ПСИХОЛОГИЈА ПРЕДШКОЛСКОГДЕТЕТА

ПрофесорМомчило Симоновић

Опажање

Осет или осећај (прост чулни податак који се односи на само једну особину предмета) и опажај (знање о тим простим чулним подацима који се односе на предмет у целини).

Постоје два критеријума за разликовање осећаја и опажаја:

• Према првом критеријуму осећај се дефинише: као чист, непосредан „сиров“ чулни податак који настаје као резултат дејства дражи на чулне органе и који је лишен интерпретације и осмишљавања на основу претходног искуства.

Код опажаја простим чулним подацима придружује се и извесно знање и значење, док су осећаји „непосредно дати“, опажаји садрже и знање о тим простим чулним подацима.

Према томе, одраслом човеку осети су дати у оквиру опажаја и он никад нема чисте осећаје, већ опажаје објеката и чулних квалитета,

Само бебе имају просте, неуређене чулне утиске, податке.

Према другом критеријуму опажај се односи на целину предмета, осећај за поједина својства те целине. Осећај опажаја и осећаја сличан је односу предмета и његових особина и односу целине и делова.

Пример: опажаја и осета-осећаја

Анатомско-физиолошку основу опажања чине:

• чула и ниво њихове развијености, • повезаност чула са центром

нервног система (са мозгом).

Психолошку основу опажања чини:

• претходно искуство, односно понављање чулне сензације.

Првобитна опажања детета су, углавном, неиздеференцирана, глобални нерашчлањени, зато се често дешава да дете најранијег узраста не може да препозна мајку само зато што је ставила шешир.

Оно види детаљ, али га посебно не издваја.

Нпр. штап није предмет за поштапање већ је то „дедин штап“, тек касније из таквог стања дете издваја објекте и услове са задовољавањем својих потреба.

Дечји опажаји су често повезани са његовом емотивношћу, нпр. одрастао човек опажа пса као животињу са репом, ушима, длаком, са четири ноге итд. Док ће мало дете пса доживети као опасност.

Првобитни дечји опажаји су:

• целовити и • шематски.

• Целовити опажаји значе да дете у опажајима, обраћа пажњу на најистакнутије елементе, оно види и детаље, али им не придаје значај и зато их и не обрађује у свести. Дете збуњује и одрасле, те стога они и сматрају да дете не види детаље.

• Шематска фаза се огледа у дечјим цртежима где деца изостављају детаље или их пак стављају на неодговарајуће место

• Аналитичност у опажању код деце настаје касније негде око 5.године и то пре свега у ситуацији ако је предмет опажања детету интересантан и има неко одређено знање о њему (потребно је искуство детету).

Нпр. ломљење играчке, расклапање, черупање лутке итд. Таква ситуација не указује на неваљалост детета, већ тежња детета да сазна, да види шта има унутра, од чега је састављена итд.

• У овом периоду код деце се може уочити и појава синестезије.

Под тим се подразумева преношење доживљавања сензорних квалитета са једне врсте чулних модалитета на сасвим друге модалитете. Механизам синестезије није довољно јасан. Нпр. исказ детета ,,Ружа црвено мирише,, може бити последица у вербализацији, или је, пак, дете хтело да каже: ова црвена ружа мирише или је била синестезија, нпр. да дубоке звуке дете доживљава као црну боју, а високе као роза или светлоплаву боју.

Синтетичност, тј. појава спајања више различитих делова у целину која тежи унутрашњој систематској јединствености код деце настаје у каснијем периоду развоја.

На предшколском узрасту утврђена је разлика у опажању између девојчица и дечака: Разлике се огледају у следећем:

• девојчице више карактерише целовитост, нерашчлањеност, не обраћајући пажњу на детаље, што није случај код дечака,

• дечаци више опажају пажњу на детаље.Најчешћи чиниоци који одређују општи

перцептивни приступ опажању предмета код деце су:

• претходно знање,• интересовање детета и• његов индивидуални когнитивни стил.

Слабо изражајне говорне способности посебно могу да доведу одрасле до погрешног закључка о опажању детета.

Нпр. када дете набраја нешто (на некој слици, рецимо) то не значи да оно и опажа део по део већ оно препознаје оно што жели да прикаже.

Старија предшколска деца набрајају елементе у позадини неке слике, што значи да је код њих присутан аналитичан приступ у опажању.

Деца истог узраста обично практикују веома различите начине у опажању.

Ова чињеница не сме да збуни васпитача, они напротив у току разговора са дететом треба да утврде шта је оно опазило и колико је опазило тј. шта није опазило, а требало је.

Млађе предшколско дете најчешће обраћа пажњу спонтано, случајно зависно од :

• спољашње конфигурације дражи коју опажа и• личних жеља и мотива.• Опажање с циљем углавном се јавља код старије

предшколске деце.• Карактеристике ранијих дечјих опажаја су:• они су под утицајем чулних утисака,• под утицајем емоција,• под утицајем маште, тј. под утицајем специфичности

дечјег мишљења, нпр. реализма - што значи ако су појаве по својој природи субјективне, дете их обрађује као објективне, у почетку оно сматра да његове мисли, а такође и снови постоје негде напољу, негде изван његове главе. Тек касније схвата да се то догађа у глави његовој, појава антропоморфизма – уобличавање према лику човека. Тежња да се понашање животиња објашњава психолошким терминима произашлим из проучавања човека.

Опажање простора код децеНа раном предшколском узрасту код деце

опажање простора се формира на основу манипулативне и локомоторне активности детета у простору. Због тога дете најпре опажа просторне односе у оквиру своје непосредне (манипулативно-моторне) активности. Нпр. приликом премештања играчака у игри, дохватања итд. Дете прве просторне односе упознаје на свом телу. Оно, рецимо, своју руку у почетку опажа као сваки други страни предмет. Оријентацију коју је научило на сопственом телу, преноси на друге односе у простору, јер кад усмери поглед на неки предмет у том правцу пружа и руку. Овим начином дете развија визуелно-моторичне везе која помаже детету за добро сналажење у простору. Успешније сналажење детета је управо онда када дете успе да схвати вербалне изразе: напред, назад, горе, доле итд.Дете узраста 4 године због свог неискуства удаљене предмете опажа као да се оне стварно смањују како се од њих удаљава и обратно, како им се приближава увећавају. Са навршених 7 година дете, у ствари, зна да је у питању оптичка илузија тј. разуме да се мењањем његовог положаја, мења само слика предмета, а да се сам предмет не мења.

Опажање облика Деца манипулацијом предметима у

својој околини све боље опажају облике тих предмета.

На раном узрасту детета облик је тесно повезан са предметом, а у старијем предшколсмом узрасту деца почињу да одвајају облик од предмета. Нпр. ако питамо дете шта значи скица ваљка на слици, рећи ће да је сличан чаши. За слику круга не кажу да је лопта, него као лопта или као Сунце.

Када је реч о примарности боје или облика, многобројна истраживања су дошла до закључка:

• да се деца до 3 године узраста оријентишу чулношћу и да код њих преовладавала боја, а не облик.

• на узрасту од 5 година деца примат дају облику а не боји, јер већ на том узрасту дете одваја облик од предмета и зато се више ослања на облик, а не на боју.

Опажање временаОпажање времена за децу најранијег узраста

велики је проблем. Деца узраста од 6 месеци опажају само

садашњост, наиме, она могу само да наслуте према радњи коју мајка предузима, нпр. када пере флашицу за млеко, време за храну, када намешта креветац, време за спавање, итд., и како је Жлебник истицао то је тзв.“садашња будућност“. Опажања времена детету причињавају тешкоће, јер не може да процени трајање сопствене активности.

• Дете са 4 године обично бива збуњено када покушава да разуме значења израза као што су: сада, ½ сата, јуче, сутра и сл.

• Са 5 година те појмове углавном, схвата а годину дана касније почиње да мисли и на будућност, почиње да разуме и ту временску димензију.

• Дете 6 – 7 година размишља и о прошлости.Из овога следи да дете најпре схвата: садашњост,

онда будућност и касније прошлост.На опажање протока времена код деце утиче и

• емоционални однос детета према тим догађајима. Нпр. због своје пријатности игра детета се опажа као нешто краткотрајно, а оно што је непријатно као дуготрајно (зубарска интервенција).

Најјаснији период предшколском детету је један дан.

Тако, рецимо, дете јасно опажа саму недељу као један дан (тада су сви код куће, не иде се у вртић).

Са 5 – 6 година дете се доста добро оријентише у опажању и осталих дана у недељи.