МИНИСТАРСТВО ОДБРАНЕ УНИВЕРЗИТЕТ ОДБРАНЕ У БЕОГРАДУ

ВОЈНА АКАДЕМИЈА

УТИЦАЈ ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НА РАЗВОЈ ВОЈНИХ СТРАТЕГИЈА ВЕЛИКИХ СИЛА

ПОЧЕТКОМ XXI ВЕКА

- м а с т е р р а д -

Ментор: Кандидат: генерал-мајор у пензији мајор ванр. проф. др Божидар Форца Зоран Каравидић

Београд, 2014.

2

С А Д Р Ж А Ј

УВОД ................................................................................................................................... 3 1. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА .................................................................................................. 13

1.1. Теоријско одређење глобализације ................................................................. 13 1.2. Димензије глобализације.................................................................................. 14

1.2.1. Економска глобализација ........................................................................ 14 1.2.2. Војна глобализација ................................................................................. 17 1.2.3. Друштвена глобализација........................................................................ 21

1.3. Последице глобализације ................................................................................. 22 2. ВОЈНЕ СТРАТЕГИЈЕ ВЕЛИКИХ СИЛА ПОЧЕТКОМ XXI ВЕКА ................. 27

2.1. Појам и значај војних стратегија.................................................................... 27 2.2. Развој војних стратегија у задњим деценијама XX века.............................. 31

2.2.1. Окончање тзв. хладног рата и нова светска расподела моћи ................. 32 2.2.2. Комплексност азијско - пацифичког региона као тежиште интересовања

модерних војних стратегија..................................................................... 35 2.3. Војне стратегије САД у XXI веку .................................................................... 38

2.3.1. Нове околности у XXI веку и ,,антитерористичка стратегија'' Сједињених Америчких Држава ............................................................. 38

2.3.2. Редефинисање америчког војног лидерства у свету............................... 40 2.4. Војне стратегије Руске Федерације у XXI веку ............................................. 44

2.4.1. Заокрет у политици Русије почетком XXI века ...................................... 45 2.4.2. Безбедност кроз развој Руске Федерације............................................... 46

2.5. Војне стратегије НР Кине у XXI веку ............................................................. 49 2.5.1. Војна стратегија ,,активне одбране'' НР Кине......................................... 50 2.5.2. ,,Историјска мисија'' Кинеске народноослободилачке армије ............... 52

3. АНАЛИЗА УТИЦАЈА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НА ВОЈНЕ СТРАТЕГИЈЕ ВЕЛИКИХ СИЛА ..................................................................................................... 55 3.1. Посредан аспект анализе утицаја.................................................................... 55

3.1.1. Међусобни утицаји поддимензија глобализације и општих стратегија државе....................................................................................................... 58

3.1.2. Моћ у међународним односима .............................................................. 63 3.2. Непосредан аспект анализе утицаја................................................................ 68

3.2.1. Елементи војне стратегије САД .............................................................. 68 3.2.2. Елементи војне стратегије Руске Федерације ......................................... 75 3.2.3. Елементи војне стратегије НР Кине........................................................ 82

ЗАКЉУЧАК...................................................................................................................... 86 ЛИТЕРАТУРА.................................................................................................................. 92

3

УВОД

1) Проблем истраживања

Последњу деценију XX века карактерисали су значајни интеграциони и

дезинтеграциони процеси у међународним односима, чији домашај ни данас није лако

предвидети. Уједињење Немачке, распад СССР-а и Варшавског уговора сматрани су

крајем тзв. хладног рата и ступања на сцену новог светског поретка, чија је основна

карактеристика била глобализација.

Комплексност и повезаност међународних односа, ношена глобализацијом, на

почетку XXI века видљива је у сваком делу света. Међународни односи у себи

обухватају свеукупност економских, политичких, идеолошких, правних, дипломатских,

војних веза и односа међу народима, државама и коалицијама држава и организација

које делују на међународном плану. Они се најчешће испољавају кроз различите врсте

међузависности и глобализације. Међузависност полази од чињеница да није

једноставно да се човек или нација издвоји од остатка света и показује се као

неопходна, узимајући у обзир покушаје неких земаља у прошлости да се изолују. То је

увек водило заостајању тих нација у сваком смислу у односу на међународно

окружење. Пратећи такве тенденције државе и привреде су се све интензивније

повезивале. Најмоћније земље света су под своје покровитељство и контролу ставиле

протоке информација, технологија и капитала што је довело до појаве новог

друштвеног процеса тј. појаве глобализације.

Теоретичари и озбиљни познаваоци међународних односа посебно се интересују

за испољавање утицаја и моћи у међународној заједници у условима глобализације. По

једнима, на сцени је униполаризам са једином супер-силом у међународним односима –

САД. Други пак сматрају да је мултиполаризам вероватнији облик утицаја у

међународним односима у новом веку. Ти, поред САД, као светске центре моћи виде

Руску Федерацију, Кину, Европску унију (или Немачку као њеног најзначајнијег члана)

и Јапан. Проширење утицаја у глобалном смислу поједини теоретичари виде и у

Бразилу, Нигерији и Мексику.

4

Посматрајући све полуге моћи које се узимају у обзир при давању атрибута

„велика сила“, може се констатовати да на почетку XXI века у свету постоје три велике

силе: САД, Русија и Кина. Свакако, постоје и друге земље и коалиције које својим

утицајем учествују креирању међународних односа. Позиционирање на наведене три

светске силе, у овом истраживању, пре свега, извршено је због њиховог војног утицаја,

односно војне моћи, која је један од значајнијих ослонаца у успостављању сопственог

утицаја. Стога, проблем овог истраживања јесте и лоциран на глобализацију као

светски процес и њен утицај на војне стратегије великих сила.

Суштина проблема истраживања акцептира се на утицају глобализације на војне

стратегије великих сила, као одговор на промене у глобалном окружењу и одржавање

глобализације војним средствима. Стога, чиниоци суштине проблема јесу: (1)

глобализација као светски процес, (2) војне стратегије као полуга моћи великих сила и

(3) утицај глобализације на промене у војним стратегијама великих сила.

Глобализација делује на велике силе на различите начине. Помаже им да

одржавају своју надмоћ у међународним односима јер је за већину модерних држава

које би их војно изазвале, класични рат, између осталог, превише скуп и дисиметрично

немогућ. С друге стране као противречност, глобална доступност и развој војних

технологија, ставља у руке екстремистичких група и појединаца средства изузетне

разорне моћи што угрожава и најаче државе па и велике силе. Оне се од тих претњи

штите развојем савременијих наоружања и усвајањем нових процедура у борби против

тероризма, а све то обједињују у својим војним стратегијама које се константно

развијају као одговор на новонастале околности.

Глобализација и општи аспект војних стратегија јесу чиниоци суштине

проблема у домену независне варијабле. Стога, утицај глобализације на војне

стратегије великих сила јесте основни чинилац суштине проблема на којем је било

тежиште у истраживању. У том смислу посматрано, тај утицај сагледаван је кроз

следеће компоненте војних стратегија: (1) дефинисање војних претњи безбедности, (2)

организацију сопствених оружаних снага и (3) употребу оружаних снага, у теоријском

и практичном смислу испољавања.

У теорији и пракси међународних односа постоји већи број ставова и тврдњи,

који се на нивоу хипотетичких ставова, могу узети у обзир у овом истраживању:

- све димензије глобализације су под највећим утицајем великих сила,

- глобализација се, између осталог, одржава војним средствима,

5

- војна моћ је једна од кључних полуга укупне моћи великих сила у међународним

односима,

- асиметричне претње су последице војне глобализације и непостојања симетрије

војних снага,

- глобализација утиче на ширење доступности војних технологија,

- глобална нуклеарна претња је присутна у међународним односима,

- велике силе покушавају да се заштите од асиметрије развојем нових врста

наоружања, нових тактика, техника и процедура, што укупно чини новине у војним

стратегијама.

Из суштине проблема истраживања и хипотетичких ставова може се поставити

следеће основно питање: Какав је утицај глобализације на развој војних стратегија

великих сила почетком XXI века?

Досадашња истраживања утицаја глобализације тежишно су се односила на

конкретне последице у сфери човека, друштва, организација, државе и међународних

односа. Та истраживања су спровођена у разне сврхе и нису, иманентно, имала научни

карактер. Поред ширег списка литературе, дате на крају рада, од значаја за ово

истраживање издвајају се следећа дела:

(1) Збигњев Бжежински у делу „Америка-Кина и судбина света: Стратешка

визија”, говори о начину усмеравања глобалних дешавања од стране великих

сила и њиховом утицају на све елементе државе па и на њихове војне

стратегије.1 Међутим иако се дотиче свих димензија глобализације, аутор не

улази у дубље разматрање чинилаца ових димензија, који остављају своје

импликације у модерном окружењу.

(2) У делу „Глобализација и безбедносне перспективе света'', Станислав

Стојановић описује утицај глобализације на елементе друштва, тежишно на

безбедносни, економски и социјални аспект.2 Међутим не дотиче се

директног утицаја чинилаца глобализације на развој војних стратегија

великих сила.

(3) Пол Вирилио је у делу „Стратегија обмане”, описао глобалну доминацију у

информционом простору и напоре великих сила да је стално унапређују и

одржавају како би одржали сталну војну надмоћ над могућим непријатељем.3

1 Бжежински, З.: Америка-Кина и судбина света, Стратешка визија, Албатрос Плус, Београд, 2013 2 Стојановић, С.: Глобализација и безбедносне перспективе света, ВИЗ, Београд, 2009. 3 Virilio, P.: Strategy of Deception, Verso, London, 2000.

6

Међутим није се бавио осталим аспектима војне глобализације, па ни

глобализације у целини.

(4) Од посебног значаја за ово истраживање јесу резултати које је у својој

докторској дисертацији „Војни фактор међународних односа и његов утицај

на развој Војске Југославије“, објавио генерал-мајор у пензији др Божидар

Форца. Наиме, генерал Форца је војни фактор расчланио на стратегију

(доктрину), организацију оружаних снага и употребу оружаних снага и

анализирао њихов појединачан и укупан утицај на развој Војске Југославије

(Србије и Црне Горе).4

(5) У садржаје истраживачког карактера могу се сврстати и публикације које

објављује Међународни институт за истраживање мира из Стокхолма, а који

се публикују сваке године под називом SIPRY Yearbook.5

2) Предмет истраживања

Истраживање се првенствено односило на актуелна збивања која се односе на

војне стратегије великих сила. Тај однос стратегија који је настао у периоду прелаза из

биполарног у мултиполарни свет директно има утицај на сва збивања у глобалном

окружењу почетком XXI века. Посебан аспект у извршавању војних стратегија

орјентисан је на опште трендове који су владали и орјентацију која је условљавала

развој савремених модерних глобалних тенденција. Посебно, истраживање базира на

импликацијама које су војне стратегије великих сила имале на остатак света,

првенствено државе које су могле да прате те стратегије и државе које се сматрају

ирелевантним за утицај на глобалном плану.

Сходно наведеном, а имајући у виду начело прецизности, реалности и

ограничења прелиминарно одређење предмета дефинисано је као ''Утицај

глобализације на развој војних стратегија великих сила почетком XXI века''.

О предмету истраживања постоје ограничена теоријска и искуствена сазнања, од

којих сходно научном приступу, тежиште имају недовољна научна сазнања. Наиме,

није познат, или није довољно истражен, утицај различитих аспеката глобализације на

војне стратегије великих сила, али такође није познато ни који је домен тих стратегија,

односно није позната њихова реална импликација на широк спектар глобалних 4 Форца, Б.: Војни фактор међународних односа и његов утицај на развој Војске Југославије - докторска

дисертација, ВА, Београд, 2003. 5 SIPRY Yearbook - Armaments, Disarmament and International Security, Stockholm.

7

трендова који се манифестују у свим областима друштва, а посебно преплитање

њихових утицаја у земаљама у развоју.

Из прелиминарног одређења и анализе сазнања теоријског одређења предмета

истраживања, аналитичко-дедуктивном методом, могу се извући следећи кључни

појмови у овом истраживању:

a) глобализација;

b) велика сила;

в) војна стратегија;

г) утицај.

а) Глобализација подразумева процес интернационалних интеграција свих

свера друштва, од економије до културе, повећавајући међузависност људи,

организација и држава на светском нивоу. Она представља вишеструке спојеве између

субјеката међународних односа. Јавља се у различитим димензијама али најуочљивије

су њена политичка, војна, економска и друштвена димензија. Војна глобализација је,

може се рећи, један од највернијих пратилаца човека на земљи и може се рећи

најприсутнија димензија глобализације. Састоји се од међузависности где је присутна

сила или се прети употребом силе. Последице војне глобализације су сви светски

ратови који су вођени, али и различите врсте криза, тероризам и хуманитарне

интервенције у новије време.

б) Велика сила је држава која има могућност да испољава утицај на светском

нивоу. Карактерише их тежња ка доминантној позицији у међународним односима ради

већег утицаја на глобалном нивоу кроз како економску и војну снагу, тако и кроз

дипломатију и културу тј. утицај тзв. меке моћи. У таквој доминацији снага посебно се

на светској сцени испољавају државе као што су САД, Русија, Кина, Индија, Европска

Унија, а у том светлу задњих година јавља се и Бразил. Некада се статус велике силе у

интернационалној структури и формално признаје, где се као пример истичу стална

места у Савету безбедности Уједињених Нација. Под појмом велика сила у овом

истраживању анализираће се САД, Руска Федерација и Кина.

в) Под појмом војна стратегија у овом истраживању подразумеваће се теорија и

пракса војне делатности (организација, припрема и употреба оружаних снага) у

широком спектру мисија и задатака које се додељују политичко-војном руководству и

оружаним снагама. Војна стратегија је управо научна дисциплина која се бави

истраживањем и изграђивањем теорије будуће војне делатности и теоријским

усмеравањем актуелне војне праксе. Развој војних стратегија је један од основних

8

задатака сваке државе којим она покушава да нађе своје место у глобалном окружењу и

у складу са својим могућностима да обезбеди заштиту од актуелних изазова, ризика и

претњи. Различите војне стратегије су начин да се одговори на новонастале околности

и обезбеди опстанак државе. Оно што карактерише крај XX и почетак XXI века јесу

дефинисане војне стратегије које имају своје видљиве манифестације у доминацији,

првенствено у општој глобализацији израженој кроз остваривање економске и војне

моћи.

г) Утицај се испољава као посредно и непосредно деловање на одређени објекат

у циљу његовог мењања. У овом истраживању, утицај је истраживан са два аспекта.

Прво, посредан утицај сагледан је преко односа глобализације на опште стратегије

великих сила. Непосредан утицај се односи на конкретне аспекте војних стратегија који

се огледају у: (1) организацији оружаних снага, (2) односу према употреби војне силе и

(3) војно-економском аспекту.

Простор истраживања је простор утицаја глобализације и стратегија великих

сила, а у савременом окружењу то је свакако цела планета. Временско одређење

истраживања односи се на: (1) период прве деценије овог века и (2) пројекцију

примењивости резултата од 2014. до 2030. године. Имајући у виду обим предмета

истраживања и то да истраживања нису никад интрадисциплинарне него

интердисциплинарне природе, предмет истраживања обухвата знања из наука одбране,

посебно стратегије, али и економије, политичких наука, социологије, геостратегије и

информатике, што значи да води повезивању више знања из различитих научних

области.

3) Циљеви истраживања

На нивоу научне дескрипције дошло се до сазнања о елементарном утицају

глобализације на стратегије великих сила на почетку XXI века и тиме је објашњено

како је процес развоја глобализације и војних стратегија утицао на стварање света какав

је данас. Такође, са елементима научног објашњења дошло се до релевантних

показатеља који су доминантни узроци довели до овакве поделе света, оваквог утицаја

и које су на неки начин перспективе развоја стратегија и у ком правцу.

Практични циљ истраживања манифестује се у конкретном решењу проблема и

доласку до објективних сазнања утицаја глобализације на развој наше земље, земаља у

ближем и у глобалном окружењу.

9

4) Заснивајућа хипотеза

У истраживању је утврђена заснивајућа хипотеза, која гласи: Глобализација

међународних односа има различит утицај на развој војних стратегија великих сила на

почетку XXI века. Тај утицај се испољава посредно, преко општих стратегија великих

сила и neпосредно преко елемената њихових војних стратегије.

5) Начин истраживања

Сама природа и сложеност предмета истраживања намећу потребу за

дијалектичким прилазом и применом бројних теоријско-емпиријских метода. То су

методе из група: филозофских, општих научних и посебних научних.

Сложеност предмета истраживања, који је, у основи интердисциплинаран,

указује на потребу примене филозофских метода као најопштијих за научно сазнање.

Из групе филозофских научних метода у овом истраживању користиће се дијалектичка

метода. Применом филозофских метода, могуће је све елементе предмета истраживања

посматрати целовито и повезано. Дијалектичка метода, као основна метода научног

сазнања, чини оквир примене осталих врста метода и омогућава најопштије сазнање

стварности. С обзиром на то да је дијалектичка метода универзална, ослонцем на њу

могу се реализовати опште, посебне и емпиријске методе, ради сазнања утицаја

глобализације на развој војних стратегија великих сила. Сагледавање утицаја

глобализације не развој војних стратегија великих сила представља сложен процес где

су међусобно повезани, условљени и супростављени утицаји различитих врста

глобализације и самих војних стратегија које имају видне импликације у глобалном

окружењу. Из такве објективне условљености и међузависности, проистиче потреба за

применом дијалектичке методе, како би се сви сегменти предмета истраживања

посматрали целовито и повезано. Конкретно, дијалектичка метода подразумева

целовито истраживање ради изналажења степена утицаја глобализације на војне

стратегије великих сила, кроз сагледавање међусобних веза и односа, тенденцију

квалитативне промене, јединство општег, посебног и појединачног као и јединство

емпиријског и рационалног, односно искуственог и теоријског, генезу, садашње стање

и тенденцију будућег развоја разматраног процеса.

Из групе опште научних метода у овом истраживању користиће се статистичка

метода.

10

Историјско-компаративна метода се примењује ради утврђивања начина

настанка и развоја појава у временском и историјском периоду и поређење појава истог

рода ради утврђивања сличности и њихове разлике. Период у ком ће се сагледати

утицаји глобализације је период од '70-их година XX века па до данашњих дана, а

посебна пажња биће усмерена на период од почетка XXI века. Историјско-

компаративна метода омогућава да се дође до сазнања у прошлости и садашњости о

структури, функционисању и начину испољавања и променама у испољавању утицаја

глобализације. Применом ове методе могуће је прецизно сагледати начине испољавања

глобализације и прецизније утврдити све индикаторе који се разматрају у разрађујућим

хипотезама.

За потпуно сазнање овог предмета истраживања неопходна је примена посебних

научних метода у свим фазама истраживачког поступка, а посебно метода анализе и

синтезе и индукције и дедукције. Дијалектички повезане анализа и синтеза, као

јединствена научна метода, може допринети потпунијем сазнавању о утицају

глобализације на развој војних стратегија великих сила. Дијалектичком анализом

могуће је откривање својства свих битних елемената целине предмета истраживања и

његових делова, и утврђивање настанка, развоја, веза, односа и противречности у

појави. Дијалектичком синтезом као завршним процесом сазнања, обезбеђује се

схватање целине процеса на основу схватања његових делова. На резултатима методе

анализе-синтезе заснивају се и остали посебни методски поступци. Примена методе

анализе и синтезе обезбеђује потпуније сазнавање целокупног процеса који се одвија

као последица међузависног деловања различитих димензија глобализације и војних

стратегија великих сила. Аналитичко-синтетичка метода обезбеђује делимичну

верификацију заснивајуће и свих разрађујућих хипотеза.

Индукција и дедукција, као посебне научне методе, имају ослонац у анализи и

синтези, ради издвајања емпиријских података као допуна конкретне дијалектичке

методе. Према томе, овим методама се доказују или одбацују тврдње постављене у

разрађујућим хипотезама које су изведене из предмета истраживања. Методом

индукције закључиваће се на основу података преко разрађујућих до заснивајуће

хипотезе. Различитост утицаја глобализације је веома велика. Поред тога, постоје

различитости у окружењу на ком се утицаји глобализације испољавају, који крајње

импликације тих утицаја чине далеко бројнијим, а често и скривеним па је потпуна

индукција немогућа, те ће у овом истраживању бити примењена непотпуна индукција.

Метода дедукције ће бити примењена у деловима предмета истраживања где је

11

потребно да се из општег дедукује посебно и појединачно као став или закључак.

Закључивањем од општег ка појединачном, превазићи ће се потешкоће које проистичу

из индуктивног метода. У овом истраживању, метода дедукције је значајна за

верификацију постављених хипотеза у целини а посебно разрађујућих. Обе методе

примењиваће се као јединствена метода помоћу које ће се закључивати на нивоу

разрађујућих хипотеза ради утврђивања да ли је у целини сагледан утицај

глобализације на развој војних стратегија великих сила.

Применом емпирисјких метода прикупљају се подаци неопходни за доказивање

ставова разрађујућих хипотеза. У овом истраживању из групе емпиријских метода

примениће се метода анализе садржаја. У овом истраживању метода анализе садржаја

има веома велику улогу. Њеном применом долази се до података и информација о

предмету и досадашњим достигнућима у истраживању. У прилог значају ове методе

иде и то да највећи део времена теоретског истраживања заузима проучавање

литературе о наведеном предмету. Помоћу квалитативне и квантитативне анализе

писаних и усмених комуникација могуће је доћи до одговора на питање: шта, како и

колико је о предмету истраживања до сада речено. Анализом садржаја ће се уочавати

јединице анализе, вршиће се њихова евиденција у араку за анализу садржаја и

одређиваће се фреквенција појављивања у припадајућим категоријама. Применом

анализе садржаја могуће је верификовати све појединачне хипотезе. Анализа садржаја

ће се реализовати анализом одређених садржаја који су публиковани јавно, а делом и

ограничене приступности.

Подаци, за ово истраживање, су делимично изворни и посредовани, а највећи

број података чине изведени подаци. Подаци прикупљени применом методе анализе

садржаја, комбиновани са посебним научним методама, чине основни извор података у

поступку закључивања и верификације хипотеза.

У истраживању је коришћен сужени обухвати и то случајни и намерни узорак.

Случајним избором ће се одредити литература за анализу садржаја која се односи на

проблематику глобализације и војних стратегија у XXI веку. Намеран узорак ће бити

литература која се односи на проблематику развоја војних стратегија од Збигњева

Бжежинског и Тодора Мирковића, као и литература која тежишно проучава чиниоце

глобализације од Станислава Стојановића.

Осим увода и закључка, рад је операционализован, а резултати истраживања

изложени у три компатибилне целине. У првој целини је описан процес и аспекти

12

глобализације са почетка овог века. У другом поглављу су дати основни ставови о

војној стратегији и њеној структури. У трећем поглављу, које је тежишно и које има

изразит истраживачки карактер, дати су подаци истраживања о утицају глобализације

међународних односа на стратегије великих сила. Тај утицај посматран је као подршка

војних стратегија општој стратегији сваке државе – велике силе и као сагледавање

утицаја глобализације на елементе војне стратегије – организацију оружаних снага,

примену војне силе и војно-економски аспект тих стратегија.

13

1. ГЛОБАЛИЗАЦИЈА

Грандиозни успеси науке који су убрзавали промене у животу људи омогућили

су да се планета Земља прогласи за ,,глобално село''. Простор као да се смањио, а време

текло брже.6 Глобализација је, свакако, процес са огромним светским импликацијама,

различитог карактера, које се не могу схватити изван контекста западне цивилизацијске

парадигме, која је доминантна у савременом свету.7 ,,Глобализација није само лош,

нити само добар процес, многи би рекли да је она попут богова грчке и римске

митологије – има два лица.''8

1.1. Теоријско одређење глобализације

Латинска реч „globus“ што значи „свет“ је извор значењa појма глобализација.

Она, се користила да означи све оно што је супротност локалном, малом и

ограниченом. Другачије речено, бити глобалан значи бити светски, односно покривати

цео свет. Сама именица „глобализација“ (globalization), појавила се први пут у Webster

rečniku iz 1951. године. У енглеском језику се придев „global“ користи да означи цео

свет.

Да би се схватила и разумела глобализација, мора се поћи од међузависности. Та

два појма који имају доста сличности, али нису синоними. Међузависност представља

појединачне спојеве међу субјектима међународних односа без обзира на њихово

растојање. Глобализација представља вишеструке спојеве између субјеката

међународних односа пре свега на великим (интерконтиненталним) растојањима.

Сасвим је јасно да глобализација има и позитивне и негативне стране. По др

Станиславу Стојановићу ,,глобализација као друштвени процес у најопштијем смислу

означава све интензивнију повезаност и међузависност држава, привреда и друштва

преко развијених информационих и комуникационих технологија, тржишта и капитала,

а под покровитељством и контролом најмоћнијих земаља света и наднационалних

институција''9 У циљу језгровитог објашњења појма глобализација, Хенри Кисинџер,

6 Аксентијевић, М.: Глобално а није светско, Пешић и синови, Београд, 2005, стр. 7. 7 Стојановић С., Op. cit. стр. 6. 8 Јовановић М.: Утицај глобализације и транзиције на државни суверенитет и безбедност Републике

Србије, Војно дело, МЦ „Одбрана'', Београд, 2012, стр. 83. 9 Стојановић С., Op. cit. стр. 9.

14

некадашњи државни секретар САД, рекао је да је глобализација само ″друго име за

доминантну улогу Сједињених Држава″.10

С обзиром на њену улогу у овом истраживању, која је у домену независне

варијабле, а ради избегавања њене квалификације по вредносним судовима добра или

лоша, под глобализацијом се поима ,,убрзано повезивање и све већа међузависност

држава, привреда и друштава преко развијених информационих и

комуникационих технологија, тржишта и капитала, под покровитељством и

контролом најмоћнијих земаља и наднационалних институција”.11

1.2. Димензије глобализације

Глобализација није појам једне димензије међународних односа. Као што везе

између различитих актера у међународним односима могу бити многоструке и

различите, тако и процес којим се светске мреже међузависности увећавају, има своје

различите димензије. Економска глобализација, је само један од облика у којима се

глобализација може појавити, како у прошлости тако и данас. Поред ње, можемо

говорити и о глобализацији животне средине, војној глобализацији, политичкој и

друштвеној глобализацији, али и о другим димензијама глобализације.12 Значај

разврставања глобализације по њеним димензијама лежи у томе што се тако схвата сва

сложеност, свеприсутност и трајност овог процеса.

1.2.1. Економска глобализација

Све мање развијеног света постаје све богатије. Земље Г7 (САД, Јапан,

Француска, Италија, Немачка, УК, Канада) и Русија (одвојено, након искључења из

групе Г8 поводом дешавања око кризе на Криму 2014. године) чине тек 15% светског

становништва, али производе више од 50% светске производње и поседују 85%

светског богатства (види Слику 1). Насупрот њима, на сиромашној периферији две

милијарде људи је гладно, сваки четврти становник планете живи од једног долара

дневно, а од глади умире сто хиљада људи дневно.13

10 Јовановић, Н.М.: Глобализација и европске вредности, Аспекти глобализације, Београдска отворена школа, Београд, 2003,, стр. 37. 11 Стојановић С., Op. cit. стр. 28. 12 Тркуља, Ј.: Глобализација као потчињавање или шанса, Аспекти глобализације, Београдска отворена

школа, Београд, 2003, стр. 20. 13 Ibidem, стр. 21.

15

Слика 1. Приказ раста процењеног економског раста најзначајнијих економија у свету

до 2045.године 14

Економска глобализација се може манифестовати кроз различите облике, а

најчешће су то пораст протока добара и услуга, тзв. слободна трговина и пораст

протока капитала и технологија. Последице економске глобализације су појачане

привредне везе и опште повезивање и јачање привредних субјеката, те

ерозија националних суверенитета у економској сфери, а истовремено развој глобалних

финансијских институција. Међународне институције које добијају све већи значај су

Светска трговинска организација, Светска организација за заштиту интелектуалне

својине, Међународни монетарни фонд, Светска банка и друге.

Економска глобализација је једна од најзначанијих димензија глобализације. О

њеном значају најбоље говори чињеница да је она, како је већ наведено, постала

синоним за глобализацију уопште. Водећа идеја глобализације је капитализам

слободног тржишта – што више допуштате силама тржишта да владају и што више

отварате вашу економију слободној трговини и конкуренцији, то ће ефикаснија и

просперитетнија ваша економија бити. Стога, глобализација има свој скуп економских

правила – правила која се врте око отварања, дерегулације и приватизације ваше

економије, а све у циљу да је учините конкурентнијом и атрактивнијом за стране

инвестиције.

14 The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic

Trends – Out to 2045, 08.11.2014, https://www.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_ data/file/348164/20140821_DCDC_GST_5_Web_Secured.pdf, стр. 34.

16

Глобализација је повезана са променом у структури међународне производње и

потрошње јер смањује важност близине између производње, сировина и тржишта.

Глобализација проширује границе за лоцирање предузећа у простору због снижења

трошкова и повећања брзине у достави сировина и готових производа. Велико

повећање страних улагања у привреде широм света је свакако неодвојиви део овог

процеса. Либерализација на тржишту капитала и повећана међународна покретљивост

капитала битно смањују утицај влада на домаћу монетарну политику. У случају сумње

да ће да дође до девалвације, капитал може да ,,побегне″ из земље у року од неколико

сати тако да владе у својој економској политици морају да воде рачуна и о овој

могућности.15

Приметно је да број држава у свету који имају либералне, капиталистичке

режиме слободног тржишта расте. Либерализација светске привреде је довела до

неравноправног такмичења између земаља. Наиме, снажније привреде могу знатно

лакше ,,отворити" своје економије, него привреде сиромашних земаља. Разлог за то

лежи у чињеници да је домаћа, често веома неефикасна привреда сиромашних земаља,

у великој мери угрожена у случају малих царина, јер робу коју она производи и чија је

цена коштања јако висока, неће имати коме да прода. Због тога економска

глобализација и даље сиромашне земље држи у позицији произвођача сировина и у

суштини значи тријумф гигантских компанија. Последица тога је свакако даље

повећање неједнакости између различитих земаља.

Капитализам се усмерио на две компоненте – изградњу војноиндустријског

комплекса и безграничну моћ капитала. Те компоненте подржавају једна другу и

зависне су у спровођењу идеја глобализације. Војноиндустријски комплекс одређује

стратешке, политичке и државне акције, док капитал у својим глобалним економским

оквирима делује на отвореном тржишту које претвара у своје окружење. Државе које

нису могле без страних инвестиција, преко међународних институција Међународног

монетарног фонда (ММФ) и Светске банке добијају кредите уз диктиране услове

отварања слободног тржишта. У таквом оружењу мултинационалне компаније без

проблема надвладавају конкуренцију, а крајњи резултат је задуженост и економска и

финансијска зависност малих држава.16

Међутим као повратна спрега растућа глобализација изражава утицај на светске

валуте које полако потискују неприкосновену владавину долара. Раст количине 15 Јовановић, Н.М., Op. cit. стр. 35. 16 Аксентијевић М., Оp. cit. стр. 61.

17

електронских монета (алтернативне криптовалуте Биткоин и друге), али и јачања

валута других економских сила у све отворенијем тржишту могу довести до пада

вредности долара и посредно до смањења издвајања за одбрамбени буџет САД и тиме

њихове мање улоге у свету.17

Економска глобализација сама по себи не мора, a priori, да буде негативна по

развој међународних односа. Међутим, опасности које собом доноси економска

глобализација јесу непредвидиви токови капитала, шпекулативни напади на поједине

националне валуте, финансијске кризе и непредвидива пребацивања производње и

запослености из једне земље у другу. Све ово повећава економску и социјалну

рањивост многих земаља, нарочито малих и земаља у развоју.

1.2.2. Војна глобализација

Економска међузависност између актера у међународним односима понекад

ипак није довољна да би се избегли сукоби, па и ратови у њиховим међусобним

односима. Из тог разлога се ни данашња ера глобализације не може замислити без њене

војне димензије. Измењена стварност међународних односа је поставила тзв.

транснационалне и глобалне изазове и претње који су по својој основној природи у

највећем броју војне.

Развој савремених технологија, нарочито телекомуникационо-информатичке,

допринео је интензивирању промена и убрзао процес глобализације у готово свим

аспектима међународних односа. Процес глобализације имао је за последицу и неке

деструктивне појаве, које су изазвале нове изазове ризике и претње. Отуда након

завршетка тзв. хладног рата а поготову од трансформације НАТО све више је у

оптицају нова синтагма „глобална безбедност“.

Војна глобализација је врло присутна у међународним односима. То није ништа

необично, будући да су досадашњу историју света обележили многобројни ратови

између политичких јединица, а и с обзиром на чињеницу да су ратови и употреба силе

уопште, најизразитији пример војне глобализације. Она је један од пратилаца живота

човека на земљи. Састоји се од мрежа међузависности у којима је присутна сила, или

претња употребом силе. И ова димензија глобализације је веома стара, и може се

пратити најмање од времена похода Александра Великог пре неких 2300. година, што 17 The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic

Trends – Out to 2045, 08.11.2014, https://www.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_data /file/348164/20140821_DCDC_GST_5_Web_Secured.pdf, стр. 108.

18

је резултирало стварањем империје која се простирала на три континента. Дакле,

ратови, нарочито светски, као и они који се воде на више континената, најтрагичнији су

пример војне глобализације. Добар скорашњи пример јесте наравно тзв. хладни рат,

који се водио између СССР-а и САД, односно блокова којима су те земље биле на челу

- ВУ и НАТО. У надметању две суперсиле и њихова два војна и економска блока, војна

глобализација оличена у употреби силе (углавном у земљама трећег света), и у претњи

употребом силе (стално присутна могућност војног сукоба између две стране) дошла је

до пуног изражаја.

Захваљујући технолошком напретку у свету дошло је усавршавања различитих

врста наоружања. Информациона револуција и научно–технолошки напредак, који се,

налазе у средишту процеса глобализације су „мач са две оштрице''. Са једне стране,

технолошке и друштвене промене су учиниле рат далеко скупљим за модерне

демократије. Али, у исто време, технологија је ставила нова разарајућа средства у руке

екстремистичких група и појединаца. Два феномена војне глобализације посебно

карактеришу међународне односе после 11. септембра 2001. године. У питању су

тероризам и приватизација рата.

Тероризам се наметнуо као ,,стварност испуњена страхом, паником и

разарањима, иако носилац и жртва нису у класичним ратним дејствима, односно,

сукобљавање нема основну карактеристику оружане борбе''.18 Може се рећи да је

ширење доступности технологије, која је наоружање, средства за масовно уништење

учинила мањим и лакшим за транспорт, јефтинијим и много приступачнијим широком

опсегу група и појединаца допринело тероризму у новој форми каква се није раније

могла применити. Када се свему томе дода и чињеница да су средства глобалне

комуникације данас доступна скоро свима, и да оно што је некада било искључиво

резервисано за државе, најмоћније појединце и велике компаније, данас може скоро

бесплатно да се сазна преко интернета. У овом тренутку лакше је него икада раније у

историји употребити физичку силу да би се остварили различити, најчешће политички

циљеви. Поред тога било каква ситуација која за последицу има људске жртве и веће

материјалне губитке врло брзо постаје доступна широким народним масама путем

средстава јавне комуникације и интернета. На тај начин је тероризам добио одлике

глобализације, а глобална терористичка мрежа Ал-Каиде је карактеристичан пример

наведеног (види Слику 2).

18 Талијан, М.: Безбедносни менаџмент у супростављању тероризму и борби против тероризма, Медија

центар „Одбрана“, Београд, 2012, стр. 35-36.

19

Слика 2. Глобална терористичка мапа19

Све наведено довело је до још једне појаве која је карактеристична за војну

глобализацију после 11. септембра 2001. године. Реч је наиме, о приватизацији рата. Да

би се данас употребила сила није вам потребан велики државни апарат принуде, какав

је у веку иза нас био потребан. Сада то можете урадити на много лакши и једноставнији

начин. Суштина „приватизације рата“ је да су државе изгубиле ексклузивно право да

могу да буду једина страна у сукобу и поседују врхунско наоружање и опрему. То

право сада добијају и приватне компаније. Познат пример је ангажовање припадника

фирме Блеквотер, коју је унајмио Стејт департмент да брине о безбедности дипломата и

штити политичаре који посећују Ирак. Мултинационалне компаније, као не-државни

актери ће повећавати свој утицај на тржиште за које су заинтересоване, те као једну од

опција могу основати високо квалитетне безбедносне снаге које могу користити за

своје потребе или као сервис држави која ће платити те услуге.20 Оне данас делују као

легално основане приватне фирме, организоване као већина комерцијалних компанија

које послују у конвенционалном пословном окружењу. На основу званичних

информација у свету данас постоји преко 300 приватних војних компанија, које послују

у преко 50 земаља широм света. 21

19 Rockefeller College, University at Albany, Interview with Professors Karl Rethemeyer and Victor Asal, New

York, 2011, http://www.albany.edu/rockefeller/bin_laden.shtml. 20 The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic

Trends – Out to 2045, 08.11.2014, https://www.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_data /file/348164/20140821_DCDC_GST_5_Web_Secured.pdf, стр. 118.

21 Врачевић Н., Цветковић В.: Улога приватних оружаних снага у традиционалним концептима безбедности, Војно дело, МЦ „Одбрана'', Београд, 2014, стр. 127.

20

Говорећи о војној глобализацији мора се поменути интервенционизам који

означава ,,одређено понашање која захтева хијерархијско уређење међународног

поретка, при чему главни његови носиоци (велике силе) поседују право да војно,

политички или економски интервенишу у случају да се унутрашњи процеси у мањим

државама одвијају мимо утврђених правила''.22 Свој пуни процват интервенционизам

достиже у доба тзв. хладног рата, када САД (Грчка, Кореја, Куба, Вијетнам, Гренада) и

СССР (Мађарска, Чехословачка, Пољска, Авганистан) дају себи за право да помоћу

војне силе свргавају неподобне власти у земљама које припадају њиховој

интересној сфери (доктрина ограниченог суверенитета). По завршетку тзв. хладног

рата, САД су, практично, монополизовале праксу интервенционизма, изазивањем

многих унутрашњих ратова у различитим државама или директним спровођењем

војних интервенција у Ираку, Сомалији, СРЈ, Авганистану итд, углавном их

правдајући спречавањем хуманитарне катастрофе или борбом против тероризма.

На претходно се свакако крајем ХХ и почетком ХХI века надовезује појам

,,Новог светског поретка'' који је први пут употребио председник САД Џорџ Буш, у

говору поводом Заливске кризе, марта 1991, у којем је најавио ,,нови свет на

видику, свет у којем су Уједињене нације, ослобођене хладноратовских

напетости, у могућности да испуне историјску визију својих оснивача." Овим

говором описана је нова консталација у међународним односима, настала

крахом СССР-а, што је САД дало готово неограничену могућност деловања

на планети.23 Од тада је фраза ,,нови светски поредак'' у широкој употреби и директно

повезана са питањима глобализације и улогом САД у том процесу.

Војна глобализација није само оличена у свеприсутности великих сила на

планети Земљи. Она има и опште међународни карактер оличен у настојању

Уједињених нација (Савет безбедности) да поред осталих циљева и активности,

спроводе војне интервенције (мировне операције) на подручјима војног сукобљавања, а

ради успостављања и одржавања мира. Тај аспект војне глобализације не може се

сматрати негативним. Ипак сам међународни хуманитарни карактер се често доводио у

питање постављањем система вета у СБ УН од стране сталних чланица, што је некада

доводило до тога да се систем УН блокира због интереса једне велике силе. Поред

свега, чињеница је и реалност међународних односа да неке земље (велике силе), а пре

22 Дакић Милан и други: Појмовник глобализације, Аспекти глобализације, Београдска отворена школа,

Београд, 2003, стр. 112. 23 Ibidem, стр. 129.

21

свих САД и њен инструмент моћи – НАТО, по својој процени и одлукама војно

интервенишу у деловима разним света, а да за то није изгласана Резолуција СБ УН и

утврђен мандат војних снага. То је еклатантан пример како се војна моћ претвара у

глобалну силу.

1.2.3. Друштвена глобализација

Друштвена глобализација подразумева кретање идеја, информација, средстава и

људи. Ову димензију глобализације веома је тешко одвојити од осталих димензија

глобализације које за основу имају деловање човека (економске и војне, првенствено).

Конкретан пример за кретање људи, као поддимензију друштвене глобализације,

јесу миграције. Људи напуштају државе у којима су рођени из различитих разлога,

некад је то ствар избора, а некад, у случају ратова и великих прогона, ствар морања.

Иако се данас готово нигде не може без визе, како је то могло рецимо у XIX веку, па и

пре Првог светског рата, ипак се људи и данас крећу ка државама и деловима света где

мисле да ће живети лакше. Број миграната ће расти и процене су да ће са данашњих 232

милиона миграната свакако бити вишеструко увећан у наредним деценијама. По неким

проценама, мигранти ће се кретати пре свега ка економски развијеним државама, али и

економски растућим државама Азије.24

Кретање идеја је познато још од давнина и заслужно је за многа научна и

културна достигнућа у свету. Било да су у питању религијска или научна учења, идеје

утичу на свест људи и велике раздаљине које треба да пређу им нису никаква препрека.

Пример за то је ширење четири највеће светске религије (Будизма, Јудаизма, Ислама и

Хришћанства) практично на све континенте света. Слична ствар је и са научним

сазнањима, идеологијама (либерализам, марксизам, фашизам) и различитим идејама и

покретима. Неке ствари ипак повезују људе, без обзира на материјални статус, језик

којим говоре или народ којем припадају.

Политичка глобализација, као поддимензија друштвене глобализације се односи

на идеје и информације о власти и управљању. Посебно је уочљива на имитацијама

политичких уређења држава (повећање броја демократских држава у свету, у

последњих двадесетак година). Правна поддимензија друштвене глобализације се

односи на ширење правне праксе и институција на различиту проблематику, 24 The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic

Trends – Out to 2045, 08.11.2014, https://www.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_ data/file/348164/20140821_DCDC_GST_5_Web_Secured.pdf, стр. 34.

22

укључујући светску трговину и криминализацију ратних злочина почињених од стране

шефова држава. Оснивање Међународног кривичног суда типичан је пример правне

глобализације.

Као директна последица друштвене глобализације све више је присутна

,,вестернизација'' која подразумева друштвени процес преузимања тековина западне

цивилизације. Одражава се различито у различитим друштвима и зависи највише

од степена утицаја западног друштва и одлика друштва које прима западне

вредности. Користи се у позитивном и негативном значењу. У позитивном

смислу, представља интегрисање западних вредности у културу која припада другом

цивилизацијском кругу. Противници западних вредности користе овај термин да би

означили претерано примање тековина западних друштава које угрожавају темеље

функционисања других друштава. У ери глобализације често се поистовећује са

,,американизацијом''.25

1.3. Последице глобализације

Глобализација је противречан процес који повезује свет, али га и хијерархијски

устројава и води у дубоке поделе и поларизације. Омогућава сваком од нас, без обзира

где живимо, да досегне свет даље, дубље, брже и јефтиније него икада пре и допушта

свету да до сваког од нас допре на исти начин и са истим предностима. Међутим,

последице глобализације на националне државе, у најмањем, јесу двојаке. С једне

стране је то убрзана модернизација, либерализација економског и политичког живота,

формално увођење плурализма и парламентаризма, правне државе и људских права,

ослобађање цивилног друштва итд. Али, с друге стране, последице су ограничавање

суверености, структурална зависност и стварна подређеност националних држава,

репресивна међународна подела рада, технолошко кметство, дужничко и еколошко

ропство, надексплоатација радне снаге и природних ресурса, деформисани привредни

развој, развој неразвијености итд.26

Социјална неједнакост између и унутар држава постаје све већа. У великом

броју земаља економска ситуација је гора него пре десет или двадесет година.

Неједнакост у приходима између најбогатијих и најсиромашнијих се константно

25 Дакић М. и други, Op. cit. стр. 153. 26 Тркуља Ј., Op. cit. стр. 22.

23

повећава.27 И поред повећања животног стандарда у развијеним земљама, сиромаштво

показује тренд раста.28 Број милијардера у САД се у задњих двадесет година увећао

четрдесет пута.29 Глобалне залихе енергије, хране и воде ће бити дефицитарне за

становништво које повећава свој број. Поред тога, светски растући Бруто национални

доходак по глави становника захтева све већу потрошњу ресурса (види Графикон 1).

Немогућност обезбеђивања потребних ресурса ће могуће довести до одређене

нестабилности региона и могућих конфликта.

Графикон 1. Пројекција раста популације и бруто националног дохотка по глави

становника од 1700. до 2048. године30

,,Глобална светска политика је у ствари америчка политика којој се све и сви

прилагођавају. И старе и нове кризе и сукоби на Средњем истоку и на Балкану и

другде, зависе од Америке, она их креира и контролише, али и решава у складу са

својим глобалним интересима.''31 Економски и војно најснажнији део света – Сједињене

Америчке Државе и Европска унија – теже да наметну форму глобализације која, поред

економских и културних, са собом носи и политичке црте западне цивилизације.32

Мирко Аксентијевић извлачећи закључке из дела многих писаца, увидео je да je

у модерном свету за глобалне потребе рат неопходан, па и пожељан, јер одржава

27 Јевтић Д.: Повећање економских неједнакости као изазов безбедности, Војно дело, МЦ „Одбрана'',

Београд, 2014, стр. 118. 28 Ibidem, стр. 118. 29 Ibidem, стр. 121. 30 The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic

Trends – Out to 2040, 17.10.2013, https://www.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment data/file/33717/GST4_v9_Feb10.pdf, стр. 25.

31 Аксентијевић М., Оp. cit. стр. 6. 32 Антић, Ч.: Глобализација и Ibidemрија, Аспекти глобализације, Београдска отворена школа, Београд,

2003, стр. 48.

24

постојање друштвених класа и целокупног постојећег система оваквим какав јесте.33

Утицај на изворе сировина лежи у основи деловања и циљ је који се поставља пред

глобалне интересе. То се постиже на различите начине, често политичким, економским,

а, на крају, и војним мерама. Као продужена рука политике често се користе различити

притисци економским или другим мерама којима се утиче на друге државе. Само су

САД 2005. године увеле различите врсте санкција за 60 држава у свету.34 Промене

режима су најчешће била последица политичких односа великих сила кроз историју,

али су честа последица различитих корпоративних интереса. Рушење конзервативне

парламентарне демократије са Мохамедом Мосадеком на челу, у Ирану 1953. године

имало је типично економске последице, тј контролу највећег дела нафтних богатстава

Ирана од стране енглеских и америчких компанија. Чилеански државни удар 1973.

године и америчка инвазија на Гренаду 1983. године иако су имали обележје политичке

димензије у хладноратовском добу, свакако су имале и економску димензију. Порука

оваквих насилних промена власти је да различити национални лидери неразвијених

земаља не треба да преузимају контролу над националним богатствима, јер она

припадају другима, а не њима.35

Слична ситуација је била и у Персијском заливу, који је огроман извор

стратешке моћи и материјалног богатства. Ирак, у свему томе заузима централни

положај. Он је на другом месту у свету по резервама нафте, а осим тога ирачка нафта је

врло доступна и јефтина. „Ако контролишете Ирак, имате одличне могућности да

одређујете цене нафте, а то вам омогућава да се намећете целом свету.''36 Што се тиче

нафте треба нагласити да је још 1972. године, Ирак национализовао нафту и њом

потпуно сам располагао. За разлику од других земаља извозника нафте, у којима су

стране компаније водиле главну реч, оне у Ираку нису имале приступ. Иста ситуација

је и са Либијом. Таква ситуација се није уклапала у америчке планове.37 У том смислу

глобализација отвара врата за борбу над изворима сировина. Јасно је да ће у ближој

будућности свет све више зависити од сировина. Садашњи тренд по којима велике

мултинационалне компаније врше прераду сировина и чине их јефтиним, не оставља

много простора произвођачима сировина за економски маневар, па често продају своја

изворишта сировина или их на други начин подређују интересима великих компанија.

Последица овога је да велике компаније преузимају власништво над основним

33 Аксентијевић М., Оp. cit. стр. 47. 34 Ibidem, стр. 33. 35 Барсамиан Д., Чомски Н.: Империјалне амбиције, Рубикон, Нови Сад, 2009, стр. 39. 36 Ibidem, стр. 11. 37 Аксентијевић М., Оp. cit. стр. 153.

25

ресурсима који ће у будућности бити од виталног значаја. По процени министарста

одбране УК потражња за пијаћом водом ће у наредних тридесет година порасти за 55%,

док ће потражња за храном порасти за преко 70%.38 Паралелно са тим растућа светска

популација ради потреба има све веће захтеве за изворима енергије (види Графикон 2).

Графикон 2. Глобална потражња за енергијом до 2045.године 39

Као један од ,,омиљених'' продуката свеопштег светског повезивања и развоја

технологије, информационо окружење је у сталном развоју и ширењу. Количина

дигиталних информација која постоји у свету као и број уређаја који су конектовани на

интернет или друге мреже ће у наредним деценијама у великој мери расти (види

Графикон 3), што ће омогућити велике могућности злоупотребе и деловање на

појединце, али и компаније и државе и потенцијално наношење штете истима.

Графикон 3. Приказ раста дигитално сачуваних информација у свету до 2045.године 40

38 The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic

Trends – Out to 2045, 08.11.2014, https://www.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_data/ file/348164/20140821_DCDC_GST_5_Web_Secured.pdf, стр. 49.

39 Ibidem, стр. 52.

26

***

Све наведено у будућности може изазвати сукобе мањег или већег нивоа који се

морају узети у обзир приликом процене изазова, ризика и претњи. Кључни фактори

који одређују и усмеравају глобализацију су капитализам и/или технолошки напредак,

посебно у области информатике и комуникација. Последице глобализације, очигледне

су у свим сферама друштвеног живота.41 Данас се као судбинско јавља питање не да ли

се укључити у глобализацију, него како то учинити, како јој се прилагођавати, а при

том избећи њене најнеповољније ефекте и остварити, у максимално могућој мери,

напредак властитог, посебно малог друштва и државе.42

И поред великог броја позитивних последица глобализације, оне које су

обележене као носиоци негативности доводе до утиска да је глобализација

дискредитовна. У највећем делу света, однос према глобализацији не носи

одушевљење. Везивање за економске кризе у свету, ратове ради ресурса и утицаја

свакако значајније утиче на целокупну слику и разматрање. У том смислу можемо рећи

да је глобализација у ,,дефанзиви'' и да чека неку другачију констелацију снага да да

свој допринос развоју човечанства.

Дакле, глобализација је, свакако, феномен који у великој мери обележава

последње деценије развоја међународних односа. Процес економског, технолошког,

политичког, идејно – културног и војног повезивања људи, народа и држава постаје све

интензивнији, са наглашеном тенденцијом да захвати све сфере индивидуалне и

колективне егзистенције људи.43

40 Ibidem, стр. 83. 41 Вулетић, В.: Ривалски приступи у изучавању глобализације, Аспекти глобализације, Београдска

отворена школа, Београд, 2003, стр. 29. 42 Тркуља Ј., Op. cit. стр. 22. 43 Стојановић С., Op. cit. стр. 5.

27

2. ВОЈНЕ СТРАТЕГИЈЕ ВЕЛИКИХ СИЛА ПОЧЕТКОМ XXI ВЕКА

Убрзан развој технологија, општи светски трендови али и глобалистичке тежње

САД, довели су до различитих светских друштвених кретања која су захваљујући

комплексном окружењу исказала своје специфичности и непредвидивости.

Заоставштине прошлости и покушаји држава и различитих група да им се прилагоде и

нађу своје место у свету наметнули су потребу за редефинисањем националних

стратегија безбедности и њихових војних стратегија, која су свој најдинамичнији облик

испољила баш у XXI веку. У свему томе, све израженији демократски и безбедносни

дефицити глобалног поретка чине планету све ризичнијим местом за живот, а питање

безбедности се намеће као доминантно питање савремених међународних односа.44

Нове геополитичке околности након ,,хладног рата'' довеле су до потребе да се

сагледа место и улога држава у тадашњем геополитичком оквиру, да се изнађу нови

правци усмеравања националних ресурса, утврде и прецизирају нови изазови, ризици и

претње. САД се јављају као једина суперсила са свим елементима моћи, а у глобалном

односу снага биполарност прераста у униполарност – владавина САД. Самим тим САД

своје лидерство теже да прошире као опште светско лидерство уз помоћ стратегије

која се заснива на великој економско-војној моћи и савезништву. Једном речју,

полазило се од имплицитне претпоставке да запад треба да дефинише стандард за читав

свет.45 Прерасподела глобалне моћи увек појачава нестабилност савремених

међународних односа. Утицај НР Кине видно расте, а пошто се друге нарастајуће силе

– Русија, Индија и Бразил, надмећу међу собом за ресурсе, безбедност и економски

престиж, повећава се потенцијал за погрешне калкулације и конфликте.46

2.1. Појам и значај војних стратегија

По Лиделу Харту, војна стратегија је ,,вештина употребе оружаних снага за

постизање циљева које је поставила политика''.47 Француски теоретичар стратегије

Анри Бофр, посматрајући војну стратегију у ширем смислу, сматра да је стратегија

,,вештина да се оствари учешће силе у постизању циљева политике''.48 Совјетски

44 Ibidem, стр. 6. 45 Бжежински З., Op. cit. стр. 9. 46 Ibidem. стр. 7. 47 Бофр, А.:Увод у стратегију, ВИЗ, Београд, 1968, стр.20. 48 Ibidem.

28

маршал Соколовски битно проширује појам својом дефиницијом по којој ,,војна

стратегија представља систем научних знања о закономерности рата као оружане борбе

у име одређених класних интереса. На основу проучавања ратних искустава, војно-

политичке ситуације економских и моралних могућности земље, нових средстава борбе

и погледа вероватног противника, она истражује услове и карактер будућег рата, начин

његове припреме и вођења, видове оружаних снага и основе материјалног и техничког

обезбеђења и руковођење оружаним снагама.''49

Према основном документу швајцарске армије: ,,Основе стратегије руковођења

и командовања ОС Швајцарске'' (Grundlagen für die Militärstrategische Führung – GMSF)

из маја 2010. године, војна стартегија је дефинисана као део безбедносно-политичке

стратегије, која дефинише развој и употребу војних способности и средстава.50

Пуковник др Момчило Сакан је један од војних научних радника који се пре

једну деценију бавио истраживањем дефиниције појма „стратегија“ и утврдио следеће

области у којима се тај појам појављује: стратегија, стратегија становништва, стратегија

друштва, војна стратегија, стратегијски савези, стратегија „хладног рата“, нуклеарна

стратегија, стратегија еластичног одговора, стратегија довољности снага, стратегија

међудржавних односа, економска стратегија, привредна стратегија, трговачка

стратегија, стратегија финансија и вредности, стратегија саобраћаја, стратегија

менаџмента, стратегија маркетинга, диференцирана стратегија, стратегијска дискусија,

безбедносна стратегија, стратегијска добра, стратегија избегавања пореза, стратегијске

доктрине, офанзивно-дефанзивна стратегија, социјална стратегија, геостратегија,

стратегија ресурса, спољнополитичка стратегија, научна стратегија, информациона

стратегија, комуникацијска стратегија, образовна стратегија, стратегија права и

спровођења права, еколошка стратегија, стратегија управе, стратегија преживљавања

итд.51

Такође, др Момчило Сакан је утврдио да на основу компаративне анализе

дефиниција о стратегији произилази да се могу издвојити следећи основни термини:

скуп варијаната; план; идеја; систем мишљења; употреба целокупне државне моћи;

материјал; хтење; акција; усмеравање снага; вештина; теорија; теорија и пракса; метод;

доктрина; део политике; грана ратне вештине; систем научних знања; наука.52

49 Соколовски, В. Д.: Војна стратегија, ВИЗ, Београд, 1965, стр. 26. 50 Кuster M.: Грузијско-Руски рат 2008. године, Војно дело, МЦ ,,Одбрана'', Београд, 2014, стр.41. 51 Сакан, М.: Дефинисање стратегије, Војно дело, бр 2-3, МЦ „Одбрана'', Београд, 2002, стр. 218. 52 Ibidem.

29

За разлику од класичних, савремене војне стратегије узимају у обзир нове

околности које се јављају и продукују могуће ризике, претње и изазове безбедности.

Оне су најчешће логичан наставак националних стратегија безбедности и стратегија

одбране, које, са ширег становишта, посматрају могућа угрожавања националних

интерса.

Својом комплексношћу војне стратегије покушавају да одговоре на могуће

изазове, ризике и претње који се стављају пред систем одбране и војску као његов

најбитнији субјект. Када се говори о војним стратегијама великих сила, све опасности

које узима у обзир војна стратегија су свакако везане за глобалне оквире и место, улогу

и аспирације тих сила у светским размерама посматрано. Кроз детерминисање свог

места, своје улоге и аспирација, велике силе дефинишу и однос ка свим околним и

осталим државама, одређују приоритете својих одбрамбених интереса и начине

реакције на било какво угрожавање. На тај начин, све војне стратегије великих сила

утичу у светским оквирима и стављају до знања осталим државама и народима где је

њихово место у светским токовима. У раду је, у том смислу, дотакнут и однос

суперсила ка свом окружењу и просторима које сматрају за зону утицаја, јер је то

реалан начин сагледавања како се војна стратегија суперсила манифестује у пракси.

У САД је пракса, од 1986. године, да свака нова администрација објављује своју

стратегију националне безбедности53 на основу које се дефинише и усваја нова војна

стратегија САД. У њима се у најопштијим цртама дефинисала национална безбедност

САД и начини на које се она може сачувати. За време мандата председника Буша

(млађег), уведен је још један ниво америчке стратегије. Између националне стратегије

безбедности и националне војне стратегије уведен је ниво стратегије националне

одбране. Администрација председника Обаме није продужила тај обичај већ је

задржала претходне поделе по нивоима стратегија (види Табелу 1). Национална војна

стратегија се доноси и усваја у Здруженом генералштабу САД као највишем планском

органу оружаних снага САД. Она увек произилази из Националне стратегије

безбедности САД, узимајући у обзир актуелне процене стања у окружењу. Основни је

документ за употребу снага система одбране и наглашава употребу оружаних снага као

основног чиниоца имплементације војне стратегије. Истовремено, даје полазне основе

53 Усвајањем тзв. ,,Голдвотер – Николс акта о реорганизацији министарства одбране'' 1986. године,

уведене су измене у систем безбедности САД и реорганизована командна структура Министарства одбране САД. Овим актом је поред осталог прецизирано да сваки председник САД мора да објави стратегију националне безбедности почев од председника САД који ће бити изабран након мандата Роналда Регана (председнк САД од 1981. до 1989. године) који је овај акт потписао.

30

за разраду доктрина видова војске. Свеобухватно посматрано, она дефинише циљеве и

задатке оружаних снага, њихову јачину и структуру са системом командовања и

руковођења, стратегијску распоређеност, при чему је њен циљ и задатак да снагама и

средствима који јој се стављају на располагање подржи спољну политику САД и

допринесе остваривању циљева стратегије националне безбедности.

За разлику од западних земаља, пре свих САД, у периоду после другог светског

рата СССР је стратегију подређивао доктрини, те је ратна доктрина била највиша војна

наука и пракса. Војна доктрина је примарно била политички документ којим се

службено изражавала војна политика Комунистичке Партије СССР. Овакав поглед на

војну доктрину преузела је и постхладноратовска Руска Федерација (РФ). Међутим од

1997. године РФ је преузела западни тип хијерархије и за највиши акт поставила

Концепт националне безбедности који је у потпуности имао значај и форму Стратегије

националне безбедности из које су проистекле одговарајуће војне доктрине.54 Прва

званична Стратегија националне безбедности РФ објављена под тим називом појавила

се 2009. године, а из ње је проистекла Војна доктрина РФ која нема облик

хладноратовских доктрина СССР, већ је далеко сличнија Националним војним

стратегијама САД и, гоово у потпуности се може разматрати у истом контексту.

Табела 1. Преглед различитих нивоа стратегија

Народна Република Кина (НР Кина), нема Стратегију националне безбедности,

Стратегију одбране, Војну стратегију или доктрину. Уместо тога, НР Кина користи

„Белу књигу одбране”, говоре и чланке највиших партијско-државних личности, као

главне механизме комуникације политике и стратегије. Беле књиге одбране се

објављују сваке две године и представљају централни стратегијски документ који

регулише националну безбедност НР Кине.

54 Мирковић, Т.: Стратегије и ратне доктрине суперсила и блокова, Београд, 2003. стр.18-19. 55 Постојала за време мандата Џорџа Буша, Млађег (од 2001. до 2009. године)

САД СССР-ВУ РУСКА ФЕДЕРАЦИЈА КИНА Стратегија националне

безбедности Ратна

доктрина Стратегија националне

безбедности Национална стратегија

одбране55

Национална војна стратегија

Војна стратегија Војна доктрина

Бела књига одбране

31

2.2. Развој војних стратегија у задњим деценијама XX века

Након што се се 1991. године прво дезинтегрисао совјетски блок, а потом и сам

СССР, САД су постале једина глобална суперсила. Далеко од осталих по питању

економске и војне моћи, САД су се наметнуле као глобални светски лидер. Највећи

непријатељ у ХХ веку - СССР је савладан, а његово место је заузела РФ, која није

имала снагу савеза који је наследила, нити је имала вољу и интерес да настави

супростављање.

На ред су дошле другачије врсте сукоба, чији су узроци дуги низ година били

потискивани вишим значајем које су наметале велике силе тзв. хладног рата. Поменути

сукоби се тежишно воде на одређеним локалним и регионалним нивоима и врло су

ретко последица одређених међудржавних сукоба. Уместо тога, расте талас борбе

између заједница и транснационалне етничке и верске борбе. То су ратови за идентитет,

као и сукоби због историјских неправди, митова и легенди. Они нису везани за државне

разлоге. У таквом окружењу своје место осмишљавају и обликују велике и јаке државе

које нове опасности тумаче кроз различите призме, а све у циљу одржавања и

унапређења свог статуса на глобалном нивоу.

У савременом животу стратегија је „ушла'' у политику, дипломатију, привреду,

науку и многе друге делатности. Технологије с почетка XX века (механизација,

аутоматизација, ракетна техника) учиниле су ратове тежим од свих претходних. Тешко

се може говорити о војним стратегијама великих сила, а да се при том не укључи у

разматрање утицај нуклеарног оружја. Својим карактеристикама оно, у суштини, у

великој мери дефинише политику државе која га поседује, ставља је на место

„глобалног играча“ на светској сцени и чини респективним чланом светског поретка.

Иронија лежи у томе што је глобални мир одржан блоковским капацитетима за

глобално уништење и узајамним страхом од њихове употребе, односно обостраним

одбацивањем опције опште деструкције и самоуништења цивилизације као начина

наношења коначног удара противнику и разрешења конфронтације.56 Нуклеарно

наоружање је представљало и дан данас представља, како га и модерне војне стратегије

дефинишу - средство одвраћања и сигурности једне нације. Самим тим, оно је постало

незаобилазни чинилац војних стратегија суперсила и средство на које се увек рачуна.

56 Милојевић, В.: Стратегија националне безбедности САД после 11.септембра 2001. године,

Национална и глобална безбедност – збирка радова специјализаната ФПН, Центар за ЦВО, Београд, 2004, стр. 30.

32

2.2.1. Окончање тзв. хладног рата и нова светска расподела моћи

Након тзв. хладног рата, из којег су заједно са својим главним савезником -

НАТО, изашле као победник, САД су осетиле потребу и могућност да своје присуство

и утицај шире изван простора који је био ограничен „гвозденом завесом'' и, у том циљу,

промовисале су концепт изградње „новог светског поретка“. Тај циљ озваничен је у

,,Стратегији националне безбедности ангажовања и ширења'',57 администрације

председника Била Клинтона (од 1993. до 2001.године), док је национална војна

стратегија имала назив ,,Национална војна стратегија еластичног и селективног

ангажовања''.58 Из самих назива видан је и њихов глобалистички карактер.

Детаљније прецизирање употребе оружаних снага регулисано је националном

војном стратегијом објављеном 1997. године која је добила назив ,,Обликуј, реагуј,

припреми: војна стратегија за нови век''.59 То је друга национална војна стратегија

која је усвојена за време администрације председника Клинтона. Она је покушај да се

до детаља дефинише америчко војно присуство и ангажовање широм света. На основу

процене претњи безбедности и више је него видан ново уведен елемент

непрдвидивости за систем одбране САД. Због тога амерички стратези правдају своје

присуство широм света60, који ће да га обликују61 и прилагоде да би лакше заштитили

своје интересе. САД се стављају у улогу ,,газде'', па је у неким случајевима разлог рата

,,очување кредибилитета'', што су у време бомбардовања СР Југославије 1999. године

Клинтон и Блер изјављивали. „СРЈ (Србија) се у то време супроставила наредбама, а то

се никоме не сме допустити.“62

После распада СССР-а, РФ се нашла у огромним проблемима. Рушење

геополитичких структура СССР-а проузроковало је и рушење основа државних

структура у самој РФ. Процес дезинтеграције се испољавао кроз више истовремених

процеса: економски крах и дивља приватизација,63 територијална дезинтеграција (РФ

обухвата 76% територије и око 60% популације бившег СССР-а) и сепаратизам,

терористичке акције усмерене против државе и друштва, организовани криминал, 57 The President of the United States, National Security Strategy of Engagement and Enlargement 1994,

http://history.defense.gov/resources/nss1994.pdf. 58 U.S. Department of defense, The national military strategy of the USA: A strategy of Flexible and Selective

Engagement, 1995, http://history.defense.gov/resources/nms1995.pdf. 59 U.S. Department of defense, The national military strategy-Shape, respond, prepare now: military strategy for

a new era, септембар 1997, http://history.defense.gov/resources/nms1997.pdf. 60 Ibidem, стр. 10. 61 Ibidem, стр. 11. 62 Барсамиан Д., Чомски Н., Op.cit. стр. 47. 63 Перишић, С.: Национална безбедност као један од основних чинилаца геополитичког позиционирања

РФ на почетку 21.века, Војно дело, МЦ ,,Одбрана'', Београд, 2010, стр. 105.

33

корупција и демографско опадање. Питања одбране и безбедности РФ усложњавали су

и међуетнички и грађански ратови у другим бившим републикама СССР-а, где су

руски народ и друге мањине затражили помоћ и интервенцију: Грузија (Јужна Осетија,

Абхазија), Молдавија (Придњестровље), Азербејџан (Нагорно-Карабах). У исто време,

у сфери војне силе, требало је огромну совјетску армију свести на праву меру нове

државе.

Успркос наведеним проблемима, у раздобљу између 1991. и 1993. године, РФ је

покушала да одржи статус светске силе развијањем партнерства и свестране сарадње

са САД и западним државама, што је покушала да озваничи објављивањем Војне

доктрине Руске Федерације новембра 1993. године. Међутим, показало се као у

многим случајевима да руски интереси нису компатибилни с америчким. Амерички

планови о будућности НАТО-а и његовом проширењу на исток Европе су оцењени као

покушај изоловања РФ.

Концепција националне безбедности РФ, објављена у децембру 1997. године,

био је први политички документ у новијој историји РФ, који је изражавао државне

ставове о безбедности руског друштва и државе. РФ наглашава партнерство са Западом

и жељу да буде део западног система, али са друге стране по први пут препознаје,64 и

наглашава негативност у погледу ширења НАТО-а на исток Европе. У погледу

регионалне безбедности РФ одржава различите војно-политичке односе са суседним

земљама. Најзначајнија у том погледу је свакако Организација Уговора о

колективној безбедности - ОДКБ (рус: Организация Договора о коллективной

безопасности) међународна организација настала на простору бившег СССР, која се

базира на безбедносно-војној сарадњи. Земље оснивачи ОДКБ су Русија, Белорусија,

Јерменија, Казахстан, Киргистан и Таџикистан.65

САД су 1972. године прихватиле постулат о јединственој Кини, када је реч о

Тајвану, али на становишту да ниједна страна не сме променити стање силом. Кина

одбацује ту позицију и резервише право употребе силе. Међутим, Тајван и Кина су

64 Ibidem, стр. 107. 65 Оснивачки акт потписали су председници ових држава 7. октобра 2002. године. Земље које су

окупљене у овај војно-политички савез имају циљ заједничке одбране и пружања војне помоћи у случају агресије на неку од чланица. Недавно су статус посматрача у овој организацији добили Србија и Авганистан. Предвиђено је да уколико нека држава или група држава изврши агресију на једну од држава-потписница, то ће се третирати као агресија против свих држава-потписница и све остале државе-потписнице ће јој пружити војну и сваку другу неопходну помоћ, користећи сва расположива средства, у смислу остваривања права на колективну одбрану, а у складу са чланом 51. Устава УН.

34

побољшали своје односе,66 тако што су потписали Активни споразум о економској

сарадњи под релативно једнаким условима, у лето 2010. године.

Спољна политика НР Кине дефинисана је у директној корелацији са великим

променама које су наступиле након окончања хладног рата и које се посебно огледају у

све већој међузависности држава, различитом утицају процеса глобализације, као и

промењеном карактеру нових безбедносних изазова, ризика и претњи. У складу са

документом „Контрола наоружања и разоружање'',67 објављеном 1995. године,

касније сврстаним у Белу књигу одбране, НР Кина, у поглављу „Унапређење мира и

развој човечанства'', наглашава своју мирољубиву политику и залагање за мир у свету.

При томе, истиче да је њена војна стратегија у основи одбрамбеног карактера и да су

њени главни циљеви одбрана суверенитета НР Кине на копну, мору и у ваздуху,

очување кинеских интереса и безбедности.

Поред званичних ставова, НР Кина је успоставила билатералне односе са

великим силама у окружењу. Нарочито су значајни билатерални односи у периоду

после хладног рата са РФ, Јапаном, Индијом и САД, од којих су многи оптерећени

нерешеним територијалним питањима или другим проблемима (види Слику 3).

Слика 3. Места нерешених спорова који могу прерасти у сукобе виших размера68

66 Бжежински З., Op. cit. стр. 97. 67 The People`s Republic of China, Ministry of national defense, China: Arms control and disarmament (1995),

http://eng.mod.gov.cn/Database/WhitePapers/1995.htm 68 The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic

Trends – Out to 2040, 17.10.2013, https://www.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_data/ file/33717/GST4_v9_Feb10.pdf, стр. 67.

35

Схватајући потребу да регулише званично ставове о националној безбедности

НР Кина објављује 1998. године Белу књигу одбране69 у којој износи своје виђење

безбедносне ситуације у региону и свету, даје смернице за употребу својих оружаних

снага и прецизира гране сарадње у војним делатностима са другим државама.

Појава НР Кине на светској сцени као економског изазивача САД, Индије као

регионалне силе и богатог Јапана као америчког пријатеља са Пацифика, не само што је

драстично променило распоред на лествици моћи, већ је најавилао њену дисперзију.

Показатељи економског развоја који су основа могућности изграђивања оружаних

снага се виде кроз учешће у укупном светском друштвеном производу (види Табелу 2)

где се види велики раст удела Кине, баш за онолико колико је пад удела САД и Европе.

Табела 2. Проценат удела у укупном светском друштвеном производу70

ДРЖАВА / ГОДИНА 1990 2000 2010 САД 26,76 28,31 26,30

Европа 31,70 31,92 28,30 Кина 1,80 3,72 7,43

Индија 1,07 1,40 2,26 Русија 3,84 1,50 1,86

2.2.2. Комплексност азијско - пацифичког региона као тежиште

интересовања модерних војних стратегија

Азијско-пацифички регион је свакако политички, економски, културолошки и

геостратегијски најразноврснији и најкомплекснији регион на свету. Сагледавајући

карактеристике које азијско-пацифички регион има, готово је сигурно да ће он имати

централно место у глобалним оквирима током XXI века. У прилог наведеном говори и

чињеница да је администрација председника Барака Обаме одлучила да управо азијско-

пацифички регион буде један од приоритета њене безбедносне и спољне политике у

наредном периоду. Узимајући у обзир и економски значај региона у глобалним

оквирима, може се констатовати да ће регион постати један од приоритетних за

стратешко надметање у глобалним оквирима, управо због чињенице да ће се на тај

начин испољити велики утицај на контролу светске економије. Све ће то утицати на

различито испољавање и формирање одређених војних стратегија које ће у овом

региону имати врло комплексан задатак.

69 The People`s Republic of China, Ministry of national defense, China's national defense in 1998,http://eng.mod.

gov.cn/Database/WhitePapers/1998.htm. 70 Сакан, М.: Геополитика НР Кине, Војно дело, МЦ ,,Одбрана'', Београд, 2013, стр. 35.

36

С обзиром на то да су привреде региона у највећем случају извозно

оријентисане,71 као најбитнији захтев се издваја неопходност потребе несметаног

приступа различитим сировинама и ресурсима. То је блиско повезано са контролом

најважнијих поморских линија комуникација, јер директно обезбеђују динамички

развој великих економија и на тај начин контролу развоја најмногољуднијих држава.

Kако би регион, због значаја у међународној политици био правилно схваћен,

у њега се у ширем контексту свакако морају укључити и државе које се географски

не налазе у том региону, али које испољавају знатан утицај на свеукупна друштвено-

политичка и економска кретања у њему. САД се неспорно стратешки и економски

ангажују у различитим корелацијама са свим државама азијско-пацифичког региона.

Велики број држава су амерички савезници које САД подржава и штити у неком

облику. Такође, укључивање РФ у шире схватање региона, због њене улоге у

различитим иницијативама, споровима, сарадњи са државама региона, као и њене

величине и значаја у међународним односима и географске присутности, може се

третирати као неопходно да би се правилно доносили закључци везани за безбедносну

ситуацију региона данашњице и у будућности. Спор око Кашмира између Индије и

Пакистана, територијални погранични спор између Индије и Кине, као и рат против

тероризма су свакако највећи безбедносни изазови овог региона. Многољудност, на

многим местима пренасељеност доводе до дефицита ресурса који често могу бити

повод за одређену врсту сукоба. Различите националне групације, рецидиви прошлости

и последице које датирају још из доба колонијализма уносе сталну дозу тензија у

билатералним односима између држава.

Нарочито значајан простор који се протеже између најважнијих азијских држава

је простор тзв ,,Азијског меридијана'',72 региона који лежи у простору интересног

утицаја НР Кине, Индије и других великих азијских држава (види Слику 4). Својим

положајем и значајем то је свакако регион од геостратешког значаја.73

71 Коњиковац, М.: Место и улога НР Кине у дефинисању безбедности азијско-пацифичког региона,

Војно дело ,,МЦ ''Одбрана'', Београд, 2012, стр. 12. 72 The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic

Trends – Out to 2040, 17.10.2013, https://www.gov.uk/government/uploads/system/uploads/attachment_data /file/33717/GST4_v9_Feb10.pdf, стр. 64.

73 Насељен је тежишно индијским и кинеским становништвом, а има традиционалне везе са САД и Европом. Кроз регион се транспортује 20% светске производње нафте, укључујући 80% кинеског увоза. Преко 60% светског морског превоза који се одвија кроз Малака мореуз и даље има за одредиште неку кинеску луку. Осим тога Аустралија и Индонезија заједно извозе скоро половину светског угља кроз ове руте. Слично Јапан увози преко 80% својих енергетских потреба кроз ове руте. Важност ових морских путева ће у будућности расти, а своје свере утицаја у том региону ће потврђивати САД, Кина и Индија.

37

Слика 4. Просторија Азијског меридијана са Малака мореузом

Као резултат свих процеса који се одвијају у азијско-пацифичком региону НР

Кина се доживљава као главни покретач светског економског развоја и као доминантна

сила у региону и шире.

Конкретни кораци на уједињавању напора централноазијског простора и

онемогућавању експанзије других светских центара моћи у централну Азију учињен је

формирањем Шангајске организације.74 Захваљујући добрим односима створили су

се и услови да руски енергенти, кроз мрежу нових гасовода и нафтовода, могу

несметано да путују и у Азију. Поред тога, председници РФ и НР Кине су почетком

друге половине јуна 2011. године потписали Декларацију75 којом су се обавезали да ће

подржати једни друге у случају угрожавања безбедности.

НР Кина је као и РФ истовремено и чланица Организације пет земаља у

успону: Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужноафричка Република (енгл.

Brazil, Russia, India, China, South Africa - BRICS)76, које карактерише бржи економски

развој од других. Погодан положај и природни потенцијал обезбеђује им сировинску 74 Организација је основана у 2001. години између Кине, Русије, Казахстана, Таџикстана, Киргизије и

Узбегистана. Она нема улогу војног блока, као што је, на пример, НАТО. Главни задаци организације су обезбеђење стабилности и безбедности на широком пространству уједињених земаља; борба против тероризма, сепаратизма, екстремизма и трговине наркотицима и људима; развој економске сарадње, енергетског партнерства и научне и културне размене.

75 Сакан, М.: Геополитика НР Кине, Војно дело, МЦ ,,Одбрана'', Београд, 2013, стр. 33. 76 Основа пројекта била је економска димензија, али и империјалистичко понашање администрације САД

после хладног рата према свим државама света. То империјалистичко понашање нарочито је појачано у почетком XXI века што је додатно наметнуло потребу за новим центром моћи.

38

базу за њихов економски развој. Идеја је била да се формира група држава77 с највећом

територијом, бројем становника и централним положајем у свом региону.

2.3. Војне стратегије САД у XXI веку

Откако су амерички војници закорачили на европско тле, у Првом светском

рату, САД су светска сила првог реда.78 Америка је у центру глобалне пажње, и као

оличење бољитка и као оличење зла. Технолошка супериорност САД и Запада је

неоспорна чињеница преко које се стичу предности у бројним другим делатностима. Ту

чињеницу уважавају земље у транзицији, па испољавају спремност да служе таквим

тековинама.

Војне стратегије САД карактерише фокусирање на различите светске регионе.

Међутим може се закључити да иако су САД у XXI веку већину свог војног

ангажовања усмеравале на неке друге локације, из различитих разлога, а тежишно због

борбе против тероризма и учвршћивања глобалног вођства, евроазијски континент је по

проценама САД извориште како непосредне спољнополитичке претње америчком

статусу на глобалном нивоу, тако и дугорочног угрожавања глобалне геополитичке

стабилности. То нарочито долази до изражаја у проценама америчке администрације

последњих година и може се посебно уочити у ,,Годишњим извештајима конгресу о

војном и безбедносном окружењу укључујући Кину'' за 2013.79 и 2014. годину.80 САД

су свакако више од било које друге силе уплетене у серију конфликата унутар

Евроазије.

2.3.1. Нове околности у XXI веку и ,,антитерористичка стратегија''

Сједињених Америчких Држава

Стратегија националне безбедности председника Џорџа Буша млађег

(председник САД од 2001. до 2009. године), промовисана је септембра 2002. године81 и

суштински, када је у питању лидерска улога САД и глобалистички карактер у изградњи

77 Сакан, М.: Геополитика НР Кине, Војно дело, МЦ ,,Одбрана'', Београд, 2013, стр. 35. 78 Церовић, В.: Стратегијске паралеле, НИЦ, Београд, 2001. стр. 82. 79 U.S. Department of defense, Annual report to congress: Military and Security Developments Involving the

People’s Republic of China 2013, http://www.defense.gov/pubs/2013_China_Report_FINAL.pdf. 80 U.S. Department of defense, Annual report to congress: Military and Security Developments Involving the

People’s Republic of China 2014, http://www.defense.gov/pubs/2014_DoD_China_Report.pdf. 81 The President of the United States, National Security Strategy of the USA, септембар 2002, http://history.

defense.gov/resources/nss2002.pdf.

39

новог светског поретка, није нарочито мењана82 у односу на претходну стратегију

администрације Била Клинтона. Значајне промене су видљиве у наглашавању значаја

борбе против тероризма, због чега је она позната и као Антитерористичка стратегија.

Највећи узрочник те промене био је терористички напад на важне привредне и војне

објекте САД 11. септембра 2001. године.

Прецизније начине остваривања циљева стратегије националне безбедности,

улогу САД у свету, начин ангажовања одбрамбених ресурса у циљу подршке политике

администрације САД, дефинисала је Национална стратегија одбране 2005. године83,

која се први пут појавила у склопу најважнијих стратегијских докумената САД. Она је

дала усмерења свим елементима система одбране и детаљније прецизирала начине

њихове међусобне сарадње у остварењу заједничког циља победе над тероризмом.

На основу циљева утврђених у Стратегији националне безбедности из 2001.

године, објављена је 2004. године Национална војна стратегија САД, под називом

,,Стратегија за данас, визија за будућност'',84 која је препознала широке облике

могућег војног угрожавања САД и усмерила деловање оружаних снага. Национална

војна стратегија је подразумевала дејства против тероризма ради њиховог разбијања и

предупређења у држави или ван државе. Дала је тежиште на дејствима са дистанце и

ангажовању специјалних јединица као вид предупређења конфликта. Кроз свој

антитерористички карактер, а подржавајући циљеве Стратегије националне

безбедности, прописивала је превентивне могућности дејства и када не постоје

конкретни докази, али када би „оклевање представљало ризик'' по безбедност САД.

Унилатерално деловање САД и њених највернијих савезника на почетку нове

ирачке кризе, довеле су САД у позицију да буде делимично изолована у односу на

кључне актере светске политичке сцене. Нарасле тешкоће и претећа ескалација ирачке

кризе на трусном блискоисточном простору, као и тензије на унутрашњем плану,

учинили су да се САД у првој половини 2004. године врате под окриље сарадње са

осталим светским силама.85 Водећи ратове у земљама Средњег Истока, којима се није

назирао крај јавила се пореба да се стање на терену прилагоди захтевима највиших

стратегијских докумената која нису у потпуности подржавала дуге ратове. У том

82 Мирковић, Т.: Војна стратегија администрације председника Обаме, Војно дело, МЦ ,,Одбрана'',

Београд, 2010. стр. 85. 83 U.S. Department of defense, The national defense strategy of the USA, март 2005, http://history.defense.gov/

resources/2005_NDS.pdf. 84 U.S. Department of defense, The national military strategy of the USA: A strategy for Today; a Vision for

Tomorrow, 2004, http://history.defense.gov/resources/nms2004.pdf. 85 Милојевић В., Op. cit. стр. 55.

40

смислу, администрација Џорџа Буша, млађег, је у другом мандату објавила (марта 2006.

Године), нову Националну стратегију безбедности86 у којој се (сагледавајући

последице не налажења оружја за масовно уништење у Ираку, што је био разлог за

покретање рата) наглашава да ће убудуће акције које се буду предузимале бити са

,,јасним разлозима и сразмерном силом''.87 На основу стратегије националне

безбедности из 2006. године, јуна 2008. године, објављена је нова и последња

Национална стратегија одбране САД,88 која је наглашавала потребу да се победи у

дугом рату, али и да се обезбеде амерички интерси широм света. Међутим, сва ова

стратешка разматрања нису довела до редефинисања Националне војне стратегије САД

усвојене 2004. године, што је значило да је војни аспект у потпуности прилагођен

остваривању тадашњих глобалних интереса САД.

Сва наведена начела водила су САД у победу у рату против тероризма, али су

представљала и скупи унилатерализам, који је довео до деценијског рата на Блиском

истоку, који је америчку политику „избацио из колосека“. Додатна финансијска

катастрофа 2008. године претворила се у економску депресију, суочавајући Америку са

њеном властитом рањивости на нерегулисану похлепу.89 Због свега тога дошло је до

пада угледа САД као највећег лидера на светској сцени и слабљења највеће светске

економије.

2.3.2. Редефинисање америчког војног лидерства у свету

Стратегија националне безбедности администрације председника Барака

Обаме усвојена је маја 2010. године.90 Наглашава потребу за повратаком војне моћи

која је превише дуго била заузета Ираком и Авганистаном, економског престижа,

моралног вођства, али и глобалног присуства и напора да се подржи интернационални

систем овакав какав јесте да би служио заједничким интерсима нација и људи. Иза ових

уводних реченица стратегије националне безбедности САД 2010, уочава се смер

глобалистичког деловања и мобилисања свих снага друштва ради повратка лидерске

улоге САД коју су делимично изгубиле због вишегодишњих агресивних наступа на

86 The President of the United States, National Security Strategy, март 2006 ,http://history.defense.gov/

resources/nss2006.pdf. 87 Ibidem, поглавље V. 88 U.S. Department of defense, The national defense strategy, јун 2008, http://www.defense.gov/news/2008%

20national%20defense%20strategy.pdf, 89 Бжежински З., Op. cit. стр. 9. 90 The President of the United States, National Security Strategy, мај 2010, http://www.whitehouse.gov/sites/

default/files/rss_viewer/national_security_strategy.pdf.

41

светској сцени, финансијске кризе и промена у окружењу које им није било у потпуном

фокусу интересовања, а то је азијско-пацифички регион.

Национална војна стратегија донета је фебруара 2011. године под називом

„Национална војна стратегија САД 2011 – Редефинисање америчког војног

лидерства''91 и дефинише циљеве и задатке оружаних снага, њихову јачину и

структуру са системом командовања и руковођења, стратегијски распоред и друго.

Нова војна стратегија САД прати промене настале на геополитичкој и геостратегијској

сцени света и процењују утицај који су те промене учиниле на савремена кретања,

место и улогу САД у свету.

Нова национална војна стратегија систему одбране и оружаним снагама као

његовом најбитнијем делу додељује основне задатке:92

1. борба против насилног екстремизма;

2. одвратити и одбранити се од агресије;

3. јачати интернационалну и регионалну безбедност;

4. обликовање будућих снага.

Значајна карактеристика војне стратегије администрације Барака Обаме, као и

претходних администрација САД из послехладноратовског периода, представља њен

глобализам, који произлази из карактера спољне политике и стратегије националне

безбедности, материјалне основе способне да такву политику и стратегију подржи, а

потврђује се јачином и нарочито, стратегијским распоредом оружаних снага САД.93

Битне карактеристике стратегије националне безбедности (глобалност, офанзивност)

садржане су и у националној војној стратегији САД. Наиме, изузетно повољан

геостратегијски положај САД, њихова величина и свеукупна национална моћ указују на

то да непосредна опасност од угрожавања њихове територије, реално не постоји. Због

тога одржавање најмоћнијих оружаних снага у свету реално није неопходно, па је

њихов главни задатак сведен на то да подрже глобалистичку спољну политику и

стратегију САД и да у сарадњи са другим одбрамбеним и безбедносним чиниоцима

учествују у заштити америчких националних интереса и у остваривању стратегијских

циљева САД као најмоћније земље савременог света.

91 U.S. Department of defense, The national military strategy: Redefining America`s Military Leadership,

фебруар 2011, http://www.army.mil/info/references/docs/NMS%20FEB%202011.pdf. 92 Ibidem, поглавље III. 93 Мирковић, Т.: Војна стратегија администрације председника Обаме, Војно дело, МЦ ''Одбрана'',

Београд, 2010. стр. 84.

42

Војна стратегија прецизира повлачење оружаних снага САД из Ирака, а касније

и из Авганистана, а америчко војно ангажовање у тим државама ће бити сведено на

стручну и техничку помоћ у изградњи армије и њено оспособљавање за одбрану од

спољне агресије и унутрашњих претњи. Важну улогу у томе имаће и друге државне

структуре (политика, обавештајне и безбедносне службе) високо професионалне и

посебно обучене за одређене послове.

Према националној војној стратегији администрације председника Обаме

оружане снаге САД се припремају и борбено оспособљавају за вођење две врсте рата:

мали - асиметрични и велики - симетрични рат. Мада влада председника Обаме настоји

да одржи и ојача постојећу оружану силу, она ипак настоји да се ређе и мање војно

ангажује на тзв. прекоморским ратиштима. Повукла је главнину својих снага из Ирака,

а до краја 2014. године намерава да то учини и у Авганистану. Међутим, смањењем

борбених ефектива, САД настоје да компензују интензивним ангажовањем цивилних

структура, односно усклађеним деловањем војних и цивилних органа на плану

оспособљавања власти и њихових оружаних формација наведених, евентуално и

других, слабих земаља.

На развој војне стратегије САД и остваривање њених циљева снажан утицај

испољавају нове војне технологије. Од готово класичног начина вођења рата, уз

масовно ангажовања живе силе и борбене технике на бојишту, САД су прешле на

теорију и праксу вођења информатичног рата, у којем нове технологије (електроника и

сензорска техника) имају важну улогу и делом замењују човека на бојишту, одатле

„мрежноцентрично ратовање".

Амерички фокус се недвосмислено помера према НР Кини и азијско-пацифичкој

регији. САД су забринуте због нетранспарентности кинеског војног програма

модернизације и због тога настављају да прате развој кинеских оружаних снага и да

прилагођавају своје присуство у том региону у циљу одржања стабилности тог

региона.94 Нову војну стратегију САД тумачи као нужно јачање војног присуства у

азијско-пацифичком региону, као одговор растућем војном присуству и привредном

расту НР Кине. Тиме се директно супроставља намерама НР Кине да доминира у свом

окружењу и да буде регионални лидер у развоју.

94 U.S. Department of defense, Annual report to congress: Military and Security Developments Involving the

People’s Republic of China 2014, http://www.defense.gov/pubs/2014_DoD_China_Report.pdf, стр. 6.

43

Америчке војне стратегије су данас више него у било којој другој земљи у

правом смислу инструмент политике.95 Подложне су променама, зависно од промена у

међународним односима и развоја савремених технологија. Промене се обично

најављују и прецизирају кроз тзв. „Четворогодишњи преглед одбране'' који

свеобухватно доносе процену окружења, потреба и могућности финансирања субјеката

система националне безбедности. У том смислу и Национална војна стратегија ће

претрпети измене у блиској будућности које су наговештене у Четворогодишњем

прегледу одбране за 2014.96 По овом извештају Министарства одбране САД свет

постаје насилнији и непрдвидивији и у неким елементима угрожава САД, нарочито из

центара моћи као што су Северна Кореја и Иран.97 Након завршетком свих активности

у којима директно учествују на Блиском Истоку фокус ће бити преусмерен ка азијско-

пацифичком региону као све битнијем за интересе САД. Наредна војна стратегија по

смерницама овог Четворогодишњег прегледа одбране за 2014. годину ће се фокусирати

на:98

- сајбер могућности;

- ширење противракетног штита;

- нуклеарно одвраћање;

- заштиту свемирских капацитета;

- борбу против тероризма;

- јачање снага које ће се супроставити новој А2/АD (енгл. anti-access/area-

denial) кинеској стратегији заштите своје територије и пловних путева;

- прецизно оружје;

- обавештајне активности.

Основни задаци будуће националне војне стратегије САД биће: 99

- заштита САД;

- израђивање глобалне безбедности (ради очувања лидерства САД);

- исказивање снаге и одлучна победа (ради елиминисања било какве претње).

95 Мирковић, Т.: Војна стратегија администрације председника Обаме, Војно дело, МЦ ,,Одбрана'',

Београд, 2010. стр. 101. 96 U.S. Department of defense, Quadrennial Defense Review 2014, март 2014, http://www.defense.gov/

pubs/2014_Quadrennial_Defense_Review.pdf. 97 Ibidem, стр. 9. 98 Ibidem, стр. 16. 99 Ibidem, стр. 34.

44

2.4. Војне стратегије Руске Федерације у XXI веку

РФ се котира високо у геополитичком погледу претежно због њених богатих

налазишта нафте и гаса и њеног континуираног статуса друге по реду нуклеарне силе,

иако је тај њен војни потенцијал помало „разводњен“ њеним унутрашњим економским,

политичким и демографским хендикепима. Светске потребе за фосилним горивима

расту (види Слику 5), а РФ у том сегменту у потпуности налази своје место,

постављајући се као значајан снабдевач ресурсима и ту своју предност у потпуности

одржава.

Слика 5. Будуће регионалне потребе за нафтом 100

На крају XX и почетком XXI века долази до значајних светских догађаја који

утичу на даље развој руских стратегија. Највидљивији су били следећи утицаји:

- Велика руска августовска финансијска кризa 1998. године. Настала је под

утицајем владајућих елита које су РФ превише изложиле западном тржишту и

учинили је зависну од финансијске помоћи;

- НАТО интервенцијa против СРЈ. Руско руководство је до тада прећутно

прихватало ширење НАТО-а, што због немогућности да адекватно реагује због

опште лоше ситуације у држави, што због веровања да ће НАТО борбене мисије

ван одбране својих чланица спроводити кроз СБ УН где РФ има право вета. То је

било практично ширење мисија које НАТО спроводи. Нови концепт заштите

100 The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic

Trends 2007 - 2036, јануар 2007, http://www.cuttingthroughthematrix.com/articles/strat_trends_ 23jan07.pdf, стр. 33.

45

људских права који је НАТО применио на Косову могао се применити и негде

близу или у РФ;

- Усвајање новог доктринарног концепта НАТО 1999. године (април 1999. године

– у јеку напада на СРЈ), где се говорећи о одговорности НАТО-а, уводи термин

„евроатлантска зона“, у коју је укључена „зона Медитерана", са Блиским и

Средњим истоком, као и део централне Азије.

Сва та дешавања доводе РФ у положај да схвата да више није партнер или да можда

никада није ни била партнер Западу. Развија се идеја да је РФ изиграна, да је НАТО

постао превише агресиван и још у пролеће 1999. године почиње да се разматра промена

дотадашње Концепције националне безбедности из 1997. године и Војне доктрине из

1993. године.

2.4.1. Заокрет у политици Русије почетком XXI века

Долазак Владимира Путина (председник РФ од 2000. до 2008. године) доноси

заокрет у политици РФ. Тако је већ почетком 2000. године, Указом председника РФ од

10. јануара 2000. године Концепција националне безбедности из 1997. године допуњена

и коригована. Нови погледи у допуњеној Концепцији националне безбедности РФ из

2000. године101 у потпуности дефинишу политику националне безбедности РФ као

„систем погледа којим се у Русији осигурава безбедност личности, друштва и државе

од спољних и унутрашњих угрожавања у свим сферама људске делатности".

Полазећи од допуњеног и коригованог Концепта националне безбедности РФ,

узимајући у обзир тренутне могућности и стање система одбране, 21. априла 2000.

године, Указом председника РФ, усвојена је нова Војна доктрина РФ.102 У њој се

констатује се низак ниво оперативне и борбене способности оружаних снага РФ и

поставља се захтев за опремањем оружаних снага како би исте биле способне да

адекватно одговоре на било које претње које се могу појавити у наредном периоду.103

Иако схвата да је мања могућност избијања класичног рата РФ, у Војној доктрини,

поред ширења војних блокова и савеза на рачун безбедности Русије, као најбитније 101 Президент России, Концепция национальной безопасности Российской Федерации, објављена 1997,

допуњена 2000, http://www.scrf.gov.ru/documents/1.html. 102 Президент России, Военная доктрина Российской Федерации 2000, http://www.ng.ru/politics/2000-04-

22/5_doktrina.html. 103 Као логичан наставак наведених ставова, али и потребе брањења велике површине, дошло је до даљег

снижавања прага могуће употребе нуклеарног оружја. Док оригинални концепт из 1997. године наводи могућност упоребе нуклеарног оружја у случају угрожавања Руске Федерације као суверене државе, сада се наводи могућност употребе нуклеарног оружја у случају одбијања војне агресије против ње и њених савезника у ситуацијама критичним за националну безбедност, ако су сва друга средства за решавање настале ситуације исцрпљена или су се показала неделотворна.

46

спољашње претње безбедности се наводе територијалне претензије и мешање у

унутрашње послове Руске Федерацији:104 Директна последица реализације Војне

доктрине РФ из 2000. године је и анализа свих споразума о смањењу и ограничавању

стратешког и конвенционалног наоружања који су потписани105 са САД и другим

земљама.106

Очевидно, председник Путин води РФ ка Западу, подржава консензус, сарадњу

са Западом али не по цену територијалног интегритета и суверенитета државе, нити по

цену САД доминације нуклеарним или конвенционалним оружјем.

2.4.2. Безбедност кроз развој Руске Федерације

Иако су допуњена Концепција националне безбедности и Војна доктрина из

2000. године давали читаву деценију усмерење РФ у остваривању циљева националне

безбедности и постављању у геополитички оквир светских збивања, различити спољно-

политички утицаји и дешавања су захтевала стално преиспитивање и прилагођавање

новонасталим ситуацијама. Најзначајнији догађаји који су утицали на промену

Концепта националне безбедности РФ из 2000. године јесу:

- Терористички напади у позоришту у Москви – октобар 2002. године и у

школи у Северној Осетији - септембра 2004. године;

- Руско-Грузијски рат од 7. до 16. августа 2008. године;

- Изградња система противбалистиче одбране од стране САД;

- Потребе да се прецизира даљи економски развој у новом светском окружењу.

На већину поменутих догађаја велики утицај су имале САД својом даљом

експанзионистичком политиком. Настојање САД да се геополитички утврде у Грузији

репрезентовало се кроз помоћ коју је Америка дала Грузији у вредности од три

милијарде долара након 1991. и једну милијарду долара после рата 2008. године

пружајући јој сталну подршку.107 Изградњу система противбалистичке заштите у

104 Президент России, Военная доктрина Российской Федерации 2000, http://www.ng.ru/politics/2000-04-

22/ 5_doktrina.html, поглавље 1, тачка 5. 105 Перишић С., Op. cit. стр.110 106 Наиме, као реакцију на одустајање САД од Споразума о антибалистичким ракетама из 1972. године и

на америчко планирање увођења делова програма противракетне одбране на територији Пољске и Чешке, Русија је увела у наоружање нове интерконтиненталне ракете „топољ–М“ са вишеструко усмереним бојним главама и тиме је, практично, изгубио сваки смисао Спoразум о неширењу нуклеарног наоружања СТАРТ 2 из 1993. године. Поред тога, 2007. године је стављен мораторијум на Споразум о ограничавању конвенционалног наоружања у Европи (CFE) из 1990. године, имајући у виду да га већина земаља НАТО није ратификовала, уз Ibidemвремено појачано наоружавање и отварање више америчких база у Румунији и Бугарској.

107 Бжежински З., Op. cit. стр. 95.

47

Европи, Русија схвата као тежњу САД да наруши нуклеарни баланс и постигне

апсолутну доминацију у том кључном војном сегменту.

Са друге стране, не улазећи у различите разлоге руских жеља за доминацијом у

суседству, свакако треба имати у виду да су околне земље изузетно богате природним

сировинама или се налазе на транзитном путу. Нарочито је важан тзв. „јужни коридор''

својим делом на територији Грузије, тј постојећи нафтовод Баку-Тбилиси-Цејхан и

гасовод Баку-Тбилиси-Ерзурум који је планиран да стигне у Европу преко Турске.

Азербејџан је кључни снабдевач јужног коридора. Све те државе посредно могу

смањити руски утицај на европску енергетску стабилност.

Русија има огромну потенцијалну количину земљишта и ресурса на Арктику.

Њена територија на Арктику износи око три милиона квадратних километара што је

еквивалент величини Индије. На Арктик отпада 90% њене производње гаса, као и 80%

истражених резерви.108

Све те чињенице Русији су наметнуле задатак изградње новог документа који ће

свеобухватно регулисати питања националне безбедности и политике одбране. Указом

председника РФ од 12. маја 2009. године усвојена је ,,Стратегија националне

безбедности Руске Федерације до 2020. године''.109 Идеја нове стратегије се састоји у

томе да се национална безбедност земље не осигурава само заштитом од спољашњих и

унутрашњих претњи него, у првом реду, и „одрживим развојем“ земље, тј. развојем

економије, социјалне сфере и културе. Наглашава се да се изградња глобалне и

регионалне стабилности суштински угрожава у случају размештања елемената

глобалног система противракетне одбране САД у Европи.110 Наводи се са да ће посебна

пажња међународне политике, у дугорочној перспективи, „бити сконцентрисана на

овладавању изворима енергетских ресурса’’.

Уважавајући широки опсег смерница датих у Стратегији националне

безбедности РФ до 2020. године указом председника РФ, 5. фебруара 2010. године,

усвојена је Војна доктрина РФ. Војна доктрина се надовезује на Војну доктрину 2000.

године али се фокусира на актуелне спољне претње угрожавању националне

безбедности и прецизира главне спољне војне опасности: 111

108 Ibidem, стр. 121. 109 Президент России, Стратегия национальной безопасности Российской Федерации до 2020 года,

http://www.scrf.gov.ru/documents/1/99.htm 110 Ibidem, тачка 12. 111 Президент России, Военная доктрина Российской Федерации 2010, http://news.kremlin.ru/ref_notes/461,

тачка 8.

48

- тежња НАТО да функције обавља у супротности са међународним правом,

приближавање војне инфраструктуре чланица НАТО-а границама Руске

Федерације, укључујући и проширење;

- покушаји дестабилизације региона и стратегијске стабилности РФ;

- размештање војних контигената страних држава (група држава) у близини

територије или акваторије Русије или њених савезника;

- стварање и размештање стратешких система противракетне одбране који

подривају глобалну стабилност и нарушавају равнотежу снага у ракетно-

нуклеарној сфери, као и милитаризација свемира, распоређивање стратешких

прецизних конвенционалних оружја;

- територијалне претензије ка Русији и њеним савезницима;

- ширење распрострањености оружја за масовно уништење и ракетних

технологија;

- непоштовање међународних договора у области ограничења наоружања;

- примена војне силе у суседним земљама и непоштовање резолуција УН;

- распрострањеност међународног тероризма;

- раст сепаратизма и национализма.

Војна доктрина РФ препознаје модерне облике ратовања као и утицај медија и

пропаганде на циљ операције. Такође наглашава значај новог високо-технолошког и

високо-прецизног оружја и оружја које се може распоредити у космичком

пространству.112

Војна доктрина предвиђа детаљно употребу свих видова оружаних снага113 у

свим фазама сукоба, пре, за време и после конфликта. Осим оружаних снага као

основног ослонца система безбедности предвиђа се и употреба других неопходних

снага друштва ради достизања постављеног циља. Развоју оружаних снага даје се

посебан значај и детаљно описују захтеви за будући изглед војске. Дају се и приоритети

у развоју, тежи напретку војног школства и комплексној примени модерних метода

ратовања. Захтева се професионализација, унапређење система командовања, штабне

организације и планирања. Русија је свесна да због технолошког заостатка у неким

112 Ibidem, тачка 12. 113 Како је прецизирано у тачки 22, а надовезујући се на војну доктрину Руске Федерације из 2000.

године, оружане снаге РФ представљају основу војне безбедности државе у оквиру којих нуклеарне снаге гарантују наношење пресудних губитака. Као део стратешког одвраћања Руска Федерација задржава право да употреби нуклеарно оружје, као одговор на примену Ibidemг против ње или њених савезника нуклеарног и другог оружја за масовно уништење, као и у случају агресије против Руске Федерације уз коришћење конвенционалних оружја као и у случају других претњи самом постојању државе. Крајњу одлуку о употреби доноси председник.

49

високо-софистицираним областима не може парирати Западу у војној индустрији. Због

тога се у делу набавке модерне опреме ослања на стране набављаче, тежишно на

Израел и Француску, при чему упоредо развија и унапређује своју производњу

специфичних електронских компоненти.114

Детаљно се описује сарадња са савезницима, економским и војним

организацијама, међусобно успостављени војно-политички односи и смер у коме ће се

развијати. Доктрина дозвољава употребу оружаних снага ван границе РФ,115 што по

неким аналитичарима даје нагласак на заштиту руских грађана у бившим совјетским

републикама.116 Касније 2014. године то овлашћење ће бити потврђено дозволом

преседнику Владимиру Путину да употреби оружане снаге ради заштите руског живља

у Украјини.

Последица нове војне доктрине РФ је изградња савремених оружаних снага које

ће моћи да одговоре на све изазове у наредној деценији, а истовремено да дају

квалитетну основу за надоградњу оперативних способности у складу са сталним

променама у модерном окружењу. Комбиновано са смањењем америчког, појачава се

руски војни утицај у Европи као директна последица нове руске војне доктрине. Он се

испољава тежишно као стварање зоне утицаја у окружењу где је РФ последњих година

ставила до знања да постоји праг приближавања НАТО испод кога неће ићи. Рат у

Грузији 2008. године и криза у Украјини су показали чврст став Русије по том питању.

Русија ће у складу са својом војном доктрином одржати притисак на спољним

границама, али неће дирати ЕУ - НАТО зону, уколико они не дирну прво зону утицаја

Русије, као што је и до сада био случај. На тај начин Русија је идеју утицаја ставила у

сам центар свог спољно-политичког и безбедносног концепта.

2.5. Војне стратегије НР Кине у XXI веку

Удео НР Кине у примени нових стартегијских идеја има прворазредни значај.

Кина је најмногољуднија земља света, с културом и традицијама које трају

миленијумима, земља која се најбрже развија у друштво које у пракси испитује

могућности (и немогућности) садржане у комбинацији два система.

114 Nichol, J.: Russian Military Reform and Defense Policy - Report for Congress, 24.8.2011, http://www.

fas.org/sgp/crs/row/R42006.pdf, стр. 24. 115 Президент России, Военная доктрина Российской Федерации 2010, http://news.kremlin.ru/ref_notes/461,

тачка 26. 116 Nichol, J., Op.cit. стр. 4.

50

2.5.1. Војна стратегија ,,активне одбране'' НР Кине

У складу са устаљеном праксом у XXI веку НР Кина објављује сваке две године

Белу књигу одбране која представља збирку докумената који регулишу националну

безбедност НР Кине. Последња издања Беле књиге одбране имају сличну форму

стратегија националне безбедности осталих великих сила. Последња је објављена

2010.године.

Бела књига одбране 2010. године,117 истиче основне претње националној

безбедност НР Кине :

- самопрокламована независност Тајвана;

- сепаратистички покрети Источног Туркистана и Тибета;

- нетрадиционалне претње као енергетски ресурси, финансије, тероризам,

заразне болести;

- наоружавање противника од стране САД.

Све претње НР Кина тежи да решава мирним путем, подржавајући систем организације

УН. Тежиште је на даљем економском развоју, светском миру, регионалној

стабилности, развијању добросуседских односа у којима све стране имају корист и

унапређењу стандарда становништва. Основни чинилац система националне

безбедности НР Кине су њене оружане снаге – Народноослободилачка Армија Кине. У

складу са проценом глобалне безбедносне ситуације, основни циљеви система

безбедности НР Кине, дефинисани у Белој књизи одбране из 2010. године су:118

1. изградња интегрисаног система у заједничким операцијама, са тежиштем на

асиметричном;

2. победа у локалном рату у условима примене информатичке технологије;

3. јачање стратегије са кинеским карактеристикама са акцентом на побољшање

квалитета реформских процеса у научном и технолошком смислу;

4. спречавање избијања сукоба и ратова (повећање напора на политичком,

економском и дипломатском плану са циљем спречавања регионалних

конфликата и ратова);

5. стварање безбедносног окружења за успешан развој НР Кине;

6. развој стратегије и тактике народног рата.

117 The People`s Republic of China, Ministry of national defense, China's national defense in 2010, http://

eng.mod.gov.cn/Database/WhitePapers/2010.htm. 118 Коњиковац М., Op. cit. стр. 13.

51

Војна стратегија НР Кине је стратегија ,,активне одбране''119 која подразумева

да Кина не покреће агресију и ратове, већ подразумева активне мере ради одбране

националног суверенитета и територијалног интегритета. НР Кина развија поморске,

копнене и ваздухопловна снаге, као и посебне снаге за космичко ратовање. Кроз

документа се говори о потреби за вођење ,,нератних операција'' као што су заштита

трговачких поморских путева, сајбер претње, обезбеђење територије и имовине, вођење

војне дипломатије и припрема за неочекиване услове и догађаје.

У складу са савременим тенденцијама развоја у свету изграђује мале,

брзопокретне снаге и модуларне саставе. С друге стране у склопу обалске одбране НР

Кина је направила изузетан технолошки напредак.120 НР Кина развија снаге за

космичко ратовање тежишно кроз офанзивна средства за дејство по непријатељским

космичким потенцијалима. Паралелно са развојем борбене технике НР Кина развија

напредна средства за информатички рат којим штити своја, а уништава информациона

средства непријатеља. Ова средства у комбинацији са средствима за противелектронска

дејтва имају могућност да угрозе или омету део навигацијске опреме коју користи

морнарица САД.121 НР Кина наставља модернизацију својих нуклеарних снага са

тежиштем на интерконтиненталним балистичким ракетама чији домет омогућава

досезање територије САД.122

Народноослободилачка армија је свесна својих слабости. Она се не заварава да

НР Кина може фронтално да се надмеће са САД у војном домену. Свесни су да је то

један од разлога који је довео до краха СССР. Уместо тога Кина ставља акценат на

оружје и војну стратегију који би се могли користити да се порази далеко моћнији

непријатељ уз помоћ ,,асиметричних способности''. То подразумева дејство на слабе

тачке као што је америчка зависност од сателита и обавештајних мрежа, што је

демонстрирано уништењем једног застарелог кинеског сателита испаљивањем ракете

са земље. Такође развија способност напада на компјутерске и интернет системе.

119 Ibidem, стр. 7. 120 По тврдњама Годишњег извештаја Министарства одбране САД конгресу за 2014. годину, увођењем у

употребу нових балистичких противбродских ракета (кинеска ознака: ДФ-21Д) оружане снаге Кине успешно могу да нападну велике бродове, укључујући и носаче авиона у западном Пацифику који би се налазили у азијско-пацифичким пловним путевима које НР Кина контролише (U.S. Department of defense, Annual report to congress: Military and Security Developments Involving the People’s Republic of China 2014, стр. 15).

121 U.S. Department of defense, Annual report to congress: Military and Security Developments Involving the People’s Republic of China 2014, http://www.defense.gov/pubs/2014_DoD_China_Report.pdf, стр. 41.

122 Ibidem, стр. 36.

52

НР Кина развија комплетан концепт одбране своје обале ка Тихом океану који ће

омогућити контролу пловних путева у домету модерног кинеског наоружања. Тај

концепт обједињује све видове кинеске војске који се модернизују наменски да би

постигли домет потребан да ограниче дејство било које поморске војне силе, па и САД

у захвату најпрометнијих пловних путева по западном Пацифику. САД тај концепт

називају А2/АD (онемогућавање приступа / забрана уласка у простор).

Уколико се тежишни правци развоја оружаних снага НР Кине упореде са

закључцима о будућем развоју оружаних снага САД и фокусу наредне војне стратегије

САД изнетих у Четворогодишњем прегледу одбране САД за 2014. годину уочиће се да

су све смернице развоја оружаних снага САД (осим борбе против тероризма) усмерене

ка развоју оних способности које су потребне америчким снагама да парирају будућој

кинеској сили.

Кина посматра воде које је окружују као средство за проширивање територије.

Она сматра да је највећи део спорних острва њен,123 и стога усресређивање на развој

морнарице има за циљ у суштини оспоравање америчког приступа Јужном и Источном

кинеском мору како би учврстила своју регионалну позицију, али и друге разлоге.

Незаобилазно су разлози и потреба да надзиру руте којима пролази нафта за кинеско

тржиште, па до потребе да надзиру руте којима пролази извоз кинеске робе према

другим тржиштима. У овом тренутку кинеске поморске снаге су далеко инфериорне

према америчкој морнарици и не могу ефикасно да заштите своје кључне пловне

путеве, што у перспективи угрожава безбедност кинеске привреде. Пошто не постоји

цевоводна инфраструктура која би копненим путем повезивала државе Персијског

залива са НР Кином, она је присиљена да енергенте увози углавном поморским

путевима, које надзиру САД. Јачање кинеске поморске моћи зато значи јачање кинеске

независности у односу на САД.

2.5.2. ,,Историјска мисија'' Кинеске народноослободилачке армије

Одговор великих сила на убрзано позиционирање НР Кине као глобалне силе

имаће велики утицај на сам унутрашњи развој НР Кине и њено „спољно“ понашање.

САД својим дугогодишњим и институционалним савезништвима са Јапаном, Јужном

Корејом, Тајваном и Аустралијом су успоставиле „пацифички прстен'' према НР Кини,

који сада покушавају да прошире на област Јужног кинеског мора, јачањем војног

123 Ibidem, стр. 115.

53

савезништва са неким земљама овог региона које су у територијалном спору са НР

Кином. У том смислу кинеска страна сматра да је спољна политика САД највећи

чинилац нестабилности политичко-безбедносне ситуације у региону,124 односно њена

тежња да се наруши стабилност и даљи економски развој и општи просперитет НР

Кине.

У складу са сталним променама у окружењу и давању америчког фокуса на

азијско-пацифички регион, Кина је априла 2013. године објавила у склопу докумената

које групише у групу Беле књиге одбране, документ под називом „Трансформација

употребе оружаних снага Кине''125 у коме цени нова дешавања у свом окружењу и

усмерава деловање својих ресурса на заштити националне безбедности. Документ се

надовезује на претходно објављене Беле књиге одбране и допуњује званичне ставове

кинеског руководства који су у претходним објавама саопштени. У документу се

наглашава како азијско-пацифички регион постаје много значајнији него у претходном

периоду. НР Кина наглашава своја права на територијални суверенитет, као и права на

спорна морска пространства. У том делу акценат даје на нерешена територијална

питања са Јапаном која постају веома проблематична након серије једностраних потеза

које је повукао Јапан око спорних острва.

„Трансформација употребе оружаних снага Кине'' се тежишно бави Кинеском

народноослободилачком армијом која добија кључну улогу, такозвану „историјску

мисију''126 да сачува националну безбедност НР Кине, очува кинески систем, омогући

даљи развој НР Кине и да одговори на актуелне изазове, ризике и претње.

Иако посвећена мирном успону, НР Кина је за текућу годину повећала војни на

132 милијарде долара, што је за 12,2 посто127 више него у претходној години. Тиме је

она након САД, друга држава света по издвајањима за војни буџет. Све то заједно са

агресивнијом реториком последњих година чини да се кинески званични документи

који наглашавају мирно решење било каквих проблема не схватају у потпуности као

истина и страхује се од агресивног понашања НР Кине.128 НР Кина је и даље снажно

фокусирана на одржање стабилности економског раста, који је гарант њене унутрашње

124 Коњиковац Милан, Op. cit. стр. 25. 125 The People`s Republic of China, Ministry of national defense, The Diversified Employment of China's Armed

Forces, април 2013, http://eng.mod.gov.cn/Database/WhitePapers/2012.htm. 126 Ibidem, поглавље 1. 127 Нова српска политичка мисао, Кинеско – руски посао века, http://www.nspm.rs/savremeni-svet/kinesko-

ruski-posao-veka.html. 128 U.S. Department of defense, Annual report to congress: Military and Security Developments Involving the

People’s Republic of China 2014, http://www.defense.gov/pubs/2014_DoD_China_Report.pdf, стр. 24.

54

политичке стабилности и међународне репутације, те избегава да се истиче као нова

светска суперсила, а нови велики енергетски споразум са Русијом, који називају

„послом XXI века''129 свакако има за циљ да одржи њен несметан развој и обезбеди

енергетску стабилност од које је веома зависна.

Кина је војно-економски колос у настајању. Њом одлучно и мудро управља

владајућа једнопартијска политичка елита тако да је, правовременим одговором на

измењене међународне околности, избегла последице пораза комунистичке идеологије

у свету. Најмногољуднија нација на планети данас се креће ка изградњи своје улоге

незаобилазне и стабилне глобалне силе, ненаметљиво конкуришући доминацији САД.

Издизање НР Кине, друге светске економије у јаку војно-политичку силу и њено

стратешко партнерство са Русијом уједно представља одговор на нови фокус америчке

стратегије националне безбедности и директну претњу нарушавању америчке

доминације у азијско-пацифичком региону.

***

Сагледавајући геополитичке околности ХХI века можемо закључити да је

економско уздизање Русије и НР Кине донело битно другачију констелацију односа на

међународној сцени. Статус највеће светске силе – САД је уздрман као последица

превише експанзионистичке политике крајем ХХ и почетком ХХI века. Нови амерички

лидери ту ситуацију осећају и теже да је поправе у духу својих интереса. У том смислу

премештају тежиште интересовања на Исток где покушавају да парирају брзом

развитку НР Кине.

Русија је дефинисала у потпуности своје циљеве и интересе, остварила

економски успех и ревитализовала своју војну моћ. Њена војна стратегија је

прилагођена могућностима и окренута заштити националних интереса Русије,

првенствено деловању у њеном окружењу.

НР Кина прави велике кораке ка доминацији у азијско–пацифичком региону

како би обезбедила своје окружење. Модернизује своје оружане снаге и прави

респективну војну силу која своју војну стратегију у потпуности реализује кроз утицај

на окружење и нерешене територијалне проблеме. НР Кина наставља да пропагира

мирољубиву политику, али чврсто стоји иза својих интереса и све видљивије показује

своју војну моћ. 129 Нова српска политичка мисао Кинеско – руски посао века, , http://www.nspm.rs/savremeni-svet/kinesko-

ruski-posao-veka.html.

55

3. АНАЛИЗА УТИЦАЈА ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ НА ВОЈНЕ

СТРАТЕГИЈЕ ВЕЛИКИХ СИЛА

Утицај глобализације на војне стратегије великих сила почетком XXI века биће

сагледан кроз посредан утицај преко општих стратегија великих сила и непосредан

утицај који се односи на конкретне аспекте војних стратегија.

3.1. Посредан аспект анализе утицаја

Пишући о рату између Русије и Грузије, Кастер тврди: ,,Велике силе не морају,

као друге земље, много бринути о међународној прихватљивости својих поступака у

реализацији сопствених стратегијских циљева. Оне су имуне на међународне притиске.

За њих је оцена прихватљивости поступка од сопственог становништва много важнија

него мишљење међународне јавности.''130 Војне стратегије САД и СССР-а су се

најчешће опредељивале за она решења која су краће или дуже време одговарала

захтевима које је њихова општа политика постављала.131 Може се без устручавања рећи

да САД имају кључну улогу у међународним дешавањима на почетку ХХI века било да

се сматрају глобалним хегемоном лоше прикривених империјалних амбиција или

просто стицајем околности најодговорнијим за одржање међународног поретка и

безбедности.132

У складу са наведеним, евидентно је да је војна стратегија сваке државе, а

посебно великих сила, подршка општој стратегији државе. Стога, у дефинисању

утицаја глобализације на војне стратегије великих сила, потребно је извести закључке о

општим стратегијама тих сила. У том смислу, користићемо резултате истраживања до

којих је дошао Форца др Божидар у својој докторској дисертацији.133 Наиме, Форца др

Божидар, генерално посматрано, опште стратегије држава света груписао је у три

категорије и то: (1) стратегија доминације, (2) стратегија равнотеже или неутрализације

и (3) стратегија ослонца. При томе, стратегију доминације на почетку XXI века

спроводе САД, док стратегији неутрализације или равнотеже, декларативно и

130 Кuster M., Op. cit. стр. 41. 131 Оцокољић, С.: Стратегије суперсила на прагу XXI века, ВИНЦ, Београд, 1991, стр. 106. 132 Ђурђевић, С.: Глобална политика САД 2001-2012, Институт за међународну политику и привреду,

Београд, 2013, стр. 7. 133 Форца, Б.: Војни фактор међународних односа и његов утицај на развој Војске Југославије, докторска

дисертација, ВА, Београд, 2003.

56

суштински, прибегавају Русија и НР Кина. На трећој страни, стратегију ослонца развија

највећи део земаља света, где се тај ослонац двојако посматра: (1) ослонац на сопствене

снаге и (2) ослонац на неког од светских моћника. Даље анализирајући наведене

стратегије, Форца др Божидар је дефинисао и скуп принципа по којима се поједина

врста стратегије испољава у пракси (види Слику 6).

Слика 6 . Опште стратегије држава и принципи њиховог функционисања134

Посматрајући историјски аспект општих стратегија великих сила, Форца др

Божидар отишао је корак даље од њиховог дефинисања, и извео је својеврсну

законитост њиховог животног циклуса (види Слику 7).135

Слика 7. Животни циклус општих стратегија

134 Форца Б., Ibidem. 135 Ibidem.

Глобализација

ДОМИНАЦИЈА РАВНОТЕЖА

Слобода маневра

Инструментализација

Надмоћност

Кооптација

Инфилтрација

Сила и Насиље

Т1

Т2

Т3 Т4

Неутрализам

Несврстаност

Ослонац на сопст. снаге

Ослонац на моћника

ОСЛОНАЦ

57

У животном циклусу опоштих стратегија карактеристистични су одређени

периоди у временским интервалима (Т). Тако, др Божидар Форца те периоде

квалификује и класификује на следећи начин:

- период од Т1 до Т2 јесте период дефинисања (утврђивања) стратегије,

- период од Т2 до Т3 јесте период имплементације стратегије,

- период од Т3 до Т1 јесте период спровођења стратегије.

У наведеном животном циклусу карактеристична је тачка Т4, коју др Божидар Форца

назива тачком почетка пропасти (слома или превазиђености) одређене стратегије. У

том смислу, наведени низ периода животног циклуса добија и следеће квалификације:

- период од Т4 до Т1 је период инерције и

- период од Т4 до Т2 је такозвана стратегијска пауза.

Своје ставове о животном циклусу општих стратегија др Божидар Форца

илуструје на примеру распада СССР-а. При томе, у том распаду, у симболичном смислу

посматрано, тачка Т4 је 1985.година, односно сусрет председника САД Роналда Регана

и председника СССР Михаила Горбачова на Исланду.136

Правећи аналогију војне стратегије и доктрине са општим (државним,

стратегијама националне безбедности) земаља света и користећи ставове Бери Поузена

о карактеру војних доктрина, др Божидар Форца је војне стратегије класификовао на:

(1) офанзивне, (2) одвраћајуће и (3) одбрамбене. При томе, карактер тих стратегија

посматрао је кроз четири кључна њихова елемента, а што је приказано у табели (види

Табелу 3).137

При томе, др Божидар Форца закључује: (1) ниједна земља света своју војну

стратегију (доктрину) не сматра офанзивном, односно посматра је са аспекта одбране

сопствених националних интереса и ицљева и (2) офанзивну стратегију спроводе САД,

док се војна стратегија РФ и НР Кине може сврстати у класу одвраћајућих. Своје

ставове о војним стратегијама др Божидар Форца закључује ставом Бер Поузена –

„Одбрамбена војна стратегија унапред је осуђена на пропаст“138.

136 Форца Б., Ibidem. 137 Ibidem. 138 Ibidem.

58

Табела 3. Карактер савремених војних стратегија и доктрина Стратегија

Елементи

ОФАНЗИВНА ОДВРАЋАЊА ОДБРАМБЕНА

ЦИЉ Брза победа у рату

Наношење неприхватљивих губитака агресору ради одустајања од агресивних намера

Исцрпљивање агресора дуготрајним ратом ради његовог одустајања или склапања мира.

СНАГЕ

Јак мирнодопски контигент високо обучених, брзопокретних снага опремљених најсавременијом војном техником, са могућношћу брзог нарастања до потребе величине.

Постојање значајног мирнодопског контигента снага које могу извршити узвратни удар са могућностима релативно брзог нарастања осталих снага.

Мањи мирнодопски контигент снага са мобилизацијом као основним принципом попуне

ОСЛОНАЦ

- супериорност у војној техници;

- развој и производња свих средстава војне технике;

- стални савезници; - брзо прибављање

подршке званичне ОУН.

- значајан ослонац на војну технику;

- развој и производња кључних срсдстава војне технике са релативно добрим могућностима увоза потребне;

- постојање или могућност придобијања савезника по потреби;

- могућност утицаја на званичну ОУН.

- сопствене снаге са релативним до значајним заостајањем за моћним ОС;

- развој и производња најнеопходнијих средстава војне технике, са отежаним могућностима увоза;

- релативно тешко придобијање савезника;

- смањен утицај на званичну ОУН.

НАЧИН

ИСПОЉАВАЊА

Сведимензионалне операције са тежиштем на дистанционим дејствима.

Могућност узвратног удара са ослонцем на снагу конвенционалних дејстава.

Комбинација тзв. фронталног и партизанског облика, са преласком на партизански у битно нарушеном односу снага.

3.1.1. Међусобни утицаји поддимензија глобализације и општих

стратегија државе

За америчку глобалну политику веома је значајна дуготрајна представа о

посебности САД. Иако ова мисао није ретка ни у колективном доживљају других

нација, у САД се третира као ,,трајна супериорност и мисија Америке да њене

вредности буду пример, а она предводник слободе, једнакости и демократије''.139 На

основу тога САД су водиле процес глобализације у свету, који је имао различите фазе,

али се из корена променио са терористичким нападом Ал-Каиде на Њујорк и

139 Ђурђевић С., Op. cit. стр. 25.

59

Вашингтон 2001. године, када околности доводе до промене постојећег глобалног

поретка.140 Џорџ В. Буш поставља пред САД глобалну дужност да мора носити

одговорност за стварање мира, који је заснован на основама људске слободе и

слободних друштава. Моћ САД ће се користити за стварање новог баланса моћи, у

корист људске слободе, тј новог поретка у свету који ће бити заснован на изградњи

либералних друштава и држава.141 Као основне изазове, ризике и претње на које се

фокусира војна стратегија САД из 2011.године препознају се:142

(1) демографски трендови;

(2) напредак и безбедност;

(3) оружје за масовно уништење;

(4) глобално власништво и глобално повезани региони;

(5) недржавни актери.

Сви уочени могући облици угрожавања САД су у мањој или већој мери повезани са

последицама глобализацијом. Видна последица војне глобализације, појава тероризма

је описана као непријатељ који нема велике армије, већ тајне мреже појединаца који у

отвореним друштвима могу да искористе технолошки напредак и окрену га против

САД.

Председник САД Обама види глобализацију као динамику која ствара нове

претње, али и могућности. Он наглашава значај економије, вредности демократије,

људских права и владавине закона као основ глобалног поретка који се неће наметати

силом. У том смислу ће сви елементи америчке моћи бити интегрисани у остварењу

ових глобалних циљева.143 Такав став ће бити основа за нове утицаје у светским

оквирима, преко различитих институција и инфраструктура, што је Хилари Клинтон

појаснила на тај начин да САД не сугеришу да су мање моћне, већ померају своју моћ

са директне на индиректну.144 У том смислу данашње ратовање је ,,ратовање

недржавних елемената, нпр. од индустријских ратова до ратовања међу људима''.145

Економска глобализација доводи до повећања неједнакости и сиромаштва.

Системски условљена и масовна социјална беда неразвијеног света, основа је за

настанак и умножавање великог броја различитих ризика и насиља сваке врсте. На тај 140 Ibidem, стр. 39. 141 Ibidem, стр. 41-42. 142 U.S. Department of defense, The national military strategy: Redefining America`s Military Leadership,

фебруар 2011, http://www.army.mil/info/references/docs/NMS%20FEB%202011.pdf, поглавље II. 143 Ђурђевић С., Op. cit. стр. 58-60. 144 Ibidem, стр. 61. 145 Форца Б. и Стојковић Б..: О хијерархији стратегијских докумената, Војно дело, МЦ „Одбрана'',

Београд, 2014, стр. 158.

60

начин, неједнако друштво прераста у несигурно друштво. Недостатак механизама

економске и социјалне заштите људи у одређеним околностима може довести до

угрожавања ширег спектра безбедности.146 Последице глобализације су свакако и

повећање сиромаштва које настаје као последица економских неједнакости и често се

третира као изазов по безбедност појединца, али и као изазов по националну

безбедност. Сиромаштво често доводи до слабљења државе, а сиромашни имају много

веће шансе да их захвати грађански рат него богате.147

Последице економске глобализације дошле су до посебног изражаја током

велике економске кризе 2008. и 2009. године када је утицај на највеће економије био

врло велики. САД су имале пад БДП од 4%, док је дефицит у буџету био 12,5%. То је

означило крај раста трошкова одбране који су у претходним годинама били непрекидно

увећавани.148 Буџет за одбрану је за 2010. годину био у висини претходног, али

одустало се од великог броја значајних пројеката опремања војске САД.149 Русија је са

падом БДП од 7,5% посебно погођена, а као последица тога план опремања за период

од 2007. до 2015. године је отказан. Ипак, након рата у Грузији и потреба да изврши

реформу система одбране, Русија не смањује буџет за одбрану, већ план реорганизације

и опремања препланира за период од 2011. до 2020. године. Русија своје снаге

прилагођава локалним и регионалним конфликтима који ће боље да подрже циљеве

њене спољне политике,150 а уједно прави потпуни дисконтинуитет са структуром

оружаних снага бившег СССР, прихватајући нове утицаје окружења.

Стратегија националне безбедности РФ из 2009. године препознаје све

импликације процеса глобализације и примећује да се светски развој креће путем

глобализације свих сфера међународног живота који се одликује високом динамиком и

узајамном повезаношћу догађаја. Стратегија описује веома убрзану глобализацију у

свим сферама живота што на крају доводи до неравномерног развоја многих држава и

народа и честих кризних ситуација на регионалној основи без учешћа сила изван

региона. Тиме се истиче да постојећи међународни правни инструменти и механизми

не предвиђају изградњу регионалне и глобалне безбедности само кроз

Северноатлантски савез. Односно, покушај да се на такав начин гради глобална

146 Јевтић Д., Op. cit. стр. 127. 147 Ibidem, стр. 115. 148 The international institute for strategic studies, The Military balance 2010, London, 2010, стр. 6. 149 Ibidem, стр. 23. 150 Ibidem, стр. 211-215.

61

безбедност је, како се истиче у документу, претња међународној безбедности.151 У

својој новој војној доктрини Русија као један од задатака оружаних снага поставља и

обезбеђење економских делатности у светским морима и океанима,152 што је један од

задатака подршке економским интересима државе.

Општа светска глобализација, међусобна повезаност континенталних и

националних економија одразила се и на досадашњи убрзани економски развој НР

Кине, која није осетила последице велике економске кризе, што је довело до даљег

двоцифреног повећања издвајања за буџет одбране. Повезаност Кине са свеопштим

економским токовима види се из чињенице да је удео Кине у светској производњи

износи 9%, али истовремено троши око 11% глобалне производње сирове нафте, 40%

челика, 50% цемента и 45% угља.153 Бела књига одбране 2010. године на самом почетку

истиче да је напредак економске глобализације и настанка мултиполарног света

неповратан процес, као и процес напретка информационог друштва.154 Тиме изражава

значај модерних светских кретања и димензија глобализације. Исто потврђује и

документом из Беле књиге одбране „Трансформација употребе оружаних снага Кине''155

из 2013. године где потврђује врло брз напредак економске глобализације, али и

повећање разлика у културама.

Друштвена глобализација има различите ефекте на Кину. Скоро половина

кинеске популације живи у великим градовима. Кина ће ускоро имати 200 градова са

преко милион становника.156 Инкорпорација етничких мањинских заједница и региона

који су поред културолошких разлика, мање развијени него остали, посебно дуж

источне обале НР Кине. Екстремно брз развој региона, попут Шангаја и Хонг Конга

још више доприноси социјално-економским разликама између региона и могу условити

појачане захтеве за све већом аутономијом, што директно утиче на унутрашњу

стабилност.157 Као последица тога Кина често наглашава пет суштинских интереса од

значаја за националну безбедност:158

151

Президент России, Стратегия национальной безопасности Российской Федерации до 2020 года, http://www.scrf.gov.ru/documents/1/99.htm, тачка 8.

152 Президент России, Военная доктрина Российской Федерации 2010, http://news.kremlin.ru/ref_notes/461, тачка 27.

153 Коњиковац М., Op. cit. стр. 16. 154 The People`s Republic of China, Ministry of national defense, China's national defense in 2010, http://eng.

mod.gov.cn/Database/WhitePapers/2010.htm, поглавље I. 155 The People`s Republic of China, Ministry of national defense, The Diversified Employment of China's Armed

Forces, април 2013, http://eng.mod.gov.cn/Database/WhitePapers/2012.htm, поглавље I. 156 Коњиковац М., Op. cit. стр. 16. 157 Ibidem, стр. 17. 158 Ibidem, стр. 18.

62

(1) Национална стабилност: одржати интерес мањина и социјално-економских

разлика источних приобалних провинција и унутрашњости Кине у балансу;

(2) Територијални интегритет: одлучно се супротставити независности Тибета,

суверенитету Тајвана и уступцима у јужном кинеском мору;

(3) Развити одрживу економију: смањити зависност од извоза и ојачати домаћу

потрошњу;

(4) Унапредити научно истраживање и развој ради подршке националној

економији;

(5) Развијати хармонично друштво: уважавати све унутрашње различитости и

специфичности, повећати транспарентност и наставити реформе у друштву.

Приметно је да је Кина у бар два суштинска интереса од значаја за националну

безбедност препознала последице друштвене глобализације и на тај начин их уградила

у свој основни стратегијски документ.

САД очекују у XXI веку различити глобални изазови и претње, али и чињеница

да ће до сада невиђен демографски и економски узлет натерати многе

међународне субјекте (Јапан, ЕУ, Кина, Индија, Русија...) да редефинишу свој

положај у планетарној прерасподели моћи, што не значи ништа друго до

оспоравање неформалне хегемоније коју САД данас поседују.159 Због тога су САД

суочене са дилемом и дефинисањем свог статуса у будућности. Будући најмоћнија

држава на свету, оне имају могућност да политичким и војним притисцима то место

очувају и тако продуже да црпу пропратну економску добит, изазивајући осећање

угрожености и анимозитет код својих супарника, а и нестабилност у посебно

осетљивим светским регијама.160 Постоје вероватно и рачунице да ће „шта год се

десило на економском плану, америчка војна сила бити толико надмоћна да ће људи

једноставно морати да ураде оно што им се каже''161

Ипак, врло је тешко контролисати нове глобалне изазове и претње унутар

суверених граница. Једини начин да се предупреде модерни изазови јесте да се допре

изван националних граница преко обавештајних служби и сарадње унутар надлежности

других држава и да се ослања на приватне корпорације, како би се развио

транспарентан систем праћења међународних комерцијалних токова. Данас, нападачи

могу да буду владе, групе, појединци или нека њихова комбинација. Штета нанета

159 Петровић В.: Глобализација и будућност, Аспекти глобализације, Београдска отворена школа,

Београд, 2003, стр. 166. 160 Ibidem, стр. 167. 161 Барсамиан Д., Чомски Н., Op.cit. стр. стр. 19.

63

климатском променом или унетим вирусима може бити већа у смислу губитка новца

или живота него последице неких ратова. Интернет је такође омогућио да протести

буду брзо организовани од стране самосталних аморфних група пре него

хијерархијских организација. У време Вијетнама, планирање протеста свакако је

захтевало је недеље и месеце за памфлете, постере и телефонске разговоре. Насупрот

томе, може се приметити да се у данашње време много брже могу организовати било

какви скупови, који могу имати врло велику посећеност. Политичари постају

театралнији и усмерени на глобалну публику.

Данас су свакако најозбиљнији изазови и претње међународног и глобалног

тероризма (опасност од хемијског и биолошког тероризма, ширење оружја за масовно

уништење). Не може се прескочити ни организовани међународни криминал, трговина

дрогом и белим робљем, проблем квалитета и количине хране (испошћавање обрадивих

површина, последице по људско здравље које изазива примена генетског инжењеринга

у производњи хране итд.), исцрпивост постојећих извора енергије (нафта, земни гас,

најразличитије руде). Тако се земље суочавају са питањем енергетске безбедности

(покушај да земље не зависе само од једног актера у погледу енергената, то јест да

диверсификују своје изворе енергије). „Гасна криза” између Русије и Украјине која се

понавља готово сваке зиме типичан је пример овога, посматрана и ван контекста сукоба

који се одвијају на територији Украјине. Све ово се може у потпуности уочити у

безбедносном окружењу и модерним изазовима, ризицима и претњама које препознају

војне стратегије великих сила.

Евидентно је да свет са глобализацијом постаје технолошко-економски све

повезанији, али и све конфликтнији. Све су израженији ,,демократски и безбедносни

недостаци овог процеса, јер долази до пораста нестабилности, насиља и деструкције,

чак и претњи целокупној људској цивилизацији. Несагледивост последица које

глобализација својом динамиком ствара - представљају највећу претњу по глобални

мир и безбедност''.162

3.1.2. Моћ у међународним односима

Несумњиво се из дефиниције глобализације могу дедуковати њена два угла

посматрања. Први угао посматрања, у најопштијем, можемо сагледати у кретању људи,

роба, информација у светским размерама, познато по изреци „свет је постао глобално 162 Стојановић С., Op. cit. стр. 256-259.

64

село“. Тај аспект промишљања глобализације нема, а priori, ни позтивну ни негативну

конотацију, односно може се дефинисати као неутралан. Други угао посматрања

утицаја глобализације односи се на настојање појединих држава и коалиција за остваре

што је могуће већи сопствени утицај на укупне међународне односе, а што се, пре

свега, осликава у њиховој реалној моћи. Отуда, са аспекта предмета рада посебно је

значајно аналитички приступити мерењу моћи у међународним односима.

Мерење моћи у међународним односима одавно заокупља теорију и праксу тих

односа. Општа је констатација да нема консензуса око модела по коме се та моћ може

измерити, односно да постоје различити приступи. У доба хладног рата, уобичајено,

моћ у међународним односима поимала се, пре свега, преко односа САД и НАТО према

СССР-у и Варшавском уговору. Након распада СССР-а и распуштања ВУ, као и

евидентног укупног, а посебно, економског јачања Европске уније, Кине и Јапана,

искристалисала су се два аспекта мерења моћи у међународним односима: (1) Америка

– суперсила по дифолту163 и (2) трагање за општом матрицом мерења моћи. За предмет

овог рада значајно је анализирати опште приступе за мерење моћи у међународним

односима, преко којих ће се тестирати став да су САД већ скоро један век водећа

светска суперсила.

Један од првих модела прорачуна моћи у међународним односима дао је познати

немачки физичар Вилхелм Фукс. Његова „формула моћи“ јесте сума произведене

енергије, произведеног челика и кубног корена из броја становника164. По тој формули,

1963. године, САД су имале индекс 100, СССР – 67, а НР Кина – 41.

У наведеном Годишњаку ФПН из 2009. године Драгомир Живојиновић даје

бројне ауторе и институције који су се бавили проналаском „формуле моћи“ и

опредељује се за избор који је извршио Немачки институт за глобалне и регионалне

студије из Хамбурга,165 а што је дато у прегледу (види Табелу 4).

163 Видети: Josef Joffe, „The Default Power“, The New York Times, Thursday, August 20, 2009, izvor: Internet:

08/30/09 http://www.nytimes.com/2009/08/21/opinion/21iht-edjoffe.html; ili: Josef Joffe, „The Default Power: The False Prophecy of America‘s Decline“, Foreign Affairs, September/ October 2009, izvor: Internet 09/05/09 http://www.foreignaffairs.com/articles/65239/josef-joffe/the-default-power

164 Живојиновић, Д., Шет разлога због који Кина неће бити следећа светска суперсила, Годишњак ФПН, 2009, стр. 444.

165 German Institute of Global and Area Studies, Hamburg, http://www.giga-hamburg.de/en/publications

65

Табела 4. Неки примери мерења моћи

ИНДЕКС МОЋИ ОПИС ИЗВОР

Френк Клифорд Џерман, 1960.

Развио је индекс који се састоји од двадесет варијабли и познат је по сложености прорачуна. Углавном се користи за једноставну индексацију и калкулације, због тога што постоје велике корелације између Џермановох индекса и других као што су ГДП и ГНП. Данас, неке варијабле могу бити замењене неким обухватијим, као што је угаљ, нафта, или хидроелектрицитет по производњи енергије, али идеја да се територији дода и квалитативна димензија тако што ће се узети у обзир и густина насељености те развијеност путне мреже још увек постоји.

Frank Clifford German, „A Tentative Evaluation of World Power“, Journal of Conflict Resolution, Vol. 4 1960, стр. 138−144.

Вилхелм Фукс, 1965.

Књига Вилхелма Фукса је доживела велики успех, не само у Немачкој, већ и у Сједињеним Aмеричким Државама. Фуксова формула моћи се и данас свуда помиње кад год се говори о мерењу моћи. Као професор физике, Фукс је дао свеж и значајан импулс пољу међународних односа. Његова формула је састављена од варијабли укупног становништва, производње челика и производње енергије. Предност ове формуле је у њеној парсимоничности. Ипак, њено извођење и проверљивост су спорне.

Wilhelm Fucks, Formeln zur Macht: Prognosen über Völker, Wirtschaft, Potentiale, Stuttgart 1965.

Дејвид Џ. Сингер

Збирни индекс националних ресурса (CINC) развијен је у оквиру пројекта Корелације рата започетог 1963. године од стране Дејвида Сингера. CINC спаја три димензије: ресурсе којима се може утицати на друге државе краткорочно, средњерочно или дугорочно. У формули, извор краткорочног утицаја огледа се у војним ресурсима (војни издаци, особље); средњерочни утицај у индустријској активности (производња гвожђа и челика, потрошња енергије) и дугорочни у демографским факторима (укупна популација, урбана популација). Пројекат Корелације рата поставио је нове стандарде у квантитативном проучавању међународне политике. CINC је и даље међу најпознатијим и најприхваћенијим методама за мерење националних ресурса.

David Joel Singer, The Correlates of War: Testing some Realpolitik Models, The Free Press, New York, 1980.

А.Ф.К. Органски, Јацек Куглер, 1980.

A.F.K. Organski i Jacek Kugler у основи препоручују коришћење БНД-а за мерење националних ресурса. Међутим, према њима, највећа мана свих индекса моћи је недостатак политичке димензије, нпр. способности владе да ефективно мобилише све те изворе моћи који се мере индексима. Због тога они формули додају стварну пореску основицу, порески капацитет те страну помоћ.

A.F.K. Organski, Jacek Kugler, The War Ledger, The University of Chicago Press, Chicago, 1980.

Свеобухватна национална моћ, CNP

Од 1984. године, кинеске академске институције и универзитети су развили различите индексе моћи за мерење свеобухватне националне моћи (Comprehensive National Power - CNP или zonghe guoli). Намера концепта CNP-a је да се измери национална моћ државе свеобухватно и из свих углова. „Војна моћ више не може да опише главне чиниоце моћи.“ Такође, елементи као што су економија, наука и технологија постали су веома важни. Академска дебата у Кини око CNP-a води се и на нивоу квалитативног „у дискусијама о предностима и слабостима државе“, и квантитативног „кроз формуле које описују нумеричке вредности CNP-a“.

http://www.fas.org/nuke/guide/china/doctrine/ pills2/ http://irchina.org/en/xueren/china/pdf/mhh3.pdf

66

CASS индекс

Канцеларија за статистику и анализу при Институту за светску економију и политику (IWEP-који припада Кинеској академији друштвених наука), објавила је Компаративну студију свеобухватне националне моћи (Comprehensive National Power - CNP) највећих светских држава 1996. године. Основни принципи које су аутори поставили у осам главних поља CNP-а су следећи: • Материјална моћ (конкретни чиниоци моћи као што су

економија, војни послови, итд.) и „духовна моћ” (неопипљиви чиниоци као што су међународни односи, политика, итд.); обе моћи морају бити укључене

• CNP не карактерише само “стварна моћ”, већ и “потенцијална моћ” игра важну улогу (нпр. научна и технолошка достигнућа пре него што ће бити употребљена, природна богатства која још нису искоришћена, итд.)

• Временски аспект CNP-а такође треба уважити. Индикатори CNP-а су се мењали кроз историју, и зато нови аспекти морају бити уврштени (нпр. све већа важност информација).

http://www.fas.org/nuke/ гuide/china/doctrine/pills2/part08.htm

Индекс Академије војних наука (AMS) Народне ослободилачке војске Кине који је израдио пуковник Хуанг Шуофенг

Индексни систем Академије војних наука (AMS CNP- Народне ослободилачке војске Кине ) подељен је на четири важна индексна подсистема: „индексни подсистем материјалне моћи (тврде моћи), индексни подсистем духовне моћи (меке моћи), координисани индексни подсистем моћи, индексни подсистем животне средине.“ За сваки од њих, Хуанг је развио детаљну субсубиндексацију и заједно ова комбинација подсистема ствара CNP индексни систем за процену. Пример за индексни подсистем материјалне моћи је подсистем политичке моћи који се састоји од следећих индикатора: стратешки циљеви држава; политичка стабилност; политичка достигнућа; карактеристике вођства државе; организованост; капацитет за доношење политичких одлука; оданост националним обележјима.

http://www.fas.org/nuke/ guide/china/doctrine/pills2/part08.htm

Користeћи се бројним приступима мерења моћи, а пре свега на бази књиге Џозефа

Наја „Bound to Lead“, (Задужен да води)166 Живојиновић је скалирао моћ шест држава

света, што је дато у следеће две табеле (види Табелу 5 и 6) .

Табела 5. Опипљиви извори моћи - „тврда моћ“167

ИЗВОР МОЋИ САД РФ Кина ЕУ Јапан Индија

Природна богатства јако јако средње од јаког ка

средњем средње средње

Војна моћ јако јако од средњег

ка мање јаком

средње средње средње

Економска моћ

од јако ка мање јаком средње

од средњег ка мање

јаком

од јаког ка мање јаком

од јаког ка мање јаком

од средњег ка мање

јаком

Наука и технологија јако јако

од мање јаког ка јаком

јако јако јако

166 Joseph S., Nye, Jr., Bound to Lead – The Changing Nature of American Power, Basic Books, New York,

1990, стр. 174. 167 Живојиновић, Д., op.cit. стр. 453.

67

Своје ставове о одредницама тврде моћи у табели Живојиновић и појашњава.

Тако, на пример, појашњавајући зашто је код кинеске војне моћи одредница „од

средњег ка мање јаком“, Живојиновић каже зато што Кина нема капацитете за

пројекцију глобалне моћи, а то су снажна морнарица, глобално војно присуство и

носачи авиона.168

Табела 6. Неопипљиви извори моћи – „мека моћ“169

ИЗВОР МОЋИ САД РФ Кина ЕУ Јапан Индија

Национална кохезија јако од средњег

ка јаком јако слабо јако средње

Универзалистичка култура јако средње средње јако средње од средњег

ка јаком

Утицај у међународним организацијама

јако јако јако јако јако средње

Када се анализира једна од главних полуга моћи – економска моћ,

недвосмислена је чињеница да су САД биле најмоћнија земља света на уласку у XXI

век и да су ту позицију задржале у првој деценији овог века. Постоје неке тврдње да је

НР Кина 2014. године претекла САД и да је постала најјача економска сила света. Такав

став заслужује појашњење. Наиме, Међународни монетарни фонд (MMФ) је до ових

података и нових резлтата дошао упоређујући куповну моћ Кине и других земаља. До

краја 2014. године Кина ће имати 16,48% удела у укупној светској куповној моћи (или

17,632 милијарде долара), а САД ће имати удео од 16,28% или 17,416 милијарди

долара. Такође, према „Big mek indeksu“, који објавлјује британски „Eсonomiсs“, на

основу куповне моћи, Кина управо претиче САД и постаје највећа економија на

свету170. Дакле, за поимање економске моћи постоје различити критеријуми мерења,

али је чињеница да су САД и Кина водеће економске силе света.

Било из кога угла посматрано и коришћењем било које „формуле мерења моћи“,

САД, РФ и НР Кина jeсу светске силе. Њихова укупна моћ држи их на прва три места

глобално посматрано. Ово посебно важи за војну моћ, као сегмент војне стратегије.

Стога, често се може срести класификација наведених земаља по свеукупној моћи, а то

је да су САД суперсила (сила по дифолту), а РФ и Кина светске силе.

168 Ibidem. 169 Ibidem, стр. 454. 170 Б92, Кина престиже САД, 08.10. 2014., http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2014&mm

=10&dd=08&nav _id=908977

68

3.2. Непосредан аспект анализе утицаја

За разлику од посредног аспекта анализе утицаја, у којем се мери подршка војне

стратегије општој стратегији државе (стратегије националне безбедности), непосредан

аспект анализе утицаја глобализације на војне стратегије великих сила односи се на

конкретизацију развоја тих стратегија, исказану у величини и организацији оружаних

снага, примени војне силе и војно-економском аспекту.

С обзиром на предмет рада и његово временско фокусирање на почетак XXI

века, а имајући у виду да су војне стратегије великих сила детерминисане управо у

првој деценији овог века, коректним се чини податке о аспектима војних стратегија тих

сила усресредити на 2010. годину.

3.2.1. Елементи војне стратегије САД

Слика 8. Носачи авиона, ударна моћ морнарице и оружаних снага САД

Општа је констатација да су САД једина суперсила у међународним односима на

почетку XXI века. Атрибут суперсила односи се на све аспекте поимања, односно на

политички, економски, војни и сваки други потенцијал САД, који се експонира у

међународним односима с почетка овог века. Доминантну позицију САД у

међународни односима, глобално посматрано, посебно је подржавао њен војни ресурс,

који је, у спрези са најјачим светским политичко-војним блоком – НАТО, ту позицију

САД само учвршћивао. Ниже наведени експлицитни показатељи о организацији

оружаних снага САД, као и интервенционизму на свим деловима Земљине кугле,

69

створили су од Америке једину праву експедициону глобалну силу и тзв. светског

полицајца, нарочито након престанка тзв. хладног рата, симболично окарактерисаног

кроз рушење „берлинског зида“, распада СССР-а и распуштања ВУ.

Двадесети век, кад је у питању прагматични аспект посматрања војне стратегије

САД, завршен је врло значајним америчким војним ангажовањем у оквиру НАТО

напада на СР Југославију. Почетак XXI века карактеристичан је по терористичким

нападима на САД, 11. септембра 2001. године. Као и након употребе атомске бомбе

1945. године, чуле су се констатације „ништа неће бити исто после...“

Да „ништа неће бити исто...“, показале су администрације председника САД,

прво председника Буша млађег, а потом и председника Обаме. Глобално, па и војно

(све)присутне на планети Земљи, САД кључно војно ангажовање у првој деценији XXI

века имају у Ираку и Авганистану. Те две сложене операције (кампање)

мултинационалних снага под вођством САД, као и финансијска криза 2008. године,

најзначајнији су фактори поимања опште, а тиме и војне стратегије САД у првој

деценији овог века. Са друге стране, све видније је нарастала моћ и глобални утицај НР

Кине и повратак Русије, које администрације САД сматрају „опасном“ конкуренцијом.

Од три светске силе, једино САД имају завнично утврђен и усвојен државни

документ под називом Национална војна стратегија.

3.2.1.1. Организација оружаних снага САД

Светска суперсила, какве су САД, организацију и развој својих оружаних снага

увек је уподобљавала властитим интересима и циљевима, који су покривали читаву

земљину планету. Дакле, глобализам опште стратегије САД присутан је у пракси

међународних односа и пре него што је заживео у теорији и пракси тих односа након

тзв. хладног рата. Стога, може се, без претензија, рећи да су оружане снаге САД једина

експедициона сила света војно присутне на сваком делу Земљине кугле.

У складу са циљевима и задацима политике САД и опредељењима војне

стратегије, оружане снаге САД организоване су у: Копнену војску, Морнарицу,

Ваздухопловство, Морнарички корпус и Обалску стражу. Састоје се од активног и

резервног дела у размери 1:2. Експерти Пентагона су крајем прве деценије овог века

70

става да тај однос треба ићи ка 1:3, а дугорочно посматрано чак и до 1:5 у корист

резерве.171 Бројно стање ОС САД крајем прве деценије овог века било је: 172

- укупно: 1.580.255,

- копнена војска: 662.232,

- морнарица: 335.822,

- ваздухопловство: 334.342,

- морнарички корпус: 204.201 и

- обалска стража: 43.598.

У поређењу броја значајнијих средстава и система копнене војске, морнарице и

ваздухопловства за 2014. годину између Русије и САД, кад су у питању оружане снаге

САД, Вестинет дају следеће податке (види Табелу 7).

Табела 7. Значајнија средства оружаних снага САД173

АМБИЈЕНТ НАЗИВ СРЕДСТВА БРОЈ СРЕДСТАВА

Тенк 8.325 Оклопна борбена возила 25.872 Топ, хаубица 6.559 КОПНО

Ракетни системи 1.300 Укуно авиона 13.683 Ловци 2.271 Вишенаменски авиони 2.601 Транспортни авиони 5.222 Авиони за обуку 2.745

ВАЗДУХ

Хеликоптери 6.012 Укупно пловних средстава 453 Носачи авиона 10 Фрегате 15 Разарачи 62 Подморнице 72 Бродови за заштиту обале 13

ВОДА

Бродови за полагање мина 13

САД су земља која је прва произвела и употребила нуклеарно оружје174. Од тада

па до данашњих дана, трка у нуклеарном наоружавању имала је успона и падова, али

није заустављена. Тако, САД и Русија данас располажу са преко 90% светског

нуклеарног оружја. Почетком 2014. године у свету је било распоређено око 4.150

бојевих глава у оперативној употреби (од чега око 1.800 комада у стању високе

171 The international institute for strategic studies, The Military balance 2010, Routledge, London, 2010. 172 Ibidem. 173 Вестинет, Ко је јачи: Поређење војних машинерија САД и Русије, 13.09.2014, http://www.vestinet.rs/u-

fokusu/ko-je-jaci-poredenje-vojnih-masinerija-sad-i-rusije. 174 Атомске бомбе које су бачене на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки, августа месеца 1945.године.

71

приправности за употребу у врло кратком року), око 12.200 нераспоређених на

оперативно ангажовање, дакле укупно око 16.350 (у 2013.години је било 17.370 бојевих

глава).175 У табели дат је приказ нуклеарног наоружања девет земаља света за које се

зна или процењује да исто имају (види Табелу 8).

Нуклеарно оружје, свакако, остаје један од кључних елемената војне и укупне

моћи САД, али и других земаља које њиме располажу. Свакако, то оружје је и једна од

кључних полуга војних стратегија светских сила, посебно САД и Русије. Број

нуклеарних глава којима располажу САД и друге земље, као и њихова укупна моћ,

сами за себе говоре, тако да нема потребе да се врши шира елаборација утицаја тог

оружја на војну, али и општу стратегију држава, па и САД.

Табела 8. Нуклеане силе света176

ЗЕМЉА РАСПОРЕЂЕНО БОЈЕВИХ ГЛАВА

ОСТАЛЕ БОЈЕВЕ ГЛАВЕ

УКУПНО БОЈЕВИХ ГЛАВА

САД 2.100 5.200 7.300 Русија 1.600 6.400 8.000 Велика Британија 160 65 225

Француска 290 10 300 Кина 250 250 Индија 90-110 90-110 Пакистан 100-120 100-120 Израел 80 80 Северна Кореја 6-8

СВЕГА 4.150 12.200 16.350

3.2.1.2. Однос према примени војне силе

У готово свим стратегијско-доктринарним документима САД стоји одредница –

Оружане снаге САД чувају Устав Америке. Преведено, то је логичан захтев политике

према сопственим оружаним снагама – одбрана земље. Међутим, у складу са општим

политичким опредељењима и ставовима Националне стратегије безбедности, САД

одбрану своје територије и грађана вешто увијају у борбу за демократију у свету. У том

смислу, може се рећи да су САД супер планска и кључна експедиоциона снага, кад је у

питању однос према распореду и употреби оружаних снага. Односно, један од кључних

задатака оружаних снага јесте ангажовање у мировним мисијама и операцијама широм

света, са једне и улога „првог штита“ у спречавању угрожавања интереса САД, са друге

175 SIPRY Yearbook - Armaments, Disarmament and International Security, Stockholm, 2014, стр. 12. 176 Ibidem.

72

стране. Стога, стратешки распоред оружаних снага САД подразумева њихово лоцирање

у свим интересним просторима Земљине кугле, па и космосу.

Терористички напади на САД 2001. године, у први план су избацили тзв.

превентивну војну стратегију, односно реаговање САД само на назнаке да неко прети

њиховим интересима. САД су на тај начин непосредно инволвиране у готово све ратове

и оружане сукобе с краја прошлог и почетка овог века. На другој страни, свеприсутност

војних ефектива САД у разним регионима света је задржана још од хладноратовског

периода, а делом и појачана у појединим регионима света. Учешће САД у оружаним

сукобима као и размештај база и војног особља дати су у следећим прегледима (види

Табелу 9 и Слику 9).

Табела 9. Учешће САД у ратовима, број база, размештај и ангажовање војних ефектива у XXI веку177

НАЈБИТНИЈИ РАТОВИ И КОНФЛИКТИ У КОЈИМА СУ САД УЧЕСТВОВАЛЕ У XXI ВЕКУ

Јемен 2000, 2002 Авганистан 2001- Ирак 2003-2011, 2014 Пакистан 2005, 2011 Сомалија 2007, 2011, 2013 Либија 2011, 2013 Сирија 2012 Мали 2013 ИСИЛ 2014

АНГАЖОВАНО ОСОБЉА 2000 2002 2008 2014 БРОЈ ДРЖАВА где су присутни 145 156 151 148

БАЗЕ У СВЕТУ 650 700 737 603 УН ОПЕРАЦИЈЕ (6 мисија) MINUSTAH, UNMIL, UNMIS, UNTSO, UNАМА, Kongo

120 130 130 131

НАТО Операције KFOR, ISAF 30000 30000 109000 2000

БРОЈ ОСОБЉА ангажованог за потребе војних операција ван САД

240.000 255.065 321.899 247.717

САД су тренутно ангажоване у 134 мања и већа конфликта широм света.

177 SIPRY Yearbook - Armaments, Disarmament and International Security, Stockholm, 2012, 2013, 2014.

73

нема САД војног особља мање од 100 људи више од 100 људи више од 1000 људи

Слика 9. Размештај војног особља САД у свету178

Поред размештаја и ангажовања у оружаним сукобима и мировним операцијама

широм света, по принципу - Америка се брани далеко од њених граница, оружане снаге

САД имају задатке и на својој територији у подршци цивилним властима (Homelаnd).

Учешће оружаних снага у подршци цивилним властима строго је контролисано и

регулисано од устава преко закона и других прописа. Основни принцип јесте – оружане

снаге се ангажују када се исцрпе све друге могућности, или по принципу „задње долазе

– прве одлазе“.

Распоред и ангажовање оружаних снага у свету крајем прве деценије овог века,

налази се у процепу између два утицајна фактора. Прво то су последице светске

економске кризе 2008. године, која је почела и нарочито погодила САД. Бројни

аналитичари међународних односа период након 2008. године назвали су стварање

новог светског (финансијског) поретка. Економска криза у САД захтевала је

рестрикције на свим нивоима и у свим ресорима, па и у буџету одбране. Тако, 2011.

године заменик председника САД, Џон Бајден, најављује рестрикцију буџета одбране

САД у наредних 10 година за 1.000 милијарди долара, или 100 милијарди долара

годишње. На другој страни, осим економског долази и до војног јачања Кине, а

поготово Русије. Руско ангажовање у Украјини, „натерало“ је стратеге САД да се

„врате“ промишљању снаге своје војне моћи и ревизији Бајденове изјаве. Последица

тога јесте губитак Обамине администрације (странке) на изборима за Конгрес 2014.

178 Ibidem.

74

године и смена министра одбране, новембра месеца 2014. године.179 Евидентно, САД

улазе у фазу ревитализације сопствене војне моћи, у ком смислу захтевају и јачање

позиције НАТО, како у односима са Русијом, тако и у општем смислу посматрано. Све

то потврђује ставове појединих аналитичара да се спрема „нови хладни рат“. Да ли

само „хладни“ показаће време пред нама. На другој страни, бројни аналитичари

закључују да је прошло време доминације САД у светским односима и да свет улази у

еру глобалног мултиполаризма, односно расподеле утицаја и на друге актере, или

светске играче како каже Бжежински у свом делу „Велика шаховска табла“, пре свега

Кине, Русије, ЕУ, али и других земаља, (Индија, Бразил...) регионално посматрано.

3.2.1.3. Војно-економски аспект

Први пут израз „војниндустријски комплекс“ употребио је амерички председник

Двајт Ајзенхауер у говору одржаном 17. јануара 1961. године поводом кризе свог

мандата. Ајзенхауер је заједно са својим саветником генералом Милконом Маусом, био

изузетно забринут због претварања Америке у „гарнизонску државу“ што је имало

великог утицаја на унутрашњу политику САД. Зато је Ајзенхауер у свом говору

изразио изузетну забринутост због великог политичког утицаја војноиндустријског

комплекса и истакао да се мора одустати од „неправедног утицаја војниндустријског

комплекса на више владине организације“, јер то може угрозити америчку слободу и

демократски систем. 180

Касније се израз војноиндустријски комплекс (ВИК) изгубио и замењен је

сложеницом производња и трговина наоружањем и војном опремом. При томе, САД не

да нису одустале од ВИК-a, него су, заједно са СССР-ом, касније Русијом, постале

највећи светски произвођач и трговац (извозник) НВО. Тако, према подацима SIPRI

инстутута из Стокхолма, компаније САД су 2003. године учествовале са 60% светске

трговине оужјем.181

Вредност продаје оружја почетком XXI века мерена је стотинама милијарди

америчких долара, у чему су предњачиле компаније из САД. „Вредност продатог

оружја у првих 100 компанија на светском нивоу износи 236 милијарди долара у 2003.

и око 268 милијарди долара у 2004. години. Од ових 100 компанија 36 је лоцирано у

179 Б92, Министар одбране САД даје оставку, 24.11. 2014, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=

2014&mm=11&dd=24&nav_id=927886 180 Српски економски форум, Међународна трговина наоружањем и војном опремом, Београд, 2006, стр. 4. 181 SIPRY Yearbook- Armaments, Disarmament and International Security, 2005, стр. 384.

75

САД, а њихов удео у продаји оружја на светском нивоу износи 60%“182 Моћне

компаније за продају НВО, као што су Локид Мартин или Боинг (САД) имале су већи

профит на годишњем нивоу него што је био бруто национални доходак средње

развијених земаља света с почетка XXI века.

Са друге стране, светски војни трошкови у 2005. години су процењени на 1.001

милијарду долара по ценама из 2003. године, и 1.118 милијарди долара по текућим

ценама. Ове вредности су за 2004. годину износиле 975 или 1.035 милијарди долара,

респективно. Суме у 2004. години су, реално, за свега 6% ниже од максимума који је

достигнут 1988. године, за време хладног рата. То је трошак од 162 долара по глави

становника или 2,6% светског бруто домаћег производа (БДП).183

Најважнији детерминиста светских војних трошкова представљају промене у

издацима САД, које учествују са 47% у укупним светским трошковима од 2002. до

2005. године. Убрзања раста војних трошкова САД у наведеном периоду последица је

усмеравања великих сума новца за глобални рат против тероризма, првенствено за

операције у Авганистану и Ираку, а у 2005. години тај раст поспешили су и урагани

Катрина и Рита који су погодили територију САД.184

Захват буџета одбране у БДП САД у првој декади XXI века кретао се у распону

од 3,10% БДП (2000) до 4,88% БДП 2009. године. При томе, номинални износ буџета

одбране са 286 милијарди долара 1999. године, порастао је неколико пута и достигао

суму од 686 милијарди долара у 2009. години.185

3.2.2. Елементи војне стратегије Руске Федерације

Врло значајне реформе оружаних снага РФ, као и пројектовање будуће војне

стратегије и доктрине отпочеле су за време председника Дмитрија Медведева и

настављене од стране његовог наследника Владимира Путина. Први документ који је

донео Дмиттриј Медведев, 2008. године, био је „Поглед у будућност оружаних снага

РФ и приоритети њене организације за период 2009-2020.године“.186 Убрзо затим,

2010. године, усвојена је и Војна доктрина РФ.

182 Српски економски форум, Op. cit. стр. 3. 183 SIPRY Yearbook- Armaments, Disarmament and International Security, 2005, стр. 307. 184 Српски економски форум, Op. cit. стр. 20. 185 The international institute for strategic studies, The Military balance 2010, Routledge, London, 2010. 186 Ibidem.

76

Слика 10. Копнена војска, најјачи део оружаних снага Русије

Према аначитичарима војних прилика у РФ, била је то најзначајнија реформа од

распада СССР-а. Значајнији аспекти војне стратегије и доктрине, као и организације

оружаних снага, према наведеним документима, огледају се у:

- оптимизацији и рационализацији бројног стања оружаних снага;

- променa четворно руководећег ланца (Министарство одбране–армија–

дивизија-пук) у тронивовски (Министарство одбране-оперативна команда-

бригада);

- редукција броја јединица: у КоВ са 1.890 на 172; у Ваздухопловству са 240 на

120 и у Морнарици са 240 на 123;

- освармењавање наоружања и војне опреме. Према процени експерата, 10%

НВО је било савремено и тај постотак је требало подићи на 30% до 2011. и на

70% до 2020. године;

- осавремењавање и усавршавање система едукације и обуке, односно са 65

едукативних центара прећи на 10 установа војних школа и универзитета;

- стратегијске нуклеарне снаге имале су приоритет модернизације и

одржавања.187

3.2.2.1. Организација оружаних снага РФ

Оружане снаге РФ организоване су у Копнену војску, ПВО, Ваздухопловство,

Морнарицу, Стратегијске нуклеарне снаге и Логистику. Састоје се од активног и

резервног сасава. Бројно стање оружаних снага на крају прве деценије XXI века било је 187 Ibidem.

77

1.027.000 лица, а бројне величине наведених организацијских делова ОС РФ, на крају

истог периода, биле су:188

- КоВ: 360.000,

- ПВО: 35.000,

- Ваздухопловство: 160.000,

- Морнарица: 142.000,

- Стратегијске нуклеарне снаге: 80.000 и

- Логистика: 250.000.

Познато је да борбени системи, наоружање и војна опрема оружаних снага РФ

спадају у светски врх квалитета, а преглед најзначајнијих оружаних система у 2014.

години дат је у Табели 10.

Табела 10. Значајнија средства оружаних снага РФ189

АМБИЈЕНТ СРЕДСТВО БРОЈ СРЕДСТАВА

Тенк 15.500 Борбено возило пешадије 27.657 Топ, хаубица разних врста 10.615 КОПНО

Ракетни системи 3.781 Укупно авиона 3.082 Авион ловац 736 Вишенаменски авион 1.289 Транспортни авион 730 Авион за обуку 303 Хеликоптер 973

ВАЗДУХ

Борбени хеликоптер 114 Укупно пловних средстава 352 Носача авиона 2 Фрегата 4 Разарач 13 Корвета 74 Подморница 63 За одбрану обале 65

ВОДА

За постављање мина 34

У табели није дата информација о нуклеарним потенцијалима (већ је наведено у

Табели 8) као и свемирском програму, који, у суштини, чине најјачу снагу војне

стратегије и доктрине РФ. Наиме, опште је опредељење државног и војног руководства

Русије да се стратегијске нуклеарне снаге држе у највећем степену оперативне

употребе, исправности и готовости за употребу. Посебан аспект Русија је дала у

188 Ibidem. 189 Вестинет, Ко је јачи: Поређење војних машинерија САД и Русије, 13.09.2014, http://www.vestinet.rs/u-

fokusu/ko-je-jaci-poredenje-vojnih-masinerija-sad-i-rusije.

78

модернизацију нулкеарног оружја у овом веку, а могућности његове примене наведене

су у најновијој Војној доктрини РФ.

3.2.2.2. Однос према примени војне силе

Карактер војне стратегије и доктрине РФ је одвраћајући. У том смислу

посматрано, оружане снаге, пре свега, намењене су за одбрану суверености и

територијалног интегритета РФ и њених савезника. Поред тога, РФ као чланица ОУН и

стална чланица Савета безбедности, те чланица програма Партнерство за мир,

партиципира у мировним мисијама и операцијама под мандатом УН.

У складу са Стратегијом националне безбедности РФ, Русија се противи било

каквој употреби силе у међународним односима, а основе организације и употребе

својих оружаних снага ближе су дефинисани и утврђени у Војној доктрини РФ из 2010.

године. У документу Војна доктрина РФ, између осталог, утврђено је:

Извод из Војне доктрине РФ190

„Основни задаци оружаних снага РФ и других снага извршавају се у миру, у периоду непосредне ратне опасности и у рату.

20. Оружане снаге РФ, пре свега, намењене су за одвраћање од агресије РФ и/или њених савезника, подршци мира по резолуцијама Савета безбедности УН, као и других структура колективне безбедности, а, такође и ради заштите својих грађана, у складу са опрдељењима РФ и у складу са принципима и нормама међународног права и међународним уговорима РФ. Употреба оружаних снага РФ у миру регулише се одлуком председника РФ, у складу са утврђеним федералним законима.

21. Русија сматра напад на било коју земљу – чланицу ОДКБ као агресију против свих земаља чланица ОДКБ и, у том случају, примењује мере у складу са Уговором о колективној безбедности.

22. Руска Федерација сматра исправним да употреби нуклеарно оружје као одговор на примену тог оружја и других врста оружја за масовно уништавање против ње и/или њених савезника, као и у случају агресије против РФ у примени конвенционалног наоружања, када се доводи у питање опстанак земље.

Одлуку о употреби нуклеарног оружја доноси председник РФ.

23. Извршавање задатака оружаних снага РФ врши се у складу са Планом употребе оружаних снага РФ, Планом мобилизације оружаних снага, одлукама председника РФ, ставовима и директивама Врховног савета оружаних снага РФ, као и другим нормативно-правним актима РФ и документима стратегијског планирања одбране.

24. Руска Федерација упућује воји контиген у састав мировних снага ОДКБ ради учешћа у операцијама подршке миру по резолуцијама Савета безбедности ОДКБ. РФ има удела у војним контигентима у саставу Колективних снага оперативног реаговања ОДКБ (КСОР) ради оперативног реаговања на угрожавање безбедности држава – чланица ОДКБ и

190 Президент России, Военная доктрина Российской Федерации 2010, http://news.kremlin.ru/ref_notes/461.

79

извршења њихових задатака, утврђених од Савета колекивне безбедноси ОДКБ, ради њихове примене у складу са Уговором о поретку оперативног развоја, употребе и укупног обезбеђења Колективних снага за брзо реаговање у Централноазијском региону колективне безбедности.

25. Ради учешћа у мировним операција по мандату ОУН или по мандату СНГ РФ одређује војне снаге у складу са федералним законодавством и међународним уговорима РФ.

26. Ради заштите интереса РФ и њених грађана, подршке међународног мира и безбедности делови оружаних снага РФ могу оперативно деловати изван територије РФ у складу са нормама међународног права, међународним уговорима РФ и федералним законодавством.

27. Основни задаци оружаних снага и других снага РФ у миру су: а) заштита суверености РФ, целовитости и неприкосновености њене територије; б) стратегијско одвраћање и, у том смислу, предупређење војних сукоба; в) подршка снагама, борбеној и мобилизацијској готовости и припреи стратегијских нуклеарних снага, силе и средстава, обезбеђујући да они буду у готровости за употребу, гарантујући наношње таквих губитака агресору који ће га одвратити од напада; г) правовремено упозорење Врховног команданта оружаних снага РФ о ваздушно-космичком нападу ради упозорења државног и војног руководства, војске о војним нападима и опасностима; д) подршка способностима оружаних снага за благовремени развој на потенцијалну опасност, стратегијски развој као и готовост за борбену употребу; е) обезбеђење ПВО важних објеката РФ и готовости за противудар по средствима напада из ваздуха и космоса; ж) размештај и подршка стратегијских космисчких снага и система; з) заштита важних државних и војних објеката, објеката на комуникацијама и специјалним подручјима; и) оперативна припрема територије РФ и прилагођавање комункација за потребе одбране, у ком смислу се изграђују и реконструишу објекти посебне намене и капитални ремонт аутмобилског саобраћаја од значаја за одбрану; к) заштита грађана РФ изван територије РФ од ваздушног напада; л) учешће у операцијама подршке миру и безбедности, примењујући мере за изградњу мира и против нарушавања мира на основу резолуција Савета безбедности УН или других органа, примењујући решења која су у складу са међународним правом; м) борба против пирата; н) безбедност економских делатности РФ на Пацифику; о) борба против тероризма; р) учешће у заштити уставног поретка и других општих опасности; с) учешће у ликвидацији изненадних ситуација и заштити објеката специјалне намене.

28. Основни задаци оружаних снага и других снага за време непосредне опасности од агресије: а) спровођење додатних мера усмерених на умањење угрожавања од стране агресора и подизање борбене и мобилизацијске готовости оружаних снага РФ ради спровођења мобилизацијског и стратегијског развоја; б) подизање степена готовости нуклеарног оружја; в) учешће у обезбеђењу режима ратног стања; г) спровођење мера територијалне одбране и одбране становништва; д) испуњавање обавеза РФ у колективној одбрани, одвраћање или предупређење напада на другу државу у складу са нормама међународног права који затраже помоћ РФ.

29. Основни задаци оружаних снага и других снага РФ усмерени су на одвраћање од агресије на РФ и њене савезнике, наношење пораза оружаним снагама агресора, присиљавајући га на престанак оружаних дејстава и на услове који одговарају РФ и њеним савезницима“.

80

Русија је зарад заштите сопствених интереса и циљева учествовала у неколико

ратова у првој деценији овог века. Ангажовање руских војних ефектива у XX веку, број

база у свету може се видети у следећем прегледу (види Табелу 11).

Табела 11. Учешће Русије у ратовима, број база и ангажовано војно особље у 21.веку191

РАТОВИ И КОНФЛИКТИ У КОЈИМА ЈЕ РУСИЈА УЧЕСТВОВАЛА У XXI ВЕКУ

Грузија 2008 Чеченија 2000 -2009 Ингушетија 2008-2010 Дагестан 2011 Украјина 2014 АНГАЖОВАНО ОСОБЉE БАЗЕ У СВЕТУ 2002 2008 2014 Јужна Осетија 600 600 4000 Абхазија 1800 1800 3500 Трансдњестрија 3500 1500 1500 Вијетнам (Кам Ран Беј) 500 Сирија (Тартус) 200 100 Јерменија 5000 5000 5000 Белорусија 1500 1500 1500 Казахстан 4000 4000 4000 Киргистан 1000 1000 1000 Таџикистан 7500 7500 6000 Укупно 25 база ван Русије

УН ОПЕРАЦИЈЕ (11 мисија) MINURSO, MINURCAT, MINUSTAH, UNTSO, UNOCI, MONUC, UNMIK, UNMIL, UNMIS, UNMIT, UNISFA

300 350 366

Укупно ангажовано припадника војске и другог особља ван Русије

25.600 23.350 26.866

3.2.2.3. Војно-економски аспект

Бивши СССР је био једна од водећи земаља света (по неким истаживањима

водећа) по производњи и трговини наоружањем и војном опремом. Након распада

СССР-а дошло је до наглог пада те производње и посебно, продаје на светском

тржишту. Међутим, РФ се брзо опоравља и поново израста у светског гиганта, пре

свега када је продаја НВО у питању (види Табелу 12). На ту чињеницу највише је

утицало то што су главни увозници НВО из РФ биле најмногољудније земље света НР

Кина и Индија. У првој деценији XXI века, око 70% извоза НВО из РФ ишло је баш у

191 SIPRY Yearbook - Armaments, Disarmament and International Security, Stockholm, 2005, 2012, 2013,

2014.

81

НР Кину и Индију. Однос процента светског извоза наоружања мењао се временом, при

чему су одређене велике силе имале честе скокове и падове извоза. Показатељи извоза

наоружања у XXI су дати у прегледу (види Табелу 12).

Табела 12. Светски лидери у извозу наоружања192

2004-2008

проценат светског извоза

2009-2013

проценат светског извоза

Највећи купци

2009-2013

Зарада у милијардама

долара (просечно годишње) 2009-2013

Зарада у милијардaма

долара 2013.

Ранг Тренд

САД 30 29 Аустралија,

Јужна Кореја, УАЕ

7 14 1. пад

Русија 24 27 Индија, Кина, Алжир 4,5 13,2 2. раст

Кина 2 6 Пакистан,

Бангладеш, Мјанмар

1 1,1 4. раст

У питању су изузетно софистицарана и скупа средства и системи НВО, као што

су авиони типа Су-27 и Су-30, тенкови Т-90, борбена возила пешадије, сложени

системи ПВО и други. Вредност извоза НВО у НР Кину и Индију мерила се

десетинама милијарди америчких долара. Поред НР Кине и Индије, најзначајнији

увозници НВО из РФ постају Венецуела, Алжир, Либија и Саудијска Арабија. Тако на

пример, само је Саудијска Арабија наручила следећа средства и системе НВО: 30

хеликоптера Ми-30, 120 хеликоптера Ми-17, 150 тенкова Т-90, 250 борбених возила

пешадије БМП-3, као и ПВО системи С-400.193 Приход 10 највећих руских компанија

2008. године порастао је за 26% и достигао је 12 милијарди долара. Тренд раста

прихода руских компанија је константан и наредних година и има велики утицај на

укупан државни буџет. 2012. године је достигао 15 милијарди долара, да би се 2013.

смањио на 13,2 милијарде. У наредном периоду Русија неће смањивати извоз

наоружања. То је нарочито значајно за Русију јер она сама није у толикој мери купац

наоружања од својих компанија као САД која је у суштини највећи купац наоружања

на свету. Значај војне индустрије у Русији је изузетан, а то потврђује и податак да у тој

грани ради 1,5 милиона људи.194

192 Ibidem. 193 Ibidem. 194 Ibidem.

82

Буџет одбране РФ, номинално посматрано, знатно је испод буџета одбране САД

и у првој деценији XXI века кретао се на нивоу 40-42 милијарде долара годишње. У

односу на бруто друштвени производ (БДП) РФ, буџет одбране се је био у распону од

1,96% БДП (2000. године) до 2,41% БДП (2009. године), са највишим износом од 2,53%

БДП у 2004. години. Иначе, као што је то карактеристика и за САД, буџет одбране РФ у

првој деценији XXI века номинално је порастао за преко 200% у односу на почетак

овог века.195

3.2.3. Елементи војне стратегије НР Кине

Слика 11. Бројност оружаних снага НР Кине је највећа у свету

Теоретичари међународних односа, у поређењу односа Русије и Кине, према

Западу (САД), праве следећу дистинкцију: Русија је ушла у општу, а посебно војну,

конфронтацију са Западом, док је Кина изабрала економско надметање, управо

извлачећи поуке из хладноратовске конфронтације САД и СССР-а, а следећи примере

Немачке и Јапана.196 Међутим, евидентна економска експанзија и моћ Кине, посебно у

овом веку, а зарад остварења доминантног утицаја у својој зони интересовања (Азијски

меридијан), те мултиполарности у светским односима, наметнула је потребу јачања

војне моћи, садржане у домену војне стратегије.

Посебне импресије и анализе војне моћи НР Кине настале су након војне параде

поводом 60-те годишњице независности 2009. године. Светски експерти су били

импресионирани напретком Кине у развоју и модернизацији своји оружаних снага,

посебно у модернизацији сложених борбених система свих видова. Полазећи од тога да

195 Ibidem. 196 Форца Б., цитирана докторска дисертација, стр. 26.

83

је Бела књига одбране Кине из 2008. године дала акценат на јачање њених оружаних

снага из сопствених извора (сопствена одбрамбена индустрија), зарад значајније улоге

у доприносу светској безбедности, The Military Balance износи податке да је: 25%

морнарице Кине модернизовано, да је око 20% ваздухоплова последње (четврте

генерације), да се оружане снаге ослобађају застареле технике копнене војске из 1960-

тих и 1970-тих година, те да је око 6.700 тенкова треће генерације, а посебно истичу

модернизацију подморница и нуклеарних подморница где је око 46% модернизовано.197

3.2.3.1. Организација оружаних снага НР Кине

НР Кина је најмногољуднија земља света и друга по величини територије. Отуда,

кад се посматра бројно стање оружаних снага великих сила, евидентно је да НР Кина

има најмногољуднији састав у првој деценији овог века. Оружане снаге НР Кине, у

највећем, груписане су у источном делу земље. У 2010. години оружане снаге НР Кине

(активни састав) бројале су око 2.280.000 припадника, груписаних у:198

- копнена војска: 1.600.000,

- морнарица: 255.000,

- ваздухопловство: 300.000,

- стратегијске ракетне снаге: 100.000 и

- територијална одбрана: 660.000.

Копнена војска је најбројнији вид оружаних снага НР Кине. Огромна територија

подељена је на седам војних области (северо-источна, северна, западна, источна,

централна, јужна и југо-западна). У свакој области лоциране су 2-3 армије оружаних

снага.199 Очевидно, за разлику од САД и Русије, кинеске оружане снаге (копнена

војска) задржале су организацију по моделу армија–дивизија–пук (бригада)–батаљон.

Осим кoпнене војске, која је, логично, најбројнији састав кинеских оружаних

снага, изузетна пажња и улагање значајних финансијских средстава у овом веку јесте у

системе морнарице и ваздухопловства. Као светска сила, НР Кина улаже значајне

напоре у развоју нуклеарног оружја, које је груписано у стратегијске нуклеарне снаге у

артиљерији. Међутим, чињеница је да и број и квалитет тог наоружања заостају за

арсеналом САД и Русије. Стога, његова основна намена јесте одвраћајућа.

197 The international institute for strategic studies, The Military balance 2010, Routledge, London, 2010. 198 Ibidem. 199 Ibidem.

84

3.2.3.2. Однос према примени војне силе

НР Кина, декларативно и суштински посматрано, развија сопствене оружане

снаге, пре свега, за заштиту сопствених интереса у Азијском меридијану. То

подразумева да су њене оружане снаге намењене за одбрану акваторије НР Кине и зоне

утицаја. Свакако, у намери да оствари сопствене интересе као највећа сила Далеког

истока, Кина прати тренд развоја оружаних снага великих сила и настоји да оствари

извесну адекватност. Стога, основна опредељења према примени војне силе јесу

заштита сопствених интереса и одвраћање. Са друге стране, НР Кина је опредељена да

партиципира у заједничким вежбама Шангајске организације за сарадњу, као и

подршци мира и безбедности у свету и региону. Након заједничких вежби кинеских и

руских оружаних снага, у оквиру Шангајске организације за сарадњу, 2009. године,

кинеско руководство је чврсто заузело став о ангажовању кинеских оружаних снага у

противтерористичкој борби у зони централне Азије. У мировним мисијама, Кина је

симболично учествовала са посматрачима и инжињерима у Конгу и Либерији. Први пут

од проглашења независности (1949), делови оружаних снага НР Кине учествују у

мировној мисији у Сомалији. Употреба оружаних снага НР Кине у противпиратској

мисији у Сомалији (неколико бродова) је прва употреба њених оружаних снага изван

сопствене територије од стицања независности и снажно опредељење и тестирање

упућивања делова оружаних снага у удаљене просторе од матичне терирторије.

Посебан аспект примене војне силе односи се на унутрашње претње. Наиме,

евидентна је употреба оружаних снага НР Кине у спречавању одређених немира на

сопственој територији, које, иако су резултовале људским губицима и материјалним

штетама, руководство НР Кине сматра исправним. Пројекција употребе сопствених

оружаних снага у подршци цивилним властима, перспективно посматрано, такође је

један од задатака оружаних снага.

3.2.3.3. Војно-економски аспект

Крајем прошлог века НР Кина је била један од највећих увозника НВО, пре свега

из Русије. У настојању да јачање економске моћи прати и адекватна војна снага, НР

Кина је трошила значајне финансије на набавку софистицираних система НВО, пре

свега у домену морнарице и ваздухопловства. У том перидоу, оружане снаге НР Кине

располагале су бројним средствима копнене војске. Бројношћу средстава копнене

85

војске надомештала је и покушала неутралисати евидентно већи квалитет тих средстава

којим су располагали САД и пре свих, Русија.

Нагли економски развој, тзв. скокови привредног раста, НР Кине у XXI веку по

стопи око 10% на годишњем нивоу, праћени су и заокретом у поимању војне моћи и

силе. НР Кина све више почиње да развија сопствене сложене борбене системе, који су

праћени увозом најмодернијег НВО. Тако, према руским подацима, Кина је 2012.

године извезла на светско тржиште НВО у вредности око 8,3 милијарде долара, чиме је

претекла Велику Британију и избила на треће место (иза САД и Русије)200. Нарастање

војне моћи НР Кине с почетка овог века, посебно је забринула највећу силу света –

САД. Неретко, у Пентагону су се могле чути анализе да нарастање кинеске војне моћи

све више представља опасност по интересе САД у региону далеког истока. Са друге

стране, у односима великих сила дошло је и до размирица и полемике, јер су многа

средства ваздухопловства оружаних снага НР Кине „много личила“ на авијацију Русије

(МИГ и СУХОЈ) и САД (авиони типа „Ф“). Наиме, Кина је уложила много труда да

„скенира“ борбене системе великих сила (САД и Русија), европских земаља и Израела и

у експанзији сопственог војноиндустријског комплекса произведе и уведе у оперативну

употребу сопствене сложене борбене системе, који „много личе“ на водеће у свету.

Развој производње, као и набавка сложених борбених система и другог НВО

много коштају. Стога, НР Кина је одмах иза САД у светским размерама по издацима за

потребе оружаних снага, односно буџет одбране. Свакако, иако је одмах иза САД,

издаци НР Кине у буџету одбране су неколико пута мањи него што је то случај у

Америци. Часопис The Military Balance, даје збирне податке за источну Азију и

Аустралију, кад су у питању издаци за буџет одбране. Ти издаци, посматрано у периоду

1999-2009.година, кретали су се у интервалу 1,41-1,45% БНД. НР Кина је имала нешто

веће издатке од наведеног просека, око 1,83% БНД у 2009. години. Номинални износ

финансијских средстава које Кина издваја у буџет одбране је око 70 милијарди долара и

расте. Међутим Кина велики део новца који улаже у развој и опремање не води кроз

буџет за одбрану те се процењује да су укупни трошкови одбране преко 130 милијарди

долара.

200 Лузјањин, С.: Кина на светском тржишту оружја, Глас Русије, 02.08.2013,http://polwww.vostok.rs/

index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=44554&novost=vostok/arhiva/Kina-na-svetskom-trzistu-oruzja#.VLG_VyvF-ao.

86

ЗАКЉУЧАК Глобализација је светски процес у развоју који захвата све сфере људске

делатности. О том спектру друштвених појава и односа тешко је закључивати, јер је

процес нестишива категорија и стално се развија. Стога, циљно и примерено раду

користећи анализу садржаја као преовлађујућу методу у истраживању, ниже наведени

закључци се могу посматрати на нивоу дескрипције у временски утврђеном одређењу

предмета рада, односно утицаја глобализације на војне стратегије великих сила.

Глобализација међународних односа, пре свега, мора се посматрати са своја два

аспекта. Прво, то је процес слободе кретања идеја, људи, капитала, информација, који

доводи до међусобне повезаности актера међународних односа у светским размерама.

Процес економског, технолошког, политичког, идејно–културног и војног повезивања

људи, народа и држава постаје све интензивнији, са наглашеном тенденцијом да

захвати све сфере индивидуалне и колективне егзистенције људи. Друго, то је стално

настојање појединих земаља света да доминирају светским процесима, при чему,

неизоставно, користе војну моћ, као елеменат војне стратегије и полугу укупне моћи.

Први аспект поимања глобализације, у општем смислу посматрано, има неутралну или

позитивну конотацију, односно може допринети бољитку света. Међутим, тај аспект

глобализације може водити и ка деструкцији међународних односа, све зависи од тога

ко и како примењује достигнућа глобализације. Други аспект поимања глобализације,

пре свега, има негативну конотацију, али је то реалност међународних односа

историјски посматрано, а не само на почетку XXI века.

Глобализација има више равни простирања, међу којима се посебно издвајају:

економска, војна и друштвена глобализација.

Економска моћ је основа укупне моћи сваке државе. Економска глобализација се

манифестује у повезаности капитала преко транснационалних компанија, са једне и

јачању економске и укупне моћи појединих, те заостајању у развоју бројних држава, са

друге стране. Сама по себи, није, a priori, нагативна по развој међународних односа.

Међутим, опасности које собом доноси економска глобализација јесу непредвидиви

токови капитала, шпекулативни напади на поједине националне валуте, финансијске

кризе и непредвидива пребацивања производње и запослености из једне земље у другу.

Све ово повећава економску и социјалну рањивост многих земаља, нарочито малих и

земаља у развоју.

87

Војна моћ је један од кључних критеријума за сврставање држава у круг великих

сила. Војна глобализација има два аспекта. Прво, оличена је у свеприсутности великих

сила на планети Земљи. Друго, има и опште међународни карактер оличен у настојању

Уједињених нација да одржава и по потреби успоставља мир у свету на подручјима

војног сукобљавања. Први аспект војне глобализације увек доводи до затегнутости у

међународним односима. Други аспект војне глобализације не може се сматрати

негативним. Међутим, чињеница је и реалност међународних односа да велике силе, а

пре свих САД и њен инструмент моћи – НАТО, по својој процени и одлукама војно

интервенишу у разним деловима света, а да за то није изгласана Резолуција СБ УН и

утврђен мандат војних снага. То је еклатантан пример како се војна моћ претвара у

глобалну силу.

Незаобилазни аспект глобализације је успостављање глобалног војног поретка.

Иако је најављивано да ће војна сила у глобалном друштву постати мање битна то се

није десило. Напротив, војна моћ је и даље доминантан фактор при чему je САД као

главни експонент, носиоц процеса глобализације војне силе.

Иако војне стратегије свих светских сила, декларативно, имају одбрамбени

карактер, или наглашавају на различите начине да су им одбрамбени интереси

приоритет, испољавање често офанзивних ангажовања доводи у сумњу оно што је

написано. Због тога, ниједна војна стратегија не може да се посматра одвојено. Оне се

карактеришу својом динамиком и прилагођавањем другим војним стратегијама, воде се

променама националних политика и уклапају се у стално ново динамично окружење

које вишедимензионално утиче на све елементе војних стратегија. У многим

случајевима војне стратегије промовишу исте вредности, нарочито када је у питању

борба против тероризма, али често наглашавају различитости. Пример је са једне

стране видљиви глобализам у војним стратегијама САД, док са друге тежња за

вишеполарним светом видна код Русије и НР Кине. Такви чиниоци ће определити

развој и будућих војних стратегија. Ако сагледамо изнесено, свакако можемо закљчити

да су војне стратегије великих сила у ХХI веку у потуности повезане и међузависне, а

та међузависност ће у наредном периоду бити све већа и значајнија.

Друштвена глобализација подразумева кретање идеја, информација, средстава и

људи и веома је тешко одвојити је од осталих димензија глобализације које за основу

имају деловање човека (економске и војне, првенствено). Најчешће, под друштвеном

глобализацијом поима се ширење и утицај културе. Отуда су и симболи за ту врсту

88

глобализације познати под називима „холивудизација“, „вестернизација“ и слично,

алудирајући на све оприсутни амерички (западни) утицај. Међутим, врло значајне

димензије друштвене глобализације су кретање (миграције) становништва, политички

утицаји и домен права.

Криза глобалне моћи је кумулативни ефекат динамичког померања светског

гравитационог центра са Запада на Исток, убрзаног избијања на површину феномена

политичког буђења, али и америчких слабих перформанси на унутрашњем и

спољашњем плану од 1990. године када је постала једина суперсила. Иако су САД још

доминантне, како економски, тако и војно, видљиво је настајање нове и сложене

констелације моћи у којој Азија има све већу улогу.

Нови мултиполарни свет окренут је ка Азији, у којој НР Кина по територији,

људству, економији и све више по политичком и војном утицају заузима централно

место. У том смислу, можда ће ојачани односи између Русије и НР Кине заиста

представљати један од главних фактора стабилности међународних односа XXI века. У

сваком случају војне стратегије суперсила ће бити једна од одредница за процену

односа у новом динамичном окружењу. Из тренда кретања у савременом свету може се

закључити да је XX век свакако био век САД. XXI век ће вероватно бити век Далеког

истока и источне Азије.

Дакле, глобално посматрано, општа стратегија САД је стратегија доминације,

која тежи униполарности међународних односа. Опште стратегије Русије и НР Кине су

стратегије равнотеже, које теже неутрализацији моћи и утицаја САД и стварању

мултиполарног света. У том смислу посматрано, војне стратегије светских сила су

подршка општим стратегијама.

Када су у питању елементи војних стратегија великих сила, могу се извести

следећи закључци:

а) Општи аспект војних стратегија је различит. САД пројектују и примењују

офанзивну војну стратегију и свеприсутност својих војних ефектива на земљиној кугли.

Русија је протагонист стратегије одвраћања, док Кина има сличан приступ као Русија -

стратегија одвраћања, са тежиштем на одбрамбеном карактеру.

б) Општа организација оружаних снага је слична, по принципу - јак нуклеарни

потенцијал плус снажна компонента за преовлађујући облик дејстава. Кад је у питању

преовлађујући облик дејстава, онда је ситуација следећа: (1) САД тежиште дају на

ресурсе за пребазирање снага и моћи у све делове планете Земље, те су највећа улагања

89

у морнарицу и ваздухопловство. Свакако, копнена војска прати тај развој, али на нижем

нивоу. (2) Кина даје нагласак на развој морнарице за дејства на пловним путевима њене

сфере интересовања и на развој копнене војске. Ваздухопловство је тек у замаху. (3)

Руска Федерација примат даје ваздухопловству и копненим снагама, као главним

снагама одвраћања, али и као наставак традиције (ресурса) бившег СССР-а. Морнарица

прати развој претходна два вида на нижем нивоу развијености. У свему томе, бројна

величина оружаних снага није примарна за анализу њихове укупне моћи. Стога, може

се констатовати да тај аспект војне стратегије приближан за све три силе. Са друге

стране, недвосмислена је чињеница да светске силе располажу најсавременијим

наоружањем и војном опремом последњих генерација, у чему предњаче САД и Русија,

док Кина има одређени заостатак, који настоји да превазиђе.

в) Однос према примени војне силе је веома различит код све три силе. САД,

нарочито после терористчких напада на Њујорк и Вашингтон (Пентагон) 11.09.2001.

године, појачавају тзв. превентивну стратегију, односно подизање моћи широм

дестинација размештаја њихових оружаних снага у свету, само на назнаку да им прети

нека опасност. Са друге стране, САД заговарају и воде мировне операције

мултинационалних снага, са или без мандата Савета безбедности УН. У том смислу

посматрано, САД су једина земља на свету која је непосредно умешана у све оружане

сукобе који се воде у свету у првој деценији XXI века. Русија је оријентисана на

одвраћање од употребе оружане силе против ње и њених савезника. Са друге стране,

декларативно је опредељена да партиципира у мировним операцијама под мандатом

УН и то показује у пракси. Од 2008. године евидентан је заокрет Русије у односу према

примени војне силе, односно присутна изражена одлучност њене примене када се

процени да су интереси Русије угрожени. Ангажовање оружаних снага у Грузији је

еклатантан пример. Кина је, пре свега, усресређена на одбрану сопствене акваторије и

сфере утицаја на Азијском меридијану, што даје обрисе одвраћања. Са друге стране,

Кина се отвара и за мировне операције под мандатом УН. То показује и њено учешће у

противпиратским операцијама у Сомалији.

г) Војно – економски аспект војних стратегија великих сила је значајан сегмент

њихове укуне војне моћи, са једне и значајна полуга њихове укупне моћи, са друге

стране. Овај аспект војних стратегија великих сила акцептира се у војној (одбрамбеној)

и индустрији за потребе оружаних снага, производњи и трговини наоружањем и војном

опремом и издацима за војне потребе (буџет одбране).

90

Одбрамбена и индустрија која ради за потребе оружаних снага је врло значајан

сегмент привреде све три велике силе. Наведене три велике силе су главни трговци

војном опремом и наоружањем, глобално посматрано. У том процесу, недвосмислено,

предњаче САД и Русија, кад је у питању извоз НВО. Кина је почетком овог века један

од највећих купаца НВО, али се и та земља све више преоријентише из купца у

извозника сложених борбених система и друге војне опреме, те се пробила на треће

место у категорији светских продаваца НВО у 2012. години. Недвосмислено је

показано у истраживању да огромну улогу у трговини НВО имају велике светске

корпорације, које су управо у највећем броју и са највећим профитом из САД. Фирме

велики трговци НВО све више се развијају и у Русији.

Издаци за потребе оружаних снага, односно буџет одбране, највећи су управо

код ове три велике силе и готово су идентични тим издацима у осталим земљама света,

заједно посматрано. При томе, највеће финансијске издатке међу великим силама, али и

глобално посматрано, који се мере стотинама милијарди долара, имају САД. Кина и

Русија, такође са великим војним издацима, иако на другом и трећем месту у свету,

далеко заостају за САД.

У складу са наведеним закључцима по појединим сегментима рада, могу се

извести општи закључци рада:

а) САД, Кина и Русија су недвосмислено велике, односно највеће силе света и на

почетку XXI века. Карактер великих сила, поред економске моћи, управо им

даје војна моћ из домена војних стратегија.

б) Глобализација међународних односа је довела до веће повезаности актера тих

односа у глобалним размерама, али је испољила свој утицај и на опште

стратегије великих сила. САД, које су развијале и примењивале стратегију

доминације евидентно губе ту позицију. Кина и Русија су примењивале

стратегију равнотеже, не тежећи за доминацијом у светским размерама, већ у

настојању за расподелом утицаја глобално посматрано. Евидентно, свет се са

униполарности, с краја прошлог и почетка овог века, креће ка

мултиполарности као извеснијем облику светских односа.

в) У настојању да подрже своју општу стратегију, велике силе су развијале и

примењивале војну стратегију. Офанзивна стратегија САД, с краја прошлог и

почетка овог века, јењава и подршку тражи у значајнијем утицају НАТО или

појединих савезника САД у Европи и свету. Одвраћајуће војне стратегије

91

Русије и Кине задржаће тај статус и у наредном периоду, на шта указује развој

свих њихових елемената.

г) Елементи војних стратегија великих сила задржали су све своје квантитативне

и квалитативне карактеристике почетком овог века и тај тренд ће наставити и

убудуће. Дакле, глобализација није извршила утицај на успостављање тих

елемената, већ је само поспешила њихов развој. Елементи војних стратегија

великих сила остаће значајна подршка њиховим општим стратегијама, што ће

свет могуће одвести у нову трку у наоружавању.

д) Трка у наоружавању, како то новија историја после Другог светског рата

потврђује, неће довести до непосредног међусобног сукоба великих сила, већ

ће се њихови антагонизми преламати преко остатка света, са различитим

последицама по земље региона у којима се буду догађали.

Све наведено указује на чињеницу да је потврђена основна хипотеза

истраживања. Даља истраживања могуће је усмерити најмање у два смера: (1) дубље

истраживање војних стратегија сваке велике силе понаособ и (2) развој војних

стратегија малих и средњих земаља условљен развојем војних стратегија великих сила.

92

ЛИТЕРАТУРА

1. Аксентијевић, М.: Глобално а није светско, Пешић и синови, Београд, 2005. 2. Антић, Ч.: Глобализација и историја, Аспекти глобализације, Београдска отворена

школа, Београд, 2003. 3. Барсамиан Д., Чомски Н.: Империјалне амбиције, Рубикон, Нови Сад, 2009. 4. Бжежински, З.: Америка-Кина и судбина света:Стратешка визија, Албатрос

Плус, Београд, 2013. 5. Бофр, А.: Увод у стратегију, ВИЗ, Београд, 1968. 6. Б92, Кина престиже САД, 08.10. 2014, http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=

2014&mm =10&dd=08&nav _id=908977, (12.10.2014). 7. Б92, Министар одбране САД даје оставку, 24.11. 2014, http://www.b92.net/info/vesti/

index.php? yyyy=2014&mm=11&dd=24&nav_id=927886, (25.11.2014). 8. Virilio, P.: Strategy of deception, Verso, New York, 2007. 9. Врачевић Н., Цветковић В.: Улога приватних оружаних снага у традиционалним

концептима безбедности, Војно дело, МЦ „Одбрана'', Београд, 2014. 10. Вулетић, В.: Ривалски приступи у изучавању глобализације, Аспекти глобализације,

Београдска отворена школа, Београд, 2003. 11. Дакић Милан и други: Појмовник глобализације, Аспекти глобализације, Београдска

отворена школа, Београд, 2003. 12. Ђурђевић, С.: Глобална политика САД 2001-2012, Институт за међународну

политику и привреду, Београд, 2013. 13. Живојиновић, Д.: Шест разлога због који Кина неће бити следећа светска

суперсила, Годишњак ФПН, Београд, 2009. 14. Јевтић Д.: Повећање економских неједнакости као изазов безбедности, Војно дело,

МЦ „Одбрана'', Београд, 2014. 15. Јовановић Мирјана: Утицај глобализације и транзиције на државни суверенитет и

безбедност Републике Србије, Војно дело, МЦ „Одбрана'', Београд, 2012. 16. Јовановић, Н. Мирослав: Глобализација и европске вредности, Аспекти

глобализације, Београдска отворена школа, Београд, 2003. 17. Joseph S., Nye, Jr., Bound to Lead – The Changing Nature of American Power, Basic

Books, New York, 1990. 18. Коњиковац, М.: Место и улога НР Кине у дефинисању безбедности азијско -

пацифичког региона, Војно дело, МЦ ,,Одбрана'', Београд, 2012. 19. Кuster M.: Грузијско-Руски рат 2008. године, Војно дело, МЦ ,,Одбрана'', Београд,

2014. 20. Лузјањин, С.: Кина на светском тржишту оружја, Глас Русије,02.08.2013,http://

polwww.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=44554&novost=vostok/arhiva/Kina-na-svetskom-trzistu-oruzja#.VLG_VyvF-ao, (11.09.2014).

93

21. Милојевић, В.: Стратегија националне безбедности САД после 11. септембра 2001. године, Национална и глобална безбедност – збирка радова специјализаната ФПН, Центар за ЦВО, Београд, 2004.

22. Мирковић, Т.: Војна стратегија администрације председника Обаме, Војно дело, МЦ „Одбрана'', Београд, 2010.

23. Мирковић, Т.: Стратегије и ратне доктрине суперсила и блокова, Београд, 2003. 24. Младеновић, М.: Шангајска организација за сарадњу, Војно дело, МЦ „Одбрана'',

Београд, 2011. 25. Nichol, J.: Russian Military Reform and Defense Policy- Report for Congress, 24.8.2011,

http://www.fas.org/sgp/crs/row/R42006.pdf, (14.06.2014). 26. Нова српска политичка мисао, Кинеско–руски посао века, http://www.nspm.rs/

savremeni-svet/kinesko-ruski-posao-veka.html, (11.06.2014). 27. Оцокољић, С.: Стратегије суперсила на прагу XXI века, ВИНЦ, Београд, 1991. 28. Перишић, С.: Национална безбедност као један од основних чинилаца

геополитичког позиционирања Руске федерације на почетку 21.века, Војно дело, МЦ „Одбрана'', Београд, 2010.

29. Петровић В.: Глобализација и будућност, Аспекти глобализације, Београдска отворена школа, Београд, 2003.

30. Президент России, Концепция национальной безопасности Российской Федерации, објављена 1997, допуњена 2000, http://www.scrf.gov.ru/documents/1.html (01.05.2014).

31. Президент России, Военная доктрина Российской Федерации 2000, http://www.ng. ru/politics/2000-04-22/5_doktrina.html, (09.06.2014).

32. Президент России, Стратегия национальной безопасности Российской Федерации до 2020 года, http://www.scrf.gov.ru/documents/1/99.html, (01.05.2014).

33. Президент России, Военная доктрина Российской Федерации 2010, http://news. kremlin.ru/ref_notes/461, (01.05.2014).

34. Rockefeller College, University at Albany, Interview with Professors Karl Rethemeyer and Victor Asal, New York, 2011, http://www.albany.edu/rockefeller/bin_laden.shtml, (01.12.2014).

35. Сакан, М.: Геополитика НР Кине, Војно дело, МЦ „Одбрана'', Београд, 2013. 36. Сакан, М.: Дефинисање стратегије, Војно дело, бр 2-3, МЦ „Одбрана'', Београд,

2002. 37. SIPRY Yearbook - Armaments, Disarmament and International Security, Stockholm. 38. Соколовски, В. Д.: Војна стратегија, ВИЗ, Београд, 1965. 39. Српски економски форум, Међународна трговина наоружањем и војном опремом,

Београд, 2006. 40. Стојановић, С.: Глобализација и безбедносне перспективе света, ВИЗ,

Београд, 2009.

94

41. Талијан, М.: Безбедносни менаџмент у супростављању тероризму и борби против тероризма, Медија центар „Одбрана“, Београд, 2012.

42. Тркуља, Ј.: Глобализација као потчињавање или шанса, Аспекти глобализације, Београдска отворена школа, Београд, 2003.

43. The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic Trends 2007 - 2036, јануар 2007, http://www.cuttingthroughthematrix. com/articles/strat_trends_23jan07.pdf, (20.06.2014).

44. The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic Trends – Out to 2040, 17.10.2013, https://www.gov.uk/government /uploads/system/uploads/attachment_data/file/33717/GST4_v9_Feb10.pdf, (20.06.2014).

45. The Developement, Concepts and Doctrine Centre (DCDC) - Ministry of Defence UK, Global Strategic Trends – Out to 2045, 08.11.2014, https://www.gov.uk/government /uploads/system/uploads/attachment_data/file/348164/20140821_DCDC_GST_5_Web_Secured.pdf, (20.11.2014).

46. The international institute for strategic studies, The Military balance 2010, Routledge, London, 2010.

47. The People`s Republic of China, Ministry of national defense, China: Arms control and disarmament (1995), http://eng.mod.gov.cn/Database/WhitePapers/1995.htm, (11.06.2014).

48. The People`s Republic of China, Ministry of national defense, China's national defense in 1998, http://eng.mod.gov.cn/Database/WhitePapers/1998.htm, (11.06.2014).

49. The People`s Republic of China, Ministry of national defense, China's national defense in 2010, http://eng.mod.gov.cn/Database/WhitePapers/2010.htm, (11.06.2014).

50. The People`s Republic of China, Ministry of national defense, The Diversified Employment of China's Armed Forces, април 2013, http://eng.mod.gov.cn/Database/ WhitePapers/2012.htm, (11.06.2014).

51. The President of the United States, National Security Strategy of Engagement and Enlargement, јул 1994, http://history.defense.gov/resources/nss1994.pdf, (04.06.2014).

52. The President of the United States, National Security Strategy of the USA, септембар 2002, http://history.defense.gov/resources/nss2002.pdf, (05.06.2014).

53. The President of the United States, National Security Strategy, март 2006, http://history. defense.gov/resources/nss2006.pdf, (15.06.2014).

54. The President of the United States, National Security Strategy, мај 2010, http://www. whitehouse.gov/sites/default/files/rss_viewer/national_security_strategy.pdf, (27.05.2014).

55. U.S. Department of defense, The national military strategy of the USA-A strategy of Flexible and Selective Engagement, 1995, http://history.defense.gov/resources/nms 1995.pdf, (27.05.2014).

56. U.S. Department of defense, The national defense strategy of the USA, март 2005, http://history.defense.gov/resources/2005_NDS.pdf, (05.06.2014).

95

57. U.S. Department of defense, The national defense strategy, јун 2008, http://www. defense.gov/news/2008%20national%20defense%20strategy.pdf, (27.05.2014).

58. U.S. Department of defense, The national military strategy-Shape, respond, prepare now: military strategy for a new era, септембар 1997, http://history.defense.gov/resources/ nms1997.pdf, (15.06.2014).

59. U.S. Department of defense, The national military strategy of the USA: A strategy for Today; a vision for Tomorrow, 2004, http://history.defense.gov/resources/nms2004.pdf, (05.06.2014).

60. U.S. Department of defense, The national military strategy: Redefining America`s Military Leadership, фебруар 2011, http://www.army.mil/info/references/docs/NMS%20 FEB%202011.pdf, (27.05.2014).

61. U.S. Department of defense, Quadrennial Defense Review 2014, март 2014, http://www.defense.gov/pubs/2014_Quadrennial_Defense_Review.pdf, (27.05.2014).

62. Форца, Б.: Војни фактор међународних односа и његов утцај на развој Војске Југославије, докторска дисертација, ВА, Београд, 2003.

63. Форца Б., Стојковић, Б.: О хијерархији стратегијских докумената, Војно дело, МЦ „Одбрана'', Београд, лето 2014.

64. Церовић, В.: Стратегијске паралеле, НИЦ, Београд, 2001.