Лист студената Правног факултета у Новом Саду ISSN 1452-0265 Година XXXIX Број 97

Месец издања - Јануар

стр. 10

СУРОГАТСТВОизвор прихода или племенит чин

У шетњи по непознатој Румунији

Херој Солунског фронта који недостаје

Одакле вам право CIRSD

стр. 9стр. 5

стр. 11

стр. 10

Како Срби чувају сећање на руске војнике у Грчкој

стр. 12из рубрике Руска реч издвајамо:

e 2 f

Драги читаоци,

Пред вама је нови број студентског часописа. Овога пута пред вама је већи број текстова са уметничком садржином. Уметност је исконски вид сазнања света који је кроз историју инспирисао бројне велике људе, па и читаве епохе. Изгледа да чланови

наше редакције по свом таленту не заостају за великим књижевницима. Част ми је да вам представим, између осталих, и текстове који обрађују мало познате теме и личности из наше историје. Такође, као и до сада, приказали смо текстове чланова редакције Руске речи са којима већ више бројева успешно сарађујемо, што вам омогућава да се упознате са дешавањима у савременом свету везаним за ову велику и пријатељску земљу. Надам се да сте лепо провели празнике и позивам вас да се у што већем броју прикључите редакцији, како би кроз размену идеја обогатили и улепшали студентски живот, јер, на крају крајева, студентски живот је нешто што ћемо цео живот памтити.

До следећег броја, желим вам много успеха.

Милош Галић

Реч уредника

d c fe

КО СУ ХУМАНИТАРЦИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА?

„Увек сам се питао зашто неко не уради нешто по том питању.

А онда сам схватио да сам тај неко ЈА.”

Хуманитарци представљају групу студената која хоће да мења ствари на боље. Ми смо група студената која

има изузетну жељу да помогне онима којима треба било какав вид помоћи. Свесни смо да не можемо променити све одмах, али исто тако смо свесни да сваком нашом акцијом помажемо одређеном броју људи. Ми не одустајемо и не губимо вољу. Трећу годину за редом се трудимо да обрадујемо оне којима наша помоћ је најпотребнија. И ове године организујемо новогодишњу акцију под називом „Наше мало некоме значи много”. Циљ ове акције јесте да прикупимо што више ствари којима можемо да ставимо осмех на лице малишанима у Свратишту за децу улице и Дому за децу и омладину ометену у развоју. Ствари које скупљамо јесу одећа, обућа, играчке, средства за личну хигијену, слаткиши, школски пробор, лектире... Позивамо вас да допринесете нашој акцији онолико колико сте у могућности тако што ћете донети ствари у канцеларију Савеза студената радним даном од 10 до 14 часова.

Почетком године смо организовали добровољно давање крви, а након ове новогодишње имаћемо акцију за 8. март, затим обележићемо 8. април који је Светски дан Рома, а такође ћемо скупљати ствари за оскудну библиотеку Института за онкологију у Сремској Каменици. Ми на најмлађе не мислимо само за Нову Годину, тако да ћемо на пролеће ћемо организовати дружење са децом из СОС Дечјег села. Позивамо све заинтересоване да се прикључе раду секције. Можете нас контактирати преко фејсбук странице „Humanitarci Pravni fakultet” или тако што ћете лично доћи у канцеларију Савеза.

Добро дошли!

Бојана Зрнић

e 3 f

Огранак Европског удружења студената права са новосадског Правног факултета и овог семестра врши

упис нових чланова и организује многобројне активности за све студенте жељне да покажу своју оригиналност, отвореност, амбиције и, наравно, неизбежни тимски дух. Од догађаја који су се одиграли на локалном нивоу, пре свега треба издвојити већ традиционални „Coffeе аfternoon“ који је организован почетком октобра како би се студенти боље упознали са радом ове организације и, уколико постоји интересовање, укључили у њен рад.

Е Л С А

Након тога, уследила су два пројекта: предавање на тему „Перспективе за ефикасну прекограничну сарадњу у Европи“ и „ЕLSA Day“. У оквиру првог пројекта, предавање је одржао Бранислав Бугарски, покрајински секретар за међурегионалну сарадњу и локалну самоуправу. Непосредно након тога, све очи факултета биле су упрте на чувени „ELSA Day“ чији је циљ пружање додатног образовања и информисања из области људских права. Предавање у оквиру овог пројетка је одржао професор Милан Жарковић, шеф катедре криминалистичких наука на Криминалистичко-полицијској академији у Београду, а тема је била „Трговина људима као облик кршења људских права и мере друштвене реакције“.

Сваке зиме, па тако и ове, ELSA Србија организује Националну скупштину на Копаонику. Ова скупштина, која уједно важи за највећи скуп правника у Србији, заједно са Копаоничком школом права и скијањем на једној од најлепших планина у земљи, који су део академског и социјалног програма овог састанка, представља заиста једно употпуњено уживање у зимским чаролијама.

На међународном нивоу, чланови ELSA-е Нови Сад имали су прилику да буду представници своје земље на ICM-у, тј. међународној скупштини ЕLSA-e која се одржала у Бодруму. Занимљив академски програм који је подразумевао радионице пуне дебата и размењивања искустава како би се побољшао рад и координација у локалним и националним ELSA-ма, и социјални програм, у склопу којег је био организован и луксузни Гала бал, као и живописно дочарано искуство наших колега, учинили су да се остатак екипе заиста покаје што није био део те незаборавне атмосфере.

Од 26. 11. до 1.12. наше две представнице присуствовале су највећој, шестој у низу, регионалној конференцији, која се овог пута одржала у суседној Хрватској, у прелепом приморском градићу Ријеци. Организована на заиста завидном нивоу, ЕX-Yu конференција је окупила све ELSA-e из земаља бивше Југославије чији су чланови учествовали у конференцији на тему „Насиље у породици“.

Ања Петровић

d c fe

Недовољно је, чини се, живахни и екстровертни српски карактер имао интересовања за тајанственог

североисточног суседа, често га потцењујући, нарочито за време СФРЈ. А Румунија је земља по свему вредна пажње и посете. Управо тa тајанственост је за мене неупућеног представљала први утисак о румунском сентименту, лепо осликаном у звучним вихорима пастирских Панових фрула, традиционалном влашком инструменту који најлепше свира чувени и успешни румунски музичар Георг Замфир. Овај „укус Румуније“ нас одмах одводи питању: шта је суштина румунског идентитета?

А он се састоји у следећем: Румунија је земља несводива на било који културни образац. У то се можемо лако уверити. Седнемо ли у неки румунски ресторан, најукуснији увод

У шетњи по непознатој Румунији

у главно јело ће нам бити кисела ciorba справљена, као и већина јела из румунске кухиње, са доста свињског меса, код Румуна веома омиљеног. Звучи познато? Сличност са нама ће бити још очигледнија будете ли „тргнули“ коју чашицу ракије, која се код Румуна зове tuica. А ако вам се буду јели ћевапи, не помишљајте да наручите „десет комада“ – три или четири повелика mititei ће сасвим задовољити вашу глад. Будете ли пак у потрази за латинским елементом присутним од римских времена, уместо хлеба наручите mamaliga – густо умешану паленту, као и papanasi – крофне са слатким сиром. Византијски је утицај, долазећи са југа на овим просторима оставио православље и са њим свој стил иконописања покривши њиме зидове неизбројивих румунских манастира. А ако знамо да су букурештански булевари прављени по узору на париске, да је руско

e 4 f

полифоно певање имало утицај на румунску духовну музику, да је модерном Румунијом владала немачка династија, а да су присутни још и мађарски утицај, и, наравно, дачанско староседелачко наслеђе, закључићемо да је Румунија сусрет Источне и Централне Европе и Балкана, иако она заправо није део ниједног од њих. У сећању ће ми као оно суштински румунско можда и најбоље остати магловите шуме. Трансилваније са замковима крцатим легендама о владару-вампиру.

Дрвена Распећа, мистични неми чувари румунских путева, и румунска застава на скоро свакој сеоској кући су још неки занимљиви детаљи, који нисам приметио код нас у Србији. Румуни су велике патриоте и поносе се јунаштвом својих предака Дачана, храбрих чувара карпатских планина. Сведочење православља у Румунији постоји још од византијских времена, а потврђено је животом Светог Стефана Великог, владара средњовековне молдавске кнежевине. У дивљинама Молдавије је у 18. веку и свети Пајсије Величковски окупљао монашка братства и утврђивао подвижништво у румунском православљу.

Али постоји и патња у румунској историји. Неповерљивост молдавских сељака (Молдавија је област источне Румуније и данашње Молдавије) према властима, потицала је од страха православне раје да ће им децу, као дивље звери уловити Турци и одвести у робље, на пијаце турских градова. До краја 19. века, рођење сваког молдавског детета се скривало. Затим су, после Турака дошли другачији, а опет слични владари: министри, директори и посланици од којих нико није донео срећу сиромашном молдавском сељаку, да би тек у време совјетске окупације и Чаушескуовог режима цео румунски народ упознао шта је страдање од глади и сиромаштва. То је она слика Румуније коју је наш народ гајио у југословенском периоду.

Модерна Румунија, добила је, као и Србија, независност на Берлинском конгресу 1878. али јој је додељена страна, немачка династија Хоенцолерн. Краљица Марија, ћерка Фердинанда I била је краљица Југославије, удата за нашег краља Александра Карађорђевића, а последњи румунски краљ пред долазак комунизма Михај I спада у последња три шефа неке државе из времена Другог светског рата који су и данас у животу (р. 1921), поред тибетанског Далај Ламе и бугарског цара Симеона II.

Своје путовање завршио сам једнодневним обиласком Букурешта који, нажалост, нисам имао времена боље да упознам. Основао га је, према предању сам Влад Цепеш Дракула, који је и сахрањен недалеко, у манастиру на језеру Снагов. Ту се крио пре него што је ухваћен, и румунски комунистички вођа Чаушеску када је 1989. збачен са власти од незадовољног народа. Букурешт је заиста „мали Париз“, град паркова и широких булевара, али са типичном социјалистичком архитектуром стамбених зграда. И поред Тријумфалне капије, Румунског Атенеума и осталих градских знаменитости, најјачи утисак у Букурешту оставља Палата Парламента – мегаломанска четвороспратна грађевина из Чаушескуовог периода, за коју кажу да има још десет спратова испод земље и да су многи Румуни сумњиве политичке лојалности дошли и до тог десетог спрата – али се одатле нису вратили. Грађевина би тиме биле друга на свету по запремини, одмах иза америчког Пентагона.

И шта још рећи о овој необичној земљи, и јединим на свету „православним Латинима“? Много тога би могло, али и сам сам још увек ученик и туриста на путу откривања тајни, који, не само што треба да још много прочита и сазна о овој нама суседној земљи, већ треба поново и да је посети и открије оно што је остало за следећи пут.

Никола Кнежевић

Двадесет и прво по реду Такмичење у беседништву одржано је у четвртак, 11. децембра 2014.године, у

амфитеатру Правног факултета. На челу догађаја био је проф. др Срђан Шаркић. У реализацији су помогли и асистенти Урош Станковић, Ратко Радошевић и Наташа Рајић.

Наших четрнаесторо колега одмерило је своје говорничке способности пред петочланим жиријем и публиком. Иако је амфитеатар био до последњег места попуњен и део публике је морао да стоји, то није умањило ужитак. Током сат и по времена, колико је трајало излагање учесника, пажња није јењавала и громогласни аплаузи су следили један за другим. Након тога, жири се повукао да би изгласао победнике у категоријама слободнe и задатe темe. А публика је такође имала могућност да изабере свог аса.

Извештај са Такмичења у беседништву

Према оцени жирија, али и публике, у категорији слободна тема победник овогодишњег такмичења био је Ђорђије Андрић, студент четврте године, са беседом „Одакле вам право?“. Другопласирани је био Андреј Ковачевић, а трећепласирана Дара Соларевић. Они су говорили на теме „Право на нормалан живот“, односно „Почетак краја“. У категорији задата тема, прво место је освојила Кристина Војводић са темом „Право се не задржава на једном месту“.

Овом приликом се још једном захваљујемо и осталим учесницима: Кристијану Карану, Срђани Јованић, Данијели Поповић, Тари Тепић, Драгани Јанковић, Радославу Субићу, Кристини Миленковић, Лазару Ћосићу, Наташи Валентик и Браниславу Чурчову, и надамо да ће нас и следеће године изненадити својом оригиналношћу и речитошћу.

Мирјана Сентин

d c fe

e 5 f

Одакле вам право?Победничка беседа на овогодишњем Такмичењу у беседништву и по одлуци жирија и по одлуци публике

Кренух вечерас на факултет и у градском превозу сретох познатог новинара једног дневног листа. Упитах га у

каквом је стању новинарство у Србији, чему оно служи? Или коме? А он из џепа извади Кодекс новинара Србије и рече ми да су медији дужни да интерес јавности за потпуним, благовременим и истинитим информисањем ставе изнад свих других интереса. А да интерес јавности подразумијева објављивање свих важних информација које су читаоцу/слушаоцу/гледаоцу од помоћи при формирању властитог мишљења о појавама и догађајима. Пружих му руку, руковасмо се и рекох: свака част, свака част!

А онда изађох из аутобуса, баш ту код Буда бара и на трафици угледах насловне стране најтиражнијих дневних листова. И схватих да су најважније информације то шта ради Кристијан Голубовић у теретани. Да је од виталног значаја за јавно мњење информација да је прсата старлета слупала нови аутомобил. Искрено Хвала и новинару који нас благовремено обавијести да је Дива Ј.К. почела да пише књигу.Не знам за вас, али ако ћемо поштено ја не бих могао заспати вечерас да не прочитах исповијест Сузане Манчић да жали што није спавала са Чолом.

Све то приписах слободи уређивачке политике и жељи за што већим тиражом и сензацијом, а онда на насловним странама угледах и слике дјеце, кућа, школских и предшколских установа, гдје је неко дијете злостављано, силовано, убијено. Са детаљним описом одређеног кривичног дјела.

Сјетих се оног руковања од малоприје и не купих ни једне новине већ влажне марамице, и обрисах руке.

Господо новинари, ако већ пишете о дјеци, тим беспомоћним створењима, зашто не пишете о родитељима који чине кривично дјело недавања издржавања? Зашто не пишете о хиљадама оних који иако су у могућности не плаћау алиментацију? Зашто не пишете о административној гротески која чини да ако не платите бус-плус у Београду да ћете бити спрјечени да извадите односно продужите личну карту, путну исправу итд. А ако не чините своју не само законску него и природну дужност да издржавате своје дијете, ви добијете условну казну. Дакле, за такозвано шверцовање у градском превозу новчана казна, немогућност добијања личних докумената и путних исправа, а за неиздржавање сопственог дјетета, условна казна. Па зашто не пишете о институцијама које ћутке посматрају и подржавају их у нечињењу?

Лако ли је писат' против дјеце

Гдје се може писат’ против власти

А кад смијеш само против дјеце

Шта од тога има жалосније?

Али не, господа новинари ће да пису о двогодишњем Митру који је преживио сексуално злостављање од стране свог ујака. Господа новинари ће да пишу о трогодишњој Ани, о једногодишњој Јелени, о шестомјесечној Ивани. О дванаестогодишњој Сањи, о петнаестогодишњој Тијани. Господа новинари ће грубо да крше етичке принципе и

права дјетета, да нарушавају њихово достојанство и право на приватност.

Да сам храбар као што нисам, рекао бих вам да су то насловне стране дневних листова: Курира, Алоа, Информера, Блица, Телеграфа. Нисам храбар, дакле из мојих уста нећете чути да су то: Курир, Блиц, Телеграф, Информер и Ало. Не. То из мојих уста нећете чути.

Господа новинари кажу да штите приватност тако што неће децидно навести податке који би могли да открију идентитет малолетника или жртве кривичног дјела па ће објавити само посредне податке – који ће ипак указати на то о коме је ријеч. И објавили су... Навешћу један од неколико стотина случајева. Наиме, објавили су иницијале малолетнице, али име и презиме њеног оца и кажу „Др В. Суљић, угледни лекар из Бора, јуче ухапшен, јер је девет месеци сексуално злостављао осмогодишњу ћерку јединицу А.С.“ Само неколико дана касније, у

истом листу објављен је пун идентитет осумњиченог, и то у форми његове

исповести: „Владимир Суљић, који је осумњичен да је блудничио над својом

осмогодишњом кћерком, тврди да није манијак и да воли дете“.

Бор је огроман град од неколико милиона становника и мјештани сигурно неће знати овог љекара, а ни његову кћерку. Ма хајде! Какве ће то последице да остави на ту дјевојчицу? Није ли довољно пропатила самим животињским чином учињеним над њеним неразвијеним духом и тијелом? Зар је то мало? Мало је, каже уредник, мало! Објавите фотографију њене куће! ОБЈАВИТЕ ФОТОГРАФИЈУ ОБДАНИШТА у које је ишла! Сликајте пса са којим се играла, па објавите и то! Фотографишите бабу на пијаци, деду у башти, брата на бициклу, сестру на љуљашци. Сестру на љуљашци! Лешинари!

Човјек заиста јесте биће коме може и Бог да се обрадује, а од кога може и ђаво да се постиди. Како каже филозоф Кнежевић.

Физичке ране ће зарасти, али ожиљци на душама недужне дјеце ће остати заувијек, али уредник каже: „Удри!“ Мало је, нисмо продали довољно ове недеље, нисмо испунили норму и зато објављуј, фотографиши, интервјуиши комшију Симу, питајте комшиницу Аницу, па онда жену која ради у трафици преко пута, шта они знају о томе. И само објављујте, без бриге, јер ми штитимо приватност, ми ститимо приватност! ЛАЖЕШ, лицемјере! Лажеш како зинеш!

Па багро лицемјерна, да ли због вашег тиража и једно дијете, И ЈЕДНО ЈЕДИНО ДИЈЕТЕ у обданишту, у школи и сутра на факултету и послу треба да носи печат, треба да носи печат на ком пише ОВО ТИ ЈЕ ОНА КОЈУ ЈЕ ОТАЦ СИЛОВАО. Па багро лицемјерна, одакле вам само право? На дјецу? Одакле вам право да не оставити дјецу на миру?! Одакле вам право?

Ђорђије Андрић

e 6 f

КРВАВИ БАДЊАК НА МОЈКОВЦУ

Велики просветитељ Монтескје је једном рекао: “Срећни су народи који су имали досадну историју.“ Српски народ

није имао ту срећу. Напротив, та историја је била веома бурна, испуњена ратовима.

Те јесени 1915. године, српска војска се крварећи повлачила пред знатно бројнијим непријатељем према Албанији. Један део те војске ишао је од Пећи преко Чакора, Рожаја, Мојковца, Колашина и Подгорице према Скадру. Аустроугарска је била свесна да би, ако убаци јаче снаге ка том делу наше војске, могла да доведе до њеног опкољавања, а самим тим и до запечаћења судбине целога Српства. Стога, све јаче снаге концентрисала је према Црној Гори. Јаке снаге су наступале од Боке Которске ка Цетињу. Друга група је наступала од Гацка. Трећа група, која је и највише претила изнемоглој српској војсци, пробијала се од Пљеваља преко Прибоја па до Бијелог Поља и Мојковца.

Међутим, тада су наишли на некога на кога можда нису рачунали. Наишли су на положаје црногорске војске која је затворила пролаз ка Мојковцу. Командант црногорске војске на том правцу је био сердар Јанко Вукотић који је чврсто решио да не дозволи непријатељу да се пробије преко Мојковца и да удари у бок војсци која се повлачила из Србије. Знали су црногорски орлови да та битка неће бити само за спас Црне Горе, већ и за спас Српства. Знали су они да ако нестане војске из Србије, тим ће нестати и сама Србија, а напослетку и Црна Гора. Зато ће се тако лавовски и борити.

Вече уочи битке, Црногорци заложише бадњак и Ђуро Вукотић поче са говором. “Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може, крст и топуз нека се сударе… Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће бар ко да нас освети и да сатре швапску

силу.“ Сутрадан, 6. јануара, почела је жестока битка. Време је било катастрофално, снег до паса. Кажу да је температура падала чак и на 25 степени испод нуле, а Црногорци су били слабо опремљени и наоружани. Све оно што су обукли, било је понето из куће, храна је исто била из куће, оружја и муниције није било довољно. Једино што је било на страни црногорске војске био је морал који је био на завидној висини. Бројчано стање било је око 6500. С друге стране, аусторугарска војска је била добро опремљена са уредним снабдевањем, а бројчано стање је износило око 20 000 војника. Тог првог дана вођене су жестоке борбе на свим додирним тачкама, а најжешће борбе вођене су на Бојној Њиви која је падала неколико пута из руке у руку да би је тог дана дефинитивно заузели Аустроугари. Међутим, црногорска војска је држала положаје на Развршју, а то је тачка која представља главни пролаз кроз Мојковачка врата. На крају првог дана, пале су и Улошевине што је црногорску војску довело у тежак положај. Једини начин да се стабилизује одбрамбена линија био је да се те две тачке поврате. Стога обе војске су биле свесне да следећи дан, 7. јануар ће бити одлучујући.

Сердар Јанко је био свестан да од исхода битке зависи опстанак Црне Горе и војске која се повлачила ка Албанији. Сердар није могао издржати па је из Колашина, где је био штаб, отишао одмах на положаје код Мојковца. Када је стигао, окупио је све команданте бригада укључујући и бригадира Петра Мартиновића и при том им је рекао следеће: “Моји соколови, Бадњи дан и Божић су стара слава наше јуначке војске. Знају они то и зато ће сјутра жешће него данас навалити да нас униште, заједно са тим светињама. Зато Петре, мораш их одбацити и повратити наше изгубљене положаје на Бојној Њиви и Улошевини по сваку цијену, друге нам нема...“ Предвиђено је да напад

e 7 f

Традиционалне вредности

буде извршен методом „на нож и бајонет“ што је било веома необично с обзиром на чињеницу да је бранилац био знантно слабији у односу на нападача. 7. јануар био је крвави Божић. Код Развршја се сасвим случајно срећу две војске које су кренуле да нападну положаје ове друге. У покољу који је настао, аустроугарска војска је извукла дебљи крај и на тај начин је омогућен општи напад на непријатељске положаје на целој дужини фронта. Најжешће је било на Бојној Њиви. Ровачки батаљон креће да га поврати. Велико јунаштво је тада показао њихов командант Миленко Влаховић који је својим грудима искидао бодљикаву жицу, али ипак нису успели заузети Бојну Њиву. Потом су 1. и 3. регрутски батаљон покушали да врате Бојну Њиву, али су имали велике губитке. Тако је цвет младости Црне Горе изгинуо...На крају, задатак ослобађања Бојне Њиве пада на Дробњачки батаљон. Први пут нису успели. Поручник Никола Рушић, командант батаљона је храбрио своје војнике: “Дробњаци, соколови сиви. При поласку обећасмо команданту дивизије да ћемо освојити Бојну Њиву. Погледајте десно како Ровачки батаљон крвари. Хоћемо ли га издати? Прошли јуриш није успио што га сложно не подузесмо, а сада ћемо, моји јунаци, сви заједно и морамо успјети.“ Дробњаци кренуше у јуриш. Паде прва, друга и напослетку трећа линија са бодљикавом жицом и непријатеља је захватило расуло. Бојна Њива је ослобођена. Противудар непријатеља није успео. Тиме су завршене борбе на Мојковцу – Српским Термопилима. Нажалост, пар дана касније Црна Гора је капитулирала, и тада је први и једини пут положила оружје. Мојковац и јунаци са Мојковца су заслужили да их помињемо увек са поносом и поштовањем јер у тренутку када су добили наређење да се боре до последњег човека, знали да је њихова држава већ на измаку снаге, а Цетиње пред падом. Урадили су то за славу свог оружја, за спас братске српске војске и заједнички сан о уједињеној српској држави за коју су се борили пуних 500 година… и победили. О томе зашто Мојковац треба да остане у нашем сећању, најбоље сведочи ћерка сердара Јанка, Василија: “Да није било оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану. Да црногорски орлови, они млади људи који у трену презреше смрт, својим грудима не затворише мојковачка врата и тако не дозволише непријатељу да се јави српској војсци у бок и позадину, можда би судбина српства била заувек запечаћена...“

Александар Мандић

Кад год најављују неку манифестацију која се одржава тек други или трећи пут, кажу:одржава се традиционално,

већ други или трећи пут. Да би нешто постало традиција и обичај у наведеном смислу, мора да протекне двоцифрен број година. Минимум 40 година, што је одговарало ранијем стварању две генерације људи, способне и спремне да преузму неке радње од својих предака у облику у којем су их они предузимали. То значи да је традиција наслеђивање неких вредносних и других образаца у понашању и деловању, било од непосредних предака или друштвене, културне и друге групе којој човек припада. Моја листа традиционалних вредности, имајући у виду моје порекло, претке и професионалну опредељеност изгледа овако:

1.Породица. Моја сигурна кућа, и једина права кућа коју свако треба да има. У периодима искушења, превирања, многих смрти које су нас задесиле и бројчано ослабиле, остали смо породица. Тренутно са мном као матријархом на челу. Браниле смо, штитиле једна другу и своје сроднике, и то ћемо увек радити.

2. Поштовање родитеља. Оно се супротно савременом схватању не купује скупим поклонима, таблетима, патикама, фенси одећом за децу. Оно се ствара као скуп особина које један родитељ има, и доследности да ће се увек исто понашати. Оно се не зарађује страхом од батина и шибања. То је двосмеран однос, за чију изградњу данас немамо времена јер журимо којекуде за зарадом.

3.Извршење правде. Утешно делује максима да је правда спора али увек достижна. Међутим,као правник тражим и више од правде, али и од људи. Судим објективно, никад на прву лопту. Уклоним емоције, колико год то било тешко – и судим. Не нападам и не мрзим, и не генерализујем. Просто,свакоме треба дати његово, награду или казну.

4.Пријатељи и кумови. Било да су венчани или крсни кумови. Било какви који нису уз вас због користољубља. Они пријатељи, који вам то постану у секунди, и који без по речи седну у кола и пређу 400km до вас, да само буду као подршка уз вас. Бити нечији пријатељ или кум није почасна титула или диплома купљена на ћошку, то је трајна одговорност и вредност.

5.Бити човек. Хуман,постојан. Не мућкати, не варати, не лагати, ни себе ни друге.

6.Верност. Веран и лојалан својој породици, свом супружнику, својој деци, својим пријатељима, својој држави. Не продати их за вечеру или тепсију празног бурека. Кажу, све сем породице можемо бирати, с тим да деца негде некако изаберу нас. Међутим, ја не бих мењала ништа од онога што се и може променити. Своје пријатеље и кумове не дам. Своју државу,такође. А како ваша листа традиционалних вредности изгледа? Ћаскање је завршено.

Доц. др Драгана Ћорић

d c fe

e 8 f

Српски црквено-народни сабори

Као својеврстан наставак државних сабора током Средњег века у немањићкој Србији, у јужној Угарској крајем XVII века међу тамошњим српским живљем јављају се црквено-народно сабори. Ови сабори су за време Хабзбурга представљали највише

црквено и политичко представништво Срба у Угарској, на којима су бирани црквени поглавари, али и решавана многа друга питања од значаја за српски народ.

Први међу таквим саборима и свакако један од најзначајнијих одиграо се у Београду 18. јуна 1690. године. Том приликом Срби су преко епископа Исаије Ђаковића затражили слободу вероисповести, слободан избор црквеног поглавара и решавање многих других питања од политичког значаја. Цар Леополд I прихватио је ове захтеве издавши документ под називом Привилегије 21. августа 1690. године. Овај акт ударио је камен темељац свим будућим црквено-народним саборима.

Сложићемо се – било их је у великом броју. Током нешто дуже од два века, од 1708. до 1912. године одржано је 47 сабора. Већином су одржавани у Сремским Карловцима, духовној престоници Срба Пречана. Међутим, никако не треба занемарити саборе у Баји, Даљу, Новом Саду, Темишвару и Крушедолу.

У саборе су улазили најпре представници цркве, предвођени епископима и архиепископовим придворним свештенством. Прилике се касније мењају, па у саборима учествује и ниже свештенство и монаштво, а чак две трећине у једном периоду чиниће световњаци.

У Темишвару се 1790. године одржао један од најзначајнијих сабора. Иако је био обичај да се на овим саборима расправљају како политичка, тако и црквена питања, овај је на основу теме био превасходно политичког карактера. Срби су овај пут отворено затражили да им се по основу дотадашњих привилегија одреди и посебна територија. Овај захтев је истицан још од досељења, али никада није добио толико пажње. Нажалост, захтеви истакнути на овом сабору никада нису остварени, али су имали велики значај.

Политички вероватно најзначајнији био је сабор – скупштина од 1848. године одржана у Сремским Карловцима. Мајска скупштина, која се одиграла у светлу револуционарних збивања у Европи, успела је да прогласи територију Српске Војводине,

e 9 f

CIRSD – или како је Србија добила неформалну школу дипломатије

поглавара Српске православне цркве уздигла на ранг патријарха и изабрала српског војводу. Политички изузетно напети односи ексалирали су одмах после одржавања скупштине, када је дошло и до војних чарки.

Благовештенски сабор, по својој природи веома сличан Мајској скупштини, одржан је у Сремским Карловцима 1861. године. У Монархији је укинут апсолутизам, али и претходно успостављено Војводство Србија и Тамишки Банат. Да би ублажио незадовољство Срба, цар Франц Јозеф ипак је одлучио да да дозволу за одржавање сабора.

Као што видимо, владар је био тај који је давао дозволу за одржавање сабора лично, својим рескриптом. Поред дозволе, одређивао је делокруг рада, време и место одржавања. Ипак, добар део делокруга рада утврђен је Деклараторијумом од 1779. године, као и Саборским устројством од 1875. године.

Центар за међународну сарадњу и одрживи развој је међународна непрофитна организација, која се бави

јавним политикама, регистрована у Београду. Као идејни пројекат бившег председавајућег 67. Генералне скупштине УН Вука Јеремића, Центар је основан како би се примарно бавио изазовима са којима ћемо, како они сматрају, бити суочени у 21. веку. Мисија Центра је да понуди компетентна, независна истраживања и анализе, као и иновативне и практичне препоруке у циљу: јачања мирољубиве сарадње између држава и њиховог одлучнијег реаговања на измењене глобалне околности; заговарања отвореног, инклузивног, просперитетног и безбедног међународног система; промовисања одрживог развоја као кључне компоненте основа УН агенде за период после 2015. године.

Активности Центра усмерене су ка продубљивању разумевања различитих економских, социјалних, еколошких, правних и спољних политика држава и међународних организација. Своју мисију Центар остварује кроз три главне програмске области: програм за међународне односе; програм за одрживи развој; програм за глобалну безбедност.

Центар је постао седиште, прве те врсте, Високог саветодавног одбора за међународне односе и одрживи развој, основаног заједно са Планетарним институтом при Универзитету Колумбија, и у сарадњи са Мрежом УН за одржива решења. Циљ те заједничке иницијативе је да се, користећи се знањем и искуством признатих стручњака и истакнутих политичких и дипломатских лидера из различитих делова света, понуде стручне анализе и савети

Иако су дуго играли значајну политичку улогу и били једина призната форма окупљања српских народних представника, временом значај сабора почиње да опада. Разлога је више. Као неки од њих, наводе се несређено стање међу црквеним великодостојницима, као и борба између јерархије и световних актера.

Сви каснији акти владара донети у вези са положајем Срба били су кратких и општих формулација, што је омогућавало да се ограниче права срског живља у овим областима. Овакве тенденције настављене су све до 1912. године, када је одржан последњи српски црквено-народни сабор.

Јован Жугић

d c fe

државама и међународним организацијама о управљању променама у вези са одрживим развојем, а у контексту националног, регионалног и глобалног управљања.

У оквиру конференција, трибина, округлих столова, семинара и радионица, Центар пружа могућност за разговор и дебату о актуелним међународним изазовима са високим државним званичницима, стручњацима, успешним пословним људима и предузетницима.

При Центру је, недавно, отворена могућност праксе за студенте, како тренутне тако и дипломиране, са жељом да се заинтересовани, и стручњаци ових тема удруже у раду на заједничким циљевима.

Милош Алексић

e 10 f

СУРОГАТСТВОизвор прихода или племенит чин

Кроз нови, дугоочекивани Грађански законик, Србија је на путу да постане једна од либералнијих држава у Европи што се тиче грађанскоправне материје. Комисија за израду нацрта је предвидела да се у решењу нацрта нађу институти еутаназије,

забране физичког кажњавања детета као и одредба која се позива на посебан закон којим ће бити регулисана заједница живота истополних партнера. Пажња је посвећена и институту сурогат материнства као питању од значаја не само за породично, већ и за облигационо право, па и за уставно у домену поштовања начела попут слободе одлучивања о рађању. Покушаћу ово, по мени непотребно контроверзно питање, да разјасним са правног, али и моралног аспекта, јер је ово најпре племенит чин, па тек онда облигациони однос.

Сурогат мајку можемо дефинисати као женско лице које у циљу давања детета по рођењу носи ембрион или фетус зачет постпуком биомедицински потпомогнуте оплодње. У упоредном праву сурогатство је регулисано различито. Нпр. постоји комерцијално сурогатство (Индија), али и оно где се само надокнађују разумни трошкови живота, настали током трудноће сурогат мајке, а имовинска корист се изричито забрањењује (у већини држава, међу којима и у нашем нацрту). Домаће породично законодавство изричито забрањује сурогатство, али дозвољава поступке биомедицински потпомогнутог оплођења којим се остварује трудноћа код парова који имају проблема са потомством, па и код сурогат мајке. Дакле, ако би се ова одредба о забрани уклонила због доношења Грађанског законика, и изменили и допунили постојећи прописи, онда би се сурогатство легализовало као нови облигациони однос.

Управо се на подручју уговорног права поставља питање морала. Да ли је хумано уговорити купопродају детета? По мом схватању ово питање се не конципира на добар начин, јер осуда о томе да ли је нешто хумано или не произлази пре свега из незнања. Човек није објект права, па се водећи том преимисом не може купити. Овде се ради о новчаном надокнађивању услуге трудноће. Лица која су брачни или ванбрачни партнери и који су једна од страна у облигационом односу наручене трудноће, имају вољу да буду родитељи детета. Сурогат мајка ту вољу, по правилу, не поседује. Ако право регулише оне односе које друштво или неки његов део жели да на институционализован начин заштити, онда је бесмислено забрањивати нешто што не проузрокује никакве последице по нас, а притом нема негативне социлошке импликације. Наручиоци обично не могу да се остваре у улози родитеља па уговарају трудноћу (преднацрт ГЗ ово истиче као услов), али постоји много случајева у упоредном праву где су наручиоци једноставно изабрали сурогат материнство без покушаја других метода (тамо где је довољено), што је такође оправдано. Резултати истраживања о последицама сурогат материнства на дете показују да не постоје никакве последице на психу детета – уочен је дугорочан и правилан развој детета.

Спорови настају у случају када сурогат мајка (која може, али и не мора бити биолошка) жели да задржи дете противно уговорној обавези. С обзиром на то да је ово релативно нови институт у свету и да се јавља у различитим облицима, судска пракса по овом и сличним питањима још није довољно развијена. Питања која би се нашем законодавцу могла поставити су: На чему ће се базирати судска одлука којом суд појединцу дозвољава да буде самохрани родитељ детету добијеном путем сурогатства? Да ли се узима интерес детета у евентуалном спору независно од уговореног или се ће се правне норме стриктно тумачити? Ако се роде близанци или тројке, да ли родитељи могу одбити да приме друго и треће дете? Шта ако је дете при рођењу болесно или поседује урођену ману?

Током 2015. године водиће се јавне дебате о овим и свим осталим питањима. Легализација сурогатства би била мали допринос нашој пронаталитетној политици у времену када нам је демографска слика девастирана. Као и код свега у праву, и код сурогатства ће бити спорова, али упркос томе, не могу да не поставим питање: да ли је стварно морално забрањивати оно право на основу којег настаје нови живот? Мислим да није. Можда налик нашем првом Грађанском законику и овај други буде изразито напредан у времену у којем се доноси.

Денис Шербечић

e 11 f

ПРИЧА О БОСИ РАЈЧИЋЕВОЈ

Овако је Јован Хаџи Васиљев описивао прилике у Метохији крајем 19. века. У дугим вековима турског

ропства српски народ је доста пострадао. Убијање, пљачкање, сеобе, израбљивање, турчење, насртаји на мајке, жене и ћерке биле су честа појава за „турског вакта“. Уграбљивање девојака је било нарочито распрострањено на нашем страдалном Косову и Метохији где је таква појава од стране Арнаута називана „узимање девојке на рабош“. Много је девојака уграбљено за време турске владавине, а та појава је била присутна и за време Другог светског рата.

Једна од тих девојака која је била уграбљена и коју је историја упамтила била је хероина Босиљка Рајчић из села Пасјане крај Гњилана. Рајчићи су били старином из села Беловце крај Куманова, али су се негде око 1770. године преселили у Пасјане. Рајчићи су били сиромашна, али веома побожна и вредна породица. Сама Босиљка је још од малих ногу навикла да помаже мајци у кућним пословима као и оцу и браћи у пословима на ливади. О празницима је са родитељима редовно одлазила у цркву, а увече је знала да остане дуго у молитви пред иконом Свете Петке коју су њени преци из прапостојбине донели. Са 17 година родитељи су почели да је воде на саборе, а тада је први пут ишла у Гњилане за Ивањдан где се на тај дан окупљао српски народ из свих села Косовског Поморавља.

Једном је била и на сабору у манастиру Драганац. Пошто је била веома наочита и лепа, Босиљка није остала незапажена од сродника и познанинка, али онај који је нарочито обратио пажњу на њу био је неки Арнаут из села Депча. Он је дуго са својим рођацима пратио њу са циљем да је уграби, а та му се прилика указала када је Боса са браћом и оцем отишла на јесен у шуму да скупља дрва за огрев код Белог Камена, на Стружинама, далеко од села. Тројица Арнаута Бањуш, Ермуш

и Хасан су се неопажено привукли и онда су запуцали на браћу и оца, а Босу отели и одвели у правцу Карадага.

Родитељи и пасјански парох су ишли у Гњилане да од турске власти траже да им врате Босу. Међутим, Турци су били благонаклони према Арнаутима тако да власти нису ништа предузеле. Боса је била приморавана да се потурчи и поарбанаши и да се потом уда за насилника. Она је то чврсто одбијала, а насилник како је губио стрпљење почео је да је мучи. Чупали су јој косу, секли по лицу и слабинама и стављали јој ужарено гвожђе под табане. Међутим, никако није хтела да превери. Када су видели насилници да Боса неће да попусти, довели су јој једну жену, стару Српкињу која је насилно преведена у ислам односно која је била уграбљена у младости. Она је настојала да убеди Босу да попусти да би бар спасила породицу од зулума. На све то Боса је одговорила: „Ја своју веру имам. Не треба ми боља, јер је нема. Што се тиче удаје, ја имам свог заручника.“ Када је била упитана ко јој је заручник, одговорила је: “Христос је мој изабраник. Ја само њему припадам и ником другом. Ја се не одричем мога Бога и свете вере као ти, коју жалим.“ После тога насилници се вратише и на силу јој навукоше димије, а које је она одмах поцепала и покидала. На крају је рекла: „Убијте ме, убијте ме. Не дам се. Ја сам хришћанка. Ја сам православка. Не дам своју веру и српске хаљине. Не дам девојаштво. Само ме мртву можеш узети.“ Након ових речи, мучитељ је одлучио да заврши са њом. Одвели су је уз реку Лапаштицу где су је изболи ножевима, а након што је Боса издахнула раскомадали су је и бацали су њене остатке около села не би ли заплашили њене сељане. Место на којем је Боса издахнула се и данас зове Девојкин гроб. Њена мајка је сакупила њене остатке и сахранила их по православним обичајима код старе црквице у селу.

Ето, тако је завршила овоземаљски живот Боса Рајчићева, мученица из Пасјана. Стога, овај текст представља скромни допринос у очувању њеног имена у историји, али овај текст је посвећен и свим знаним и незнаним женама које су биле отете за „турског вакта“, а чија судбина је углавном остала непозната до дана данашњег. Сећате се Змајевих „Светлих гробова“?

Александар Мандић

„Октобра 7. у Призренско окружје у село Крушчицу, уграби Нурадинов син ћерку Стојанову ноћу, а суда му нема… но трпи, душо, за Бога, а докле ће се трпети, то Бог да знае и не трпи.“

e 12 f

Дописница „Руске речи“ је у ранијим текстовима писала о судбини руских војника на Солунском фронту за време и после Првог светског рата. У овом тексту говори о томе шта се десило са сећањем на ове историјске догађаје и о фрагментима који недостају.

Херој Солунског фронта који недостаје

www.ruskarec.ru

Почев од 1977. у Солуну се сваке године обележава годишњица пробоја Солунског фронта. Септембар 1918.

је за савезничку војску Антанте био одлучујући месец, јер је пробој Солунског фронта на крају довео до победе и до потписивања мировних споразума.

Савезничко гробље Зејтинлик, на којем су сахрањени посмртни остаци војника погинулих у Првом светском рату, обично је централно место званичне манифестације. Међутим, ове године програм ће се одржати на још једној значајној локацији - на простору меморијалног комплекса у близини града Поликастро. Ту је планирано постављање споменика руским војницима који су се пре једног века борили на грчкој земљи.

Историјски оријентирДанас меморијални комплекс у околини Поликастра чине споменик савезничкој војсци и бисте премијера савезничких земаља. На овој територији, коју је Грк Христос Карафодорос 1975. дарoвао за изградњу меморијалног комплекса, најпре је постављен меморијални стуб са петоугаоном основом. Споменик, који је свечано откривен 5. маја 1977, заједнички су подигла удружења ветерана земаља-савазница. На свакој од пет страна стуба на енглеском, француском, италијанском, српском и грчком стоји: „Деци Француске, Велике Британије, Грчке, Италије и Србије, која су, верно следећи завете својих предака, заједно ратовала на овом месту и погинула за Слободу и Мир у целом свету, 1916-1918“.

Касније, од 1992. до 1996, од средстава Удружења грчких ветерана Солунског фронта на тргу спомен-комплекса постављене су бисте премијера земаља-савезница из времена Првог светског рата. Њих је, као и страна на меморијалном стубу, само пет: Грк Елефтериос Венизелос, Србин Никола Пашић, Француз Аристид Бријан, Енглез Дејвид Лојд Џорџ и Италијан Виторио Орландо. Када погледате њихове горде профиле, не можете одмах да се сетите да у овом низу недостаје барем једно име, и то руско.

Заборављени победникПоводом обележавања 100-годишњице од почетка Првог светског рата локална друштва љубитеља војне историје и руски конзулат у Солуну желе да исправе управо овај „пропуст“. На њихову иницијативу на територији меморијалног комплекса код Поликастра се припрема постављање споменика руском војнику. Сам споменик за сада постоји само као макета на којој се детаљи још увек дорађују. Оквирно би сви радови требало да буду завршени у септембру, када се обележава годишњица пробоја Солунског фронта.

„Совјетски Савез је у своје време одбио да учествује у изградњи меморијалног комплекса. Зато је и направљена ова петострана пирамида и постављене су бисте само пет премијера. Пошто је меморијалном стубу немогуће додати шесту страну, ни постављање бисте руског премијера не би имало посебног смисла. Закључили смо да је главни херој и жртва ових догађаја руски војник. Њему ћемо и подићи споменик“, објашњава Генерални конзул Руске Федерације у Солуну Алексеј Попов, који се активно залаже да комплекс добије и руски део.

Он у рукама држи малу значку са амблемом Удружења бораца савезничких армија Солунског фронта. Постоји само неколико примерака ове значке, а амблем који је на њима приказан још није званично усвојен. Русија, ма како парадоксално то звучало, није чланица овог удружења.

Уочи прославе великог јубилеја убрзава се процес званичног учлањења Русије у ову организацију и требало би да буде завршен у најскорије време. У сваком случају, боље икад него никад. А ако шестоугаони амблем добије званични статус, биће то још један корак ка васпостављању историјске праведности и ка признавању важне улоге руске војске у догађајима на Солунском фронту.

Јекатерина Туришева

Меморијални комплекс у близини града Поликастро Фотографија: Јекатерина Туришева

e 13 f

Како Срби чувају сећање на руске војнике у Грчкој

У претходном тексту дописница „Руске речи“ је писала о учешћу руских војника у Првом светском рату на Солунском фронту. Овај пут текст говори о томе где су борци Руске Империје нашли своје последње уточиште и ко данас чува сећање на њихове ратне подвиге.

„Српско гробље овде познају сви. Срби који долазе у Солун обавезно га посећују, неки чак одмах по доласку, пре него што се распакују. Родољубив народ“, преноси нам своје утиске хотелски службеник, показујући нам на карти пут до Зејтинлика, највећег војничког гробља у Грчкој. На њему почива преко 20 хиљада војника Антанте, који су погинули на Солунском фронту за време Првог светског рата.

www.ruskarec.ru

Од центра Солуна до гробља има нешто више од километра. Овај пут без проблема можете прећи пешице. Високи чемпреси Зејтинлика, које је гробљу поклонио светогорски манастир Хиландар, виде се издалека и показују вам пут.

Како да стигнете до српског гробља из Првог светског рата заиста вам може рећи сваки пролазник. Међутим, готово нико не зна да је поред Срба, Француза, Италијана и Енглеза на њему сахрањено и преко 400 руских војника.

Прво што ћете угледати кроз металну ограду гробља нису надгробни крстови. Широка алеја од капије води до православне капеле у византијском стилу. Мало коме је познато да је њу пројектовао руски архитекта у емиграцији Николај Краснов.

Чувајући сећањеЈедини човек који познаје историју сваког камена на овом месту је чувар гробља Ђорђе Михаиловић, који већ више од пола века дочекује посетиоце Зејтинлика. Пре уласка у крипту, која се налази испод капеле, 86-годишњи Србин нуди госте домаћом ракијом и цитира им стихове српског песника Војислава Илића Млађег, уклесане у гранитну плочу испод мозаика са арханђелом Михаилом: „Овде су нашли вечно уточиште највећи јунаци данашњега доба“.

„Ја не чувам само гробове, њима већ тешко нешто може да се деси. Ја чувам сећање на оне који у њима леже. Оно је данас много више угрожено“, објашњава Ђорђе, вадећи из црвене паклице „дрине“ цигарету без филтера. Према његовим речима, управо такве су пушили војници за време Првог светског рата и друге цигарете он код себе не држи.

На средини крипте широки меморијални сто је затрпан поклонима, фотографијама и гомилицама земље из отаџбине. Ту су и венци које су положили председници Србије, и капе из времена два светска рата, и ознаке са униформи погинулих у рату 1990-их. Чланци из новина, заставице фудбалских клубова, иконе – о сваком предмету који су у крипти оставили посетиоци Зејтинлика Ђорђе може да вам исприча причу. А како успева да запамти податке буквално о свакој ситници остаје тајна његовог заната.

Последња свећаУ крипти увек горе свеће. У томе Ђорђе види значај и смисао свог посла: да пази да на Зејтинлику увек гори пламен. Зато меморијални сто у крипти никада није у потпуном мраку.

Недалеко до стола, на поду поред витрине са књигама, налази се фотографија на којој Ђорђе стоји ослоњен на

крст на гробу некадашњих чувара Зејтинлика. На крсту су два имена: Саво Михаиловић и Ђуро Михаиловић. Саво, први чувар и Ђорђев деда, стигао је на Солунски фронт као добровољац из околине Бококоторског залива. Управо он је сакупио и сахранио посмртне остатке својих ратних другова. У његово време на Зејтинлику су се појавили и руски гробови. Срби и Грци су из захвалности према руским војницима после рата овамо донели њихове остатке, пронађене на бојиштима у северној Грчкој.

Син Сава Ђуро, други чувар гробља, преживео је још један светски рат. Када су у Солун ушли нацисти, само гробље нису дирали, али су све руске гробове раскопали и споменике срушили. На њиховом месту војници Вермахта су одлучили да сахране своје војнике. Још за време Ђуровог живота, 1950-их, између Немачке и СССР-а је склопљен споразум према којем су посмртни остаци немачких војника са Зејтинлика однесени у Немачку, а руски гробови обновљени на местима где су се раније налазили.

Од 1961. обновљене руске гробове надгледа и чува Ђорђе. Али изгледа да ће треће име на породичном гробу чувара Зејтинлика бити и последње.

„Овај посао сам наследио од свог оца, а он од свог. Наравно, и ја бих у одређеном тренутку требало овај посао да пренесем даље. Али мени се родила ћерка. Тада сам помислио: нема везе, ћерка ће родити сина и он ће наставити породичну традицију. Међутим, добио сам две унуке!“, с радосним или тужним осмехом говори Ђорђе.

ЗејтинликФотографија: Јекатерина Туришева

e 14 f

Раме уз рамеИз центра крипте лево и десно води неколико уских ходника. На њиховим зидовима су у мермеру уклесана имена погинулих на Солунском фронту. Поред неких презимена могу се видети трагови самолепљиве траке: Срби за табле лепе суво цвеће, свеће и поруке. Неко је плавом хемијском на самом мермеру написао: „Хвала вам на свему“.

Ђорђе каже да је некада у Србији постојао програм на основу којег су Срби бесплатним аутобусима долазили да посете гробље. Али однедавно се новац за одлазак у Солун више не издваја и на Зејтинлик долази знатно мање посетилаца.

Међу именима српских војника на зидовима обложеним мермером понегде наилазимо и на руска имена. Срби и Руси који су се борили раме уз раме и после смрти су остали заједно.

„Нека вас чува Путин! Пренесите му поздрав!“, опрашта се Ђорђе са нама. Осим осмехом, на то немамо шта да одговоримо. Жао нам је што поздрав неће стићи до онога коме је упућен. Али тешко нам је да то кажемо човеку који деценијама хиљадама километара од Русије брише прашину са руских споменика.

Јекатерина Туришева

Руски културни резиме 2014.Одлазећа година је била веома бурна за руску културу.

Обележили су је олимпијски спектакли, сјајни филмови, велики јубилеји и импозантне представе руских уметника у свету. Међутим, политика је оставила своје неугодне трагове на многим важним догађајима у којима не би требало да је буде.

Церемонија отварања Зимске олимпијаде у СочијуНа свечаном отварању Зимских олимпијских игара 2014, одржаном 7. фебруара у Сочију, Русија је свету показала своје ново лице. Грандиозна представа „Снови о Русији“ била је спектакуларни шоу у коме је коришћено више специјалних високотехнолошких ефеката него на било којој церемонији отварања олимпијаде до сада. „Снови о Русији“ су прича о кључним моментима руске историје и културе (укључујући и совјетску) и о легендарним личностима Русије. Сцене које приказују древну Русију прате „Половецке игре“ Александра Бородина и музика из балета Игора Стравинског „Посвећење пролећа“. „Златни“ 19. век дочаран је мотивима из Толстојевог романа „Рат и мир“. Сликовито и уз мноштво специјалних ефеката приказано је рађање руске авангарде и конструктивизма, а затим и совјетско и савремено доба. Химна олимпијске репрезентације Русије била је песма „Нас нико не може стићи“ („Нас не догонят“) популарне руске групе „Тату“, која је била светски хит.

„Левијатан” Андреја ЗвјагинцеваОво је најуспешнији руски филм у 2014. На Канском фестивалу „Левијатан“ је добио награду за најбољи сценарио, а номинован је и за „Златни глобус”. Поред тога, најновији филм познатог режисера Андреја Звјагинцева биће овогодишњи руски кандидат за „Оскара“.

Звјагинцев своје филмове прави по узору на Андреја Тарковског, родоначелника руског артхауса у коме се радња одвија лагано уз много озбиљности и размишљања. Парадокс „Левијатана“ је у томе што је овај филм озбиљна социјална драма пуна алузија на Библију и уједно комедија у којој режисер на сатиричан начин анализира живот у руској провинцији.

Злато Скита још није враћено у РусијуУ време присаједињења Крима Русији у Амстердаму је била изложена колекција древних златних скулптура, накита

d c fe

www.ruskarec.ru

и других предмета Скита, укупно 500 експоната који се чувају у кримским музејима. Због политичког конфликта који је избио у Украјини холандски кустоси су у дилеми да ли да златну колекцију врате Украјинцима са којима су ову изложбу организовали, или музејима на Криму.

До сада је мали број експоната послат у Кијев, а холандске власти из месеца у месец одлажу коначну одлуку о даљој судбини већег дела колекције. Запослени у кримским музејима су суду у Амстердаму у новембру поднели тужбу у којој захтевају да колекција скитског злата буде враћена на Крим. Уколико амстердамски суд не донесе пресуду у њихову корист, са истим захтевом ће се обратити УНЕСКО-у. Резултат овог спора је крајње неизвестан јер до сада оваквих случајева није било.

Два и по века „Ермитажа“У Русији је 7. децембра 2014. обележена 250-годишњица оснивања најпознатијег музеја у земљи, Државног музеја „Ермитаж“ у Санкт Петербургу. Цела 2014. била је посвећена овом великом јубилеју. Током лета и јесени у изложбеним салама „Ермитажа“ одржан је један од најзначајнијих ликовних догађаја ове године: десети европски бијенале савремене уметности „Манифеста 2014“. У новембру је на сцени музејског позоришта приређен бал „Оживеле слике“ на коме су глумци, певачи и солисти балета, у пригодним костимима, публици представили ликове са познатих слика.

Извор: kinopoisk.ru.

e 15 f

„Ермитаж“ је посебно свечано обележио дан свог оснивања, 7. децембар. Тога дана је на Дворском тргу у Санкт Петербургу приказан грандиозни ласерски шоу посвећен историји музеја у контексту историје Петербурга и целе Русије. „Ермитаж“ је добио и прикладан рођендански поклон: корисници највећег светског туристичког портала „TripAdvisor“ су га прогласили најбољим европским музејем.

Међународни пројекат Ханса Улриха Обриста „do it“ стигао у МосквуТоком лета 2014. у Музеју савремене уметности „Гаража“ и у другим музејима и галеријама у Москви одржан је низ интересантних изложби у оквиру познатог међународног пројекта „do it“ који је куратор Ханс Улрих Обрист покренуо 1993. Пројекат је од тада обишао цео свет. Суштина пројекта је у успостављању нове узајамне везе између ликовног уметника и посматрача. Уметничко дело настаје креативношћу два аутора од којих један даје инструкције за настанак уметничког дела, а други те инструкције материјализује у арт простору.

За време одржавања „do it Moscow“ на тако необичан интерактиван начин уметничка дела су стварали бројни ликовни уметници, међу којима и познати руски сликари Олег Кулик, Андреј Монастирски и Анатолиј Осмоловски. Интересантно је напоменути да су у овом перформансу могли да учествују и посетиоци изложби. „Do it Moscow“ је највећа изложба која је до сада одржана у оквиру овог пројекта.

100-годишњица Великог ратаПрви светски рат је био велики удар за Русију, пре свега зато што је поднела огромне људске жртве и имала највише погинулих од свих земаља које су у њему учествовале. Рат је подстакао ескалацију незадовољства руског сељаштва и радничке класе које је дуго тињало. Уследила је Револуција 1917.

Совјетска власт је Први светски рат називала „империјалистичким“ и систематски је брисала сећање на њега. Ове године у Русији се свечано обележава 100-годишњица Великог рата како би се обновило сећање на ту велику трагедију у историји земље. У августу је у близини Санкт Петербурга отворен Музеј Великог рата у коме су изложени раритетни експонати: мундири, одликовања, оружје, документи и личне ствари војника и официра. У „Руском музеју“ у Санкт Петербургу је одржана изложба слика на којима су приказана потресна ратна сведочанства. У Москви је поводом 100-годишњице Првог светског рата отворена велика интерактивна изложба у музеју „Мултимедија Арт“.

www.ruskarec.ru

Церемонија отварања Зимске олимпијаде у Сочијуизвор: РИА „Новости“

e 16 f

Година културне размене Русије и Велике Британије2014. је проглашена за годину културне размене Русије и Велике Британије. Министри спољних послова двеју земаља су у марту 2013. потписали споразум о години културне размене.

У пролеће 2014. одржавање планираних културних манифестација је доведено у питање због сукоба у Украјини, али су најважнији пројекти у оквиру културне размене двеју земаља ипак реализовани. Одржана је веома интересантна изложба под називом „Дизајн 007: 50 година стила Џејмса Бонда“ и ретроспектива слика Казимира Маљевича у „Tate Modern“ у Лондону. Лондонска публика је могла да види најбоље балете Театра „Мариински“, а у Москви је гостовало знаменито Шекспирово позориште „Глоб“. Година културне размене са Великом Британијом у Русији ће бити завршена 8. марта 2015. до када ће трајати изложба „Френсис Бекон и наслеђе прошлости“, која је у току у „Ермитажу“.

Нови руски филм све популарнији у светуОдлазећа 2014. је била врло успешна за младе руске режисере: Оксана Бичкова је за филм „Још једна година“ добила једну од главних награда на филмском фестивалу у Ротердаму. Средином године у западној штампи су се појавиле веома позитивне критике о филму Александра Кота „Проба” у коме нема ни једне једине речи. Ове јесени филм је добио главну награду на

најважнијих догађаја у руској науци и технологији током 2014.8

Од програмираних наночестица до угинулих гекона-љубавника у космосу, од открића нових опасних астероида до покушаја клонирања мамута... Година која је на измаку обиловала је научно-техничким догађајима. „Руска реч“ је изабрала осам

најупечатљивијих догађаја у руској науци и технологији у години на измаку.

Још један корак ка биороботимаОве године су научници први пут успели да програмирају наночестице, тј. да учине корак ближе стварању принципијелно новог фармацеутског агенса. Сада наночестице могу преносити лекове до ћелија на основу истовремене анализе неколико параметара. Помоћу новог метода свака нано или микрочестица може се претворити у минијатурни „биоробот“ који је способан да самостално доноси одлуке, као на пример одлуку о томе хоће ли успоставити интеракцију са ћелијом или не. Откриће припада 27-годишњем руском научнику Максиму Никитину. Он је радио 70 часова недељно, а на реагенсе је потрошио око 20 хиљада долара из породичног буџета, чак је и део експеримената вршио код куће.

„Јотафон 2“На светском тржишту 2014. се појавио први руски смартфон, који има два екрана. Реч је о „Јотафону 2“ („YotaPhone2“). Владислав Мартинов, шеф компаније „Yota Device“ која је произвела „Јотафон 2“, сматра да ће овај уређај трасирати „нови тренд на тржишту смартфона“. Компанија се нада да ће створити нову категорију уређаја и спремна је да за друге произвођаче лиценцира концепције смартфона који имају два екрана. Први модел смартфона „Јотафон“ није био много популаран на светском тржишту, а неки европски медији су се подсмевали називајући га „неугледна цигла“. Међутим, по Мартиновљевим речима, први „Јотафон“ је био само пробни модел за оне који желе мало да експериментишу са новом врстом уређаја, док је „Јотафон 2“ већ производ за масовну употребу.

Токијском филмском фестивалу. Млада руска режисерка, Ана Меликјан, која је ове године снимила филм „Звезда“, нашла се међу десет најперспективнијих светских режисера према процени часописа „Variety“. Од недавно се приказују филмови „Поправни разред” Ивана Твердовског и „Како се зовем” Нигине Сајфулајеве, који су проглашени за филмове године на фестивалима у Маракешу и Варшави.

Све ове филмове карактерише „лакоћа“ и усмерење ка гледаоцима у иностранству. На Данима руског филма који су у новембру одржани у Онфлеру (Француска) европска публика је имала прилике да види „нови талас“ руског филма. „Русија се мења на наше очи: то видимо и на филму кроз промену тема, типа јунака, и третираних проблема“, каже директор фестивала Франсуаза Шнерб, говорећи о фестивалском програму.

Свјатослав ИвановАлександра Гурјанова

d c fe

www.ruskarec.ru

Извор: kinopoisk.ru.

e 17 f

Геконски секс у космосуУ јулу ове године научници су послали у космос биосателит „Фотон-М4“ са пет гекона, са мувама, јајима лептира свилопреље, гљивама и семењем биљака. Главни циљ експеримента био је да се провери утицај микрогравитације на полни живот гекона. Међутим, мисија је имала трагичан крај. Сателит се вратио на Земљу у септембру са мртвим геконима. Руска академија наука није могла да установи узрок њихове смрти. Засада научници говоре да је у питању „непознати космички фактор“, можда вирус или бактерија. Хипотеза по којој су гекони угинули због ниске температуре није потврђена.

Јаков Синај добио је престижну Абелову наградуУ марту ове године руски математичар Јаков Синај, члан Руске академије наука и професор Универзитета у Принстону, постао је добитник Абелове награде, која је у области математике еквивалентна Нобеловој награди. Норвешка академија наука и књижевности оценила је да је овај научник „главни архитекта већине мостова који спајају свет детерминистичких (динамичких) система са светом вероватних (стохастичких) система“. У његова достигнућа убрајају се фундаментални радови на ергодичној теорији која проучава тенденцију динамичких система да пролазе кроз сва могућа стања у складу са одређеним законима, а такође у области статистичке механике која истражује понашање система састављених од веома великог броја честица, као што су молекули гаса.

Планктон на Међународној космичкој станициКрајем августа су руски космонаути Олег Артемјев и Александар Скворцов дошли до необичног открића. Пронашли су трагове морског планктона на површини Међународне космичке станице, тј. практично у отвореном космосу. Сада научници треба да реше питање безбедности људи који буду летели на Марс, с обзиром да микроорганизми и бактерије опстају у таквим условима. Ако су те бактерије могле да опстану и мутирају у отвореном космосу, онда се може догодити да ослабљени имунитет не заштити космонауте од инфекција у космосу.

Триазавирин против еболеУ руским апотекама ће се до краја 2014. појавити триазавирин, антивирусни препарат новог типа са новим механизмом деловања. Произвели су га научници Хемијско-технолошког института Уралског федералног универзитета. Препарат се ефикасно бори против великог броја вируса и инфекција, а може да се примењује и у лечењу еболе. Руски научници сматрају да триазавирин има све шансе да понови успех аспирина, који човечанство користи скоро 150 година.

Астероид 2014 UR-116Крајем октобра је руска мрежа робота-телескопа „Мастер“ открила новиастероид 2014 UR-116, који је потенцијално опасан по Земљу. Он је 20 пута већи од Чељабинског (Чебаркуљског) метеора, који је изгорео у Земљиној атмосфери у фебруару 2013. Космичко тело ће се кретати путањом која пролази близу Венере и Марса. Међутим, постоји вероватноћа да ће астероид скренути са путање у правцу наше планете.

Да ли ће се у Русији појавити мамути?акутији, која спада међу најсеверније регионе Русије, отворен је Међународни центар за колективно коришћење молекуларне палеонтологије у циљу проучавања ћелија праисторијских животиња у оквиру пројекта „Оживљавање мамута“. У Јакутији је пронађено 75% свих познатих у свету гробља мамута. Сваке године се појављују нови примерци залеђених животиња. Чим лабораторија буде у потпуности снабдевена неопходном генетичком опремом Руси намеравају да почну са радовима на издвајању ДНК и клонирању мамута.

Викторија Завјалова

www.ruskarec.ru

Фотографија из слободних извора.

Фотографија из слободних извора.

Извор: European Space Agency.

e 18 f

Неки нови клинци

Било је ту и крађе воћа, скидања капица са фелни и Мерцедесовог знака, оних групних игара кад се пењемо

на дрвеће и кријемо да би наш тим победио све док нас родитељи грабуљама не свуку са највише гране јер је дневник одавно прошао а страница са насловом „домаћи рад“ за сутрашњи школски дан је празна. Било је и удараца, не кажем да није, умело је добро да посвађа око тапкања са сличицама светског првенства, ПА И ДА СЕ ПРИПУЦА ОНИМ ПИШТОЉИМА НА МЕТКИЋЕ АКО ТРЕБА! И то је то. Сутра је нови дан, окупићемо се поново и вијати по насељу, висити преко ограда и терати најдебљег клинца да стане на гол јер нам не треба буре за купус у нападу.

Међутим, нисмо се боли ножевима, пљачкали и пребијали старце, забадали сатаре у бутине и псовали родитеље. Знао се неки ред. И није бре то само фраза као „ја сам старијима ишао по ово, по оно“ – то је бре било тако! Имали смо неки здрав „риспект“ према старијој екипи, у ствари можда више страхопоштовање. Е сад, кад растеш у таквој средини па на крају израстеш у, ајде да кажем, просечног човека, релативно здравог и правог, не залуташ у криминал и не одеш неком странпутицом, некако логика налаже да и ти очекујеш исто такво понашање од ових млађих генерација. Међутим – Хјустоне, имамо проблем, поприлично велик проблем, ма Хјустоне не можеш ти ту помоћи. Али ко може? И да ли може уопште? Компликовано је то јако, али ајде да узмемо неки редослед како би јединка требала да се социјализује.

Прво иде то неко кућно васпитање – што кажу људи „ОНО ШТО ВУЧЕШ ИЗ КУЋЕ“. Е сад, ако је ћале пола живота пијан, кева пије таблу антидепресива недељно, а ти живиш са непокретном бабом и сенилним дедом – тешко ће ту кућа моћи много да уради. Е онда ту наступа фамозна школа – то прво, основно и на крају крајева обавезно образовање. Ту већ појединци показују неке прве озбиљне знаке или

- ‘Ајде, јеси уз’о шибицу? - Јесам, чек... - ‘Ајде, бре, пожури, ухватиће нас! - Чекај стани само секунд... Е, ево га. - Јел звони? - Звони. - Беж’мо!

слабости или агресивности и управо ту, ако већ онај „кућни“ део посла није добро обављен, школа може да поправи ствар – ако је добра. Онда ту долазимо, опет, по ко зна који пут до ДРЖАВЕ, и образовања које би та држава требало да обезбеди, али да оно буде заправо квалитетно и уједно нека врста превенције за убудуће, а не обично млаћење празне сламе и шаблонски процес свих 8 година основне, па на крају и 4 године средње. Сведоци сте, ево, сви – само почетком ове године имали смо касапљење по Новом Саду, уношење којекаквих бомби у школе, пребијање бубрега и ломљење ребара професору у оном парку и да не наводим даље, било је доста инцидената. И ко су учиниоци свих тих кривичних дела? Малолетници, такорећи деца која имају од 10 до 300 пријава полицији. Наводно, „не може им се ништа“ јер немају кривичну одговорност. У реду, где је сад центар за социјални рад и зна ли свој посао? Шта је са млађим малолетницима који увелико дувају лепак по теренима и пуцају по насељима и то из доброг калибра?

Зато вас љубазно молим, активирајте се мало боље на овом пољу, реформишите те законе, узмите те хемијске оловке, папире, компјутере и посао у руке. Ако је та превенција заказала, нек бар та рехабилитација буде обављена како Бог заповеда. Изведите ту дечурлију (за коју још има наде) на прави пут. Ако баш нема, постоје установе и за то. Кажу "битно је лечити узрок, а не последицу", али ако још увек као држава нисмо спремни и довољно развијени за промене из корена, хајде бар да видимо да нешто радите по том питању онда кад се то једном деси, па да немамо баш вишеструке повратнике који немају ни личну карту. А ако то не урадите, остаћемо у овом лавиринту и зачараном кругу и онда будите спремни да у својим топлим канцеларијама и фотељама сачекате нови наслов у новинама о томе како је неки месар психопата убио недужно дете.

Милош Милаковић

e 19 f

„Човек који је јео смрт“

Да ли сам радио против судбине?

Реци ми.

Или је судбина радила против мене?

Исувише често се добрим људима дешавају лоше ствари. Бол и немоћ су давно постали саставни део човечности. Њен чинилац. Њен узрок.

Да ли је то до судбине? Или до човека? И може ли се то променити? А, ако може, ко ће ту промену начинити? Бог? Или ми?

Попје је био привид човека. Живео је и није живео. Дисао је, али ваздух није узимао. Док није дао живот.

Први живот поклања случајно.

А други, већ, са предумишљајем.

Зашто?

Шта је то што нас нагони да се супротстављамо судбини? Да ли је то чист револт, бунт због немоћи? Или нешто више? Можда, али само можда, неко потиснуто сазнање да је судбина, заправо, у нашим рукама? Не размишљајући о узроку својих поступака, Попје спасава људе које не познаје. Један живот дневно. Једна пресуда у устима.

Довољно да почне божанска игра.

С њим у главној улози.

Носи се, облачи и понаша другачије. Храни га његова новооткривена моћ. И људи то осећају. Прилазе му... А он бежи.

Измиче им из дохвата и ужива у самоћи. Постаје Недодирљиви.

Прикладно за једног Бога, зар не?

Али ни Богу нису увек одлуке лаке. Што је већа моћ, већа је и одговорност. Одговорност која нам долази у снове.

И не пушта нас.

Поп је је несигуран, неодлучан... Чији живот је вредан спаса?

Ко заслужује другу шансу?

Велики терет за једног човека, није ли?

Велики терет који нам није дат, зар не?

Можда, али само можда, и са разлогом...?

Наш мали Бог доноси велике одлуке. И проналази покриће за њих. Покриће у осуђениковој невиности... Покриће у његовом односу према СВЕТУ.

А не према малом Богу.

И када Попје то испусти из вида-стиже казна.

Право од Бога.

Јер Бог, био мали или велики, није себичан. Нити охол.

Бог не зна за ситничавост и гордост. Бог не зна за освету.

БОГ СПАСАВА.

Ми нисмо безгрешни. Упрљани смо овом земљом... Па, да ли можемо ми одлучивати о туђим животима? Можемо ли се играти Бога? А да не будемо кажњени за то?

Сви смо ми помало Попје, зар не? Сви ми волимо моћ, волимо да утичемо на људе око нас, волимо да мењамо туђе животе. Али, сви ми морамо и да запамтимо нешто веома важно, нешто веома битно...

Бог Богу не опрашта.

Он га носи у заборав

Миљана Биговић

e 20 f

Спор

т не

кад

и да

нас

Kој

а је

цен

а?Данас се у спорт улаже све више новца. Спонзорства

и уговори мере се милионима. Способност неког спортисте да постане шампион, постигне одређен број поена, голова, плаћена милионима, реална је онолико колико неко сматра да то што он ради у том моменту толико вреди. Тај износ ће расти и бити већи све док постоји профит. Више се размишља о оствареном профиту него о постигнутим резултатима. Једини начин на који се помиње прошла сезона јесте циљ за нову сезону – бити бољи у односу на прошлу да би и профит био већи! Из тог угла гледано сва средства помоћу којих ће се постићи тај жељени резултат и профит биће оправдана. Али, да ли је то у ствари тако?

Каријера професионалног спортисте траје у просеку између десет и петнаест година. На пут ка успеху крену врло рано, углавном са четрнаест година. Дани су испуњени јаким тренингом са жељом за сталним напретком. У том периоду устају и лежу са једним циљем – да једног дана буду најбољи. Слободног времена немају пуно, па запостављају школовање и друге активности. За време док се баве спортом они стекну одређену зараду. Она им помаже да наставе живот после спорта и да обезбеде животну егзистенцију породици. Некада је основни покретач за бављење спортом био мото “У здравом телу здрав дух”. Колико имају и колико ће зарадити новца није им било толико битно. Излазак пред навијаче који ти аплаудирају и изговорају твоје име, слушање националне химне на победничком постољу, репрезентовање своје земље, клуба, бити јунак деце и разлог због којег почну се баве спортом. То је многим спортистима било највредније што су могли да остваре у каријери. За њих је то било непроцењиво. Сваки тежак тренинг и сва одрицања добила би свој смисао. Међутим, данас због све већег новца у спорту, жеља да се постане најбољи и осећај испуњености у оном чиме се баве полако нестаје. Спорт пружа могућност човеку из маргиналне средине да промени живот на боље. Због великог новца који зараде појединци, деца су често изложена великом притиску родитеља. Годишње зараде појединих спортиста попут Роналда и Мејведера мере се десетинама милиона евра или долара. Ти огромни износи често су разлог због којег родитељи рано одводе децу да се баве спортом. У жељи за огромном зарадом и бољим животом, родитељи често терају децу да озбиљно и напорно тренирају, очекујући од њих само успехе, обично нереалне. Да не би разочарали своје родитеље, који због њиховог бављења спортом финансијски задужују, деца тренирају више и напорније. Љубав према неком спорту која их покренула да се баве, постаје тешка обавеза. Да би дошли до врха често користе и недозвољена средства која оставе траг на њихово здравље, а последице се виде касније. Већина њих и поред огромне жеље и напорног рада не успеју, због велике конкуренције и повреда. Многе успешне спортисте тешка повреда натерала је да прекину успешну каријеру.Онај новац који су мислили да ће зарадити сада презиру. Љубав и лепота која је некада красила спорт данас полако нестаје и постаје уносан посао и модерно гладијаторство у којем неки успеју, а неки пропадну покушавајући.

Поставља се питање: да ли је вредно тога?

Никола Дурутовић

e 21 f

e 22 f

Стазом је прошао човек у црној кожној јакни, који је разговарао телефоном. А онда се вратио назад, истом стазом. Скренуо на другу стазу, али и том стазом се вратио поново на почетак, па је почео да се врти у круг. Завршио је разговор, и стао збуњен,

неколико тренутака гледајући на коју страну треба да крене. Кренуо је тамо где је први пут пошао. Једва се мимоишао са једним мушкарцем, који се раширио по целој стази.

Тај је ходао жустрим, одлучним кораком, прав, готово војнички. Његов ход одавао је његову надменост, и жељу да покорава – а не достојанство, пошто никада и није служио војску. Журио је опет, вероватно, на састанак са неком студенткињом, витком, дотераном, амбициозном.

У сусрет му је долазила једна старија госпођа. Стала је на сред стазе, и загледала се у огледалце поправљајући шминку. Покушавала је да дочара какву ватру још има у себи. Желела је да је мушкарац, с којим је ишла на састанак, види као жену. Баш као жену која је стала да се поздрави са њом.

Била је то згодна, негована и беспрекорно одевена средовечна жена. Права новосадска госпођа. Управо иде од фризера, као и сваког уторка. Устала је пре зоре, да би се спремила за састанак, на ком не сме да буде у сенци младе сараднице. Не још, не док се она пита.

Све то посматра једна студенткиња кроз прозор читаонице, и пита се кад ће више да дипломира. Да ли да оде на консултације код професора? Решила је – удаће се, колико већ сутра! – Можда ће баш данас да наиђе неко на ходнику, или испред факултета, или у кафићу... Да, биће тамо! Излази из читаонице. Кренула је стазом свакодневнице. Учиће после кафе и једне цигарете, две...

Бранислав Чурчов

НА СТАЗИ СВАКОДНЕВНИЦЕ

e 23 f

Давали су ти имена разна,помало тужна, помало празна.Давали су ти имена силна,понекад громка, понекад умилна.Давали су ти имена многа,некад од Ђавола, некад од Бога.Давали су ти имена клета,нека бајна, нека проклета.Давали би ти имена сетна,некад апстрактна, некад конкретна.Имала си имена бројна,некад одбојна, некад опојна.Много си имена добила, драга,била то тешка, била то блага.Много имена беше о теби,ал' које је право, то знао не бих.Безброј имена било је тада.Ни пола се не бих сетио сада.Милион имена беше о теби.Ниједно за право признао не бих.Свако је бар једно ти дао,а ја сам скривено поглед ти крао.И сада, ево, пред вратима Раја,схватих да име не сазнах до краја.

Сава Калезић

РЕЦИ МИ, КАКО СЕ ЗОВЕШ

e 24 f

ИМПРЕСУМ

ПРАВНИКЛист студената Правног факултета у Новом Саду

Уредник листаМилан Милутин

Уредник бројаМилош Галић

РедакцијаМилош Алексић,Никола Дурутовић, Јован Жугић, Милош Галић, Тамара Добричанин, Александар Мандић, Бранислав Чурчов, Александра Шумић,

Зорица Марић, Сава Калезић, Симеона Мања, Денис Шербечић, Соња Стојанов, Марко Кажић,

Ђорђије Андрић

Конкурс за нове чланове редакцијеПријаве са основним подацима слати на

pravnik@pf.uns.ac.rs

ИздавачСавез студената Правног факултета

Контакт редакцијеПравни факултет у Новом Саду

Трг Доситеја Обрадовића 121000 Нови Сад

телефон: 021.485.3103e-mail: pravnik@pf.uns.ac.rs

ДизајнMAD Soulkitchen

Штампаштампарија Футура, Петроварадин

Тираж500

Лист излази семестрално и дели се бесплатно

CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 378.12(497.113), ПРАВНИК: лист студената Правног факултета у Новом Саду/главни и одговорни уредник Милан Милутин. – Год. 1 (1975) -.- Нови Сад: Правни Факултет, 1975-.- Ис лутр.; 30cm Прекиди у излажењу. ISSN 1452-0265 COBISS.SR-ID 19467010

Судоку