[�5

ЈЕЛ

ЕНА

МИ

ЛИ

НКО

ВИ

ЋБиблид 0350-6428, 45 (20�3) �49, с. �5–94 Научни чланак

УДК

82�

.�63

.4�.

09-3

� Га

врил

овић

Д. ��

82�

.�63

.4�.

09-0

55.2

:929

Јелена МиЛиНКОВић (Београд, филолошки факултет)��������kov��@�����.�o�

ДЕВОЈАЧКИ РОМАН КАО �IL�UN�S�OMAN�

Кључне речи: женска књижевност, рецепција, периодика, реали�ам, Bi�d�ng������an, фемини�ам, еманципација, Драга Гавриловић, Девојачки роман

�пстракт: Рад анали�ира Девојачки роман Драге Гавриловић. У анали�и се пола�и од рецепције овог романа у српској науци о књижевности, у� на-стојање да се ово дело вишеструко контекстуали�ује, како књижевно-историј-ски, тако и типолошки. Рад се �атим бави карактеристикама главне јунакиње романа и приповедачким поступцима којима се овај лик обликује. Пока�ује се како су други ликови, политика дијалога и наративни токови усмерени ка бољем и целовитијем осветљавању главне јунакиње, те како се ауторка по-старала да говор који се тиче родног представљања и еманципаторских про-цеса буде један од доминантних наративних дискурса романа. Преиспитује се главни �аплет романа и његова централна наративна нит: пронала�ак среће у љубави и место мушко-женских односа у и�градњи личности. Сви уочени еле-менти: особине главне јунакиње, наративни токови, дијало�и, рефлексије, као и вредности које се истичу, слобода и срећа, идентитет, сигурност, али и при-ка� социјали�ације, свакодневног живота и антропоцентри�ам, и посебно �авр-шетак романа, који је фиксиран у срећном браку, доводе до могућег сврставања овог романа у групу Bi�d�ng������ana. У том циљу преиспитују се особине овог типа романа и упоређују се са Девојачким романом како би се пока�ало у којој мери се ово дело може дефинисати као роман овог типа и то као роман о жен-ском постајању. На овај начин се врши контекстуали�ација Девојачког романа у оквирима српске, али и европске књижевности, и преиспитује се могућа тра-диција у коју се дело Драге Гавриловић укључује.

Увод: контекст и проблем рецепције дела Драге Гавриловић

Књижевна активност Драге Гавриловић ве�ује се �а крај XIX века. Ауторка је дебитовала �8�8. године пригодном песмом поводом смрти Ђуре Јакшића, али �а истински почетак њене књижевне делатности може се у�ети �884. година када почиње

� Рад је настао у оквиру пројекта бр. ��8029 Министарства �а просвету, науку и технолошки ра�вој Републике Србије, Књиженство, теорија и исто-рија књижевности на српском језику до 1915. У скраћеном облику и�ложен је на скупу посвећеном Драги Гавриловић, који је одржан у Српској Црњи 4. јуна 20�2. године.

�6]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ да објављује про�у, и то првенствено приповетке, које ће бити

доминантна форма њеног књижевног рада.2 Од �884. године, па до почетка XX века, ова ауторка је активна сарадница ни�а војвођанских часописа. Година која се може сматрати врхунцем њеног стваралаштва је �889, када у листу Јавор (у бројевима ��–34) објављује Девојачки роман у наставцима, као и неколико приповедака у овом истом часопису, и у часопису Садашњост. Драга Гавриловић је на књижевном пољу била активна све до �900. године, када се повлачи и� књижевног живота и престаје да објављује и сарађује са часописима. У њеној рукописној �аостав-штини остао �� списак њених књижевних радова који је сама сачи-нила, где се види да је, и�међу осталог, имала у рукопису десетак приповедака и Сеоски роман, који никада није објавила и који се данас сматра и�губљеним.3 Стваралаштво Драге Гавриловић, чији средишњи део чини преко двадесет приповедака и један роман, током њеног живота није објављено у форми књиге, већ је остало у периодици. Ова чињеница је веома важна када ра�мишљамо о рецепцији и судбини дела Драге Гавриловић. Заборав који нужно следује текстовима штампаним једино у периодици пока�ује део условљености књижевно-друштвених процеса на којима серијске публикације почивају. Ниједна друга књижевна појава не даје у тој мери ширину погледа на епоху као периодичка штампа, али истовремено сопственом динамичношћу, краткотрајношћу и тренутном актуелношћу може представљати врло неповољну околност �а и�двајање одређене књижевне појаве и� мноштва литерарних прилога епохе. Рецепцијски процеси ве�ани �а дело Драге Гавриловић врло су индикативни �а најмање две ствари: �а природу рецепције женског стваралаштва у српској књижевности и �а судбину текстова који остају необјављени ван часописа.

За жене писце у српској књижевности, активне током XIX и у првој половини XX века, карактеристична је појава два круга рецепције. Први круг чине аутори и критичари, већином му-шкарци, који су конституисали централни књижевни ток српске књижевности и који су већином књижевнице регистровали као другора�редне, мање вредне, споредне књижевне појаве. На овај рецепцијски ток надове�ивала се каснија српска наука о књижев-ности, пре свега њена историографија, стварајући тиме доми-нантно маскулинистички канон српске књижевности, где је број ауторки �анемарљив. Други круг рецепције биле би критичарке и теоретичарке женске књижевности које су радиле на промоцији женског стваралаштва конституишући при том паралелни књи-жевни ток и ука�ујући на специфичности женског стваралаштва

2 Те године Драга Гавриловић у часопису Јавор у �� наставака објављује дужу приповетку „И� учитељског живота”, а у часопису Садашњост објављује приповетке „Мисли у по�оришту”, „Недеља пред и�бор кметова на селу” и „Слика и� живота”. Последња приповетка је исте године објављена под насловом „Божићни дар учитељицама” у листу Јавор.

3 Списак је прештампан у Миланков �989: �0�–�08.

[��

ЈЕЛ

ЕНА

МИ

ЛИ

НКО

ВИ

Ћсвог времена и његове традиције. На овај круг рецепције надо-ве�ала су се гинокритичарска и феминистичка прегнућа аутора и ауторки крајем XX и почетком XXI века, који су истраживали књижевну прошлост трагајући �а линијом женске традиције ср-пске књижевности и културе.

Преклапања и�међу ова два рецепцијска круга почетком века постојала су у једном аспекту и у највећем су броју функциони-сала на нивоу препо�навања књижевница и њиховог помињања у књижевним прегледима и историјама, док су оцене женског стваралаштва, као и простор који му је посвећиван били битно ра�-личити. Најбољи пока�атељ природе ових тачака пресека јесу две публикације које се појављују једна �а другом, календар Српкиња и� �9�3. и Историја нове српске књижевности Јована Скерлића и� �9�4. године. У Скерлићевој Историји нове српске књижевности постоји �начајно мањи број књижевно-историјски обрађених аутор-ки, свега пет књижевница.4 Са друге стране, у Српкињи је прика�ан рад преко 50 �начајних жена (књижевница, уредница, учитељица) где се половина ауторки бавила писањем и као такве су могле бити поменуте у Историји нове српске књижевности.5

Рецепција Драге Гавриловић, ауторке која је прва жена ро-манописац у Србији, врло је необична. Она се, поред смештања унутар два рецепцијска круга, може посматрати и у два времен-ска оквира: рецепција током живота ауторке и рецепција након њене смрти. Први тип критичке рецепције, тј. пријем, критика и тумачење њеног дела током живота ауторке не постоји,6 док је спорадична рецепција након смрти уследила тек крајем XX века.� Након објављивања Девојачког романа �889. године, морао је да прође читав век да би ово дело било прештампано и објављено као књига. Међутим, највише од свега и�ненађује што ова ауторка није била препо�ната ни од стране других жена и што њени текстови и свеукупни рад нису представљени у неким веома �начајним публикацијама �а конституисање женске линије књижевности и �аједничке женске интерпретативне заједнице (в. Дојчиновић

4 Број је нешто већи када се у�му у об�ир и оне ауторке које су само по-менуте у тексту.

5 О мушкој рецепцији Драге Гавриловић и њеном неукључивању у канон детаљније в. Томић 2008.

6 И�у�етак чини превод њене приповетке Благословено рицинус уље на немачки је�ик �89�. године. У� то, потребно је напоменути да овде, �бог обима периодичке грађе, не искључујемо могуће постојање понеког критичког текста у тадашњој периодици, међутим, на основу досадашњих систематичних истра-живања ова врста рецепције није уочена и сасвим је могуће да у овом облику није уопште постојала. Такође, искључујемо читалачке рецепцијске процесе који нужно следују периодици као специфичном „жанру”, као и да само објављивање у периодици представља и�весну рецепцију и посматрамо (не)постојање критич-ких текстова који су у јавној сфери оставили траг о читању и пријему текстова Драге Гавриловић. Даље у раду пока�ујемо непостојање ове врсте рецепцијских процеса у неким од нај�начајнијих публикација тог времена.

� Детаљне библиографске податке о хронологији живота и рада Драге Гавриловић, као и о рецепцији њених текстова, видети: Милинковић 20�2. на h���://k���z��s��vo.��f.b�.��.rs�/s�r/�u�hors�/�r������-�r���-��vr��ov��

�8]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ 20��). Најважније публикације ове врсте су децембарски број

часописа Зора, објављен �899. године8 (ур. Алекса Шантић и Свето�ар Ћоровић), календари Женски свет �9�0. и Жена �9�2, и посебно већ поменути календар Српкиња, посвећен женском стваралаштву �9�3. године. У свим овим публикацијама ствара-лаштво Драге Гавриловић није представљено.

Посебно је �агонетан и�останак књижевног портрета Драге Гавриловић и� календара Српкиња и� �9�3. године. Ова публи-кација је, у� покретање неколико �начајних женских часописа тог доба, једна од најважнијих књижевних чињеница �а историју женске књижевности и културе, а била је ре�ултат о�биљног и преци�но осмишљеног пројекта који је подра�умевао промоцију женских интелектуалних постигнућа и стваралаштва и креирање онога што Илејн Шоуволтер препо�наје као родом одређену пот-културу жена (в. Шоуволтер �996). Овде је, у� текст Јелице Бело-вић Бернаџиковске „Жене и књижевност”,9 прештампан списак активних жена на „књижевном пољу” и� Српкиње и� �895. Овај списак је уредницама календара и� �9�3. године послужио као основа, одакле су одабрале ауторке „које �биља саме пишу и то барем кро� неко време истрајно, а не можда тек један пут или два пут у животу”. (Аноним �9�3: 2�) У� прештампани списак дата је и напомена да су на њему истакнута имена оних жена које су биле или које су и даље активне на пољу књижевности. На овој листи се нала�и име Драге Гавриловић, као и њено место боравка (Српска Црња), али њено име није истакнуто, нити њеног портрета има међу штампаним портретима. Тиме је ова ауторка и�остављена и� оба круга рецепције: њено дело није примећено ни у једној линији критике и историографије, тј. нити је помиње и о њој пише „оба-вештени” Скерлић�0, нити је женске критичарке и књижевнице препо�нају као своју претходницу или савременицу.�� Овде се

8 Мостарски часопис Зора �899. године цео број је посветио женском стваралаштву. Број је приредила Јелица Беловић Бернаџиковска и том прили-ком написала уводни текст Модерне жене. Својим текстовима у овом броју су представљене ауторке: Јела Спасић, Милица Петровић, Јелена Димитријевић, Милка Гргурова, Милева Симић (ауторка која је, такође, када и Драга Гавриловић објављивала своју про�у у Јавору и која је у свом времену имала какву-такву рецепцију), Даница Бандић и Косара Цветковић. Све наведене ауторке су имале и�весну рецепцију својих дела током живота.

9 Текст је непотписан, али је са великом вероватноћом утврђено његово ауторство.

�0 Јован Скерлић је, на пример, веома похвално писао о Лепосави Мију-шковић, о ауторки која је врло кратко била присутна у српској књижевности и има обимом много мањи опус него Драга Гавриловић, и која је, као и она, објављи-вала само у периодици. С једном �начајном ра�ликом, Лепосава Мијушковић је објављивала у Српском књижевном гласнику. Ра�логе �а потпуно неуочавање Драге Гавриловић треба тражити, и�међу осталог, и у природи, репутацији и дистрибуцији часописа у којима је објављивала, а пре свега листа Јавор.

�� У тексту „Жене и књижевност” у Српкињи и� �9�3. године истиче се да је, у публикацијама које су претходиле овом календару, женско стваралаштво селективно прика�ивано и да „ни у једном од тих и�дања није било говора о свим српским књижевницама, као што је у нашој књи�и (...) Ми желимо да нам

[�9

ЈЕЛ

ЕНА

МИ

ЛИ

НКО

ВИ

Ћпоставља питање, да ли је могуће да уреднице и ра�вијена мрежа сарадника и сарадница који су радили на Српкињи није �нала �а прву српску романсијерку или је у питању друга врста проблема и у�рока.�2 Посебно је необичан њен и�останак и� ове публикације јер су постојала два основа по којима би у њој морала да се нађе: као приповедачица и као учитељица.�3

О односима који су постојали и�међу Драге Гавриловић и јавности, као и о својој одлуци да се повуче и� књижевног живота, пише и сама ауторка у последњем објављеном тексту упућеном уреднику једног српског листа:

„Ласкати нисам никада ни волела, ни умела никоме, па ни чита-лачкој публици... Ни вређала лично и хотимице нисам никога, па и опет сам имала доста да препатим... И мој начин писања доносио ми је доста горких часова. И ја сам се повукла са књижевног поља скоро са свим, држећи, да ћу тако �адовољити своје непријатеље. Но ни то ми није помогло... Ја сам се манула света, али неће свет мене... Голица и можда баш моје ћутање и тако рећи ’пустињачки’ и�олирани живот... Неприлике прате ме и сад ако не на књижевном пољу, оно у другом правцу... Често се томе и насмејем. Смејем се људској сујети, видећи, како свако и бољи и гори ужива, када може да се растреса нада-мном, т.ј. �аборављеном ’исхлапелом’ књижев-ницом.”�4 (Гавриловић �990: 98).

Неприлике и увреде које ауторка помиње, као и ра�ло�и по-влачења и� књижевног живота, нису довољно истражени те остају нејасни, али је свакако врло преци�но дефинисано не�адовољство статусом који је ова ауторка уживала међу сарадницима и у својој околини.

Про�а Драге Гавриловић, непрепо�ната и непредстављена у свом времену, остаје �аборављена и непубликована све до �990. године, када Владимир Миланков, истраживач културног живота и �наменитих личности Српске Црње, пронала�и текстове ове ауторке и објављује њена двотомна Сабрана дела. Тиме дола�и до својеврсног парадокса јер Драга Гавриловић, књижевница бе� књиге, постаје прва српска ауторка која добија сабрана дела. Ову чињеницу примећује и Нада Мирков, која у часопису Pro�emina пише уводни текст �а темат Портрет претходнице којим је представљена Драга Гавриловић (в. �999: �36–��0).�5 Након

ова књига буде као неки инвентарски преглед о културном раду и свестраном ра�витку и напретку Српкиња” (Аноним �9�3: 20, подвукла Ј. М.)

�2 Гордана Стојаковић у раду у коме анали�ира дискурс приватне преписке и�међу креатора и креаторки Српкиње пока�ује део принципа по којима су неке од ауторки добијале место у овој публикацији, а што се често сводило на пре-поруке, личне односе, симпатије и анимо�итете (в. Стојаковић 2005).

�3 Портрети у Српкињи су груписани према делатностима у шест категорија: сараднице књижевних друштава, уреднице, докторке и професорке, песникиње, приповедачице, учитељице. О женским портретима в. Бараћ 20�0.

�4 Текст је првобитно објављен у часопису Садашњост �900. године.�5 Рецепција Драге Гавриловић, и након објављивања Сабраних дела,

није �начајна. Двотомно и�дање које је приредио Владимир Миланков и�ашло

80]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ објављивања Сабраних дела, 200�. године објављена је Изабрана

проза коју је приредила Јасмина Ахметагић (Гавриловић 200�), где је прештампан квантитативно �начајан део стваралаштва Драге Гавриловић.

Књижевно окружење у коме ова ауторка крајем XIX века ствара је окружење српског реали�ма, који није донео искљу-чиво једноставну промену стилске оријентације, већ „најдубље системске и�мене у структури про�е” (Деретић �98�: �4�). Под системским и�менама у структури про�е Јован Деретић подра�у-мева првенствено три кључна момента српског реали�ма: �аокрет од романа ка приповеци, утицај усмене традиције на ауторску књижевност који се првенствено огледа у анегдотској фабулар-ној основи приповедака, и пропадање сеоског патријархата као тематско средиште приповедања. Деретић, такође, примећује да се књижевни интерес премешта са периферије на центар, тј. са простора Јужне Угарске на просторе испод Саве и Дунава. Овако описани обликотворни процеси периода у коме Драга Гавриловић ствара не иду у прилог препо�навању �начаја и особености њеног дела: она не пише о пропадању српског села, њене приповетке и романи нису �асновани на анегдоти, ствара у Српској Црњи и објављује на простору Угарске, а најшира интересовања су ве�ана �а живот жена, посебно учитељица, фемини�ам, еманципацију и осамостаљивање жена, што није била доминантна тема српског реали�ма. Са друге стране, Драга Гавриловић објављује у �на-чајним часописима тог доба, попут листа Јавор, чији је власник био Јован Јовановић Змај, а уредник Илија Огњановић (касније и Јован Грчић). Њени књижевни прило�и у овом часопису се објављују на ударном месту, као први или други текст броја. Не-гујући традицију фељтонистичког објављивања, у �� у�астопних бројева овог часописа током �889. године и�ла�и њен Девојачки роман, што �начи да су читаоци овог листа неколико месеци могли у наставцима да читају роман ове ауторке (од 23. априла до 20. августа). Непосредни контекст њеног стваралашва чине аутори попут Јанка Веселиновића, Свето�ара Ћоровића, Радоја Домановића, Ла�ара Комарчића, Илије Вукићевића, Шапчанина, који су последње две деценије XIX века објављивали у овом часо-пису и чија је књижевна судбина и репутација битно другачија.�6

је �а локалног и�давача (Књижевна �аједница Кикинде) и као такво има огра-ничену дистрибуцију. Такође, ови текстови нису критички приређени, већ су прештампани и� периодике. Неповољан прика� који је Душан Иванић написао након објављивања ове публикације сместио је ову ауторку у другора�редне књижевнике локалног �начаја (Иванић �99�). Наредно �начајније штампање дела ове ауторке представља публикација Драга Гавриловић. Изабрана дела. Конрас, 200�, са предговором Јасмине Ахметагић.

�6 Јавор је, и�међу осталог, лист који је дао и�вестан допринос промовисању женске књижевности и културе. Неда Божиновић истиче овакву улогу Јавора и примећује да је 90-их година овај лист објављивао радове српских списатељица које су биле учитељице и које су углавном умирале младе. (Божиновић �996: 4�–48) У својој књи�и о овом часопису Душан Иванић не примећује тенденцију овог типа, међутим, сматрајући га другора�редним књижевним прилогом, анали-

[8�

ЈЕЛ

ЕНА

МИ

ЛИ

НКО

ВИ

ЋКњижевно сродне појаве били би романи Светолика Ранковића (Горски цар �89�, Сеоска учитељица �898), који су препо�нати као �ачетак психолошког романа, а када би се одређивао гинокри-тичарски оквир њеног дела, она би са Милевом Симић била једна од нај�начајнијих ауторки овог периода. У� њих две овај период обележава рад Јелене Димитријевић, Милке Гргурове, Косаре Цветковић и Данице Бандић. Светлана Томић примећује како крајем XIX века расте број жена писаца у српској књижевности и како су све ове набројане ауторке, сем Јелене Димитријевић и Милке Гргурове, биле пола�нице учитељске школе у Аустро- -Угарској�� и како је њихово приповедање фокусирано на јунакиње (в. Томић 2008: �69).

Одговор на питање контекстуали�ације и истори�ације Девојачког романа почива на неколико елемената. У оквиру српске књижевности овај роман би баштинио традицију про-светитељско-сентименталистичке стилске линије са елементима реалистичког и друштвено ангажованог приповедања које се, у односу на природу главне јунакиње и начин њене и�градње, креће ка психолошком роману. Девојачки роман би тако био роман на прела�у стилских епоха са већином одлика које дела прела�них периода имају у смислу стилске и сижејне нестабилности.�8 Веома важна чињеница �а историју српске женске књижевности јесте да је Драга Гавриловић прва жена романописац, али такође и то да она у периоду доминације приповетке као књижевне врсте пише (и) роман, чиме се укључује у сложену, фрагменти�овану развојну линију српског романа. Посебно битан моменат је фе-министичко-еманципаторска усмереност њеног романа у коме родно и феминистички освешћен говор представља доминантан дискурс.�9 У оквирима женске линије традиције ова ауторка ко-ристи неке тематске и приповедачке елементе који се могу препо-�нати као особености женске књижевности: епистоларна форма, сентименталистички елементи, еманципаторски слојеви текста, темати�ација љубавне приче, женско одрастање и формирање, особености женског идентитета и сл. Типолошке карактеристи-ке овог текста, које се односе на тему, наратолошке особености,

�ира Девојачки роман, али и појаву коју на�ива „женско писмо”, у које укључује радове Драге Гавриловић и Милеве Симић (Иванић �988: 22�–228, 239–240).

�� Обра�овање у учитељским школама било је једина могућност �а инсти-туционално обра�овање жена у другој половини XIX века. Поред тога што су учитељске школе омогућавале женама стицање �нања, оне су их оспособљавале �а рад и тиме им омогућавале какву-такву финансијску не�ависност. О ра�воју учитељских школа в. Божиновић �996: 20–�0.

�8 Неке од �амерки које се упућују Девојачком роману су: посе�ање �а клишетираним решењима наслеђеним и� просветитељске и сентиментално- -романтичарске про�е која подра�умевају награду врлине, а кажњавање неправде (Мирков �999: �40), карактер јунака видљив у његовом пре�имену, сентимен-тални тонови, поентирани �авршетак (Ахметагић 200�: XV).

�9 Станислава Бараћ у теоријском оквиру Хабермасових идеја тумачи ро-ман у контексту стварања феминистичке (контра)јавности, пока�ујући важност управо овог феминистичко-еманципаторског слоја текста (в. Бараћ 20�2).

82]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ положај приповедача, природу главне јунакиње и њеног психо-

лошког ра�воја, омогућавају његову контекстуали�ацију у шире оквире. У том смислу, могли бисмо Девојачки роман да сврстамо у групу Bi�d�ng������ana или обра�овних романа.20 Оваквим тума-чењем може се наговестити увођење романа Драге Гавриловић у шири европски контекст и богату традицију овог типа дела, која почиње са Гетеовим делом Године учења Вилхелма Мајстера.

Женско постајање или Даринка Драгић као јунакиња Bi�d�ng������ana

Према устаљеним дефиницијама, Bi�d�ng������an је оно дело чија је тема прича о обра�овању и проблем обра�овања (в. Јакобс, Кару�е 2000) и које у свом средишту има животну причу младог протагонисте који кро� ни� �аблуда и ра�очарања стиже до по-мирења са светом (Јакобс, Кару�е 2000: 396), али је то, такође, и роман који обра�ује тако што прика�ује обра�овање, тј. говорећи о обра�овању обра�ује своју публику, чиме се ствара сложена структура, својеврсни триполарни обра�овни однос: приповедач – јунак романа – читалац (в. Мајлс 2000).

Контекстуали�ација Девојачког романа као Bi�d�ng������an нужно усмерава даље тумачење овог текста:

„Ако неко дело подведемо под жанр обра�овног романа тиме дајемо предлог �а интерпретацију: дело ра�умемо и приближавамо му се преко унапред �адатог комплекса садржајних и формалних особина, комплекса који мора да буде флексибилан модел, схема тумачења којој је увек потребна контекстуали�ација.” (Јакобс, Кару�е 2000: 380)

У литератури о Bi�d�ng������an�, овај тип романа се дефинише и преко ра�лика које остварује у односу на пикарски авантуристич-ки роман, који му историјски претходи. Кључна ра�лика остварена је у начину и�градње протагонисте, тј. главног јунака. Д. Х. Мајлс прави ра�лику и�међу пикара, јунака који се не ра�вија, пустолова бе� самосвести и исповедача, интроспективног јунака, јунака личне историје. Према овом аутору, други тип јунака је настао и� исповести и аутобиографија, и� емпиријских, а не фикционалних прича, и у својој основи води порекло од религијске потребе �а интроспекцијом и рефлексијом (в. Мајлс 2000). Bi�d�ng������an је тако и�растао и� исповедних врста какве су хришћанске исповести и аутобиографија и то фикционали�ацијом прича које су раније биле својствене исповедним књижевним врстама и докумен-тарним жанровима. Пут пикара до исповедаонице условљен је свеукупном променом друштвено-културно-обра�овне парадигме која наступа крајем XVIII века. Кључна ра�лика и�међу јунака

20 У раду нећемо ула�ити у терминолошке недоумице и несагласности око превода немачког термина и користићемо термин Bi�d�ng������an.

[83

ЈЕЛ

ЕНА

МИ

ЛИ

НКО

ВИ

Ћавантуристичког романа и јунака Bi�d�ng������ana је у прика�и-вању унутрашњег света протагонисте, у његовом мењању које је последица друштвених и животних околности. Протагониста Bi�d�ng������ana је смештен у такво окружење у коме време и простор, тј. �аконитости хронотопа остављају „последице” на његову природу и ра�вој, те он време доживљава као комплексно, слојевито и психолошко.

Поред постојања класичног Bi�d�ng������ana, гинокрити-чарска истраживања су на таласу идеја о специфичности жен-ског списатељског искуства ра�вила те�е о постојању женског Bi�d�ng������ana који прика�ује женско постајање, односно об-ра�овање и ра�вој жене који је битно другачији од оног кро� који прола�е мушкарци.2� Као први женски Bi�d�ng������an и�двојено је дело Џејн Остин Ема, а �а парадигму женског романа овог типа у�има се Џејн Ејр, роман Шарлоте Бронте. Женски Bi�d�ng������an пока�ује промену женског интересовања. Еманципацију жене у друштвеним и историјским околностима прате и промене у књижевности коју она ствара. Tоком ра�воја женског романа о постајању ауторке постепено одбацују сентимент и емоције и постају све више �аокупљене реалношћу, емоционалном и сек-суалном самоконтролом, економском не�ависношћу и слободом мишљења (в. Сирковић 20��). Јунакиња прола�и ра�војни пут, често од детета до �реле жене, а њен пут са�ревања је истовремено и пут до открића сопственог места у свету. У неким тумачењима истиче се ра�лика и�међу мушког и женског Bi�d�ng������ana, где се сматра да је мушки ра�војни пут најчешће условљен споља-шњим животним околностима, док је женски ра�вој детерминисан унутрашњим подстицајима који мотивишу жену да ра�мишља о свом положају и специфичностима и где се она ра�вија супротно и упркос ономе што друштво од ње �ахтева.22

Драга Гавриловић у својој про�и доминантно пише о ми-слећим женама и ствара јунакиње какве до тада није по�навала српска про�а:

„Доживљавала је �ападно друштво као модел и посветила се јачању женског културног ауторитета. Како би то урадила, и�абрала је да пише о потпуно новим женским карактерима и личностима – о интелигентним младим женама, сестрама, ћеркама, пријатељи-цама, ученицама, учитељицама, глумицама и књижевницама – о ликовима који нису постојали у српској књижевности. (...) Драга Гавриловић је желела да представи другачију стварност, стварајући први пут књижевне ликове који су интелигентне, храбре младе жене, обра�оване и бунтовне, и оне које критички посматрају породицу, обра�овање, културу и друштво у целини”. (Томић 2008: ��6 – ���, прев. Ј. М.)

2� Овде се превасходно мисли на радове Илејн Шоуволтер, Елен Мерс, Су�ан Губар и Сандре Гилберт (в. Шоуволтер �996�� Мерс �996�� Губар, Гилберт �996).

22 О ра�воју женског Bi�d�ng������ana в. Сирковић: 2006.

84]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ У Девојачком роману Драге Гавриловић прика�ан је пут

главне јунакиње Даринке Драгић од најранијег детињства, преко школовања и �апослења до удаје. Када би се према традиционал-ној класификацији одређивао тип овог дела, Девојачки роман би припадао роману лика, с об�иром на то да су сви елементи у њему тако по�иционирани да омогућавају што бољу карактери�ацију главне јунакиње. Даринка Драгић је другачија од остале деце, али се њена ра�личитост испољава и касније у односу на средину у којој живи и одраста. Она је специфична и другачија од најранијег детињства и њена ра�личитост се првенствено огледа у ра�вијеној склоности ка духовном која се манифестује кро� читање књига, а �атим се ова ра�личитост експлицира и у формирању ставова, првенствено о љубави и браку, који су радикално другачији од онога што је већинско мишљење њене средине. Односи које она успоставља прво са члановима своје породице, а касније са својом околином, прика�ани су тако да би се са што више страна осветли-ла њена посебност. Даринка Драгић је тако двоструко обележена као другачија: својом (освешћеном) женскошћу, а �атим својим духовним и интелектуалним склоностима.

Сви елементи у роману – тема, дијало�и, споредни ликови, фабула – подређени су прика�ивању главне јунакиње и њеног ра�-војног пута, како животног, тако и професионалног. Скопчаност приватног и професионалног код ове јунакиње је врло �начајна, јер етичко-морално-идејни систем, који Даринка успоставља, примењује како на свој љубавни, тако и на свој професионални живот.

Дијало�и су тако и�грађени да представљају простор �а ис-ка�ивање Даринкиних ставова и мисли. Њене сестре, на пример, постављају циљана питања на основу којих Даринка може да искаже своје ставове. Сконцентрисаност на лик протагонисткиње романа најилустративније је у епистоларном делу текста, где нам ауторка као читаоцима даје искључиво Даринкина писма која она и� учитељске школе шаље сестрама. У овим писмима прика�ан је начин функционисања женских учитељских школа и анали�а од-носа професора и ученица, као и свеприсутно лицемерје и удвор-ништво. Са друге стране, ауторка нам не даје писма Даринкиних сестара у којима би оне коментарисале оно што им Даринка пише или је и�вештавале о својим животима и о приликама у селу и код куће. Оваквим поступком Драга Гавриловић фокали�ује своје приповедање на перспективу главне јунакиње и пока�ује да тема романа није шира слика света, већ начин формирања и и�градња главне јунакиње, њен живот и прикљученија.

Ликови су, сходно томе, и�грађени тако да допринесу кон-ституисању протагонисткиње. Лик мајке, на пример, формиран је како би се пока�ала типична женска улога у породици. Мајка је тип друштвено прихваћене и пожељне жене, она је вила кућ-ног огњишта, а њена прика�ана судбина и ве�аност �а супруга, као и прихватање његових ставова, иако им је интимно супрот-

[85

ЈЕЛ

ЕНА

МИ

ЛИ

НКО

ВИ

Ћстављена, пока�ује функционисање традиционалних брачних односа, подређен положај жене и нижи степен релевантности њеног мишљења у породици. Отац је центар породице. Главни сукоб у детињству и раној младости Даринка има управо са њим. Његов лик је конципиран тако да му је дато право да одлучује о судбини својих укућана, али је довољно толерантан човек да би поштовао ћеркино мишљење. Оваква концепција оца омогућила је Даринкин ра�вој и делимичну самосталност у одлучивању. Даринка, ипак, свој сукоб са родитељима не ра�решава делатним процесима и активно: до коначног ослобођења од родитељског утицаја дола�и њиховом смрћу, а не, на пример, њеним одласком од куће. Оваквим сижејним решењем ауторка романа је пока�ала и�весну немоћ: свако друго решење било би недовољно реално и не би одговарало друштвеној ситуацији друге половине XIX века. Да би својој јунакињи дала могућност самосталног ра�воја и од-лучивања, а да би то остало у оквирима реалистичног и могућег у средини у којој ствара, ауторка је морала да усмрти Даринкине родитеље. Међутим, током живота родитеља протагонисткиња је ипак успевала да својом одлучношћу и�дејствује неколико мини-победа које су је „спасиле” присилног уговореног брака и које су јој омогућиле институционално обра�овање, као и делимично прихватање њене другачије природе од стране оца.

Њен ра�војни пут прика�ан је хронолошки, а њен лик је инди-видуали�ован и психолошки продубљен. Током са�ревања главне јунакиње �начајну и готово пресудну улогу има обра�овање, било као тема о којој Даринка интен�ивно ра�мишља, било као облико-творно искуство кро� које прола�и. Ра�војни пут Даринке Драгић дат је са свим оним елементима који се препо�нају као кључни �а Bi�d�ng������an: постављање идеала, описивање унутрашње приче која пока�ује ра�вој главног јунака, �ахтев �а ауторовим буђењем осећаја код читалаца (в. Сирковић 2006). Постављење идеала је кључан моменат �а органи�ацију фабуле Bi�d�ng������ana и �а природу његовог �авршетка. На крају класичног Bi�d�ng������ana јунак прави компромис са светом, прилагођавајући своје идеале реалности и постаје користан члан друштва. Овај моменат се тумачи као прела�ак и� младости у �релост, као прихватање ре-алности и свих њених кау�алитета (в. Морети 2000).

Идеал Даринке Драгић директно је пове�ан са мушко-жен-ским односима, са ра�умевањем љубави и брака, и подра�умева брак који се ба�ира искључиво на љубави и�међу мушкарца и жене �аснован на међусобном ра�умевању и уважавању, а не на интересима или другој врсти односа. Утолико је остварење оваквог типа љубави могуће само уколико се остваре еманципа-торски процеси и уколико се жене и�једначе са мушкарцима. У том смислу два паралелна фабуларна тока – обра�овање главне јунакиње и љубавна прича – постају суштински пове�ани и про-жети јер су међусобно нужно условљени. С тим да се као крајњи

86]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ циљ женског постајања у коначном исходишту романа поставља

срећа у брачној �аједници и у формирању породице.23 У постављању, формирању и обликовању идеала, као и у

одржавању доследности важну улогу �а Даринку имају односи које успоставља са мушкарцима. Она је свој идеал формирала �ахваљујући Ненаду, а одржала га упркос искушењима која су оличена у просидби Душана Стајића и посебно у лику грофа и његовој понуди. Ненад и гроф, као и сви остали ликови, по�ицио-нирани су тако да би се пока�ала доследност протагонисткиње и како би се илустровала њена принципијелност и поред тешких искушења пред која дола�и. Ненад је у првој сцени у којој се упо�наје са Даринком прика�ан са елементима готово нествар-ног бића: као леп младић бе� имена, са књигом у руци, његова појава је и�ненадна, појављује се у природи, у простору који је Даринкино место �а ра�мишљање, молитву и осаму, поседује обра�овање, али и универ�ално �нање и пророчко-саветодавни говор. Он представља помоћ при формирању идеала и ултима-тивног c�eda главне јунакиње и он је тај који и�риче императивну сентенцу којом уобличава и преци�ира њено интуитивно осећање: Умри, али не дај пољупца без љубави. Тако прика�ан младић са идеали�ованим карактеристикама готово да не може да постоји, те је ра�очарање које Даринка годинама касније у ве�и са њим доживљава потпуно логично. Са друге стране, Ненадова неприн-ципијелност је велико искушење пред које су њена врлина и интелектуални принципи стављени.

Пример грофа пока�ује Даринкину свест о сталешким, економско-социјалним ра�ликама и њену осетљивост по тим питањима, бе� об�ира на богато порекло. Лик грофа је литерарно недовољно успео и клишетиран, чему доприноси недовољно мо-тивисана каприцио�ност и непријатељство које испољава према својим радницима. Упркос томе, прика� односа Даринке и грофа, као и прилика која јој се у том тренутку ука�ала, вишеструко је �начајан сегмент и тачка у ра�воју радње романа и у са�ревању главне јунакиње. У тренутку када упо�наје грофа и када добија брачну понуду с његове стране, Даринка и њене сестре су у веома тешкој финансијској ситуацији. Брак са грофом не би решио само њен девојачки статус, већ би обе�бедио лагоднији живот и њој и

23 Идентичне ставове Драга Гавриловић �аступа и у својим есејима. По-себно у есеју Писмо побратиму (Гавриловић �990б: 63–6��� Гавриловић 200�: 339–34�) у коме се бави сличним идејно-тематским корпусом који почива на кључним тачкама мисли Драге Гавриловић: �алагање �а еманципацију жена, као и �а �нање и обра�овање уопште, �а нужну промену свести мушкарца који ће бити способан да нову, еманциповану жену прихвати и ра�уме бе� жеље да је потчини, �алагање �а стабилну и очувану породицу која је једино окружење �а �драв ра�вој деце, осуда материјали�ма и лукративних односа. Нада Мирков сматра да је тек роман омогућио ауторки да се „на ширем приповедном плану до-такне готово свих питања којима је окупирана у својим приповеткама и чланцима (општа питања људске среће, смисао брака и породице, однос према професији, проблеми савремене педагогије, улога цркве), иако је и овде средишње питање еманципација жене и њен положај у друштву”. (Мирков �999: �39)

[8�

ЈЕЛ

ЕНА

МИ

ЛИ

НКО

ВИ

Ћњеним сестрама. У уводном ра�говору који сестре воде епи�ода са грофом се помиње као пропуштена шанса. Одбијање овог просца и� принципијелних ра�лога Даринку је могло да одведе у грижу савести, јер се није жртвовала �а добробит својих млађих сестара, �а које је након смрти родитеља одговорна. У том смислу ово је највеће искушење које главна јунакиња доживљава.

Са друге стране, компо�иционо и типолошки ово је индика-тивно и више�начно место романа које ука�ује на постојање бит-них карактеристика женске књижевности у Девојачком роману, али и ука�ује на могућу цитатност. Сусрет са грофом, као и сусрет са Ненадом, смештен је у природу, што ука�ује на сентиментали- стичке елементе у роману, који су веома важни �а традицију жен-ске литературе и који ће бити конститутивни елементи каснијих наратива, на пример про�е Милице Јанковић и Јулке Хлапец Ђорђевић. Анали�ом начина обраде сентименталистичких еле-мената, као и њиховим укључивањем у структуру про�е, могу се пратити обликотворни процеси и промене у женској про�и прве половине XX века. Љубавна прича је у сентименталистичком наративу углавном скопчана са природом, а о�биљни и пресуд-ни љубавни сусрети у Девојачком роману управо се догађају у природи.24 Такође, сусрет са грофом представља својеврсну мо-гућу реплику на култну сцену упо�навања Џејн Ејр и господина Рочестера у роману Шарлоте Бронте који се у�има �а парадигму женског Bi�d�ng������ana. Као и Џејн Ејр, Даринка упо�наје грофа на пољу и њихов први сусрет је обележен непрепо�навањем, а у оба случаја иницијални сусрет представља обострано буђење интересовања и код мушкарца оставља утисак и непријатељства и љутње, али и �аинтересованости �а �агонетну девојку.25

фрагменти наратолошке анали�е, пут ка крају

Bi�d�ng������an је ве�ан �а аутобиографску и исповедну ли-тературу, а популарност овог типа романа у немачкој књижев-ности јавља се са поплавом исповедне књижевности или након ње. Тематика формирања личности у европској књижевности била је по�ната и� исповедних облика који су �асновани Авгу-стиновим Исповестима и� 5. века (в. Баја�етов-Вучен 2000). У Bi�d�ng������an�, �бог његове пове�аности са аутобиографијом, један од важних чинилаца постаје глас приповедача који усмерава радњу, али и пажњу читаоца. Поред усмеравања пажње читаоца, наратор у Bi�d�ng������an� се често приближава главном јунаку и готово и�једначава са њим, чак и уколико је приповедање конци-пирано као објективно и у трећем лицу.

24 Овоме се могу додати и �начења која нуде гинокритичарска тумачења, т�в. женских пеј�ажа који се и�двајају као битна метафора женске књижевности и који су у ве�и са женском полношћу (Дојчиновић-Нешић �993: �22)

25 Уп. Гавриловић, 200�: 99–�0� и Бронте, �966: �42–�50.

88]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ У Девојачком роману глас наратора је веома бли�ак главној

јунакињи. Поред преци�не фокали�ације приповедања кро� пер-спективу протагонисткиње, приповедачки глас се саосећа са њом и дели њене ставове. Идеје које Драга Гавриловић �аступа у својим есејима исте су оне идеје које �аступа и њена главна јунакиња Даринка Драгић, на чијој страни је и приповедачки глас у роману. Нада Мирков примећује поменуту начелну блискост и констатује да главна јунакиња �аправо репре�ентује ауторкине сопствене идеје, а да су сви примењени приповедачки поступци у „функцији непосреднијег и лакшег саопштавања идеја које треба дока�ати” (Мирков �999: �39). Поред коментара који нам ука�ују на готово и�једначавање наратора и главне јунакиње и делова текста у који-ма као читаоци нисмо сигурни чије мисли нам се саопштавају, да ли Даринкине или идеје наратора, приповедачки глас Девојачког романа је одређен на још један начин. Захваљујући омашки коју ауторка прави добијамо родну одређеност приповедачког гласа и потврду о блискости ауторке, приповедачице и главне јунакиње. У једном тренутку у тексту романа који саопштава објективно треће лице стоји:

„Гроф беше оставио сахат, па покривши лице рукама, тако слушаше. Када је довршила, дубоко се поклонио и журним је корацима пошао путем у село. Шта ли се у том тренутку �било у души његовој? Ко ће то да �на! Каже се да је женско срце непојмљиво, а ја бих рекла да то важи �а срце уопште. Даринка је проникла грофово срце.” (Гавриловић 200�: ��6, истакла Ј. М.)

У овом одломку, усред приповедања о сусрету Даринке и грофа, омашком проговара приповедачица у првом лицу, укљу-чујући себе у текст, а �ахваљујући употребљеном глаголском облику, уноси и родну одређеност приповедања. Овај продор првог лица, тј. ауторке романа у његов текст, додатно илуструје блискост која постоји на релацији ауторка – нараторка – главна јунакиња. Поред ука�ивања на ову врсту и�једначавања, блискост ауторке и главне јунакиње �аснована је и на великом броју ауто-биографских елемената које је Драга Гавриловић уградила у свој роман: богата трговачка породица која током времена пропада, школовање, учитељски по�ив и др.

Приповедач има кључну улогу у наратолошкој структури Bi�d�ng������ana и �бог двоструке усмерености оваквог типа ро-мана. Поред жеље да се приповеда о обра�овању и одрастању, аутори Bi�d�ng������ana настоје да обра�ују читаоца и да делују на њега. Тако је приповедач, иако најчешће по�ициониран као објективни наратор који приповеда причу и� трећег лица, често врло ангажован током приповедања и то најчешће ука�ујући чи-таоцу да посебно обрати пажњу на одређене делове радње или сугеришући му на битне идеје и особине јунака. Упо�ната са феминистичким и еманципаторским процесима свог времена и свесна женске ра�личитости, Драга Гавриловић је својим цело-

[89

ЈЕЛ

ЕНА

МИ

ЛИ

НКО

ВИ

Ћкупним про�ним опусом, поред жеље да представи живот жена, желела и да делује на своје читаоце и, посебно, на читатељке. Коментаришући текстове Драге Гавриловић, Нада Мирков пове-�ује обавештеност и етичко-идејни систем ауторке са циљем који је постављала својим делима:

„Очигледно добро обавештена о снажном покрету �а ослобођење жене у модерној Европи, ауторка је са просветитељском упорно-шћу покушавала да пробуди читалачку публику, да је васпита и обра�ује”. (Мирков �999: �39)

Њена про�а је у том смислу један веома ангажован и отворено феминистичко-еманципаторски текст који јасно и недвосмислено пропагира одређену врсту идеја.

Поред нелинеарности, поступака ретроспекције, фокали�а-ције приповедања, Девојачки роман своју структуру �аснива и на епистоларним елементима које користи на неколико начина. Епистоларна форма је актуали�ована у своја два типа. Први тип коришћења епистоле је писмо као покретач радње, које се у оба случаја јавља као deus ex mac�ina, као и�ненадно решење компли-коване животне ситуације.26 Други модел употребе епистоларне форме представљају Даринкина писма и� учитељске школе којима пока�ује прилике у тек основаним женским учитељским школа-ма. Ова писма представљају мини-есеје у којима ауторка говори о обра�овању, еманципацији, комуни�му, женским слободама и где критикује начин на који школе функционишу и таквом својом усмереношћу укључују се у централни феминистички и родно одређени дискурс романа.

Наратолошка сложеност Девојачког романа употпуњена је и нелинеарном компо�ицијом која је остварена поступцима ретроспекције и стварањем унутрашњег оквира приповедања. Унутрашњи оквир приповедања оивичава онај део романа који пока�ује ра�вој Даринке и њен животни пут и који обухвата до-гађаје до повратка и� учитељске школе. Прво поглавље романа, у коме је прика�ана олујна ноћ где је смештен ра�говор и�међу три сестре, представља први део овог оквира, док је његов други део по�ициониран пред сам крај романа у XX глави (роман има укупно XXIV поглавља), где се као читаоци враћамо на ову ноћ. И�међу ова два поглавља нала�и се претежни део романа, који је исприповедан поступком ретроспекције. Његов централни ток чини наративна линија која прика�ује детињство, рану младост и школовање главне јунакиње, а паралелно са тим и прика� породич-не судбине, тј. линију пропасти породице, где видимо пут од уг-ледне богате трговачке породице до сиромаштва главне јунакиње и њених сестара након смрти родитеља и њихову препуштеност рођачкој милости и помоћи. Упоредо са овом наративном линијом, и�грађена је линија �аплета која се тиче проналаска среће главне

26 Овде се мисли на погрешно послато писмо Даринкиног просца Душана Стајића, као и писмо којим Даринка добија �апослење.

90]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ јунакиње у идеалном браку. Овакво исходиште радње реали�овано

је у последња три поглавља романа са много мање приповедачке аналитичности и са примесама утопистичког �авршетка.

За Девојачки роман би могло да се констатује да има два краја. Први, онај који је отворен и који је фиксиран у XX поглављу, тј. у другом делу унутрашњег оквира, нала�и се на линији де�илу-�ионистичког обра�овног романа (в. Лукач �968: 99–�08), који не подра�умева срећан крај и не доноси потпуно уклапање јунака у друштво и средину у којој живи. Према овом крају, Даринка је �авршила учитељску школу, али са слабијим успехом него што је �аслужила, вратила се у село и живи неудата са сестрама, не успевши да нађе посао. Међутим, други и прави крај романа је у складу са оним што се подра�умева као крајњи ре�ултат Bi�d�ng���a: јунакиња пронала�и �апослење и удаје се �а идеалног младића, са којим остварује суштинско прожимање и интелектуалну љубав. Спуштање краја романа у срећан крај који је симболи�ован бра-ком слично је ономе што је радила Џејн Остин, а о чему је писао Лајонел Трилинг:

„Џејн Остин је ’прожета’ платонском идејом – она је предана идеји интелектуалне љубави по којој најдубља и најистинитија ве�а која може постојати међу људима јесте педагошка ве�а. Ова ве�а се састоји у давању и примању �нања о правилном понашању и фор-мирању карактера једне особе од стране друге особе, прихватању да вас неко други воли док одрастате”. (цит. према Морети 2000: 43�)

Истичући да �аплет генерише смисао романа и да, у складу са тим, постоје два типа �аплета Bi�d�ng������ana, франко Морети пише да постоје два обликотворна принципа: принцип класификације и принцип трансформације. Први принцип подра�умева телеолошку структуру романа, по којој је прича смислена само уколико себе потисне као причу и све своје елементе одведе једном једином срећ-ном крају. Као класичан Bi�d�ng������an овог типа франко Морети наводи роман о браку, где је брак као коначно исходиште радње дефинитиван и класификаторски чин. Роман који почива на при-нципу трансформације има отворен крај и причу чини смисленом њена наративност која јој онемогућава фиксирање једно�начног краја. На принципу трансформације, на пример, почивају романи о прељуби. Посматрајући Bi�d�ng������an као симболичку форму, Морети пока�ује како класичан роман овог типа почива на принци-пу класификације и како се нужно �авршава у срећном браку, који подра�умева прела�ак младости у �релост и �авршетак постајања јунака или јунакиње (в. Морети 2000). Срећан крај као дистинк-тивну карактеристику Bi�d�ng������ana и�двајају и Јирги Јакобсон и Маркус Крау�е (в. Јакобсон, Кару�е 2000). Они сматрају да је Bi�d�ng������an обележен телеолошком структуром:

„У обележја обра�овног романа спада то да је његов протагони-ста мање или више експлицитно свестан да не прола�и само кро�

[9�

ЈЕЛ

ЕНА

МИ

ЛИ

НКО

ВИ

Ћпрои�вољан ни� пустоловина, већ и кро� процес самопроналажења и оријентисања у свету. При том по правилу важи да су представе јунака о циљу његовог животног пута најпре одређене �аблудама и погрешним проценама и да се исправљају тек у наставку његовог ра�воја. Типична искуства обра�овног јунака су сукоб са родитељ-ском кућом, деловање ментора и васпитних институција, сусрет са сфером уметности, еротске душевне пустоловине, самоокушавање у неком по�иву и повремено контакт са јавно-политичким животом. Ра�личити романи ра�личито обликују и вреднују те мотиве. Усмере-ношћу на хармоничан крај, међутим, они нужно добијају телеолошку структуру.” (Јакобсон, Крау�е 2000: 396)

Значајан број проучавалаца се слаже у томе да класични об-ра�овни роман као крајњи циљ пока�ује појединца који препо�наје живот у савршенству и хармонији, те се у њему јављају нужно и елементи утопије, јер се такав расплет није могао подударати с ауторовим реалним искуством, те су се, и�међу осталог, и �бог тога Bi�d�ng������ani �авршавали релативно рано, тј. у неком тренутку младости главног јунака (Баја�етов-Вучен 2000: 5��). Ово ра�илажење у односу на реалност посебно је индикативно када су у питању женски Bi�d�ng������ani. Колико је и�ненађујуће свођење нарације на срећан �авршетак пока�ују и књижевне рас-праве које су се водиле поводом идеали�ованог краја романа Џејн Ејр.2� Утопијски крај Девојачког романа је и�вођење до крајњих граница утопистичког модела,28 који се, с об�иром на своју �а-оштреност, може тумачити и као иронијски (в. Томић: 2008), јер срећа јунакиње, попут Даринке, могућа је једино у утопијским, идеали�ираним просторима, а не у реалном свету.29

*

Делатност Драге Гавриловић је дистинктивно обележе-на двема околностима: ве�аност �а периодику и прика�ивање учитељског живота.30 Овоме треба додати активистичку де-латност која је саставни део њеног књижевног рада, а која се односи на социјалистичко-феминистички корпус идеја који се у другој половини XIX века ра�вијао на таласу идеја Свето�ара

2� Детаљније о гинокритичарским тумачењима овог романа в. Дојчино-вић-Нешић �993.

28 Идеални мушкарац �ове се Не�нанко Не�нанковић, њих двоје се селе у место Срећнице, сестре се удају �а Вернића и Добрића, а поред идеалног брака поентира се и женским �адужбинарством.

29 У прилог те�и да се овде ради о готово иронијском �авршетку говори и податак на који ука�ује Светлана Томић у свом тумачењу да се Драга Гаврило-вић двоумила и�међу два наслова Девојачки сан и Девојачки роман, али је ипак остала при наслову Девојачки роман потенцирајући тиме аспект девојаштва. Останак при наслову Девојачки роман доприноси идеји да је главна тема овог дела постајање женом, њено девојаштво и њена женскост.

30 Учитељице и учитељски живот су доминантна тема целокупне про�е Драге Гавриловић, а не само Девојачког романа.

92]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ Марковића и покрета Омладине. Ове околности су одредиле

судбину њеног дела у смислу рецепције и свакако су допринеле књижевно-историјским оценама које су се односиле на друго-ра�редност њеног стваралаштва и ниских литерарних домета. Пренос социјалистичко-феминистичко-еманципаторских идеја у симболичку раван и специфичност женског искуства, које је желела да представи, чине њено дело двоструко ангажованим: оно ука�ује на постојање, женске ра�личитости и специфично-сти и по�ива на обра�овање и еманципацију жена, која је једини пут до и�једначавања са мушкарцима. Уочени елементи текста ука�ују на могућност вишеструке контекстуали�ације Девојачког романа који се својим тематским особеностима може у�ети као важна тачка у линији женске литературе, али и у линији српске књижевности уопште. Могући сижејни и естетски недостаци, као и повремена крутост стила могу бити предмет тумачења и даљих анали�а, али не смеју бити пресудни у одређивању места овог романа у српској књижевности. Компаративне анали�е које би пока�але сличности и ра�лике у представљању ликова жена у књижевности епохе реали�ма могле би да доведу до уочавања специфичности женског писања о жени и укључивања оваквог дискурса у битна обележја епохе.

И�вори

Гавриловић, Драга. Сабрана дела, прва књига. Кикинда: Књижевна �аједница Кикинде, �990.

Гавриловић, Драга. Сабрана дела, друга књига. Кикинда: Књижевна �аједница Кикинде, �990.

Гавриловић, Драга. Изабрана проза. Београд: Мултинацио-нални фонд културе, КОНРАС, Седма сила, 200�.

Јавор, лист за забаву и поуку. Ур. Илија Огњановић и Јован Грчић. �889. Бројеви �� – 34.

Литература

Аноним [Беловић-Бернаџиковска, Јелица]. „Жене и књи-жевност”. Српкиња (�9�3): �5–22.

Ахметагић, Јасмина. „Врлинска бића Драге Гавриловић”. У: Гавриловић, Драга. Изабрана проза. Београд: Мултинационални фонд културе, КОНРАС, Седма сила, 200�:VII – XVI.

Баја�етов-Вучен, Александра. „Вилхем Мајстер, бе�а�лено посвојче живота”. Реч, 60/5 (2000): 50�–538.

Бараћ, Станислава. „Жанр и идентитет”. Жанрови у српској периодици. Весна Матовић, ур. Београд: Институт �а књижевност и уметност, 20�0: 385–4�2.

Бараћ, Станислава. „Рађање феминистичке (контра)јавности у Девојачком роману Драге Гавриловић”. Књиженство, књ. 2, св.

[93

ЈЕЛ

ЕНА

МИ

ЛИ

НКО

ВИ

Ћ� (20�2), у припреми o�����, доступно на h���://www.k���z��s��vo.rs�/����z���.

Беловић-Бернаџиковска, Јелица. „Модерне жене”. Зора, књ. 4, св. �2 (�889): 393–396.

Божиновић, Неда. Женско питање у Србији, у XIX и XX веку. Београд: Деведесетчетврта, Жене у црном, �996.

Бронте, Шарлота. Џејн Ејр. Превела Радмила Тодоровић. Београд: Народна књига, �966.

Деретић, Јован. Српски роман 1800�1950. Београд: Нолит, �98�.

Дојчиновић-Нешић, Биљана. Гинокритика, Београд: Књи-жевно друштво „Свети Сава”, �993.

Дојчиновић, Биљана (20��). „’Живимо ли ми само у садашњости?’ О покушају стварања женске културне �аједнице у раду Јелице Беловић Бернаџиковске”. Књиженство, књ. �, св. � (20��), доступно и на h���://www.k���z��s��vo.rs�/����z���.

Гилберт, Сандра и Губар, Су�ан. „Зара�а у реченици: жена писац и стрепња од ауторства”. Женске студије, 5/6, (�996):��2–�3�.

Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Ур. Јован Дучић. Kњ. 4, св. �2 (�899).

Иванић, Душан. Забавно-поучна периодика српског реализма. Нови Сад, Београд: Матица српска, Институт �а књижевност и уметност, �988.

Иванић, Душан. „Сабрана дела Драге Гавриловић”. Летопис Матице српске, књ. 44�, св. � (�99�): �5�–�59.

Јакобс, Јирген и Крау�е, Маркус. „Немачки обра�овни ро-ман. Историја жанра од XVIII до XX века”. Реч, 60/5, (2000): 3�9–398.

Лукач, Георг. Теорија романа. Превео Касим Прохић. Сараје-во: Веселин Маслеша, �968.

Мајлс, Д. Х. „Пикаров пут до исповедаонице. Како се мењао јунак немачког обра�овног роман�”. Реч, 60/5 (2000): 399–4�6.

Миланков, Владимир. Драга Гавриловић, живот и дело. Кикинда: Књижевна �аједница Кикинде, �989.

Милинковић, Јелена. Драгиња Драга Гавриловић, на h���://k���z��s��vo.��f.b�.��.rs�/s�r/�u�hors�/�r������-�r���-��vr��ov�� 25. ��. 20�2.

Мирков, Нада. „Драга Гавриловић”. Pro�emina, ��–20, (�999): �36–�40.

Мерс, Елен. „Женске књижевне традиције и индивидуални таленат”. Женске студије, 5/6, (�996): �38–�64.

Морети, франко. „Bi�d�ng������an као симболичка форма”. Реч, 60/5, (2000): 4��–452.

To���, Sv������, „�r��� ��vr��ov�� (�854–�9��), �h� F�rs�� S�rb��� F����� Nov���s��: O�� ��� N�w I���r�r�����o�s�”. �erbian �tudies: Journal o� t�e Nort� �merican �ociet�� �or �erbian �tudies 22(2), (2008): �6�–�8�.

94]

СТУ

ДИ

ЈЕ И

ОГЛ

ЕДИ Сирковић, Нина. Орландо, биографија Вирџиније Вулф као

пародија образовног романа. Необјављен магистарски рад, 2006.Сирковић, Нина. „Женски гласови у роману: ра�вој јунакиње

Bi�d�ng������ana”. Књиженство, књ. �, св. �, 20��, �� h���://www.k���z��s��vo.rs�/����z���.

Скерлић, Јован. Историја нове српске књижевности. Београд: Просвета, �96�.

Српкиња, илустровани календар за наш женски свет, за просту 189��. Ур. Јован Поповић. Земун: Штампарија С. Милен-ковић, �985.

Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Штампарија Пијуковић и друг, �9�3.

Стојаковић, Гордана. Дискурсне особине приватне преписке о књизи Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас /1909�1924/. Необјављен специјалистички рад, 2005.

Шоуволтер, Илејн. „Женска традиција”. Женске студије 5/6 (�996): 86–���.

������ M����kov��

T�e Young Girl’s Novel �s� Bi�ding������an

S u � � � r ��

Th�s� ����r ������z�s� Young Girl’s Novel b�� �r��� ��vr��ov��. I� �h� ��rs�� �����, ������s��s� ����s� w��h u�us�u�� r������o� of �h�s� �ov�� �� S�rb��� ����r�r�� s������� ��� w��h �� ������� of ��’s� �u������ �o���x�u���z���o�, bo�h ����r�r��-h�s��or���� ��� ����o�o�����. Th� ������s��s� ����s� w��h �h� �h�r����r�s����s� of �h� h�ro��� ��� w��h �h� �u�hor’s� ��rr�-��v� �r������s� b�� wh��h ���� �h�r����r �s� s�h����. I� �s� s�how� �h�� �h� o�h�r �h�r����rs� �� �h� �ov��, �o����� of �h��r ����o�u�s� ��� ��rr���v� flows� �r� ��r����� �ow�r�s� b����r ��� �or� �o��r�h��s��v� r�v�����o� of �h� ���� �h�r����r. I� �s� ��s�o s�how� �h�� �h� �u�hor ���� s�ur� �h�� �h� s�����h �o���r���� �����r r��r�s�������o� ��� ��������-�or�� �ro��s�s� �s� o�� of �h� �o������ ��rr���v� ��s��ours�� of �h� �ov��. Th� ����r �h�� �x�����s� �h� ���� ��o� of �h� �ov�� ��� ��’s� ����r�� ��rr���v� �hr���: ������� h������s�s� �� �ov� ��� �r����� �o ������ ����� of ����-f����� r�����o�s�h��s� �� �h� �o�s��ru���o� of ��rs�o�������. A�� �������� �������s�: �h�r����r�s����s� of �h� ���� �h�r����r, ��rr���v� flow, ����o�u�, r�fl����o�, �h� v��u�s� �h�� �r� h��h���h��� s�u�h �s� fr���o� ��� h������s�s�, ���������, s���ur����, ��� �r�s�������o� of s�o�����z���o�, ������ ��v��� ��� ���hro�o����r�s��, ��� �� ��r���u��r �h� �o������o� of �h� �ov�� wh��h �s� ��x�� �� h����� ��rr����, �r� ������� �o � �os�s��b�� ���s�s��������o� of �h�s� �ov�� �� �h� �rou� of Bi�d�ng������an. To �h�s� ���, ����r ������z�s� �h� �h�r����r�s����s� of �h�s� ����� of �ov�� ��� �o���r�� �h�� w��h Young Girl’s Novel, �� or��r �o ���o�s��r��� �h� �x���� �o wh��h �h�s� work ��� b� ������� �s� � �ov�� of �h�s� �����. I� �h�s� w���, Young Girl’s Novel �ov�� �s� �o���x�u���s��� w��h�� bo�h Sr�b��� ��� �uro���� ����r��ur�, ��� ����r �s� ��s�o �r����� �o r�v��w �os�-s��b�� ���� of �r�����o� �h�� ����u��s� �h� work of �r��� ��vr��ov��.

Ke�� words: women’s ����r��ur�, r������o�, ��r�o�����s�, r����s��, Bi�d�ng������an, f�����s��, ����������o�, �r��� ��vr��ov��, Young Girl’s Novel.