново одлучи на основу рјешења од 8. јуна 2015. године и, коначно, да наложи Влади Кантона Сарајево да им накнади трошкове састава апелације у износу од 1.366,10 КМ. Затражили су од Уставног суда да донесе привремену мјеру којом ће наложити Кантоналном суду и КПЗ Сарајево да их одмах пусте из притвора, која би "важила до доношења евентуално другачије одлуке судије за претходни поступак у предмету број 09 0 К 021547 15".

IV. б) Наводи из апелације број АП 2942/15

32. Кршење наведених права апеланти – другоапелант и апелант Ханџић - виде у непостојању доказа да су починили дјела која им се стављају на терет. Наводе и да оспорена рјешења не садрже разлоге за одређивање притвора по


основу члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, да је изрека рјешења неразумљива и да је потпуно неприхватљиво да чињеницу да другостепени суд ненавођење свих разлога у изреци, конкретно одређивање притвора по основу члана 146 став 1 тачка д), подводи под омашку, чиме су апеланти стављени у положај у којем нису знали, нити знају због којг разлога им је одређен притвор. Другоапелант наводи и да, пошто је одбијена њихова жалба против рјешења о одређивању притвора, то значи да постоје сви разлози за притвор наведени у том рјешењу иако је другостепени суд констатовао да нема услова за одређивање притвора њему из члана 146 став 1 тачка а) ЗКПФБиХ. Сматрају да суд није конкретизовао ванредне околности у односу на предметни случај, те да позивање на јавну медијску пажњу не може бити довољан разлог за одређивање притвора, већ морају да се истакну јасни разлози због којих би пуштањем на слободу грађани били узнемирени због чега сматрају да им је прекршено право из члана 5 став 4 Европске конвенције, јер овакво поступање редовних судова доводи у питање законитост одређеног притвора. Апеланти сматрају да редовни судови користе само паушалне наводе који не могу да се доведу у везу са конкретним предметом, те да су протести грађана само резултат општег стања у држави и да немају никакве везе са конкретним случајем а околност да је постојало извјесно окупљање радника "Босналијека", такође, нема везе са кривичним дјелима, већ су посљедица борбе управљачке структуре за преузимање власти над "Босналијеком". Апеланти тврде да ничим није доказано да би њихово пуштање резултирало стварним пријетњама по јавни ред, те наводе и чињеницу да, према налазу независне ревизорске куће "Deloitte" за 2013. годину, није било никаквих незаконитости у пословању "Босналијека" и апеланата и да се не ради о угрожавању егзистенције грађана. Апеланти сматрају да Уставни суд, због свега наведеног, треба донијети привремену мјеру којом ће укинути оспорена рјешења редовних судова и наложити њихово пуштање на слободу.

33. Апеланти су у допунама апелације оспорили и рјешења о продужењу притвора, наводећи исте разлоге за кршење права на слободу и безбједност личности као што је наведено и у апелацији.

IV. ц) Наводи из апелације број АП 2943/15

34. Првоапелант наводи да му је оспореним рјешењима о одређивању притвора повријеђено право на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц), те ст. 3 и 4 Европске конвенције. Апелант, у суштини, тврди да је до повреде наведених права дошло услијед тога што је суд донио оспорена рјешења о одређивању притвора, а да прије тога апелант није изведен пред суд и саслушан на околности разлога на основу којих се предлаже притвор, те што је оспореним рјешењима арбитрарно примијењено више одредаба ЗКПФБиХ, као и што је другостепени суд пропустио да размотри истакнуте приговоре који су били од одлучујућег значаја за питање законитости притвора, односно да понуди адекватно образложење у односу на њих, а што је све исцрпно образложио у апелацији. У допуни апелације од 1. јула 2015. године првоапелант је навео да рјешење о продужењу притвора не садржи законски основ из ког је видљиво због ког разлога је (он) заправо лишен права на слободу и истакао да су тим рјешењем, такође, повријеђена његова права гарантована одредбама Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције на начин на који је то описано у апелацији.

35. У допуни апелације од 4. августа 2015. године првоапелант понавља да му је оспореним рјешењима о продужењу притвора повријеђено право на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц), те ст. 3 и 4 Европске конвенције. У вези са тим, наводи да је, након лишавања слободе, пред судију изведен тек 26. јуна 2015. године, односно тек на рочишту о приједлогу за продужење притвора. Сходно томе, сматра да му је притвор у конкретном случају незаконит и супротан са, између осталих, одредбама члана 145 став 2 ЗКПФБиХ, као и одредбама члана 5 ст. 3 и 4 Европске конвенције с обзиром на то да није "одмах" у складу са стандардима Европске конвенције изведен пред суд, а редовни судови су, како тврди, и у оспореним рјешењима о продужењу притвора занемарили ове његове приговоре. Даље, сматра да су судови починили повреду члана 5 став 4 Европске конвенције, јер, према његовом мишљењу, нису размотрили могућност примјене блажих мјера од мјере притвора у односу на њега конкретно, односно нису дали образложење због чега ове мјере не би могле да буду примијењене конкретно у првоапелантовом случају, већ да је Врховни суд само паушално одбио те његове приговоре. Сматра да је оспорено рјешење о продужењу притвора незаконито и зато што, како тврди, изрека побијаног првостепеног рјешења о продужењу притвора не садржи законски основ за одређивање притвора, што је истакао и у жалбеном поступку пред Врховним судом, али да је тај суд одбио тај његов жалбени приговор произвољно примијенивши одредбу члана 148 став 2 ЗКПФБиХ. Даље, првоапелант тврди да у конкретном случају не постоје ванредне околности из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. У вези са тим, између осталог, тврди да из образложења оспореног рјешења Врховног суда произилази да тај суд постојање ванредних околности у конкретном случају изводи из основане сумње да су апеланти починили кривично дјело које им се ставља на терет, односно тежине тог кривичног дјела и тежине посљедице, што првоапелант сматра апсолутно неприхватљивим, јер је постојање основане сумње општи услов за одређивање притвора и не може да представља ванредну околност у смислу члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. Такође, сматра да је у конкретном случају произвољно утврђено да би његово пуштање на слободу резултирало стварном пријетњом нарушавању јавног реда. У вези са тим, између осталог, истиче да се оспорена рјешења позивају на дешавања из 2013. године, која, како тврди, нису имала везе са наводним почињењем конкретног кривичног дјела, јер су тада радници изражавали незадовољство у вези са избором и смјеном органа управе "Босналијека". Такође, наводи да дешавања у "Босналијеку" у 2013. години немају везе са њим с обзиром на то да је у пензији од октобра 2012. године, те истиче да се дешавања од прије двије године никако не могу подвести под захтјев да је јавни ред стварно и даље угрожен. Поред тога, истиче да се Врховни суд није осврнуо на жалбене приговоре одбране да се првостепени суд није могао да позове ни на интересовање електронских и принтаних медија за конкретан случај, јер то само по себи не представља индикатор да ће доћи до узнемирења грађана или нарушавања јавног реда, нити на жалбени приговор да није јасно како се лоша економска ситуација у Кантону и држави може да оцијени као разлог за продужење притвора по било којем основу.

IV.д) Наводи из апелације број АП 2944/15

36. Апелант Шепо наводи да му је притвор одређен незаконито, прије свега, зато што у конкретном случају нису


испуњени услови за одређивање притвора нити у погледу постојања основане сумње, нити у погледу постојања посебног разлога за одређивање притвора из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. Такође, истиче да је у поступку доношења рјешења Кантонални суд, како судија за претходни поступак, тако и вијеће, арбитрарно примијенио одредбе ЗКПФБиХ. С тим у вези, наводи да је изреком рјешења судије за претходни поступак од 11. јуна 2015. године одређен притвор њему и другим осумњиченим који су поименично наведени без навођења законског основа по којем се притвор одређује. Наиме, судија за претходни поступак у уводу рјешења као законски основ је навео члан 146 став 1 тачка а) ЗКПФБиХ, сама изрека рјешења не садржи никакав законски основ за одређивање притвора, а у образложењу рјешења судија за претходни поступак је изнио разлоге за одређивање притвора не само по тачки а) која се једино наводи у уводу него и по тачки д) става 1 члана 146 ЗКПФБиХ, која се уопште не помиње ни у уводу, ни у изреци рјешења, па се, према апелантовом мишљењу, недвосмислено има сматрати да је притвор одређен само по тачки а) става 1 члана 146 ЗКПФБиХ. Наведени недостатак рјешења судије за претходни поступак вијеће Кантоналног суда је произвољно и без икаквог основа исправило, наводећи у образложењу рјешења "да је притвор одређен према (...) апеланту из основа члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ", што не произилази из рјешења судије за претходни поступак. Апелант Шепо закључује да из тог произилази да му суд није изрекао притвор по основу тачке д), те да стога суд није могао, нити смио да образлаже одређивање притвора из овог посебног притворског разлога. Апелант Шепо, даље, наводи да је арбитрарно примијењена и одредба члана 256 став 3 ЗКПФБиХ, јер је цијели ток рочишта снимало више ТВ кућа, без икакве сагласности осумњичених и њихових бранилаца, што није смјело бити допуштено, осим у фази главног претреса уз одређену процедуру сходно одредбама ЗКПФБиХ, те је само присуство ТВ кућа представљало очигледан nexus за навлачење тачке д) као посебног притворског разлога. Апелант Шепо, затим, наводи да њему, као ни његовом браниоцу никада није достављена жалба Тужилаштва против рјешења судије за претходни поступак на одговор, те да му је на тај начин ускраћена могућност одговора на жалбу Тужилаштва. Коначно, наводи да суд није размотрио могућност примјене блажих мјера од мјере притвора у односу на њега, односно није дао образложење због чега ове мјере не би могле да буду примијењене. Пропуштајући да размотри приговоре његове одбране, који су, како сматра, били од одлучујућег значаја за питање законитости притвора, односно да понуди адекватно образложење у односу на њих, суд је, према схватању апеланта Шепе, починио повреду његових права загарантованих чланом 5 став 4 Европске конвенције.

б) Одговори на апелације и допуне апелација

37. Врховни суд је у одговору на допуне апелација бр. АП 2942/15 и АП 2943/15 навео да су притвори продужени у складу са законским одредбама и да су допуне апелација, као и апелације, будући да су наводи истовјетни, неосноване.

38. Кантонални суд (члан другостепеног вијећа од тројице судија) у одговору на апелације и допуне апелација истакао је да сматра да рјешењима тог вијећа нису учињене повреде права из Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције на које се указује у апелацијама и допунама апелација, те да су оспорена рјешења донесена у складу са важећим прописима ФБиХ, Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом. Навео је да је у даљњем поступку

апелантима притвор продужен за још два мјесеца. Сматра да је беспредметно доносити одлуку о привременим мјерама, јер су се у међувремену измијениле правне околности. Кантонални суд (судија за претходни поступак) је навео да сматра да су у конкретном случају испуњени општи и посебни законски разлози за одређивање притвора. Такође, навео је да "навод у апелацији да [првоапелант] није испитан у истрази је нетачан, јер је он раније испитан како је то наведено у рјешењу о одређивању притвора". Поред тога, истакао је да су и сви други наводи апелација неосновани због разлога ближе наведених у рјешењу о одређивању притвора. Сходно томе, предложио је да се апелације и допуне апелација у цијелости одбију. Такође је у одговору на допуну апелације број АП 2943/15 наведено да је тај суд дао разлоге за продужење притвора првоапеланту у складу са домаћим прописима и међународним стандардима а првоапелант није аргументовао своје захтјеве који би евентуално оправдали доношење супротне одлуке суда.

39. Тужилаштво је истакло да је након доношења рјешења од 8. јуна 2015. године судија за претходни поступак донио ново рјешење 11. јуна 2015. године на које је уложена жалба, али да ју је вијеће Кантоналног суда одбило као неосновану. Истакло је да је апелантима продужен притвор 26. јуна 2015. године који, према том рјешењу, може трајати до 26. августа 2015. године или до нове одлуке суда, те да су самим тим и раније донесена рјешења "стављена ван снаге". Сматра да ниједан од навода апеланата није основан, те да у предметном поступку није повријеђено ниједно од права на које се апеланти позивају. Предложило је да се апелације одбију као неосноване. У одговору на допуне апелација бр. АП 2942/15 и АП 2943/15 истакнуто је да су наводи из допуна истовјетни наводима из првобитних апелација, те да то тужилаштво остаје при одговору који је већ дало на апелације.

40. Кантонални суд, у предмету број АП 2943/15, 24. јула 2015. године доставио је одговор на упит Уставног суда од 23. јула 2015. године у којем је, између осталог, навео да је "рочиште за изјашњење одбране и осумњичених о приједлогу КТ за одређивање притвора одржано 29.5.2015. године, да осумњичени [првоапелант] није био присутан због недоступности, налазио се у САД, да је присуствовала бранитељица [..]. [Првоапелант] након лишавања слободе није испитан од суда на околност одређивања притвора, то није прописано ЗКПФБиХ, осумњиченог испитује Тужилаштво или МУП на околности основане сумње о извршењу радњи кривичног дјела, међутим, везано за одређивање притвора на рочишту присутни су доступни осумњичени и браниоци. Тек у фази приједлога за продужење притвора суд заказује рочиште […]. Дакле, рочиште је одржано 26.6.2015. године, слиједило је доношење рјешења […] од 26.6.2015. год. којим је продужен притвор".


41. У Закону о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 и 59/14) [интерно пречишћени текст за потребе ове одлуке] релевантне одредбе гласе:

Члан 145. ст. 1. и 2. Опће одредбе

(1) Притвор се може одредити или продужити само под увјетима прописаним у овом Закону и само ако се исти циљ не може остварити другом мјером.

(2) Притвор одређује или продужује рјешењем суд на приједлог тужитеља а након што суд претходно саслуша


осумњиченог, односно оптуженог на околности разлога због којих се притвор предлаже, осим у случају из члана 146. став (1) тачка а) овог Закона.

Члан 146. став 1. тач. а) и д) Разлози за притвор

(1) Ако постоји основана сумња да је одређена особа учинила кривично дјело притвор јој се може одредити:

а) ако се крије или ако постоје друге околности које указују на опасност од бјекства,

д) у ванредним околностима, ако се ради о кривичном дјелу за које се може изрећи казна затвора десет година или тежа казна, а које је посебно тешко, с обзиром на начин извршења или посљедице кривичног дјела, ако би пуштањем на слободу резултирало стварном пријетњом нарушавања јавног реда.

Члан 148. Надлежност за одређивање притвора

(1) Притвор се одређује рјешењем суда, а на приједлог тужитеља.

(2) Рјешење о притвору садржи: име и презиме особе која се лишава слободе, кривично дјело које јој се ставља на терет, законски основ за притвор, образложење, поуку о праву на жалбу, службени печат и потпис судије који одређује притвор.

(3) Рјешење о притвору предаје се особи на коју се односи у часу притварања. У списима се мора назначити сат лишења слободе и сат предаје рјешења.

(4) Против рјешења о притвору притворена особа може поднијети жалбу вијећу (члан 25. став 6.) у року од 24 сата од пријема рјешења. Ако се притворена особа први пут испитује по истеку овог рока, може поднијети жалбу приликом тог испитивања. Жалба с пријеписом записника о испитивању, ако је притворена особа испитана и доказима на којима се заснива рјешење о притвору, као и рјешење о притвору достављају се одмах вијећу. Жалба не задржава извршење рјешења.

(5) У случају из става (4) овог члана вијеће које одлучује о жалби дужно је донијети одлуку у року од 48 сати.

Члан 312. став 1. тачка к) (1) Битна повреда одредаба кривичног поступка

постоји: к) ако је изрека пресуде неразумљива, противрјечна

сама себи или разлозима пресуде или ако пресуда уопће не садржи разлоге или у њој нису наведени разлози о одлучним чињеницама.

Члан 337. ст. 2. и 3. Одлучивање о жалби на рјешење

(2) О жалби против рјешења судије за претходни поступак, односно судије за претходно саслушање одлучује вијеће истог суда (члан 25. став 6.), осим ако овим законом није другачије одређено.

(3) Одлучујући о жалби суд може рјешењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недопуштену, одбити жалбу као неосновану или уважити жалбу и рјешење преиначити или укинути и, по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање.

42. У Кривичном закону Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14, 76/14) релевантне одредбе гласе:

Члан 252. Склапање штетног уговора

(1) Ко као заступник или представник правне особе у њезиној привредној активности склопи уговор за који зна да

је за ту правну особу штетан, или склопи уговор противно овлашћењу и тиме проузрокује штету правној особи, казнит ће се казном затвора од три мјесеца до три године. (2) Ако је учинитељ кривичног дјела из става 1. овог члана за то примио протуправну корист или обећање користи или ако је кривичним дјелом из става 1. овог члана проузрокована штета која прелази 200.000 КМ, казнит ће се казном затвора од једне до десет година.

Члан 273. Порезна утаја

(1) Ко за себе или другог избјегне плаћање давања прописаних порезним законодавством у Федерацији или доприноса социјалног осигурања прописаних у Федерацији, не дајући захтијеване податке или дајући лажне податке о свом стеченом опорезивом приходу или о другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање износа таквих обавеза, а износ обавезе чије се плаћање избјегава прелази 10.000 КМ,

казнит ће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

(3) Ко учини кривично дјело из става 1. овог члана, а износ обавезе чије се плаћање избјегава прелази 200.000 КМ,

казнит ће се казном затвора најмање три године.

Члан 342. Организирани криминал

(2) Ко као члан групе за организирани криминал учини кривично дјело прописано законом у Федерацији за које се може изрећи казна затвора пет година или тежа казна, ако за поједино кривично дјело није прописана посебна казна,

казнит ће се казном затвора најмање пет година. (3) Ко организира или било како руководи групом за

организирани криминал која заједничким дјеловањем учини или покуша кривично дјело прописано законом у Федерацији, ако за поједино кривично дјело није прописана посебна казна,

казнит ће се казном затвора најмање десет година или дуготрајним затвором.

Члан 384. Проневјера у служби

Ко с циљем да себи или другом прибави протуправну имовинску корист присвоји новац, вриједносне папире или друге покретнине које су му повјерене у служби или уопће на раду у институцијама ФБиХ,


(3) Ако је кривичним дјелом из става 1. овог члана прибављена имовинска корист која прелази 50.000 КМ,

учинитељ ће се казнити казном затвора најмање три године.

Члан 389. Кривотворење службене исправе

(1) Службена или одговорна особа у Федерацији која у службену или пословну исправу, књигу или спис унесе неистините податке или не унесе какав важан податак, или својим потписом или службеним печатом овјери службену или пословну исправу, књигу или спис с неистинитим садржајем, или која својим потписом или службеним печатом омогући израду такве исправе, књиге или списа с неистинитим садржајем,


(2) Казном из става 1. овог члана казнит ће се и службена или одговорна особа у Федерацији која неистиниту службену или пословну исправу, књигу или спис употријеби у служби или при пословању као да су истинити, или која службену или пословну исправу, књигу или спис


уништи, прикрије, у већој мјери оштети или на други начин учини неупотребљивом.



44. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку ког је користио.

45. У складу са чланом 18 став (2) Правила Уставног суда, Уставни суд може изузетно да разматра апелацију и када нема одлуке надлежног суда, уколико апелација указује на озбиљна кршења права и основних слобода које штити Устав Босне и Херцеговине или међународна документа која се примјењују у Босни и Херцеговини.

1. У односу на наводе из апелације број АП 2930/15

46. У конкретном случају апеланти сматрају да је њихов притвор почев од 8. јуна 2015. године па даље незаконит, јер, како наводе, не постоји судска одлука на основу које се налазе у притвору. С обзиром на то да предметна апелација указује на озбиљна кршења права из Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције, апелација је, према пракси Уставног суда, допустива у смислу члана 18 став (2) (види, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 1248/07 од 11. новембра 2009. године, одлука доступна на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

47. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, зато што није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

2. Допустивост у односу на оспорена рјешења 2.а) У односу на право на слободу и безбједност личности

48. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијама бр. АП 2942/15, АП 2943/15 и АП 2944/15 је рјешење од 17. јуна 2015. године (о одређивању притвора), односно рјешење од 9. јула 2015. године (о продужењу притвора) против којих нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење од 17. јуна 2015. године апеланти су примили 23. јуна 2015. године а апелације су поднесене 25. јуна 2015. године, а оспорено рјешење од 9. јула 2015. године апеланти су примили 14. јула 2015. године а допуне апелација у предметима бр. АП 2942/15 и АП 2943/15 су поднесене 4. августа 2015. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелације испуњавају и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелације нису допустиве, нити су очигледно (prima facie) неосноване.

49. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметне апелације у дијелу који се односи на наводе о повреди права на слободу и безбједност личности испуњавају услове у погледу допустивости.

2.б) У односу на право на правично суђење

50. У вези са наводима апеланта Шепе о кршењу права на правично суђење, Уставни суд подсјећа да се гаранције права на правично суђење из члана 6 Европске конвенције односе на кривични поступак у цијелости, те да се одговор на питање да ли је нека од ових гаранција прекршена не може дати док поступак траје, јер евентуални процедурални пропусти и недостаци који се појаве у једној фази поступка могу бити исправљени у некој од наредних фаза истог тог поступка. Слиједом тога, није могуће, у принципу, утврдити да ли је кривични поступак био правичан док се поступак правоснажно не оконча (види, Европски суд, Barbera, Meeseque и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра 1988. године, Серија А број 146, став 68, Уставни суд, Одлука број У 63/01 од 27. јуна 2003. године, тачка 18, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/03).

51. У конкретном случају кривични поступак против апеланта Шепе још није окончан. Предмет оспоравања апелацијом су рјешења којим му је одређен притвор. У вези с тим, Уставни суд примјећује да оспорена рјешења не представљају утврђење основаности кривичне оптужбе против апеланта Шепе, у смислу члана 6 Европске конвенције (види, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука број АП 3271/13 од 23. децембра 2013. године, доступна на www.ustavnisud.ba, тачка 26). С обзиром на то, Уставни суд закључује да је предметна апелација у односу на наводе о кршењу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције преурањена.

52. Имајући у виду одредбу члана 18 став (3) тачка л) Правила Уставног суда, према којој ће се апелација одбацити као недопуштена уколико је преурањена, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

VII. Меритум

53. Уставни суд примјећује да сви апеланти наводе да им је оспореним рјешењима повријеђено право из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције.

54. Такође, првоапелант, другоапелант и апелант Ханџић тврде да им је, због непостојања судске одлуке, те због пропуста судије за претходни поступак да донесе одлуку у разумном року, у конкретном случају повријеђено и право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. С тим у вези, Уставни суд истиче да, будући да из навода тих апеланата произилази да се повреда права на правично суђење огледа у "недоношењу одлуке у разумном року", дакле, због недоношења одлуке о њиховом притвору након враћања предмета на поновни поступак, у суштини, наводи апеланата покрећу питања из члана 5 став 3 Европске конвенције којим је прописано, између осталог, и да "свако ко је ухапшен или лишен слободе према одредбама става 1(ц) овог члана, мора имати право на суђење у разумном року", а не питања из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.

55. Члан II/3д) Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:


д) Право на личну слободу и безбједност. 56. Члан 5 Европске конвенције у релевантном дијелу

гласи:


(1) Свако има право на слободу и безбједност личности. Нико не смије бити лишен слободе изузев у ниже наведеним случајевима и у складу са законом прописаним поступком:

[…] ц. законитог хапшења или лишавања слободе ради

привођења надлежној судској власти, када постоји оправдана сумња да је та особа извршила кривично дјело или када постоје ваљани разлози да се особа спријечи да изврши кривично дјело или да, након извршења кривичног дјела, побјегне.

[…] (3) Свако ко је ухапшен или лишен слободе према

одредбама става 1(ц) овог члана [ ] мора имати право на суђење у разумном року или на пуштање на слободу до суђењa.

4. Свако коме је ускраћена слобода хапшењем или лишавањем слободе има право уложити жалбу суду како би суд, у кратком року, размотрио законитост лишавања слободе и уколико оно није било законито наложио ослобађање.

[…] 57. У конкретном случају апеланти су лица која су

лишена слободе и која су се у вријеме подношења апелација и допуна апелација налазила у притвору на основу одлука редовног суда о одређивању притвора и продужењу притвора, те која се позивају на кршење права на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције. Уставни суд, прије свега, подсјећа на то да се право на личну слободу и безбједност убраја у једно од најзначајнијих људских права, те да члан 5 Европске конвенције гарантује да нико не смије бити произвољно лишен слободе. Произвољност лишавања слободе оцјењује се у првом реду у односу на поштивање процедуралних захтјева ЗКПФБиХ који је примијењен у конкретном случају, дакле, националног права које мора да буде усклађено са стандардима из Европске конвенције. Такође, Уставни суд подсјећа да се одређивање притвора у периоду прије подизања оптужнице за осумњиченика не смије претворити у казну. Стога је притвор допуштено одредити само у случају у којем постоји "основана сумња" да је лице починило кривично дјело, те, начелно, само ради обезбјеђења његове присутности и за успјешно вођење кривичног поступка. Стога, ЗКПФБиХ за одређивање притвора увијек тражи кумулативно постојање општег услова, то јест "основане сумње" да је лице починило кривично дјело и постојање барем једног од посебних разлога таксативно набројаних у члану 146 став 1 тач. а), б), ц) и д).

58. Уставни суд, даље, подсјећа да је постојање основане сумње да је ухапшено лице починило неко кривично дјело conditio sine qua non за законитост продужења притвора, али да након протека одређеног времена то више није довољно. Одлука суда којом се продужава притвор тражи чвршћу основу како би се доказало не само да постоји истинска "основана сумња" него и да су постојали и други озбиљни разлози од јавног интереса који, без обзира на претпостављену невиност, претежу над правом на слободу (види, између осталих извора права, предмет А. v. Француске, 23. септембра 1998, став 102, Reports 1998-VII).

У односу на наводе првоапеланта – АП 2943/15 у вези са рјешењем о одређивању притвора

59. С обзиром на то да се првоапелант позива на повреду члана 5 став 3 Европске конвенције, Уставни суд се

у погледу примјењивости наведеног члана позива на праксу Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) према којој се члан 5 став 3 Европске конвенције односи искључиво на категорију лица поменутих у првом ставу под (ц), тј. на оне који су у притвору (види пресуде B. против Аустрије од 28. марта 1990. године, Серија А-175, и Quinn од 22. марта 1995. године, Серија А-311). Из оспорених рјешења произилази да је првоапеланту, у коначници, одређен притвор због разлога предвиђених одредбама члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. Уставни суд сматра да су разлози за притвор из члана 146 ЗКПФБиХ садржани у члану 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције, односно да је члан 5 став 3 Европске конвенције примјењив у конкретном случају.

60. С обзиром на то, Уставни суд треба испитати да ли је првоапелант при одређивању притвора изведен "одмах" пред судију или "друго лице које је законом овлашћено да врши судску власт", како то члан 5 став 3 Европске конвенције захтијева. Европски суд је у низу својих пресуда указао на значај члана 5 став 3 Европске конвенције. Нарочито је нагласио да "главна сврха овог става у вези са чланом 5.1ц. јесте да пружи појединцима лишеним слободе специјалне гаранције: поступак судске природе чија је сврха да обезбиједи да нико неће бити произвољно лишен слободе (види, Европски суд, Schiesser против Швајцарске, пресуда од 4. децембра 1979. године, Серија А број 34, и Skoogstrom против Шведске, пресуда од 15. јула 1983. године, Серија А број 83), као и "да обезбиједи да свако хапшење или притвор буду што је могуће краћи" (види Извјештаје од 13. јула 1983. године, страница 13. и стр. 30-31). Осим наглашавања изузетног значаја члана 5 став 3 Европске конвенције, Европски суд у више својих пресуда утврдио је кршење наведеног члана када притворено лице није одмах, тј. у најкраћем могућем времену, изведено пред судију (види, нпр., Европски суд, McGoff против Шведске, пресуда од 26. октобра 1984, Серија А број 83, и Assenov и остали против Бугарске, пресуда од 28. октобра 1998. године, Извјештаји 1998- VIII).

61. Даље, Уставни суд указује и на своју праксу у вези са предметним питањем. Наиме, Уставни суд подсјећа да је у својој Одлуци број АП 976/05 од 9. фебруара 2006. године (види Одлуку о меритуму број АП 976/05 од 9. фебруара 2006. године, објављену у "Службеном гласнику БиХ" број 43/06) истакао да је апелант провео у притвору више од шест мјесеци, а да није изведен пред судију или "друго лице које је законом овлашћено да врши судску власт", те закључио да постоји кршење права из члана 5 став 3 Европске конвенције када се против лица лишеног слободе одреди а затим и продужава притвор, а да то лице није "одмах" изведено пред судију ради давања исказа.

62. У конкретном случају првоапелант је лишен слободе 31. маја 2015. године, и то на основу рјешења о одређивању притвора које је донесено 29. маја 2015. године, које је касније укинуто другостепеним рјешењем Кантоналног суда и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак. Даље, Уставни суд запажа да је у поновном поступку Кантонални суд 11. јуна 2015. године донио рјешење о одређивању притвора првоапеланту, које је потврђено другостепеним рјешењем од 17. јуна 2015. године, према којем је притвор првоапеланту одређен у трајању најдуже до "31. јуна" 2015. године до 15 часова или до нове одлуке суда. Из достављене документације, као и из дописа Кантоналног суда од 24. јула 2015. године произилази да се првоапелант од момента лишавања слободе све вријеме налазио у притвору, а да није нити једном изведен пред суд у поступку одређивања притвора (дакле, нити у првобитном


поступку за одређивање притвора, нити у поновљеном поступку након укидања првобитног рјешења и враћања на поновни поступак), већ да је пред суд први пут изведен тек приликом одлучивања о приједлогу за продужење притвора, односно 26. јуна 2015. године. Дакле, првоапелант је провео у притвору скоро мјесец дана, а да није изведен пред судију или "друго лице које је законом овлашћено да врши судску власт". У односу на тврдње Кантоналног суда изнесене у одговору на апелацију да је "навод у апелацији да [првоапелант] није испитан у истрази [је] нетачан, јер је он раније испитан како је то наведено у рјешењу о одређивању притвора", Уставни суд указује да првоапелант у предметној апелацији није ни тврдио да није испитан у истрази као осумњичени, већ да га суд није саслушао на околности које се тичу одређивања притвора, па су ове тврдње Кантоналног суда ирелевантне за конкретан предмет. Сходно свему наведеном, иако је рјешење о одређивању притвора доносио суд, Уставни суд сматра да је неспојиво са суштином члана 5 став 3 Европске конвенције да се притвор одреди, а да лице у поступку иницијалног одређивања притвора никако не буде изведено пред суд који одлучује о притвору. У складу са тим, Уставни суд сматра да у конкретном случају постоји кршење права из члана 5 став 3 Европске конвенције када се против првоапеланта као лица лишеног слободе одреди притвор, а да то лице није "одмах" изведено пред "судију" ради саслушања на околности разлога на основу којих се притвор одређује.

63. Стога, Уставни суд закључује да постоји кршење првоапелантовог права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 3 Европске конвенције.

64. С обзиром на утврђену повреду првоапелантовог права из наведених разлога, Уставни суд сматра да је излишно разматрати остале првоапелантове апелационе наводе изнесене у апелацији од 25. јуна 2015. године.

У односу на наводе првоапеланта (изнесене у допунама апелације број АП 2943/15), другоапеланта и апеланта Ханџића (изнесене у апелацији и допуни апелације број 2942/15) и апеланта Шепе (изнесене у апелацији број АП 2944/15)

65. Из апелационих навода произилази да другоапелант, те апеланти Ханџић и Шепо тврде да им је право на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције прекршено због тога што, према њиховом мишљењу, у оспореним рјешењима о одређивању и продужењу притвора недостају разлози и образложења у односу на постојање посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, јер образложење које су о том питању понудили редовни судови не садржи аргументе у погледу постојања ванредних околности, да нису утврдили постојање основане сумње за сваког апеланта понаособ да су починили кривична дјела која им се стављају на терет, јер је изрека рјешења неразумљива, будући да је из њега изостављено навођење притворског основа из члана 146 став 1 тачка д), због чега апеланти не знају због којег разлога им је притвор одређен и да је њихову жалбу требало усвојити, а не одбити. Такође, првоапелант је у допунама апелације оспорио рјешења о продужењу притвора због непостојања посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) и из разлога што суд није образложио постојање могућности изрицања мјера забране умјесто притвора. Уставни суд напомиње да апеланти нису експлицитно навели да се позивају и на кршење принципа из члана 5 став 3 Европске конвенције, већ да тврдње о кршењу овог члана произилазе и да се везују за кршење члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције.

66. У вези са апелационим наводима да у оспореним рјешењима недостају разлози и образложења у односу на постојање основане сумње да су другоапелант, те апеланти Ханџић и Шепо починили кривична дјела које им се стављају на терет, Уставни суд, прије свега, указује на то да је, у смислу члана 146 став 1 ЗКПФБиХ, општи услов за одређивање и продужење притвора постојање основане сумње да је одређено лице извршило кривично дјело. Такође, Уставни суд подсјећа на то да је Европски суд истакао да стандарди које намеће члан 5 став 1ц. Европске конвенције предвиђају да је постојање основане сумње да је лице лишено слободе починило кривично дјело које му се ставља на терет conditio sine qua non за одређивање или продужење притвора. Међутим, то након одређеног времена није довољно, па мора да се процијени да ли за притвор постоје релевантни и довољни разлози (види, Европски суд, Trzaska против Пољске, пресуда од 11. јула 2000. године, апликација број 25792/94, став 63). Према даљњем становишту Европског суда, оправданост притвора зависи и од околности конкретног случаја које морају бити такве да упућују на постојање општег (јавног) интереса који је тако важан и значајан да, упркос пресумпцији невиности, претеже над принципом поштивања слободе појединца.

67. Такође, Уставни суд указује на то да одредба члана 5 став 3 Европске конвенције захтијева да лице буде лишено слободе у складу са чланом 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције, тј. да је лишавање "законито" у смислу наведеног члана, а обухвата подједнако и процедуралну и материјалну заштиту таквих лица. Европски суд за људска права је закључио да поштивање члана 5 став 3 Европске конвенције захтијева да судска власт преиспита сва питања у вези са притвором, те да одлуку о притвору донесе позивајући се на објективне критеријуме предвиђене законом.

68. У конкретном случају Уставни суд запажа да су редовни судови у образложењу рјешења о одређивању и продужењу притвора навели бројне доказе на основу чије су оцјене и анализе закључили да постоји основана сумња да су сви апеланти починили кривична дјела која им се стављају на терет. Наиме, Уставни суд запажа да су редовни судови у образложењима својих одлука првенствено указали на исказе саслушаних свједока (које су при томе на потпуно јасан и задовољавајући начин интерпретирали у образложењима својих одлука), као и на остале доказе у спису, те у вези с тим закључили да из тих доказа произилази основана сумња да су сви апеланти починили кривична дјела која им се стављају на терет. Према мишљењу Уставног суда, наведене околности на којима су редовни судови засновали своје одлуке у погледу постојања основане сумње таквог су карактера да могу да увјере објективног посматрача да је могуће да су сви апеланти починили кривична дјела поводом којих се води предметни поступак, у смислу стандарда члана 5 став 1 тачка ц. Европске конвенције.

69. Даље, Уставни суд подсјећа на то да, у складу са законом, притвор може бити одређен и продужен само када је, уз постојање основане сумње да је кривично дјело почињено, испуњен и један од посебних разлога за одређивање, односно продужење притвора прописан законом. У вези с тим, Уставни суд запажа да су у конкретном случају редовни судови утврдили да је, осим постојања основане сумње као опште претпоставке за одређивање мјере притвора апелантима, испуњен и други кумулативни услов, односно да у конкретном случају постоји посебан притворски разлог из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. Међутим, апеланти сматрају да тај разлог за


одређивање и продужење притвора у предметном случају није довољно конкретизован, односно образложен. У вези с тим, Уставни суд указује на то да се, према члану 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, притвор може да одреди, односно да продужи у ванредним околностима, и то ако се ради о кривичном дјелу за које се може изрећи казна затвора десет година или тежа казна, а које је посебно тешко, с обзиром на начин извршења или посљедице кривичног дјела, ако би пуштање на слободу резултирало стварном пријетњом нарушавања јавног реда.

70. У вези с тим, Уставни суд подсјећа на то да, према становишту Европског суда, одређена кривична дјела због своје посебне тежине и реакције јавности на њих могу да узрокују социјалне немире, те да се тиме може оправдати одређивање притвора барем неко вријеме. У изузетним околностима тај фактор се, стога, може узети у обзир у смислу Европске конвенције. То у сваком случају важи ако национално законодавство признаје појам нарушавања јавног реда као непосредну посљедицу неког кривичног дјела. Међутим, тај основ може да се сматра релевантним и довољним само под условом да се заснива на чињеницама из којих јасно произилази да би пуштање осумњиченог на слободу заиста нарушило јавни ред. Коначно, притварање ће бити законито само ако је јавни ред и даље стварно угрожен. Продужење притвора не може се користити као антиципација затворске казне (види, Европски суд, Letellier против Француске, пресуда од 26. јуна 1991. године, став 51, и I. A. против Француске, пресуда од 23. септембра 1998. године, став 104). Овакво становиште је слиједио и Уставни суд у својој Одлуци број АП 1971/14 (види, Уставни суд, Одлука број АП 1971/14 од 17. септембра 2014. године, доступна на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). Такође, Уставни суд подсјећа на то да и Комитет министара Савјета Европе сматра да овај основ може да се користи као оправдање за притвор само у случају да постоје суштински докази о реакцији на тешко кривично дјело попут убиства. Једино настанак изузетне ситуације може да учини притвор неопходним (види Препоруку (2006)13 Комитета министара Савјета Европе о задржавању у притвору, условима у притвору и механизмима заштите од злоупотребе (C/M Rec (2006) 13)).

71. Уставни суд, с тим у вези, прије свега примјећује да домаће законодавство признаје појам нарушавања јавног реда као непосредну посљедицу неког кривичног дјела. Даље, Уставни суд запажа да су редовни судови приликом испитивања постојања посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ у односу на све апеланте указали на висину прописане казне затвора за предметна кривична дјела (као објективног услова за постојање тог притворског разлога), на околности под којима су кривична дјела учињена, на начин извршења и посљедице које су та дјела оставила "не само на запосленике фирме 'Босналијек' него и на буџете Кантона Сарајево и ФБиХ", као и чињенице да су, како је наведено, "у тешкој ситуацији која влада у држави радници предметне фирме протестовали због таквог стања у фирми". Редовни судови су у вези с тим закључили да би пуштање апеланата на слободу резултирало стварном пријетњом нарушавању јавног реда.

72. Уставни суд указује и на то да, у смислу успостављених стандарда Европског суда, само постојање претпоставке и апстрактно навођење да би пуштање на слободу осумњичених могло да доведе до стварне пријетње нарушавању јавног реда није довољно, већ се морају навести конкретне околности које као такве несумњиво указују на то да ће до тога и доћи (види, Европски суд, одлука од 14. септембра 2009. године у предмету Makarov против Русије,

апликација број 15217/07). Доводећи наведене стандарде у везу са околностима конкретног случаја, Уставни суд запажа да редовни судови, осим указивања на тежину и бројност кривичних дјела и запријећене казне (позивање које не може да представља довољан основ за одређивање притвора из овог разлога), нису указали на постојање таквих околности из којих би произилазило да би пуштањем апеланата на слободу заиста био нарушен јавни ред, односно да постоји стварна пријетња нарушавању јавног реда у смислу наведених становишта Европског суда, односно из образложења оспорених одлука не произилази да у околностима конкретног случаја постоје "суштински докази о реакцији на тешко кривично дјело".

73. Даље, Уставни суд сматра да је позивање редовних судова на чињеницу да су радници предметне фирме исказали своје незадовољство протестима пред фирмом (2013. године), дакле, двије године прије него што се одлучивало о одређивању притвора апелантима, произвољно у погледу постојања ванредних околности као основа за одређивање притвора сходно одредбама члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. Наиме, Уставни суд запажа да су редовни судови изнијели само претпоставку да би пуштање апеланата на слободу представљало стварну опасност за нарушавање јавног реда при чему су се ослонили искључиво на догађаје из 2013. године, не узимајући у обзир протек времена од наведених догађаја до данас, те пропуштајући да утврде постојање околности у времену релевантном за одређивање притвора. Самим тим, према становишту Уставног суда, у потпуности је изостала анализа околности релевантних за тренутну ситуацију у погледу постојања стварне пријетње за нарушавање јавног реда. При томе Уставни суд сматра да и позивање редовних судова на медијску пажњу коју има предметни случај, такође, не може, у смислу наведених стандарда, бити основ за тврдњу да ће пуштањем на слободу апеланата услиједити нарушавање јавног реда, јер постојање медијске пажње не повлачи само по себи и стварну опасност од нарушавања јавног реда.

74. Имајући у виду наведено, Уставни суд, подржавајући праксу Европског суда у предметима који су са овог аспекта покретали слична правна питања (mutatis mutandis, Лакатош против Србије, пресуда од 7. јануара 2014. године, став 97), сматра да су редовни судови при одређивању и продужењу притвора апелантима из законског разлога прописаног одредбом члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, у смислу становишта Европског суда, поступали са апстрактног и формалистичког становишта при чему су пропустили да наведу конкретне околности које оправдавају закључак тог суда да ће пуштање апеланата на слободу резултирати стварном пријетњом нарушавању јавног реда у смислу одредаба члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. Поред тога, а у односу на рјешења о продужењу притвора, Уставни суд још једном указује на стандарде Европске конвенције према којима је суд, приликом доношења одлуке о продужењу притвора, обавезан са дужном пажњом размотрити да ли су разлози на основу којих је притвор првобитно одређен и даље примјенљиви. Ово стога што су судови дужни да воде рачуна о протеку времена с обзиром на то да притворски разлози нису околности сталне природе, већ су подложни промјенама и с временом могу да изгубе на значају. Притом Уставни суд запажа да су редовни судови у наведеним рјешењима којима је апелантима притвор продужен у потпуности прихватили разлоге на којима се темељило рјешење о одређивању притвора, наводећи (у рјешењу Врховног суда) да "имајући у виду наведено (тежину кривичних дјела и висину казне), као и да је 'Босналијек', у коме је запослено више стотина радника, већ


дуже времена у жижи интересовања јавности, те да су радници те фирме већ јавно изражавали незадовољство стањем у 'Босналијеку'". Уставни суд запажа да су и Врховни суд, као и првостепени суд закључили да "утврђење постојања основане сумње да радње апеланата и саосумњичених, од којих су већина били руководећи радници 'Босналијека', који су правним и физичким лицима прибавили вишемилионску имовинску корист, а тиме причинили штету 'Босналијеку', представља околност која указује да би њихово пуштање на слободу резултирало стварном пријетњом нарушавању јавног реда". Дакле, неспорно је да из наведеног образложења не произилази да су редовни судови приликом доношења рјешења о продужењу притвора апелантима извршили анализу предметних чињеница у контексту данашњих околности у вези са конкретним случајем због чега Уставни суд сматра да ни та рјешења, као ни рјешења о одређивању притвора, не задовољавају стандарде Европске конвенције.

75. Стога, Уставни суд закључује да је оспореним рјешењима о одређивању притвора прекршено право другоапеланта и апеланата Ханџића и Шепе на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц, те став 3 истог члана Европске конвенције, а рјешењем о продужењу притвора прекршено је право првоапеланта, другоапеланта и апеланта Ханџића на личну слободу и безбједност из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц, те став 3 истог члана Европске конвенције.

Алтернативне мјере

76. Осим тога, Уставни суд подсјећа и да, према пракси Европског суда, а што произилази и из релевантних одредаба ЗКПФБиХ, редовни судови треба најприје да размотре изрицање блажих мјера приликом одлучивања о одређивању мјере притвора. С тим у вези, Уставни суд запажа да је Кантонални суд у оспореним рјешењима навео да се другим алтернативним мјерама (мјерама забране) у конкретном случају не би могла да оствари сврха због које се одређује притвор, те да у том смислу, осим наведеног паушалног навода, нису понуђени разлози који би оправдали овај закључак.

77. Имајући у виду наведени закључак, Уставни суд сматра да нема потребе посебно разматрати остале наводе апеланата.

У односу на наводе из предмета број АП 2930/15

78. Уставни суд подсјећа да апелациони наводи покрећу питање да ли су апеланти били незаконито у притвору у периоду од 8. до 11. јуна 2015. године, односно периоду од три дана у којем није било одлуке суда о притвору апеланата, јер је рјешење о одређивању притвора од 29. маја 2015. године укинуто.

79. С тим у вези, с обзиром на то да је Уставни суд у претходним тачкама ове одлуке закључио да је оспореним рјешењима, која су била темељ за држање апеланата у притвору, између осталог и у периоду од 8. до 11. јуна 2015. године, повријеђено право апеланата из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције, Уставни сматра да стога није цјелисходно да посебно разматра наводе апеланата из апелације број АП 2930/15.

80. У односу на захтјев првоапеланта, другоапеланта и апеланта Ханџића да се Влада Кантона Сарајево обавеже да накнади трошкове за састав апелације, Уставни суд подсјећа да Правилима Уставног суда није прописано да апеланти имају право на трошкове састава апелације, те да стога трошкови састава апелације падају искључиво на терет апеланата.

81. Иако је Уставни суд утврдио повреду уставних права на слободу и безбједност на које се апеланти позивају, с обзиром на то да је рјешењем од 11. јуна 2015. године временски одређено трајање притвора, те да према том рјешењу притвор другоапеланту и апелантима Ханџићу и Шепи може да траје до 27. јуна 2015. године или до нове одлуке суда, а према првоапеланту до (како је суд навео) "31. јуна" 2015. године или до нове одлуке суда, што значи да је притвор према овом рјешењу истекао, па стога није било основа за доношење одлуке о укидању оспорених рјешења о притвору. Уставни суд сматра да је довољно то што је указао на пропусте при утврђивању мјере притвора, наглашавајући да редовни суд при одређивању мјере притвора мора да обезбиједи гаранције које су дате одредбама члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине, као и чланом 5 Европске конвенције.


82. Уставни суд закључује да постоји кршење права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 3 у вези са ставом 1ц) Европске конвенције када се против првоапеланта као лица лишеног слободе одреди притвор, а да није "одмах" изведен пред "судију" ради саслушања на околности разлога на основу којих се притвор одређује.

83. Такође, Уставни суд закључује да постоји кршење права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1ц) и став 3 Европске конвенције када одлуке о одређивању и продужењу притвора, и поред тога што садрже довољне и јасне разлоге за постојање основане сумње да су апеланти починили кривична дјела која су им стављена на терет као општег разлога за одређивање притвора, истовремено не садржи довољне и јасне разлоге за постојање основа према посебном притворском разлогу из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ.

84. На основу члана 18 став (3) тачка л) и члана 59. ст. (1) и (2) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

85. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно посебно разматрати приједлоге апеланата за доношење привремених мјера.





predmetu broj AP 2930/15, rješavajući apelacije Edina Arslanagića i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. stav (3) tačka l) i člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 16. septembra 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvajaju apelacije Edina Arslanagića,

Amara Arslanagića, Šefika Handžića i Hasana Šepe. Utvrđuje se povreda člana II/3.d) Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 5. stav 1.c) i stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda:


a) Edina Arslanagića, Amara Arslanagića i Šefika Handžića u odnosu na Rješenje Vrhovnog suda Federacije BiH broj 09 0 K 021547 15 Kž od 9. jula 2015. godine i Rješenje Kantonalnog suda u Sarajevu broj 09 0 K 021547 15 Kv 4 od 26. juna 2015. godine, kao i

b) Edina Arslanagića, Amara Arslanagića, Šefika Handžića i Hasana Šepe u odnosu na rješenjā Kantonalnog suda u Sarajevu br. 09 0 K 021547 15 Kv 3 od 17. juna 2015. godine i 09 0 K 021547 15 Kpp 14 od 11. juna 2015. godine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Hasana Šepe podnesena protiv rješenjā Kantonalnog suda u Sarajevu br. 09 0 K 021547 15 Kv 3 od 17. juna 2015. godine i 09 0 K 021547 15 Kpp 14 od 11. juna 2015. godine u odnosu na pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog toga što je preuranjena.



1. Edin Arslanagić, Amar Arslanagić i Šefik Handžić (u daljnjem tekstu: prvoapelant, drugoapelant i apelant Handžić ili zajedno: apelanti) iz Sarajeva, koje zastupa Advokatska kancelarija Nermin Vila iz Sarajeva, podnijeli su 12. juna 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog navodnog nezakonitog boravka u pritvoru u periodu od 8. do 12. jula 2015. godine u predmetu Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 09 0 K 021547 15. Apelanti su zatražili da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom će naložiti Kantonalnom sudu i Kazneno-popravnom zavodu Sarajevo (u daljnjem tekstu: KPZ Sarajevo) da ih odmah puste iz pritvora. Predmetna apelacija je registrirana pod brojem AP 2930/15.

2. Drugoapelant i apelant Handžić, koje zastupaju Senka Nožica i Nermin Vila, advokati iz Sarajeva, podnijeli su 25. juna 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu protiv rješenjā Kantonalnog suda br. 09 0 K 021547 15 Kv 3 od 17. juna 2015. godine i 09 0 K 0221547 15 Kpp 14 od 11. juna 2015. godine (u daljnjem tekstu: osporena rješenja ili rješenje od 17. juna 2015. godine i rješenje od 11. juna 2015. godine). Zatražili su da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom bi ukinuo osporena rješenja i naložio njihovo puštanje na slobodu. Potom su 1. jula 2015. godine dopunili apelaciju, obavijestivši Ustavni sud da im je pritvor produžen za još dva mjeseca Rješenjem Kantonalnog suda broj 09 0 K 012547 15 Kv 4 od 26. juna 2015. godine (u daljnjem tekstu: rješenje od 26. juna 2015. godine), te da apelacione navode proširuju i na to rješenje. Predmetna apelacija je registrirana pod brojem AP 2942/15. Drugoapelant i apelant Handžić su 4. augusta 2015. godine dostavili dopunu predmetne apelacije kojom su osporili i Rješenje Vrhovnog suda FBiH (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 09 0 K 021547 15 Kž od 9. jula 2015. godine.

3. Ustavnom sudu su, u ime prvoapelanta, protiv istih osporenih rješenja, također 25. juna 2015. godine, apelaciju podnijeli i Edina Rešidović, Senka Nožica, Nermin Vila i Vahidin Kadić, advokati iz Sarajeva. Prvoapelant je predložio u apelaciji da Ustavni sud donese privremenu mjeru "kojom se apelant odmah ima pustiti na slobodu". Prvoapelant je 1. jula 2015. godine dopunio apelaciju, osporavajući rješenje od 26. juna 2015. godine, a 4. augusta 2015. godine dopunio je apelaciju osporavajući Rješenje Vrhovnog suda o produženju pritvora broj 09 0 K 021547 15 Kž od 9. jula 2015. godine. Predmetna apelacija je registrirana pod brojem AP 2943/15.

4. Hasan Šepo (u daljnjem tekstu: apelant Šepo) iz Sarajeva, kojeg zastupa Senad Kreho, advokat iz Sarajeva, podnio je 25. juna 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu protiv istih osporenih rješenja (o određivanju pritvora). Apelant Šepo je zatražio da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom bi mu se ukinuo pritvor. Predmetna apelacija je registrirana pod brojem AP 2944/15.


5. S obzirom na to da su Ustavnom sudu dostavljene četiri apelacije koje se odnose na isti činjenični i pravni osnov, Ustavni sud je, u skladu sa članom 32. stav 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju apelacija br. AP 2930/15, AP 2942/15, AP 2943/15 i AP 2944/15 u kojima će se voditi jedan postupak i donijeti jedna odluka pod brojem AP 2930/15.

6. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Kantonalnog tužiteljstva Kantona Sarajevo (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 6, 7. i 9. jula 2015. godine da dostave odgovore na apelacije. Također, od Kantonalnog suda i Vrhovnog suda je 26. augusta 2015. godine zatražen odgovor na dopune apelacija u predmetima br. AP 2942/15 i AP 2943/15.

7. Tužiteljstvo i Kantonalni sud su dostavili odgovore na apelacije 8, 9. i 10. jula 2015. godine. Vrhovni sud je dostavio odgovor na dopune apelacija u predmetima br. AP 2942/15 i AP 2943/15 2. septembra, Kantonalni sud 3. septembra 2015. godine, a Tužiteljstvo 8. septembra 2015. godine.

8. Osim toga, Ustavni sud je u predmetu broj AP 2943/15 dopisom od 23. jula 2015. godine zatražio od Kantonalnog suda informaciju da li je prvoapelanta u toku postupka vođenog povodom prijedloga Tužiteljstva od 28. maja 2015. godine za određivanje mjere pritvora prvoapelantu i drugim osumnjičenim, nakon što je lišen slobode, lično saslušao sud na okolnosti razloga zbog kojih se pritvor predlaže, te ukoliko jeste, da dostavi i relevantnu dokumentaciju koja to potvrđuje, na koju je Kantonalni sud 24. jula 2015. godine dostavio odgovor.



10. Tužiteljstvo vodi istragu protiv apelanata i drugih - pet poimenično navedenih lica (u daljnjem tekstu: ostali osumnjičeni) zbog krivičnog djela organizirani kriminal iz člana 342. st. 3. i 2. Krivičnog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZFBiH) u vezi sa krivičnim djelima zloupotreba položaja ili ovlasti iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH, porezna utaja iz člana 273. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH, krivotvorenje službene isprave iz člana 389. st. 1. i 2. KZFBiH i sklapanje štetnog ugovora iz člana 252. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZFBiH, a sve u vezi sa čl. 31. i 55. KZFBiH. Tužiteljstvo je, postupajući u konkretnom predmetu, 28. maja 2015. godine Kantonalnom sudu podnijelo prijedlog za određivanje mjere pritvora apelantima i ostalim osumnjičenim. U prijedlogu je, između ostalog, navedeno da je Tužiteljstvo 27. maja 2015. godine u predmetnoj istrazi provelo akciju lišavanja slobode osumnjičenih, ali da prvoapelant i još jedan osumnjičeni nisu pronađeni na prijavljenim adresama, pa je predloženo da se prema njima izda naredba za raspisivanje međunarodne potjernice, jer se oni nalaze u inozemstvu.

Prvobitna rješenja o određivanju pritvora

11. Odlučujući o prijedlogu Tužiteljstva, sudija za prethodni postupak Kantonalnog suda je donio Rješenje broj 09 0 K 021547 15 Kpp 11 od 29. maja 2015. godine (u daljnjem tekstu: rješenje od 29. maja 2015. godine) kojim je svim apelantima i drugim - pet poimenično navedenih lica (u daljnjem tekstu: ostali


osumnjičeni) odredio pritvor u trajanju od jednog mjeseca, koji po tom rješenju može trajati prema drugoapelantu, apelantu Handžiću i apelantu Šepi (i ostalim osumnjičenim) do 27. juna 2015. godine ili do nove odluke suda, a za prvoapelanta i osumnjičenog B.K. određeno je da će se pritvor računati od dana i sata lišavanja slobode. Obrazloženo je da je, nakon što su apelanti i ostali osumnjičeni izabrali branitelje, braniteljima, apelantima i ostalim osumnjičenim dostavljen prijedlog Tužiteljstva za određivanje pritvora i CD-ovi sa sadržajem dokaza, te je zakazano i održano ročište u prisustvu apelanata i ostalih osumnjičenih i njihovih branitelja, osim prvoapelanta koji je bio nedostupan. Navedeno je da je umjesto prvoapelanta ročištu pristupila, u svojstvu njegovog branitelja, advokat Edina Rešidović, te da su se na tom ročištu i advokati Senka Nožica i Nermin Vila izjasnili da ga, također, zastupaju u konkretnom predmetu.

12. U obrazloženju je, dalje, navedeno da je sudija za prethodni postupak razmotrio mogućnost za izricanje neke od mjera zabrane umjesto pritvora za apelante i ostale osumnjičene, te da je zaključio da okolnosti slučaja ukazuju da nema mjesta za izricanje mjera zabrane umjesto pritvora, budući da se svi osumnjičeni terete za počinjeno krivično djelo organizirani kriminal i ostala precizirana krivična djela, te da se s obzirom na težinu krivičnih djela – koja je počinilo više lica, zaprijećene kazne, način i okolnosti izvršenja djela i zbog toga što se radi o 15 krivičnopravnih radnji, kako je navedeno, svrha može postići jedino mjerom pritvora. Navedeno je da osnovana sumnja da su apelanti i ostali osumnjičeni počinili krivična djela koja su predmet istrage proizlazi iz materijalnih dokaza i iskaza svjedoka taksativno navedenih za svaku od 15 činjenično opisanih krivičnopravnih radnji iz prijedloga za određivanje pritvora, koji su detaljno precizirani na 21. stranici predmetnog rješenja (od 4. do 24. stranice). S tim u vezi je navedeno da se, nakon uvida u spis, sudija za prethodni postupak saglasio sa prijedlogom Tužiteljstva za određivanje pritvora prvoapelantu, drugoapelantu i osumnjičenom B.K. zbog razloga propisanih članom 146. stav 1. tač. a), b), c) i d) ZKPFBiH, a apelantima Handžiću i Šepi i ostalim poimenično navedenim osumnjičenim zbog razloga propisanih članom 146. stav 1. tač. b), c) i d) istog zakona.

13. Protiv navedenog rješenja apelanti i ostali osumnjičeni (izuzev osumnjičenog B.K.) su podnijeli žalbe Kantonalnom sudu koji je Rješenjem broj 09 0 K 021547 15 Kv od 8. juna 2015. godine (u daljnjem tekstu: rješenje od 8. juna 2015. godine) žalbe djelomično uvažio, osporeno rješenje ukinuo i predmet vratio na ponovno odlučivanje. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je, između ostalog, istakao da u osporenom rješenju nedostaju individualizirani razlozi za postojanje osnovane sumnje za svakog od osumnjičenog. Naime, Kantonalni sud je ukazao da, u slučaju postojanja više osumnjičenih lica kao što je to slučaj u konkretnom predmetu, gdje postoji devet osumnjičenih lica, osnovana sumnja mora biti individualizirana za svakog od njih pojedinačno i u rješenju se moraju navesti konkretne činjenice i okolnosti koje svakog od osumnjičenih mogu dovesti u vezu sa inkriminiranim djelom koje mu se stavlja na teret. Budući da je to izostalo, Kantonalni sud je zaključio da je time počinjena bitna povreda odredaba člana 312. stav 1. tačka k) ZKPFBiH. U rješenju je naloženo sudiji za prethodni postupak da u ponovnom postupku otkloni uočene nedostatke, te da, nakon brižljive i savjesne ocjene svih relevantnih okolnosti, uzme u obzir i druge navode iz žalbi slijedom čega će moći, kako je navedeno, donijeti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

14. Iz kopije podneska koji je opunomoćenik prvoapelanta, drugoapelanta i apelanta Handžića dostavio uz apelaciju proizlazi da je taj opunomoćenik 10. juna 2015. godine Kantonalnom sudu predao zahtjev za trenutno puštanje apelanata iz pritvora zbog

toga što sudija za prethodni postupak, u roku od 24 sata od momenta donošenja rješenja od 8. juna 2015. godine, nije donio novo rješenje, pa je, prema njegovom stavu, svako zadržavanje apelanata u pritvoru nakon toga datuma nezakonito, jer nema odgovarajućeg rješenja nadležnog suda.

Ponovni postupak okončan osporenim rješenjima

15. Odlučujući u ponovnom postupku, Kantonalni sud (sudija za prethodni postupak) je donio rješenje od 11. juna 2015. godine kojim je apelantima i ostalim osumnjičenim određen pritvor u trajanju od jednog mjeseca, koji prema tom rješenju drugoapelantu, te apelantima Handžiću i Šepi može trajati do 27. juna 2015. godine ili do nove odluke suda, a za prvoapelanta do "31. juna" 2015. godine do 15 sati ili do nove odluke suda. Navedenim rješenjem je odbijen prijedlog Tužiteljstva za određivanje pritvora ostalim (četvero) osumnjičenim i određeno je da se ti osumnjičeni imaju odmah pustiti na slobodu, a umjesto mjere pritvora izrečene su im mjere zabrane.

16. Kantonalni sud je istakao da je prilikom ponovnog odlučivanja ocijenio i mogućnost izricanja mjera zabrane i za apelante i da je pri tome uzeo u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, te da je zaključio da se u odnosu na njih izrečenim mjerama ne bi ostvarila svrha osiguranja njihovog prisustva i uspješnog vođenja krivičnog postupka. S tim u vezi je ponovio za koja krivična djela se sumnjiče, te da je, pored težine tih krivičnih djela, koja je počinilo više lica, zaprijećenih kazni, načina i okolnosti njihovog izvršenja, ocijenio i brojnost krivičnopravnih radnji po izvršiocima, te da je zaključio da se za apelante ta svrha može postići samo mjerom pritvora.

17. Dalje, u obrazloženju rješenja Kantonalni sud je konstatirao da je prvoapelant, nakon što mu je pritvor određen rješenjem od 29. maja 2015. godine, doputovao 31. maja 2015. godine iz inozemstva u Sarajevo, kada je lišen slobode i predat u KPZ Sarajevo na izdržavanje mjere pritvora.

18. Pri tome Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja predmetnog rješenja (od 11. juna 2015. godine) proizlazi da sud u ponovnom postupku nije održao ročište, niti je saslušao prvoapelanta na okolnosti razloga zbog kojih je predložen pritvor, već je odluku donio, kako je navedeno, "[n]akon detaljnijeg uvida u spis predmeta".

19. Zatim, Kantonalni sud je zaključio da u konkretnom slučaju postoji osnovana sumnja da su svi apelanti i drugi poimenično navedeni osumnjičeni počinili krivična djela koja su im stavljena na teret kao opći razlog za određivanje pritvora. Dalje, u pogledu posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka a) ZKPFBiH, Kantonalni sud je zaključio da je Tužiteljstvo u prijedlogu za određivanje pritvora u dovoljnoj mjeri konkretiziralo razloge iz kojih proizlazi da postoje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva ukoliko bi prvoapelant i drugoapelant boravili na slobodi, te im je po tom osnovu odredilo pritvor.

20. U pogledu posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, Kantonalni sud je zaključio da su se ispunili svi uvjeti propisani zakonom za određivanje pritvora po tom osnovu svim apelantima o čemu je dao obrazloženje na str. 33. i 34. svog rješenja. Naime, u pogledu posebnih razloga za određivanje pritvora iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH u odnosu na svu četvericu apelanata, navedeno je da im se na teret stavlja izvršenje krivičnih djela organizirani kriminal (član 342. st. 2. i 3. KZFBiH) u vezi sa krivičnim djelima zloupotreba položaja ili ovlasti (član 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. istog člana KZFBiH), porezna utaja (član 273. stav 3. u vezi sa stavom 1. istog člana KZFBiH), krivotvorenje službene isprave (član 389. st. 1. i 2. KZFBiH), sklapanje štetnog ugovora (član 252. stav 2. u vezi sa stavom 1. istog člana KZFBiH), dakle, više krivičnih djela za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od


10 godina, čime je ispunjen prvi kumulativni uvjet za određivanje pritvora po ovom osnovu. Dalje je navedeno da, imajući u vidu brojnost krivičnopravnih radnji, zatim, da postoji osnovana sumnja da su apelanti navedena krivična djela počinili kao pripadnici grupe za organizirani kriminal koja je djelovala u periodu od 2002. godine do 2012. godine na prostoru Kantona Sarajevo, FBiH i šire, da su svi poduzimali radnje zaključivanja štetnih ugovora, postupali planski razrađenim metodama na organiziran uhodan način sa pojačanom upornošću za pribavljanjem imovinske koristi činjenjem krivičnih djela sa jasnim ciljem stjecanja protivpravne imovinske koristi. Prema ocjeni Kantonalnog suda-sudije za prethodni postupak, u konkretnom slučaju se radi o posebno teškim krivičnim djelima s obzirom na način izvršenja i posljedice nanošenja velike imovinske štete "Bosnalijeku", uposlenicima, budžetu Kantona Sarajevo i FBiH, da se radi o koruptivnim krivičnim djelima u segmentu privrednog kriminala sa kojim je upoznata javnost, što izaziva negodovanje i revolt građana koji izražavaju nezadovoljstvo putem javnih okupljanja, štrajkova, traženja svojih prava i da ih zaštiti država. Ovo posebno imajući u vidu, kako je navedeno u rješenju, da su radnici "Bosnalijeka" u toku 2013. godine mjesecima štrajkovali ispred zgrade "Bosnalijeka" u vrijeme kada su prvoapelant, drugoapelant i apelant Handžić bili na čelu "Bosnalijeka" i da su radnici tada tažili smjenu uprave. Navedeno je i da se radi o atipičnom načinu izvršenja krivičnih djela u vrijeme kada je ekonomska situacija u Kantonu Sarajevo i u državi loša zbog čega sve navedene okolnosti, kako je obrazložio Kantonalni sud-sudija za prethodni postupak, poprimaju karakter vanrednih okolnosti koje mogu izazvati stvarnu prijetnju narušavanju javnog reda i kredibiliteta i vjere građana u pravni sistem. Zbog navedenog, zaključeno je da su se u odnosu na sve apelante stekli svi uvjeti za određivanje pritvora iz posebnog zakonskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. Imajući u vidu navedeno, Kantonalni sud-sudija za prethodni postupak je donio rješenje kao u dispozitivu.

21. Kantonalni sud je (u vijeću od trojice sudija) donio rješenje od 17. juna 2015. godine kojim je odbio kao neosnovane žalbe koje su Tužiteljstvo, te branioci apelanata (i branioci ostalih osumnjičenih) izjavili protiv prvostepenog rješenja tog suda.

22. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da su neosnovani žalbeni prigovori svih apelanata istaknuti u pogledu navodne povrede odredaba krivičnog postupka a koje se odnose na nedovoljan broj datih razloga u obrazloženju osporenog rješenje, jer, kako je obrazložio taj sud, u prilog osnovanoj sumnji da su oni počinili djela koja im se stavljaju na teret nisu samo pobrojani dokazi za uspostavljаnje ovog temeljnog razloga za određivanje pritvora nego su dati i potrebni i dovoljni razlozi koje prihvata i taj sud. Navedeno je da se neosnovano ističe i da su iz izreke ispušteni posebni zakonski razlozi na osnovu kojih je pritvor određen, jer se očito radi o omašci prilikom pisanja presude, budući da je u obrazloženju osporenog rješenja decidirano opredijeljeno iz kojih zakonskih osnova i u odnosu na koje osumnjičene je to učinjeno.

23. Kantonalni sud je naveo da se u pogledu posebnih zakonskih razloga za određivanje pritvora prvoapelantu i drugoapelantu, prema njegovoj ocjeni, opravdanim ukazuju žalbeni prigovori koji se odnose na neargumentiranost datih razloga u odnosu na član 146. stav 1. tačka a) ZKPFBiH na osnovu kojih im je, između ostalog, pritvor određen. Međutim, nasuprot žalbenim prigovorima branilaca svih apelanata, Kantonalni sud je zaključio da su u osporenom rješenju dati uvjerljivi i jasni razlozi za postojanje svih zakonskih razloga za određivanje pritvora svim apelantima iz posebnog pritvorskog razloga propisanog tačkom d) stav 1. član 146. ZKPFBiH, a koje prihvata i taj sud. Prema obrazloženju Kantonalnog suda, neosnovani su i navodi apelanata da u odnosu na njih sud nije

razmotrio mogućnost izricanja blažih mjera, jer je, kako je naveo Kantonalni sud, isto učinjeno u obrazloženju rješenja od 11. juna 2015. godine. Imajući u vidu sve navedeno, Kantonalni sud je zaključio da je na osnovu odredaba člana 337. stav 3. ZKPFBiH potrebno žalbe odbiti kao neosnovane, te je donio rješenje kao u dispozitivu.

Rješenja o produženju pritvora

24. Nakon toga Kantonalni sud je Rješenjem broj 09 0 K 021547 15 Kv 4 od 26. juna 2015. godine produžio pritvor apelantima za dva mjeseca koji, prema tom rješenju, može trajati do 26. augusta 2015. godine ili do nove odluke suda. U obrazloženju su ponovljene činjenice istaknute u prethodnim tačkama ove odluke. Kantonalni sud je istakao da, nakon ocjene i analize svakog od dokaza zasebno, kao i svih dokaza zajedno, smatra da postoji dovoljno činjenica i okolnosti koje ukazuju na to da postoji osnovana sumnja da su apelanti i ostali osumnjičeni počinili predmetna krivična djela precizirana u prethodnim tačkama ove odluke. Osim toga, a imajući u vidu i razloge u vezi sa odnosom javnosti prema navedenim djelima koja su predmet konkretne istrage, Kantonalni sud je zaključio da su se stekli uvjeti za produženje pritvora apelantima zbog razloga propisanih članom 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. U obrazloženju je navedeno i da je taj sud prethodno razmotrio i mogućnost izricanja blažih mjera u smislu člana 137. stav 2. ZKPFBiH apelantima umjesto mjere pritvora, pa i mjera zabrane iz člana 140. ZKPFBiH. S tim u vezi je zaključeno da taj sud smatra da se svrha ne bi mogla ostvariti blažom mjerom od pritvora, pa ni mjerama zabrane a imajući pri tome u vidu prirodu i težinu predmetnog krivičnog djela i način njegovog izvršenja za koje su svi saosumnjičeni, prema zaključku tog suda, osnovano sumnjivi da su ga učinili, te je imajući u vidu sve navedeno, Kantonalni sud donio rješenje kao u dispozitivu.

25. Iz obrazloženja predmetnog rješenja proizlazi da je prvoapelantu na sjednici vijeća Kantonalnog suda održanoj 26. juna 2015. godine omogućeno da se izjasni o prijedlogu Tužilaštva za produženje pritvora, što je prvoapelant i učinio.

26. Protiv navedenog rješenja apelanti i Tužiteljstvo su podnijeli žalbe Vrhovnom sudu, koji je Rješenjem broj 09 0 K 021547 15 Kž od 9. jula 2015. godine odbio žalbe kao neosnovane. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da se prilikom isticanja prigovora da u izreci rješenja nije naveden zakonski osnov za pritvor prvoapelant u žalbi izričito poziva na odredbe člana 148. stav 2. ZKPBiH a koje se odnose na sadržinu rješenja o pritvoru, a ne isključivo na sadržinu izreke rješenja o pritvoru. Navedeno je da ta odredba propisuje da rješenje o pritvoru treba sadržavati ime i prezime lica koje se pritvara, krivično djelo koje mu se stavlja na teret, obrazloženje, pouku o pravu na žalbu, službeni pečat i potpis sudije koji određuje pritvor. Vrhovni sud je istakao da iz navedenog proizlazi da zakonski osnov za pritvor nije bilo nužno navesti u samoj izreci osporenog rješenja, već da ga je dovoljno navesti u obrazloženju, što je i učinjeno. Dalje je navedeno da je neosnovan i žalbeni navod da ne postoje objektivni razlozi zbog kojih istraga nije do dana produženja pritvora okončana, pa tako ni uvjeti za produženje pritvora. S tim u vezi je obrazloženo da iz obrazloženja osporenog rješenja proizlazi da istraga nije završena, pored ostalog, i zbog toga što je potrebno saslušati veći broj svjedoka i pribaviti potrebne podatke od relevantnih institucija, te izvršiti i vještačenje finansijske struke u vezi sa krivičnopravnim radnjama koje nisu obuhvaćene već obavljenim vještačenjem zbog čega su, prema mišljenju tog suda, ovi žalbeni navodi neosnovani.

27. Vrhovni sud je, dalje, obrazložio da su neosnovani i žalbeni navodi da osporeno rješenje ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama u vezi sa postojanjem osnovane sumnje, te da je sud


samo pobrojao dokaze, ali da je izostala bilo kakva sadržajna analiza tih dokaza u vezi sa postojanjem općeg uvjeta za pritvor pojedinačno za svakog osumnjičenog. S tim u vezi je detaljno navedeno da je, nasuprot tim žalbenim tvrdnjama, prvostepeni sud dao jasne i dovoljne razloge na osnovu kojih je utvrdio postojanje osnovane sumnje da su apelanti počinili krivična djela koja su im stavljena na teret, te da je pri tome u rješenju detaljno obrazloženo postojanje osnovane sumnje za svakog saosumnjičenog ponaosob, što je naveo i Vrhovni sud u svom rješenju. Također je obrazloženo da je prvostepeni sud dao i razloge na osnovu kojih je zaključio da su kumulativno ispunjeni i svi uvjeti za pritvor prema svim apelantima. Navedeno je da, suprotno žalbenim navodima, iz osporenog rješenja proizlazi da je na osnovu vještačenja finansijske struke utvrđeno da su ukupni troškovi koji su teretili poslovni rezultat "Bosnalijeka" na osnovu toplih obroka, koktel-partija, restorana, čajne kuhinje, zakupa dvorane, troškova prevoza, te troškova robe u tranzitu utvrđeni u iznosima preciziranim u rješenju, te da te troškove i realizaciju ugovora u vezi s njima treba vršiti prvoapelant. Dalje je obrazloženo da je u osporenom rješenju prvostepeni sud dao i dovoljne razloge za zaključak da je prvoapelant djelovao kao organizator ove grupe za organizirani kriminal s obzirom na to da su svi poslovi, odnosno zaključeni ugovori išli preko prvoapelanta koji je bio na vrhu hijerarhije, te da su ostali apelanti i saosumnjičeni činili članove predmetne organizirane grupe.

28. Osim toga, Vrhovni sud je obrazložio da su neosnovani žalbeni navodi u vezi sa postojanjem posebnih uvjeta za pritvor iz osnova člana 146. stav 1. tačka d) ZKPBiH. Vrhovni sud je u vezi s tim naveo da je prvostepeni sud dao određene razloge koji se odnose na zaključak o postojanju osnovane sumnje da se radi o posebno teškim krivičnim djelima kako zbog načina izvršenja, tako i zbog nastale posljedice u vidu višemilionske štete za "Bosnalijek". Pored toga, Vrhovni sud je naveo da je učinjenje predmetnih djela praćeno vanrednim okolnostima koje, i prema ocjeni tog suda, proizlaze iz postojanja osnovane sumnje da su svi osumnjičeni navedena krivična djela počinili u grupi za organizirani kriminal u kojoj se nalazilo više lica, koja je djelovala u dugom vremenskom periodu od 2002. godine do 2012. godine na prostoru Kantona Sarajevo i šire, da su osumnjičeni u tom periodu preduzeli veći broj krivičnopravnih radnji sa ciljem pribavljanja protivimovinske koristi i koju su, kako postoji osnovana sumnja, pribavili u milionskim iznosima, te za isto toliko oštetili "Bosnalijek" i da su pri tome iskazali naročitu istrajnost i odlučnost prilikom vršenja ovih krivičnih djela. Prema mišljenju tog suda, navedeno nisu okolnosti uobičajene pri učinjenju ove vrste krivičnih djela zbog čega predstavljaju vanredne okolnosti u smislu člana 146. stav 1. tačka d) ZKPBiH.

29. Vrhovni sud je istakao da, imajući u vidu navedeno, kao i da je "Bosnalijek", u kome je zaposleno više stotina radnika, već duže vremena u žiži interesiranja javnosti, te da su radnici te firme već javno izražavali nezadovoljstvo stanjem u "Bosnalijeku", smatra da bi utvrđenje postojanja osnovane sumnje da su radnjama apelanta i saosumnjičenih, od kojih su većina bili rukovodeći radnici "Bosnalijeka", koji su pravnim i fizičkim licima pribavili višemilionsku imovinsku korist a time pričinili štetu "Bosnalijeku", ukazivalo na to da bi njihovo puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda. Pri tome je Vrhovni sud istakao da navedene okolnosti, kako je to zaključio i prvostepeni sud, predstavljaju konkretizirane okolnosti u vezi sa krivičnim djelima koja su stavljena na teret apelantima zbog čega taj sud smatra žalbene navode apelanata neosnovanim. Osim toga, Vrhovni sud je naveo da žalbeni prigovori koji se odnose na starosnu dob prvoapelanta (1945. godište), na to da nije ranije osuđivan, njegovo uredno

odazivanje na pozive suda i organa gonjenja, po svom značaju, prema mišljenju tog suda, nisu okolnosti koje bi mogle dovesti u pitanje pravilnost osporenog rješenja. Obrazloženo je i da, kada su u pitanju žalbeni prigovori koji se odnose na mogućnost izricanja mjere zabrane, taj sud primjećuje da su i o tome dati razlozi u osporenom rješenju. Navedeno je da je, i prema ocjeni tog suda, prvostepeni sud pravilno zaključio da se u konkretnom slučaju, kada se uzmu u obzir okolnosti i težina izvršenja krivičnih djela koja se apelantima stavljaju na teret, uz ostale navedene okolnosti, prema mišljenju tog suda, svrha pritvora apelanata ne bi mogla ostvariti izricanjem blažih mjera, te je odbio i ove navode apelanata kao neosnovane. Imajući u vidu navedeno, kao i razloge u vezi sa odbijanjem žalbe tužitelja koji su dati u osporenom rješenju, Vrhovni sud je donio rješenje kao u izreci.

IV. Apelacija

30. Svi apelanti ukazuju na povredu prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Apelant Šepo je ukazao i na povredu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije.

IV. a) Navodi iz apelacije broj AP 2930/15

31. Kršenje navedenih prava apelanti - prvoapelant, drugoapelant i apelant Handžić, vide u nepostojanju odluke suda o njihovom pritvoru u periodu od donošenja odluke Kantonalnog suda kojom je rješenje (o određivanju pritvora) od 29. maja 2015. godine ukinuto, dakle, od 8. juna 2015. godine pa dalje, do donošenja novog rješenja o određivanju pritvora, odnosno da je u tom periodu njihovo držanje u pritvoru bilo nezakonito, bez odgovarajućeg rješenja nadležnog suda. Ističu da ni nakon 72 sata od ukidanja rješenja o određivanju pritvora nisu pušteni iz pritvora, niti je sudija za prethodni postupak donio novo rješenje, mada su oni 10. juna 2015. godine zatražili od Kantonalnog suda da ih pusti na slobodu, čime im je povrijeđeno ne samo pravo na "slobodu i sigurnost" nego i "pravo na donošenje odluke u razumnom roku". Ukazali su i na odredbe člana 153. ZKPBiH. Predložili su da Ustavni sud usvoji apelaciju, utvrdi navedene povrede Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije i naloži Kantonalnom sudu da hitno ponovo odluči na osnovu rješenja od 8. juna 2015. godine i, konačno, da naloži Vladi Kantona Sarajevo da im naknadi troškove sastava apelacije u iznosu od 1.366,10 KM. Zatražili su od Ustavnog suda da donese privremenu mjeru kojom će naložiti Kantonalnom sudu i KPZ Sarajevo da ih odmah puste iz pritvora, koja bi "važila do donošenjа eventualno drugačije odluke sudije za prethodni postupak u predmetu broj 09 0 K 021547 15".

IV. b) Navodi iz apelacije broj AP 2942/15

32. Kršenje navedenih prava apelanti – drugoapelant i apelant Handžić - vide u nepostojanju dokaza da su počinili djela koja im se stavljaju na teret. Navode i da osporena rješenja ne sadrže razloge za određivanje pritvora po osnovu člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, da je izreka rješenja nerazumljiva i da je potpuno neprihvatljivo da činjenicu da drugostepeni sud nenavođenje svih razloga u izreci, konkretno određivanje pritvora po osnovu člana 146. stav 1. tačka d), podvodi pod omašku, čime su apelanti stavljeni u položaj u kojem nisu znali, niti znaju zbog kojeg razloga im je određen pritvor. Drugoapelant navodi i da, pošto je odbijena njihova žalba protiv rješenja o određivanju pritvora, to znači da postoje svi razlozi za pritvor navedeni u tom rješenju iako je drugostepeni sud konstatirao da nema uvjeta za određivanje pritvora njemu iz člana 146. stav 1. tačka a) ZKPFBiH. Smatraju da sud nije konkretizirao vanredne okolnosti u odnosu na predmetni slučaj, te da pozivanje na javnu medijsku


pažnju ne može biti dovoljan razlog za određivanje pritvora, već se moraju istaći jasni razlozi zbog kojih bi puštanjem na slobodu građani bili uznemireni zbog čega smatraju da im je prekršeno pravo iz člana 5. stav 4. Evropske konvencije, jer ovakvo postupanje redovnih sudova dovodi u pitanje zakonitost određenog pritvora. Apelanti smatraju da redovni sudovi koriste samo paušalne navode koji se ne mogu dovesti u vezu sa konkretnim predmetom, te da su protesti građana samo rezultat općeg stanja u državi i da nemaju nikakve veze sa konkretnim slučajem a okolnost da je postojalo izvjesno okupljanje radnika "Bosnalijeka", također, nema veze sa krivičnim djelima, već su posljedica borbe upravljačke strukture za preuzimanje vlasti nad "Bosnalijekom". Apelanti tvrde da ničim nije dokazano da bi njihovo puštanje rezultiralo stvarnim prijetnjama po javni red, te navode i činjenicu da, prema nalazu nezavisne revizorske kuće "Deloitte" za 2013. godinu, nije bilo nikakvih nezakonitosti u poslovanju "Bosnalijeka" i apelanata i da se ne radi o ugrožavanju egzistencije građana. Apelanti smatraju da Ustavni sud, zbog svega navedenog, treba donijeti privremenu mjeru kojom će ukinuti osporena rješenja redovnih sudova i naložiti njihovo puštanje na slobodu.

33. Apelanti su u dopunama apelacije osporili i rješenja o produženju pritvora, navodeći iste razloge za kršenje prava na slobodu i sigurnost ličnosti kao što je navedeno i u apelaciji.

IV. c) Navodi iz apelacije broj AP 2943/15

34. Prvoapelant navodi da mu je osporenim rješenjima o određivanju pritvora povrijeđeno pravo na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c), te st. 3. i 4. Evropske konvencije. Apelant, u suštini, tvrdi da je do povrede navedenih prava došlo uslijed toga što je sud donio osporena rješenja o određivanju pritvora, a da prije toga apelant nije izveden pred sud i saslušan na okolnosti razloga na osnovu kojih se predlaže pritvor, te što je osporenim rješenjima arbitrarno primijenjeno više odredaba ZKPFBiH, kao i što je drugostepeni sud propustio da razmotri istaknute prigovore koji su bili od odlučujućeg značaja za pitanje zakonitosti pritvora, odnosno da ponudi adekvatno obrazloženje u odnosu na njih, a što je sve iscrpno obrazložio u apelaciji. U dopuni apelacije od 1. jula 2015. godine prvoapelant je naveo da rješenje o produženju pritvora ne sadrži zakonski osnov iz kojeg je vidljivo zbog kojeg razloga je (on) zapravo lišen prava na slobodu i istakao da su tim rješenjem, također, povrijeđena njegova prava garantirana odredbama Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije na način na koji je to opisano u apelaciji.

35. U dopuni apelacije od 4. augusta 2015. godine prvoapelant ponavlja da mu je osporenim rješenjima o produženju pritvora povrijeđeno pravo na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c), te st. 3. i 4. Evropske konvencije. U vezi sa tim, navodi da je, nakon lišavanja slobode, pred sudiju izveden tek 26. juna 2015. godine, odnosno tek na ročištu o prijedlogu za produženje pritvora. Shodno tome, smatra da mu je pritvor u konkretnom slučaju nezakonit i suprotan sa, između ostalih, odredbama člana 145. stav 2. ZKPFBiH, kao i odredbama člana 5. st. 3. i 4. Evropske konvencije s obzirom na to da nije "odmah" u skladu sa standardima Evropske konvencije izveden pred sud, a redovni sudovi su, kako tvrdi, i u osporenim rješenjima o produženju pritvora zanemarili ove njegove prigovore. Dalje, smatra da su sudovi počinili povredu člana 5. stav 4. Evropske konvencije, jer, prema njegovom mišljenju, nisu razmotrili mogućnost primjene blažih mjera od mjere pritvora u odnosu na njega konkretno, odnosno nisu dali obrazloženje zbog čega ove mjere ne bi mogle biti primijenjene konkretno u prvoapelantovom slučaju, već da je Vrhovni sud samo paušalno odbio te njegove prigovore. Smatra da je osporeno rješenje o

produženju pritvora nezakonito i zato što, kako tvrdi, izreka pobijanog prvostepenog rješenja o produženju pritvora ne sadrži zakonski osnov za određivanje pritvora, što je istakao i u žalbenom postupku pred Vrhovnim sudom, ali da je taj sud odbio taj njegov žalbeni prigovor proizvoljno primijenivši odredbu člana 148. stav 2. ZKPFBiH. Dalje, prvoapelant tvrdi da u konkretnom slučaju ne postoje vanredne okolnosti iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. U vezi sa tim, između ostalog, tvrdi da iz obrazloženja osporenog rješenja Vrhovnog suda proizlazi da taj sud postojanje vanrednih okolnosti u konkretnom slučaju izvodi iz osnovane sumnje da su apelanti počinili krivično djelo koje im se stavlja na teret, odnosno težine tog krivičnog djela i težine posljedice, što prvoapelant smatra apsolutno neprihvatljivim, jer je postojanje osnovane sumnje opći uvjet za određivanje pritvora i ne može predstavljati vanrednu okolnost u smislu člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. Također, smatra da je u konkretnom slučaju proizvoljno utvrđeno da bi njegovo puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda. U vezi sa tim, između ostalog, ističe da se osporena rješenja pozivaju na dešavanja iz 2013. godine, koja, kako tvrdi, nisu imala veze sa navodnim počinjenjem konkretnog krivičnog djela, jer su tada radnici izražavali nezadovoljstvo u vezi sa izborom i smjenom organa uprave "Bosnalijeka". Također, navodi da dešavanja u "Bosnalijeku" u 2013. godini nemaju veze sa njim s obzirom na to da je u penziji od oktobra 2012. godine, te ističe da se dešavanja od prije dvije godine nikako ne mogu podvesti pod zahtjev da je javni red stvarno i dalje ugrožen. Pored toga, ističe da se Vrhovni sud nije osvrnuo na žalbene prigovore odbrane da se prvostepeni sud nije mogao pozvati ni na interesiranje elektronskih i printanih medija za konkretan slučaj, jer to samo po sebi ne predstavlja indikator da će doći do uznemirenja građana ili narušavanja javnog reda, niti na žalbeni prigovor da nije jasno kako se loša ekonomska situacija u Kantonu i državi može ocijeniti kao razlog za produženje pritvora po bilo kojem osnovu.

IV.d) Navodi iz apelacije broj AP 2944/15

36. Apelant Šepo navodi da mu je pritvor određen nezakonito, prije svega, zato što u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uvjeti za određivanje pritvora niti u pogledu postojanja osnovane sumnje, niti u pogledu postojanja posebnog razloga za određivanje pritvora iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. Također, ističe da je u postupku donošenja rješenja Kantonalni sud, kako sudija za prethodni postupak, tako i vijeće, arbitrarno primijenio odredbe ZKPFBiH. S tim u vezi, navodi da je izrekom rješenja sudije za prethodni postupak od 11. juna 2015. godine određen pritvor njemu i drugim osumnjičenim koji su poimenično navedeni bez navođenja zakonskog osnova po kojem se pritvor određuje. Naime, sudija za prethodni postupak u uvodu rješenja kao zakonski osnov je naveo član 146. stav 1. tačka a) ZKPFBiH, sama izreka rješenja ne sadrži nikakav zakonski osnov za određivanje pritvora, a u obrazloženju rješenja sudija za prethodni postupak je iznio razloge za određivanje pritvora ne samo po tački a) koja se jedino navodi u uvodu nego i po tački d) stava 1. člana 146. ZKPFBiH, koja se uopće ne spominje ni u uvodu, ni u izreci rješenja, pa se, prema apelantovom mišljenju, nedvosmisleno ima smatrati da je pritvor određen samo po tački a) stava 1. člana 146. ZKPFBiH. Navedeni nedostatak rješenja sudije za prethodni postupak vijeće Kantonalnog suda je proizvoljno i bez ikakvog osnova ispravilo, navodeći u obrazloženju rješenja "da je pritvor određen prema (...) apelantu iz osnova člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH", što ne proizlazi iz rješenja sudije za prethodni postupak. Apelant Šepo zaključuje da iz tog proizlazi da mu sud nije izrekao pritvor po osnovu tačke d), te da stoga sud nije mogao, niti smio obrazlagati određivanje pritvora iz ovog posebnog pritvorskog razloga. Apelant Šepo,


dalje, navodi da je arbitrarno primijenjena i odredba člana 256. stav 3. ZKPFBiH, jer je cijeli tok ročišta snimalo više TV kuća, bez ikakve saglasnosti osumnjičenih i njihovih branilaca, što nije smjelo biti dopušteno, osim u fazi glavnog pretresa uz određenu proceduru shodno odredbama ZKPFBiH, te je samo prisustvo TV kuća predstavljalo očigledan nexus za navlačenje tačke d) kao posebnog pritvorskog razloga. Apelant Šepo, zatim, navodi da njemu, kao ni njegovom braniocu nikada nije dostavljena žalba Tužilaštva protiv rješenja sudije za prethodni postupak na odgovor, te da mu je na taj način uskraćena mogućnost odgovora na žalbu Tužilaštva. Konačno, navodi da sud nije razmotrio mogućnost primjene blažih mjera od mjere pritvora u odnosu na njega, odnosno nije dao obrazloženje zbog čega ove mjere ne bi mogle biti primijenjene. Propuštajući da razmotri prigovore njegove odbrane, koji su, kako smatra, bili od odlučujućeg značaja za pitanje zakonitosti pritvora, odnosno da ponudi adekvatno obrazloženje u odnosu na njih, sud je, prema shvaćanju apelanta Šepe, počinio povredu njegovih prava zagarantiranih članom 5. stav 4. Evropske konvencije.

b) Odgovori na apelacije i dopune apelacija

37. Vrhovni sud je u odgovoru na dopune apelacija br. AP 2942/15 i AP 2943/15 naveo da su pritvori produženi u skladu sa zakonskim odredbama i da su dopune apelacija, kao i apelacije, budući da su navodi istovjetni, neosnovane.

38. Kantonalni sud (član drugostepenog vijeća od trojice sudija) u odgovoru na apelacije i dopune apelacija istakao je da smatra da rješenjima tog vijeća nisu učinjene povrede prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije na koje se ukazuje u apelacijama i dopunama apelacija, te da su osporena rješenja donesena u skladu sa važećim propisima FBiH, Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom. Naveo je da je u daljnjem postupku apelantima pritvor produžen za još dva mjeseca. Smatra da je bespredmetno donositi odluku o privremenim mjerama, jer su se u međuvremenu izmijenile pravne okolnosti. Kantonalni sud (sudija za prethodni postupak) je naveo da smatra da su u konkretnom slučaju ispunjeni opći i posebni zakonski razlozi za određivanje pritvora. Također, naveo je da "navod u apelaciji da [prvoapelant] nije ispitan u istrazi je netačan, jer je on ranije ispitan kako je to navedeno u rješenju o određivanju pritvora". Pored toga, istakao je da su i svi drugi navodi apelacija neosnovani zbog razloga bliže navedenih u rješenju o određivanju pritvora. Shodno tome, predložio je da se apelacije i dopune apelacija u cijelosti odbiju. Također je u odgovoru na dopunu apelacije broj AP 2943/15 navedeno da je taj sud dao razloge za produženje pritvora prvoapelantu u skladu sa domaćim propisima i međunarodnim standardima a prvoapelant nije argumentirao svoje zahtjeve koji bi eventualno opravdali donošenje suprotne odluke suda.

39. Tužiteljstvo je istaklo da je nakon donošenja rješenja od 8. juna 2015. godine sudija za prethodni postupak donio novo rješenje 11. juna 2015. godine na koje je uložena žalba, ali da ju je vijeće Kantonalnog suda odbilo kao neosnovanu. Istaklo je da je apelantima produžen pritvor 26. juna 2015. godine koji, prema tom rješenju, može trajati do 26. augusta 2015. godine ili do nove odluke suda, te da su samim tim i ranije donesena rješenja "stavljena van snage". Smatra da nijedan od navoda apelanata nije osnovan, te da u predmetnom postupku nije povrijeđeno nijedno od prava na koje se apelanti pozivaju. Predložilo je da se apelacije odbiju kao neosnovane. U odgovoru na dopune apelacija br. AP 2942/15 i AP 2943/15 istaknuto je da su navodi iz dopuna istovjetni navodima iz prvobitnih apelacija, te da to tužiteljstvo ostaje pri odgovoru koji je već dalo na apelacije.

40. Kantonalni sud, u predmetu broj AP 2943/15, 24. jula 2015. godine dostavio je odgovor na upit Ustavnog suda od 23. jula 2015. godine u kojem je, između ostalog, naveo da je "ročište

za izjašnjenje odbrane i osumnjičenih o prijedlogu KT za određivanje pritvora održano 29.5.2015. godine, da osumnjičeni [prvoapelant] nije bio prisutan zbog nedostupnosti, nalazio se u SAD, da je prisustvovala braniteljica [..]. [Prvoapelant] nakon lišavanja slobode nije ispitan od suda na okolnost određivanja pritvora, to nije propisano ZKPFBiH, osumnjičenog ispituje Tužilaštvo ili MUP na okolnosti osnovane sumnje o izvršenju radnji krivičnog djela, međutim, vezano za određivanje pritvora na ročištu prisutni su dostupni osumnjičeni i branioci. Tek u fazi prijedloga za produženje pritvora sud zakazuje ročište […]. Dakle, ročište je održano 26.6.2015. godine, slijedilo je donošenje rješenja […] od 26.6.2015. god. kojim je produžen pritvor".


41. U Zakonu o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) [interno prečišćeni tekst za potrebe ove odluke] relevantne odredbe glase:

Član 145. st. 1. i 2. Opće odredbe

(1) Pritvor se može odrediti ili produžiti samo pod uvjetima propisanim u ovom Zakonu i samo ako se isti cilj ne može ostvariti drugom mjerom.

(2) Pritvor određuje ili produžuje rješenjem sud na prijedlog tužitelja a nakon što sud prethodno sasluša osumnjičenog, odnosno optuženog na okolnosti razloga zbog kojih se pritvor predlaže, osim u slučaju iz člana 146. stav (1) tačka a) ovog Zakona.

Član 146. stav 1. tač. a) i d) Razlozi za pritvor

(1) Ako postoji osnovana sumnja da je određena osoba učinila krivično djelo pritvor joj se može odrediti:

a) ako se krije ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva,

d) u vanrednim okolnostima, ako se radi o krivičnom djelu za koje se može izreći kazna zatvora deset godina ili teža kazna, a koje je posebno teško, s obzirom na način izvršenja ili posljedice krivičnog djela, ako bi puštanjem na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.

Član 148. Nadležnost za određivanje pritvora

(1) Pritvor se određuje rješenjem suda, a na prijedlog tužitelja.

(2) Rješenje o pritvoru sadrži: ime i prezime osobe koja se lišava slobode, krivično djelo koje joj se stavlja na teret, zakonski osnov za pritvor, obrazloženje, pouku o pravu na žalbu, službeni pečat i potpis sudije koji određuje pritvor.

(3) Rješenje o pritvoru predaje se osobi na koju se odnosi u času pritvaranja. U spisima se mora naznačiti sat lišenja slobode i sat predaje rješenja.

(4) Protiv rješenja o pritvoru pritvorena osoba može podnijeti žalbu vijeću (član 25. stav 6.) u roku od 24 sata od prijema rješenja. Ako se pritvorena osoba prvi put ispituje po isteku ovog roka, može podnijeti žalbu prilikom tog ispitivanja. Žalba s prijepisom zapisnika o ispitivanju, ako je pritvorena osoba ispitana i dokazima na kojima se zasniva rješenje o pritvoru, kao i rješenje o pritvoru dostavljaju se odmah vijeću. Žalba ne zadržava izvršenje rješenja.

(5) U slučaju iz stava (4) ovog člana vijeće koje odlučuje o žalbi dužno je donijeti odluku u roku od 48 sati.

Član 312. stav 1. tačka k) (1) Bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji:


k) ako je izreka presude nerazumljiva, protivrječna sama sebi ili razlozima presude ili ako presuda uopće ne sadrži razloge ili u njoj nisu navedeni razlozi o odlučnim činjenicama.

Član 337. st. 2. i 3. Odlučivanje o žalbi na rješenje

(2) O žalbi protiv rješenja sudije za prethodni postupak, odnosno sudije za prethodno saslušanje odlučuje vijeće istog suda (član 25. stav 6.), osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno.

(3) Odlučujući o žalbi sud može rješenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedopuštenu, odbiti žalbu kao neosnovanu ili uvažiti žalbu i rješenje preinačiti ili ukinuti i, po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje.

42. U Krivičnom zakonu Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14, 76/14) relevantne odredbe glase:

Član 252. Sklapanje štetnog ugovora

(1) Ko kao zastupnik ili predstavnik pravne osobe u njezinoj privrednoj aktivnosti sklopi ugovor za koji zna da je za tu pravnu osobu štetan, ili sklopi ugovor protivno ovlašćenju i time prouzrokuje štetu pravnoj osobi, kaznit će se kaznom zatvora od tri mjeseca do tri godine. (2) Ako je učinitelj krivičnog djela iz stava 1. ovog člana za to primio protupravnu korist ili obećanje koristi ili ako je krivičnim djelom iz stava 1. ovog člana prouzrokovana šteta koja prelazi 200.000 KM, kaznit će se kaznom zatvora od jedne do deset godina.

Član 273. Porezna utaja

(1) Ko za sebe ili drugog izbjegne plaćanje davanja propisanih poreznim zakonodavstvom u Federaciji ili doprinosa socijalnog osiguranja propisanih u Federaciji, ne dajući zahtijevane podatke ili dajući lažne podatke o svom stečenom oporezivom prihodu ili o drugim činjenicama koje su od uticaja na utvrđivanje iznosa takvih obaveza, a iznos obaveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 10.000 KM,

kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. (3) Ko učini krivično djelo iz stava 1. ovog člana, a iznos

obaveze čije se plaćanje izbjegava prelazi 200.000 KM, kaznit će se kaznom zatvora najmanje tri godine.

Član 342. Organizirani kriminal

(2) Ko kao član grupe za organizirani kriminal učini krivično djelo propisano zakonom u Federaciji za koje se može izreći kazna zatvora pet godina ili teža kazna, ako za pojedino krivično djelo nije propisana posebna kazna,

kaznit će se kaznom zatvora najmanje pet godina. (3) Ko organizira ili bilo kako rukovodi grupom za

organizirani kriminal koja zajedničkim djelovanjem učini ili pokuša krivično djelo propisano zakonom u Federaciji, ako za pojedino krivično djelo nije propisana posebna kazna,

kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili dugotrajnim zatvorom.

Član 384. Pronevjera u službi

Ko s ciljem da sebi ili drugom pribavi protupravnu imovinsku korist prisvoji novac, vrijednosne papire ili druge pokretnine koje su mu povjerene u službi ili uopće na radu u institucijama FBiH,

kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. (3) Ako je krivičnim djelom iz stava 1. ovog člana

pribavljena imovinska korist koja prelazi 50.000 KM, učinitelj će se kazniti kaznom zatvora najmanje tri godine.

Član 389. Krivotvorenje službene isprave

(1) Službena ili odgovorna osoba u Federaciji koja u službenu ili poslovnu ispravu, knjigu ili spis unese neistinite podatke ili ne unese kakav važan podatak, ili svojim potpisom ili službenim pečatom ovjeri službenu ili poslovnu ispravu, knjigu ili spis s neistinitim sadržajem, ili koja svojim potpisom ili službenim pečatom omogući izradu takve isprave, knjige ili spisa s neistinitim sadržajem,

kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. (2) Kaznom iz stava 1. ovog člana kaznit će se i službena ili

odgovorna osoba u Federaciji koja neistinitu službenu ili poslovnu ispravu, knjigu ili spis upotrijebi u službi ili pri poslovanju kao da su istiniti, ili koja službenu ili poslovnu ispravu, knjigu ili spis uništi, prikrije, u većoj mjeri ošteti ili na drugi način učini neupotrebljivom.

VI. Dopustivost



45. U skladu sa članom 18. stav (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i osnovnih sloboda koje štiti Ustav Bosne i Hercegovine ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini.

1. U odnosu na navode iz apelacije broj AP 2930/15

46. U konkretnom slučaju apelanti smatraju da je njihov pritvor počev od 8. juna 2015. godine pa dalje nezakonit, jer, kako navode, ne postoji sudska odluka na osnovu koje se nalaze u pritvoru. S obzirom na to da predmetna apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava iz Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije, apelacija je, prema praksi Ustavnog suda, dopustiva u smislu člana 18. stav (2) (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 1248/07 od 11. novembra 2009. godine, odluka dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

47. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, zato što nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

2. Dopustivost u odnosu na osporena rješenja 2.a) U odnosu na pravo na slobodu i sigurnost ličnosti

48. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijama br. AP 2942/15, AP 2943/15 i AP 2944/15 je rješenje od 17. juna 2015. godine (o određivanju pritvora), odnosno rješenje od 9. jula 2015. godine (o produženju pritvora) protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje od 17. juna 2015. godine apelanti su primili 23. juna 2015. godine a apelacije su podnesene 25. juna 2015. godine, a osporeno rješenje od 9. jula 2015. godine apelanti su primili 14. jula 2015. godine a dopune apelacija u predmetima br. AP 2942/15 i AP 2943/15 su podnesene 4. augusta 2015. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz


člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie) neosnovane.

49. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetne apelacije u dijelu koji se odnosi na navode o povredi prava na slobodu i sigurnost ličnosti ispunjavaju uvjete u pogledu dopustivosti.

2.b) U odnosu na pravo na pravično suđenje

50. U vezi sa navodima apelanta Šepe o kršenju prava na pravično suđenje, Ustavni sud podsjeća da se garancije prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije odnose na krivični postupak u cijelosti, te da se odgovor na pitanje da li je neka od ovih garancija prekršena ne može dati dok postupak traje, jer eventualni proceduralni propusti i nedostaci koji se pojave u jednoj fazi postupka mogu biti ispravljeni u nekoj od narednih faza istog tog postupka. Slijedom toga, nije moguće, u principu, utvrditi da li je krivični postupak bio pravičan dok se postupak pravosnažno ne okonča (vidi, Evropski sud, Barbera, Meeseque i Jabardo protiv Španije, presuda od 6. decembra 1988. godine, Serija A broj 146, stav 68, Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. juna 2003. godine, tačka 18, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/03).

51. U konkretnom slučaju krivični postupak protiv apelanta Šepe još nije okončan. Predmet osporavanja apelacijom su rješenja kojim mu je određen pritvor. U vezi s tim, Ustavni sud primjećuje da osporena rješenja ne predstavljaju utvrđenje osnovanosti krivične optužbe protiv apelanta Šepe, u smislu člana 6. Evropske konvencije (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 3271/13 od 23. decembra 2013. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, tačka 26). S obzirom na to, Ustavni sud zaključuje da je predmetna apelacija u odnosu na navode o kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije preuranjena.

52. Imajući u vidu odredbu člana 18. stav (3) tačka l) Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao nedopuštena ukoliko je preuranjena, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

VII. Meritum

53. Ustavni sud primjećuje da svi apelanti navode da im je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije.

54. Također, prvoapelant, drugoapelant i apelant Handžić tvrde da im je, zbog nepostojanja sudske odluke, te zbog propusta sudije za prethodni postupak da donese odluku u razumnom roku, u konkretnom slučaju povrijeđeno i pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da, budući da iz navoda tih apelanata proizlazi da se povreda prava na pravično suđenje ogleda u "nedonošenju odluke u razumnom roku", dakle, zbog nedonošenja odluke o njihovom pritvoru nakon vraćanja predmeta na ponovni postupak, u suštini, navodi apelanata pokreću pitanja iz člana 5. stav 3. Evropske konvencije kojim je propisano, između ostalog, i da "svako ko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama stava 1(c) ovog člana, mora imati pravo na suđenje u razumnom roku", a ne pitanja iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije.

55. Član II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:


d) Pravo na ličnu slobodu i sigurnost. 56. Član 5. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

(1) Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko ne smije biti lišen slobode izuzev u niže navedenim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:

[…] c. zakonitog hapšenja ili lišavanja slobode radi privođenja

nadležnoj sudskoj vlasti, kada postoji opravdana sumnja da je ta osoba izvršila krivično djelo ili kada postoje valjani razlozi da se osoba spriječi da izvrši krivično djelo ili da, nakon izvršenja krivičnog djela, pobjegne.

[…] (3) Svako ko je uhapšen ili lišen slobode prema odredbama

stava 1(c) ovog člana [ ] mora imati pravo na suđenje u razumnom roku ili na puštanje na slobodu do suđenja.

4. Svako kome je uskraćena sloboda hapšenjem ili lišavanjem slobode ima pravo uložiti žalbu sudu kako bi sud, u kratkom roku, razmotrio zakonitost lišavanja slobode i ukoliko ono nije bilo zakonito naložio oslobađanje.

[…] 57. U konkretnom slučaju apelanti su lica koja su lišena

slobode i koja su se u vrijeme podnošenja apelacija i dopuna apelacija nalazila u pritvoru na osnovu odluka redovnog suda o određivanju pritvora i produženju pritvora, te koja se pozivaju na kršenje prava na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije. Ustavni sud, prije svega, podsjeća na to da se pravo na ličnu slobodu i sigurnost ubraja u jedno od najznačajnijih ljudskih prava, te da član 5. Evropske konvencije garantira da niko ne smije biti proizvoljno lišen slobode. Proizvoljnost lišavanja slobode ocjenjuje se u prvom redu u odnosu na poštivanje proceduralnih zahtjeva ZKPFBiH koji je primijenjen u konkretnom slučaju, dakle, nacionalnog prava koje mora biti usklađeno sa standardima iz Evropske konvencije. Također, Ustavni sud podsjeća da se određivanje pritvora u razdoblju prije podizanja optužnice za osumnjičenika ne smije pretvoriti u kaznu. Stoga je pritvor dopušteno odrediti samo u slučaju u kojem postoji "osnovana sumnja" da je lice počinilo krivično djelo, te, načelno, samo radi osiguranja njegove prisutnosti i za uspješno vođenje krivičnog postupka. Stoga, ZKPFBiH za određivanje pritvora uvijek traži kumulativno postojanje općeg uvjeta, to jest "osnovane sumnje" da je lice počinilo krivično djelo i postojanje barem jednog od posebnih razloga taksativno nabrojanih u članu 146. stav 1. tač. a), b), c) i d).

58. Ustavni sud, dalje, podsjeća da je postojanje osnovane sumnje da je uhapšeno lice počinilo neko krivično djelo conditio sine qua non za zakonitost produženja pritvora, ali da nakon proteka određenog vremena to više nije dovoljno. Odluka suda kojom se produžava pritvor traži čvršću osnovu kako bi se dokazalo ne samo da postoji istinska "osnovana sumnja" nego i da su postojali i drugi ozbiljni razlozi od javnog interesa koji, bez obzira na pretpostavljenu nevinost, pretežu nad pravom na slobodu (vidi, između ostalih izvora prava, predmet A. v. Francuske, 23. septembra 1998, stav 102, Reports 1998-VII).

U odnosu na navode prvoapelanta – AP 2943/15 u vezi sa rješenjem o određivanju pritvora

59. S obzirom na to da se prvoapelant poziva na povredu člana 5. stav 3. Evropske konvencije, Ustavni sud se u pogledu primjenjivosti navedenog člana poziva na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) prema kojoj se član 5. stav 3. Evropske konvencije odnosi isključivo na kategoriju lica spomenutih u prvom stavu pod (c), tj. na one koji su u pritvoru (vidi presude B. protiv Austrije od 28. marta 1990. godine, Serija A-175, i Quinn od 22. marta 1995. godine, Serija A-311). Iz osporenih rješenja proizlazi da je prvoapelantu, u konačnici, određen pritvor zbog razloga predviđenih odredbama člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. Ustavni sud smatra da su


razlozi za pritvor iz člana 146. ZKPFBiH sadržani u članu 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije, odnosno da je član 5. stav 3. Evropske konvencije primjenjiv u konkretnom slučaju.

60. S obzirom na to, Ustavni sud treba ispitati da li je prvoapelant pri određivanju pritvora izveden "odmah" pred sudiju ili "drugo lice koje je zakonom ovlašteno da vrši sudsku vlast", kako to član 5. stav 3. Evropske konvencije zahtijeva. Evropski sud je u nizu svojih presuda ukazao na značaj člana 5. stav 3. Evropske konvencije. Naročito je naglasio da "glavna svrha ovog stava u vezi sa članom 5.1.c. jeste da pruži pojedincima lišenim slobode specijalne garancije: postupak sudske prirode čija je svrha da osigura da niko neće biti proizvoljno lišen slobode (vidi, Evropski sud, Schiesser protiv Švajcarske, presuda od 4. decembra 1979. godine, Serija A broj 34, i Skoogstrom protiv Švedske, presuda od 15. jula 1983. godine, Serija A broj 83), kao i "da osigura da svako hapšenje ili pritvor budu što je moguće kraći" (vidi Izvještaje od 13. jula 1983. godine, stranica 13. i str. 30-31). Osim naglašavanja izuzetnog značaja člana 5. stav 3. Evropske konvencije, Evropski sud u više svojih presuda utvrdio je kršenje navedenog člana kada pritvoreno lice nije odmah, tj. u najkraćem mogućem vremenu, izvedeno pred sudiju (vidi, npr., Evropski sud, McGoff protiv Švedske, presuda od 26. oktobra 1984, Serija A broj 83, i Assenov i ostali protiv Bugarske, presuda od 28. oktobra 1998. godine, Izvještaji 1998-VIII).

61. Dalje, Ustavni sud ukazuje i na svoju praksu u vezi sa predmetnim pitanjem. Naime, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj Odluci broj AP 976/05 od 9. februara 2006. godine (vidi Odluku o meritumu broj AP 976/05 od 9. februara 2006. godine, objavljenu u "Službenom glasniku BiH" broj 43/06) istakao da je apelant proveo u pritvoru više od šest mjeseci, a da nije izveden pred sudiju ili "drugo lice koje je zakonom ovlašteno da vrši sudsku vlast", te zaključio da postoji kršenje prava iz člana 5. stav 3. Evropske konvencije kada se protiv lica lišenog slobode odredi a zatim i produžava pritvor, a da to lice nije "odmah" izvedeno pred sudiju radi davanja iskaza.

62. U konkretnom slučaju prvoapelant je lišen slobode 31. maja 2015. godine, i to na osnovu rješenja o određivanju pritvora koje je doneseno 29. maja 2015. godine, koje je kasnije ukinuto drugostepenim rješenjem Kantonalnog suda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Dalje, Ustavni sud zapaža da je u ponovnom postupku Kantonalni sud 11. juna 2015. godine donio rješenje o određivanju pritvora prvoapelantu, koje je potvrđeno drugostepenim rješenjem od 17. juna 2015. godine, prema kojem je pritvor prvoapelantu određen u trajanju najduže do "31. juna" 2015. godine do 15 sati ili do nove odluke suda. Iz dostavljene dokumentacije, kao i iz dopisa Kantonalnog suda od 24. jula 2015. godine proizlazi da se prvoapelant od momenta lišavanja slobode sve vrijeme nalazio u pritvoru, a da nije niti jednom izveden pred sud u postupku određivanja pritvora (dakle, niti u prvobitnom postupku za određivanje pritvora, niti u ponovljenom postupku nakon ukidanja prvobitnog rješenja i vraćanja na ponovni postupak), već da je pred sud prvi put izveden tek prilikom odlučivanja o prijedlogu za produženje pritvora, odnosno 26. juna 2015. godine. Dakle, prvoapelant je proveo u pritvoru skoro mjesec dana, a da nije izveden pred sudiju ili "drugo lice koje je zakonom ovlašteno da vrši sudsku vlast". U odnosu na tvrdnje Kantonalnog suda iznesene u odgovoru na apelaciju da je "navod u apelaciji da [prvoapelant] nije ispitan u istrazi [je] netačan, jer je on ranije ispitan kako je to navedeno u rješenju o određivanju pritvora", Ustavni sud ukazuje da prvoapelant u predmetnoj apelaciji nije ni tvrdio da nije ispitan u istrazi kao osumnjičeni, već da ga sud nije saslušao na okolnosti koje se tiču određivanja pritvora, pa su ove tvrdnje Kantonalnog suda irelevantne za konkretan predmet. Shodno svemu navedenom, iako je rješenje o određivanju pritvora

donosio sud, Ustavni sud smatra da je nespojivo sa suštinom člana 5. stav 3. Evropske konvencije da se pritvor odredi, a da lice u postupku inicijalnog određivanja pritvora nikako ne bude izvedeno pred sud koji odlučuje o pritvoru. U skladu sa tim, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju postoji kršenje prava iz člana 5. stav 3. Evropske konvencije kada se protiv prvoapelanta kao lica lišenog slobode odredi pritvor, a da to lice nije "odmah" izvedeno pred "sudiju" radi saslušanja na okolnosti razloga na osnovu kojih se pritvor određuje.

63. Stoga, Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prvoapelantovog prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 3. Evropske konvencije.

64. S obzirom na utvrđenu povredu prvoapelantovog prava iz navedenih razloga, Ustavni sud smatra da je izlišno razmatrati ostale prvoapelantove apelacione navode iznesene u apelaciji od 25. juna 2015. godine.

U odnosu na navode prvoapelanta (iznesene u dopunama apelacije broj AP 2943/15), drugoapelanta i apelanta Handžića (iznesene u apelaciji i dopuni apelacije broj 2942/15) i apelanta Šepe (iznesene u apelaciji broj AP 2944/15)

65. Iz apelacionih navoda proizlazi da drugoapelant, te apelanti Handžić i Šepo tvrde da im je pravo na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije prekršeno zbog toga što, prema njihovom mišljenju, u osporenim rješenjima o određivanju i produženju pritvora nedostaju razlozi i obrazloženja u odnosu na postojanje posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, jer obrazloženje koje su o tom pitanju ponudili redovni sudovi ne sadrži argumente u pogledu postojanja vanrednih okolnosti, da nisu utvrdili postojanje osnovane sumnje za svakog apelanta ponaosob da su počinili krivična djela koja im se stavljaju na teret, jer je izreka rješenja nerazumljiva, budući da je iz njega izostavljeno navođenje pritvorskog osnova iz člana 146. stav 1. tačka d), zbog čega apelanti ne znaju zbog kojeg razloga im je pritvor određen i da je njihovu žalbu trebalo usvojiti, a ne odbiti. Također, prvoapelant je u dopunama apelacije osporio rješenja o produženju pritvora zbog nepostojanja posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) i iz razloga što sud nije obrazložio postojanje mogućnosti izricanja mjera zabrane umjesto pritvora. Ustavni sud napominje da apelanti nisu eksplicitno naveli da se pozivaju i na kršenje principa iz člana 5. stav 3. Evropske konvencije, već da tvrdnje o kršenju ovog člana proizlaze i da se vezuju za kršenje člana 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije.

66. U vezi sa apelacionim navodima da u osporenim rješenjima nedostaju razlozi i obrazloženja u odnosu na postojanje osnovane sumnje da su drugoapelant, te apelanti Handžić i Šepo počinili krivična djela koje im se stavljaju na teret, Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da je, u smislu člana 146. stav 1. ZKPFBiH, opći uvjet za određivanje i produženje pritvora postojanje osnovane sumnje da je određeno lice izvršilo krivično djelo. Također, Ustavni sud podsjeća na to da je Evropski sud istakao da standardi koje nameće član 5. stav 1.c. Evropske konvencije predviđaju da je postojanje osnovane sumnje da je lice lišeno slobode počinilo krivično djelo koje mu se stavlja na teret conditio sine qua non za određivanje ili produženje pritvora. Međutim, to nakon određenog vremena nije dovoljno, pa se mora procijeniti da li za pritvor postoje relevantni i dovoljni razlozi (vidi, Evropski sud, Trzaska protiv Poljske, presuda od 11. jula 2000. godine, aplikacija broj 25792/94, stav 63). Prema daljnjem stavu Evropskog suda, opravdanost pritvora zavisi i od okolnosti konkretnog slučaja koje moraju biti takve da upućuju na postojanje općeg (javnog) interesa koji je tako važan i


značajan da, usprkos presumpciji nevinosti, preteže nad principom poštivanja slobode pojedinca.

67. Također, Ustavni sud ukazuje na to da odredba člana 5. stav 3. Evropske konvencije zahtijeva da lice bude lišeno slobode u skladu sa članom 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije, tj. da je lišavanje "zakonito" u smislu navedenog člana, a obuhvata podjednako i proceduralnu i materijalnu zaštitu takvih lica. Evropski sud za ljudska prava je zaključio da poštivanje člana 5. stav 3. Evropske konvencije zahtijeva da sudska vlast preispita sva pitanja u vezi sa pritvorom, te da odluku o pritvoru donese pozivajući se na objektivne kriterije predviđene zakonom.

68. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi u obrazloženju rješenja o određivanju i produženju pritvora naveli brojne dokaze na osnovu čije su ocjene i analize zaključili da postoji osnovana sumnja da su svi apelanti počinili krivična djela koja im se stavljaju na teret. Naime, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi u obrazloženjima svojih odluka prvenstveno ukazali na iskaze saslušanih svjedoka (koje su pri tome na potpuno jasan i zadovoljavajući način interpretirali u obrazloženjima svojih odluka), kao i na ostale dokaze u spisu, te u vezi s tim zaključili da iz tih dokaza proizlazi osnovana sumnja da su svi apelanti počinili krivična djela koja im se stavljaju na teret. Prema mišljenju Ustavnog suda, navedene okolnosti na kojima su redovni sudovi zasnovali svoje odluke u pogledu postojanja osnovane sumnje takvog su karaktera da mogu uvjeriti objektivnog posmatrača da je moguće da su svi apelanti počinili krivična djela povodom kojih se vodi predmetni postupak, u smislu standarda člana 5. stav 1. tačka c. Evropske konvencije.

69. Dalje, Ustavni sud podsjeća na to da, u skladu sa zakonom, pritvor može biti određen i produžen samo kada je, uz postojanje osnovane sumnje da je krivično djelo počinjeno, ispunjen i jedan od posebnih razloga za određivanje, odnosno produženje pritvora propisan zakonom. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da su u konkretnom slučaju redovni sudovi utvrdili da je, osim postojanja osnovane sumnje kao opće pretpostavke za određivanje mjere pritvora apelantima, ispunjen i drugi kumulativni uvjet, odnosno da u konkretnom slučaju postoji poseban pritvorski razlog iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. Međutim, apelanti smatraju da taj razlog za određivanje i produženje pritvora u predmetnom slučaju nije dovoljno konkretiziran, odnosno obrazložen. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje na to da se, prema članu 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, pritvor može odrediti, odnosno produžiti u vanrednim okolnostima, i to ako se radi o krivičnom djelu za koje se može izreći kazna zatvora deset godina ili teža kazna, a koje je posebno teško, s obzirom na način izvršenja ili posljedice krivičnog djela, ako bi puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.

70. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća na to da, prema stavu Evropskog suda, određena krivična djela zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na njih mogu uzrokovati socijalne nemire, te da se time može opravdati određivanje pritvora barem neko vrijeme. U izuzetnim okolnostima taj faktor se, stoga, može uzeti u obzir u smislu Evropske konvencije. To u svakom slučaju važi ako nacionalno zakonodavstvo priznaje pojam narušavanja javnog reda kao neposrednu posljedicu nekog krivičnog djela. Međutim, taj osnov se može smatrati relevantnim i dovoljnim samo pod uvjetom da se zasniva na činjenicama iz kojih jasno proizlazi da bi puštanje osumnjičenog na slobodu zaista narušilo javni red. Konačno, pritvaranje će biti zakonito samo ako je javni red i dalje stvarno ugrožen. Produženje pritvora ne može se koristiti kao anticipacija zatvorske kazne (vidi, Evropski sud, Letellier protiv Francuske, presuda od 26. juna 1991. godine, stav 51, i I. A. protiv Francuske, presuda od 23. septembra 1998. godine, stav 104). Ovakav stav je slijedio i Ustavni sud u svojoj Odluci broj AP 1971/14 (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP

1971/14 od 17. septembra 2014. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Također, Ustavni sud podsjeća na to da i Komitet ministara Vijeća Evrope smatra da se ovaj osnov može koristiti kao opravdanje za pritvor samo u slučaju da postoje suštinski dokazi o reakciji na teško krivično djelo poput ubistva. Jedino nastanak izuzetne situacije može učiniti pritvor neophodnim (vidi Preporuku (2006)13 Komiteta ministara Vijeća Evrope o zadržavanju u pritvoru, uvjetima u pritvoru i mehanizmima zaštite od zloupotrebe (C/M Rec (2006) 13)).

71. Ustavni sud, s tim u vezi, prije svega primjećuje da domaće zakonodavstvo priznaje pojam narušavanja javnog reda kao neposrednu posljedicu nekog krivičnog djela. Dalje, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi prilikom ispitivanja postojanja posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH u odnosu na sve apelante ukazali na visinu propisane kazne zatvora za predmetna krivična djela (kao objektivnog uvjeta za postojanje tog pritvorskog razloga), na okolnosti pod kojima su krivična djela učinjena, na način izvršenja i posljedice koje su ta djela ostavila "ne samo na zaposlenike firme 'Bosnalijek' nego i na budžete Kantona Sarajevo i FBiH", kao i činjenice da su, kako je navedeno, "u teškoj situaciji koja vlada u državi radnici predmetne firme protestirali zbog takvog stanja u firmi". Redovni sudovi su u vezi s tim zaključili da bi puštanje apelanata na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda.

72. Ustavni sud ukazuje i na to da, u smislu uspostavljenih standarda Evropskog suda, samo postojanje pretpostavke i apstraktno navođenje da bi puštanje na slobodu osumnjičenih moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda nije dovoljno, već se moraju navesti konkretne okolnosti koje kao takve nesumnjivo ukazuju na to da će do toga i doći (vidi, Evropski sud, odluka od 14. septembra 2009. godine u predmetu Makarov protiv Rusije, aplikacija broj 15217/07). Dovodeći navedene standarde u vezu sa okolnostima konkretnog slučaja, Ustavni sud zapaža da redovni sudovi, osim ukazivanja na težinu i brojnost krivičnih djela i zaprijećene kazne (pozivanje koje ne može predstavljati dovoljan osnov za određivanje pritvora iz ovog razloga), nisu ukazali na postojanje takvih okolnosti iz kojih bi proizlazilo da bi puštanjem apelanata na slobodu zaista bio narušen javni red, odnosno da postoji stvarna prijetnja narušavanju javnog reda u smislu navedenih stavova Evropskog suda, odnosno iz obrazloženja osporenih odluka ne proizlazi da u okolnostima konkretnog slučaja postoje "suštinski dokazi o reakciji na teško krivično djelo".

73. Dalje, Ustavni sud smatra da je pozivanje redovnih sudova na činjenicu da su radnici predmetne firme iskazali svoje nezadovoljstvo protestima pred firmom (2013. godine), dakle, dvije godine prije nego što se odlučivalo o određivanju pritvora apelantima, proizvoljno u pogledu postojanja vanrednih okolnosti kao osnova za određivanje pritvora shodno odredbama člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. Naime, Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi iznijeli samo pretpostavku da bi puštanje apelanata na slobodu predstavljalo stvarnu opasnost za narušavanje javnog reda pri čemu su se oslonili isključivo na događaje iz 2013. godine, ne uzimajući u obzir protek vremena od navedenih događaja do danas, te propuštajući da utvrde postojanje okolnosti u vremenu relevantnom za određivanje pritvora. Samim tim, prema stavu Ustavnog suda, u potpunosti je izostala analiza okolnosti relevantnih za trenutnu situaciju u pogledu postojanja stvarne prijetnje za narušavanje javnog reda. Pri tome Ustavni sud smatra da i pozivanje redovnih sudova na medijsku pažnju koju ima predmetni slučaj, također, ne može, u smislu navedenih standarda, biti osnov za tvrdnju da će puštanjem na slobodu apelanata uslijediti narušavanje javnog


reda, jer postojanje medijske pažnje ne povlači samo po sebi i stvarnu opasnost od narušavanja javnog reda.

74. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud, podržavajući praksu Evropskog suda u predmetima koji su sa ovog aspekta pokretali slična pravna pitanja (mutatis mutandis, Lakatoš protiv Srbije, presuda od 7. januara 2014. godine, stav 97), smatra da su redovni sudovi pri određivanju i produženju pritvora apelantima iz zakonskog razloga propisanog odredbom člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, u smislu stavova Evropskog suda, postupali sa apstraktnog i formalističkog stanovišta pri čemu su propustili da navedu konkretne okolnosti koje opravdavaju zaključak tog suda da će puštanje apelanata na slobodu rezultirati stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda u smislu odredaba člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. Pored toga, a u odnosu na rješenja o produženju pritvora, Ustavni sud još jednom ukazuje na standarde Evropske konvencije prema kojima je sud, prilikom donošenja odluke o produženju pritvora, obavezan sa dužnom pažnjom razmotriti da li su razlozi na osnovu kojih je pritvor prvobitno određen i dalje primjenljivi. Ovo stoga što su sudovi dužni voditi računa o proteku vremena s obzirom na to da pritvorski razlozi nisu okolnosti stalne prirode, već su podložni promjenama i s vremenom mogu izgubiti na značaju. Pritom Ustavni sud zapaža da su redovni sudovi u navedenim rješenjima kojima je apelantima pritvor produžen u potpunosti prihvatili razloge na kojima se temeljilo rješenje o određivanju pritvora, navodeći (u rješenju Vrhovnog suda) da "imajući u vidu navedeno (težinu krivičnih djela i visinu kazne), kao i da je 'Bosnalijek', u kome je zaposleno više stotina radnika, već duže vremena u žiži interesiranja javnosti, te da su radnici te firme već javno izražavali nezadovoljstvo stanjem u 'Bosnalijeku'". Ustavni sud zapaža da su i Vrhovni sud, kao i prvostepeni sud zaključili da "utvrđenje postojanja osnovane sumnje da radnje apelanata i saosumnjičenih, od kojih su većina bili rukovodeći radnici 'Bosnalijeka', koji su pravnim i fizičkim licima pribavili višemilionsku imovinsku korist, a time pričinili štetu 'Bosnalijeku', predstavlja okolnost koja ukazuje da bi njihovo puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda". Dakle, nesporno je da iz navedenog obrazloženja ne proizlazi da su redovni sudovi prilikom donošenja rješenja o produženju pritvora apelantima izvršili analizu predmetnih činjenica u kontekstu današnjih okolnosti u vezi sa konkretnim slučajem zbog čega Ustavni sud smatra da ni ta rješenja, kao ni rješenja o određivanju pritvora, ne zadovoljavaju standarde Evropske konvencije.

75. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je osporenim rješenjima o određivanju pritvora prekršeno pravo drugoapelanta i apelanata Handžića i Šepe na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c, te stav 3. istog člana Evropske konvencije, a rješenjem o produženju pritvora prekršeno je pravo prvoapelanta, drugoapelanta i apelanta Handžića na ličnu slobodu i sigurnost iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c, te stav 3. istog člana Evropske konvencije.

Alternativne mjere

76. Osim toga, Ustavni sud podsjeća i da, prema praksi Evropskog suda, a što proizlazi i iz relevantnih odredaba ZKPFBiH, redovni sudovi treba najprije da razmotre izricanje blažih mjera prilikom odlučivanja o određivanju mjere pritvora. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je Kantonalni sud u osporenim rješenjima naveo da se drugim alternativnim mjerama (mjerama zabrane) u konkretnom slučaju ne bi mogla ostvariti svrha zbog koje se određuje pritvor, te da u tom smislu, osim navedenog paušalnog navoda, nisu ponuđeni razlozi koji bi opravdali ovaj zaključak.

77. Imajući u vidu navedeni zaključak, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno razmatrati ostale navode apelanata.

U odnosu na navode iz predmeta broj AP 2930/15

78. Ustavni sud podsjeća da apelacioni navodi pokreću pitanje da li su apelanti bili nezakonito u pritvoru u periodu od 8. do 11. juna 2015. godine, odnosno periodu od tri dana u kojem nije bilo odluke suda o pritvoru apelanata, jer je rješenje o određivanju pritvora od 29. maja 2015. godine ukinuto.

79. S tim u vezi, s obzirom na to da je Ustavni sud u prethodnim tačkama ove odluke zaključio da je osporenim rješenjima, koja su bila temelj za držanje apelanata u pritvoru, između ostalog i u periodu od 8. do 11. juna 2015. godine, povrijeđeno pravo apelanata iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije, Ustavni smatra da stoga nije svrsishodno da posebno razmatra navode apelanata iz apelacije broj AP 2930/15.

80. U odnosu na zahtjev prvoapelanta, drugoapelanta i apelanta Handžića da se Vlada Kantona Sarajevo obaveže da naknadi troškove za sastav apelacije, Ustavni sud podsjeća da Pravilima Ustavnog suda nije propisano da apelanti imaju pravo na troškove sastava apelacije, te da stoga troškovi sastava apelacije padaju isključivo na teret apelanata.

81. Iako je Ustavni sud utvrdio povredu ustavnih prava na slobodu i sigurnost na koje se apelanti pozivaju, s obzirom na to da je rješenjem od 11. juna 2015. godine vremenski određeno trajanje pritvora, te da prema tom rješenju pritvor drugoapelantu i apelantima Handžiću i Šepi može trajati do 27. juna 2015. godine ili do nove odluke suda, a prema prvoapelantu do (kako je sud naveo) "31. juna" 2015. godine ili do nove odluke suda, što znači da je pritvor prema ovom rješenju istekao, pa stoga nije bilo osnova za donošenje odluke o ukidanju osporenih rješenja o pritvoru. Ustavni sud smatra da je dovoljno to što je ukazao na propuste pri utvrđivanju mjere pritvora, naglašavajući da redovni sud pri određivanju mjere pritvora mora osigurati garancije koje su date odredbama člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine, kao i članom 5. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

82. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 3. u vezi sa stavom 1.c) Evropske konvencije kada se protiv prvoapelanta kao lica lišenog slobode odredi pritvor, a da nije "odmah" izveden pred "sudiju" radi saslušanja na okolnosti razloga na osnovu kojih se pritvor određuje.

83. Također, Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1.c) i stav 3. Evropske konvencije kada odluke o određivanju i produženju pritvora, i pored toga što sadrže dovoljne i jasne razloge za postojanje osnovane sumnje da su apelanti počinili krivična djela koja su im stavljena na teret kao općeg razloga za određivanje pritvora, istovremeno ne sadrži dovoljne i jasne razloge za postojanje osnova prema posebnom pritvorskom razlogu iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH.

84. Na osnovu člana 18. stav (3) tačka l) i člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

85. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati prijedloge apelanata za donošenje privremenih mjera.





899 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj U 4/15, rješavajući zahtjev Kantonalnog suda u Mostaru (sutkinja Zuhra Hodžić-Seknić), na temelju članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) alineja b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Tudor Pantiru, sudac Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 30. rujna 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se zahtjev Kantonalnog suda u Mostaru (sutkinje

Zuhre Hodžić-Seknić) za ocjenu ustavnosti članka 17. stavak 4. Zakona o izvršnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 i 35/12) u odnosu na članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Utvrđuje se da je članak 17. stavak 4. Zakona o izvršnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 i 35/12) sukladan članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.



1. Kantonalni sud u Mostaru (sutkinja Zuhra Hodžić-Seknić) podnio je 9. lipnja 2015. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu kompatibilnosti članka 17. stavak 4. Zakona o izvršnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 i 35/12, u daljnjem tekstu: ZIP) u odnosu na članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija).


2. Na temelju članka 23. stavak (2) Pravila Ustavnog suda, od Zastupničkog doma i Doma naroda Parlamenta Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Parlament FBiH) zatraženo je 2. Srpnja 2015. godine da dostave odgovore na zahtjev.

III. Zahtjev a) Navodi iz zahtjeva

3. Podnositelj zahtjeva traži ocjenu kompatibilnosti odredbe članka 17. stavak 4. ZIP-a u odnosu na odredbu članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

4. U zahtjevu se navodi da je Kantonalnom sudu u Mostaru dostavljen predmet Općinskog suda u Mostaru broj 58 0 Rs 119939 14 I radi odlučivanja, između ostalog, o prizivu tražitelja izvršenja protiv Rješenja tog suda broj 58 0 Rs 119939 14 I od 22. prosinca 2014. godine. Navedenim rješenjem odbačen je prijedlog tražitelja izvršenja od 10. prosinca i 19. prosinca 2014.

godine za izricanje novčanih kazni kao preuranjen. Istaknuto je da je prvostupanjski sud donio navedeno rješenje primjenom odredbe članka 8. stavak 2. ZIP-a, koja glasi: "Ako se izvršno rješenje o izvršenju na određenom predmetu ili sredstvu ne može provesti, tražitelj izvršenja može radi namirenja istog potraživanja predložiti novo sredstvo ili predmet izvršenja o čemu će sud odlučiti rješenjem."

5. Podnositelj zahtjeva naglašava da se u konkretnom slučaju radi o izvršenju radi vraćanja uposlenika na rad, odnosno u službu. Ukazuje na odredbu članka 216. ZIP-a kojom je propisano da se izvršenje na temelju izvršne isprave kojom je izvršeniku naloženo da tražitelja izvršenja vrati na rad, odnosno u službu provodi primjenom odgovarajućih odredaba članka 17. i Poglavlja XIX ovog zakona o izvršenju radi ostvarenja obveze na radnju koju može obaviti samo izvršenik.

6. Ukazano je da, prema članku 209. stavak 1. ZIP-a, ako radnju izvršenja može obaviti samo izvršenik, sud će rješenjem o izvršenju odrediti izvršeniku primjeren rok za ispunjenje obveze. Stavkom 2. navedene odredbe propisano je da će rješenjem o izvršenju sud istodobno zaprijetiti izvršeniku, a i odgovornim osobama u izvršeniku-pravnoj osobi da će im izricati novčane kazne sukladno članku 17. ZIP-a ako u određenom roku ne ispune obvezu. Prema stavku 3. navedene odredbe, ako izvršenik u roku koji mu je određen ne ispuni obvezu, sud će na prijedlog tražitelja izvršenja dalje postupati prema odredbama članka 17. ZIP-a.

7. Istaknuto je da je tražitelj izvršenja predložio da se dozvoli izvršenje tako što će se izvršenik obvezati da ga u roku od osam dana vrati na rad pod prijetnjom izricanja novčane kazne izvršeniku u iznosu od 10.000,00 KM, a u iznosu od 2.000,00 KM odgovornoj osobi izvršenika.

8. Navedeno je da je prvostupanjski sud dozvolio izvršenje rješenjem od 3. listopada 2014. godine. Međutim, iako je tražitelj izvršenja više puta u tijeku postupka (podnesci od 12. studenog, 10. i 19. prosinca 2014. godine) tražio da sud izrekne novčane kazne, prvostupanjski sud je rješenjem od 22. prosinca 2014. godine odbacio prijedloge tražitelja izvršenja kao preuranjene pozivom na odredbu članka 8. stavak 3. ZIP-a, a rješenjem od 29. prosinca 2014. godine sud je izrekao novčanu kaznu izvršeniku.

9. Podnositelj zahtjeva navodi da je "sud" u tijeku postupka, postupajući prema odredbi članka 17. stavak 4. ZIP-a, pozivao izvršenika da se izjasni zašto nije postupio po izvršnoj ispravi. Istaknuto je da je Kantonalni sud u Mostaru u prizivnom postupku potvrdio rješenje o odbacivanju prijedloga tražitelja izvršenja od 10. i 19. prosinca 2014. godine kao preuranjenih, imajući u vidu trajanje kompletnog postupka (tužba je podnesena 8. studenog 2012. godine, izvršni predmet dostavljen je Kantonalnom sudu 9. veljače 2015. godine, a sucu iznesen u rad u svibnju 2015. godine). U svezi s tim, a ocjenjujući da se radi o radnom sporu-vraćanju uposlenika na rad nakon poništenja odluke o razrješenju dužnosti ravnatelja kao nezakonite, te imajući u vidu potrebu da se žurno postupa, ovaj sud je ocijenio da ukidanje rješenja od 22. prosinca 2014. godine ne bi imalo svrhu i da bi vodilo daljem odugovlačenju postupka, pa je rješenjem Kantonalnog suda u Mostaru od 13. svibnja 2015. godine potvrđeno navedeno rješenje.

10. Prema mišljenju podnositelja zahtjeva, pošto se u konkretnom slučaju radi o izvršenju pravomoćne sudske presude kojom se nalaže vraćanje uposlenika na rad, te pošto se u tim slučajevima primjenjuje novčano kažnjavanje izvršenika kao sredstvo prinudnog izvršenja (odredbe članka 17. ZIP-a), to je naknadno pozivanje izvršenika da se izjasni zašto nije postupio po izvršnoj ispravi nepotrebno i protivno načelu efikasnosti i žurnosti izvršnog postupka (članak 5. ZIP-a), te protivno članku 6. Europske konvencije koji garantira pravo na pravično suđenje,


odnosno pravo na suđenje u razumnom roku kao elementu tog prava.

b) Odgovor na zahtjev

11. Odgovor na zahtjev nije dostavljen.

IV. Relevantni propisi

12. Zakon o izvršnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 i 35/12) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 8. Ograničenje sredstava i predmeta izvršenja

(1) Sud rješenjem određuje izvršenje onim sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u izvršnom prijedlogu.

(2) Ako je predloženo više sredstava ili više predmeta izvršenja, sud može ograničiti izvršenje samo na neke od tih sredstava ili predmeta ako su dovoljni za ostvarenje potraživanja.

(3) Ako se izvršno rješenje o izvršenju na određenom predmetu ili sredstvu ne može provesti, tražitelj izvršenja može radi namirenja istog potraživanja predložiti novo sredstvo ili predmet izvršenja o čemu će sud odlučiti rješenjem.

Članak 17. Novčana kazna i prinudne mjere u izvršnom postupku (1) Kad je ovim zakonom novčana kazna predviđena kao

sredstvo izvršenja, može se izreći fizičkim osobama u iznosu od 100,00 KM do 5.000,00 KM, a pravnoj osobi u iznosu od 1.000,00 KM do 100.000,00 KM.

(2) U slučaju iz stavka 1. ovog članka novčana kazna u iznosu od 500,00 KM do 5.000,00 KM može se izreći i odgovornoj osobi u pravnoj osobi.

(3) Novčana kazna iz st. 1. i 2. ovog članka može se ponovno izricati ako izvršenik ne postupi po ponovljenom nalogu suda ili nastavi postupati protivno zabrani.

(4) Prije izricanja novčane kazne sud će omogućiti izvršeniku da se izjasni, a po potrebi održat će i ročište radi izvođenja dokaza.

(5) Novčanu kaznu rješenjem izriče sudac vodeći računa pri odmjeravanju visine kazne o ekonomskoj snazi izvršenika, značenju njegove radnje koju je morao obaviti, te o drugim okolnostima slučaja. Rješenjem se određuje i rok plaćanja.

(6) Osoba kojoj je kazna izrečena može izjaviti prigovor protiv rješenja u roku od osam dana od primitka rješenja.

(7) Osoba kojoj je kazna izrečena sukladno ovom članku snosi sve troškove nastale izricanjem i izvršenjem te kazne.

(8) Nakon izvršnosti rješenja novčanu kaznu naplaćuje sud po službenoj dužnosti u korist proračuna iz kojeg se izvršni sud financira. Troškovi izvršenja terete predračunska sredstva suda, a naknada ovih troškova koje sud određuje zaključkom izvršava se u postupku prinudne naplate novčane kazne.

(9) Odredbe ovog članka ne mogu se primjenjivati ako je izvršenik Bosna i Hercegovina i njezini entiteti, Brčko Distrikt BiH, kantoni, grad, općina i upravna organizacija, te tijela ovih pravnih osoba, ali se sukladno primjenjuju odredbe o kažnjavanju odgovornih osoba, ukoliko zakonom nije drukčije određeno.

(10) Novčana kazna, prema odredbama ovog članka, može se izreći i izvršiti prema izvršeniku i drugim fizičkim i pravnim osobama, kao i odgovornim osobama u pravnoj osobi, i u slučaju da odbiju dati podatke o imovini izvršenika kao i kada svojim radnjama i postupcima, protivno sudskom nalogu ili zabrani, skrivaju, oštećuju ili uništavaju imovinu izvršenika ili ometaju sud u provedbi izvršnih radnji.

(11) Novčana kazna izrečena prema odredbama st. od 1. do 10. ovog članka ne može se pretvarati u kaznu zatvora.

Članak 209. Izvršenje radi ostvarenja obveze na radnju koju može obaviti

samo izvršenik (1) Ako radnju može obaviti samo izvršenik, sud će

rješenjem o izvršenju odrediti izvršeniku primjereni rok za ispunjenje obveze.

(2) Rješenjem o izvršenju sud će istodobno zaprijetiti izvršeniku, a i odgovornim osobama u izvršeniku pravnoj osobi da će im izricati novčane kazne sukladno članku 17. ovog zakona ako u određenom roku ne ispune obvezu.

(3) Ako izvršenik u roku koji mu je određen ne ispuni obvezu, sud će, na prijedlog tražitelja izvršenja, dalje postupati prema odredbama članka 17. ovog zakona.

(4) Izvršenik koji je ispunio svoju obvezu u roku koji mu je sud odredio, dužan je bez odlaganja o tome obavijestiti sud i priložiti nesumnjive dokaze o tome. Nesumnjivim će se dokazom smatrati ovjerena pisana izjava tražitelja izvršenja o tome da je radnja obavljena, zapisnik sudskog izvršitelja o obavljanju radnje, nalaz i mišljenje sudskog vještaka da je radnja obavljena i sl. U protivnom, smatrat će se da radnja nije obavljena.

(5) Ako radnja koju može obaviti samo izvršenik ne ovisi isključivo o njegovoj volji (npr. stvaranje određenog umjetničkog djela i sl.), tražitelj izvršenja nema pravo tražiti izvršenje iz stavka 1. ovog članka, već samo naknadu štete.

Članak 216. Način provedbe izvršenja

Izvršenje na temelju izvršne isprave kojom je izvršeniku naloženo da tražitelja izvršenja vrati na rad, odnosno u službu provodi se primjenom odgovarajućih odredbi članka 17. i odredbama poglavlja XIX ovog zakona o izvršenju radi ostvarenja obveze na radnju koju može obaviti samo izvršenik.

V. Dopustivost

13. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredbe članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine.

Članak VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: c) Ustavni sud će imati nadležnost za pitanja koja mu

podnese bilo koji sud u Bosni i Hercegovini a koja se tiču toga je li neki zakon o čijoj valjanosti ovisi njegova odluka sukladno ovom Ustavu, s Europskom konvencijom za ljudska prava i temeljne slobode i njezinim protokolima, ili sa zakonima Bosne i Hercegovine, ili koja se tiču postojanja ili djelokruga nekog općeg pravila međunarodnog javnog prava koje je bitno za odluku suda.

14. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je Kantonalni sud u Mostaru (sutkinja Zuhra Hodžić-Seknić), što znači da je zahtjev podnijela ovlaštena osoba iz članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 5/10 od 26. studenog 2010. godine, toč. 7-14, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 37/11). Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(c) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 16. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da su predmetni zahtjevi dopustivi, zato što ih je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz članka 19. Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv.

VI. Meritum

15. Ustavni sud smatra da podnositelj zahtjeva traži da Ustavni sud odluči o kompatibilnosti odredbe članka 17. stavak 4. ZIP-a u odnosu na odredbu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i odredbu članka 6. stavak 1. Europske konvencije. U biti, podnositelj zahtjeva smatra da je pozivanje izvršenika, u smislu odredbe članka 17. stavak 4. ZIP-a, da se izjasni zašto nije postupio po izvršnoj ispravi nepotrebno i protivno načelu efikasnosti i žurnosti izvršnog postupka. Također, prema


mišljenju podnositelja zahtjeva, osporena odredba je protivna i principu odlučivanja u razumnom roku kao segmentu prava na pravično suđenje.

16. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zapaža da predmetni zahtjev pokreće pitanje procesnih garancija izvršenika, sa jedne strane, i načela žurnosti izvršnog postupka, sa druge strane, u smislu da se na zahtjev tražitelja izvršenja pravomoćna sudska presuda izvrši u što kraćem roku.

17. S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj dosadašnjoj praksi sa stajališta građanskih prava i obveza tražitelja izvršenja ukazivao na praksu Europskog suda za ljudska prava (vidi, Europski sud za ljudska prava, Hornsby protiv Grčke, presuda od 19. ožujka 1997. godine, stavak 40, u daljnjem tekstu: Europski sud) prema kojoj članak 6. stavak 1. osigurava svakome pravo da iznese zahtjev koji se odnosi na njegova građanska prava i obveze pred sud ili tribunal. To obuhvaća "pravo na sud" u čijem okviru je pravo na pristup sudu, tj. pravo da pokrene postupak pred sudovima u civilnim stvarima (vidi, Europski sud za ljudska prava, Philis protiv Grčke, presuda od 27. kolovoza 1991. godine, Serija A-209, str. 20, stavak 59). Međutim, to pravo bi bilo iluzorno ukoliko bi domaći pravni sustav država ugovornica dopustio da konačne izvršne sudske odluke ostanu neizvršene na štetu jedne od strana. Bilo bi neprihvatljivo da članak 6. Europske konvencije treba detaljno propisivati proceduralne garancije dane strankama – postupak koji je pravičan, javan i ekspeditivan – bez zaštite provedbe sudske odluke. Tumačiti članak 6. Europske konvencije kao da se tiče isključivo vođenja postupka vodilo bi sigurno u situacije inkompatibilne načelima vladavine prava koje su države ugovornice preuzele kada su ratificirale Europsku konvenciju (vidi, Europski sud za ljudska prava, Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 7. svibnja 1974. godine, Serija A-18, str. 16-18, st. 34-36). Stoga, izvršenje presude koju donese bilo koji sud mora biti promatrano kao integralni dio "suđenja", u smislu članka 6. Europske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 861/10 od 13. ožujka 2013. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

18. Međutim, Ustavni sud zapaža da predmetni zahtjev pokreće (i) pitanje pravne pozicije izvršenika u izvršnom postupku sa stajališta procesnih garancija koje on uživa u tom postupku, te koje mu pripadaju i na temelju članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Izvršeniku se, prema odredbi članka 17. stavak 4. ZIP-a, u slučaju nepostupanja po rješenju o izvršenju može izreći novčana kazna. S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća na praksu bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava prema kojoj se odluke koje donese sud u postupku izvršenja pravomoćne presude nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava u usporedbi sa postupkom koji je prethodio i odlukom koja je rezultat tog postupka (vidi odluku bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava, Anton Dornbach protiv Savezne Republike Njemačke, broj 11258/84 OI 46). Ustavni sud je u svojoj Odluci broj AP 1996/06 od 6. ožujka 2007. godine, donesenoj u gotovo identičnoj pravnoj situaciji, podržao praksu bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava u pogledu toga da odluke sudova koje se tiču izvršenja ne potpadaju pod članak 6. Europske konvencije, izuzev u slučajevima ako se njima utvrđuju nova građanska prava koja se tiču podnositelja apelacije (vidi odluku bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava, K. protiv Švedske, broj 13800/88 OI 94).

19. Ustavni sud zapaža da je temeljno načelo izvršnog postupka načelo žurnosti koje je propisano odredbom članka 5. ZIP-a. Navedeno načelo u izvršnom postupku se ogleda kroz propisivanje kraćih rokova za poduzimanje pojedinih izvršnih radnji bilo od stranaka ili suda. U biti, radi se o zahtjevu

iskazanom u načelima ekonomičnosti i efikasnosti izvršnog postupka, te pravodobnosti pružanja pravne zaštite tražitelju izvršenja, pa je u dosadašnjoj pravnoj teoriji isticano da je žurnost postupanja primarno interes tražitelja izvršenja neizravno i izvršenika, jer se smanjuju troškovi i brzo otklanja neizvjesnost u pravnoj poziciji subjekata.

20. Na navedeno načelo Ustavni sud je ukazivao u svojim odlukama u kojima je naglašavao da u izvršnom postupku, zbog same njegove naravi, treba postupati žurno, kako je to propisano odredbom članka 5. ZIP-a (vidi, Ustavni sud, odluke br. AP 5668/14 od 14. svibnja 2015. godine, stavak 26, AP 5401/14 od 24. travnja 2015. godine, stavak 24, AP 5156/14 od 17. ožujka 2015. godine, stavak 23, dostupne na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U navedenim predmetima Ustavni sud je utvrdio kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije zbog toga što izvršni postupak nije okončan u razumnom roku.

21. Međutim, i pored navedenog načela žurnosti koje je neprikosnoveno u izvršnom postupku, Ustavnom sudu se postavlja pitanje proceduralnih garancija izvršenika u smislu članka 17. stavak 4. ZIP-a (njegovo izjašnjenje prije izricanja novčane kazne) sa stajališta kaznenopravnog aspekta prava na pravično suđenje, budući da iz osporene odredbe proizlazi da se izvršenik kažnjava (sankcionira) na način da mu se izriče novčana kazna zbog neizvršenja njegove obveze. Pri tome Ustavni sud napominje da se navedena kazna ne može zamijeniti kaznom zatvora, ali da se navedena kazna u širem kontekstu može dovesti u svezu sa konceptom "kaznene optužbe" u smislu Europske konvencije obzirom na njezinu narav, strogost i svrhu kažnjavanja sukladno "mjerilima Engel" (vidi, Europski sud, Engel i drugi protiv Nizozemske, 8. travanj 1976, Serija A broj 22). Naime, promatrajući u cijelosti članak 17. ZIP-a, Ustavni sud primjećuje da se njime propisuju i uređuju modaliteti novčanog kažnjavanja izvršenika pri čemu su propisani visoki maksimumi kažnjavanja kako za fizičke, tako i za pravne osobe, što ukazuje na strogost ove kazne kojoj je svrha kažnjavanje i prinuda izvršenika da izvrši svoju obvezu, kao i njegovo odvraćanje od daljnjeg nezakonitog ponašanja u tom postupku.

22. Kaznenopravnu poziciju izvršenika u širem kontekstu sa aspekta proceduralnih garancija, prema mišljenju Ustavnog suda, prepoznao je i sam zakonodavac kada je u osporenu odredbu ugradio odgovarajuće garancije za izvršenika (njegovo izjašnjenje prije izricanja kazne). Naime, navedena odredba (članak 17. stavak 4. ZIP-a) propisuje obvezu suda da prije nego što izrekne novčanu kaznu izvršeniku omogući izjasniti se, a po potrebi i da održi ročište radi izvođenja dokaza. Dakle, osporenom odredbom se daju izvršeniku odgovarajuće garancije prava na pravično suđenje prije nego što mu se izrekne novčana kazna. S druge strane, Ustavni sud smatra da je smisao navedene odredbe da se sagledaju eventualne objektivne nemogućnosti izvršenja na strani izvršenika ukoliko postoje, te ukoliko ne postoje, da mu se može izreći adekvatna novčana kazna kao vid prisile.

23. Imajući u vidu navedeno, Ustavnom sudu se postavlja pitanje treba li načelo žurnosti i ekonomičnosti u izvršnom postupku prevagnuti nad temeljnim pravima koje stranke uživaju u postupku pred sudom prema standardima Europske konvencije (pravo pristupa sudu, "jednakost oružja", načelo razumnog roka itd.). Naime, Ustavni sud zapaža da je odredbom članka 17. stavak 4. ZIP-a propisano da će sud prije izricanja novčane kazne omogućiti izvršeniku da se izjasni, a po potrebi, održat će i ročište radi izvođenja dokaza. Cilj izricanja novčane kazne u izvršnom postupku jeste da izvršni postupak učini efikasnijim na način da se proširi mogućnost izricanja novčane kazne i drugih prinudnih mjera kao svojevrsnog načina prinude radi izvršenja.


Novčana kazna se izriče izvršeniku kada on u ostavljenom roku ne postupi po rješenju o izvršenju. Ona se može i ponovno izricati ukoliko izvršenik ne postupi po ponovljenom nalogu suda. Međutim, ono što osporena odredba u stavku 4. propisuje jeste i obveza suda da prije izricanja novčane kazne omogući izvršeniku da se izjasni, a po potrebi sud će održati i ročište radi izvođenja dokaza. Dakle, osporena odredba nepobitno propisuje kažnjavanje izvršenika zbog neizvršavanja njegovih obveza kao što je u konkretnom slučaju vraćanje uposlenika na posao kako je utvrđeno pravomoćnom presudom. Novčana kazna je, prema tome, jedan vid prisile, odnosno prinude da izvršenik tu svoju obvezu i izvrši. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, smisao ove odredbe jeste da izvršni postupak učini efikasnijim, a ne da ga odugovlači, kako to podnositelj zahtjeva navodi, što bi vodilo kršenju načela "odlučivanje u razumnom roku".

24. Ustavni sud zapaža da je izjašnjenje izvršenika a po potrebi i zakazivanje ročišta još jedna dodatna radnja koju sud u izvršnom postupku mora poduzeti. Pošto se radi o jednom vidu kažnjavanja, odnosno sankcioniranja izvršenika, onda bi prije izricanja novčane kazne bilo neophodno izvršeniku omogućiti da se izjasni, čime bi se ispoštovalo načelo kontradiktornosti kao jedan od segmenata prava na pravično suđenje. Stoga, iako je načelo žurnosti posebice izraženo u izvršnom postupku, navedeno načelo se ne bi moglo tumačiti na način da prevagne samu bit prava na fer i pravično suđenje u smislu temeljnih procesnih garancija strana u postupku pred sudovima.

25. Slijedeći to, prema mišljenju Ustavnog suda, sama po sebi osporena zakonska odredba ni na koji način u praksi ne bi smjela utjecati na efikasnost i žurnost vođenja izvršnog postupka. Naprotiv, na redovitim sudovima je da utvrde kako i na koji način primjenjivati navedenu odredbu kako ona ne bi, sa jedne strane, remetila žurnost izvršnog postupka, te kako bi, sa druge strane, omogućila kontradiktoran tretman u postupku. Prema mišljenju Ustavnog suda, navedena načela se međusobno ne bi smjela isključivati, već, naprotiv, trebaju se dopunjavati. Kršenje bilo kojeg od navedenih načela u izvršnom postupku (žurnost, efikasnost, pristup sudu, kontradiktornost, jednakost strana u postupku, načelo razumnog roka …) vodilo bi kršenju same biti prava na fer i pravično suđenje.

26. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da osporena odredba sama po sebi ne vodi kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije zbog toga što i sama osporena odredba ima cilj omogućiti što efikasniju provedbu izvršenja, dakle, prisiliti izvršenika da izvrši svoju obvezu. Međutim, standardi Europske konvencije u okvirima prava na fer i pravično suđenje ne dozvoljavaju izricanje kazne, u ovom slučaju novčane kazne, bez prethodnog davanja mogućnosti da se stranka kojoj se ta kazna izriče izjasni. Ustavni sud u ovoj odluci neće davati svoje mišljenje o tome kako bi redoviti sudovi trebali provoditi navedenu odredbu. Kao što je već naglašeno, to je zadatak redovitih sudova koji prilikom vođenja izvršnog postupka moraju imati u vidu narav navedenog postupka, kao i temeljna načela i zahtjeve Europske konvencije sa stajališta prava na pravično suđenje.

27. Na temelju navedenog, Ustavni sud smatra da je osporena odredba kompatibilna sa odredbom članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i odredbom članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

VII. Zaključak

28. Ustavni sud zaključuje da je odredba članka 17. stavak 4. ZIP-a ("Službene novine Federacije BiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 i 35/12) kompatibilna sa odredbama članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i odredbom članka 6. stavak 1. Europske konvencije, budući da navedena odredba nije

usmjerena na odugovlačenje izvršnog postupka, već, naprotiv, da prinudi izvršenika da svoju obvezu izvrši u što kraćem roku.

29. Na temelju članka 59. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.




Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву,

у предмету број У 4/15, рјешавајући захтјев Кантоналног суда у Мостару (судија Зухра Хоџић-Секнић), на основу члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) алинеја б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине-пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Маргарита Цаца-Николовска, потпредсједница Tudor Pantiru, судија Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Constance Grewe, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 30. септембра 2015. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се захтјев Кантоналног суда у Мостару

(судије Зухре Хоџић-Секнић) за оцјену уставности члана 17 став 4 Закона о извршном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 и 35/12) у односу на члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Утврђује се да је члан 17 став 4 Закона о извршном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 и 35/12) у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.



1. Кантонални суд у Мостару (судија Зухра Хоџић-Секнић) поднио је 9. јуна 2015. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за оцјену компатибилности члана 17 став 4 Закона о извршном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 и 35/12, у даљњем тексту: ЗИП) у односу на члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција).


2. На основу члана 23 став (2) Правила Уставног суда, од Представничког дома и Дома народа Парламента Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту:


Парламент ФБиХ) затражено је 2. јула 2015. године да доставе одговоре на захтјев.

III. Захтјев а) Наводи из захтјева

3. Подносилац захтјева тражи оцјену компатибилности одредбе члана 17 став 4 ЗИП-а у односу на одредбу члана 6 став 1 Европске конвенције.

4. У захтјеву се наводи да је Кантоналном суду у Мостару достављен предмет Општинског суда у Мостару број 58 0 Рс 119939 14 I ради одлучивања, између осталог, о жалби тражиоца извршења против Рјешења тог суда број 58 0 Рс 119939 14 I од 22. децембра 2014. године. Наведеним рјешењем одбачен је приједлог тражиоца извршења од 10. децембра и 19. децембра 2014. године за изрицање новчаних казни као преурањен. Истакнуто је да је првостепени суд донио наведено рјешење примјеном одредбе члана 8 став 2 ЗИП-а, која гласи: "Ако извршно рјешење о извршењу на одређеном предмету или средству не може да се спроведе, тражилац извршења може ради намирења истог потраживања да предложи ново средство или предмет извршења о чему ће суд одлучити рјешењем."

5. Подносилац захтјева наглашава да се у конкретном случају ради о извршењу ради враћања запосленика на рад, односно у службу. Указује на одредбу члана 216 ЗИП-а којом је прописано да се извршење на основу извршне исправе којом је извршенику наложено да тражиоца извршења врати на рад, односно у службу спроводи примјеном одговарајућих одредаба члана 17 и Главе XIX овог закона о извршењу ради остварења обавезе на радњу коју може да обави само извршеник.

6. Указано је да, према члану 209 став 1 ЗИП-а, ако радњу извршења може да обави само извршеник, суд ће рјешењем о извршењу одредити извршенику примјерен рок за испуњење обавезе. Ставом 2 наведене одредбе прописано је да ће рјешењем о извршењу суд истовремено запријетити извршенику, а и одговорним лицима у извршенику-правном лицу да ће им изрицати новчане казне у складу са чланом 17 ЗИП-а ако у одређеном року не испуне обавезу. Према ставу 3 наведене одредбе, ако извршеник у року који му је одређен не испуни обавезу, суд ће на приједлог тражиоца извршења даље поступати према одредбама члана 17 ЗИП-а.

7. Истакнуто је да је тражилац извршења предложио да се дозволи извршење тако што ће се извршеник обавезати да га у року од осам дана врати на рад под пријетњом изрицања новчане казне извршенику у износу од 10.000,00 КМ, а у износу од 2.000,00 КМ одговорном лицу извршеника.

8. Наведено је да је првостепени суд дозволио извршење рјешењем од 3. октобра 2014. године. Међутим, иако је тражилац извршења више пута у току поступка (поднесци од 12. новембра, 10. и 19. децембра 2014. године) тражио да суд изрекне новчане казне, првостепени суд је рјешењем од 22. децембра 2014. године одбацио приједлоге тражиоца извршења као преурањене позивом на одредбу члана 8 став 3 ЗИП-а, а рјешењем од 29. децембра 2014. године суд је изрекао новчану казну извршенику.

9. Подносилац захтјева наводи да је "суд" у току поступка, поступајући према одредби члана 17 став 4 ЗИП-а, позивао извршеника да се изјасни зашто није поступио по извршној исправи. Истакнуто је да је Кантонални суд у Мостару у жалбеном поступку потврдио рјешење о одбацивању приједлога тражиоца извршења од 10. и 19. децембра 2014. године као преурањених, имајући у виду трајање комплетног поступка (тужба је поднесена 8. новембра 2012. године, извршни предмет достављен је Кантоналном суду 9. фебруара 2015. године, а судији

изнесен у рад у мају 2015. године). У вези с тим, а оцјењујући да се ради о радном спору-враћању запосленика на рад након поништења одлуке о разрјешењу дужности директора као незаконите, те имајући у виду потребу да се хитно поступа, овај суд је оцијенио да укидање рјешења од 22. децембра 2014. године не би имало сврху и да би водило даљем одуговлачењу поступка, па је рјешењем Кантоналног суда у Мостару од 13. маја 2015. године потврђено наведено рјешење.

10. Према мишљењу подносиоца захтјева, пошто се у конкретном случају ради о извршењу правоснажне судске пресуде којом се налаже враћање запосленика на рад, те пошто се у тим случајевима примјењује новчано кажњавање извршеника као средство принудног извршења (одредбе члана 17 ЗИП-а), то је накнадно позивање извршеника да се изјасни зашто није поступио по извршној исправи непотребно и супротно начелу ефикасности и хитности извршног поступка (члан 5 ЗИП-а), те супротно члану 6 Европске конвенције који гарантује право на правично суђење, односно право на суђење у разумном року као елементу тог права.

б) Одговор на захтјев

11. Одговор на захтјев није достављен.

IV. Релевантни прописи

12. Закон о извршном поступку Федерације Босне и Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 и 35/12) у релевантном дијелу гласи:

Члан 8. Ограничење средстава и предмета извршења

(1) Суд рјешењем одређује извршење оним средством и на оним предметима који су наведени у извршном приједлогу.

(2) Ако је предложено више средстава или више предмета извршења, суд може ограничити извршење само на неке од тих средстава или предмета ако су довољни за остварење потраживања.

(3) Ако се извршно рјешење о извршењу на одређеном предмету или средству не може провести, тражилац извршења може ради намирења истог потраживања предложити ново средство или предмет извршења о чему ће суд одлучити рјешењем.

Члан 17. Новчана казна и принудне мјере у извршном поступку

(1) Кад је овим законом новчана казна предвиђена као средство извршења, може се изрећи физичким лицима у износу од 100,00 КМ до 5.000,00 КМ, а правном лицу у износу од 1.000,00 КМ до 100.000,00 КМ.

(2) У случају из става 1. овог члана новчана казна у износу од 500,00 КМ до 5.000,00 КМ може се изрећи и одговорном лицу у правном лицу.

(3) Новчана казна из ст. 1. и 2. овог члана може се поново изрицати ако извршеник не поступи по поновљеном налогу суда или настави да поступа противно забрани.

(4) Прије изрицања новчане казне суд ће омогућити извршенику да се изјасни, а по потреби одржат ће и рочиште ради извођења доказа.

(5) Новчану казну рјешењем изриче судија водећи рачуна при одмјеравању висине казне о економској снази извршеника, значењу његове радње коју је морао обавити, те о другим околностима случаја. Рјешењем се одређује и рок плаћања.

(6) Лице којем је казна изречена може изјавити приговор против рјешења у року од осам дана од пријема рјешења.


(7) Лице којем је казна изречена у складу са овим чланом сноси све трошкове настале изрицањем и извршењем те казне.

(8) Након извршности рјешења новчану казну наплаћује суд по службеној дужности у корист буџета из којег се извршни суд финансира. Трошкови извршења терете предрачунска средства суда, а накнада ових трошкова које суд одређује закључком извршава се у поступку принудне наплате новчане казне.

(9) Одредбе овог члана не могу се примјењивати ако је извршеник Босна и Херцеговина и њени ентитети, Брчко Дистрикт БиХ, кантони, град, опћина и управна организација, те органи ових правних лица, али се сходно примјењују одредбе о кажњавању одговорних лица, уколико законом није друкчије одређено.

(10) Новчана казна, према одредбама овог члана, може се изрећи и извршити према извршенику и другим физичким и правним лицима, као и одговорним лицима у правном лицу, и у случају да одбију дати податке о имовини извршеника као и када својим радњама и поступцима, противно судском налогу или забрани, скривају, оштећују или уништавају имовину извршеника или ометају суд у провођењу извршних радњи.

(11) Новчана казна изречена према одредбама ст. од 1. до 10. овог члана не може се претварати у казну затвора.

Члан 209. Извршење ради остварења обавезе на радњу коју може

обавити само извршеник (1) Ако радњу може обавити само извршеник, суд ће

рјешењем о извршењу одредити извршенику примјерени рок за испуњење обавезе.

(2) Рјешењем о извршењу суд ће истовремено запријетити извршенику, а и одговорним лицима у извршенику правном лицу да ће им изрицати новчане казне у складу са чланом 17. овог закона ако у одређеном року не испуне обавезу.

(3) Ако извршеник у року који му је одређен не испуни обавезу, суд ће, на приједлог тражиоца извршења, даље поступати према одредбама члана 17. овог закона.

(4) Извршеник који је испунио своју обавезу у року који му је суд одредио, дужан је без одлагања о томе обавијестити суд и приложити несумњиве доказе о томе. Несумњивим ће се доказом сматрати овјерена писана изјава тражиоца извршења о томе да је радња обављена, записник судског извршиоца о обављању радње, налаз и мишљење судског вјештака да је радња обављена и сл. У противном, сматрат ће се да радња није обављена.

(5) Ако радња коју може обавити само извршеник не зависи искључиво о његовој вољи (нпр. стварање одређеног умјетничког дјела и сл.), тражилац извршења нема право тражити извршење из става 1. овог члана, већ само надокнаду штете.

Члан 216. Начин провођења извршења

Извршење на основу извршне исправе којом је извршенику наложено да тражиоца извршења врати на рад, односно у службу проводи се примјеном одговарајућих одредби члана 17. и одредбама главе XIX овог закона о извршењу ради остварења обавезе на радњу коју може обавити само извршеник.

V. Допустивост

13. При испитивању допустивости захтјева Уставни суд је пошао од одредбе члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине.

Члан VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине гласи:

ц) Уставни суд има надлежност у питањима која му упути било који суд у Босни и Херцеговини, а односи се на то да ли је закон на чијој ваљаности почива његова одлука, сагласан са овим Уставом, Европском конвенцијом о људским правима и основним слободама и њеним протоколима, или са законима Босне и Херцеговине; или у погледу постојања или дјелокруга неког општег правила међународног јавног права које је од значаја за одлуку тог суда.

14. Захтјев за оцјену уставности поднио је Кантонални суд у Мостару (судија Зухра Хоџић-Секнић), што значи да је захтјев поднијело овлашћено лице из члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 5/10 од 26. новембра 2010. године, тач. 7-14, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 37/11). Имајући у виду одредбе члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине и члана 16 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд сматра да су предметни захтјеви допустиви, зато што их је поднио овлашћени субјекат, те да не постоји ниједан формални разлог из члана 19 Правила Уставног суда због којег захтјев не би био допустив.

VI. Меритум

15. Уставни суд сматра да подносилац захтјева тражи да Уставни суд одлучи о компатибилности одредбе члана 17 став 4 ЗИП-а у односу на одредбу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и одредбу члана 6 став 1 Европске конвенције. У суштини, подносилац захтјева сматра да је позивање извршеника, у смислу одредбе члана 17 став 4 ЗИП-а, да се изјасни зашто није поступио по извршној исправи непотребно и супротно начелу ефикасности и хитности извршног поступка. Такође, према мишљењу подносиоца захтјева, оспорена одредба је супротна и принципу одлучивања у разумном року као сегменту права на правично суђење.

16. Имајући у виду наведено, Уставни суд запажа да предметни захтјев покреће питање процесних гаранција извршеника, са једне стране, и начела хитности извршног поступка, са друге стране, у смислу да се на захтјев тражиоца извршења правоснажна судска пресуда изврши у што краћем року.

17. С тим у вези, Уставни суд подсјећа да је у својој досадашњој пракси са становишта грађанских права и обавеза тражиоца извршења указивао на праксу Европског суда за људска права (види, Европски суд за људска права, Hornsby против Грчке, пресуда од 19. марта 1997. године, став 40, у даљњем тексту: Европски суд) према којој члан 6 став 1 обезбјеђује свакоме право да изнесе захтјев који се односи на његова грађанска права и обавезе пред суд или трибунал. То обухвата "право на суд" у чијем оквиру је право на приступ суду, тј. право да покрене поступак пред судовима у цивилним стварима (види, Европски суд за људска права, Philis против Грчке, пресуда од 27. августа 1991. године, Серија А-209, стр. 20, став 59). Међутим, то право би било илузорно уколико би домаћи правни систем држава уговорница допустио да коначне извршне судске одлуке остану неизвршене на штету једне од страна. Било би неприхватљиво да члан 6 Европске конвенције треба детаљно да прописује процедуралне гаранције дате странкама – поступак који је правичан, јаван и експедитиван – без заштите спровођења судске одлуке. Тумачити члан 6 Европске конвенције као да се тиче искључиво вођења поступка водило би сигурно у ситуације инкомпатибилне принципима владавине права које су државе уговорнице преузеле када су ратификовале Европску конвенцију (види,


Европски суд за људска права, Golder против Уједињеног Краљевства, пресуда од 7. маја 1974. године, Серија А-18, стр. 16-18, ст. 34-36). Стога, извршење пресуде коју донесе било који суд мора да буде посматрано као интегрални дио "суђења", у смислу члана 6 Европске конвенције (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 861/10 од 13. марта 2013. године, доступна на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

18. Међутим, Уставни суд запажа да предметни захтјев покреће (и) питање правне позиције извршеника у извршном поступку са становишта процесних гаранција које он ужива у том поступку, те које му припадају и на основу члана 6 став 1 Европске конвенције. Извршенику се, према одредби члана 17 став 4 ЗИП-а, у случају непоступања по рјешењу о извршењу може да изрекне новчана казна. С тим у вези, Уставни суд подсјећа на праксу бивше Европске комисије за људска права према којој се одлуке које донесе суд у поступку извршења правоснажне пресуде нужно не односе на ново и посебно одређивање грађанских права у поређењу са поступком који је претходио и одлуком која је резултат тог поступка (види одлуку бивше Европске комисије за људска права, Anton Dornbach против Савезне Републике Њемачке, број 11258/84 ОI 46). Уставни суд је у својој Одлуци број АП 1996/06 од 6. марта 2007. године, донесеној у готово идентичној правној ситуацији, подржао праксу бивше Европске комисије за људска права у погледу тога да одлуке судова које се тичу извршења не потпадају под члан 6 Европске конвенције, изузев у случајевима ако се њима утврђују нова грађанска права која се тичу подносиоца апелације (види одлуку бивше Европске комисије за људска права, К. против Шведске, број 13800/88 ОI 94).

19. Уставни суд запажа да је основно начело извршног поступка начело хитности које је прописано одредбом члана 5 ЗИП-а. Наведено начело у извршном поступку се огледа кроз прописивање краћих рокова за предузимање појединих извршних радњи било од странака или суда. У суштини, ради се о захтјеву исказаном у начелима економичности и ефикасности извршног поступка, те благовремености пружања правне заштите тражиоцу извршења, па је у досадашњој правној теорији истицано да је хитност поступања примарно интерес тражиоца извршења индиректно и извршеника, јер се смањују трошкови и брзо отклања неизвјесност у правној позицији субјеката.

20. На наведено начело Уставни суд је указивао у својим одлукама у којима је наглашавао да у извршном поступку, због саме његове природе, треба поступати хитно, како је то прописано одредбом члана 5 ЗИП-а (види, Уставни суд, одлуке бр. АП 5668/14 од 14. маја 2015. године, став 26, АП 5401/14 од 24. априла 2015. године, став 24, АП 5156/14 од 17. марта 2015. године, став 23, доступне на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). У наведеним предметима Уставни суд је утврдио кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције због тога што извршни поступак није окончан у разумном року.

21. Међутим, и поред наведеног начела хитности које је неприкосновено у извршном поступку, Уставном суду се поставља питање процедуралних гаранција извршеника у смислу члана 17 став 4 ЗИП-а (његово изјашњење прије изрицања новчане казне) са становишта кривичноправног аспекта права на правично суђење, будући да из оспорене одредбе произилази да се извршеник кажњава (санкционише) на начин да му се изриче новчана казна због неизвршења његове обавезе. При томе Уставни суд напомиње да наведена казна не може да се замијени казном затвора, али да наведена казна у ширем контексту може да се

доведе у везу са концептом "кривичне оптужбе" у смислу Европске конвенције с обзиром на њену природу, строгост и сврху кажњавања у складу са "мјерилима Engel" (види, Европски суд, Engel и други против Холандије, 8. април 1976, Серија А број 22). Наиме, посматрајући у цијелости члан 17 ЗИП-а, Уставни суд примјећује да се њиме прописују и уређују модалитети новчаног кажњавања извршеника при чему су прописани високи максимуми кажњавања како за физичка, тако и за правна лица, што указује на строгост ове казне којој је сврха кажњавање и принуда извршеника да изврши своју обавезу, као и његово одвраћање од даљњег незаконитог понашања у том поступку.

22. Кривичноправну позицију извршеника у ширем контексту са аспекта процедуралних гаранција, према мишљењу Уставног суда, препознао је и сам законодавац када је у оспорену одредбу уградио одговарајуће гаранције за извршеника (његово изјашњење прије изрицања казне). Наиме, наведена одредба (члан 17 став 4 ЗИП-а) прописује обавезу суда да прије него што изрекне новчану казну извршенику омогући да се изјасни, а по потреби и да одржи рочиште ради извођења доказа. Дакле, оспореном одредбом се дају извршенику одговарајуће гаранције права на правично суђење прије него што му се изрекне новчана казна. С друге стране, Уставни суд сматра да је смисао наведене одредбе да се сагледају евентуалне објективне немогућности извршења на страни извршеника уколико постоје, те уколико не постоје, да му се може изрећи адекватна новчана казна као вид присиле.

23. Имајући у виду наведено, Уставном суду се поставља питање да ли начело хитности и економичности у извршном поступку треба да превагне над основним правима које странке уживају у поступку пред судом према стандардима Европске конвенције (право приступа суду, "једнакост оружја", принцип разумног рока итд.). Наиме, Уставни суд запажа да је одредбом члана 17 став 4 ЗИП-а прописано да ће суд прије изрицања новчане казне омогућити извршенику да се изјасни, а по потреби, одржаће и рочиште ради извођења доказа. Циљ изрицања новчане казне у извршном поступку јесте да извршни поступак учини ефикаснијим на начин да се прошири могућност изрицања новчане казне и других принудних мјера као својеврсног начина принуде ради извршења. Новчана казна се изриче извршенику када он у остављеном року не поступи по рјешењу о извршењу. Она се може и поново изрицати уколико извршеник не поступи по поновљеном налогу суда. Међутим, оно што оспорена одредба у ставу 4 прописује јесте и обавеза суда да прије изрицања новчане казне омогући извршенику да се изјасни, а по потреби суд ће одржати и рочиште ради извођења доказа. Дакле, оспорена одредба неспорно прописује кажњавање извршеника због неизвршавања његових обавеза као што је у конкретном случају враћање запосленика на посао како је утврђено правоснажном пресудом. Новчана казна је, према томе, један вид присиле, односно принуде да извршеник ту своју обавезу и изврши. Стога, према мишљењу Уставног суда, смисао ове одредбе јесте да извршни поступак учини ефикаснијим, а не да га одуговлачи, како то подносилац захтјева наводи, што би водило кршењу принципа "одлучивање у разумном року".

24. Уставни суд запажа да је изјашњење извршеника а по потреби и заказивање рочишта још једна додатна радња коју суд у извршном поступку мора да предузме. Пошто се ради о једном виду кажњавања, односно санкционисања извршеника, онда би прије изрицања новчане казне било неопходно извршенику омогућити да се изјасни, чиме би се


испоштовао принцип контрадикторности као један од сегмената права на правично суђење. Стога, иако је начело хитности посебно изражено у извршном поступку, наведено начело не би могло да се тумачи на начин да превагне саму суштину права на фер и правично суђење у смислу основних процесних гаранција страна у поступку пред судовима.

25. Слиједећи то, према мишљењу Уставног суда, сама по себи оспорена законска одредба ни на који начин у пракси не би смјела да утиче на ефикасност и хитност вођења извршног поступка. Напротив, на редовним судовима је да утврде како и на који начин примјењивати наведену одредбу како она не би, са једне стране, реметила хитност извршног поступка, те како би, са друге стране, омогућила контрадикторан третман у поступку. Према мишљењу Уставног суда, наведени принципи се међусобно не би смјели искључивати, већ, напротив, треба да се допуњавају. Кршење било ког од наведених принципа у извршном поступку (хитност, ефикасност, приступ суду, контрадикторност, једнакост страна у поступку, принцип разумног рока …) водило би кршењу саме суштине права на фер и правично суђење.

26. Према томе, Уставни суд закључује да оспорена одредба сама по себи не води кршењу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције због тога што и сама оспорена одредба има циљ да омогући што ефикасније спровођење извршења, дакле, да присили извршеника да изврши своју обавезу. Међутим, стандарди Европске конвенције у оквирима права на фер и правично суђење не дозвољавају изрицање казне, у овом случају новчане казне, без претходног давања могућности да се странка којој се та казна изриче изјасни. Уставни суд у овој одлуци неће давати своје мишљење о томе како би редовни судови требали спроводити наведену одредбу. Као што је већ наглашено, то је задатак редовних судова који приликом вођења извршног поступка морају да имају у виду природу наведеног поступка, као и основне принципе и захтјеве Европске конвенције са становишта права на правично суђење.

27. На основу наведеног, Уставни суд сматра да је оспорена одредба компатибилна са одредбом члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и одредбом члана 6 став 1 Европске конвенције.

VII. Закључак

28. Уставни суд закључује да је одредба члана 17 став 4 ЗИП-а ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 и 35/12) компатибилна са одредбама члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и одредбом члана 6 став 1 Европске конвенције, будући да наведена одредба није усмјерена на одуговлачење извршног поступка, већ, напротив, да принуди извршеника да своју обавезу изврши у што краћем року.

29. На основу члана 59 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.




Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj U 4/15, rješavajući zahtjev Kantonalnog suda u Mostaru (sutkinja Zuhra Hodžić-Seknić), na osnovu člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) alineja b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i

Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Tudor Pantiru, sudija Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Constance Grewe, sutkinja Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 30. septembra 2015. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se zahtjev Kantonalnog suda u Mostaru (sutkinje

Zuhre Hodžić-Seknić) za ocjenu ustavnosti člana 17. stav 4. Zakona o izvršnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 i 35/12) u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Utvrđuje se da je član 17. stav 4. Zakona o izvršnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 i 35/12) u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.



1. Kantonalni sud u Mostaru (sutkinja Zuhra Hodžić-Seknić) podnio je 9. juna 2015. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu kompatibilnosti člana 17. stav 4. Zakona o izvršnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine Federacije BiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 i 35/12, u daljnjem tekstu: ZIP) u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija).


2. Na osnovu člana 23. stav (2) Pravila Ustavnog suda, od Predstavničkog doma i Doma naroda Parlamenta Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Parlament FBiH) zatraženo je 2. jula 2015. godine da dostave odgovore na zahtjev.

III. Zahtjev a) Navodi iz zahtjeva

3. Podnosilac zahtjeva traži ocjenu kompatibilnosti odredbe člana 17. stav 4. ZIP-a u odnosu na odredbu člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

4. U zahtjevu se navodi da je Kantonalnom sudu u Mostaru dostavljen predmet Općinskog suda u Mostaru broj 58 0 Rs 119939 14 I radi odlučivanja, između ostalog, o žalbi tražitelja izvršenja protiv Rješenja tog suda broj 58 0 Rs 119939 14 I od 22. decembra 2014. godine. Navedenim rješenjem odbačen je prijedlog tražioca izvršenja od 10. decembra i 19. decembra 2014. godine za izricanje novčanih kazni kao preuranjen. Istaknuto je da je prvostepeni sud donio navedeno rješenje primjenom odredbe člana 8. stav 2. ZIP-a, koja glasi: "Ako se izvršno rješenje o izvršenju na određenom predmetu ili sredstvu ne može provesti, tražitelj izvršenja može radi namirenja istog potraživanja predložiti novo sredstvo ili predmet izvršenja o čemu će sud odlučiti rješenjem."


5. Podnosilac zahtjeva naglašava da se u konkretnom slučaju radi o izvršenju radi vraćanja zaposlenika na rad, odnosno u službu. Ukazuje na odredbu člana 216. ZIP-a kojom je propisano da se izvršenje na osnovu izvršne isprave kojom je izvršeniku naloženo da tražitelja izvršenja vrati na rad, odnosno u službu provodi primjenom odgovarajućih odredaba člana 17. i Poglavlja XIX ovog zakona o izvršenju radi ostvarenja obaveze na radnju koju može obaviti samo izvršenik.

6. Ukazano je da, prema članu 209. stav 1. ZIP-a, ako radnju izvršenja može obaviti samo izvršenik, sud će rješenjem o izvršenju odrediti izvršeniku primjeren rok za ispunjenje obaveze. Stavom 2. navedene odredbe propisano je da će rješenjem o izvršenju sud istovremeno zaprijetiti izvršeniku, a i odgovornim licima u izvršeniku-pravnom licu da će im izricati novčane kazne u skladu sa članom 17. ZIP-a ako u određenom roku ne ispune obavezu. Prema stavu 3. navedene odredbe, ako izvršenik u roku koji mu je određen ne ispuni obavezu, sud će na prijedlog tražitelja izvršenja dalje postupati prema odredbama člana 17. ZIP-a.

7. Istaknuto je da je tražitelj izvršenja predložio da se dozvoli izvršenje tako što će se izvršenik obavezati da ga u roku od osam dana vrati na rad pod prijetnjom izricanja novčane kazne izvršeniku u iznosu od 10.000,00 KM, a u iznosu od 2.000,00 KM odgovornom licu izvršenika.

8. Navedeno je da je prvostepeni sud dozvolio izvršenje rješenjem od 3. oktobra 2014. godine. Međutim, iako je tražitelj izvršenja više puta u toku postupka (podnesci od 12. novembra, 10. i 19. decembra 2014. godine) tražio da sud izrekne novčane kazne, prvostepeni sud je rješenjem od 22. decembra 2014. godine odbacio prijedloge tražitelja izvršenja kao preuranjene pozivom na odredbu člana 8. stav 3. ZIP-a, a rješenjem od 29. decembra 2014. godine sud je izrekao novčanu kaznu izvršeniku.

9. Podnosilac zahtjeva navodi da je "sud" u toku postupka, postupajući prema odredbi člana 17. stav 4. ZIP-a, pozivao izvršenika da se izjasni zašto nije postupio po izvršnoj ispravi. Istaknuto je da je Kantonalni sud u Mostaru u žalbenom postupku potvrdio rješenje o odbacivanju prijedloga tražitelja izvršenja od 10. i 19. decembra 2014. godine kao preuranjenih, imajući u vidu trajanje kompletnog postupka (tužba je podnesena 8. novembra 2012. godine, izvršni predmet dostavljen je Kantonalnom sudu 9. februara 2015. godine, a sudiji iznesen u rad u maju 2015. godine). U vezi s tim, a ocjenjujući da se radi o radnom sporu-vraćanju zaposlenika na rad nakon poništenja odluke o razrješenju dužnosti direktora kao nezakonite, te imajući u vidu potrebu da se hitno postupa, ovaj sud je ocijenio da ukidanje rješenja od 22. decembra 2014. godine ne bi imalo svrhu i da bi vodilo daljem odugovlačenju postupka, pa je rješenjem Kantonalnog suda u Mostaru od 13. maja 2015. godine potvrđeno navedeno rješenje.

10. Prema mišljenju podnosioca zahtjeva, pošto se u konkretnom slučaju radi o izvršenju pravomoćne sudske presude kojom se nalaže vraćanje zaposlenika na rad, te pošto se u tim slučajevima primjenjuje novčano kažnjavanje izvršenika kao sredstvo prinudnog izvršenja (odredbe člana 17. ZIP-a), to je naknadno pozivanje izvršenika da se izjasni zašto nije postupio po izvršnoj ispravi nepotrebno i suprotno načelu efikasnosti i hitnosti izvršnog postupka (član 5. ZIP-a), te suprotno članu 6. Evropske konvencije koji garantira pravo na pravično suđenje, odnosno pravo na suđenje u razumnom roku kao elementu tog prava.

b) Odgovor na zahtjev

11. Odgovor na zahtjev nije dostavljen.

IV. Relevantni propisi

12. Zakon o izvršnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09 i 35/12) u relevantnom dijelu glasi:

Član 8. Ograničenje sredstava i predmeta izvršenja

(1) Sud rješenjem određuje izvršenje onim sredstvom i na onim predmetima koji su navedeni u izvršnom prijedlogu.

(2) Ako je predloženo više sredstava ili više predmeta izvršenja, sud može ograničiti izvršenje samo na neke od tih sredstava ili predmeta ako su dovoljni za ostvarenje potraživanja.

(3) Ako se izvršno rješenje o izvršenju na određenom predmetu ili sredstvu ne može provesti, tražilac izvršenja može radi namirenja istog potraživanja predložiti novo sredstvo ili predmet izvršenja o čemu će sud odlučiti rješenjem.

Član 17. Novčana kazna i prinudne mjere u izvršnom postupku (1) Kad je ovim zakonom novčana kazna predviđena kao

sredstvo izvršenja, može se izreći fizičkim licima u iznosu od 100,00 KM do 5.000,00 KM, a pravnom licu u iznosu od 1.000,00 KM do 100.000,00 KM.

(2) U slučaju iz stava 1. ovog člana novčana kazna u iznosu od 500,00 KM do 5.000,00 KM može se izreći i odgovornom licu u pravnom licu.

(3) Novčana kazna iz st. 1. i 2. ovog člana može se ponovo izricati ako izvršenik ne postupi po ponovljenom nalogu suda ili nastavi da postupa protivno zabrani.

(4) Prije izricanja novčane kazne sud će omogućiti izvršeniku da se izjasni, a po potrebi održat će i ročište radi izvođenja dokaza.

(5) Novčanu kaznu rješenjem izriče sudija vodeći računa pri odmjeravanju visine kazne o ekonomskoj snazi izvršenika, značenju njegove radnje koju je morao obaviti, te o drugim okolnostima slučaja. Rješenjem se određuje i rok plaćanja.

(6) Lice kojem je kazna izrečena može izjaviti prigovor protiv rješenja u roku od osam dana od prijema rješenja.

(7) Lice kojem je kazna izrečena u skladu sa ovim članom snosi sve troškove nastale izricanjem i izvršenjem te kazne.

(8) Nakon izvršnosti rješenja novčanu kaznu naplaćuje sud po službenoj dužnosti u korist budžeta iz kojeg se izvršni sud finansira. Troškovi izvršenja terete predračunska sredstva suda, a naknada ovih troškova koje sud određuje zaključkom izvršava se u postupku prinudne naplate novčane kazne.

(9) Odredbe ovog člana ne mogu se primjenjivati ako je izvršenik Bosna i Hercegovina i njeni entiteti, Brčko Distrikt BiH, kantoni, grad, općina i upravna organizacija, te organi ovih pravnih lica, ali se shodno primjenjuju odredbe o kažnjavanju odgovornih lica, ukoliko zakonom nije drukčije određeno.

(10) Novčana kazna, prema odredbama ovog člana, može se izreći i izvršiti prema izvršeniku i drugim fizičkim i pravnim licima, kao i odgovornim licima u pravnom licu, i u slučaju da odbiju dati podatke o imovini izvršenika kao i kada svojim radnjama i postupcima, protivno sudskom nalogu ili zabrani, skrivaju, oštećuju ili uništavaju imovinu izvršenika ili ometaju sud u provođenju izvršnih radnji.

(11) Novčana kazna izrečena prema odredbama st. od 1. do 10. ovog člana ne može se pretvarati u kaznu zatvora.

Član 209. Izvršenje radi ostvarenja obaveze na radnju koju može obaviti

samo izvršenik (1) Ako radnju može obaviti samo izvršenik, sud će

rješenjem o izvršenju odrediti izvršeniku primjereni rok za ispunjenje obaveze.


(2) Rješenjem o izvršenju sud će istovremeno zaprijetiti izvršeniku, a i odgovornim licima u izvršeniku pravnom licu da će im izricati novčane kazne u skladu sa članom 17. ovog zakona ako u određenom roku ne ispune obavezu.

(3) Ako izvršenik u roku koji mu je određen ne ispuni obavezu, sud će, na prijedlog tražioca izvršenja, dalje postupati prema odredbama člana 17. ovog zakona.

(4) Izvršenik koji je ispunio svoju obavezu u roku koji mu je sud odredio, dužan je bez odlaganja o tome obavijestiti sud i priložiti nesumnjive dokaze o tome. Nesumnjivim će se dokazom smatrati ovjerena pisana izjava tražioca izvršenja o tome da je radnja obavljena, zapisnik sudskog izvršioca o obavljanju radnje, nalaz i mišljenje sudskog vještaka da je radnja obavljena i sl. U protivnom, smatrat će se da radnja nije obavljena.

(5) Ako radnja koju može obaviti samo izvršenik ne zavisi isključivo o njegovoj volji (npr. stvaranje određenog umjetničkog djela i sl.), tražilac izvršenja nema pravo tražiti izvršenje iz stava 1. ovog člana, već samo nadoknadu štete.

Član 216. Način provođenja izvršenja

Izvršenje na osnovu izvršne isprave kojom je izvršeniku naloženo da tražioca izvršenja vrati na rad, odnosno u službu provodi se primjenom odgovarajućih odredbi člana 17. i odredbama glave XIX ovog zakona o izvršenju radi ostvarenja obaveze na radnju koju može obaviti samo izvršenik.

V. Dopustivost

13. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredbe člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine.

Član VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: c) Ustavni sud je nadležan u pitanjima koja mu je

proslijedio bilo koji sud u Bosni i Hercegovini u pogledu toga da li je zakon, o čijem važenju njegova odluka ovisi, kompatibilan sa ovim Ustavom, sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama i njenim protokolima, ili sa zakonima Bosne i Hercegovine, ili u pogledu postojanja ili domašaja nekog opšteg pravila međunarodnog javnog prava koje je bitno za odluku suda.

14. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je Kantonalni sud u Mostaru (sutkinja Zuhra Hodžić-Seknić), što znači da je zahtjev podnijelo ovlašteno lice iz člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 5/10 od 26. novembra 2010. godine, tač. 7-14, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 37/11). Imajući u vidu odredbe člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 16. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud smatra da su predmetni zahtjevi dopustivi, zato što ih je podnio ovlašteni subjekt, te da ne postoji nijedan formalni razlog iz člana 19. Pravila Ustavnog suda zbog kojeg zahtjev ne bi bio dopustiv.

VI. Meritum

15. Ustavni sud smatra da podnosilac zahtjeva traži da Ustavni sud odluči o kompatibilnosti odredbe člana 17. stav 4. ZIP-a u odnosu na odredbu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i odredbu člana 6. stav 1. Evropske konvencije. U suštini, podnosilac zahtjeva smatra da je pozivanje izvršenika, u smislu odredbe člana 17. stav 4. ZIP-a, da se izjasni zašto nije postupio po izvršnoj ispravi nepotrebno i suprotno načelu efikasnosti i hitnosti izvršnog postupka. Također, prema mišljenju podnosioca zahtjeva, osporena odredba je suprotna i principu odlučivanja u razumnom roku kao segmentu prava na pravično suđenje.

16. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud zapaža da predmetni zahtjev pokreće pitanje procesnih garancija izvršenika, sa jedne strane, i načela hitnosti izvršnog postupka, sa druge

strane, u smislu da se na zahtjev tražioca izvršenja pravosnažna sudska presuda izvrši u što kraćem roku.

17. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća da je u svojoj dosadašnjoj praksi sa stanovišta građanskih prava i obaveza tražioca izvršenja ukazivao na praksu Evropskog suda za ljudska prava (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Hornsby protiv Grčke, presuda od 19. marta 1997. godine, stav 40, u daljnjem tekstu: Evropski sud) prema kojoj član 6. stav 1. osigurava svakome pravo da iznese zahtjev koji se odnosi na njegova građanska prava i obaveze pred sud ili tribunal. To obuhvata "pravo na sud" u čijem okviru je pravo na pristup sudu, tj. pravo da pokrene postupak pred sudovima u civilnim stvarima (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Philis protiv Grčke, presuda od 27. augusta 1991. godine, Serija A-209, str. 20, stav 59). Međutim, to pravo bi bilo iluzorno ukoliko bi domaći pravni sistem država ugovornica dopustio da konačne izvršne sudske odluke ostanu neizvršene na štetu jedne od strana. Bilo bi neprihvatljivo da član 6. Evropske konvencije treba detaljno da propisuje proceduralne garancije date strankama – postupak koji je pravičan, javan i ekspeditivan – bez zaštite provođenja sudske odluke. Tumačiti član 6. Evropske konvencije kao da se tiče isključivo vođenja postupka vodilo bi sigurno u situacije inkompatibilne principima vladavine prava koje su države ugovornice preuzele kada su ratificirale Evropsku konvenciju (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Golder protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 7. maja 1974. godine, Serija A-18, str. 16-18, st. 34-36). Stoga, izvršenje presude koju donese bilo koji sud mora biti posmatrano kao integralni dio "suđenja", u smislu člana 6. Evropske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 861/10 od 13. marta 2013. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

18. Međutim, Ustavni sud zapaža da predmetni zahtjev pokreće (i) pitanje pravne pozicije izvršenika u izvršnom postupku sa stanovišta procesnih garancija koje on uživa u tom postupku, te koje mu pripadaju i na osnovu člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Izvršeniku se, prema odredbi člana 17. stav 4. ZIP-a, u slučaju nepostupanja po rješenju o izvršenju može izreći novčana kazna. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća na praksu bivše Evropske komisije za ljudska prava prema kojoj se odluke koje donese sud u postupku izvršenja pravosnažne presude nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava u poređenju sa postupkom koji je prethodio i odlukom koja je rezultat tog postupka (vidi odluku bivše Evropske komisije za ljudska prava, Anton Dornbach protiv Savezne Republike Njemačke, broj 11258/84 OI 46). Ustavni sud je u svojoj Odluci broj AP 1996/06 od 6. marta 2007. godine, donesenoj u gotovo identičnoj pravnoj situaciji, podržao praksu bivše Evropske komisije za ljudska prava u pogledu toga da odluke sudova koje se tiču izvršenja ne potpadaju pod član 6. Evropske konvencije, izuzev u slučajevima ako se njima utvrđuju nova građanska prava koja se tiču podnosioca apelacije (vidi odluku bivše Evropske komisije za ljudska prava, K. protiv Švedske, broj 13800/88 OI 94).

19. Ustavni sud zapaža da je osnovno načelo izvršnog postupka načelo hitnosti koje je propisano odredbom člana 5. ZIP-a. Navedeno načelo u izvršnom postupku se ogleda kroz propisivanje kraćih rokova za preduzimanje pojedinih izvršnih radnji bilo od stranaka ili suda. U suštini, radi se o zahtjevu iskazanom u načelima ekonomičnosti i efikasnosti izvršnog postupka, te pravovremenosti pružanja pravne zaštite tražiocu izvršenja, pa je u dosadašnjoj pravnoj teoriji isticano da je hitnost postupanja primarno interes tražioca izvršenja indirektno i izvršenika, jer se smanjuju troškovi i brzo otklanja neizvjesnost u pravnoj poziciji subjekata.

20. Na navedeno načelo Ustavni sud je ukazivao u svojim odlukama u kojima je naglašavao da u izvršnom postupku, zbog


same njegove prirode, treba postupati hitno, kako je to propisano odredbom člana 5. ZIP-a (vidi, Ustavni sud, odluke br. AP 5668/14 od 14. maja 2015. godine, stav 26, AP 5401/14 od 24. aprila 2015. godine, stav 24, AP 5156/14 od 17. marta 2015. godine, stav 23, dostupne na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U navedenim predmetima Ustavni sud je utvrdio kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije zbog toga što izvršni postupak nije okončan u razumnom roku.

21. Međutim, i pored navedenog načela hitnosti koje je neprikosnoveno u izvršnom postupku, Ustavnom sudu se postavlja pitanje proceduralnih garancija izvršenika u smislu člana 17. stav 4. ZIP-a (njegovo izjašnjenje prije izricanja novčane kazne) sa stanovišta krivičnopravnog aspekta prava na pravično suđenje, budući da iz osporene odredbe proizlazi da se izvršenik kažnjava (sankcionira) na način da mu se izriče novčana kazna zbog neizvršenja njegove obaveze. Pri tome Ustavni sud napominje da se navedena kazna ne može zamijeniti kaznom zatvora, ali da se navedena kazna u širem kontekstu može dovesti u vezu sa konceptom "krivične optužbe" u smislu Evropske konvencije s obzirom na njenu prirodu, strogost i svrhu kažnjavanja u skladu sa "mjerilima Engel" (vidi, Evropski sud, Engel i drugi protiv Holandije, 8. april 1976, Serija A broj 22). Naime, posmatrajući u cijelosti član 17. ZIP-a, Ustavni sud primjećuje da se njime propisuju i uređuju modaliteti novčanog kažnjavanja izvršenika pri čemu su propisani visoki maksimumi kažnjavanja kako za fizička, tako i za pravna lica, što ukazuje na strogost ove kazne kojoj je svrha kažnjavanje i prinuda izvršenika da izvrši svoju obavezu, kao i njegovo odvraćanje od daljnjeg nezakonitog ponašanja u tom postupku.

22. Krivičnopravnu poziciju izvršenika u širem kontekstu sa aspekta proceduralnih garancija, prema mišljenju Ustavnog suda, prepoznao je i sam zakonodavac kada je u osporenu odredbu ugradio odgovarajuće garancije za izvršenika (njegovo izjašnjenje prije izricanja kazne). Naime, navedena odredba (član 17. stav 4. ZIP-a) propisuje obavezu suda da prije nego što izrekne novčanu kaznu izvršeniku omogući da se izjasni, a po potrebi i da održi ročište radi izvođenja dokaza. Dakle, osporenom odredbom se daju izvršeniku odgovarajuće garancije prava na pravično suđenje prije nego što mu se izrekne novčana kazna. S druge strane, Ustavni sud smatra da je smisao navedene odredbe da se sagledaju eventualne objektivne nemogućnosti izvršenja na strani izvršenika ukoliko postoje, te ukoliko ne postoje, da mu se može izreći adekvatna novčana kazna kao vid prisile.

23. Imajući u vidu navedeno, Ustavnom sudu se postavlja pitanje da li načelo hitnosti i ekonomičnosti u izvršnom postupku treba da prevagne nad osnovnim pravima koje stranke uživaju u postupku pred sudom prema standardima Evropske konvencije (pravo pristupa sudu, "jednakost oružja", princip razumnog roka itd.). Naime, Ustavni sud zapaža da je odredbom člana 17. stav 4. ZIP-a propisano da će sud prije izricanja novčane kazne omogućiti izvršeniku da se izjasni, a po potrebi, održat će i ročište radi izvođenja dokaza. Cilj izricanja novčane kazne u izvršnom postupku jeste da izvršni postupak učini efikasnijim na način da se proširi mogućnost izricanja novčane kazne i drugih prinudnih mjera kao svojevrsnog načina prinude radi izvršenja. Novčana kazna se izriče izvršeniku kada on u ostavljenom roku ne postupi po rješenju o izvršenju. Ona se može i ponovo izricati ukoliko izvršenik ne postupi po ponovljenom nalogu suda. Međutim, ono što osporena odredba u stavu 4. propisuje jeste i obaveza suda da prije izricanja novčane kazne omogući izvršeniku da se izjasni, a po potrebi sud će održati i ročište radi izvođenja dokaza. Dakle, osporena odredba nesporno propisuje kažnjavanje izvršenika zbog neizvršavanja njegovih obaveza kao što je u konkretnom slučaju vraćanje zaposlenika na posao kako

je utvrđeno pravosnažnom presudom. Novčana kazna je, prema tome, jedan vid prisile, odnosno prinude da izvršenik tu svoju obavezu i izvrši. Stoga, prema mišljenju Ustavnog suda, smisao ove odredbe jeste da izvršni postupak učini efikasnijim, a ne da ga odugovlači, kako to podnosilac zahtjeva navodi, što bi vodilo kršenju principa "odlučivanje u razumnom roku".

24. Ustavni sud zapaža da je izjašnjenje izvršenika a po potrebi i zakazivanje ročišta još jedna dodatna radnja koju sud u izvršnom postupku mora preduzeti. Pošto se radi o jednom vidu kažnjavanja, odnosno sankcioniranja izvršenika, onda bi prije izricanja novčane kazne bilo neophodno izvršeniku omogućiti da se izjasni, čime bi se ispoštovao princip kontradiktornosti kao jedan od segmenata prava na pravično suđenje. Stoga, iako je načelo hitnosti posebno izraženo u izvršnom postupku, navedeno načelo se ne bi moglo tumačiti na način da prevagne samu suštinu prava na fer i pravično suđenje u smislu osnovnih procesnih garancija strana u postupku pred sudovima.

25. Slijedeći to, prema mišljenju Ustavnog suda, sama po sebi osporena zakonska odredba ni na koji način u praksi ne bi smjela utjecati na efikasnost i hitnost vođenja izvršnog postupka. Naprotiv, na redovnim sudovima je da utvrde kako i na koji način primjenjivati navedenu odredbu kako ona ne bi, sa jedne strane, remetila hitnost izvršnog postupka, te kako bi, sa druge strane, omogućila kontradiktoran tretman u postupku. Prema mišljenju Ustavnog suda, navedeni principi se međusobno ne bi smjeli isključivati, već, naprotiv, treba da se dopunjavaju. Kršenje bilo kojeg od navedenih principa u izvršnom postupku (hitnost, efikasnost, pristup sudu, kontradiktornost, jednakost strana u postupku, princip razumnog roka …) vodilo bi kršenju same suštine prava na fer i pravično suđenje.

26. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da osporena odredba sama po sebi ne vodi kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije zbog toga što i sama osporena odredba ima cilj da omogući što efikasnije provođenje izvršenja, dakle, da prisili izvršenika da izvrši svoju obavezu. Međutim, standardi Evropske konvencije u okvirima prava na fer i pravično suđenje ne dozvoljavaju izricanje kazne, u ovom slučaju novčane kazne, bez prethodnog davanja mogućnosti da se stranka kojoj se ta kazna izriče izjasni. Ustavni sud u ovoj odluci neće davati svoje mišljenje o tome kako bi redovni sudovi trebali provoditi navedenu odredbu. Kao što je već naglašeno, to je zadatak redovnih sudova koji prilikom vođenja izvršnog postupka moraju imati u vidu prirodu navedenog postupka, kao i osnovne principe i zahtjeve Evropske konvencije sa stanovišta prava na pravično suđenje.

27. Na osnovu navedenog, Ustavni sud smatra da je osporena odredba kompatibilna sa odredbom člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

VII. Zaključak

28. Ustavni sud zaključuje da je odredba člana 17. stav 4. ZIP-a ("Službene novine Federacije BiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/09 i 35/12) kompatibilna sa odredbama člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije, budući da navedena odredba nije usmjerena na odugovlačenje izvršnog postupka, već, naprotiv, da prinudi izvršenika da svoju obavezu izvrši u što kraćem roku.

29. Na osnovu člana 59. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





EUROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA ČETVRI ODJEL

900 PREDMET ĐURIĆ I DRUGI

protiv BOSNE I HERCEGOVINE

(Zahtjevi br. 79867/12, 79873/12, 80027/12, 80182/12, 80203/12 i 115/13)

PRESUDA STRASBOURG

20.01.2015. godine Ova presuda postat će konačnom u skladu s okolnostima

propisanim člankom 44. stavak 2. Konvencije. Presuda može biti podvrgnuta uredničkim izmjenama.

U predmetu Đurić i drugi protiv Bosne i Hercegovine,

Europski sud za ljudska prava (Četvrti odjel), zasjedajući kao vijeće u sljedećem sastavu:

Ineta Ziemele, predsjednica, George Nicolaou, Ledi Bianku, Nona Tsotsoria, Zdravka Kalaydjieva, Paul Mahoney, Faris Vehabović, suci, i Françoise Elens-Passos, registrar Odjela, nakon vijećanja na sjednici zatvorenoj za javnost dana

16.12.2014., donosi sljedeću presudu usvojenu navedenog dana:

POSTUPAK

1. Postupak u ovom predmetu pokrenut je povodom šest zahtjeva (br. 79867/12, 79873/12, 80027/12, 80182/12, 80203/12 i 115/13) protiv Bosne i Hercegovine što ih je, u skladu s člankom 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Konvencija), Sudu podnijelo 18 državljana Bosne i Hercegovine, odnosno gđa Stojanka Đurić, gđa Željka Đurić, g. Miloš Đurić, gđa Cvijeta Bošnjak, gđa Mira Bošnjak, gđa Biljana Bošnjak, gđa Dragana Bošnjak, g. Boro Bojanić, gđa Zorka Bojanić, gđa Danijela Banjac, gđa Đuja Čolić, gđa Smilja Čolić, gđa Dijana Čolić, g. Duško Čolić, gđa Dejana Čolić, g. Neđo Lazarević, g. Rajko Komljenović i gđa Jevrosima Komljenović (u daljnjem tekstu: podnositelji zahtjeva) dana 4. i 5.12.2012. godine.

2. Podnositelje zahtjeva zastupala je gđa R. Plavšić, odvjetnica iz Banje Luke. Vladu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vlada) zastupala je njezina zastupnica, gđa M. Mijić.

3. Ovaj predmet, kao i predmet Čolić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 1218/07 i dr., od 10.11.2009., odnosi se na neprovođenje pravomoćnih i ovršnih domaćih presuda kojima je podnositeljma dosuđena ratna šteta.

4. Dana 2.9.2013. zahtjevi su dostavljeni Vladi.

ČINJENICE I. OKOLNOSTI PREDMETA

5. Na temelju šest presuda Osnovnog suda u Banjoj Luci od 17.2.2000., 25.10.2000., 12.12.2008., 8.07.2003., 11.2.2003. odnosno 31.8.1999., koje su postale pravomoćne 15.5.2001., 18.3.2004., 12.1.2009., 30.6.2005. odnosno 4.12.2000., Republici Srpskoj (jednom od entiteta Bosne i Hercegovine) naloženo je da u roku od 15 dana plati sljedeće iznose na ime nematerijalne štete, zajedno sa zateznom kamatom po zakonskoj stopi:

(i) 21.000 KM na ime nematerijalne štete, 2.300 KM na ime materijalne štete i 2.350 KM na ime troškova postupka obitelji Đurić;

(ii) 31.000 KM na ime nematerijalne štete, 2.500 KM na ime materijalne štete i 3.570 KM na ime troškova postupka obitelji Bošnjak;

(iii) 28.000 KM na ime nematerijalne štete, 2.500 KM na ime materijalne štete i 4.470,60 KM na ime troškova postupka obitelji Bojanić i gđi Banjac;

(iv) 40.000 KM na ime nematerijalne štete i 2.835 KM na ime troškova postupka obitelji Čolić;

(v) 19.000 KM na ime nematerijalne štete i 600 KM na ime troškova postupka g. Lazareviću;

(vi) 14.000 KM na ime nematerijalne štete, 2.500 KM na ime materijalne štete i 1.810 KM na ime troškova postupka obitelji Komljenović.

6. Osnovni sud donio je rješenja o izvršenju dana 24.8.2001., 16.8.2004., 4.4.2011., 8.8.2007., 27.4.2009. odnosno 28.3.2001. godine.

7. Podnositelji su se žalili Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog neprovođenja presuda.

8. Dana 16.1.2013. Ustavni sud utvrdio je povredu članka 6. Konvencije i članka 1. Protokola br. 1 u predmetima obitelji Đurić, g. Lazarevića, obitelji Bojanić i gđe Banjac. U skladu sa svojom utvrđenom praksom u predmetima ove vrste, taj je sud odbio zahtjeve podnositelja zahtjeva za naknadu smatrajući da utvrđivanje povrede samo po sebi predstavlja dovoljnu pravednu naknadu.

9. Predmeti obitelji Čolić, Komljenović i Bošnjak još uvijek su u Ustavnom sudu.

10. Dana 10.4.2008., 12.11.2010., 13.12.2010. odnosno 18.7.2008. obiteljima Đurić, Bošnjak, Čolić, g. Lazareviću te obitelji Komljenović isplaćeni su troškovi postupka i zatezna kamata.

11. Prema novom planu izmirenja (vidi točku 16. dolje u tekstu) predviđeno je izvršenje predmeta obitelji Đurić 2014. godine, predmeta obitelji Bošnjak 2019. godine, predmeta obitelji Bojanić i gđe Banjac 2030. godine, predmeta obitelji Čolić 2024. godine, predmeta g. Lazarevića 2026. godine te predmeta obitelji Komljenović 2017. godine.

II. MJERODAVNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

12. Imajući u vidu brojne parnične postupke pokrenute u skladu s općim propisima za naknadu štete, Republika Srpska je 29. studenoga 2005. izradila opći plan za naknadu ratne štete i obustavila neriješene parnične postupke u skladu sa Zakonom o ostvarivanju prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20.6.1992. do 19.6.1996. godine, "Službeni glasnik Republike Srpske" ("Službeni glasnik RS", br. 103/05, 1/09 i 49/09). Bila je predviđena isplata naknada određena prema ovome planu u vladinim obveznicama koje bi se amortizirale u deset godišnjih obroka.

13. Do 29.11.2005. oko 9.000 presuda postale su konačnima. Republici Srpskoj naloženo je da ukupno plati oko 140.000.000 KM, uvećano za zatezne kamate. Dana 28.5.2002. obustavljeno je izvršenje ovih presuda, sukladno zakonima o odgodi izvršenja iz 2002. i 2003. godine (Zakon o odlaganju od izvršenja sudskih odluka na teret sredstava budžeta Republike Srpske po osnovu isplate naknade materijalne i nematerijalne štete nastale uslijed ratnih dejstava i po osnovu isplate stare devizne štednje, "Službeni glasnik RS", br. 25/02 odnosno 51/03) i zakonu o unutarnjem dugu iz 2004. godine (Zakon o utvrđivanju i načinu izmirenja unutrašnjeg duga Republike Srpske, "Službeni glasnik RS", br. 63/04, 47/06, 68/07, 17/08, 64/08 i 34/09).

14. Sukladno planu izmirenja predviđenom Zakonom o unutarnjem dugu iz 2004. godine, glavni dug i pripadajuće zatezne kamate trebalo je isplatiti u deset godišnjih obroka, u razdoblju između 2014. i 2023. godine (Odluka o emisiji


obveznica Republike Srpske za izmirenje obaveza po osnovu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20.5.1992. do 19.6.1996. godine, "Službeni glasnik RS", broj 62/08). Na obveznice se obračunavala kamata po godišnjoj stopi od 1,5 % i one su se mogle prodati na burzi.

15. Nakon presude u predmetu Čolić i drugi, citirana gore u tekstu, dana 13.1.2012. stupio je na snagu Zakon o unutarnjem dugu iz 2012. godine, čime je stavljen izvan snage Zakon o unutarnjem dugu iz 2004. godine (Zakon o unutrašnjem dugu Republike Srpske, "Službeni glasnik RS", br. 1/12, 28/13 i 59/13). Glede isplate ratne štete, njime je predviđeno izvršenje presuda u gotovini i vladinim obveznicama, ako vjerovnici to prihvaćaju. Rok dospijeća obveznica sada iznosi 13 godina. One se mogu prodati na burzi, koristiti za plaćanje izravnih poreza dospjelih do 31.12.2007. te za plaćanje do 60% otkupne cijene stanova, poslovnih zgrada, garaža i poslovnih prostora u državnom vlasništvu, kao i za plaćanje naknade za određena administrativna rješenja (odobrenje legalizacije objekta).

16. U prosincu 2010. godine usvojen je akcijski plan (Odluka o usvajanju Akcionog plana za utvrđivanje ukupnih obaveza po osnovu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20.5.1992. do 19.6.1996. godine, "Službeni glasnik RS", broj 136/10) radi provedbe općih mjera naloženih presudom Čolić i drugi. Dana 9.10.2012., nakon što je utvrđen točan broj neprovedenih presuda i ukupni dug (10.257 presuda, odnosno 149.285.957,37 konvertibilnih maraka (KM) 1), Republika Srpska donijela je novi plan izmirenja za isplatu ratne štete. Njime je predviđeno izvršenje pravomoćnih presuda kojima se nalaže isplata ratne štete u gotovini u roku od 13 godina, počevši od 2013. godine, prema redoslijedu kojim su zaprimljene u Ministarstvu financija Republike Srpske, pod uvjetom da su vjerovnici dostavili svu potrebnu dokumentaciju. Također, Republika Srpska obvezala se na isplatu po 50 eura (EUR; pretvoreno u konvertibilne marke po tečaju na dan isplate) na ime nematerijalne štete. Predviđeno je da će ovaj iznos biti prvo isplaćen za pravomoćne presude koje su već provedene emisijom vladinih obveznica. Nematerijalna šteta iz drugih presuda bila bi isplaćena iste godine u kojoj bi, sukladno planu izmirenja, određena presuda bila provedena.

17. U srpnju 2013. godine rok za izvršenje produljen je na razdoblje od 20 godina, počevši od 2013. (Plan isplate obaveza po osnovu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20.5.1992. do 19.6.1996. godine koje se izmiruju u gotovini).

18. Nadalje, nakon presude u predmetu Čolić i drugi, Zakon o naknadi ratne štete iz 2005. godine izmijenjen je tako da se svi parnični postupci koji su ranije bili obustavljeni mogu nastaviti pred nadležnim sudovima (vidi točku 12. gore u tekstu; Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o ostvarivanju prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20.5.1992. do 19.6.1996. godine, "Službeni glasnik RS", broj 118/09). Pred domaćim sudovima ima oko 3.030 takvih neriješenih predmeta.

PROPISI

19. Podnositelji zahtjeva žalili su se na neprovođenje konačnih domaćih presuda navedenih u točki 5. gore u tekstu. Pritom su se pozvali na članak 6. Konvencije i članak 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju.

Članak 6. u mjerodavnom dijelu glasi: "Radi utvrđivanja svojih prava i obveza građanske naravi...

svatko ima pravo da zakonom ustanovljeni neovisni i nepristrani sud pravično, javno i u razumnom roku ispita njegov slučaj."

1 Konvertibilna marka ima isti fiksni tečaj prema euru kao i njemačka marka,

odnosno: 1 euro = 1,95583 KM.

Člankom 1. Protokola br.1 uz Konvenciju propisano je sljedeće:

"Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnoga prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnima da bi nadzirala korištenje imovine u skladu s općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni."

I. SPAJANJE ZAHTJEVA

20. S obzirom na njihov zajedničku činjeničnu i pravnu pozadinu, Sud je odlučio spojiti ovih šest zahtjeva u skladu s pravilom 42. stavak 1. Pravilnika Suda.

II. NAVODNA POVREDA ČLANKA 6. KONVENCIJE I ČLANKA 1. PROTOKOLA BR.1 UZ KONVENCIJU A. Dopuštenost

21. Sud ustvrđuje da zahtjevi nisu očigledno neosnovani u smislu članka 35. stavak 3.(a) Konvencije niti nedopušteni po bilo kojoj drugoj osnovi. Prema tome, oni se moraju proglasiti dopuštenima.

B. Osnovanost

1. Podnesci stranaka

(a) Podnositelji zahtjeva

22. Podnositelji zahtjeva u biti su tvrdili da načelo vladavine prava, na čije se poštivanje obvezala Bosna i Hercegovina kada je ratificirala Konvenciju, zahtijeva izvršenje svake presude bez odgode.

(b) Vlada

23. Vlada je tvrdila da je, imajući u vidu broj domaćih presuda koje se odnose na naknadu ratne štete te opseg javnog duga Republike Srpske, plan provedbe predviđen planom isplate (izmirenja) odgovarajući i opravdan. U prosincu 2013. godine ukupni dug iznosio je 166.518.564,87 KM, dok je neprovedenih presuda bilo 4.089. Pred domaćim sudovima bilo je oko 3.030 neriješenih predmeta.

Vlada je nadalje navela da je nakon presude u predmetu Ignjatić i drugi protiv Bosne i Hercegovine (br. 6179/08 i dr., 15.1.2013.; vidi točku 28. dolje u tekstu), došlo do porasta broja neprovedenih presuda. Iz tog razloga je u srpnju 2013. godine produljen rok izvršenja na 20 godina. Nadalje, s obzirom na to da su Zakonom o unutarnjem dugu iz 2012. godine predviđene dvije opcije izvršenja, u gotovini i u vladinim obveznicama, plan izvršenja bio bi periodično revidiran jer je postojala mogućnost da se pojedini vjerovnici odluče za izvršenje putem vladinih obveznica.

2. Ocjena suda

(a) Pozadina predmetnog slučaja

24. Dana 10.11.2009. Sud je donio vodeću presudu koja se odnosi na neprovođenje konačnih presuda domaćih sudova kojima se dosuđuje naknada ratne štete (vidi presudu Čolić i drugi, citirana gore). Sud je smatrao da opseg javnog duga ne može opravdati zakonsku obustavu izvršenja za cijelu kategoriju pravomoćnih presuda i utvrdio da je došlo do povrede članka 6. i članka 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju zbog prekomjernog kašnjenja izvršenja.

Mjerodavni dio presude Čolić i drugi glasi (vidi točku 15.): "Predmetni slučaj sličan je - iako ne istovjetan - predmetu

Jeličić protiv Bosne i Hercegovine, br. 41183/02, ECHR 2006-XII, u kojemu je Sud utvrdio povredu članka 6. i članka 1. Protokola br. 1. On se odnosi, kao i u predmetu Jeličić, na


zakonsku odgodu izvršenja cijele jedne kategorije konačnih presuda zbog opsega javnog duga koji proizlazi iz ovih presuda. Iako su podnositelji zahtjeva tražili od Suda da u njihovom slučaju koristi jurisprudenciju iz predmeta Jeličić, Vlada je tražila da se napravi razlika između ova dva slučaja, i to na temelju sljedećega:

Prvo, Vlada je tvrdila da postoji znatno više domaćih presuda kojima se nalaže plaćanje naknade za ratnu štetu (razmatrane u predmetnom slučaju), nego onih kojima se nalaže isplata "stare" devizne štednje (razmatrane u Jeličić). Sud, međutim, zapaža da je opseg javnoga duga, koji naizgled proizlazi iz ovih dviju kategorija presuda, sličan (vidjeti Pejaković i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 337/04 et al., stavci 26.-27., od 18. prosinca 2007.)

Drugo, Vlada je predočila da mnoge osobe potpadaju pod opći plan za naknadu ratne štete, opisan u točki 10. naprijed u tekstu, i da bi bilo neprihvatljivo tretirati ih drukčije od onih osoba koje su pribavile konačne presude u svoju korist. Sud se ne slaže s time. Iako je situacija takva da jedan znatan broj tužbenih zahtjeva koji se odnose na ratnu štetu, a koji još uvijek nisu okončani, može dovesti do potrebe njihove zamjene jednim općim planom za naknadu štete (vidjeti, analogno, Poznanski i drugi protiv Njemačke (dec), br. 25101/05 od 3. srpnja 2007.), ovo nikako ne utječe na obvezu tužene države da izvrši presude koje su postale konačnima prije izrade takvoga plana.

Prema tome, Sud ne vidi razloga za odstupanje od jurisprudencije Jeličić. Pošto konačne presude koje su ispitivane u predmetnom slučaju još uvijek nisu u cijelonosti izvršene, a ovakva situacija traje već više od četiri godine, postoji povreda članka 6. Konvencije i članka 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju."

Imajući u vidu broj sličnih predmeta, Sud je u skladu s člankom 46. Konvencije pozvao odgovornu državu da riješi problem koji je doveo do utvrđivanja povrede, tako što će provesti odgovarajuće opće odnosno pojedinačne mjere (ibid., tačka 17.). Kada je riječ o članku 41. Konvencije, Sud je naložio punu provedbu domaćih presuda o kojima je riječ u pogledu materijalne štete i dosudio 1.500 eura po zahtjevu na ime nematerijalne štete.

25. U sljedećoj presudi, Runić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 28735/06 i dr., od 15.11.2011., u kojoj su podnositelji zahtjeva prihvatili izvršenje putem vladinih obveznica umjesto gotovine, Sud je smatrao da su domaće presude kojima je dosuđena isplata naknade za ratnu štetu potpuno provedene emisijom obveznica (ibid., točka 15.). Međutim, Sud je utvrdio povredu članka 6. i članka 1. Protokola br. 1 zbog produljenog razdoblja neizvršenja.

26. U još jednoj presudi, Ignjatić i drugi protiv Bosne i Hercegovine (br. 6179/08 i dr., od 15.1.2013.), Sud je smatrao da bez pristanka vjerovnika sudovi nisu mogli naložiti provedbu pravomoćnih presuda kojima je dosuđena ratna šteta emisijom obveznica. Sud je našao da je to suprotno članku 6. i članku 1. Protokola br. 1 (ibid., točka 17.).

27. Nakon donošenja navedenih presuda, oko 300 sličnih zahtjeva riješeno je prijateljskim poravnanjem tako što se Vlada obvezala na isplatu 1.000 eura po zahtjevu na ime nematerijalne štete i troškova postupka u roku od tri mjeseca, te na izvršenje domaćih presuda o kojima je riječ u gotovini u roku od devet mjeseci, odnosno od lipnja 2013. u razdoblju od dvadeset i sedam mjeseci (u četiri obroka) od donošenja odluke Suda. U određenim je slučajevima Vlada unilateralno ponudila naknadu pod istim uvjetima, osim što je iznos naknade na ime nematerijalne štete i troškova postupka smanjen na 900 eura.

28. U prosincu 2010. godine Republika Srpska donijela je akcijski plan provodeći opće mjere naložene presudom Čolić i drugi. Nakon što je utvrđen točan broj neprovednih presuda i ukupni dug, u listopadu 2012. godine pripremljen je plan isplate.

Njime je predviđena provedba pravomoćnih presuda kojima se nalaže isplata ratne štete u gotovini u roku od 13 godina, počevši od 2013. godine, redoslijedom kojim su zaprimljene u Ministarstvu financija Republike Srpske, pod uvjetom da su vjerovnici dostavili svu potrebnu dokumentaciju. Nadalje, Republika Srpska obvezala se na isplatu 50 eura na ime nematerijalne štete. Bilo je predviđeno da će ovaj iznos biti prvo isplaćen za pravomoćne presude koje su već bile provedene emisijom vladinih obveznica. Nematerijalna šteta iz drugih presuda bila bi isplaćena u godini u kojoj bi određena presuda bila provedena prema planu isplate. U srpnju 2013. godine, rok izvršenja produljen je na razdoblje od 20 godina, počevši od 2013. godine (vidi točku 17. gore u tekstu).

(b) Predmetni slučaj

29. U predmetnom slučaju Sud će ispitati primjerenost plana isplate Republike Srpske za provedbu pravomoćnih domaćih presuda kojima je dosuđena ratna šteta.

30. Kada je riječ o roku isplate, Sud je mišljenja da, iako provedba pravomoćnih presuda po vremenskim fazama može biti prihvatljiva u iznimnim okolnostima (vidi Immobiliare Saffi protiv Italije [GC], br. 22774/93, točka 74., ESLJP 1999-V), predloženo razdoblje od 20 godina suviše je dugo imajući u vidu znatno kašnjenje do kojeg je već došlo. Sud je svjestan znatnog iznosa javnog duga Republike Srpske, kao i broja neprovedenih presuda i broja neriješenih predmeta pred domaćim sudovima. Sud, međutim, ponavlja da državno tijelo ne može navoditi nedostatak sredstava kao opravdanje za nenamiru duga utvrđenog sudskom presudom (vidi Burdov protiv Rusije, br. 59498/00, točka 35., ESLJP 2002-III; Teteriny protiv Rusije, br. 11931/03, točka 41, 30.6.2005.; i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine, br. 41183/02, točke 39. i 42., ESLJP 2006-XII).

Nadalje, upravo je pravni sustav Republike Srpske omogućio nastanak tako velikoga boja presuda kojima je dosuđena ratna šteta: parnični postupci za ratnu štetu pokrenuti su prema općim propisima za naknadu štete (vidi točku 12. gore u tekstu). Do kraja 2005. godine kada je usvojen Zakon o naknadi ratne štete iz 2005. godine, postalo je pravomoćno oko 9.000 presuda (vidi točku 13. gore u tekstu). Iako je, prema Konvenciji u cjelini, svojstveno nastojanje uspostaviti pravičnu ravnotežu između zahtjeva za općim interesom zajednice i potrebe za zaštitom temeljnih prava pojedinca, postupanje odgovorne države kojim odgađa provedbu ovih presuda za još 20 godina ima za posljedicu nametanje individualnog i prekomjernog opterećenja vjerovnicima o kojima je riječ (vidi, među ostalim izvorima, Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, 23.9.1982., Serija A., br. 52, točka 73). Pojedini podnositelji zahtjeva u ovome predmetu dobili su pravomoćne presude u svoju korist još prije trinaest godina (vidi točku 6. gore u tekstu), a koje nisu provedene do danas. Još je mnogo onih koji su u sličnim situacijama. Valja napomenuti da se pred ovim Sudom nalazi još oko 400 sličnih predmeta.

31. Nadalje, Sud prihvaća da plaćanje naknade za nematerijalnu štetu, kako je to predviđeno planom isplate, predstavlja namjeru tužene države da postupi u skladu sa svojim obvezama iz Konvencije i Sud želi pohvaliti takvu gestu, a posebno plan isplate iz listopada 2012. godine. Međutim, imajući u vidu navedena razmatranja, Sud mora zaključiti da plan isplate Republike Srpske, u obliku u kojem je produljen 2013. godine, nije sukladan s člankom 6. i člankom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju.

32.Prema tome, Sud smatra da je u predmetnom slučaju došlo do povrede članka 6. i članka 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju zbog produljene neprovedbe konačnih i izvršnih domaćih presuda donesenih u korist podnositelja zahtjeva.


III. PRIMJENA ČLANKA 41. KONVENCIJE

33. Članak 41. Konvencije glasi: "Ako Sud utvrdi da je došlo do povrede Konvencije ili

dodatnih protokola, a unutarnje pravo zainteresirane visoke ugovorne stranke omogućava samo dijelomičnu odštetu, Sud će, prema potrebi, dodijeliti pravednu naknadu povrijeđenoj stranci."

A. Odšteta

34. Podnositelji zahtjeva potražuju isplatu neizmirenog duga utvrđenog sudskim presudama na ime materijalne štete i 5.000 eura po zahtjevu na ime nematerijalne štete.

35. Vlada smatra te zahtjeve neosnovanima. 36. Sud ponavlja da je najprimjereniji oblik pravne zaštite u

predmetima neprovođenja presuda uistinu osigurati potpunu provedbu domaćih presuda o kojima je riječ (vidi Jeličić, citirana gore, točka 53. i Pejaković i drugi, citirana gore, točka 31.). Ovo načelo podjednako se odnosi i na predmetni slučaj.

37. Podnositelji zahtjeva potražuju 5.000 eura po zahtjevu na ime nematerijalne štete.

38. Vlada smatra traženi iznos pretjerano visokim. 39. Sud smatra da su podnositelji zahtjeva pretrpjeli

određenu nematerijalnu štetu koja proizlazi iz povreda Konvencije utvrđenih u predmetnom slučaju. Presuđujući na pravičnoj osnovi, kako je to propisano člankom 41. Konvencije, on je dosudio 1.000 eura po zahtjevu po ovoj osnovi.

B. Troškovi i izdaci

40. Podnositelji zahtjeva potražuju sljedeće iznose na ime troškova i izdataka koje su imali u postupcima pred domaćim sudovima i pred ovim Sudom: obitelj Đurić 4.095 KM, obitelj Bošnjak 4.680 KM; obitelj Bojanić i gđa Banjac 4.095 KM, obitelj Čolić 4.680 KM, G. Lazarević 2.340 KM i obitelj Komljenović 3.510 KM.

41. Vlada smatra tražene iznose pretjerano visokima. 42. Prema praksi Suda, podnositelj zahtjeva ima pravo na

naknadu troškova i izdataka samo ako se pokaže da su oni bili stvarni i nužni, te da su iznosi razumni (vidi, naprimjer, Iatridis protiv Grčke (pravedna naknada) [GC], br. 31107/96, točka 54., ESLJP 2000-XI). Sud primjećuje da je zastupnica podnositelja zahtjeva podnijela početne zahtjeve, te na zahtjev Suda, pisana izjašnjenja na jednom od službenih jezika Bosne i Hercegovine. Budući da se ovaj predmet odnosi na šest zahtjeva koji se odnose na isto pitanje i da su podnositelji zahtjeva imali istog zastupnika, Sud po ovoj osnovi dosuđuje 450 eura po zahtjevu, uvećanih za sve poreze koji im se mogu zaračunati na taj iznos.

C. Zatezna kamata

43. Sud smatra primjerenim da se zatezna kamata temelji na najnižoj kreditnoj stopi Europske središnje banke, uvećanoj za tri postotna boda.

IV. PRIMJENA ČLANKA 46. KONVENCIJE

44. Sud smatra primjerenim u ovome predmetu razmotriti primjenu članka 46. Konvencije, koji u mjerodavnom dijelu glasi:

"1. Visoke se ugovorne stranke obvezuju da će se podvrgnuti konačnoj presudi Suda u svakom sporu u kojem su stranke.

2. Konačna presuda Suda dostavlja se Odboru ministara, koji nadzire njezino izvršenje."

45. Sud podsjeća da je člankom 46. Konvencije, kada se tumači u svjetlu članka 1., propisana pravna obveza odgovorne države da pod nadzorom Odbora ministara provede odgovarajuće opće i/ili pojedinačne mjere kako bi osigurala ostvarivanje prava podnositelja zahtjeva čiju je povredu Sud našao. Te mjere također se moraju poduzeti i u odnosu na druge osobe koje su u istom položaju kao i podnositelj zahtjeva, posebno rješavanjem problema koji su doveli do takvog nalaza Suda (vidi Scozzari i

Giunta protiv Italije [GC], br. 39221/98 i 41963/98, točka 249., ESLJP 2000 VIII; Karanović protiv Bosne i Hercegovine, br. 39462/03, točka 28., 20.11. 2007.; Čolić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 1218/07 i dr., točka 17., 10.11.2009.; Burdov protiv Rusije (br.2), br. 33509/04, točka 125., ESLJP 2009 -...; i Greens i M.T. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 60041/08 i 60054/08, točka 106., ESLJP 2010 (izvatci)).

46. U ovome predmetu Sud je našao da plan isplate za provedbu domaćih presuda kojima se nalaže isplata ratne štete nije sukladan s člankom 6. i člankom 1. Protokola br. 1. Ova povreda pogađa mnogo ljudi (vidi toč. 16. i 18. gore u tekstu). Iako, u načelu, nije na Sudu da određuje koje bi mjere bile prikladne za otklanjanje povrede kako bi odgovorna država ispunila svoje obveze iz članka 46. Konvencije, Sud smatra da bi, s obzirom na prirodu povrede utvrđene u ovome predmetu, bilo primjereno pružiti neke smjernice odgovornoj Vladi u pogledu onoga što je potrebno za ispravno provođenje ove presude.

47. Sud, dakle, smatra da bi odgovorna država trebala izmijeniti plan isplate u razumnom vremenu, a najbolje u roku od godinu dana od dana konačnosti ove presude. S obzirom na dugotrajno kašnjenje do kojega je već došlo, Sud smatra potrebnim uvesti primjereniji rok izvršenja. U tom pogledu, Sud smatra da je rok predložen prvotnim planom isplate, u litopadu 2012. godine (vidi točku 28. gore u tekstu), bio daleko razumniji u vrijeme kada je donesen. U svakom slučaju, Sud smatra da presude u predmetima u kojima je već došlo do kašnjenja u provedbi duljeg od deset godina moraju biti provedene bez daljnje odgode. U konačnici, u istom roku odgovorna država također se treba obvezati na isplatu zatezne kamate po zakonskoj stopi u slučaju kašnjenja u provedbi presuda prema planu isplate kako bude izmijenjen nakon ove presude.

IZ NAVEDENIH RAZLOGA SUD JEDNOGLASNO

1. Odlučuje spojiti ove zahtjeve; 2. Proglašava zahtjeve dopuštenima; 3. Presuđuje da je došlo do povrede članka 6. Konvencije; 4. Presuđuje da je došlo do povrede članka 1. Protokola br.

1 uz Konvenciju; 5. Presuđuje da odgovorna država: (a) mora osigurati provedbu domaćih presuda koje su

predmetom razmatranja u ovome slučaju u roku od tri mjeseca od dana kada presuda postane konačna prema članku 44. stavak 2. Konvencije, te u istom roku isplatiti podnositeljima zahtjeva i sljedeći iznos, preračunato u domaću valutu po važećem tečaju na dan izmirenja:

(i) 1.000 eura (tisuću eura) po zahtjevu, uvećanih za sve poreze koji se mogu zaračunati, na ime nematerijalne štete,

(ii) 450 eura (četiri stotine i pedeset eura) po zahtjevu, uvećanih za sve poreze koji se mogu zaračunati podnositeljima zahtjeva, na ime troškova i izdataka;

(b) po proteku navedena tri mjeseca do dana isplate treba plaćati običnu kamatu na navedeni iznos po stopi jednakoj najnižoj kreditnoj stopi Europske središnje banke tijekom razdoblja neplaćanja, uvećanu za tri postotna boda;

6. Odbija preostali dio zahtjeva podnositelja zahtjeva za pravednu naknadu.

Sastavljeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanom obliku dana 20.1.2015., u skladu s pravilom 77. stavci 2. i 3. Pravilnika Suda.

Registrar Françoise Elens-Passos

Predsjednica Ineta Ziemele


ПРЕДМЕТ ЂУРИЋ И ДРУГИ против БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

(Апликације бр. 79867/12, 79873/12, 80027/12, 80182/12, 80203/12 и 115/13)

ПРЕСУДА СТРАЗБУР

20.01.2015. године Ова пресуда ће постати коначна у складу са

околностима прописаним у члану 44. став 2. Конвенције. У пресуди су могуће редакторске измјене.

У предмету Ђурић и други против Босне и Херцеговине,

Европски суд за људска права (Четврто одјељење), засједајући као вијеће у сљедећем саставу:

Инета Зимеле (Ineta Ziemele), предсједница, Ђеорђе Николау (George Nicolaou), Леди Бјанку (Ledi Bianku), Нона Цоцориа (Nona Tsotsoria), Здравка Калајџијева, Пол Махони (Paul Mahoney), Фарис Вехабовић, судије, и Франсоаз Еленс-Пасос (Françoise Elens-Passos),

регистрар одјељења, након вијећања на сједници затвореној за јавност, дана

16.12.2014. године, доноси сљедећу пресуду која је усвојена наведеног

датума:

ПОСТУПАК

1. Поступак у овом предмету покренут је поводом шест апликација (бр. 79867/12, 79873/12, 80027/12, 80182/12, 80203/12 и 115/13) против Босне и Херцеговине које је, у складу са чланом 34. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (Конвенција), Суду поднијело 18 држављана Босне и Херцеговине, односно гђа Стојанка Ђурић, гђа Жељка Ђурић, г. Милош Ђурић, гђа Цвијета Бошњак, гђа Мира Бошњак, гђа Биљана Бошњак, гђа Драгана Бошњак, г. Боро Бојанић, гђа Зорка Бојанић, гђа Данијела Бањац, гђа Ђуја Чолић, гђа Смиља Чолић, гђа Дијана Чолић, г. Душко Чолић, гђа Дејана Чолић, г. Неђо Лазаревић, г. Рајко Комљеновић и гђа Јевросима Комљеновић (апликанти), дана 04. и 05.12.2012. године.

2. Апликанте је заступала гђа Р. Плавшић, адвокат из Бањалуке. Владу Босне и Херцеговине (Влада) заступала је њена агентица, гђа М. Мијић.

3. Овај предмет, као и предмет Чолић и други против Босне и Херцеговине, бр. 1218/07 и др., од 10.11.2009. године, односи се на неизвршавање правоснажних и извршних домаћих пресуда којима је апликантима досуђена ратна штета.

4. Дана 02.09.2013. године те апликације су достављене Влади.

ЧИЊЕНИЦЕ I ОКОЛНОСТИ ПРЕДМЕТА

5. На основу шест пресуда Основног суда у Бањалуци од 17.02.2000, 25.10.2000, 12.12.2008, 8.07.2003, 11.02.2003, односно 31.08.1999, које су постале правоснажне 15.05.2001, 18.03.2004, 12.01.2009, 30.06.2005. односно 04.12.2000. године, Републици Српској (једном од ентитета Босне и Херцеговине) наређено је да у року од 15 дана плати сљедеће износе на име нематеријалне штете, заједно са затезном каматом по законској стопи:

(i) 21.000 КМ на име нематеријалне штете, 2.300 КМ на име материјалне штете и 2.350 КМ на име трошкова поступка породици Ђурић;

(ii) 31.000 КМ на име нематеријалне штете, 2.500 КМ на име материјалне штете и 3.570 КМ на име трошкова поступка породици Бошњак;

(iii) 28.000 КМ на име нематеријалне штете, 2.500 КМ на име материјалне штете и 4.470,60 КМ на име трошкова поступка породици Бојанић и гђи Бањац;

(iv) 40.000 КМ на име нематеријалне штете и 2.835 КМ на име трошкова поступка породици Чолић;

(v) 19.000 КМ на име нематеријалне штете и 600 КМ на име трошкова поступка г. Лазаревићу;

(vi) 14.000 КМ на име нематеријалне штете, 2.500 КМ на име материјалне штете и 1.810 КМ на име трошкова поступка породици Комљеновић.

6. Основни суд је донио рјешења о извршењу 24.08.2001, 16.08.2004, 04.04.2011, 08.08.2007, 27.04.2009. односно 28.03.2001. године.

7. Апликанти су се жалили Уставном суду Босне и Херцеговине (Уставни суд) због неизвршавања пресуда.

8. Дана 16.01.2013. године Уставни суд је утврдио повреду члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1 у предметима породице Ђурић, г. Лазаревића, породице Бојанић и гђе Бањац. У складу са својом утврђеном праксом у предметима ове врсте, тај суд је одбио захтјеве апликаната за накнаду, сматрајући да утврђивање повреде само по себи представља довољну правичну накнаду.

9. Предмети породица Чолић, Комљеновић и Бошњак још увијек су пред Уставним судом.

10. Дана 10.04.2008, 12.11.2010, 13.12.2010, односно 18.07.2008. године, породицама Ђурић, Бошњак, Чолић, г. Лазаревићу, те породици Комљеновић, исплаћени су трошкови поступка и затезна камата.

11. Према новом плану измирења (види тачку 16. даље у тексту) предвиђено је да ће се предмет породице Ђурић извршити 2014. године; предмет породице Бошњак, 2019. године; предмет породице Бојанић и гђе Бањац, 2030. године; предмет породице Чолић, 2024. године; предмет г. Лазаревића, 2026. године; те предмет породице Комљеновић, 2017. године.

II РЕЛЕВАНТНО ДОМАЋЕ ПРАВО И ПРАКСА

12. Имајући у виду бројне парничне поступке покренуте у складу са општим прописима за накнаду штете, Република Српска је 29. новембра 2005. године израдила генерални план за накнаду ратне штете и обуставила неријешене парничне поступке у складу са Законом о остваривању права на накнаду материјалне и нематеријалне штете настале у периоду ратних дејстава од 20. маја 1992. до 19. јуна 1996. године ("Службени гласник РС", бр. 103/05, 1/09 и 49/09). Било је предвиђено да накнада одређена према овом плану буде исплаћивана у обвезницама владе које би биле амортизоване у десет годишњих рата.

13. До 29.11.2005. године, око 9000 пресуда је постало коначно. Републици Српској је наређено да плати укупно око 140.000.000 КМ, плус затезне камате. Извршење ових пресуда је обустављено 28.05.2002. године, у складу са Законом о одлагању од извршења из 2002. и 2003. године (Закон о одлагању од извршења судских одлука на терет средстава буџета Републике Српске по основу исплате накнаде материјалне и нематеријалне штете настале услијед ратних дејстава и по основу исплате старе девизне штедње, "Службени гласник РС", бр. 25/02, односно 51/03) и Законом о унутрашњем дугу из 2004. године (Закон о утврђивању и начину измирења унутрашњег дуга Републике Српске,


"Службени гласник РС", бр. 63/04, 47/06, 68/07, 17/08, 64/08 и 34/09).

14. У складу са планом измирења предвиђеним Законом о унутрашњем дугу из 2004. године, главни дуг и припадајуће затезне камате требало је да буду исплаћене у 10 годишњих рата, у периоду између 2014. и 2023. године (Одлука о емисији обвезница Републике Српске за измирење обавеза по основу материјалне и нематеријалне штете настале у периоду ратних дејстава од 20. маја 1992. до 19. јуна 1996. године, "Службени гласник РС", бр. 62/08). На обвезнице се обрачунавала камата по годишњој стопи од 1,5% и оне су се могле продати на берзи.

15. Након пресуде у предмету Чолић и други која је цитирана у тексту, дана 13.01.2012. године, ступио је на снагу Закон о унутрашњем дугу из 2012. године, чиме је стављен ван снаге Закон о унутрашњем дугу из 2004. године (Закон о унутрашњем дугу Републике Српске, "Службени гласник РС", бр. 1/12, 28/13 и 59/13). У погледу исплате ратне штете, он предвиђа извршење пресуда у готовини и у обвезницама владе, уколико повјериоци то прихватају. Рок доспијећа обвезница сада износи 13 година. Оне се могу продати на берзи, користити за плаћање директних пореза доспјелих до 31.12.2007. године, те за плаћање до 60% откупне цијене станова, пословних зграда, гаража и пословних простора у државном власништву, као и за плаћање накнаде за одређена административна рјешења (одобрење легализације објекта).

16. У децембру 2010. године усвојен је Акциони план (Одлука о усвајању Акционог плана за утврђивање укупних обавеза по основу материјалне и нематеријалне штете настале у периоду ратних дејстава од 20. маја 1992. до 19. јуна 1996. године, "Службени гласник РС", бр. 136/10) како би се спровеле генералне мјере које налаже пресуда Чолић и други. Дана 09.10.2012. године, након што је утврђен тачан број неизвршених пресуда и укупан дуг (10.257 пресуда, односно 149.285.957,37 конвертибилних марака (КМ) 1), Република Српска је донијела нови план измирења за исплату ратне штете. Он је предвиђао извршење правоснажних пресуда којима се наређује исплата ратне штете у готовини, у року од 13 година почевши од 2013. године, према редослиједу којим су оне запримљене у Министарству финансија Републике Српске, под условом да су повјериоци доставили сву потребну документацију. Такође, Република Српска се обавезала да ће исплатити по 50 евра (EUR; претворено у конвертибилне марке по курсу на дан исплате) на име нематеријалне штете. Предвиђено је да овај износ прво буде исплаћен у односу на правоснажне пресуде које су већ извршене путем емисије обвезница владе. Нематеријална штета у погледу других пресуда била би исплаћена исте године у којој би, у складу са планом измирења, одређена пресуда била извршена.

17. У јулу 2013. године рок за извршење продужен је на период од 20 година почевши од 2013. године (План исплате обавеза по основу материјалне и нематеријалне штете настале у периоду ратних дејстава од 20. маја 1992. до 19. јуна 1996. године које се измирују у готовини).

18. Надаље, након пресуде у предмету Чолић и други, Закон о накнади ратне штете из 2005. године измијењен је тако да се сви парнични поступци који су раније били обустављени могу наставити пред надлежним судовима (види тачку 12. горе у тексту; Закон о измјенама и допунама Закона о остваривању права на накнаду материјалне и нематеријалне штете настале у периоду ратних дејстава од

1 Конвертибилна марка има исти фиксни курс према евру који има и

њемачка марка, односно: EUR 1 = BAM 1,95583

20. маја 1992. до 19. јуна 1996. године, "Службени гласник РС", бр. 118/09). Пред домаћим судовима има око 3.030 таквих неријешених предмета.

ПРОПИСИ

19. Апликанти су се жалили на неизвршење коначних домаћих пресуда наведених у тачки 5. у тексту. При томе су се позвали на члан 6. Конвенције и члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију.

Члан 6. у релевантном дијелу гласи: "Приликом одлучивања о његовим грађанским правима

и обавезама... свако има право на правичан и јавни поступак у разумном року, пред независним и непристрасним судом успостављеним на основу закона."

Члан 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију прописује сљедеће:

"Свако физичко и правно лице има право на несметано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине осим када је то у јавном интересу и у складу са условима прописаним законом и општим принципима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не умањују право државе да примијени законе које сматра потребним како би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересом или како би осигурала плаћање пореза или других доприноса или казни."

I СПАЈАЊЕ АПЛИКАЦИЈА

20. С обзиром на њихов заједничку чињеничну и правну позадину, Суд је одлучио да споји ових шест апликација у складу са правилом 42. став 1. Правила Суда.

II НАВОДНА ПОВРЕДА ЧЛАНА 6. КОНВЕНЦИЈЕ И ЧЛАНА 1. ПРОТОКОЛА бр. 1 УЗ КОНВЕНЦИЈУ А. Прихватљивост

21. Суд констатује да апликације нису очигледно неосноване у смислу члана 35. став 3. (а) Конвенције, нити неприхватљиве по било којем другом основу. Према томе, оне се морају прогласити прихватљивим.

Б. Меритум

1. Поднесци странака

(а) Апликанти

22. Апликанти су у суштини тврдили да принцип владавине права, на чије се поштовање Босна и Херцеговина обавезала када је ратификовала Конвенцију, захтијева да се свака пресуда изврши без одгађања.

(б) Влада

23. Влада је тврдила да је, имајући у виду број домаћих пресуда које се односе на накнаду ратне штете, те обим јавног дуга Републике Српске, план извршења предвиђен планом измирења адекватан и оправдан. У децембру 2013. године укупан дуг износио је 166.518.564,87 КМ, док је број неизвршених пресуда био 4.089. Пред домаћим судовима било је око 3.030 неријешених предмета.

Влада је даље навела да је након пресуде у предмету Игњатић и други против Босне и Херцеговине (бр. 6179/08 и др., 15.01.2013; види став 28. даље у тексту) дошло до повећања броја неизвршених пресуда. Из тог разлога је у јулу 2013. године продужен рок за извршење на 20 година. Надаље, с обзиром на то да је Закон о унутрашњем дугу из 2012. године предвиђао двије опције за извршење, у готовини и у обвезницама владе, план извршења био би периодично ревидиран јер је постојала могућност да се неки повјериоци одлуче за извршење путем обвезница владе.

2. Оцјена суда


(а) Позадина предметног случаја

24. Дана 10.11.2009. године Суд је донио водећу пресуду која се односи на неизвршавање коначних пресуда домаћих судова којима се досуђује накнада ратне штете (види пресуду Чолић и други, цитирана горе). Суд је сматрао да обим јавног дуга не може оправдати законску обуставу извршења за цијелу категорију правоснажних пресуда и утврдио да је дошло до повреде члана 6. и члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију због прекомјерног кашњења извршења.

Релевантни дио пресуде Чолић и други гласи (види тачку 15):

"Предметни случај је сличан - иако не идентичан - предмету Јеличић против Босне и Херцеговине, бр. 41183/02, ЕЦХР 2006-XII, у којем је Суд утврдио повреду члана 6. и члана 1. Протокола бр. 1. Он се односи, као и у случају Јеличић, на законско одгађање извршења цијеле једне категорије коначних пресуда због обима јавног дуга који произлази из ових пресуда. Иако су апликанти од Суда тражили да у њиховом случају користи јуриспруденцију из предмета Јеличић, Влада је тражила да се направи разлика између ова два случаја, и то на основу сљедећег:

Прво, Влада је тврдила да има знатно више домаћих пресуда којима се налаже плаћање накнаде за ратну штету (разматране у предметном случају) него оних којима се налаже исплата "старе" девизне штедње (разматране у предмету Јеличић). Суд, међутим, запажа да је обим јавног дуга, који наизглед произлази из ове двије категорије пресуда, сличан (видјети Пејаковић и други против Босне и Херцеговине, бр. 337/04 и др., ст. 26-27, од 18. децембра 2007)

Друго, Влада је предочила да много лица потпада под генерални план за накнаду ратне штете, описан у тачки 10. у тексту, и да би било неприхватљиво да се они третирају другачије од оних лица која су прибавила коначне пресуде у своју корист. Суд се не слаже с тим. Иако је ситуација таква да један значајан број тужбених захтјева који се односе на ратну штету, а који још увијек нису окончани, може довести до потребе да се они замијене једним генералним планом за накнаду штете (видјети, аналогно, Познански и други против Њемачке (дец), бр. 25101/05 од 3. јула 2007), ово никако не утиче на обавезу тужене државе да изврши пресуде које су постале коначне прије израде таквог плана.

Према томе, Суд не види разлог за одступање од јуриспруденције Јеличић. Пошто коначне пресуде које су разматране у предметном случају нису још увијек у потпуности извршене, а оваква ситуација траје већ више од четири године, постоји повреда члана 6. Конвенције и члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију."

Имајући у виду број сличних предмета, Суд је у складу са чланом 46. Конвенције позвао одговорну државу да ријеши проблем који је довео до утврђивања повреде, на начин да спроводи одговарајуће опште, односно индивидуалне мјере (ибид., тачка 17). Када је ријеч о члану 41. Конвенције, Суд је наредио потпуно извршење домаћих пресуда о којима је ријеч у погледу материјалне штете, и досудио 1.500 евра по апликацији на име нематеријалне штете.

25. У наредној пресуди, Рунић и други против Босне и Херцеговине, бр. 28735/06 и др., од 15.11.2011. године, у којој су апликанти прихватили извршење путем обвезница Владе умјесто готовине, Суд је сматрао да су домаће пресуде којима је досуђена исплата накнаде за ратну штету у потпуности извршене емисијом обвезница (ибид., тачка 15). Међутим, Суд је утврдио повреду члана 6. и члана 1. Протокола бр. 1 због продуженог периода неизвршавања.

26. У још једној пресуди Игњатић и други против Босне и Херцеговине (бр. 6179/08 и др., од 15.01.2013), Суд је сматрао да без пристанка повјерилаца судови нису могли наредити извршење правоснажних пресуда којима је досуђена ратна штета емисијом обвезница. Суд је нашао да је то супротно члану 6. и члану 1. Протокола бр. 1 (ибид., тачка 17).

27. Након доношења наведених пресуда, око 300 сличних апликација ријешено је пријатељским поравнањем на начин да се Влада обавезала да ће платити 1.000 евра по апликацији на име нематеријалне штете и трошкова поступка у року од три мјесеца, те да ће у готовини извршити домаће пресуде о којима је ријеч у року од девет мјесеци, односно, од јуна 2013. године, у периоду од 27 мјесеци (у четири рате) од доношења одлуке Суда. У неким случајевима влада је унилатерално понудила накнаду под истим условима, осим што је износ накнаде на име нематеријалне штете и трошкова поступка смањен на 900 евра.

28. У децембру 2010. године Република Српска је донијела Акциони план извршавајући опште мјере које је налагала пресуда Чолић и други. Након што је утврђен тачан број неизвршених пресуда и укупан дуг, у октобру 2012. године припремљен је план измирења. Он је предвиђао извршење правоснажних пресуда којима се налаже исплата ратне штете готовином у року од 13 година почевши од 2013. године, редослиједом којим су оне запримљене у Министарству финансија Републике Српске, под условом да су повјериоци доставили сву потребну документацију. Надаље, Република Српска се обавезала да ће платити 50 евра на име нематеријалне штете. Било је предвиђено да овај износ буде исплаћен прво у односу на правоснажне пресуде које су већ биле извршене емисијом обвезница владе. Нематеријална штета у погледу других пресуда била би исплаћена исте године у којој би одређена пресуда била извршена према плану измирења. У јулу 2013. године, рок за извршење продужен је на период од 20 година, почевши од 2013. године (види тачку 17. у тексту).

(б) Предметни случај

29. У предметном случају Суд ће испитати адекватност плана измирења Републике Српске за извршење правоснажних домаћих пресуда којима је досуђена ратна штета.

30. Када је ријеч о року измирења, Суд је мишљења да, иако извршење правоснажних пресуда по временским фазама може бити прихватљиво у изузетним околностима (види Immobiliare Saffi против Италије [ГЦ], бр. 22774/93, тачка 74, ЕСЉП 1999-V), предложени период од 20 година је сувише дуг имајући у виду знатно кашњење до којег је већ дошло. Суд је свјестан значајног износа јавног дуга Републике Српске, као и броја неизвршених пресуда и броја неријешених предмета пред домаћим судовима. Суд међутим понавља да државни орган не може истицати недостатак средстава као оправдање за ненамирење дуга утврђеног судском пресудом (види Бурдов против Русије, бр. 59498/00, тачка 35, ЕСЉП 2002-III; Тетеринy против Русије, бр. 11931/03, тачка 41, 30.06.2005; и Јеличић против Босне и Херцеговине, бр. 41183/02, тачке 39 и 42, ЕСЉП 2006-XII).

Надаље, управо је правни систем Републике Српске омогућио настанак тако великог боја пресуда којима је досуђена ратна штета: парнични поступци за ратну штету покренути су према општим прописима за накнаду штете (види тачку 12. у тексту). До краја 2005. године, када је усвојен закон о накнади ратне штете из 2005. године,


постало је правоснажно око 9.000 пресуда (види тачку 13. у тексту). Иако се Конвенцијом у цјелини настоји успоставити правична равнотежа између захтјева општег интереса заједнице и потребе да се заштите основна права појединца, поступак одговорне државе да за још 20 година одгоди извршење ових пресуда има за посљедицу наметање индивидуалног и прекомјерног оптерећења за повјериоце о којима је ријеч (види, међу осталим изворима, Sporrong i Lönnroth против Шведске, 23.09.1982, Серија А бр. 52, тачка 73). Неки од апликаната у овом предмету су добили правоснажне пресуде у своју корист још прије 13 година (види тачку 6. у тексту) које нису извршене до данас. Има још много оних који су у сличним ситуацијама. Треба напоменути да се пред овим судом налази још око 400 сличних предмета.

31. Надаље, Суд прихвата да плаћање накнаде за нематеријалну штету, како то предвиђа план измирења, представља намјеру тужене државе да поступи у складу са својим обавезама из Конвенције и Суд жели похвалити такав гест, а посебно план измирења из октобра 2012. године. Међутим, имајући у виду горе наведена разматрања, Суд мора закључити да план измирења Републике Српске, у форми у којој је продужен 2013. године, није у складу са чланом 6. и чланом 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију.

32. Према томе, Суд сматра да је у предметном случају дошло до повреде члана 6. и члана 1. Протокола бр. 1 уз Конвенцију због продуженог неизвршавања коначних и извршних домаћих пресуда донесених у корист апликаната.

III ПРИМЈЕНА ЧЛАНА 41. КОНВЕНЦИЈЕ

33. Члан 41. Конвенције гласи: "Ако Суд утврди да је дошло до повреде Конвенције

или њених протокола, те уколико законодавство високе стране уговорнице о којој је ријеч омогућава само дјелимично обештећење, Суд ће, по потреби, одредити правичну накнаду оштећеној страни."

А. Одштета

34. Апликанти захтијевају исплату неизмиреног дуга утврђеног судским пресудама на име материјалне штете и 5.000 евра по апликацији на име нематеријалне штете.

35. Влада сматра да су ти захтјеви неосновани. 36. Суд понавља да је најпримјеренији облик правне

заштите у предметима неизвршавања пресуда да се заиста осигура потпуно извршење домаћих пресуда о којима је ријеч (види Јеличић, цитирана горе, тачка 53. и Пејаковић и други, цитирана горе, тачка 31). Ово начело се једнако односи и на предметни случај.

37. На име нематеријалне штете, апликанти потражују 5.000 евра по апликацији.

38. Влада сматра да је тражени износ претјерано висок. 39. Суд сматра да су апликанти претрпјели одређену

нематеријалну штету која произлази из повреда Конвенције утврђених у предметном случају. Вршећи правичну процјену како то захтијева члан 41. Конвенције, он је досудио 1.000 евра по апликацији по овом основу.

Б. Трошкови и издаци

40. Апликанти захтијевају сљедеће износе на име трошкова и издатака које су имали у поступцима пред домаћим судовима и пред овим судом: породица Ђурић, 4.095 КМ; породица Бошњак, 4.680 КМ; породица Бојанић и гђа Бањац, 4.095 КМ; породица Чолић, 4.680 КМ; Г. Лазаревић, 2.340 КМ; и породица Комљеновић, 3.510 КМ.

41. Влада сматра да су тражени износи претјерано високи.

42. Према пракси Суда, апликант има право на накнаду трошкова и издатака само ако се покаже да су они стварно настали и да су били неопходни, те да су разумни у погледу износа (види, на примјер, Iatridis против Грчке (правична накнада) [ГЦ], бр. 31107/96, тачка 54, ЕСЉП 2000-XI). Суд примјећује да је заступница апликаната поднијела почетне апликације те, на захтјев Суда, писана изјашњења на једном од језика у службеној употреби у Босни и Херцеговини. С обзиром на чињеницу да се овај предмет односи на шест апликација којима се поставља исто питање и да су апликанти имали истог заступника, Суд по овом основу досуђује 450 евра по апликацији, као и сваки порез који може бити зарачунат на тај износ.

Ц. Затезна камата

43. Суд сматра примјереним да се затезна камата заснива на најнижој кредитној стопи Европске централне банке, увећаној за три процентна бода.

IV ПРИМЈЕНА ЧЛАНА 46. КОНВЕНЦИЈЕ

44. Суд сматра да је у овом предмету примјерено размотрити примјену члана 46. Конвенције који у релевантном дијелу гласи:

"1. Високе стране уговорнице преузимају обавезу да поступају у складу са коначном пресудом Суда у сваком предмету у којем су странке.

2. Коначна одлука Суда се доставља Комитету министара који надгледа њено извршење..."

45. Суд подсјећа да се чланом 46. Конвенције, када се тумачи у свјетлу члана 1, прописује правна обавеза одговорне државе да под надзором Комитета министара извршава одговарајуће генералне и/или индивидуалне мјере како би осигурала остваривање апликантовог права чију повреду је Суд нашао. Те мјере се такође морају предузети и у односу на друге особе које се налазе у истом положају као и апликант, посебно рјешавањем проблема који су довели до таквог налаза Суда (види Scozzari i Giunta против Италије [ГЦ], бр. 39221/98 и 41963/98, тачка 249, ЕСЉП 2000 VIII; Карановић против Босне и Херцеговине, бр. 39462/03, тачка 28, 20.11. 2007; Чолић и други против Босне и Херцеговине, бр. 1218/07 и др., тачка 17, 10.11.2009; Бурдов против Русије (бр.2), бр. 33509/04, тачка 125, ЕСЉП 2009-...; и Greens и М.Т. против Уједињеног Краљевства, бр. 60041/08 и 60054/08, тачка 106, ЕСЉП 2010 (изваци)).

46. У овом предмету Суд је нашао да план измирења за извршење домаћих пресуда којима се налаже исплата ратне штете није у складу са чланом 6. и чланом 1. Протокола бр. 1. Ова повреда погађа много људи (види тачке 16. и 18. горе у тексту). Иако, у принципу, није на Суду да одређује које би мјере за отклањање повреде биле адекватне како би одговорна држава испунила своје обавезе из члана 46. Конвенције, Суд сматра да би, с обзиром на природу повреде утврђене у овом предмету, било примјерено пружити неке смјернице одговорној влади у погледу онога што је потребно за директно извршење ове пресуде.

47. Суд, дакле, сматра да би одговорна држава морала измијенити план измирења у разумном временском року, а најбоље у року од годину дана од дана када ова пресуда постане коначна. С обзиром на дужи период кашњења до којег је већ дошло, Суд сматра да треба увести примјеренији временски интервал за извршење. У том погледу, Суд сматра да је временски интервал предложен првобитним планом измирења, у октобру 2012. године (види тачку 28. у тексту), био далеко разумнији у вријеме када је донесен. У сваком случају, Суд сматра да пресуде у предметима у којима је већ дошло до кашњења у извршењу дуже од 10 година морају бити извршене без даљег одгађања. Коначно, у истом


временском року одговорна држава такође треба да се обавеже да ће исплатити затезну камату по законској стопи у случају кашњења у извршењу пресуда према плану измирења, како буде измијењен након ове пресуде.

ИЗ НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА СУД ЈЕДНОГЛАСНО

1. Одлучује да споји ове апликације; 2. Проглашава апликације прихватљивим; 3. Пресуђује да је дошло до повреде члана 6.

Конвенције; 4. Пресуђује да је дошло до повреде члана 1. Протокола

бр. 1 уз Конвенцију; 5. Пресуђује (а) да одговорна држава мора обезбиједити извршење

домаћих пресуда које су предмет разматрања у овом случају у року од три мјесеца од дана када пресуда постане коначна према члану 44. став 2. Конвенције, те такође, у истом року, исплатити апликантима сљедећи износ претворен у домаћу валуту по курс на дан измирења:

(i) 1.000 EUR (хиљаду евра) по апликацији, као и сваки порез који може бити зарачуат на име нематеријалне штете; и

(ii) 450 EUR (четири стотине педесет евра) по апликацији, као и сваки порез који може бити зарачуат апликантима на име трошкова и издатака;

(б) да ће се од истека наведена три мјесеца до измирења плаћати обична камата на наведени износ по стопи једнакој најнижој кредитној стопи Европске централне банке у периоду неплаћања, увећаној за три процентна бода;

6. Одбија преостали дио захтјева апликаната за правичну накнаду.

Сачињено на енглеском језику и достављено у писаној форми дана 20.01.2015. године, у складу са правилом 77. ст. 2. и 3. Правила Суда.

Регистрар Франсоаз Еленс-Пасос

Предсједница Инета Зимеле

PREDMET ĐURIĆ I DRUGI protiv BOSNE I HERCEGOVINE

(Aplikacije br. 79867/12, 79873/12, 80027/12, 80182/12, 80203/12 i 115/13)

PRESUDA STRASBOURG

U predmetu Đurić i drugi protiv Bosne i Hercegovine,

Evropski sud za ljudska prava (Četvrti odjel), zasjedajući kao vijeće u sljedećem sastavu:

Ineta Ziemele, predsjednica, George Nicolaou, Ledi Bianku, Nona Tsotsoria, Zdravka Kalaydjieva, Paul Mahoney, Faris Vehabović, sudije, i Françoise Elens-Passos, registrar odjela, nakon vijećanja na sjednici zatvorenoj za javnost, dana

16.12.2014. godine, donosi sljedeću presudu koja je usvojena navedenog

datuma:

POSTUPAK

1. Postupak u ovom predmetu pokrenut je povodom šest aplikacija (br. 79867/12, 79873/12, 80027/12, 80182/12, 80203/12 i 115/13) protiv Bosne i Hercegovine koje je, u skladu s članom 34. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih

sloboda (u daljnjem tekstu: Konvencija), Sudu podnijelo 18 državljana Bosne i Hercegovine, odnosno gđa Stojanka Đurić, gđa Željka Đurić, gosp. Miloš Đurić, gđa Cvijeta Bošnjak, gđa Mira Bošnjak, gđa Biljana Bošnjak, gđa Dragana Bošnjak, gosp. Boro Bojanić, gđa Zorka Bojanić, gđa Danijela Banjac, gđa Đuja Čolić, gđa Smilja Čolić, gđa Dijana Čolić, gosp. Duško Čolić, gđa Dejana Čolić, gosp. Neđo Lazarević, gosp. Rajko Komljenović i gđa Jevrosima Komljenović (u daljnjem tekstu: aplikanti), dana 4. i 5. 12.2012.

2. Aplikante je zastupala gđa R. Plavšić, advokat iz Banje Luke. Vladu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vlada) zastupala je njena zastupnica gđa M. Mijić.

3. Ovaj predmet, kao i predmet Čolić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 1218/07 i dr., od 10.11.2009., odnosi se na neizvršavanje pravosnažnih i izvršnih domaćih presuda kojima je aplikantima dosuđena ratna šteta.

4. Dana 2.9.2013. aplikacije su dostavljene Vladi.

ČINJENICE I. OKOLNOSTI PREDMETA

5. Na osnovu šest presuda Osnovnog suda u Banjoj Luci od 17.2.2000., 25.10.2000, 12.12.2008, 8.7.2003., 11.2.2003., odnosno 31.8.1999., koje su postale pravosnažne 15.5.2001., 18.3.2004., 12.1.2009., 30.6.2005. odnosno 4.12.2000. godine, Republici Srpskoj (jednom od entiteta Bosne i Hercegovine) naređeno je da u roku od 15 dana plati sljedeće iznose na ime nematerijalne štete, zajedno sa zateznom kamatom po zakonskoj stopi:

(i) 21.000 KM na ime nematerijalne štete, 2.300 KM na ime materijalne štete i 2.350 KM na ime troškova postupka, porodici Đurić;

(ii) 31.000 KM na ime nematerijalne štete, 2.500 KM na ime materijalne štete i 3.570 KM na ime troškova postupka, porodici Bošnjak;

(iii) 28.000 KM na ime nematerijalne štete, 2.500 KM na ime materijalne štete i 4.470,60 KM na ime troškova postupka porodici Bojanić i gđi Banjac;

(iv) 40.000 KM na ime nematerijalne štete i 2.835 KM na ime troškova postupka porodici Čolić;

(v) 19.000 KM na ime nematerijalne štete i 600 KM na ime troškova postupka g. Lazareviću;

(vi) 14.000 KM na ime nematerijalne štete, 2.500 KM na ime materijalne štete i 1.810 KM na ime troškova postupka porodici Komljenović.

6. Osnovni sud donio je rješenja o izvršenju dana 24.8.2001., 16.8. 2004., 4.4.2011., 8.8.2007., 27.4.2009. odnosno 28.3.2001. godine

7. Aplikanti su se žalili Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog neizvršavanja presuda.

8. Dana 16.1.2013. Ustavni sud utvrdio je povredu člana 6. Konvencije i člana 1. Protokola br. 1 u predmetima porodice Đurić, gosp. Lazarevića, porodice Bojanić i gđe Banjac. U skladu sa svojom utvrđenom praksom u predmetima ove vrste, taj sud odbio je zahtjeve aplikanata za naknadu, smatrajući da utvrđivanje povrede samo po sebi predstavlja dovoljnu pravičnu naknadu.

9. Predmeti porodica Čolić, Komljenović i Bošnjak još uvijek su pred Ustavnim sudom.

10. Dana 10.4.2008., 12.11.2010., 13.12.2010., odnosno 18.7.2008. godine porodicama Đurić, Bošnjak, Čolić, gosp. Lazareviću, te porodici Komljenović isplaćeni su troškovi postupka i zatezna kamata.

11. Prema novom planu izmirenja (vidjeti tačku 16. u tekstu), predviđeno je da će se predmet porodice Đurić izvršiti 2014. godine; predmet porodice Bošnjak 2019. godine; predmet


porodice Bojanić i gđe Banjac 2030. godine; predmet porodice Čolić 2024. godine; predmet gosp. Lazarevića 2026. godine; te predmet porodice Komljenović 2017. godine.

II. RELEVANTNO DOMAĆE PRAVO I PRAKSA

12. Imajući u vidu brojne parnične postupke pokrenute u skladu s općim propisima za naknadu štete, Republika Srpska je 29. 11. 2005. izradila generalni plan za naknadu ratne štete i obustavila neriješene parnične postupke u skladu sa Zakonom o ostvarivanju prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20.5.1992. do 19.6.1996. godine, ("Službeni glasnik RS", br. 103/05, 1/09 i 49/09). Bilo je predviđeno je da će se naknada određena prema ovom planu isplaćivati u obveznicama vlade koje bi se amortizirale u deset godišnjih rata.

13. Do 29.11.2005. oko 9000 presuda postalo je konačno. Republici Srpskoj naređeno je da plati ukupno oko 140.000.000 KM, plus zatezne kamate. Izvršenje ovih presuda obustavljeno je 28.5.2002., u skladu sa Zakonom o odlaganju od izvršenja iz 2002. i 2003. godine (Zakon o odlaganju od izvršenja sudskih odluka na teret sredstava budžeta Republike Srpske po osnovu isplate naknade materijalne i nematerijalne štete nastale uslijed ratnih dejstava i po osnovu isplate stare devizne štednje," Službeni glasnik RS", broj 25/02, odnosno 51/03) i Zakonom o unutrašnjem dugu iz 2004. godine (Zakon o utvrđivanju i načinu izmirenja unutrašnjeg duga Republike Srpske, "Službeni glasnik RS", br. 63/04, 47/06, 68/07, 17/08, 64/08 i 34/09).

14. U skladu s planom izmirenja predviđenim Zakonom o unutrašnjem dugu iz 2004. godine, glavni dug i pripadajuće zatezne kamate trebale su se isplatiti u deset godišnjih rata, u periodu između 2014. i 2023. godine (Odluka o emisiji obveznica Republike Srpske za izmirenje obaveza po osnovu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20.5.1992. do 19.6.1996., "Službeni glasnik RS", broj 62/08). Na obveznice se obračunavala kamata po godišnjoj stopi od 1,5% i one su se mogle prodati na berzi.

15. Nakon presude u predmetu Čolić i drugi koja je citirana u tekstu, dana 13.1.2012. stupio je na snagu Zakon o unutrašnjem dugu iz 2012. godine, čime je stavljen van snage Zakon o unutrašnjem dugu iz 2004. godine (Zakon o unutrašnjem dugu Republike Srpske, "Službeni glasnik RS", br. 1/12, 28/13 i 59/13). U pogledu isplate ratne štete, njime se predviđa izvršenje presuda u gotovini i u obveznicama vlade, ako povjerioci to prihvataju. Rok dospijeća obveznica sada iznosi 13 godina. One se mogu prodati na berzi, koristiti za plaćanje direktnih poreza dospjelih do 31.12.2007., te za plaćanje do 60% otkupne cijene stanova, poslovnih zgrada, garaža i poslovnih prostora u državnom vlasništvu, kao i za plaćanje naknade za određena administrativna rješenja (odobrenje legalizacije objekta).

16. U decembru 2010. godine usvojen je Akcioni plan (Odluka o usvajanju Akcionog plana za utvrđivanje ukupnih obaveza po osnovu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20. 5. 1992. do 19.6.1996., "Službeni glasnik RS", broj 136/10) kako bi se provele generalne mjere koje nalaže presuda u predmetu Čolić i drugi. Dana 9.10.2012., nakon što je utvrđen tačan broj neizvršenih presuda i ukupni dug (10.257 presuda, odnosno 149.285.957,37 konvertibilnih maraka (KM) 1), Republika Srpska donijela je novi plan izmirenja za isplatu ratne štete. Njime je predviđeno izvršenje pravosnažnih presuda kojima se naređuje isplata ratne štete u gotovini, u roku od 13 godina počevši od 2013. godine, redoslijedom njihovog zaprimanja u Ministarstvu finansija Republike Srpske, pod uslovom da su povjerioci dostavili svu potrebnu dokumentaciju.

1 Konvertibilna marka ima isti fiksni kurs prema euru koji ima i njemačka marka,

odnosno EUR 1 = BAM 1,95583

Također, Republika Srpska obavezala se da će isplatiti po 50 eura (pretvoreno u konvertibilne marke po kursu na dan isplate) na ime nematerijalne štete. Predviđeno je da će se ovaj iznos prvo isplatiti u odnosu na pravosnažne presude koje su već izvršene putem emisije obveznica vlade. Nematerijalna šteta u pogledu drugih presuda bila bi isplaćena iste godine u kojoj bi, u skladu s planom izmirenja, određena presuda bila izvršena.

17. U julu 2013. godine, rok za izvršenje produžen je na period od 20 godina počevši od 2013. (Plan isplate obaveza po osnovu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20.5.1992. do 19.6.1996. koje se izmiruju u gotovini).

18. Nadalje, nakon presude u predmetu Čolić i drugi, Zakon o naknadi ratne štete iz 2005. godine izmijenjen je tako da se svi parnični postupci koji su ranije bili obustavljeni mogu nastaviti pred nadležnim sudovima (vidjeti tačku 12. u tekstu; Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o ostvarivanju prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete nastale u periodu ratnih dejstava od 20.5.1992. do 19.6.1996., "Službeni glasnik RS", broj 118/09). Pred domaćim sudovima ima oko 3.030 takvih neriješenih predmeta.

PROPISI

19. Aplikanti su se žalili na neizvršenje konačnih domaćih presuda navedenih u tački 5. u tekstu. Pri tome su se pozvali na član 6. Konvencije i član 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju.

Član 6. u relevantnom dijelu glasi: "Prilikom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i

obavezama... svako ima pravo na pravičan i javni postupak u razumnom roku, pred nezavisnim i nepristrasnim sudom uspostavljenim na osnovu zakona."

Član 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju propisuje sljedeće: "Svako fizičko i pravno lice ima pravo na nesmetano

uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen njegove imovine osim kada je to u javnom interesu i u skladu s uslovima propisanim zakonom i općim principima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primijeni zakone koje smatra potrebnim kako bi regulirala korištenje imovine u skladu s općim interesom ili kako bi osigurala plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni."

I. SPAJANJE APLIKACIJA

20. S obzirom na njihov zajedničku činjeničnu i pravnu pozadinu, Sud je odlučio spojiti ovih šest aplikacija u skladu s pravilom 42. stav 1. Pravila Suda.

II. NAVODNA POVREDA ČLANA 6. KONVENCIJE I ČLANA 1. PROTOKOLA br. 1 UZ KONVENCIJU A. Dopuštenost

21. Sud konstatira da aplikacije nisu očigledno neosnovane u smislu člana 35. stav 3. (a) Konvencije, niti nedopuštene po bilo kojem drugom osnovu. Prema tome, one se moraju proglasiti dopuštenima.

B. Meritum

1. Podnesci stranaka

(a) Aplikanti

22. Aplikanti su u suštini tvrdili da princip vladavine prava, na čije se poštivanje Bosna i Hercegovina obavezala kada je ratificirala Konvenciju, zahtijeva da se svaka presuda izvrši bez odgađanja.

(b) Vlada

23. Vlada je tvrdila da je, imajući u vidu broj domaćih presuda koje se odnose na naknadu ratne štete, te obim javnog duga Republike Srpske, plan izvršenja predviđen planom izmirenja adekvatan i opravdan. U decembru 2013. godine ukupni dug iznosio je 166.518.564,87 KM, dok je broj


neizvršenih presuda bio 4.089. Pred domaćim sudovima bilo je oko 3.030 neriješenih predmeta.

Vlada je dalje navela da je nakon presude u predmetu Ignjatić i drugi protiv Bosne i Hercegovine (br. 6179/08 i dr., 15.1.2013.; vidjeti stav 28. dalje u tekstu), došlo do povećanja broja neizvršenih presuda. Iz tog razloga je u julu 2013. godine produžen rok za izvršenje na 20 godina. Nadalje, s obzirom na to da je Zakon o unutrašnjem dugu iz 2012. godine predviđao dvije opcije za izvršenje, u gotovini i u obveznicama vlade, plan izvršenja bio bi periodično revidiran jer je postojala mogućnost da se neki povjerioci odluče za izvršenje putem obveznica vlade.

2. Ocjena suda

(a) Pozadina predmetnog slučaja

24. Dana 10.11.2009. Sud je donio vodeću presudu koja se odnosi na neizvršavanje konačnih presuda domaćih sudova kojima se dosuđuje naknada ratne štete (vidjeti presudu u predmetu Čolić i drugi, citirana gore). Sud je smatrao da obim javnog duga ne može opravdati zakonsku obustavu izvršenja za cijelu kategoriju pravosnažnih presuda i utvrdio da je došlo do povrede člana 6. i člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju zbog prekomjernog kašnjenja izvršenja.

Relevantni dio presude Čolić i drugi glasi (vidjeti tačku 15.):

"Predmetni slučaj je sličan - iako ne identičan - predmetu Jeličić protiv Bosne i Hercegovine, br. 41183/02, ECHR 2006-XII, u kojem je Sud utvrdio povredu člana 6. i člana 1. Protokola br. 1. On se odnosi, kao i u predmetu Jeličić, na zakonsko odgađanje izvršenja cijele jedne kategorije konačnih presuda zbog obima javnog duga koji proizilazi iz ovih presuda. Iako su aplikanti od Suda tražili da u njihovom slučaju koristi jurisprudenciju iz predmeta Jeličić, Vlada je tražila da se napravi razlika između ova dva slučaja, i to na osnovu sljedećeg:

Prvo,Vlada je tvrdila da postoji znatno više domaćih presuda kojima se nalaže plaćanje naknade za ratnu štetu (razmatrane u predmetnom slučaju), nego onih kojima se nalaže isplata "stare" devizne štednje (razmatrane u predmetu Jeličić). Sud, međutim, zapaža da je obim javnog duga, koji naizgled proizilazi iz ove dvije kategorije presuda, sličan (vidjeti Pejaković i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 337/04 et al., stavovi 26.-27., od 18.12.2007.)

Drugo, Vlada je predočila da mnogo lica potpada pod generalni plan za naknadu ratne štete, opisan u tački 10. u tekstu, te da bi bilo neprihvatljivo da se oni tretiraju drugačije od onih lica koja su pribavila konačne presude u svoju korist. Sud se ne slaže s tim. Iako je situacija takva da jedan značajan broj tužbenih zahtjeva koji se odnose na ratnu štetu, a koji još uvijek nisu okončani, može dovesti do potrebe da se oni zamijene jednim generalnim planom za naknadu štete (vidjeti, analogno, Poznanski i drugi protiv Njemačke (dec), br. 25101/05, od 3.7.2007.), ovo nikako ne utiče na obavezu tužene države da izvrši presude koje su postale konačne prije izrade takvog plana.

Prema tome, Sud ne vidi razloga za odstupanje od jurisprudencije Jeličić. Pošto konačne presude koje su razmatrane u predmetnom slučaju nisu još uvijek u potpunosti izvršene, a ovakva situacija traje već više od četiri godine, postoji povreda člana 6. Konvencije i člana 1. Protokola br. 1. uz Konvenciju."

Imajući u vidu broj sličnih predmeta, Sud je u skladu s članom 46. Konvencije pozvao odgovornu državu da riješi problem koji je doveo do utvrđivanja povrede, na način da provede odgovarajuće opće, odnosno individualne mjere (ibid., tačka 17.). Kada je riječ o članu 41. Konvencije, Sud je naredio potpuno izvršenje domaćih presuda o kojima je riječ u pogledu materijalne štete i dosudio 1.500 eura po aplikaciji na ime nematerijalne štete.

25. U narednoj presudi, Runić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 28735/06 i dr., od 15.11.2011., u kojoj su aplikanti prihvatili izvršenje putem obveznica vlade umjesto gotovine, Sud je smatrao da su domaće presude kojima je dosuđena isplata naknade za ratnu štetu u potpunosti izvršene emisijom obveznica (ibid., tačka 15.). Međutim, Sud je utvrdio povredu člana 6. i člana 1. Protokola br. 1 zbog produženog perioda neizvršavanja.

26. U još jednoj presudi, Ignjatić i drugi protiv Bosne i Hercegovine (br. 6179/08 i dr., od 15.01.2013), Sud je smatrao da bez pristanka povjerilaca sudovi nisu mogli narediti izvršenje pravosnažnih presuda kojima je dosuđena ratna šteta emisijom obveznica. Sud je našao da je to suprotno članu 6. i članu 1. Protokola br. 1 (ibid., tačka 17.).

27. Nakon donošenja navedenih presuda, oko 300 sličnih aplikacija riješeno je prijateljskim poravnanjem na način da se Vlada obavezala da će platiti 1.000 eura po aplikaciji na ime nematerijalne štete i troškova postupka u roku od tri mjeseca, te da će u gotovini izvršiti domaće presude o kojima je riječ u roku od devet mjeseci, odnosno od juna 2013. godine, u periodu od 27 mjeseci (u četiri rate) od donošenja odluke Suda. U nekim slučajevima Vlada je unilateralno ponudila naknadu pod istim uslovima, osim što je iznos naknade na ime nematerijalne štete i troškova postupka smanjen na 900 eura.

28. U decembru 2010. godine Republika Srpska donijela je Akcioni plan izvršavajući opće mjere koje je nalagala presuda u predmetu Čolić i drugi. Nakon što je utvrđen tačan broj neizvršenih presuda i ukupni dug, u oktobru 2012. godine pripremljen je plan izmirenja. Njime je predviđeno izvršenje pravosnažnih presuda kojima se nalaže isplata ratne štete gotovinom u roku od 13 godina počevši od 2013. godine, redoslijedom njihovog zaprimanja u Ministarstvu finansija Republike Srpske, pod uslovom da su povjerioci dostavili svu potrebnu dokumentaciju. Nadalje, Republika Srpska obavezala se da će platiti 50 eura na ime nematerijalne štete. Bilo je predviđeno da će se ovaj iznos prvo isplatiti u odnosu na pravosnažne presude koje su već bile izvršene emisijom obveznica vlade. Nematerijalna šteta u pogledu drugih presuda bila bi isplaćena iste godine u kojoj bi određena presuda bila izvršena prema planu izmirenja. U julu 2013. rok za izvršenje produžen je na period od 20 godina, počevši od 2013. godine (vidjeti tačku 17. u tekstu).

(b) Predmetni slučaj

29. U predmetnom slučaju Sud će ispitati adekvatnost plana izmirenja Republike Srpske za izvršenje pravosnažnih domaćih presuda kojima je dosuđena ratna šteta.

30. Kada je riječ o roku izmirenja, Sud smatra da, iako izvršenje pravosnažnih presuda po vremenskim fazama može biti prihvatljivo u izuzetnim okolnostima (vidjeti Immobiliare Saffi protiv Italije [GC], br. 22774/93, tačka 74., ESLJP 1999-V), predloženi period od 20 godina je suviše dug imajući u vidu znatno kašnjenje do kojeg je već došlo. Sud je svjestan značajnog iznosa javnog duga Republike Srpske, kao i broja neizvršenih presuda i broja neriješenih predmeta pred domaćim sudovima. Sud, međutim, ponavlja da državni organ ne može isticati nedostatak sredstava kao opravdanje za nenamirenje duga utvrđenog sudskom presudom (vidjeti Burdov protiv Rusije, br. 59498/00, tačka 35., ESLJP 2002-III; Teteriny protiv Rusije, br. 11931/03, tačka 41., 30.6.2005.; i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine, br. 41183/02, tač. 39. i 42., ESLJP 2006-XII).

Nadalje, upravo je pravni sistem Republike Srpske omogućio nastanak tako velikog boja presuda kojima je dosuđena ratna šteta: parnični postupci za ratnu štetu pokrenuti su prema općim propisima za naknadu štete (vidjeti tačku 12. u tekstu). Do kraja 2005. godine kada je usvojen Zakon o naknadi ratne štete iz


2005. godine, postalo je pravosnažno oko 9.000 presuda (vidjeti tačku 13. u tekstu). Iako se Konvencijom u cjelini nastoji uspostaviti pravična ravnoteža između zahtjeva općeg interesa zajednice i potrebe da se zaštite osnovna prava pojedinca, postupak odgovorne države da za još 20 godina odgodi izvršenje ovih presuda ima za posljedicu nametanje individualnog i prekomjernog opterećenja za povjerioce o kojima je riječ (vidjeti, među ostalim izvorima, Sporrong i Lönnroth protiv Švedske, 23.9.1982., Serija A br. 52, tačka 73.). Neki od aplikanata u ovom predmetu dobili su pravosnažne presude u svoju korist još prije 13 godina (vidjeti tačku 6. u tekstu) koje nisu izvršene do danas. Ima još mnogo onih koji su u sličnim situacijama. Treba napomenuti da se pred ovim sudom nalazi još oko 400 sličnih predmeta.

31. Nadalje, Sud prihvata da plaćanje naknade za nematerijalnu štetu, kako to predviđa plan izmirenja, predstavlja namjeru tužene države da postupi u skladu sa svojim obavezama iz Konvencije i Sud želi pohvaliti takav gest, a posebno plan izmirenja iz oktobra 2012. godine. Međutim, imajući u vidu navedena razmatranja, Sud mora zaključiti da plan izmirenja Republike Srpske, u formi u kojoj je produžen 2013. godine, nije u skladu s članom 6. i članom 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju.

32. Prema tome, Sud smatra da je u predmetnom slučaju došlo do povrede člana 6. i člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju zbog produženog neizvršavanja konačnih i izvršnih domaćih presuda donesenih u korist aplikanata.

III. PRIMJENA ČLANA 41. KONVENCIJE

33. Član 41. Konvencije glasi: "Ako Sud utvrdi da je došlo do povrede Konvencije ili

njenih protokola, te ako zakonodavstvo visoke strane ugovornice o kojoj je riječ omogućava samo djelimično obeštećenje, Sud će, po potrebi, odrediti pravičnu naknadu oštećenoj strani."

A. Odšteta

34. Aplikanti zahtijevaju isplatu neizmirenog duga utvrđenog sudskim presudama na ime materijalne štete i 5.000 eura po aplikaciji na ime nematerijalne štete.

35. Vlada smatra da su ti zahtjevi neosnovani. 36. Sud ponavlja da je najprimjereniji oblik pravne zaštite u

predmetima neizvršavanja presuda da se zaista osigura potpuno izvršenje domaćih presuda o kojima je riječ (vidjeti Jeličić, citirana gore, tačka 53. i Pejaković i drugi, citirana gore, tačka 31). Ovaj princip jednako se odnosi i na predmetni slučaj.

37. Na ime nematerijalne štete, aplikanti potražuju 5.000 eura po aplikaciji.

38. Vlada smatra da je traženi iznos pretjerano visok. 39. Sud smatra da su aplikanti pretrpjeli određenu

nematerijalnu štetu koja proizilazi iz povreda Konvencije utvrđenih u predmetnom slučaju. Vršeći pravičnu procjenu kako to zahtijeva član 41. Konvencije, on je dosudio 1.000 eura po aplikaciji po ovom osnovu.

B. Troškovi i izdaci

40. Aplikanti zahtijevaju sljedeće iznose na ime troškova i izdataka koje su imali u postupcima pred domaćim sudovima i pred ovim sudom: porodica Đurić 4.095 KM; porodica Bošnjak 4.680 KM; porodica Bojanić i gđa Banjac 4.095 KM; porodica Čolić 4.680 KM; gosp. Lazarević 2.340 KM; i porodica Komljenović 3.510 KM.

41. Vlada smatra da su traženi iznosi pretjerano visoki. 42. Prema praksi Suda, aplikant ima pravo na naknadu

troškova i izdataka samo ako se pokaže da su oni stvarno nastali i da su bili neophodni, te da su razumni u pogledu iznosa (vidjeti, npr., Iatridis protiv Grčke (pravična naknada) [GC], br. 31107/96, tačka 54., ESLJP 2000-XI). Sud primjećuje da je zastupnica aplikanata podnijela početne aplikacije, te na zahtjev

Suda, pisana izjašnjenja na jednom od službenih jezika Bosne i Hercegovine. S obzirom na činjenicu da se ovaj predmet odnosi na šest aplikacija kojima se postavlja isto pitanje i da su aplikanti imali istog zastupnika, Sud po ovom osnovu dosuđuje 450 eura po aplikaciji, kao i svaki porez koji može biti zaračunat na taj iznos.

C. Zatezna kamata

43. Sud smatra primjerenim da se zatezna kamata zasniva na najnižoj kreditnoj stopi Evropske centralne banke, uvećanoj za tri postotna boda.

IV. PRIMJENA ČLANA 46. KONVENCIJE

44. Sud smatra da je u ovom predmetu primjereno razmotriti primjenu člana 46. Konvencije koji u relevantnom dijelu glasi:

"1. Visoke strane ugovornice preuzimaju obavezu da postupaju u skladu s konačnom presudom Suda u svakom predmetu u kojem su stranke.

2. Konačna odluka Suda dostavlja se Komitetu ministara koji nadgleda njeno izvršenje..."

45. Sud podsjeća na to da se članom 46. Konvencije, kada se tumači u svjetlu člana 1., propisuje pravna obaveza odgovorne države da pod nadzorom Komiteta ministara provede odgovarajuće generalne i/ili individualne mjere kako bi osigurala ostvarivanje aplikantovog prava čiju povredu je Sud našao. Te mjere se također moraju preduzeti i u odnosu na druga lica koja se nalaze u istom položaju kao i aplikant, posebno rješavanjem problema koji su doveli do takvog nalaza Suda (vidjeti Scozzari i Giunta protiv Italije [GC], br. 39221/98 i 41963/98, tačka 249., ESLJP 2000 VIII; Karanović protiv Bosne i Hercegovine, br. 39462/03, tačka 28., 20.11. 2007.; Čolić i drugi protiv Bosne i Hercegovine, br. 1218/07 i dr., tačka 17., 10.11.2009.; Burdov protiv Rusije (br.2), br. 33509/04, tačka 125., ESLJP 2009.-...; i Greens i M.T. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, br. 60041/08 i 60054/08, tačka 106., ESLJP 2010 (izvaci)).

46. U ovom predmetu Sud je našao da plan izmirenja za izvršenje domaćih presuda kojima se nalaže isplata ratne štete nije u skladu s članom 6. i članom 1. Protokola br. 1. Ova povreda pogađa mnogo ljudi (vidjeti tačke 16. i 18. u tekstu). Iako, u načelu, nije na Sudu da određuje koje bi mjere za otklanjanje povrede bile adekvatne kako bi odgovorna država ispunila svoje obaveze iz člana 46. Konvencije, Sud smatra da bi, s obzirom na prirodu povrede utvrđene u ovom predmetu, bilo primjereno pružiti neke smjernice odgovornoj Vladi u pogledu onoga što je potrebno za ispravno izvršenje ove presude.

47. Sud, dakle, smatra da bi odgovorna država trebalo da izmijeni plan izmirenja u razumnom vremenskom roku, a najbolje u roku od godinu dana od dana kada ova presuda postane konačna. S obzirom na duži period kašnjenja do kojeg je već došlo, Sud smatra da treba uvesti primjereniji vremenski interval za izvršenje. U tom pogledu, Sud smatra da je vremenski interval koji je predložen prvobitnim planom izmirenja, u oktobru 2012. godine (vidjeti tačku 28. u tekstu), bio daleko razumniji u vrijeme kada je donesen. U svakom slučaju, Sud smatra da se presude u predmetima u kojima je već došlo do kašnjenja izvršenja u trajanju od više od deset godina moraju izvršiti bez daljnjeg odgađanja. Konačno, odgovorna država se također treba obavezati da će u istom roku isplatiti zateznu kamatu po zakonskoj stopi u slučaju kašnjenja u izvršenju presuda prema planu izmirenja kako bude izmijenjen nakon ove presude.

IZ NAVEDENIH RAZLOGA SUD JEDNOGLASNO

1. Odlučuje spojiti ove aplikacije; 2. Proglašava aplikacije dopuštenima; 3. Presuđuje da je došlo do povrede člana 6. Konvencije;


4. Presuđuje da je došlo do povrede člana 1. Protokola br. 1 uz Konvenciju;

5. Presuđuje (a) da odgovorna država mora osigurati izvršenje domaćih

presuda koje su predmet razmatranja u ovom slučaju u roku od tri mjeseca od dana kada presuda postane konačna prema članu 44. stav 2. Konvencije, te također u istom roku isplatiti aplikantima sljedeći iznos pretvoren u domaću valutu po kursu na dan izmirenja:

(i) 1.000 eura (hiljadu eura) po aplikaciji, kao i svaki porez koji može biti zaračunat, na ime nematerijalne štete; i

(ii) 450 eura (četiri stotine i pedeset eura) po aplikaciji, kao i svaki porez koji može biti zaračunat aplikantima, na ime troškova i izdataka;

(b) da će se od isteka navedena tri mjeseca do izmirenja plaćati obična kamata na navedeni iznos po stopi jednakoj najnižoj kreditnoj stopi Evropske centralne banke u periodu neplaćanja, uvećanoj za tri postotna boda;

6. Odbija preostali dio zahtjeva aplikanata za pravičnu naknadu.

Sačinjeno na engleskom jeziku i dostavljeno u pisanoj formi dana 20.1.2015., u skladu s pravilom 77. stavovi 2. i 3. Pravila Suda.

Registrar Françoise Elens-Passos

Predsjednica Ineta Ziemele




K A Z A L O

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

891 Odluka broj AP 898/12 (hrvatski jezik) 1 Одлука број АП 898/12 (српски језик) 6 Odluka broj AP 898/12 (bosanski jezik) 11892 Odluka broj AP 1392/12 (hrvatski jezik) 16 Одлука број АП 1392/12 (српски језик) 22 Odluka broj AP 1392/12 (bosanski jezik) 29893 Odluka broj AP 2942/12 (hrvatski jezik) 35 Одлука број АП 2942/12 (српски језик) 39 Odluka broj AP 2942/12 (bosanski jezik) 43894 Odluka broj AP 2956/12 (hrvatski jezik) 47 Одлука број АП 2956/12 (српски језик) 50 Odluka broj AP 2956/12 (bosanski jezik) 54895 Odluka broj AP 4042/12 (hrvatski jezik) 57 Одлука број АП 4042/12 (српски језик) 61 Odluka broj AP 4042/12 (bosanski jezik) 65896 Odluka broj AP 4670/12 (hrvatski jezik) 68 Одлука број АП 4670/12 (српски језик) 72 Odluka broj AP 4670/12 (bosanski jezik) 76897 Odluka broj AP 2753/13 (hrvatski jezik) 80

Одлука број АП 2753/15 (српски језик) 88Odluka broj AP 2753/13 (bosanski jezik) 98

898 Odluka broj AP 2930/15 (hrvatski jezik) 107Одлука број АП 2930/15 (српски језик) 118Odluka broj AP 2930/15 (bosanski jezik) 130

899 Odluka broj U 4/15 (hrvatski jezik) 142Одлука број У 4/15 (српски језик) 145Odluka broj U 4/15 (bosanski jezik) 149

EUROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA ČETVRTI ODJEL

900 Predmet Đurić i drugi protiv Bosne i Hercegovine (Zahtjevi br. 79867/12, 79873/12, 80027/12, 80182/12, 80203/12 i 115/13) (hrvatski jezik) 153Предмет Ђурић и други против Босне и Херцеговине (Апликације бр. 79867/12, 79873/12, 80027/12, 80182/12, 80203/12 и 115/13) (српски језик) 157Predmet Đurić i drugi protiv Bosne i Hercegovine (Aplikacije br. 79867/12, 79873/12, 80027/12, 80182/12, 80203/12 i 115/13) (bosanski jezik) 161

Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Bojan Ninković - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Ravnatelj: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Tisak: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Mevludin Hamzić - Reklamacije zaneprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište 2015. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: //www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Documents

Број 83 - JP NIO Službeni list Bosne i Hercegovinesllist.ba/glasnik/2015/broj83/Broj083.pdf · 2015-10-28 · 4. i 8. Uredbe o upisu nekretnina u javne knjige i članku 200