БАШтИНА, Приштина – Лепосавић, св. 27, 2009.

УДК 821.163.41.08-3 Божовић Г. 81’373.7 : 82

Јасмина ВУЧеТИћ

ФРАзеолошКи ПоДтеКСт КАо ПолАзиште зА РеКонСтРуКциЈу ЈеДноГ минулоГ

СветА*

Апстракт: Једна од најстаријих лингвистичких недоумица тиче се односа језика и мишљења – да ли језик одређује наш поглед на свет, или наше виђење стварности одређује структуру и богатство језика? Како год било, они су у спрези, а језик, осим што подлеже иновацијама, представља у исто време и верног чувара традиције. Полазећи од те чињенице, у раду покушавам да, истражујући фразеолошки слој присутан у збирци прича и путописа Мој Колашин Григорија Божовића, реконструишем минули свет Старог Колашина, његове моралне и духовне вредности.

Кључне речи: Григорије Божовић, збирка прича и путописа Мој Ко-лашин, фразеологија, фразеологизми.

Ја видим да наша традиција није рекла своју последњу реч, и да она преко нас, као поколења за трошак, треба да у новим поколењима избаци не само велике узмахе, него и велике књижевнике. Баш стога ја рачунам да је и мој скромни рад само припрема за друге, нове. [...] Надничарин сам, добровољни, за велике нове који ће свакако доћи.1

Григорије Божовић

Поникао на територији Старе Србије, у селу Придворица, сме-штеног на левој обали Ибра у Радичпољској долини у Старом Ко-

* Рад је написан у оквиру пројекта Духовне појаве и стваралаштво српског народа на Косову и Метохији од XV до XX века (бр. 148020), који је одобрило и финансира Министарство науке Републике Србије.

1 Бранимир Ћосић, Десет писаца – десет разговора, Народна библиотека, Бор, 2002, стр. 103.

46 Јасмина Вучетић

лашину, Григорије Божовић је, ако не висином уметничког домета књижевног корпуса који нам је оставио у аманет, а оно истанчаним запажањем, вештим оком посматрача, ухом слушача и стрпљивом руком аргатског радника, како је сâм себе у више наврата називао, задужио Колашин и Колашинце. И као уметник и као човек, у сво-ме бурно проживљеном и трагично окончаном животном веку, био је и оспораван и хваљен, величан и жигосан. оно што је, међутим, мањкавост потоњих генерација које ће након њега доћи, а у које је он непоколебљиво веровао, јесте чињеница да је његово дело, још увек, помало скрајнуто и без јасно утврђеног места у историјском контексту српске књижевности.2 Стасавајући крај оца протојереја и колашинског кнеза, „на крајњој тачки динарског типа према Југу“,3 уз звуке гусала, у кући, која је још од његовог детињства представљала „зборно место Колашинаца“4, Григорије Божовић је свакодневно долазио у додир са богатом баштином усмене ли-тературе и народне традиције, којима је остао привржен и након вишегодишњег школовања у Москви, где се упознао са ондашњим актуелним европским књижевним токовима и капиталним делима руске, скандинавске и француске књижевности. „Ви видите да сам поред тога сав за традицију и у традицији. Не волим литературу невезану за народ и крај, иако су толико пута други литерарни мо-тиви узбуњивали моју душу“ – повериће се у интервјуу датом Бра-нимиру Ћосићу.5 И заиста, драгоценост његовог дела огледа се у томе што је у њему сабрано сећање на једно минуло доба и аутен-тичан свет Старе Србије који пред нашим очима оживи кад год се машимо Божовићевих прича или путописа. У њима су, као у каквом лексикону, описани обреди и обичаји, свакодневни живот људи, морални кодекси и верска одређења, карактеристике поднебља и лепоте пејзажа, легенде о настанку имена појединих места... „Због

2 „Кад се резимира све што су књижевни аналитичари досад изрекли, било о Божовићевој стваралачкој филозофији, било о Божовићевом књижевном делу у које је фундаменталне идеје те филозофије уградио, сам по себи искристалисаће се закључак да је то мозаик конвергентних и дивергентних оцена и судова, подједнако условљених идејно-естетским стајалиштима аналитичара и идејно--политичким контекстима друштва који су аналитичаре окруживали, и да је у том некохерентном мозаику највећа белина то што је Божовићево књижевно дело остало неситуирано како у историји српског реализма, тако у развојном луку српске прозе“. (Миленко Јевтовић, Личност и књижевно дело Григорија Божовића, „Стари Колашин“ – „Нови свет“ – Институт за српску културу, Зубин Поток – Приштина, 1996, стр. 181).

3 Видети напомену бр. 1, стр. 100.4 Исто, стр. 101.5 Исто, стр. 102.

Фразеолошки подтекст као полазиште за реконструкцију 47

тога су Божовићеве колашинске приче и литература и историја, и јуначка епика и етнографија, и топономастика и географија. Многе његове приче представљају праве историјско-етнографске скице, чинећи у збиру прави исечак историје Колашина“.6 оно, међутим, што тим причама и путописима даје особиту звучност и драж јесте језик којим су писани, коме је Божовић поклањао нарочиту пажњу. На трагу Вука Караџића, који је језички идентитет сматрао предусловом за идентитет нације која њиме вербално саобраћа, и Божовић попут каквог лексикографа пасионирано бележи лек-сику и фразеологију свога доба и краја, као и ону похрањену и издвојену „из већ скоро заумног језика“7, јер верује „да само так-вим путем, и чувајући та начела, наша књижевност може ући у светску, са великом и новом речју“.8 Саветујући младе писце „да се старају да упознају народ и земљу и, опет понављам, да пишу лепше српски“9, Божовић им властитим примером показује како се то чини. Делом свесно и хотећи, а делом несвесно, као последица порива да се нешто од одлика света у коме је живео отргне од забо-рава, Божовић стрпљиво и надахнуто пописује лексички и фразео-лошки „инвентар“ тога света. његов језик је богат и сочан, било да користи „јужни“, било „источни“ дијалекат, а фразеолошки фонд је у тој мери садржајан и разноврстан, како када је конструкција фразема у питању, тако и када се посматра његова семантика. Уколико фразеологију посматрамо у најширем могућем значењу, те под овај термин подведемо и благослове, клетве, здравице, по-словице и друге краће језичке форме, можемо слободно рећи да је дело Григорија Божовића права ризница овог народног блага. Моје истраживање је овај пут спроведено на одабраном корпусу прича и путописа који су обухваћени књигом Мој Колашин10, а по-бележених примера је толико, да би од њих требало и вредело на-чинити мањи речник. Проблем са којим сам се сусретала тицао се повремене недоумице да ли да одређену језичку конструкцију увр-стим у фразеологизам, јер је пре тога нисам сретала, те не могу са сигурношћу тврдити у коликој је мери у Божовићево време функ-

6 Драгиша Бојовић, Колашин Григорија Божовића. Видети у: Григорије Божовић, Мој Колашин, Стари Колашин, Зубин Поток, 2005, стр. 274.

7 Јордан Ристић, Путописна проза Григорија Божовића, „Нови свет“ – „октоих“, Приштина – Подгорица, 1994, стр. 101.

8 Видети напомену бр. 1, стр. 102.9 Исто, стр. 106.10 Григорије Божовић, Мој Колашин (приче и путописи из Старог Колаши-

на). Изабрао, приредио и поговор написао др Драгиша Бојовић. Стари Колашин, Зубин Поток, 2005.

48 Јасмина Вучетић

ционисала као чврста језичка формула разумљива представницима његове језичке заједнице, а колико је последица његове инвентив-ности и стваралачког надахнућа. Сâми по себи кондензовани чува-ри народне луцидности и система вредности, фразеологизми могу да послуже као полазиште за реконструкцију живота тога света, нарочито ако су локалног карактера и издвојени из дела, попут збирке Мој Колашин Григорија Божовића.

Елементи фолклорног и етнографског, који у великој мери красе поменуту збирку прича и путописа, оставили су свој штам-биљ и у фразеолошком фонду у њима присутном. Чак и летими-чан поглед на издвојене и по азбучном реду сортиране фразео-логизме пружа нам увид у опште тенденције које су у то време владале међу Колашинцима, у неписано, обичајно право, прави-ла понашања и кодексе друштвеног и племенског уређења, ри-туале и обреде и вербалне формулативне изразе везане за њих. Уколико бисмо покушали да их разврстамо по групама вођени значењским критеријумом, односно заједничким мотивом или коренском речју која им је у основи, добили бисмо пет великих скупина које се односе на следеће незаобилазне аспекте живота житеља Колашина:

1. Мотив крви и крвна освета 2. Дом, кућа, породица, огњиште3. Чојство, образ, част, морални кодекси4. Вера, религија5. теофанија

1. Фразеологизми који се односе на мотив крви и древни племенски обичај крвне освете

Крв није само текућина без које нам нема живота у мате ри-јалном, физичком облику; она је она супстанца у којој су похрањена сећања на наше претке, чувар нашег идентитета, стожер који нам даје оријентир у времену и простору и пропусница за улазак у одређену друштвену заједницу. Због свега овог, припадност одре-ђеној друштвеној групацији која је била у крвном сродству носи-ла је собом извесне привилегије, али је и обавезивала. обавеза се, између осталог, тицала древног, обичајног права, присутног у племенски уређеним друштвеним системима који су постојали пре настанка модерних држава и стабилно уређених правосудних система.11 она је подразумевала да се насилни губитак живота при-

11 У географском смислу нама блиска поднебља на којима је крвна освета

Фразеолошки подтекст као полазиште за реконструкцију 49

падника одређеног братства или племена мора надокнадити крвљу крвника или неког његовог сродника по крви. „Сваки појединац, свака заједница има право на освету. око за око, зуб за зуб – то је из Хамурабијевог закона. Преко талмуда, Старог завета до Римског права постоји принцип талиона. Суштина талиона је да се успо-стави одређено правило, дакле није реч о одмазди него о одмереној освети, правило реципроцитета успоставља принцип природне правде. то је један од законских регулатива којим се успоставља рационалитет када емоције, због повреде појединца, односно ко-лектива прете да пређу у ирационалност. Јер, принцип освете под-разумева и осветољубивост, распламсавање страсти, и кад се дође до тога, губи се свака мера. Зато је принцип одмереног узвраћања постојао као основно начело освете“.12 обиље фразеологизама који се тичу древног обичаја крвне освете у Мом Колашину Григорија Божовића потврђују да је овај начин успостављања земаљске прав-де био живо присутан међу житељима тога краја у време када су приче и путописи настајали. Племе или братство чији би члан био виновник смрти члана иног братства или племена, било би овом

забележена и у другој половини двадесетог века су Косово, Албанија, Црна Гора и Сицилија. Према тврдњи др Ђорђа Игњатовића, професора криминологије на Правном факултету у Београду, италијанска антрополошка школа тумачи крвну освету географским и антрополошким чиниоцима. „они су се пре свега осврта-ли на медитерански појас, подручје Сардиније и Сицилије, али и наше балкан-ске просторе. Реч је о пасивним, брдовитим пределима, економски заосталим. такође, ту је и специфичан тип личности. од средине 20. века јавља се идеја да је реч о друштвеном утицају, утицају поткултуре, заправо. А то значи да је сре-дина у којој се живи та која подстиче на такав начин понашања“. (Цитат преузет из текста Зоре Латиновић Ко се не освети, тај се не посвети, објављеног у ча-сопису „НИН“, 05. 10. 2005, бр. 2858). Према тврдњи аналитичара, крвна освета је постепено јењавала у време комунизма, да би у последњој деценији 20. века, а особито након НАто бомбардовања и повлачења српских снага, у недостатку правно организованог државног система, поново ескалирала.

12 Етнолог Бојан Јовановић, научни сарадник Балканолошког института САНУ. Цитат је преузет из текста Зоре Латиновић Ко се не освети, тај се не по-свети, објављеног у часопису „НИН“, 05. 10. 2005, бр. 2858. ови принципи су у древна времена регулисани племенским канонима, односно обичајним правом. У албанском патријархалном друштву донедавно (а врло је могуће чак и данас) на снази је био Канон Леке Дукађинија, зборник средњовековних племенских закона. Канон је први пут на тадашњем српскохрватском језику објављен под насловом Канон Леке Дукађинија, сакупио и кодифицирао Штјефен Констан-тин Дечови. Пријевод, предговор и објашњења проф. др Халит трнавци, Ствар-ност, Загреб, 1986. Пре тога је Канон објављен на албанском језику 1933. и на италијанском 1941. године. Недавно је у северној Албанији успостављен „Нови кодекс части“, који су усвојили представници најутицајнијих албанских породи-ца, а по коме би требало да се искорени овај стари обичај.

50 Јасмина Вучетић

дужно крв, односно, било би одговорно за крв или би отишло у крв. У прво време, у складу са племенским канонима и обичајним правом, освета је обавезивала све мушке припаднике братства или племена, изузимајући децу (било мушку, било женску) и жене. Мушкарци из племена које је било дужно крв крили су се унутар зидина имања, док су жене преузимале послове око чувања стоке, радова у пољу и набавке хране. У згодан час, чланови братства које је имало право на освету ударили би на крвника, у жељи да освете крв пострадалог. У срећнијим случајевима дешавало се да посредством виђених и умних људи из истога краја, задруга по-страдалог буде умољена да поклони његову крв,13 односно, да по-клони рану и крв. такав чин би био праћен речима помирења, као у следећем примеру: нека је коме проста крв. Уколико би вино-вник злочина остао непознат, пропала би крв пострадалог.

осим тога, топос крви употребљаван је и у случајевима када се желела нагласити сличност међу људима који су у крвном срод-ству. Признали ми то или не, ми смо у непрекидном дослуху са на-шим прецима, од којих смо можда физички раздвојени, али постоји нешто што премеђава ту одељеност, што су нам оставили у аманет – иста крв. о томе сведоче следећи фразеологизми: бити чија крв, проговорила је кроз кога чија крв, и гријех и крв кроз кољена проговарају.14 она је одговорна за темперамент и за емоционалне успоне и падове (бити вреле крви/имати врелу крв, узбуркала се чија крв, крвавити очима, крваво је коме на души); она је виновник сукоба и злочина (залити чији праг крвљу, љуто се крвити, проливати/пролити крв); и, на концу, она се као носилац кода који повезује нараштаје, често и куне: крв вас попила!

2. Фразеологизми везани за дом, кућу, породицу, огњиште

Много више него данас, када је породица, та матична ћелија друштва доведена у питање, у стара, мада не тако давна, време-на, у оним друштвеним системима који су организовани у веће заједнице које обједињује иста крв, припадност породици била је

13 Крвна освета би у неким случајевима бивала окончана материјалним обештећењем породице која је имала право на крв. Више података о овој теми заинтересовани могу наћи у Канону Леке Дукађинија (видети претход-ну фусноту), потом код Илије М. Јелића, Крвна освета и умир у Црној Гори и северној Албанији, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1926, те код Вука Стефановића Караџића, етнографски списи, Просвета, Београд, 1972, и др.

14 Мотив прародитељског греха стар је и јавља се у различитим културама.

Фразеолошки подтекст као полазиште за реконструкцију 51

од суштинске важности. Чланови исте заједнице окупљали су се око кућног огњишта, које представља „симбол заједничког живо-та, дома, везе мушкарца и жене, љубави, те споја ватре и њезина стјецишта. Као соларно средиште које топлином и свјетлошћу зближује бића, а и мјесто гдје се припрема храна, огњиште је сре-диште живота, живота који се пружа, подржава и шири. У свим се друштвима огњиште штује; постало је светиштем с којега се призива заштита Бога, гдје се слави његов култ и гдје се чувају свете слике или кипићи. [...] обитељско огњиште има улогу сре-дишта или пупка свијета у бројним предајама. Стога често постаје и жртвеник [...]“15 Породично огњиште налази се у кући, која је „симбол егзистенцијалног средишта за људе који са номад-ског начина живота прелазе на седелачки. Углавном се гради по космичким правилима за оријентацију, уз чију помоћ се одређује место на коме ће се кућа налазити (као при одређивању места на коме се подиже град)“.16 У Rječniku simbola17 наводи се да је кућа „као град, као храм [...] у средишту свијета, она је слика универ-зума. [...] Кућа је такођер и женски симбол уточишта, мајке, за-штите, мајчиних груди“. Породица се окупља у кући, око домаћег огњишта, те су ова три појма, као и неки, у свести модерног човека помало архаични појмови, попут слемена18, колена19, лозе, пâса20, појаса21, били чест предмет похвале или покуде, благослова или клетве. они су представљали највише вредности у животима Ко-лашинаца, те се завидан број фразеологизама односи на њих: бити

15 J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rječnik simbola (mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi), Nakladni zavod MH, Zagreb, 1983, str. 449.

16 Ханс Бидерман, Речник симбола, Плато, Београд, 2004, стр. 187–188.17 Видети напомену бр. 15, стр. 328–329.18 слеме јек. сљеме –ена с. 1. в. фиг. кров, кућа. (Речник српскога језика,

Матица српска, Нови Сад, 2007, стр. 1238).19 колено јек. кољено с. 4. а. људи који живе у једном временском периоду,

поколење, генерација, нараштај: два људска колена. б. сродник који с другима чини исти степен сродства, један наследни ред: рођаци из другог колена. 5. а. породица, породична лоза, род; генеалошко потомство. б. порекло; друштвени положај с обзиром на порекло: господскога колена, краљевскога колена. в. по-томак, изданак породичне лозе: јуначко ~, витешко ~ (Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007, стр. 553).

20 пâс м. 2. а. рођаци једног степена сродства у односу на заједничког пре-тка, колено. б. људи истог или блиског узраста или доба живота који живе у исто време, нараштај. (Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007, стр. 915).

21 појас (мн. појасеви и појаси) (уп. пâс) 5. фиг. рођаци, сродници истог ступња сродства с обзиром на заједничког претка, колено, покољење. (Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007, стр. 958).

52 Јасмина Вучетић

виђен домаћин, бити домаћин на гласу, бити танак од имања, бранити (свој) праг, глава куће, гласита кућа, да је просто и хвала домаћину!, да се прича појас по појасу, домаћинска кућа, живјела ти лоза и кољено до вијека!, кобити огњиште, кобити праг, кобити слеме, кобити (чију) кућу, кућити кућу, мајчина ти млијека, не мијењати прага; од зла рода да није порода, од зла дела нек' није колена...; осрамотити чије шљеме, остати без крова (над главом), пâс појасу прича, погазити очево име, под једним шљеменом остати, појас по појасу, по слемену је ударио најстрашнији гром, први домаћин, прећи чији праг, причати појас по појасу, проклето јој име, проломило се коме слеме над главом, пусто им име остало, родни праг, скућити кућу, удари-ти коме угарак у стреху, ужлебити слеме, царско колено, црно је коме име, чељаде од куће и образа.22

3. Фразеологизми у чијем су семантичком средишту идеје чојства, образа, части и морални кодекси

Готово све старе културе и цивилизације су у својим мит-ским предањима испреле причу о великим периодима у историји космоса који су се разликовали по околностима које су их краси-ле, квалитету и одликама људског духа, човековим склоностима, тежњама и приоритетима. Било да смо присталице и поштоваоци старог грчког наслеђа, било ведске културе, сложићемо се у једном – ми живимо у гвозденом добу, односно кали југи, добу мрака, про-стоте и незнања, времену изопачених вредности које карактери-ше потпуно укидање свих моралних норми. Иако је сâм по себи овај наш, људски, земаљски морал у многим својим аспектима измишљена, договором утврђена категорија која се разликује од заједнице до заједнице, постоје неки облици понашања који бивају санкционисани, односно поздрављани без обзира на вероисповест, боју коже, време и место. Сведоци смо, нажалост, да се и те нор-ме, без страха од могућих последица све више данас крше, било да је у питању појединац, било друштвена групација или читава заједница. Међутим, не тако давно, чини се да су људи много више држали до образа, части и изговорене речи него што то чине да-нас. отуда, чини се, фразеологизми са овом тематиком готово да доминирају поменутим Божовићевим делом. Наводим их по азбуч-ном реду: ако ти је до гласа и образа23, бити старога кова, бити

22 Фразеологизме наводим по азбучном реду. 23 Могућа етимологија појма 'образ' у фразеологизмима који су у вези са

Фразеолошки подтекст као полазиште за реконструкцију 53

човек, бранити (свој) образ, виђен човек, вратити образе низ ријеку, грешити/гријешити душу, гријех и крв кроз кољена проговарају, гријех на нас и нашу ђецу, да ми се нађе за душу и образ, дати бесу, дати коме веру, дати коме реч, дати ријеч, делити правду, добар као добар дан, душе ти!, ђе вам је образ и памет!, и вјера и беса, имати бијели образ, имати/дати тврду бесу, имати кога/шта на души, имати образ, имати образ на својем мјесту, искривила се коме душа, имати/показати тврдо срце, имати срца, кршити бесу, куда ће ти душа?!, куд би ми/нам образ, на гласу (нпр. момак, човек, јунак), немати срца, ни ибар га не може опрати, обијелити образ, огр(иј)ешити душу, огријешити се о кога, од зла рода да није порода, од зла дела нек није колена..., окаљати коме/чији образ, осрамотити чије шљеме, оставити ријеч, отићи по злу гласу, пасји син, пљунути на нечије сиједе власи, пљунути на нечије сиједе косе, погази-ти очево име, погазити нечији закон, покајати грех, по образу је кога блато ошинуло, прав као светац, први човек/први људи, преврнути кожух, предати коме шта у завјет, преко обичаја учинити шта, продати душу, проказати коме бесу, светао ти об-раз!, спасити чији образ, срамотити/осрамотити образ, тако ти душе, ударити образом у блато, узети бесу, узети кога на душу, узети коме образ, црно је коме име, црн ти образ био!, чељаде од куће и образа, чувати свој образ.

4. Фразеологизми који се односе на веру и религију

Уколико се пажљивије позабавимо фразеологизмима наведе-ним у претходном и оним који ће се наћи у овом пољу, видећемо да се значењски преплићу и укрштају и да многи од њих припадају и овде и онде. то је стога што је морал у тесној вези са вером и религијом. одиста, може ли човек који ни од кога и ни од чега не стрепи да постави себи границе? Десанка Максимовић је певала да „Кад ти одрастеш, само у звериња и немуштих бића биће страха...“, али се то, биће да је тако, односило на нека узвишенија бића већег степена свесности, чији поступци нису мотивисани аплаузом или казном. У животу Колашинаца с краја 19. и почетка 20. века, вера је представљала битан аспект живота, што се види из примера који следе: ако се крстом крстиш, и не клањаш кому свецу иње

чашћу, моралом, људским достојанством, заснивала би се на чињеници да се код многих људи управо на образу виде срамота и нелагодност – образ им поцрвени када се застиде.

54 Јасмина Вучетић

вјере!, ако си/сте крштен(и), бежати као од ђавола, бити коме невјера, Бог да коме душу прости, Бог да (га) прости, Бог да сачува, Богу шућур, Боже прости, Божја (ти) је најтврђа, Божја је тврда, буди Бог с нама, вером окренути, вером преврнути, в(ј)ера и Бог!, вјере ти, дати бесу24, дати коме веру, до вијека и амина, дошао је коме судњи час, ђаво би га знао, ђаво те однио!, ђаво те/их/га понео!, живога ми Бога, заклети се на све четверо часних поста, закона ми!, и вјера и беса, имана ми и рамазана, имати/дати тврду бесу, испратити вјеру, испустити дух, јеси ли крштен?, камен25 му под лево колено, као под каменом крити шта, књиге староставне, књиге цароставне, крсно име, крст часни, кршити бесу, куда ће ти душа?!, назвати коме Бога, не-мати ни крста ни поста, ни Бог душу на брзину не вади, ни дао Бог!, обадва ти свијета, од Бога му берићет, од мене да ти није просто ни тога ни овога свијета!, однети коме вјеру, од суђена дана нико не побјеже, онај свет, плаћати Божје Богу, а царево цару, поћи (Богу) на истину, прав као светац, превести душу, преврнути вером, предати душу, примиче се коме суђени час, Свете ми/ти Руке!, сила Бога не моли, тако ми Бога (великога)!, тако ми/ти вере, тако ми задњега часа, тако ти обадва свијета, тврдо држати пост, тврдо се закунути/заклети/заклињати, узе-ти бесу, часнога ми поста, часнога ми крста и четири поста.

5. Фразеологизми који у свом средишту имају идеју теофаније

ову групу чини свега пет фразеологизама, што никако не зна-чи да култ теофаније у животу Колашинаца није имао запажено ме-сто. Напротив. Колашинци су се просто такмичили, без обзира на имовно стање, ко ће виђеног госта или госта намерника да при-воли да преноћи у његовом дому. Готово по правилу били су ради гостима, а разминути чију кућу сматрало се за највећу увреду. овај древни обичај води порекло из религије, јер се веровало да је у путнику намернику, нарочито ако је убог или сиромашан, можда скривен сâм Бог. Ипак, и у таквој, надасве гостољубивој средини, дешавало се да посетилац дође у невреме, или да му нису ради, о

24 беса, -е ж. ген. мн. бêсā [алб. бесë вера] дата реч, обећање које се сматра светињом и мора се одржати. (Иван Клајн, Милан Шипка, Велики речник стра-них речи и израза, Прометеј, Нови Сад, 2006).

25 Мотив камена присутан је у старој, паганској религији, и за њега се у народном животу везују многи ритуали, о чему исцрпно пише Веселин Чајкановић.

Фразеолошки подтекст као полазиште за реконструкцију 55

чему сведочи фразеологизам нежељени гост – грђи од татари-на...

Пет поменутих семантичких поља око којих се групишу наве-дени фразеологизми представљају само одређене аспекте живота житеља Старог Колашина с краја 19. и почетка 20. века, а дубљи увид у одлике и разнолике садржаје народног живота људи овога краја у Божовићево време може се добити тек читањем његовог драгоценог дела.

литература

Бидерман, Ханс, Речник симбола, Плато, Београд, 2004, стр. 187–188.

Божовић, Григорије, Мој Колашин (приче и путописи из Старог Колашина), изабрао, приредио и поговор написао др Драгиша Бојовић, Стари Колашин, Зубин Поток, 2005.

Јевтовић, Миленко, Личност и књижевно дело Григорија Божовића, „Стари Колашин“ – „Нови свет“ – Институт за српску културу, Зубин Поток – Приштина, 1996.

4. Илија М. Јелић, Крвна освета и умир у Црној Гори и северној Албанији, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1926.

Канон Леке Дукађинија, сакупио и кодифицирао Штјефен Констан-тин Дечови. Пријевод, предговор и објашњења проф. др Халит трнавци, Стварност, Загреб, 1986.

Клајн, Иван, Шипка, Милан, Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад, 2006.

Латиновић, Зора, Ко се не освети, тај се не посвети. Видети у ча-сопису „НИН“, 05. 10. 2005, бр. 2858.

Речник српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2007.Ристић, Јордан, Путописна проза Григорија Божовића, „Нови

свет“ – „октоих“, Приштина – Подгорица, 1994.Стефановић Караџић, Вук, етнографски списи, Просвета, Бео-

град, 1972.Ћосић, Бранимир, Десет писаца – десет разговора, Народна би-

блиотека, Бор, 2002.Chevalier, Ј., Gheerbrant, А., Rječnik simbola (mitovi, sni, običaji,

geste, oblici, likovi, boje, brojevi), Nakladni zavod MH, Zagreb, 1983.

56 Јасмина Вучетић

SummaRy

The thing, which in stories and travel books of Grigorije Božović, a famous Kolašin dweller, a prestigious diplomat, cultural and literary striver, gives a special grace, is the language by which they were written to which Božović had paid a particular attention. Believing that the consciousness of the identity of one people can be reflected in its language and vice-versa, the richness of the language influences the national self-consciousness, Božović was writing down and incorporating in his works a rich lexical fund of the „Southern“ dialect with a real commitment which he had taken from his house, blessings, curses, toasts, established linguistic constructions and everything what is supposed to fall, in general sense, under the concept of phraseology. Should we take as a criterion of their unification in larger groups a significance layer or the concept being common for all of them, we can notice a tendency a considerable number of phraseologies is being grouped around a determined idea, which reflects the view on the world of societal community within which Božović lived or described it in his works. Thus, phraseologies can serve us as a starting point for a repeated reveal of one, a bit forgotten, world.