Цела је Србија данас непрегледно мисионарско поље, а ко мисионари!? Хиландарци су то, из светогорског мира, јасно могли да виде, па су поодавно већ почели са издавачким мисионарством. Стигли смо до тридесет наслова претежно из области мистике, и настављамо. У недостатку живих учитеља, појавили су се, кроз та издања, духовни учитељи свих ранијих векова, ти једини прави мајстори живота, који нам примером и јаком речју помажу да пронађемо суштину свога бића, да будемо плодни у овом и да се достојно припремимо за вечни живот. Из те свести о прекој потреби мисионарства, Хиландарци га преносе и на оне који су својом хришћанском свешћу постали јасно препознатљиви. Тако су наши Ваљевци радо прихватили да и сами издају књиге, као “продужена рука” Хиландара. Они, ево, почињу са једном интресантном и у наше време, и за нас, врло актуелном књигом - Зидари живота. Та књига указује на обнову духа, а потом и целог строја народног живота, која се почетком нашег века збила у једном малом и у свом развоју заосталом народу на крајњем северу Европе, а после брзе обнове тај народ је постао изразито примеран међу осталим народима нашег континента. И то у временском периоду само једног човечјег века, а утицајем, подстреком и истрајношћу само једног човека несебичне жртве и бистре патриотске мисли. Шта рећи нашем народу? За разлику од тог, финског народа, о којем ова књига говори, он је у својој прошлости био уистину величанствен. Али као што се и са појединцем у животу може да деси и дешава, он је као народ, кроз објективне и субјективне морално-социјалне ерозије пао данас у свеукупну кризу свога бића. Зато је њему једно једино на потребу: да нађе себе у ономе што је некад био, и са те основе да крене напред у светлу будућност. Један, не мали подстицај у томе пружа ова књига нашег руског брата, Григорија Петрова. Нека би наш хиландарски благослов пратио њено издавање, ширење у наш самим собом озлеђени и због себе и од себе самог напаћени народ српски.

Отац Митрофан Хиландарац

Предговор ЈЕДНА РЕЧ О КЊИЗИ

У Москви, пре неколико година, изненада су се појавиле велике пукотине на зиду огромног државног позоришта. Пукотине су се протезале све од темеља па до самог крова и претила је опасност да ће се огромна зграда срушити и затрпати људе, који се налазе у њој и око ње. Почели су да испитују узрок овим пукотинама, те су стали копати на неколико места темељ и опазили су: огромна зграда државног позоришта у Москви, која је сазидана од камена, стоји на трошном дрвеном темељу. Пре сто година, за време зидања тог великог позоришта у Москви, у земљу су усадили велике дебеле коце, на њих су пометали низ дебелих храстових брвана, а на то су подигли дебеле високе зидове од камена. За оно време тај је темељ изгледао добар. И позориште је стајало стотину година, али време је учинило своје. Дебела брвна су иструнула, а зидови су се почели угибати, пуцати. Појавиле су се пукотине, претила је опасност да ће се срушити. Шта да се ради? Да се зграда сруши? Инжењери су одлучили друкчије. Они су најпре по угловима почели да постепено замењују трула брвна великим гранитним плочама, а затим су тако изменили сав темељ. Огромна зграда државног позоришта бејаше на новом чврстом темељу. Тако чврсто стоји и дан - данас. Историја држава, живот народа подсећа нас на историју државног позоришта у Москви. Стари темељи државног поретка, стари начини управе народом, који су имали смисао у стара времена, сада не вреде, управо су немогући. Мудра пословица вели: “Нове птице нове песме поју”! Поколења људи мењају се. Обнављају се. Доносе са собом нове појмове, нове жеље, нове потребе. И за те нове нараштаје људи не може се насилно увести у ствари већ давно истрошени начин управе, него у живот нових нараштаја треба положити разумнији, праведнији и чвршћи темељ државне управе. У неким земљама паметни државници тако и раде. Мирно, без икаква рушења, на време уводе паметнији и праведнији начин управе народним масама. У другим опет земљама не разумеју, или неће да разумеју, неопходност постепеног и непрестаног побољшавања управе народа и народног

I МЕНЕ, ТЕКЕЛ, ПЕРЕС

васпитања. Зидови државног живота се ломе, појављују се пукотине, пукотине постају све дуже и шире, а на њих не обраћају пажњу. Зато није ништа чудновато, да старе, рекао бих, јаке државе, не само пуцају него се и руше. Срушила се стара Персија. Срушила се стара Турска. Срушила се стара Аустрија. Срушила се напослетку стара велика Русија и стара Немачка. Немачка Бизмарка и Вилхелма. У Библији има стара прича како су се некада на зидовима дворца једног моћног, али суровог и немилосрдног цара појавиле огњене речи: Мене, текел, перес. Мудри Данило објаснио је смисао и значење ових речи. Он је рекао: - Ове речи грозне су опомене. Оне говоре да је стара држава изгубила своју животну снагу и да је неизбежно осуђена да пропадне. Жалосна судбина старога Рима, велике шпанске монархије, Филипа и војводе Албе, француске монархије Луја XIV и XV, затим трагедија Русије Романових, Немачке Хоенцолерна и Аустрије Хабзбурга све су то огњене речи историје: - Мене, текел, перес. Немојте бити лакоумни. Немојте се увлачити, као црви, у масу ваших ситних послова и брига. Мислите о учвршћењу темеља наше државе. О новом, даљем и вишем васпитању нашег народа. И као год што на жалосној судбини неких држава и народа историја пише своје грозне опомене, тако исто у напретку других држава историја нам пружа поучне примере како и чиме се учвршћава јавни живот и како се васпитавају народне масе, да не постану стадо двоножних животиња, нити велики марљиви мравињак, него велики уметник, стваралац паметног и радног живота. II ХЕРОЈИ И МАСА Као год што жалосни примери пропасти, или тешких трзавица у неким државама, тако и светли примери мудре лепоте и уређења живота код других народа, и једно и друго вреди не само за поједине државнике: за министре, краљеве или чланове парламента. То се тиче сваког човека у народу, сваког грађанина: - човека и жене, - старих људи и младежи, - грађана и сељака,

- оних, који раде главом, и оних, који раде жуљевитим рукама. Јачина и слабост државе, напредак и пропадање народа не зависи само од врлина или од ништавила управника. Управници какви су год, добри или неваљали, јунаци или зликовци, они су увек слика свога народа. Они су копија народног духа. Они су дело народних маса. Они су увек онакви, какав је сам народ. Зато, давно је већ речено да сваки народ има такву управу и такве управнике какве заслужује. Да боље развијемо и докажемо ту важну истину коју, на жалост, људи слабо разумеју, дозволите да се зауставимо на једној старој филозофско-историјској преписци. По питању: - Ко чини историју народа? Ко покреће највеће догађаје у државном животу и целом човечанству? Ко им даје правац? - Поједине личности, то јест поједини велики људи, хероји, како их назива енглески мислилац Карлајл? - Или заједнички напори целог народа, буран дух или мртвило народних маса? Карлајл у својој занимљивој књизи: “Хероји и херојство у историји” проповеда култ и културу хероја. Карлајл говори, да су народне масе грудве мртве глине, које без уметника леже и лежаће непомично. Али долази уметник, велики човек, херој: Цезар, Наполеон, Петар Велики, Сократ, Мухамед; и узима глину у своје руке и даје јој један или други облик. Лепе од људи, од масе, шта хоће. Џингис кан скупља у азијским степама милионе Монгола и води их да освоје Кину, Индију, Персију, стару Русију. Петар Амјенски подиже целу католичку Европу, да ослободи Јерусалим од муслимана. Лутер чини реформацију. Нерон и Каракале упропашћују стари Рим. Политика Бизмарка и Хоенцолерна доводи Немачку до ужасних трзавица. Једном речју, по мишљењу Карлајла, историју народа и чак целог човечанства чине поједине личности, јаке духом и генијални људи, хероји: - Рамзеси, Ромули, Темистокли, Лутери, Бизмарци и тако даље. Лав Толстој тврди сасвим противно. Он говори, да то нису поједини људи, нису Наполеони, него народне масе, које чине живот, дају правац, карактер и тон свим догађајима. Карлајл говори, да су народне масе слама, која лежи и може да изгори и постане ђубре, а велики људи, хероји, то су муње, које падају с неба и запаљују је. Лав Толстој даје друкчију слику. Он говори: - Замислите да по мору плови велика-велика лађа. Крстарењем лађа

отискује пред собом велику струју. - Зар ће се наћи когод да каже да та струја вуче за собом лађу? Јасно је да лађа проузрокује и тера пред собом струју. Снага која покреће, овде је лађа, а струја је резултат, један облик, којим се очитује снага лађе која плови. - Тако је и са народом - говори Лав Толстој. - Кад се у њему роди и скупи снага кретања, народ сам иде напред, сам се покреће. И тера пред собом струју. Издваја из своје средине вођу, који изражава његове осећаје и тежње. Кад би Лав Толстој узео Карлајлово упоређење са муњом, аутор “Рата и Мира” рекао би: - Заиста, јунак, велики човек је муња, али народне масе нису грудве глине, нити стогови сламе. Оне су облак из кога светли муња. Ако је облак пун електрике, муња ће синути. Ако ли пак у облаку нема електрике, муња се уопште неће појавити. Облак ће бити само нагомилавање водених пара. Тако је и народ: ако се у њему налазе елементи величине хероизма, онда из њега могу изаћи велики људи, хероји. Ако су народне масе само хладна магла, никаква снага неће у њима изазвати светлуцање муње. У први мах изгледа, да се та два мишљења о јунацима у историји (личност - хероји, или народ - маса) никако не могу довести у склад. Изгледа, да они једно другог искључују. Закључак би био: - Или има право Карлајл или Лав Толстој. Али та противречност између мишљења Карлајла и Толстоја само је привидна. Карлајл и Лав Толстој не противрече један другоме, него се само допуњавају. Ту не треба рећи: “или - или”, него: “и - и”. Право има Карлајл, право има и Толстој. Они су две стране једног истог новца. Они су две половине једне велике истине. Хероји запаљују, одушевљавају масу, али је запаљују огњем, ког добијају од масе свога народа. Узмите оптичко, увеличавајуће стакло. Оно је шлифовано на особит начин, благодарећи чему скупља у једну тачку раштркане топле сунчеве зраке. На тај начин добија се светла тачка, у којој је скупљена у један фокус топлина хиљада и хиљада појединих сунчевих зрака. Та светла тачка може да упали дрво, камен, гвожђе. Сваки велики човек у народу, то је увеличавајуће стакло које запаљује. Он скупља у својој личности све најбоље снаге, сву генијалност свога народа и тиме запаљује милионе људи свога и туђега народа. Али ако је небо облачно, ако у атмосфери нема сунчевих зрака, никакво стакло неће бити у стању да растопи снежне пахуљице, нити да угреје капи воде.

Швајцарски сир може се направити од млека само оних крава које се хране планинском травом, а холандски сир се прави од млека крава које пасу на плодним холандским пашњацима. Они су миомирис свога народа. Наполеон се могао родити у Француској, али не у мирољубивој Кини. Енглеска је дала Дарвина са његовим учењем да је основни закон природе борба за опстанак живота. Русија је дала Лава Толстоја, који је проповедао да се не треба противити злу. Друкчије није могло ни бити. И тако свуда и увек. Није Вилхелм II гурнуо Немачку у светски рат, него је груби, грабежљиви дух Немачке нашао израза у особи Бизмарка, Вилхелма, Хинденбурга и Рорбаха. Нису Нерон, Каракале, Комоди упропастили стари Рим, него сиромашни духом, услед дугих разбојничких ратова развратни римски народ могао је поставити на врхунац власти само развратне тиране и џелате. Сваки ће народ дати било велике, било ништавне људе и поставити их на чело власти према томе какво је духовно стање народних маса. Има ли у народу шта добро? Или нема? Развија ли се народни ум, народна воља, народна свест? Или труну, или се трују? Да ли се троше на бедни или чак срамотни живот? Овде се јавља питање о карактеру живота и рада свију нас. Шта ми радимо у нашој земљи? Какву улогу играмо у судбини свога народа? У јужним земљама има десетак коралских острва. Корали су чудновате наслаге од камена. Ситни полипи избацују из себе и одвајају од себе мале делиће, који неопажено расту, али као резултат дају читаве низове острва, на којима могу да живе људи. С друге стране, у јужним земљама живе мали мрави, који су бич становника. Они подгризају читаве куће, сав њихов намештај. Приморавају становнике да беже из тих места. Какве је врсте наш народ у нашој земљи: да ли ствара, или руши? Као најбољи и најочевиднији пример да благостање земље, и јачина државе, и врлина народа зависи не од воље појединих лица, управника, него од воље самих грађана, може да служи мала, сиромашна земља са три милиона становника. Та се земља налази на крајњем северу Европе. Клима је оштра: честе кише, вечне магле, касни мразеви у пролеће и рана зима у августу. Земља неплодна: или голи камен, гранит или ниске мочварне долине. Руда готово нема. Земљорадња је скопчана са великим потешкоћама. Сами становници нису никада живели самосталним државним животом. Бејаху час под влашћу једног, час под влашћу другог суседног народа. Та се земља зове Финска, земља Финаца, а сами Финци своју хладну, али веома љубљену отаџбину називају “Суоми”, што у преводу с финског језика значи: “Земља мочвара”.

У току многих година бивао сам у разним местима Финске. Бивао сам и лети и зими, и у пролеће и јесен. Бивао сам у богатим, трговачким градовима. Бивао сам и у забитим селима сред језера и шума. Видео сам живот Финаца са свих страна. Видео сам њихов свакидашњи рад, видео њихове празнике, забаве. Проучавао сам њихову музику, литературу, сликарство, позориште, архитектуру. И рећи ћу искрено: свему сам се дивио. И са сваком новом посетом Финске, све сам више и више ценио, поштовао и волео тај ћутљиви, на изглед снуждени, издржљиви у раду, малобројни, северни народ. У Абоу, у малој, скромној приморској варошици, на голој гранитној обали, која као зид опасује варош, поносно се диже нови музеј уметности. Зграда је у погледу архитектуре необично лепа: изнутра као год и споља, свака линија, сваки камен, ограда на степеницама, оквир прозора - заустављају на себи поглед и очаравају га. У музеју су скупљена дела искључиво финских уметника. Малобројна, али у уметничком погледу скупљена дела могу да служе на част финској уметности. Како сликарство, тако исто и скулптуре говоре о великој спољашњој техници као и о великој замисли финских уметника. Тако и овде, међу осталим кипарским радовима, особито се истицала велика статуа г. Викстрема - ”Финска”. Лик је узет сасвим обичан: млада, јака, висока жена, Финкиња. Али у тај лик, што се ретко дешава, уметник је унео много унутрашњег смисла и осећаја. Цела слика “Финске” пуна је неке дубоке - дубоке и озбиљне мисли о нечем важном, великом и дубоком. Једна рука, лева, спуштена је. Друга је затакнута у бујну косу и као да подупире главу, која тек што се није спустила под притиском силних мисли. На лицу “Финске” г. Викстрема види се слаби, једва приметни остатак прошлих патњи. То је лице жене, која је сада и сретна, и јака, и која је уверена у своју будућност, али која је у својој раној младости претрпела много тешких, страшних дана. Иако су ови већ заборављени, ипак их је она проживела. Они су опалили душу земље. Оставили су на њеним становницима свој отисак. Фински уметници Еделфед, Гебхард, Енкел, Вестерхолм, Халонен и други, као и остали Финци, који страсно воле своју малу, сиромашну земљу, са нежном љубављу сликају лепоте финске природе, али и они, поред оштрог вида уметника, нису у стању да нађу пејзаже, који би

III СУОМИ

привлачили пажњу посматрача. У природи Финске има много тихе жалости, тужне самоће, али нема ни сурове величине, ни сјаја, који опија. Камење обрасло маховином. Гранитне стене. Јела и бор. Снуждене мочваре. Бледо-зелена даљина језера под бледо-зеленим небом. Куд год се макнете по Финској, свуда ћете, ако тражите нека богатства природе, наићи на шуму и камен. Свуда се ломе стене, теше се гранит, од ког отпадају искре као од шећера. Види се бескрајни низ сложених дрва, свуда брда балвана и бачви са смолом. Сиромашни крај. Сиромашан у свему, осим у једноме. Осим енергије и упорности у раду. Осим љубави према својој сиромашној земљи. У Хелсинкфорсу, у “ Атенеуму”, у чувар ници финске уметности, наћи ћете неколико слика Јерифелта, Халонена, Бломстета и Рисапена, који ће вам очигледно показати колико напора, труда и лишавања стаје живот Финце у њиховој земљи. Читав низ слика представља један исти сиже. Сељаци са целим породицама чисте поједине комаде земље и припремају их за орање. Секу и обарају дрвеће. Крче и спаљују пањеве. Преврћу из земље тешко камење. На голе гранитне стене насипају земљу. Свако парче земље изискивало је много труда целих нараштаја. Изгледа да се природа хтела наругати човеку: бацила га је сред мочвара и језера, на голо камење. Али се човек наругао природи. Примио је изазов и победио је природу. У многим градовима Финске, шврљајући по улицама, наићи ћете на голи гранит, који као да ниче из земље. Коса од камена протеже се дуж читавог кварта као хрпа нагомиланог камења. Ко је видео гола брда у Херцеговини, тај ће разумети труд Финаца. Код нас у Русији, у Новгородској и Псковској области виђају се такве гомиле стења. Тамо их зову: “Ђавољи судови за шећер”. Ф инци су претворили “Ђавоље судове за шећер” у вртове и паркове. На камење су навукли плодну земљу, посадили дрвеће, посејали цвеће. - Нама су пали у део мочваре и камење, ми смо њих претворили у културан крај - рекоше Финци. То су показали својим столетним трудом, својим упорним радом. И све је то учинио један мали народ, једна област чије становништво броји око три милиона: два милиона и триста хиљада Финаца и четири стотине хиљада Швеђана.

*** Гледајући на Суоми, човек постаје завидан. У земљи је све малено: и градови су мали, и средства малена, али рад је велики. О нашем

словенском нераду, несређености, рушењу, распуштености овде нема ни спомена. Почев од Виборга, само три и по сата вожње од Петрограда, ви се осећате као у неком особитом крају. И Виборг, и Куопио и Улеаборг, и Васа, и Габасдгус, све су то градови, који би се тако рећи могли сместити на једном великом, широком длану, али сви су они као лепа играчка. Чини се као да су тамо све кућице налепљене на картону за изложбу. Улице су широке, чисте, лепо покалдрмисане. Дворишта су чиста, станови удобни. У гостионицама и на поштанским станицама свуда чистоћа и ред, свеже јело, све удобности, и општа јевтиноћа. Уз то савесност, која узбуђује сваког странца. О Хелсинкфорсу, главном граду земље не треба ни говорити. За нас, Словене, овај град може да служи као предмет за очигледну наставу. Никаквог луксуза, нити бацања новца, ни спомена од расипног живота само да би се човек показао пред другима, све је удешено разумно, лепо и чисто. Почевши од нове станице, која се налази на главном тргу, у центру града. Ту у близини је и народно финско позориште, и “Атенеум” са школом уметности, и зграда народне скупштине. Спољашњи изглед станице с трга задивљује својом лепотом и племенитом једноставношћу. Ниједне неприродне линије, а у исто време ничег стереотипног. Унутра је све под руком: и пошта, и брзојав, и товарни одељак, и каса. Народно финско позориште - дело је нове финске архитектуре. Фински градови сад су пуни нових зграда, које се одликују особитом архитектуром. Куће за становање, банке, позоришта, музеји, цркве, чак фабрике и ватрогасне зграде зидају се тако да свака зграда представља једно уметничко дело. У том погледу, без претеривања и сасвим озбиљно може се рећи да Финци личе на средњовековне Фирентинце. У Фиренци ћете често, пролазећи по забаченој улици наићи на тако лепо прочеље неке старе куће да сте у стању читав сат пред њом да стојите. Тако исто и код Финаца. Одакле то племе које живи сред тужног и једноличног камења, мочвара и шума поседује тако јако осећање за лепоту, и погледајте само како се то осећање код њих брзо и снажно развија. Уметнички музеји Хелсинкфорса и Абоа заслужују најозбиљнију пажњу. Нема их много, али онолико колико их је у уметничком погледу много вреде. Сликарство им је изврсно, скулптура још боља, архитектура понајбоља. Финац, као становник севера, обично почиње са спољашњим зидовима, а затим прелази на покућство.

Са мном је у Хелсинкфорсу једном био један бугарски писац. Он се зауставио пред финским позориштем и са средине трга дуго га посматрао са уживањем. Приближио му се, разгледао га са свих страна и чисто са завишћу рекао: - Да, ово разумем: зграда има свој лик. И сада је гледаш са задовољством, и касније је не можеш заборавити. Није то, као код нас у Софији: подигли су народно позориште, утрошили силан новац, а зграда као какав велики сандук. Позориште није усамљен пример. Финци, кад би хтели, могли би да издају велики албум од самих уметничких зграда, које се подижу по целој земљи. У Абоу, на пример, уметнички музеј, или у Тамерфорсу - нови протестантски храм. Не можеш их се нагледати. Не само да су у уметничком погледу те зграде лепе него и у целини. Красан је сваки поједини део. Свака врата, сваки прозор, жљеб, све линије углова и карниза. Изгледа да сваки камен није положен руком радника, него руком великог уметника. И приметићете да се све то догађа и развија поред врло оскудних средстава земље. У Финској уопште нема великог богатства, не поседују га ни поједине приватне особе. Па и леја, на којој се могу скупити таленти, није велика: број становништва не достиже 3 милиона. А ипак цела Финска може да служи као најбољи пример уређења. У чему је овде тајна? Да ли у особитој надарености месног становништва? То вам неће рећи ни највећи фински патриота. Ни по способности, ни по измореним леђима и раменима наше радино становништво словенско не уступа ни Финцима, ни ником другом на свету. Тајна разлике је у другом. Од рада до рада је разлика. Груби рад, рад вола и бика, рад изнемоглог кљусета, и рад умни, рад просветни. Рад, појачан знањем за десет, сто, за хиљаду пута. Рад спутани, робијашки, рад без воље, рад по заповести, рад туђих руку. Рад који угњетава. А има рад који храбри. Слободни, самостални рад. Стваралачки, живи рад. Рад са орловим крилима. Ту је управо, у карактеру труда између нас и Финаца, за све време од њиховог сједињења с нама па све до последњих дана - велика разлика. Сиромашне, камените и ретке њиве Финске никада нису могле дати својим становницима хлеба колико им је довољно да се исхране. Финска одвајкада живи од жита које купује, и сада увоз жита представља готово 1/3 целог увоза. Али Финска не познаје ни глад, ни сиромаштво. Зато она на простору, који заузима, који је раван Босни или Далмацији, има 1 универзитет, 1 политехнику, 51 гимназију, 23 реалне школе, 8

учитељских школа, 7 поморских школа, 9 трговачких школа, 10 техничких школа, 24 пољопривредне школе итд; не рачунајући женске. Тај се утисак појачава ако сами одете и уверите се на своје очи какве су школе и како су размештене по земљи. У Куопију на 15 хиљада становника долазе семинар, лицеј, техничка школа, школа за слепе и за глувонеме, занатлијска школа, неколико народних школа, шведска мешовита девојачка и дечачка школа са седам разреда. У Тавасдгусу има око шест хиљада становника. По изгледу то је сасвим запуштена, провинцијска варошица. Са сатом у руци прешао сам је уздуж за 7 минута и попреко за 3 минута. У целој вароши има само једна гостионица и један ресторан (“Позоришни”), где се у великој сали понекад дају забаве. Али зато школа има силесија. Има: осморазредна мушка гимназија, учитељска школа, виша ткалачка школа, две женске гимназије (финска и шведска), две више народне школе (за дечаке и за девојчице), основна школа, недељна за раднике, недељна школа “Слободне цркве”. Нађите код нас варошицу са шест хиљада становника која има толико школа. У Абоу од милион и сто педесет хиљада рубаља годишњег општинског прихода, двеста хиљада рубаља иде на издржавање школа. А како су школе тек уређене? У мојој младости много сам година предавао у петроградским гимназијама. Просторије тесне, разреди препуњени. После дванаест сати у разредима се нема шта дисати. Ваздух је покварен. Ученици нису у стању, да слушају. Пажња попушта, наставници се љуте. Ученици сваки час траже да изађу напоље. И то се догађа у престоници. Гимназије у Виборгу, Тавасдгусу, женске гимназије у Хелсинкфорсу, по спољашности то су мале палате. Школске зграде често су најлепши украс вароши. На пример, у Абоу, високо изнад града, над самом обалом канала поносно се уздиже град, кућа - кула. То је поморска школа. Отиђите на другу страну у правцу према музеју, наићи ћете на једну лепу осамљену кућу. Мислите, да је то кућа каквог богаташа са уметничким укусом. То је такође школа, трговачка. У Виборгу су школске зграде некако све заједно и сачињавају нарочити кварт зграда са високим спратовима, са широким прозорима, и са салама осветљеним са две стране. Предавања су у школама распоређена на особит начин. Два сата изјутра, од 8 до 10, два сата по подне, од 2 до 4. Зато ђаци нису никад уморни од дугог седења у затвореном простору. Разреди су увек лепо проветрени.

У слободно време финска младеж зими се клиже на клизаљкама. Лети се рве, купа, игра лопте, трчи. Развија прса, мишиће, плућа, руке, ноге, навикава се на издржљивост, учвршћава своје здравље. Рано у пролеће срешћете на улици много малишана, који иду боси. На њима је лепо одело, што је доказ да нису босоноги због сиромаштва. Од слабости, изнурености, зеленила у лицу, као код наше деце, нема ни трага. Деца расту чврста, као беле печурке, или боље рећи, као да су умешена од најчвршћег теста. - Школа је наше главно богатство - говоре Финци - Ми немамо ваших руских уралских и сибирских рудника. Природа нас није обасула својим даровима. Ми све треба да надокнадимо својом енергијом. Морамо захтевати од наших грађана све што они могу дати. У школама ми кујемо нашу младеж као што се у фабрикама кује енглески челик. Помоћу школе ми смо овде међу камењем и мочварама створили прилично леп живот од кога је становништво остале Русије још далеко. Одузмите нам школу и ми смо пропали. Спласнућемо као тесто без квасца. Услед тога што је образованост у земљи јако раширена, становништво је научено на читање књига и новина. У музеју у Абоу има прекрасна слика Аксела Галена. Представља сиромашну рибареву колибу. Голи зидови, празне клупе уздуж зидова, дрвени сто. На поду стара мрежа. Под мрежом на једној полици висе суве лепињице од ражи, место хлеба. Стари деда плете, крпи мрежу. Поред њега на клупи, у самој кошуљици, његова седмогодишња унука муцајући чита деди. Остала породица је на раду. Код куће су двоје - старо и мало - и обоје се занима књигом. Новина, као год и школа, има на претек. У сваком граду имају двоје новине. У Виборгу на 18 хиљада становника излазе четири новине, две финске и две шведске. Новине добија готово свака породица у селу. Ја сам видео такав случај. У селу су две сиромашне, али као обично чисте колибице. Господар једне је старац без ногу, осамљен, као какав изгорео пањ. Власница друге колибе је слепа старица са десетогодишњим унуком. Преко лета они издају своје избе јевтино. Ово двоје стараца заједно добијају новине. При том, унук сваки дан отрчи на пошту, да донесе новине, а затим поведе своју слепу бабу старцу и тамо им прочита новине од почетка до краја. Зато овде и у најнижим слојевима мисао не спава непробудним сном, не труне као изваљено дрво. Људи неће да се помире са својим сиромаштвом. Не ослањају се на туђу вољу: - Што мора бити, биће.

Не, као свежа трава у шуми, овде се сваки човек стара да се ископа испод пожутелог лишћа које је на њега нападало. Земља живи. Живи одозго доле. Миња Силапња беше куварица, али се образовала и пише чланке. Она је зачетница великог женског радничког покрета. Покреће низ важних друштвених питања, игра велику улогу у политичком животу своје земље. Била је изабрана као посланик у сабор. У Финској не учествује само мушко становништво у изборима за народну скупштину него се и жене бирају као представници народа. А с њима у кругу народних законодаваца почињу да се чују нове речи о питањима о којима пре нису хтели ни да мисле, на које су тако рећи очи затварали. Претресају се питања о породици, о браку, о положају жене. У целој Финској, као још нигде у Европи, забрањена је озакоњена трговина женскињем. Нема ни једне јавне куће, која би била заштићена законом. Народном пијанству објављен је рат. По својој природи Финци су склони пићу, али тој склоности овде нико не повлађује. У Финској државна се каса не пуни приходом од ракије, него напротив, ракија се као саблазан сакрива од народа, што је могуће даље под кључ, у сандуке. У целој Финској ракија се може куповати у великим судовима, кантама од три и по флаше што се добија за пет марака. Такав је суд тешко купити. Осим тога, прошле године фински сабор израдио је и усвојио закон о потпуној забрани продавања алкохолних пића, чак и пива, по целој Финској. Овај закон само чека на потврду. И тако сјајно уређен је и уређује се и економски, и политички, и социјални, и умни, и морални живот масе финског народа. Поштење становништва у Финској, или у “Суоми”, како сами Финци зову своју отаџбину, просто је за причу. Ко није био сам у Финској, у Суоми, тај ће тешко и веровати, и тешко разумети финско поштење. Ничега сличног, осим у Финској, ви нигде нећете наћи. И све је ово у своје време постигнуто напором младе Финске, за време од 70-80-90 година. Њихова висока култура дело је целога народа. IV СНЕЉМАН Снељман је био најбољи представник нове младе Финске интелигенци-

је. Неколико младих учитеља, свештеника, адвоката и чиновника Финаца отпочели су проповед крсташког рата за просвећивање народних маса. Они су непрестано уверавали: - Бити интелектуалац не значи носити господско одело, или имати штиркани оковратник на врату и модерни шешир на глави. Интелигенција, то је мозак народа. Народ вас није васпитао да ви, након тога што сте добили образовање, можете добијати лепу плату и увече седети по кафанама и играти карата и домина у такозваним читаоницама. У таквом случају ви нисте интелигенција, ви сте интелигентна плесан. Ви треба да будите народни ум, народну вољу и енергију, народну свест, народну мисао. Учите народ - сељаке, раднике, ниже слојеве грађанства, како ће боље живети, како ће уредити бољи живот. - Учите га, како треба да ради. Учите га, како ће уредити свој сиромашни, али здрав стан. Научите га, да чува здравље своје и своје деце. Учите га, како ће уредити радостан породични живот: како треба да муж поступа са женом, а жена с мужем, како треба да васпитавају децу. - Навикавајте народ на тачност, на ред, на дисциплину. Развијајте у народу савесност. Навикавајте га да цени поредак. Да поштује своја и туђа права. - У томе будите добар пример народу. - У вашем поступању према народу, било речју, било пером, покажите, да сте васпитани. - Памтите, да је сва наша Суоми једна велика породица, и да је сав фински народ, па био то сиромашан шумски радник или ма који радник, удова праља - ваша млађа браћа и сестре. - Ваша је дужност, да их васпитате. Да их уведете у породицу старијих културних народа. - Памтите, да непросвећеност нашега народа, његова грубост, његово дивље пијанство, његове болести, његово сиромаштво, то је све ваша срамота, ваш злочин. Тако су мислили, тако су говорили и писали многи млади народни учитељи, свештеници, лекари. Снељман се међу њима одликовао особитом страсношћу и енергијом. Снељман је зими на клизаљкама, а у пролеће и лети чамцем, или чак пешке обилазио један за другим предео Финске. Упознавао се са најбољим људима: са сељацима, који су од природе били надарени, с радницима у шуми и у мајданима. Упознавао се с најбољим момцима и девојкама. Разговарао је са њима. Давао им књиге. Узимао њихове адресе и дописивао се с њима.

- У тамним угловима запаљивао би живе светиљке. Долевао би у њих уље, да боље горе - како је радо говорио сам Снељман. - Из једне, две, три иако велике реке не могу се напојити становници читаве једне земље - говорио је Снељман. Свако најзабитије село треба да има своју питку воду: језеро, поток, извор или бунар. Тако је исто и са духовном жеђу народа. Свако место треба да има своје људе, своје живе бунаре. Таквим људима Снељман је писао писма, која су се затим слала из једног места у друго. Снељман је у овим писмима (апостолским посланицама: како су их у шали називали његови пријатељи), једне храбрио, соколио, учвршћивао духовно. Друге опет корио. Трећима давао савете, постављао нове задатке, указивао на добре примере других. На пролазу окупио би око себе пријатеље народног просвећивања на пријатељски договор. Говорио би им: - Видите ли како се од конопље праве ужад. Испочетка то је само комад кучине из које се преду танки конци, а од њих се праве ужад, а неколико танких ужади плету се уједно и добијају се дебели једеци, којима се вежу велике океанске лађе. Тако је и са нашим радом. Ми из појединих раштрканих добрих напора можемо и морамо да свијамо, да сјединимо једну велику просветну снагу за три милиона нашег народа. За време школских празника, лети, Снељман је у разним местима по две-три недеље окупљао народне учитеље из читавог округа. Скупило би се стотину и више људи. Испочетка су се скупљали некако слабо. Уморни од рада преко зиме по забитим местима, многи незадовољни својим тешким учитељским радом. Неки су говорили: - Каква је то сада нова измишљотина? Какви су то течајеви? Нас учитеље да уче? Снељман је знао све то, разумео је и није се љутио. Он је гледао на људе као лекар на болеснике: треба их лечити. На првом летњем течају за учитеље Снељман је говорио народним учитељима: - Драги пријатељи, ја знам како је тежак ваш посао. Знам, како вам је тешко живети у забитим местима где непросвећени становници не цене ваш рад. Разумем и ваш тешки материјални положај. Али шта да се ради? - Памтите: ми тек почињемо велики рад буђења народа. Ми смо као пионири у новој земљи. Ми на својим леђима морамо понети сву тежину борбе с народном непросвећеношћу. И ту за сада не чекају нас похвале ни саосећање народа; него тешке жртве. А ја вам говорим о жртвама. О њиховој потреби. О њиховој неизбежности. На жртве вас зовем. Не зовем све. Зовем оне који пристају на жртве и који су за њих способни. Опростите, рећи ћу отворено, ја знам да, као и у сваком другом звању, међу учитељима је много људи који су по духу далеко од

наставе. Они нису чак ни занатлије. Они су горе - они су најамници, који не воле, који проклињу свој учитељски рад. Ја им пријатељски саветујем: оставите школу. Тражите друго занимање. Идите у канцеларије. Бавите се трговином. Радите шта знате, само немојте заузимати место где су нужни људи жива духа и великог знања... Зато су се на моју молбу најкултурнији људи нашег народа, група финских научника, одлучили да сваки од њих одржи пет, шест, десетак предавања, да и издалека покажу сву лепоту разноврсних знања, како би затим жељу за науком ви могли предати вашим ученицима. Народни учитељи у већини су били одушевљени Снељманом. Јавили су се као његови помоћници. Почели су самостално да много уче, да се сами усавршавају. Сваки је од њих постао велика културна снага. По земљи се разишло десетак, затим стотине великих и малих Снељмана. V ЦРКВА Али није само са народним учитељима ступио Снељман у додир у сврху буђења његове драге Суоми. Где год су биле скупштине чиновника, лекара, свештеника, трговаца, учитеља, официра, Снељман је увек и свуда одушевљено говорио: - Сећајте се народа, Ви сте сви изашли из народа. Ко сте ви? Јесте ли побегли од ваше непросвећене браће? Или размишљате како ћете лепше уредити живот вашег народа? Шта сте допринели за културно буђење народних маса? Свештеницима је Снељман говорио: - Поштовани оци, пастири цркве! Не непријатељ ваш, него син цркве, човек религиозне душе, ја вас молим: - Будите у ствари пастири вашега народа. Свештеници нису црквени чиновници. Ваш задатак није само свршавање обреда и свештенодејства. Ваша се служба не састоји само у испуњавању црквене службе. Исус Христос је пре свега учио народ чистом, добром, праведном животу. Будио је у људима савест. Будио у њима љубав према ближњему. Учио их је да чине добро. Учио их је како ће од људи-животиња, од људи-зверова начинити синове Божије. Идите народу са живом проповеди живе истине. Немојте говорити вашим досадним, гадним до одвратности поповским језиком, којим стотину година као мртви лицемери понављате мртве речи. Говорите како би говорио сам Исус

Христос вашем народу, кад би сада Он дошао у нашу Суоми. Оци, пастири Христова стада, у име три милиона финскога народа са сузама вас молим: Стресите дебели слој ваше мртве сколастике са живога Христа и научите народ да разуме Христову истину. Пробудите у старцима и малима, у младежи и одраслима живу вољу да живе онако како учи Јеванђеље. У Хелсинкфорсу, престоници Финске, бејаше сабор епископа. Као предмет расправе бејаше: - Умирање религије у народним масама. - Равнодушност према цркви и непоштовање свештенства. - Мере које треба предузети у борби са овим. Снељман је молио за дозволу да на сабору прочита реферат. Испочетка су му отказивали. Рекоше: - Сабор је епископски, световњаци ту немају места. Па шта најпосле Снељман који није богослов може рећи вишим вођама цркве? На то је Снељман послао отворено писмо сабору. - Ја немам намере да вас учим. Ја, световњак, хоћу да вам кажем зашто је нама световњацима хладно у вашим великим и богатим црквама. Ви велите да је народ охладнео према религији и цркви, а ја хоћу да вам кажем зашто се то догодило. Ја вас молим: “Чујте ме као глас из народа”, а ви нећете да ме пустите на сабор. Како можете да лечите болесног пре него сте га саслушали? На то Снељмана позову на сабор. И он говораше епископима: - Нећу да вас кривим, нити да вас изобличавам. И без мене има их много који оптужују свештенство. Ја не кривим свештенике. Ја кривим себе, кривим друштво, кривим сав народ. Свештеници не падају с неба, нити их ветар доноси са мочвара. Наше свештенство је тело од нашег тела и кост од наше кости. Наше свештенство, какво је да је, добро или рђаво, то смо ми сами. Оно је изашло из наше средине. Зато кад чујем пакосно осуђивање свештенства, ја питам оне који осуђују: - А колико је код вас поштених, савесних трговаца? Имате ли поштених куварица, савесних радника, зидара, ковача? Који сталеж код вас најбоље одговара захтевима? Ваши адвокати, чланови парламента, ваши новинари, могу ли се они назвати со земље? Шта ви хоћете? Између себе не можемо наћи савесних чобана за свиње, а зашто се онда чудите да међу вама нема пастира цркве? А црква ваша то сте ви. И ваши свештеници то сте ви. Они су испечени од вашега теста. - Зато сам ја дошао овамо, не да вас окривим - говорио је Снељман сабору епископа из целе Финске. - Ја сам дошао к вама као што долази болесник лекару. Дошао сам да вам кажем:

- Народ је груб. Народ је суров. Народ је лажљив. Народ је похлепан. Народ не поштује никога и ништа. Народ никоме не верује. Подозриво гледа на све и на свакога. Где је ту место за религију? Каква ту може бити религија? У народним масама постоје неке старе црквене навике, одломци сујеверја. - Зар је томе народ крив? Ко је и где, када и како говорио народу о религији? Исус Христос, а за њим апостоли, сами су ишли међу народ. Говорили су просто, јасно у сликама, у причама. Дирали су у душу и срце. - И на хиљаде из народа пошло је за Христом, ишло је Јовану пророку у пустињу... А сада за време великих празника у црквама све је пусто! Људи беже од црквених проповеди. Зашто то? Зато што мртви људи говоре мртве речи, које ништа не казују ни уму, ни срцу народа. Размислите, како и чиме да се помогне овој невољи. То је ваш задатак. Ваша дужност. - Ја вам пак говорим - настави Снељман - да је народ тешко душевно болестан. Опасно болестан. Религија, то је осећај везе човека са светом, са људима, са сваком травчицом у пољу. Ако нема те везе, не може бити ни државе, ни друштва, ни породице, чак ни човека. Недостатак религије у народу није црквено питање. То је опасност за државу. Равнодушност маса према религији може да буде најопаснија болест народа. Узалуд мисли лакоумна младеж, а такође и умносиромашни либерализам, да је безбожност знак слободоумља. Безбожност је сиромаштво душе, болест духа. Безбожност то је умирање свега што је свето у народу, и као резултат имамо људе-животиње, несавесност, неморал, груби егоизам, разбојништво, дрску моралну раскалашност. - И ја, световњак, говорим вама, пастирима цркве: Бог умире у души народа! Шта може бити страшније од те смрти? И ако хоћете да будете искрени сами пред собом, пред Богом и пред вашим народом, немојте тражити кривце унаоколо. Не кривите ни науку, ни филозофију, ни интелигенцију, као што су то увек чинили и чине фарисеји свих вера. - Кривите себе! - Лечите себе! - Сами се учите како треба учити народ! - Нађите Бога, сами. У себи. За себе. А затим покажите народу пут Божијем животу. - Понављам, без Бога у души нема народу спасења. Затим завршавам свој говор вама, епископима цркве, повиком за помоћ: - Спасавајте наш народ! Дајте му Бога. Не мртве формуле вере, него живи осећај Бога у души. Снељман је завршио и ниско се поклонио сабору. Његов говор учинио

је на све јак, иако различит утисак. Једне је озлоједио. Ови су гласно мрмљали. - Безобразлук! Дрскост! То је увреда цркве! Исмејава нас! Други, а то је била већина, што служи на част сабора, ћутали су, али ћутање њихово бејаше најбоље признање истинитости речи Снељмана. Било их је стид због прошлости, а истовремено су се радовали будућности. Један од најстаријих епископа на сабору, који је у доба детињства Снељмановог био његов вероучитељ, приђе говорнику, чврсто га загрли и рече: - Хвала ти! Обрадовао си свог старог учитеља. Сад могу казати: - Сад отпусти слугу твога с миром, јер су видели они спасење моје и мога народа. Нека ти Бог буде на помоћи! Подижи народ, дижи га. Хвала ти! Неки епископи после сабора окупили су свештенике, своје пастире. Дуго су лепо и од срца говорили како да се оживи црквена проповед, како да се свештенство уопште приближи народу. Како да му се приближе као прави пастири. Свештеници су се у многим местима скупљали на састанке. Заједнички су читали Јеванђеље. Дубље су проницали у смисао великих истина. Почели су привлачити на своје састанке религиозне световњаке. Говорили су народу новим језиком. О новим предметима и новим питањима. Скупљали су посебно младеж, посебно децу. Утицали су на њих. Нису проклињали ни ум, ни науку, ни радости живота, него су тражили да се увек у све уноси дечија чистоћа душе, топлина младићког идеализма. Народне масе као да су се пренуле. Спремале су се за бољи живот. Многима као да је лакше постајало на души. Срца су омекшала. Очи су гледале отвореније, умиљатије. Снељман и његови пријатељи били су радосни. Говорили су: - Наша се војска повећава. Ми смо добили нове, могуће савезнике на пољу народног просвећивања. VI КАНЦЕЛАРИЈА 1816. године је по уговору приликом сједињавања Финске и Русије био уведен нови устав, с новим правима скупштине. Александар I је још једном потврдио, као што је било речено у царском манифесту, “на

вечна времена дато од Цара обећање о светом чувању посебног устава земље под влашћу Цара и његових наследника”. У Хелсинкфорсу приликом отварања преуређене скупштине био је збор државних чиновника из целе Финске. Снељман је и на том збору прочитао реферат. Он је почео од историје чиновништва Финске за време Швеђана. - Швеђани су красан народ: паметан, поштен, племенит, љубазан, весео и културан - отпочне Снељман. - Ја волим Швеђане. Имам међу њима много присних пријатеља. Искрено желим Шведској свако добро. Али ја сам срећан да наша бедна, запуштена земља не припада више Швеђанима. Ја поздрављам ослобођење нашег народа не од шведске државе, него од шведских чиновника. - Какви су били шведски чиновници у Финској? Они су били двоструко зло: зло за наш народ и зло за шведску власт. То је било зло за сваку власт. - Чиновници у Шведској - то су паметни, поштени и вредни људи, али, на жалост, код нас нису били такви. Шведска влада је понављала опасне погрешке многих власти. Пажљиво бирајући чиновнике у унутрашњости земље, она је на периферији земље постављала чиновничко ђубре, често олош друштвени. - Као и код свију народа, у шведским богатим и угледним породицама било је рђаве деце: лење, несташне, глупе, дегенерисане, деце пијаница, покварених дечака. - Њих су истеривали из свих школа. Нису их примали ни у какву службу. Сами нису били у стању да самостално предузму неки посао: нису ништа хтели да раде, само су лумповали и бацали новац. - Шта да се ради са овим незналицама и ленштинама? Родитељи и родбина, ако су имали угледну својту, или ако су сами били људи од уплива, намештали су ову изопачену младеж као чиновнике у Финску. Можете замислити шта је урадила хиљада, а могуће и две хиљаде таквих чиновника! Са образовањем од два-три разреда гимназије, лењи, морално покварени, они су у Финској проводили више времена у бољим кафанама и у разним местима за забаву, него ли у служби. - Нису хтели радити, а нису ни умели. Били су груби, необразовани. У служби немарни. Према становништву надувени. Долазили су на службу касно, а одлазили рано. У канцеларијско време пили кафу и пушили, читали новине, брбљали с пријатељима. - Ко им је долазио послом, морао је дуго чекати. Груби послужитељи би викали народу: - Начелник је запослен. Чекајте! - Кад би се ко докопао таквог “начелника”, овај би с испијеним, често

пута глупим и неиспаваним лицем примао посетиоца, као надувени ћуран. Обично га је прекидао, не саслушавши га до краја, и оштро добацио: - Дођите сутра! Данас сам запослен. - Чујте ме, ја сам са стране. - Сутра! Још оштрије повиче ћуран. - Немам новца да чекам... - Речено вам је: Сутра! Напоље! - У ноћним локалима вино је текло као река. У читавим ројевима кружиле су скупо плаћене жене. Све је то стајало много новца. При том у тим локалима свршавали су се такви послови, да су се касније, дознавши за то ужасавали сви поштени људи. Говорили су: - Шта је то?... Како дозвољавају то у Штокхолму? И како дуго ће то тако трајати? - Становништво је страдало. Жалило се. Негодовало. Било је озлојеђено. Постајало је неморално, подло. Говорило је: - Кад управа тако ради, зар ћу ја да пропустим тако згодну прилику! - Сада, Богу хвала, није тако - продужи Снељман - Помало, полагано, ми постављамо свуда своје финске чиновнике или чак бирамо боље људе међу месним Швеђанима. - Ми можемо улевати ново вино у нове мешине. Цените ово време. Одмах испочетка радите како треба. Истерајте стари дух, да од њега не остане, ни трага. Створите нову, нашу, финску традицију. Нека становништво увиди да сте ви слуге, радници народни, а не паразити његови. Не гледајте на оне који к вама долазе као на досадне муве, настојте да по могућности свима и свакоме изађете у сусрет. Нека народ зна да ако шта не учините, није зато што нећете, него зато што то није могуће. - Памтите, да ви чиновници нисте ништа мање васпитачи народа него што су то свештеници и народни учитељи. - Знате ли ко су главни учитељи неправде? - с дубоком иронијом говорио је Снељман - Чиновници! Представници закона! Они уче народ да не поштује закон. - Зато од стране нове Финске ја вас молим, људи закона, помозите нам да код наших грађана васпитамо осећај законитости. Или још више осећај дубоке унутрашње праведности. Овај говор Снељманов није био усамљен. У целој земљи само становништво је строжије, али истовремено са више поверења гледало на своје чиновништво. За једно два нараштаја финско се чиновништво препородило. Постало је боље у умном и моралном погледу. Могло је служити за углед.

Становништво се поносило њиме и благосиљало га. VII КАСАРНА По уставу Финска је још за време Швеђана имала своју пошту и свој новчани систем. Имала је и своју војску. Тако је и остало и кад је Финска прешла под власт Русије. Новац, пошта, касније железнице, обласна и градска самоуправа, све је остало финско. Остала је и мала финска војска. Са прелазом Суоми под власт Русије, Финци су постепено, али чврсто почели заузимати место које им по праву припада као господарима свога краја. Финском је, по духу, постала и мала финска војска. Већина војника у тој армији још за време Швеђана били су Финци, али то је била само финска кожа за шведску војничку чизму. Више заповедништво армије, њен дух, однос официра према војницима - све је то било шведско. Швеђани су храбар народ. Шведски краљ Густав Адолф за време реформације и Карло XII за време Петра Великог у Русији су прославили шведску војску у целој Европи. Али војна власт Швеђана, као уосталом и у другим земљама, била је аристократска. Чинила је у земљи неку особиту, привилеговану касту. Официри су гледали с висине и на чиновнике, и на трговце, и на сву интелигенцију. Народ, нижи слојеви, војници, то је било месо за топове, које је требало држати у грубој, суровој дисциплини. Осим фронта, параде и касарне, официри нису хтели ни за шта друго да знају. Све слободно време проводили су у пијанству, картању, у најбољем случају на плесу. Већина је била слабо образована. Готово ништа нису читали. Нису имали никаквих друштвених, а још мање народних интереса. Волели су само да се кочопере и прете оружјем. Били су велики кицоши. Одевали су се у парадне униформе. Били су велики салонски каваљери, вешти плесачи. Али највише су пили и играли карата. С војницима су били груби, често сурови. Презирали су “касарнску стоку”, тако су они звали војнике. Млада финска интелигенција, са Снељманом на челу, обратила је озбиљно пажњу на своју војску, на васпитање војника у њој. Многи бољи ученици гимназије, чак и ђаци универзитета, после свршетка

науке, ступили су у војничке школе, затим у војску, те у њој служили по 5, 6, чак и 10 година, док су се у исто доба занимали науком. Снељман је био израз њихових мисли и осећаја. Снељман је на састанцима ђака, на састанцима младих официра говорио, а такође писао у новинама. - Војска може да буде најбоља, најзахвалнија, најодговорнија школа за народ. Памтите само: од читавог становништва земље, често из најзабитијих места, избивају на хиљаде најздравијих људи у најлепшем добу њиховог живота. - Растављају их од породице, од њиховог обичног посла, и на хиљаде их сакупљају на дуже време у касарне. Овде их хране, одевају, дају им потпуну опскрбу. Приморавају их да раде, често и сувише, али у сваком случају тај је посао за њих потпуно некористан када се врате у свој пређашњи живот. - Најкултурнији на изглед народи, на жалост, још не умеју да живе у миру - говорио је Снељман. Давнашња злоба и разбојништво наједанпут плане из њих, као год што бурно море за час потопи неку обалу. Против крваве поплаве треба се бранити насипима. Свака је војска скупоцени живи насип, који грудима хиљада својих јунака чува границе своје отаџбине. За својим леђима она ће дати своме народу мир и слободу рада. - Војска, то је нарочити самопожртвовани калуђерски ред - говорио је Снељман. - А ми, који нисмо војници не умемо довољно да ценимо и да поштујемо своје живе насипе, где је свако поједино зрно песка жив човек. И хиљаде ових комадића песка, ако буде потреба отићи ће и умрети за нас, за наш миран живот. - Када било где на улици, у пољу, у трговини, или чак у кафани, видим официра или војника, имам жељу да их уљудно поздравим. Хоћу да им с љубављу кажем: - Мили! Рођени! Драги! Због нас, због мене, ви сте се посветили тешкој служби одбране отаџбине. Нека вас Бог чува! - Помислите само - наставио би Снељман - сваки војник у касарни, та то је живи драгоцени камен. И таквих живих драгоцености скупља се сваке године више хиљада. Држе их на окупу дуго времена. Не само да је жалосно, него би било управо грешно, кад би после дугог боравка међу нама ови живи брилијанти отишли од нас изгребани или чак испребијани. - Наша нова финска војска мора бити нова и по духу и по обичајима, и по развићу, и по резултатима службе у касарнама - одушевљено су говорили нови млади официри, Финци, Снељманови духовни ученици. - Војници нису касарнска марва. Војник је млађи непросвећени брат,

кога је мати-отаџбина послала мени на васпитање. И када се он после свршене службе поврати својој кући, отаџбина ће ме питати: - Кога си припремио? Какве си отпустио од себе стотине и хиљаде младих, зелених младића, које сам ти поверила. - Официр није војнику само брат. Није само његов старији друг у рату. Официр је учитељ војника. Његов васпитач. На одговорности официра је и тело војника (његово здравље), и глава војника (његов ум, његов мозак), и срце војника, његова душа (његов карактер), његова савест, његово разумевање живота, његов однос према људима, према родитељима, према животу. И млади фински официри, радници у новој финској војсци, код таквог разумевања својих дужности нису се бојали потешкоћа у служби, него су са усхићењем, ватрено говорили: - Та, шта је то?... Не само за време рата ми можемо да будемо корисни својој отаџбини. Ми можемо да служимо своме народу сваки час свог боравка у касарни. У сваком додиру с појединим војником. До сада је често сама реч “касарна” значила као псовка. У друштву би се чуло: - Понашајте се пристојно, нисте у касарни. - Миришете на касарну. - Касарна га је покварила... Сада пак касарна може и треба да постане друкчија, мислили су млади официри - Финци. Ми ћемо од касарне начинити народну школу. Учинићемо је народним универзитетом. Војници ће се радо сећати касарне. У народу ће се с поносом говорити о касарни: - Касарна га је поправила. - То га је касарна васпитала: развила га је, учинила га спретним, поштеним, марљивим, уљудним, услужним, уредним. Тако су Финци - официри усрдно прионули на своју велику апостолску мисију у касарни. Много су радили сами на себи. Пазили су на сваки свој корак. Преуредили су сав живот у касарни. Раније је у касарнама све било нечисто, неудобно. Као обично, у касарни је све било оскудно. Ваздух је био загушљив, кисео. Војници су били немарно одевени. Гладовали су. Често су боловали од рђаве хране. Старији су их често поткрадали у свему: у храни, у оделу, у обући, у огреву, у издржавању зграда. С војницима су грубо поступали. Најциничнија псовка спадала је у дужност. Сад се све наједанпут променило. Касарне су очистили. Непрестано су их ветрили. У слободно време, у дворишту и око куће сејали би траву, гајили цвеће. Цвеће у саксијама појавило се у касарнама. На прозорима завесе. По поду уски ћилими и отирачи за ноге. На улазу су се брижљиво чистиле ноге. Обућа и одело су се такође чистили. Војници

су се једном недељно купали. Упоредо са спољашњом чистоћом, неговала се и унутрашња чистоћа. Из старих времена остала је изрека о пијанству и грубим псовкама Швеђана. Говорило се: - Пијан као Швеђанин. - Псује као шведски војник. Заиста, за време Швеђана у касарнама се ужасно много пило и свуда унаоколо разлегале су се најгадније псовке. Псовали су војници, псовали официри, псовали генерали. Псовали су у љутини, псовали у пријатељском разговору. Гадно су псовали. Псовали су гадно и матер, и Бога, и Христа и сунце, и небо. Као да се излио потоп од најгаднијих псовки. Млади официри Финци почели су у касарнама да употребљавају сапун. Научили су војнике да изјутра, и увече, и пред сваким јелом перу руке. Узели су за њих пешкире, зубне четке. Научили су их да чисте зубе. Кад су их научили да држе уста чиста, говорили су им о чистоћи језика, о чистоћи говора. Пре свега ниједан од њих није псовао. Били су строги. Нису дали да се војници распусте. Захтевали су најстрожију дисциплину, али без раније војничке праксе. Раније, не само војници, него и официри, често људи из бољих породица, сматрали су најгору псовку за неку врсту јунаштва, елеганције, готово као неки захтев војне службе. Постојали су нарочити специјалисти за уличну псовку. Они су се хвалили да могу бесконачно разноврсно да псују. Млади официри - Финци, створили су и енергично уводили у живот нову моду. Они су говорили: - Касарна, то је наш општи породични дом. То је наша катедра. Што је свештеницима црква, то је нама касарна. Ми овде треба да будемо уљуднији него у женском друштву. Тако су млади официри и речју, и примером утицали на војничку масу: - Немојте претварати касарну у пијану кафану или у нужник. Немојте пљувати на под, чувајте чистоћу пода. Немојте запљувати ваздух грубом псовком, чувајте чистоћу свог језика и чистоћу ушију ваших другова. Груба псовка је горе него лавеж пса. То је знак умне и уопште моралне некултуре. Ако хоћете да покажете своје јунаштво, тражите други племенитији и лепши начин: - Бавите се спортом. Учите лепо и дуго пливати. Брзо се клизати на клизаљкама. Спретно се рвати. Чинити скокове у дужину и висину. - Учите певати, свирати на једном или другом инструменту. Учите лепо плесати.

- Учите да се лепо понашате у друштву. Настојте да будете занимљиви у разговору. Читајте и слушајте поуке. Памтите их. Тако су млади официри постали најбрижнији педагози. И поред многобројних војничких вежби, сваки је од њих налазио дневно сат-два за васпитање војника. Приређивали су војничке игре, забаве, разоноде. Учили су војнике како ће оснивати певачка и музичка друштва, плесне течајеве, течајеве за цртање. Са онима, који су били слабо писмени поступали су, као с ученицима. Приређивали су заједничко вечерње читање. Разговарали су се. Читали су приче разних народа, занимљиве приче о догађајима и делима разних јунака. Показивали су на платну слике из историје отаџбине и других народа. Показивали су им градове и лепе пределе Суоми и других земаља. Многи су често говорили о томе како сваки војник, кад се врати кући, може да буде од велике користи отаџбини. - Тамо људи живе као кртице, у рупи. Шта виде, и шта чују? И ви сте онда постали попут кртица. Биће вас стид, ако се опет као кртице вратите у кртичњаке! Будите весници новог живота. Идите и пробудите успавани ум у вашим забитим местима. Будите нова гарда. Гарда мирног културног рада. - У војсци постоје особито заслужни пукови. Пукови јунака. Они сами себе, а и други их називају: “пукови смрти”. Хусари смрти, драгуни смрти, стрелци смрти и тако даље. То значи да они обећавају да ће у случају потребе у боју умрети сви до последњег. То су прави јунаци. Не мање јунаштво него што је умрети за отаџбину - јесте живети за отаџбину. Учите, радите за добро отаџбине, за напредак свога народа. - Како код вас обрађују земљу, како сеју, како спремају жито? Како код вас припремају млечне производе, како ли шумске? - Како се баве занатима? - Како код вас поступају људи са женама? - Како родитељи васпитавају своју децу? - А ево како се све то ради у земљама где народ паметно мисли. Зашто сви хвале и скупо плаћају енглеско сукно, чешко стакло, холандску рибу, ирске овце, француско вино, дански путер, бразилске чипке, швајцарске краве, америчку лозу, руско крзно и кожу, шведски картон и шведске шибице? Зато што се тамо те ствари и најлепше израђују. - Настојте да тако буде и код нас - непрестано су понављали својим војницима млади официри, Финци. Објашњавали су им, учили су их, како се све то може постићи у Финској. - Ко ће то урадити? Ко ће научити ваше непросвећене очеве и браћу по

селима? Ко ће стићи до забитих места посред блатних мочвара и непролазних шума? - питали су племенити педагози своје војнике и додали би: - Ви! Пре свега ви! Тада ваша села, ваша отаџбина неће ништа изгубити, што сте ви тако дуго били затворени у касарни. Нарочито ћете ви за њу бити драгоцени добитак. Донећете са собом велике проценте. Дошли сте у касарну као дрво, а из ње ћете изаћи као живо светло, као моћна чудотворна топлина. На тај су начин официри финске војске постали једна велика културна снага у њиховој дивљој, лишеној природног богатства Суоми. Војници су ценили своје старије другове у војсци. Волели су их. За време службе бојали су се, да их не разљуте: сами су пазили на владање својих слабијих, распуштених другова. По повратку у родно место, војници су често писали својим официрима. Са захвалношћу су се сећали службе у војсци. Јављали су им како сад друкчије, другим очима гледају на живот око себе. Писали су им о својим плановима, тежњама. Тражили су њихове савете. Молили су их да им наруче потребне књиге, новине. По читавој земљи, до најзабитијих места успостављала се племенита, дивна духовна веза касарне са становништвом. Касарна је постала велика ткачница, где се ткало платно новог, културно-чврстог и културно-лепог народног живота. Касарна је престала бити страшило народа. Касарну су почели ценити. По селима и по варошима могло се чути, како родитељи говоре лакоумном, несташном, или грубом сину-момку: - Кад ће једном већ доћи време да идеш у војску? Можда ће те касарна поправити. - Касарна ће изменити делију - говорили би суседи - И од горих битанги тамо су начинили “људе”. Сетите се Пеке Јуксеина, погледајте на Руђу Антонена. Изгледало је, да су ти дерани пропали. А кад су се вратили из војске, оба су били младићи за пример. Ми бисмо хтели да наши синови буду такви. Излази да касарна зна боље васпитати младе људе него ми, него наша породица. - Да, да, да - говорили би старији - Заиста ми смо били слепи. Мало смо разумели. Слабо живели. Богу хвала, нови људи отпочињу живети на нов начин, да боље, паметније, лепше уређују живот. Касарна је умно и морално сама узрасла. Умно и морално подизала је народ, као што добар квасац подиже тесто.

Једном је била велика фудбалска свечаност. Једно од главних фудбалских друштава славило је десетогодишњицу свог постанка. Била је једна велика, општа утакмица. На крају утакмице била је свечана конференција са говорима. Учествовали су љубитељи свију врста спорта. Ту су били и Снељманови пријатељи. Снељман је пак био почасни председник једног од највећих друштава, која су учествовала у борби. На свечаној седници Снељман је рекао: - Мило ми је да се наша финска омладина бави спортом. Разноврсне и са смислом, физичке вежбе имају огромну васпитну вредност. Стари Грци, народ мудраца, нису узалуд веома ценили гимнастику, рвање, трчање, бацање у даљину. Физичке вежбе развијају еластичност и спретност тела. Тело од њих постаје витко, ход лаган, покрети лепи. - Варошки живот уз дуго седење, често у тесним и загушљивим просторијама, може да унакази тело. Слаби мишиће. Трује крв. Људи постају троми. А к томе још бесмислено дугогодишње школско образовање. Претварање живог знања у школску сколастику. Преоптерећивање мозга изводима из књига: годинама, именима, мерама, формулама, мртвим законима. - У Немачкој маса деце у школи носе наочаре. То значи да имају покварен вид. По варошима код већине деце искривљена су леђа, угнута прса, танке ноге, слабе руке, бледа лица; изгледају заморена, као биљке без ваздуха. Човек добија жељу да их изведе у околину града. Да их примора да трче, скачу, да се рву на трави. Да дубоко дишу. - Грци су тако и радили. То исто чинимо и ми. Али савременици Сократа, Фидије и Перикла поставили су на основу животне мудрости правило: - Ништа одвише! То значи да не треба да буде никаквих крајности. Никакве једностраности. Све са мером. Све у своје време. И све на свом месту. - Још су савременици Сократа, Есхила и Аристофана злобно исмејавали одвојеност мисли од живота, мртвило и слабост интелигенције. - Велики аутор бесмртне сатире “Похвала глупости” немилосрдно шиба пуноглавце, како он назива књишке мудраце, сувопарне теоретичаре. - Генијални аутор “Гуливера” Свифт, колико места посвећује исмејавању свих страна живота Лилипута, народа патуљака, који се као

VIII ФУДБАЛ

жабе надимају, како би представљали народ великих људи, исто толико места (једну целу посебну главу) Свифт посвећује подругљивом описивању наказног живота, наказним сликама Лапута. Лапути су народ са великом отеченом главом на танком врату и на слабим раменима. Сав је њихов живот уређен по књишким формулама, геометријским цртежима... Све је код њих ружно и наказно, као што су ружни и наказни они сами. - А ја не желим - говораше Снељман - да наша будућа Суоми, о којој сањамо ја и моји пријатељи, наличи на Лапутију. Нама не треба ни Лилипут, ни Лапут. Али ми нећемо да Финци буду народ јаких ногу, а слабог мозга. Доле биволске ноге, а горе овновска глава, празна или чак само лагана лобања, као каква кутија, таква нас слика не заноси, не одговара нашим сновима о величини нашег малог народа. - Ви се заносите успехом фудбала у Финској. Ви кликћете од радости, велите да је наше друштво “Јака нога” било позвано на утакмице у суседне земље: Шведску, Норвешку, Данску, да је “Јака нога” била чак у далекој Мађарској и да је тамо победила. Ваша ме радост не весели. - Ја бих више желео кад би у нашој драгој Суоми било неколико друштава са називом “Јака мисао”, “Велико дело”, “Млекарство”, “Најбоље јаје”, “Изабрано зрно”, “Бело платно”, “Чиста савест”, “ Нове идеје”, “Понос механике”, “Сити народ”. - Ја бих хтео да ви, млади Финци, не побеђујете само Мађаре, него и Немце, и Французе, Енглезе, али не ногама ударајући лопту, него главом и срцем, и вољом на пољу науке, вештине, трговине, разних заната, мудрог законодавства, у борби народа за добро уређење своје отаџбине. - У тој великој борби на жилавим ногама фудбала нећете далеко стићи. За одбијање лопте главом треба чврста лобања, а најчвршћа лобања је у овна. - Ја не мислим да је овновска глава понос финске младежи. - Потражите и упоредите фотографије Сократовог портрета и знамените статуе Херкула. У Сократовом портрету пада у очи глава мудраца, велико-велико чело, место за смештање мозга. Изгледа као да мозак излази из чела, будући да му је тамо тесно: тако је он велик. То су чело и глава Сократа. - Сад погледајте на статуу Херкула. Пре свега вас поражава моћна, тешка, жилава фигура јунака из старогрчких предања. Тело масивно, почива на дебелим, као брвно ногама. Мишићи руку, као испревијани морски једеци. Широка рамена, висока прса. Врат као у бика, а глава непропорционално мала. Ниско чело. - Све говори да се пред вама налази огромна физичка, али нипошто не

интелектуална, духовна снага. Херкул је човек снажна тела, чврстих костију, јаких мишића, али то није човек великог ума, није витез мисли и духа. - Ја вам не предлажем да изаберете или главу Сократа или главу Херкула. Ја вам велим: - У потери за биволским ногама не заборавите да се побринете о Сократовој глави. Немојте остати са као камен тврдим овнујским челом. Памтите правило: - Засвирај, па за појас задени. Младој Финској не требају људи који само знају да терају кожну лопту. Њој требају моћни покретачи економског, социјалног, умног и моралног живота финског народа. - Немојте подражавати бедне шарлатане слабо културних народа који почињу да изучавају живот културних народа са дворишних степеница, са сандука за ђубре. - У Паризу изучавају шантане. У Немачкој почињу од кафана, у Енглеској узимају фудбалску лопту. - Гледајте навише. Идите у собу за рад у Европи. Идите у храмове мисли. Радите на развићу вашег духа. Памтите заповест: “Здрав дух у здравом телу”. - Запамтите: - Ваш је задатак, финска младежи, не да високо и далеко добаците ногама тешку лопту, него да високо уздигнете свој народ. Да подржите напредак наше отаџбине. IX РОДИТЕЉИ И ДЕЦА Све своје лепе наде у будуће буђење Финске, Снељман и његови пријатељи зидали су на мудром васпитању младежи. Младеж је била његова велика љубав, а у исто време велико болно место. Догађало се да је Снељман често у очи грдио младеж, али ју је пред старијима увек ватрено бранио, особито кад би старији, као што је то обично увек и свуда, грдили младеж, кад би говорили да је младеж покварена, да од ње неће ништа добро изаћи. Снељман је говорио старијима: - Немојте кривити вашу младеж, кривите сами себе. Ваша је младеж онаква како сте је васпитали. Како ви васпитавате вашу младеж? Никако. Матере су заузете домазлуком, кухињом, спремањем соба, прањем веша. Очеви су заузети службом, трговином, пословима. Увече

седе по кафанама и клубовима, играју карата. С децом се никад не забављају, немају времена, мучно им је и досадно. - С децом не говоре. Не интересују се њиховим животом. Кад су слободни, мало их помилују, дају им слаткиша, играчака, а затим: - Но, хајте децо! Играјте се сами! - Другим речима то значи: - Одлазите нам с очију. Радите шта хоћете. Само нас оставите на миру. - Дечије време, дечији ум, дечија душа, као запуштена ливада, остају празни. Ничим се добрим не засејавају. Деци ако и говоре о добру, о истини, о љубави, говоре неким укоченим, досадним, туђим речима. Неће и не знају да заинтересују дечији ум. Не загревају њихову осетљиву душу. - Искрено говорећи, деца и поред родитеља, и поред многих тетака и стричева, у кући расту као сирота. - Децу, могуће, и добро хране, одевају, брину се о њиховом здрављу, али управо врло мало мисле о здрављу, о чистоћи, о храни дечијег ума и дечије душе. - Доиста, треба се чудити; како наша деца нису још гора него што су. - Док деца расту, кад почињу да разумевају све што чују, шта виде око себе, у породици? - Када по улицама и трговима вароши и села, у двориштима кућа леже хрпе ђубрета и заразне прашине, сви се буне да станови нису хигијенски удешени и не чуде се да је здравствено стање ових места ужасно, да људи овде болују и на хиљаде умиру. Дегенеришу се. - Сада промислите, родитељи, и искрено, по души, реците: да ли је умно и морално здрава породична средина где се изграђује и ствара карактер наше деце? - Деци говоре: “Не лажи, не варај! То није лепо, то је гадно! Грех. Бог то не воли. Зато ће те казнити”. А сами лажу и варају. Лажу један другога. Лажу туђина. Лажу децу. Говоре: “Немој никога вређати, немој бити груб и зао”, а сами су и груби, и зли, и вређају. Једно говоре, друго раде. - Деца то брзо опазе. Испочетка се чуде. Не разумеју, како то њихов отац и њихова мати, који су за њих вредели као закон, како они чине оно, што је по њиховим речима: гадно, ружно, грех. - Затим почињу разумевати да родитељи говоре једно, а чине друго. Тако деца престају поштовати своје родитеље. Не цене њихове речи о томе шта ваља чинити, шта не ваља. Слушају речи о добру и злу као досадне непотребне речи. - Родитељи се непрестано туже да их чак мала деца не слушају, да су тврдоглава, покварена. А ко први квари нашу децу? Ко их учи да не

придају никаква значења Нашим речима? Ми сами, очеви и мајке. - Не захтевајте од деце љубави, поштовања и послушности. Немојте мислити да ћете то постићи претњама, псовкама, казнама. Понашајте се пред децом тако да вас она поштују и воле због ваших врлина. - У Библији има прича о томе како је једном Мојсије кад још није био вођ јеврејског народа и кад је чувао стадо близу горе Хорива, видео како гори жбун, гори, гори и не може да изгори. По библијској причи, Мојсија је занимало да дозна шта је то. Приближи се жбуну и зачу глас: - Мојсије скини обућу с ногу твојих. Место на коме стојиш света је земља. - Ова библијска прича има дубоки смисао за људе и за народе свију времена, ако људи и народи отпочињу какво велико дело. Прича вели: - Великом, чистом и светом делу немој се приближавати нечистих руку и ногу. Чистом делу требају чисте руке. Великом делу треба приступити са озбиљном, потребном спремом. - Свака породица која има децу, то је један живи горући жбун. А с каквим прљавим ногама и рукама, у каквој прљавој одећи прилазимо ми томе жбуну! Као год што су родитељи, и отац и мати, често код куће неуредни, те ходају без горњег одела, само у нечистом рубљу, тако су нечисти и у својим речима, делима, у свом узајамном односу према деци. - Да не говоримо о грубости и нискости свађе међу родитељима пред децом, кад често отац и мати хоће да напакосте једно другоме и довикују деци: - Гледајте децо какав вам је отац! - Уживајте каква вам је мати! - И тако даље, нове грубости, нове псовке. Узмите уопште домаће, мирне разговоре. Са свију страна купе се сплетке. Празно, досадно брбљање. Ситне тужбе. Бедни снови о сувишном динару, шареним крпетинама, незнатној повишици у служби. - Као нека густа мочварна плесан у којој деца чепркају 15-20 година као жабе! А затим се старији чуде зашто младеж не лети под небеса, по подобију орла, зашто су им деца без крила. - А дозволите да вас запитам, очеви и мајке, да ли су поред вашег васпитања ваша деца уопште могла добити крила? Или сте им ви одмах, у зачетку, до корена ломили та крила? - Кад деца одрасту, постану младићи и девојке, почиње се разговор о будућем животу и раду младежи. - Мисле о томе како ће их, и куда ће их сместити. - У инжењере, у чиновнике, у трговину, у докторе, у адвокате. Траже пробитачну службу, пробитачно занимање. Девојкама траже имућне веренике.

- Корист, корист и корист. Настоје да што боље “сместе” децу. Да их поставе на неко топло место. И држе да тим извршавају дужност и љубав према деци. - Том приликом лепо је рекао Лав Толстој: - Један од главних узрока тешких “неуредности” у животу састоји се у томе што свако жели да се добро “уреди” у животу, а нико неће да “уређује” живот. - Сви хоће да примају од живота, а нико и не мисли да њему шта даде. Улазе у живот као егоисти, пљачкаши, експлоататори, паразити. У том паразитству виде мудрост живота. - И ту “мудрост” живота калеме деци дуги низ година њиховог боравка у породици. Ко им калеми? Родитељ? - Деца и младеж расту, као егоисти, воле искључиво себе, то су људи ситне и бедне душе. Лењи. Лакоми. Похотљиви. Распуштени. - На крају крајева, немају ни љубави, ни поштовања ма према коме, ни према чему: ни према отаџбини, ни према људима, ни према раду, ни према великим идејама, ни према родитељима, па чак ни према себи самима. - Шта сејемо, то ћемо и пожњети. - Шта скувате, то ћете и појести. - Остављате дечији ум и душу као забачену пустош на којој расте коров, коприва, чичак и друго.

*** - Очеви и мајке, немогуће је даље тако остављати децу: без васпитања, без разумног и пуног љубави обрађивања њиховог ума и срца. Рећи ћу друкчије, то је неморално, злочиначки. То није само ваша лична породична ствар. То је питање друштвено, народно, државно. - Стварајте какве хоћете уставе, изборна права, издајте најлибералније законе, верујте у чудотворну снагу социјализма или комунизма, али ако стотине хиљада наше деце буду улазила у живот као ситни, ништавни људи, и поред свих парламената наш ће живот бити бедан, чемеран, наказан. Чиновници ће бити немарни. Министри ће бити политички лажови. Посланици шпекуланти на рачун народа. Школа ће бити сушара ума и срца нових нараштаја. Штампа ће наличити на уличну лепотицу, која живи од продаје својих дражи. - Народне масе биће сито или гладно стадо у коме ће расти злоба и мржња према вишим класама, жеља за осветом и рушењем свега што је над њима, али што им је туђе. - То није оно што од вас чека нова, будућа отаџбина. Нова Суоми биће оне нове јеванђеоске мешине у које ми морамо улити ново вино. Вино

мудре и поштене државности. Вино снажне радиности ума, савести и воље народних маса. Вино устројства свеопште ситости, општег благостања, општих права на слободно самоустројство разумног личног и народног живота. - Очеви и мајке, хоћете ли да будете такви нови виноградари? Хоћете ли изнова да обрадите винограде ваших породица и да их засадите новом, бољом лозом? Снељман и његови пријатељи држали су стотине оваквих говора по варошима и селима. Родитељи су слушали и почели су да размишљају о бољем васпитању деце и младежи. Почели су да разумевају своју велику одговорност за развитак и карактер своје деце. У многим местима основала су се родитељска друштва. Очеви и мајке скупљали су се и разговарали о свом неуспеху у васпитању младежи. Користили би се стеченим искуством. Позивали су познате педагоге и психологе. Они су путовали по земљи, држали предавања о томе како треба васпитавати децу. На основу искуства и научног опажања објашњавали су природу дечје душе. Говорили су о недостацима и болестима дечјег духа, о начину како да се поправе. Пробудила се и почела умно и морално да се подиже финска породица. X КАРОКЕП Око Снељмана се окупио круг финске интелигенције. Тај круг се непрестано попуњавао придоласком нових културних радника. Снељмановцима су се придружили и млади професори са универзитета у Хелсинкфорсу, и свештеници из забачених села, и неколико напредних трговаца и фабриканата, многи лекари, чиновници и адвокати из провинције. Сви су радили. То су били у најбољем смислу речи мисионари културе. Радили су неуморно, несебично. Са надахнућем. Скупљали су старе књиге. Бирали су најбоље. Слали су их у села помоћу покретних библиотека. Мењали су их премештањем из једног места у друго. Приређивали су испочетка једном у два-три месеца, а затим сваке недеље популарна предавања и читања из хигијене, пољопривреде, решавали питања морала и савести. Бирали су најбоље и најдаровитије предаваче, одане свом послу. Слали

су их по читавој земљи. На тај начин настала је нека врста народног универзитета са стотину путујућих професора, који су сви били истакнути говорници, врло занимљиви. Људи јаке, здраве мисли. Они су ширили у народу најразноврснија знања. Будили су мисао и код најтупљих људи. Изазивали су код сваког појединца потребу да нешто ради, да се прикључи културном просвећивању и уређењу отаџбине. Било је дирљивих случајева. Сељаци су доносили путујућим професорима путер, мед, јаја, платно, тканине и везене ручне радове. Молили су: - Узмите. Понесите својим породицама. Ви нама доносите ваше знање, ваш ум, бринете се о нама. Дозволите да вам скромно, чиме можемо узвратимо за то. Та то су само незнатни проценти од оне користи и од оне радости коју нам ви чините.

*** Кад се навршило 25 година усрдног и неуморног рада народног универзитета, у Снељмановој отаџбини, у Куопију, бејаху велике народне свечаности. При крају седнице замоли реч богати трговац Јарвинен, “Слатки краљ”, како су га звали у читавој земљи. Јарвинен је говорио више од једног сата, и сви, не гледајући на умор од пређашњег говора, слушали су Јарвинена с великом пажњом. Он је говорио: - Ја сам био сиромашан, мали трговац. У детињству сам продавао из корпе слаткише по улицама. Затим сам износио ситне слаткише на пијацу и тамо их продавао. Велики трговци давали су ми кредите од две-три стотине марака за медењаке, бомбоне, суво вође, и ја сам их увек тачно плаћао. Волели су ме, обећавали с временом да ми више помогну, да могу да отворим дућан. - Био сам сит, пристојно одевен, имао сам лепу собу. Али мени бејаше, како бих казао, мени бејаше досадно. Да досадно и некако тескобно. Често сам мислио: - Мали дућан, мали купци, мали ћар... И тако целог живота: све мало. - Господо! - рећи ће Јарвинен ученим предавачима - Немојте да вам буде досадно да чујете моју историју. Од дечака са корпом слаткиша не постају сваки дан “Слатки краљеви”, који касније могу да дају сто хиљада марака за позориште у родном месту и да оснују велике, лепе локалне новине, као што је то учинио Јарвинен. - Ово вам говорим, не да себе похвалим. Није овде место да се пред свима хвалим. Пред вама сада не говори Јарвинен - Слатки краљ. Пред

вама, у мојој особи видите млади, јаки, здрави фински народ. Народ беде. Народ који једе хлеб од ражи, помешан са кором. Народ који је осуђен на тешки, робијашки, незахвални рад усред мочвара, или усред голог камена. - “Слатки краљеви”, мецене вештина ме ђу њима су ретке птице. Али Јарвинени нису реткости. Нису усамљени. Нису случајни изузеци. Јарвиненима је име легион. Нас има на хиљаде у народу. Јарвинени крче шуму. Јарвинени ломе камење. Јарвинени у мрачним, тесним и влажним подрумима међу закрпе на подеране ципеле. - И многим, многим је тескобно у њиховом бедном послу. Досадно. Није им тешко, ми се не бојимо рада и невоље. Не завидимо, ако други боље живе. Јарвиненима је наиме досадно. Тескобно и досадно. Хтели би нешто више. Хтели би нешто велико-велико. Лепо, светло као сунце. Унутра нешто урла, хоће да изађе напоље, а излаза нема.

*** - Господо, сећате ли се ви имена Јохана Карокепа, који је пре 25 година био ужас готово за сву Финску? Карокеп бејаше пљачкаш и разбојник. Пљачкао је банке, трговине, цркве у великим варошима. Пљачкао је дрско. Са некаквим изазивањем. Готово на очи полиције. Кад би Карокеп извршио убиство, та су убиства зачуђавала својом немотивисаношћу. Зато кад су Карокепа ухапсили, најпре су га послали у лудницу, на посматрање, да ли је он уопште нормалан човек. - Онда је Карокеп с одвратном дрскошћу побегао и - нестало га је. О њему се у Финској никада више није ништа чуло. - Господо, Карокеп је жив. Ја сам прошле године, док сам био у Италији, лично видео Карокепа. У Ђенови. - Ја га не бих препознао. Ја сам, као и сви у Финској, мислио да Карокепа нема међу живима. Он ме препознао у гостионици и сам ми пришао. Био је са три сина. Какви су то били момци! Најлепши примери лепоте и здравља финског народа. Високи, широких плећа, јаких прсију. Плаве косе, плавих очију, тамне боје лица, као становници Јужне Америке. - Три Аполона, како су их називали Италијани. Сва тројица бејаху студенти универзитета у трима земљама Европе. Старији је изучио рударство у Шведској, и већ се налазио на челу једног великог рударског предузећа у Калифорнији. Млађи је учио агрономију у Француској. Средњи је управо свршавао науке. Он је обећао да ће постати знаменити хемичар. На најбољем немачком универзитету он је обратио на себе пажњу као специјалиста за хемијско обрађивање коже,

дрвета и масти, и сва три ова паметна, лепа, племенита млада човека бејаху деца Карокепа, који је код нас некад био пљачкаш и разбојник. - Сећате ли се, у новинама се онда писало да је Карокеп имао породицу, и да жена није имала ни појма о страшним делима свога мужа. Он је био најнежнији муж и отац. Затим су жену и малу Карокепову дечицу сасвим заборавили. Али отац их није заборавио. Преко својих другова он је довео породицу к себи, у Америку. Жена је у Америци још на путу умрла од жуте грознице. Тако је Карокеп сам васпитао своја три мала сина. Био им је и мати и друг. Сам је с њима учио. - У Ђенову је Карокеп (сад је он носио друго име, нећу вам га казати) довезао два океанска брода пшенице. У исто време је и сам хтео да види Италију и да је покаже својим “јунацима”. - Карокеп под новим именом, у новој отаџбини, у једној од земаља Јужне Америке, постао је краљ пшенице. Богаташ поред кога Јарвинен, ваш фински “Слатки краљ”, изгледа сиромах. - У детињству, а затим у младим годинама, Карокеп и ја смо били велики пријатељи. Наши сиромашни родитељи, који су се бавили у шуми добијањем смоле, бејаху суседи. Ја сам с Карокепом заједно растао, заједно смо се играли. Некако у исто доба смо остали сироти. И наше мајке, удовице, заједно су нас одвеле у варош. Мене су дали да радим у пекари, а Карокепа је узео себи један богати трговац на велико, који је куповао и отпремао у иностранство конопљу, вуну, смолу, а сељацима продавао жито, које се код нас увозило, будући да свога нисмо имали довољно. - Карокеп је био леп, паметан, поштен, добар и марљив дечко, само превише напрасит, није могао да се савлада и у љутини је био у стању да Бог зна шта учини нападачу. Кад се разљути, сав задрхти, стисне зубе, побледи. Очи му горе. Сикће: - Ја ћу ти већ показати! Запамтићеш кад си увредио Карокепа.

*** - Трговац је заволео Карокепа. Није могао, да довољно похвали његово поштење. Кад је дечко одрастао, трговац му је поверио куповање робе на велико. Поверио му је велике суме новца. Напослетку, поставио га је за управитеља једног од великих стоваришта. - Ту се догодило нешто неочекивано и неразумљиво. Карокеп је наједанпут раздао сељацима велику суму господаревих новаца. Учинио је проневеру. Добро је измлатио господара. Дошао на суд. На суду је ћутао. Злобно се смешио. На крају осуде само је казао: - Боље да судите мога господара, а не мене.

- Господар је сам свима касније говорио: - Мислим да је Карокеп полудео. - Карокеп је одлежао неколико месеци у тамници. У тамници је био суморан и ћутљив. Много је читао и волео је да слуша приче разбојника, који су у двориште и на шетњу излазили у оковима. - После изласка из тамнице Карокеп је узео жену са троје малишана и некуда их одвезао. Ускоро су затим у разним крајевима Финске отпочеле дрске пљачке и убиства. За две године било је опљачкано више банака, више од десет цркава, убијена су три свештеника. Без пљачке, уопште - без икаквог разлога, убијен је на путу када се враћао од болесника у селу општински лекар кога је волео читав округ. - Напослетку је на крају великог града опљачкана богата црква на гробљу. Свештеник, који је становао поред саме цркве, случајно је опазио светло на једном од црквених прозора. Дозвао је стражара и пошао цркви. - У вратима високе ограде они су се сукобили са злочинцем! Овај је једним ударцем полуге убио стражара, који је ишао напред, а затим је ударио полугом по глави свештеника. Пробио му је лобању и повредио мозак. Мало пре тога свештеник је успео да гласно повиче: - У помоћ! У помоћ! - Бејаше месечина, зимско доба. Све се белило унаоколо. Путем, недалеко од гробља, случајно су пролазили сељаци. Они дотрче на запомагање. Опазили су да неко бежи. Потрче за њим. Ухвате га, доведу у полицију. Почели су га испитивати. Пљачкаш-убица каза своје име: - Јохан Карокеп. - И мирно, са злобним осмехом сам је испричао како је пљачкао банке и цркве, убио три свештеника и једног доктора. - Ко су били помоћници? - Убијао сам и пљачкао сам. Помоћници су само скупљали податке. Ни једног вам нећу казати. Ја сам се играо за свој рачун. Игра је изгубљена - ево, узмите. Плаћам потпуно, ако хоћете, можете ме погубити. Моји се јатаци вас не тичу. - Затим је побегао из болнице и нестало га је. Сада је у Ђенови сам пришао моме столу. Био је сам. Синове је послао у шетњу. Дуго ме је посматрао и фински ме упита: - Опростите, јесте ли ви Јарвинен? - Јесам! - зачудим се ја. - Јуко Јарвинен? -Да! - Јуко Јарвинен из Колмијарви, испод Тамер-форса? - Да, да, да! Откуда ви то све знате? Ја вас први пут сада видим - рекох му зачуђено.

- Ја сам негдашњи Карокеп! - с тешком муком изусти он - Јуко, мој негдашњи љубљени Јуко! Драго моје детињство! Сећаш ли се свог друга, малог Јохана? Можеш ли пружити руку негдашњем Карокепу? - Пођемо у моју собу. И до касно у ноћ говорили смо фински. - Синови немају појма о Карокепу - рећи ће мој гост - У Америци сам променио две земље. Двапут сам име променио. Отпочео сам живот на северу, а породицу сам довео на југ. Овде су ме познавали и сад ме познају под другим именом. По спољашњости ја сам пола Американац - пола Шпанац, али у души сам Финац. Ето видиш како сад живим. Желиш ли да чујеш моју исповед? Можеш ли ми дати поштену реч да никоме нећеш открити мој траг? - Ја познајем твој живот, Јарвинен. Пратим живот наше Суоми. Волео сам те док си био дете. Волим у теби Слатког краља. - Желим да разумеш свог друга из младости. Хоћу да не презиреш Јохана Карокепа. Карокеп није био злочинац. - Ти си онда био душевно болестан? - додам ја. - Исто толико болестан као и ти - жалосно се осмехну Јохан. - Ја сам био мрачан човек. Замисли, сам по мраку луташ у великој непознатој кући. Стотине соба, у њима на хиљаде свакојаких ствари, и ниједног зрачка светлости. Луташ тапкајући. Није никакво чудо да штету направиш! И туђе ствари ћеш покварити, и сам себе можеш осакатити! - Ко си ти у таквом случају? Злочинац? Или лудак? Просто: несрећан човек без светлости. Такав сам био ја, твој Јохан, кога си ти, као и многи други, због нечег ипак волео. - И колико је нас таквих мрачних Јохана! - тешко уздахне негдашњи Карокеп. - Милиони! Читави народи! - Радујем се због тебе, мој стари Јуко! - узе ме при том за руку - Радујем се и чудим да се ниси спотакао у мраку живота. - Мени је било тесно у стовариштима мог господара. Тескобно и досадно. - Како? Тескобно и досадно? - зачудим се ја. Та ја сам то исто осећао читаво време. - Ето, дакле, видиш: и милионима Јарвинена и Карокепа тескобно је и досадно живети. Хтео бих нешто шире, више, лепше, радосније. Био сам сит. Имао сам жену и троје малишана, волео сам их. Имао сам наду да сам постанем трговац. Али било ми је тескобно. Тескобно и досадно. Уз то сам дознао да мој господар у своме стоваришту има нетачне ваге. На једној прима од сељака робу. На другој мери жито које продаје. И на једној и на другој ваги краде. Тако је трајало више година. И ја сам му помагао. - То ме је озлоједило. Узмем и разделим сељацима сав господарев новац

који сам тада имао код себе, а господара измлатим. Могуће да бих га и убио, да га нису на време од мене отели. - Затворили су ме у тамницу. Покушавао сам да испричам о нетачним вагама, али, како сам чуо, сељаци су потписали изјаву да никад нису имали разлога да буду незадовољни мерењем. - Бедне кукавице, робови сиромаштине, бојали су се да ће их господар, ако се разљути, унапред лишити кредита. И ја сам заћутао. Осетио сам презир према робовима. Хтео сам и сам да их убијам, мучим, вређам, да се они макар од тога узбуне, узнемире. У тамници сам седео и мислио: - Пошто издржим казну, пустиће ме - шта онда да радим? Да опет закидам на мери? Или пак да мене варају. Мојој души било је још теже. - И ја сам се озлоједио на људе и на Бога. Хтео сам да мучим људе, да их спаљујем, да их бијем по телу и по души. Да им довикнем: Ако сте робови, жртве, нека сте. Трпите. Страдајте. Пропадајте! - Одлучим да се светим људима и Богу! - Почео сам да пљачкам банке. Мислио сам да ћу разарањем банака уништити што више људи. Али највише сам волео да пљачкам цркве. Распитивао сам се за најбоље свештенике, и управо њих сам убијао. Смејао сам се Богу. Изазивао сам га на борбу са мном. Бешчастио сам храмове. У њима сам викао: - Казни ме! Нека ме ухвате! - Нису ме могли ухватити. То ме је још више љутило. Гледао сам на небо и мислио: - Тако, дакле, тамо је празно. И на земљи лаж? И на небу лаж? - Да је само било могуће, ја бих онда убио сваки живот на земљи, само да убијем лаж. - И наједанпут ме ухвате, улове ме. - То ме је поразило. Нисам се препао, него сам се зачудио. - Зар то није лаж? - Држали су да нисам нормалан, те место да ме казне, пошаљу ме у лудницу! Помислим: - Будале! Будале и лажови! Лажови! Лажови и будале. И ја сам сам будала. Глупо сам настрадао: пошао сам да пљачкам по месечини усред снежног поља!

*** - Остао сам у болници неколико месеци, - све су ме испитивали, нису ме разумели. Будале. Уловим прилику и побегнем. - Зажелео сам да учиним нешто особито дрско. Свештеник кога умало нисам убио на гробљу био се опоравио. Из болнице одем право к њему! Само сам се преобукао у познатом лоповском склоништу.

- Било је касно увече. Видим кроз прозор: седи и чита књигу. На врх чела црвени му се масница, успомена од мог ударца полугом. Зазвоним. Чујем кораке. Глас кроз врата: - Ко је тамо? - Треба ми свештеник. - У чему је ствар? - Питање човечије душе! Врата се отворе. У рукама свећа. Уздигне је над собом. Осветли ме. Мало задрхти, намршти обрве и чело, као да се нечега сећа. - Познајете ли ме? - рећи ћу, стојећи на вратима. - Негде сам вас видео, а не могу да се сетим, у последње време памћење ми је ослабило. - То сам вам га ја ослабио - рекох му -Сећате ли се убиства на гробљу? То сам био ја. - Свештеник јаче задрхта, али не повика, не затвори ми врата пред носем. Дубоко уздахну и тихо запита: - Како, зар сте ви на слободи? Зар... - Побегао сам - прекинем га. - Зашто сте дошли овамо, к мени? - Да ме ви сакријете. Читао сам да су некада злочинци налазили уточишта у Божјим олтарима. Ви сте моја жртва. Хтео сам вас убити. Ето сад хоћу да видим шта ће урадити хришћански свештеник са својим убицом. - Уђите! - тихо рече домаћин. - Ја пређем преко прага с лупом, затворим врата, и са злобним осмехом кажем: - А зар се ви не бојите да вас сада могу убити? - Домаћин ме поново погледа право у очи, и опет тихо рече: - Не, не бојим се. - Зашто? - Човек са таквим очима не убија. - А какве су моје очи? - Жалосне - жалосне! Пуне дубоке сете! Ви сте болесни душевно. Хајте у моју собу за рад. - Не знам шта се са мном десило. Ја, гвоздени Карокеп, некако сам одједном омекшао, као смрзнута риба у топлини. Уђосмо у собу. На столу је лежало откривено Јеванђеље, то је њега читао свештеник када сам гледао кроз прозор. Изнад стола висила је дивна слика: “Милосрдни Самарјанин”. - Ви сте гладни! Хоћете ли да једете? - упита домаћин. - Дајте ми вина - једва одговорим.

- Нешто ми стало у прсима. Стегло ми грло. Кад је домаћин изашао, седнем на столицу крај врата и заплачем. Плакао сам, како ни у детињству нисам плакао. - Уђе домаћин с чашом вина и с комадом хлеба с путером. Скочим према њему, паднем му пред ноге и обухватим му колена: - Опростите, опростите, опростите. - Умирите се. Прогутајте један гутљај и реците шта сте хтели казати. - Шта сам хтео казати? Хтео сам добацити Богу ново, најдрскије изазивање. Хтео сам доћи свештенику, преплашити га и сад већ коначно га убити. Изашло је друкчије. - Ја онако збуњен, без везе, прескачући с једног на друго, станем причати домаћину шта сам мислио и осећао дуги низ година, како сам хтео убити лаж на небу и на земљи. - Домаћин је ћутке слушао, и само с времена на време, као дете, гладио ме час по руци, час по глави. Кад сам свршио причу о Богу, домаћин са необично добрим осмехом рече: - Дакле ви сте се борили са Богом? Пљачкали сте цркве и убијали добре људе, да изазовете Бога на борбу с вама. - Глупи сте! Глупи сиромах! Мрачни! - Али зашто ме Бог није казнио, ако он постоји? - као тврдоглав јогунаст дечко ја сам стајао на своме - Ево и сада: ја сам вас хтео убити, а место тога ја сам ваш гост. - Причекајте, све редом - одврати домаћин - Најпре ваша борба против Бога, а затим казна. Постоји зборник средњовековних легенди, који је саставио један знаменити отац. У легендама има много измишљеног, чудесног, али с обзиром на основну идеју многе су легенде пуне велике мудрости. - Тако се у једној легенди прича како се у неком пределу у Француској, у главну зграду манастира уселио ђаво. Почео је да плаши калуђере. Сваке ноћи би лајао као пас, блејао као овца, роктао као свиња. Растерао је калуђере и био је задовољан. Манастир је дуго времена био празан. - Дошао је у тај предео нови епископ, добри, мудри старац. Дознао је за ђаволове лудорије у манастиру и рече: - Идем тамо. Тамо ћу ноћити. - Преплашени људи одвраћаху га, говорећи да је било случајева да су људи од страха оболели, и чак умирали. Епископ ипак оде. - Ноћу је остао потпуно сам у празној кући. И легенда прича: - Чим је избило 12 сати ноћу, око епископа поче се разлегати лавеж, врисак, писка и ужасна дрека. Епископ се пробуди и упита:

- Јеси ли ти то, ђаволе? - Ја сам. - Онај ђаво који је по причању хтео свргнути Бога? Онај ђаво који је хтео Исуса Христа учинити слугом својим? - Ја сам - поносно одговори ђаво. - Како те није стид? - засмеја се епископ. - Почео си од тога, што си хтео од Бога да отмеш управљање светом, а дошао си дотле да ноћу у празним кућама рокћеш као свиња и лајеш као пас. Добрим људима спавати не даш. Какав си ти противник Божји? Легенда свршава: - Ђаво се постидео, и заувек оставио своје глупе изгреде: - Какав сте ви противник Богу? - И ја ћу вам рећи - говораше свештеник пљачкашу цркава -Хоћете да убијете у себи Бога, и због тога убијате људе, пљачкате места молитве. - Али зашто ме Бог није казнио? Зашто ви нећете да ме издате? - тврдоглаво је понављао Карокеп. - Па просто због тога што Бог није што и ви, нити сте ви Бог. Бог и ви имате разне начине борбе, разне циљеве, разна осећања. Ви сте живели од мржње, а Бог је љубав. Ви сте хтели убити Бога, а Бог је чекао време да душа ваша оживи. И ја нисам ваш крвник, ни судија, ни тужилац. Ја бих хтео да вам помогнем да у себи нађете давно заборављеног малог, драгог, поштеног Јохана. На то Карокеп рече да ће отићи и сам себе издати. - Не смете - заустави га свештеник. Вама су већ судили. Судио вам је Божји суд. И тај Божји суд је решио да је ваша душа жива. Људски суд нема више ништа с вама. Сетите се шта је Христос рекао грешници: - Иди и не греши више. - Идите и ви у живот и будите апостол поштеног и трудољубивог живота. Ви, чини ми се, имате децу. Васпитајте их да буду добри радници у животу. То је теже него издржати казну у казнионици. И корисније је за живот. - И ја сам ступио у живот. Видиш шта сам постао? Како сам децу васпитао! - заврши Карокеп. - Али доста о мени. Ја сам ти објаснио како је твој друг из детињства Јохан, добри и поштени дечко, постао страшни Карокеп. Сада ти, драги мој Јуко, објасни мени, како је од тебе постао Јарвинен, Слатки краљ. Та Карокеп и Јарвинен су два друга из детињства. То су две половине нашег живота: једна убијена хладним мраком, друга позвана да живи, као земља у пролеће под сунчаним зрацима. - И ја сад желим да вам кажем, моји драги учитељи, обрати се Јарвинен вођама народног универзитета - Желим да вам кажем шта сте ви

учинили за мене, Јарвинена, Слатког краља, шта сте учинили за много хиљада Јарвинена, шта чините за сав народ! - Ја сам већ казао, драги моји учитељи, да су и Јарвинени и Карокепи деца једног истог народа, и да су у свом детињству били изложени колико добру - толико и злу. А ако сам ја постао човек кога сви поштују и цене у земљи, то заиста није моја заслуга. Ја вам лично кажем да је то био за мене само срећан случај. А ако је мој љубљени друг из детињства, Јохан Карокеп, постао у младости пљачкаш и убица, то није пре свега његова кривица. То је његова велика несрећа. Понављам: и Јарвинен, и Карокеп, то су две стране једне исте медаље. Две гране на једном стаблу, а стабло то је народ, милиони народних маса. XI ИНТЕЛИГЕНЦИЈА И НАРОД - Господо, ја можда више него ви, професори, писци, уметници, ценим интелигенцију. Интелигенција то је горућа народна мисао. Интелигенција то је народни мозак земље. Несретна је она земља која нема своје рођене интелигенције. И само глупи, непросвећени, а често дивљи пљачкаши народних маса, могу да буду и јесу непријатељи интелигенције. Њима, тим совама и јејинама, ноћним дивљим птицама, мио је мрак народног ума. Совуљаге не воле светлост, од сунца их боле очи. Зато совуљаге и јејине свију земаља, свију народа и свију времена нису волеле, нити воле светлу мисао, светло знање. Ја, негдашњи улични деран, неписмен, лист са стабла нашега народа, из свог властитог искуства знам како је народу потребна интелигенција. Зато узимам слободу да вама интелигентнима кажем: - Ваша интелигенција није ваша привилегија. Није право на власт, на почасти, на задовољан живот. Ваша интелигенција је ваша дужност, ваша служба. Ви сте светионик народу, а свећа, кад се запали, не држи се под капом, него се меће високо на свећњак, да светли свима около. - Ви, моји учитељи, светлили сте и светлите, али стотине других такозваних интелигентних људи шта су учинили они за просвету милиона свог народа. - Горе ли они чистим огњем ума и знања? Светле ли они своме народу? - У Јеванђељу су записане страшне, грешне речи које су говорили фарисеји о своме народу. Фарисеји су корили Исуса Христа, зашто он непрестано разговара с народом, а не води учене разговоре с њима, с књижевним људима. - Овај је народ проклет. Он је незналица, што се

закона тиче. - И тако је било и тако је увек и свуда. Образовани виши сталежи народа презиру оне који су нижи од њих. Говоре: - Народ је непросвећен. Народ је груб. Народ је пијан. Народ је лењ. Лаком. Прљав. Лажљив. Завидљив. Народ - то је животиња са милион глава. То је дивља звер, којој не треба давати слободе. - И, ако хоћете, у овим злим речима о народу 90, а могуће и 95 процената је истине. Али ко је за то крив? - На запуштеном месту не расту ни руже, ни јабуке, ни краставци, ни кромпир. Тамо расте коприва, чичак, и сваковрсни коров. Тако је исто и у главама народних маса. - Шта виде народне масе око себе? - Како се с њима поступа? - Ко им даје и како им даје умно и морално васпитање?

*** - За такозване културне људе, после универзитета има увек и свуда књига, слика, музике, предавања, позоришта, концерата, новина, вештина, изложби, писаца из целог света, клубова, састанака. А шта имају народне масе? У најбољем случају две-три, а највише пет година основне школе. Ту су пак обично досадни, мртви уџбеници, које су написали неспособни просветни чиновници. Код деце се не буди воља за знањем. Не облагорођавају се њихове мисли и осећања. Често се у њима убија сваки интерес према књизи и раду мисли. А затим? Шта бива даље, после школе? Милиони народа представљају сами себе. За њих се не пише. И не говори. И литература, и позориште, и наука, и изложбе, и концерти, и предавања, све то није за њих. Као и у време Христа, књижевници наших дана с презрењем говоре о народним масама: - Проклет био тај народ! Он је незналица у свему. Глув према свему што је паметно. Осим стомака, џепа и ракије, њега ништа не занима. - Господо, сећате ли се приче у почетку Библије? Каин је убио брата Авеља. Кад је глас Божији упитао Каинову савест: - Где је твој брат Авељ? - Каин је одговорио: - Шта ме се тиче Авељ? Зар сам ја стражар брата свога. - Ова страница Библије понавља се хиљаду пута у животу народа. Глас савести старијој, културној браћи, интелигентним слојевима народа поставља питање: - Како духовно, умно и морално, живе милиони народних маса, ваша млађа браћа? - Као одговор су обично Каинове речи: - Шта се мене тиче? Ја нисам стражар те моје браће. Ја имам свога

посла и бриге. - Неће да имају бриге о васпитању свога народа, а због последица те своје небриге морају да се брину о пијаним, болесним, грубим, озлојеђеним и непросвећеним народним масама. - Право рећи, народне масе остају без васпитања. Оне га добијају, али, на жалост, то васпитање је негативно. Погледајте сами, како су обично људи из народа збуњени, као да су у некој непријатељској кући кад се састану са људима виших класа. Зашто је то тако? Зато што на њих свуда свако виче. Грубо их тера. Гледа на њих охоло. Зато се они и клоне људи који су господски обучени. Не воле их. Боје их се. Купе и скривају у срцу злобу, мржњу, жељу за осветом. Иако деца једног народа, они бољима од себе нису браћа, него завидљиви непријатељи. - Виде око себе луксуз, лепа одела, бучне забаве. Све то у њима буди нову завист. Још их горе озлојеђава. Људи се рађају и живе у атмосфери зависти и негодовања, незадовољни животним приликама. Уређење друштвеног живота чини да постају груби и озлојеђени. А о лечењу грубости у народу, о васпитању народних маса нико и не мисли. Нико ништа не ради. Научници са својим знањем седе на висини куда народне масе немају приступ. Књиге и новине тако се пишу да их прост народ не разуме. Код старих Грка Сократ је годинама на трговима разговарао са народним масама о вишој истини и лепоти живота. Где су код нас такви народни васпитачи? - Милиони народа су препуштени кафанама. Продаја ракије, продаја отрова за народни ум и савест обавља се готово у свакој кући, а лепе и паметне речи о бољем животу народа не чују се у току многих година у читавој области. - А затим се сва учена господа чуде и буне што су нижи слојеви народа груби, пијани, лажљиви, завидљиви, озлојеђени на све и на свакога.

*** Господо! - говорио је Јарвинен професорима народног универзитета - Ви чините неизмерно велико дело. Мудрост живота износите на улицу, међу народну масу. Али знајте, из виших школа већином излазе људи који сами не познају мудрост живота. То није интелигенција. То је само имитација интелигенције. - Има намештаја од скупоценог, црног, црвеног, палмовог дрвета, а има имитација црног и црвеног дрвета. Имитација храстовине. Ораховине. Слично храсту, али храст није, него само имитација. Слично палмовом дрвету, а палма није. - Тако је исто и са људима који имају дипломе виших школа. То није

интелигенција, него нешто слично интелигенцији. Говорите вашим ђацима да више школе нису радионице у којима се израђују дипломе, него да су то творнице живих свећа, да је то централна станица за умно и морално осветљавање читаве земље. - И кад би тако било, будите уверени, да би Карокепи били ретки, болесни изузеци, а Јарвинена би било на сваком кораку. Сав би народ постао један Јарвинен са много глава. Свуда би били краљеви дрвета, краљеви хартије, краљеви железа, краљеви стакла, краљеви млека и сира, краљеви рада, краљеви ума, краљеви знања. Цела земља постала би краљевство мудрог стваралачког рада, краљевство народног благостања, краљевство савести... Дајте само народним масама мудру живу реч. Говорите народу о лепоти мудрог живота. Развијајте у народу жељу за паметним радом, за светлим и радосним животом. XII СЛАТКИ КРАЉ - Ја, сиромах, просјак, улични деран, постао сам велика и, рећи ћу, велика сила у нашој Суоми. Како се то догодило? Захваљујући једном лепом предавању. Захваљујући срећном случају. - Ја сам већ био власник малог дућанчића, где сам продавао слаткише и, као што сам вам већ говорио, било ми је ужасно досадно и тешко мислећи да преда мном лежи тако уски и досадни животни пут, незнатна добит. Понекад празником сам почео пити. Али ето једном дође у наш град један наш знаменити научник и налепи по угловима улица следећи оглас: - Позивам старе људе, позивам и децу. Позивам и научнике, позивам и неписмене. Ја сам сав свој живот посветио раду за нашу Суоми. Уделите ми у недељу један ваш слободан час. Од ових ваших слободних часова ја се надам учинити много година вашег корисног живота за нашу драгу Суоми. - Два-три пута у животу био сам на предавању. Били су и моји познаници. Али смо престали ићи, јер то није имало смисла. Обично су држали предавања људи, које није требало пуштати на катедру. То су били сувоњави старци без зуба, који су мрмљали нешто о неким непознатим стварима. - Или пак млађи људи, у себе заљубљени, непросвећени, - шарлатани. Место паметних мисли, пресно тесто. Трећи су били чиновници из министарства просвете. Путовали су само да добију путне трошкове и

хонораре за одржана предавања. - На њиховим предавањима све је било празно. Необичан позив научника многе је заинтересовао. Сала је била пуна. Био сам и ја. Предавање ме оживело. Пробудило из сна. Показало ми је смисао живота. Научило ме како ћу га остварити. Предавање је имало наслов: “Опљачкана књига”, а научник је говорио о Робинзону Крусоу. Али како је говорио! То је био Сократов говор: мудрост филозофа и дечија једноставност језика. Професор је говорио: - Човечанство је још увек слично великом детету. Људи као луда деца тучњавом решавају своје спорове. Као луда деца јогунасти су и тврдоглави у својим препиркама о Богу и о светлости у животу. Хоће да бране Бога палицама, кољем, казнама и ломачом. Као луда деца од мудрости чине себи играчку и забаву. Сви сте чули, а могуће и читали о Робинзону Крусоу. Када сте читали? Кад сте били још деца. - Од приче о животу Робинзона Крусоа учинили су забаву за малу децу. То је пак уџбеник мудрости за народе који желе да постану велики: Робинзон Крусо то је највећи јунак на свету. Јунак над свим јунацима. Већи јунак од Ромула, Цезара, Наполеона. То је јунак културног рада. Живи пример непоколебиве добре воље. - Робинзон Крусо је кључ за разумевање снаге и славе Енглеске. Кључ за разумевање снаге и славе Северне Америке. - Човек је господар земље и живота на земљи - учи Робинзон. Учи не речима, него фактима свога живота. Човек, гениј човека, његова добра воља и мудри ум јачи су од свију мрачних природних сила. - Оставите којекаква измишљања уморног и болешљивог слабог мозга, - говори Робинзон - Узмимо стварност. Ево вам овај пример. Бура на мору уништила је лађу. Не само отаџбина, него уопште културна земља је далеко. Наоколо неизмерно море. Сви су сапутници погинули. Остао је жив само један младић. Море га је избацило на пусто острво. Избацило га гола и гладна. Шта је било с њим? Је ли пропао? Да ли се убио у очајању? С тешком муком Робинзон је довукао на острво све што је могао узети с разбијене лађе. Уредио је себи кућицу. Посејао жито. Припитомио је дивље козе. Затим је припитомио дивљака. Учинио га својим културним помоћником и другом. Створио је леп и задовољан живот. - И то сам! Младић! На пустом острву! - Браћо-Финци! - заврши предавач - зар наш народ у целини, три милиона Финаца, зар смо ми слабији, немоћнији, глупљи од дечака Робинзона? - Господо професори, свештеници, судије, инжењери, чиновници, адвокати, синови младе Суоми, цвете наше интелигенције, зашто ви

нећете да будете Робинзони међу вашим народом. Робинзон је на пустом острву од дивљег људождера васпитао друга-сарадника. А ви у вашим великим градовима, поред зидова ваших школа, редакција, позоришта и музеја знате само да се тужите, како су милиони вашег народа непросвећени, пијани, груби, штавише - дивљи. - Имајте пред очима Робинзона и размишљајте о вашем односу према животу око вас. - Ово предавање отворило ми је очи - продужи Јарвинен - Ја сам осетио да су ми, место грбаче на леђима, порасла велика и јака крила. - Изашао сам с осећањем духовног витеза. Прохтело ми се да постанем велик и јак. Прохтело ми се да учиним нешто велико за нашу малу Суоми. - Шта сам могао учинити? Ја, један обични продавац посластица? Са робом у вредности од стотину-две марака? - Тако су ми и говорила три моја друга, које сам тако рећи на силу довео на ово предавање. Они су били по занимању: - Један обућар. - Други ковач. - Трећи је на пијаци продавао јаја. - Да красних јунака! - горко су се смејали они на повратку са предавања - Један продаје јаја. Други је обућар, а ти продајеш деци медене колачиће. Какви ту могу бити Робинзони? Мене обузе одушевљење. Ја, продавац колача, постао сам песник. Мој је говор текао као жива вода. Рекао сам: - А зашто ја, продавац колача, не могу да будем Робинзон у своме послу? Могу да тргујем само меденим колачима. Могу да развијем трговину медом. Могу да развијем пчеларство у читавој земљи. Учинићу да слаткиши неће бити предмет луксуза и лакомости. Учинићу да ће слаткиши бити приступачни и раднику и сиромашном сељаку. Постаћу краљ слаткиша. - А ми? - смејаху се моји другови. - А један од вас може постати краљ обуће, други краљ јаја, трећи краљ железа. Почели смо да стварамо планове. Отишли смо мојој кући и разговарали до зоре. - Па шта је најпосле било? Прошло је не много година и ми смо остварили наше младићке планове.

*** - Обућар је скупио новца и три године је радио у најбољој обућарској радионици у Паризу. Постао је обућар уметник. Сада с њим раде

његова два сина. Обојица су свршили више школе. Један од њих је механичар и директор и власник највеће фабрике кожа у Финској. Фирма “Укокен и синови” позната је у читавој Европи. Обућарске радње “Укокен” не налазе се само у сваком граду Финске. Ви можете видети поносну фирму “Обућа Укокен” на Пикадилију у Лондону и на шеталишту Д'опер у Паризу. Радњама, као и радионицама, које се налазе покрај њих, управља млађи син Укокена. Он је свршио универзитет у Јени. Говори француски као Парижанин, а млади енглески престолонаследник, син Викторије, законодавац моде, принц Едвард, поручује ципеле само код Укокена млађег и, пола у шали, а пола озбиљно, у пријатељском разговору зове га “колега”. Вели му: - Ја и ви, ми смо два краљевска наследника. Ја сам син краљице Енглеске, а ви сте син финског краља обуће. - И мислим - додао би весели принц Едвард - да сте ви достојни свога звања. - Ова два млада Укокена изаберу сваке године по десетак талентованих младића из целе Финске, и на свој трошак дају им могућности да сврше више образовање у лабораторијама Вирхова у Немачкој, Пастера у Паризу, Едисона у Америци. - Види се какав је био резултат лепог предавања о Робинзону. Али то још није све. - Трговац јаја са пијаце, Томас Гуљбе, постао је краљ јаја, чије је име свима познато у престоницама Енглеске, Француске и Немачке.

*** - Томас Гуљбе је почео да купује јаја по селима. Скупљао је по колибама по 2-3 јајета, 3 -7-10 јаја. Место јаја давао је сељацима ситну мануфактурну робу, а затим на хиљаде јаја у сандуцима је продавао стовариштима јаја у иностранству. Куповао је само свежа јаја, не старија више од 2-3 дана. И на свако је метнуо свој жиг: - Томас Гуљбе, “Т.Г.” - Кроз годину дана најбоље гостионице Лондона, Париза и Берлина захтевале су од својих лифераната јаја с марком: “Т. Гуљбе”. - Гуљбе није могао сам да путује по свим забаченим местима Суоми. Осим тога, то би коштало много пара. Зато је Томас Гуљбе ступио у преписку са свим народним учитељима Финске. Начинио је велики и у исто време врло прост план. Разделио је земљу на округе: I, II, III, IV, VII, XX итд. Бројеви су писани римским бројкама. У сваком округу свака поједина школа била је означена арапским бројем: 1,2,3,5,7,10,20...

- Ученици долазе у школу и сваки са собом донесе по 2-3 јајета, 3-7 јаја колико је тај дан имао код своје куће, или пак код суседове. - Зато су јаја врло свежа, и код учитеља их се накупи на стотине. Учитељ на свако јаје напише број свога округа, своје школе и слово под којим води рачун сваке поједине домаћице. - Знаци се пишу хемијским мастилом. Јаја се на стотине пакују и исти дан шаљу у Або, у стоваришта Томас Гуљбе. Отуда се сандуци одмах товаре на лађе. И кроз 3-4 дана финско се јаје већ налази на столу у гостионицама Париза, Лондона, Брисела, Антверпена и Берлина. - Ако би која домаћица подметнула старо јаје, те би услед тога гост у гостионици у Лондону изразио своје незадовољство, у складиште Гуљбе би исти час послали отворену карту: - Јаје бр. VII, 15, М, од 15-ог априла, било је покварено. У складишту Гуљбе, у Абоу за два-три минута већ се знало: - Бр. VII - округ Куопио, 15 је знак учитеља у неком селу, слово “М” означава жену од које је јаје узето. - Одмах би учитељу било достављено писмо: - Обратите пажњу, газдарица Макинен донела вам је 15-ог априла покварено јаје. - Кроз десет година Томас Гуљбе је постао у Финској краљ јаја. Имао је летње хладионице, а зими топла стоваришта, и у Гангеу, и у Абоу. Имао је складишта у Хамбургу, у Лондону и у Флизингену. - У свим окрузима Финске имао је своје живинарнике, где се узгајају племените кокоши, које је уз извесну цену продавао сељацима за расплод. - После трговине јајима дошло је кокошарство, затим трговина заклане перади. После живине дошла је трговина дивљачи. - Томас Гуљбе већ је давно милионер, али што је главно, он сваки дан даје сељаштву Финске више милиона марака из иностранства. - Као правило трговачке куће “Томас Гуљбе” било је уобичајено да фирма сваке године од добитка одвоји сто хиљада марака у корист сеоских библиотека. Сто хиљада за опремање у иностранство најинтелигентнијих сељака ради изучавања пољопривреде у Данској, Норвешкој и Швајцарској. И напослетку сто хиљада марака годишње припомоћи најспособнијим научницима, писцима, уметницима у сврху путовања у иностранство. - Сваке године три стотине хиљада марака! И тако већ осам година. Два и по милиона. И то је само мали проценат од прихода од трговине јајима. - Да вам не досађујем преко мере, завршићу историјом мога “престола”, наиме причом, како сам ја од уличног продавца посластица постао “Слатки краљ”.

- После предавања о Робинзону ја одлучим, да постанем Наполеон у свом послу. Одлучим, да најпре освојим Финску, а затим да учиним Европу својом колонијом. За готово неписменог и сиромашног Финца план, као што видите, био је сувише смео. Али ја сам рекао себи: - Извршићу, што сам наумио! - И заиста сам постигао. Отпочео сам од малог: отворио сам малу фабрику сирупа. Она и сад ради. То је једна дрвена зграда, слична шупи за сено или за кромпир. Уређена је била сасвим обично. Па ни за то нисам имао новца. Отишао сам директору банке и рекао: - Хоћу да освојим Финску. Хоћу да постанем “Краљ слаткиша”. - Испричао сам свој план, своје жеље. - Покушајте - одговори директор - Ризиковаћемо на рачун вашег будућег “престола”. То је управо он, директор банке, први изустио крилату реч “Слатки краљ”. Посао је успео. Сируп је био чист, густ, сладак. Бољи него шећер. - Испочетка ја сам ишао по селима и мењао сируп за кромпир. Кромпир сам претварао у сируп. И поново мењао. - Након две године имао сам пет таквих малих фабрика у разним местима Финске. Тад сам отпочео нови посао. Код нас по шумама има много малина. Зими сам дао сељацима хиљаду литара сирупа на рачун малина. Деца су лети накупила читава кола малина. Почео сам правити слатко од малина, и то са сирупом. То ме је све јевтино стајало. “Јевтиније, него кувана репа”, као што је говорио мој главни мајстор. Сељаци и радници јели су слатко Јарвинена с хлебом. Често пута то им је био ручак и вечера. Било је слатко, укусно, јевтино и сито. - Друге године шумских малина већ ми није било доста. Ја сам поручио најбољу врсту малина из Русије, из Немачке. Из Русије сам поручио чувену “владимировску” вишњу. Из Ирске сам поручио једну врсту кромпира са великим процентом шећера. - Путовао сам по селима: раздавао сам младице. Учио сам како их треба садити, како обрађивати. Читава Финска постала је моје велико тело. Хиљаде живаца, хиљаде крвних судова, мишића и жила везали су ме са становништвом. Постао сам борац у свом послу. Уживао сам у њему. Мислио сам само о сирупу, о кромпиру, о малинама и вишњи. О њиховом припремању. Моји помоћници бејаху уметници, песници сирупа и слаткога. Свако усавршавање у мом послу веселило их је. - Ја сам ипак мислио само о једном: Како ће сваке године слатко Јарвинена постати све јевтиније и јевтиније. И боље. - Лимене кутије са марком “Јарвинен” продрле су у све колибе финских сељака. С њима су скелеџије возили дрва по рекама и по језерима. С њима су радници који праве смолу читаве месеце живели по шумама.

*** - Директор енглеског шумарског друштва био је у Финској. Кушао је јело наших радника. Кад је видео моје слатко, рекао је: - То није јело за раднике, него краљевска посластица. - Није могао веровати да цена може бити тако ниска. Затим упита: - А ако ја од вас поручим 50 хиљада лимених кутија, да ли би ми могли дати по цени коју сте ми рекли? - Ја сам мало размислио. У себи израчунам и кажем: - У том случају могу вам дати два процента попуста. - Слатко Јарвинена продрло је у Енглеску, затим у Данску, Норвешку, Белгију, Немачку, Француску и чак у Америку. - Код мене на челу разних одељења стоје учени хемичари, специјалисти. Три изучена агронома и вртлара путују по Финској, држе предавања сељацима о култури кромпира, малина, вишања и других врста јагода. - Ја имам своје вагоне-хладионице (за лето) и топле вагоне (за зиму). Своја стоваришта и трговине у иностранству. Сваке године купим по једну лађу поморанџи у Месини, у Италији. Једну лађу пиринча у Сингапуру. Благодарећи мени улични дерани у Финској могу да једу банана колико их је воља. Моје кутије са сирупом, слатким и компотима успешно ратују са флашама рума, шведског пунча, вискија, абсинта, порта и ликера. Становништво се поучава да боље једе, а мање пије. - Господо научници! - рећи ће Јарвинен професорима - Ви боље од мене знате да шећер није непотребна посластица, шећер је основ сваке хране. Основа ситости и здравља. А сит човек и сит народ мање пије. Зато је слатко одувек било непријатељ горког. И горко непријатељ слатког. Пијанице не воле ништа слатко, а ко воли слатко, тај не воли жестока пића. - Зато су кутије Јарвинен мисионари трезвености. Они доносе здравље људима. Свака је од њих, као сунчани зрак радости у сељачкој или радничкој породици, где је доноси домаћин. - При погледу на сваку нову кутијицу у рукама кућног старешине дечија лица су обасјана радошћу. У очима домаћице чита се израз захвалности и пажње према мужу. - Значи да муком стечени мужевљев новац није отишао у кафану за отров, него је дошао кући на радост и задовољство породице. - Зато - заврши свој говор Јарвинен - када у мојим стовариштима видим милионе лимених кутија, када у пристаништу видим хиљаде сандука с марком “Јарвинен”, душа је моја пуна поноса, радости и среће. Ја мислим: - То је моја војска, моји војници мира, војници народног благостања, војници тихе породичне радости.

- И ја их у мислима благосиљам. Благосиљам сваку поједину кутију: - Хајде благословена, у живот! Чини своје велико, добро и “слатко” дело. - И ја радосно благосиљам дуге године мога рада. Благосиљам сав свој живот, знам да мој живот на земљи није био без смисла. Ја сам поштено дао свој део сласти животу и у мојој Финској, и у животу чак других далеких народа. И за све то имам да захвалим лепој књизи генијалног писца, која је запалила у мени искру Божју. Затим треба да захвалим вама који ширите просвету међу народним масама. Ви нисте дали да се угаси светла искра коју је случајно у мени запалио професор који је дошао издалека. Од те искре ви сте распалили јасну, велику ватру. У кандило моје душе налили сте ново горуће уље. Хвала вам! Неизмерно хвала! Моја захвалност не може вам бити награда за ваш велики културни рад. Но, нека вас она увек покреће на још шире поље неуморног рада.

*** - Читао сам историју народа. Распитивао сам се и код многих учених људи. Много сам, много, и сам размишљао. Па ми се чини, да већина народа на земљи још није изишла из положаја људождера, само што људе једу на различите начине. И ја не разумем зашто са толиким поштовањем говоре о освајачима царства и народа. Шта су учинили и шта чине сви ти Александри Македонски, Сципиони, Цезари, Карли Велики, Наполеони и хиљаде сличних? Освајају туђе земље, пљачкају их, али их не обрађују. Увећавају број својих поданика, али не васпитавају од њих паметне, племените градитеље њиховог личног и државног живота. - Стварају се огромне државе, а становници у њима живе бедно, гладују. Милиони људи су непросвећени. Свуда пијанство, крађа, груби разврат, дивља псовка, беда, свеопшта узајамна озлојеђеност... И никог није брига. Ко се случајно ископао или помоћу наследства, или школске дипломе из тог смрдљивог општенародног блата, и дошао на суво, чисто, удобно место, тај неће ни прстом да макне да извуче из таме милионе свога народа. И неће да знају да су велике државе с непросвећеним, пијаним и гладним народним масама исто што и огромне куле од камена, сазидане на блату. - И колико је већ пута историја начинила све ове “надувене” јунаке, колико је пута једним замахом руке рушила освајања и лукавих Метерниха, и грабежљивих војвода Алби. Рушила као дечије кућице од карата. И све то није никоме послужило као пример. Политичари један за другим понављају стару, глупу, грабежљиво-злочиначку игру.

- Наша мала Суоми не може да постане велика. И ја не желим велику Суоми, велику површином. Ја јој желим што више и више великих грађана. Желим да три милиона грађана наше Суоми постану развијени, образовани, поштени и добри градитељи и свог личног, и нашег општег народног живота. - Јарвинен се ниско поклони скупштини професора. - Амин! Нека тако буде!!! - рећи ће стари сељак, Торстен-Форстен који се бави лучењем смоле и чија су три сина били професори у Хелсинкфорсу. - Амин, амин, амин. - Одјекне дуж редова слушалаца. Извештај о свечаној седници са говором Јарвинена (у целости) био је одштампан у свим финским новинама. Говор Јарвинена био је читав догађај. О њему су за дуго свуда говорили. Он је окупио стотину оданих радника у армију просветитеља радних маса у Финској. У неким варошима богати трговци даровали су народном универзитету готове куће или су пак саградили нове. Многе учитеље, судије и адвокате, свештенике и докторе бејаше стид да седе и играју свако вече карата и пију пиво. Они се поново прихватише књиге. Почеше сами да уче, како би касније могли учити народ. Нашло се неколико истакнутих предавача. Они су се радовали новом раду. Говорили су: - Живот је постао занимљив, пун смисла, радости. Као да смо се тек пробудили. На свим селима, забавама, у гостионицама скупила би се увек нека свота новца. За тај новац су куповали најбоље књиге за народ и слали су библиотеке у најзабаченија места. Назначавали би теме и давали премије за најбоље написане књиге на ове теме. Помагали би писцима да издају књиге. Затим би их растурали међу народ по јевтиној цени. - Знате шта? - радосно је говорио Снељман својим пријатељима последњих година свога живота - Кад се сетим моје Финске каква је била у дане мог детињства и каква је сад, представља ми се следећа слика. Стајала је једна велика стара кућа. Готово сви прозори на њој бејаху затворени. Споља кућа изгледаше мртва, а унутра бејаше и тамно, и загушљиво, и влажно, и досадно. Мрачно. Наличило је на једну велику-велику гробницу. Али ево, долазе млади, одважни и јаки људи. Долазе весели. С отвореним паметним лицима. Пре свега отварају капке на прозорима. Подижу завесе. Отварају прозоре... У собе долази сунце, светлост, чисти ваздух, мирис цвећа. У кући све оживљава, постаје весело. И сама кућа споља се подмлађује. Страни људи сад се већ не клоне куће као каквог привиђења, као што су пре радили, него са задовољством јој се приближавају. Разгледају. Диве се.