СВЕШТЕНСТВОИМОНАШТВО

( )АрхимандритБенедикт Ананић Рођ. 31. марта 1949. у Славонском Броду, од оца Јована и мајке Ане Ананић.

Основну школу завршио у родном месту, средњу саобраћајно-техничку школу у Београду. Потом је студирао Богословски факултет у Београду. Као студент отишао у манастир Покајницу, где се замонашио 4. фебруара 1973. Као монах и студент радио је у Патријаршијском управном одбору. Рукоположен за јерођакона 4. новембра 1973. од епископа Николаја (Мрђе) и служио у цркви Ружици на Калемегдану у Београду.

У Мелбурн, Аустралија, долази 22. фебруара 1974. и бива причислен братству манастира Св. Саве у Илејну, где је рукоположен за јеромонаха 16. марта 1974. и постављен за пароха новоосноване парохије Св. Саве, Ђилонг - Баларат и намесника манастира. Опслуживао је привремено парохије Св. Крста у Тасманији, Св. Георгија у Ст. Албансу и Св. Петра и Павла у Водонги, где је оснивао кола сестара, фолклорне групе, водио недељне школе и организовао парохијски и духовни живот.

Издавао је парохијски лист "Православни браник" у Ст. Албансу, као и лист манастирске парохије "Манастирска звона". Поводом 1500 годишњице од рођења, издао је књигу Преподобни Бенедикт Нурсијски 1980. у 2000 примерака.

На дужност пароха Прве бродске парохије и Архијерејског намесника славонско-бродског је отишао 25. децембра 1982. у Епархију славонску. Одлуком Светог синода постављен за наставника богословије у манастиру Крки 1. септембра 1985. Ратна збивања га доводе у Бијељину, Епархија зворничко-тузланска, где је постављен на парохију Поповљанску у Бијељини. Одатле је постављен за игумана манастира Папраће у истој Епархији, где се налази до данас.

Одликован од стране епископа Василија (Вадића) чином синђела 27. јануара 1980. године, потом чином протосинђела 1986. у манастиру Крки, Далмација, од стране епископа Николаја, и чином архимандрита од стране Светог архијерејског синода 27. јуна 1992. године.

Протојереј БориславПетровић Рођен 25. августа 1958. у селу Кртова код Тузле, од оца Чедомира и мајке Јагоде.

Основу школу је завршио у родном месту, а потом Богословију Св. Три Јерарха 1978. године, у манастиру Крки, Далмација. Студирао на Московској духовној академији и постао кандидат богословских наука 1982.

Након одслужења војног рока, оженио се 27. октобра 1984. и рукоположен у чин јереја на Митровдан исте године, у храму Св. Димитрија у Босанском Шамцу, од стране Епископа зворничко-тузланског Василија (Качавенде).

Службовао око десет месеци у Лончарима, да би октобра 1985. био премештен за пароха шибенског и суплента богословије у манастиру Крки, где остаје до септембра 1991. године.

По доласку у Аустралију, 3. септембра 1993. постављен је на парохију при храму Св. Георгија у Ст. Албансу, где служи до данас.

Одликован чином протонамесника 1994, а затим чином протојереја 1995. од стране епископа Саве (Јурића).

 

Протојереј ставрофорБожидар Арчон Рођен 13. октобра 1920 у Цетињу, Црна Гора, од родитеља Бранка Арчона и мајке

Босиљке, рођ. Бастаћ. Одрастао на Цетињу, где је завршио основну школу и гимназију. Други светски рат га је затекао као богослова Цетињске богословије.

Током рата је рањен у десну ногу, заробљен од Немаца и интерниран у Клајне Дахау логор код Минхена. Ослобођен 1945. године, живео је у Минхену где се венчао са Стојом рођ. Бановић. Потом је 1949. године дошао у Аустралију.

По доласку је радио на железници и у фабрици гума. Активно учествовао у црквеном животу парохије Св. Саве у Флемингтону. Предавао је српској деци српски језик, веронауку и историју.

Рукоположен је од стране епископа Димитрија (Балаћа) 20. априла 1967. године у чин презвитера, у храму Св. Георгија у Кабрамати и постављен за пароха храма Св. Георгија у Канбери. Потом бива премештен на парохију Св. Николе у Блектауну, а затим за пароха у црквеној општини Св. Георгија у Кабрамати.

Унапређен у чин протојереја од митрополита Иринеја 1. јануара 1977. године, а потом 1997. године у чин протојереја - ставрофора од епископа Саве (Јурића).

Протојереј БудимирЂукић   Организовању црквеног живота међу Србима Бризбана допринео је њихов парох

Будимир Ђукић, који се доселио у Аустралију 30. септембра 1950. године. Живео је и радио на својој фарми банана у Бурингбар-у (Burringbar), у време када су српски свештеници у Аустралији били врло ретки.

Трудио се на духовној и материјалној изградњи црквене општине Св. Никола у Бризбану, а парохијани су знали да цене његов рад. Осим парохијских дужности, био је и члан Црквеног суда и узимао је активног учешћа на састанцима свештенства у Аустралији, због којих је путовао у друге веће градове.

У време раскола у Српској цркви 1963. године, дошло је до поделе и у његовој црквеној општини. Он се определио за останак у јурисдикцији српског Патријарха, због чега је морао да пронађе ново богослужбено место и још једном започне живот парохије. Богослужења су најпре вршена у изнајмљеној англиканској сали Св. Тројица у Вали-ју (Holy Trinity Hall, Valley), а потом, од 1966. године, у руској сали Лотус (Lots Hall). На овој дужности га је затекла изненадна смрт, 30. јануара 1968. године. Протојереј Будимир Ђукић је сахрањен на Сиднејском гробљу Руквуд (Roockwood).

Протојереј ВелиборБојичић  Рођен је 28. августа 1952. године у Ваљевској Подгорини у селу Горња Буковица,

општина Ваљевска Каменица, срез ваљевски.

Осмогодишњу школу је завршио у Ваљевској Каменици, а потом Богословију Светог Саве у Београду 1972. године. У богословском образовању растао је под духовним надзором блажене успомене Епископа шабачко-ваљевског Јована (Велимировића) и јаким утицајем богомољачког покрета.

По склапању брака, рукоположен је 3. јуна 1974. године у чин свештеника у Саборној цркви у Ваљеву и постављен за пароха цветановачког, код Љига, архијерејско намесништво колубарско.

Доласком на парохију, затекао је врло несређено стање: црква оронула, без ограђене порте и црквеног дома. Најпре је саградио парохијски дом са народном трпезаријом, помоћним просторијама и четворособним станом за свештеника. Потом је приступио детаљном реновирању светог храма.

За ревносну службу одликован је правом ношења црвеног појаса 1979. године, чином протонамесника 1986, а чином протојереја 1990. године. За Архијерејског намесника колубарског намесништва постављен је 1991. године.

Након добијеног канонског отпуста од Епископа шабачко-ваљевског Лаврентија и пријема у Епархију аустралијско-новозеландску Новограчаничке митрополије, од стране тадашњег епископа Саве, постављен је за привременог пароха при храму Светог Николе у Вејколу, Бризбан, 1994. године.

 

( )АрхиђаконВикентије Вујовић Рођен је 29. августа 1933. године у Новом Селу код Врњачке Бање, од оца

Радомира, касније монаха Антонија, и мајке Стаменке рођ. Младеновић. Основну школу је завршио у родном месту. По одслужењу војног рока, 1957. године, отишао за искушеника у манастир Беочин, у Срему. Замонашен је и потом рукоположен у чин јерођакона, на Васкрс 1959. од стране Епископа сремског Макарија (Ђорђевића). Око две године (1962 - 1964.) био је келејник и возач св. владике Варнаве (Настића).

Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима је завршио 1969. године, имајући истовремено и послушање ђакона Епископа сремског. Одликован је чином архиђакона 1969. године од Епископа сремског Макарија.

У Сиднеј, Аустралија, дошао је маја 1970. Око две године је радио као столар, служећи у храму Св. кнеза Лазара у Александрији. Путовао је по Аустралији са епископима Лаврентијем и потом Стефаном. На оснивању манастира Св. Сава у Илејну, Викторија, постао је његов сабрат и један од оснивача. По доласку епископа Николаја (Мрђе) у Аустралију, био је његов ђакон и пратилац, као и потоњих епископа аустралијско-новозеландских.

Осим редовних богослужења, пратње епископа и епархијских дужности, у манастиру се бавио пчеларством и израдом свећа за целу Епархију, одржавао је манастирско имање и бринуо се о посетиоцима. За свој труд и заслуге за манастир и Епархију, архиђакон Викентије је одликован од Светог архијерејског синода СПЦ, орденом Св. Саве првог реда 1991. године.

Након оболења од шлога, јануара 2004. налази се на опоравку у пензионерском дому (Pineview retirement home) у Баларату.

 

- Протојереј ставрофорВладиславЂорђевић  Рођен је 30. априла 1937. године у селу Доња Трешњевица, општина Топола,

Опленац, где је завршио основну школу. У Аустралију долази 1969. године и узима активног учешћа у црквеном и парохијском животу парохије у Флемингтону.

Након завршене богословије, у чин ђакона га је рукоположио Митрополит новограчанички Иринеј, у храму Св. Георгија у Кабрамати, Сиднеј, 1. фебруара 1987. године. У чин јереја рукоположен је од епископа Петра, на дан Св. апостола Петра и Павла, 12. јула 1987. године, у истом храму. Потом је 12. децембра 1987. године

постављен за пароха при храму Св. Николе у Ђилонгу, Викторија, где је остао до октобра 1996. године. За то време, опслуживао је, по око две године, и парохије: Св. Георгија у Ст. Албансу и Св. Стефана Дечанског у Френкстону, Мелбурн. Одликован је чином протојереја на Божић, 7. јануара 1994. године од блаженопочившег епископа Василија (Веиновића).

На парохију Св. Наума Охридског у Њукастлу постављен је 24. октобра 1996. године од епископа Саве (Јурића), да би га потом епископ Никанор поставио 19. децембра 1999. године, на парохију Св. Саве у Флемингтону, Сиднеј, где служи и данас.

Одликован је 2004. године правом ношења напрсног крста, од епископа Милутина (Кнежевића).

 

ЂаконВладиславШиповац  Рођен је 7. октобра 1976. године у Мелбурну, Аустралија од оца протојереја

Драгомира и мајке Достиње.Основно образовање стекао је у Ст. Албансу. Гимназију је завршио у Kealba и

Taulor`s Collegeе. Факултетско образовање стиче на Мелбурншком универзитету, Bachelor of Commerce 1995-1998. Православни богословски институт завршио је у Београду 2001-2003. године.

Рукоположен је у чин ђакона 1. августа 2004. године од стране епископа Милутина (Кнежевића) у цркви Светог Саве у Гринсбороу где служи као ђакон.

 

- Протојереј ставрофорЂуроЂурђевић Рођен 14. фебруара 1961. у Бања Луци, од родитеља Милована и Госпаве.

Одрастао у месту Бронзани Мајдан код Бања Луке, где је завршио основно образовање.Потом је завршио богословију у манастиру Крки 1976 - 1981. Венчао се на

празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 1984. са Станом рођ. Марјановић, из Кмећана код Бања Луке, са којом има двоје деце: Милицу и Божидара.

Рукоположен је у чин ђакона на дан Св. Димитрија, 8. новемра 1984. од епископа Николаја (Мрђе) при Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику, и постављен за секретара ЕУО Епархије далматинске.

У Београд прелази 1990. године, и бива постављен за ђакона храма Св. Архангела Гаврила и службеника кабинета Патријарха српског. У чин свештеника је рукоположен 21. септембра 1995. и одликован чином протојереја. Долази у Аустралију децембра исте године, за пароха храма Св. Георгија у Кабрамати, Сиднеј, а годину дана касније је постављен за старешину истог храма.

У Епархији аустралијско-новозеландској Новограчаничке митрополије је обављао дужности Архијерејског намесника за Исток, секратара Епархије и секретара Црквеног суда, на којим дужностима се налази до данас. Епископ Милутин (Кнежевић) га је 2005. године одликовао правом ношења напрсног крста.

 

Протојереј Драган Сарачевић Рођен 13. фебруара 1953. године у селу Шилопају на Руднику, Србија.

Осмогодишњу школу је завршио у своме родном месту, школу ученика у привреди у Горњем Милановцу, а Богословију Свата Три Јерарха у Манастиру Крки, у Далмација. Теологију је студирао на Богословском факултету Српске Православне Цркве у Београду. Парохијску свештеничку службу је вршио најпре у своме родном месту, а потом у селу Моравцима код Љига.

Године 1985. долази у Аустралију и као парох служи у храму Светог Георгија у Сиднеју, потом у Мелбурну, одакле прелази у САД и службује у Њујорку и Чикагу. Крајем 1990. године враћа се у Аустралију, у Сиднеј, и служи као парох при храму Светог Николе у Блектауну.

Правом ношења црвеног појаса одликован је 1988. године, чином протонамесника 1994, а чином протојереја 1996. године. Налазио се више година на дужности секретара Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, Новограчаничке митрополије, и био уредник епархијског Весника, гласила Епархије и Светосавља, часописа за децу.

До сада је објавио знатан број својих текстова у разним листовима и часописима. Аутор је књига: Хаџи Ђера и манастир Моравци, историјска расправа, штампана у Србији, затим Крштење у Православној Цркви на српском и енглеском језику, а ко-аутор је књиге "Време за одлуку" (питање црквене поделе) која је штампана у Аустралији и Америци. Био је сарадник у раду на књизи Срби у Аустралији.

 

- Протојереј ставрофорДРАГАНВЕЛЕУШИЋ Рођен је на дан Св. Петке 1954. године, у селу Рађићи, Скендер Вакуф, Кнежево

на Равној Врховини, од оца Крстана и мајке Млађенке.Основну школу је завршио у Вишевицама и Живиницама. У септембру 1969.

уписао се у богословију Светог Саве у Београду. После завршене богословије ступио је у брак са Винком, рођеном Малешевић и запослио се као службеник Патријаршијског управног одбора у Београду. На празник Богојављење, 1978. године у београдској Саборној цркви рукоположен је у чин ђакона од стране патријараха српског Германа, а на дан храмовне славе Саборног храма у Београду, Светог Архангела Михаила, рукоположен је у чин презвитера и упућен на пастирску службу у парохију Светог Саве у Јоханесбургу, Јужна Африка. Након шест година одлучује да се премести у Америку где, захваљујући тадашњем Администратору Епархије средњезападноамеричке, Епископу шумадијском др Сави, бива постављен за пароха у Галвестону, Тексас. Убрзо, по одлуци епископа Саве, постављен је за секретара Епархије средњезападноамеричке.

Првог јануара 1989. године постављен је за другог пароха при храму Светог Саве у Милвокију.

На парохији у Милвокију отац Драган предузима низ значајних подухвата, међу којима је организовање прве приватне акредитоване школе Српске православне цркве на америчком континенту и постаје њен директор.

Поред свакодневних свештенопастирских обавеза, отац Драган је нашао времена да унапреди своје образовање, како богословско тако и опште. У том правцу је узимао часове на факултетима у Преторији, Јужна Африка, Либертивилу и Милвокију, Сједињене Државе Америке.

Отац Драган још од ђачких дана у Богословији Светог Саве у Београду, испољава од Бога дати дар према књижевном раду. Објавио је три књиге: Чемерница, Равна Врховина и јауци, Вапаји и мољења.

Његове песме, кратке приче и ликовни радови објављени су у многим часописима. У организацији периодичног листа, Наше горе лист од 327 књижевних радова српских писаца из расејања добио је другу, сребрну награду Десанке Максимовић. Учествовао је у књижевној манифестацији Кочићеви дани у Београду и Бањој Луци. Активан је у раду епархијских тела и органа. Биран је за члана Епархијског савета, Управног одбора и епархијског Црквеног суда. Као свештеник при храму Светог Саве у Милвокију врши дужност старешине храма. За све активности које отац Драган испољава на пољу свештенопастирске службе, одликован је највишим одликовањем за свештена лица мирског реда, правом ношења напрсног крста и достојанством протојереја-ставрофора.

 

Протојереј ДрагољубПантелић Рођен је 17. јануара 1947. у Градојевићу код Шапца. Основну школу је завршио у

Доњем Црниљеву, средњу војну музичку школу је похађао у Вуковару и Земуну, а потом је у Шапцу завршио средњи административни курс, након чега долази у Аустралију.

У Србију се враћа 1986. године, да би уписао Богословију за одрасле, која је у то време формирана у Сремским Карловцима. Почетком априла 1987. бива ухапшен је под оптужбом "непријатељске делатности" за време свог боравка у Аустралији, као члан Српског културног клуба Св. Сава у Сиднеју. Осуђен је, али захваљујући многим протестима, дипломатским и другим притисцима из Аустралије, након пет месеци затворске казне, бива помилован.

Руску Светотројичну Семинарију у Џорданвилу, САД, завршава 1992. године. У Џорданвилу је рукоположен за ђакона 1991. године, а следеће, 1992. рукоположен за свештеника од стране Митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) у манастиру Острог.

Од јануара 1993. до априла 1996. служио је као парох при храму Св. Николе у Рос Стриту, Бризбан, а потом у Руској заграничној цркви у Њу Јорку, до августа 1997. Септембра исте године примљен је у Митрополију црногорско-приморску, где је служио до децембра 1998. године, када се вратио у Аустралију. Тада је постављен да опслужује мисионарско подручје св. Георгије у Лајтнинг Риџу.

 

Протојереј ставрофорДрагољубПетковић Рођен је 9. новембра 1922. године у Соко Бањи. По завршеној гимназији и

музичкој школи уписао се на Музички конзерваторијум у Београду, где га је захватио ратни вихор. Крајем 1941. године, Немци га одводе у Немачку на принудни рад. После рата, попут осталих српских бораца и родољуба, одбија да се врати у комунистичку Југославију и бира трновити али часни изгнанички живот. У Аустралију је дошао 1949. године, а у Аделаиду се настанио током 1955. године. Одмах се уписао у чланство црквене општине, приступио црквеном хору и од 1958. године, био хоровођа и појац у храму, све до свог рукоположења, 7. новембра 1964. године у чин ђакона, и у недељу 8. новембра, у чин јереја, од стране епископа Дионисија (Миливојевића).

По рукоположењу га је епископ Дионисије, 14. јануара 1965. године, поставио на парохију Свете Тројице у Перту. Његовим залагањем тамо је озидана лепа црква.

Потом је по потреби службе био премештен за пароха у Бризбану. На дужност пароха храма светог Саве на Хајндмаршу ступио је 16. јула 1968. године. Његовим трудом, као и осталих парохијана, подигнута је нова црква и сала. На овој парохији је службовао непрекидно до 4. августа 1998. године, када је пензионисан. Протојереј ставрофор Драгољуб Петковић је био познат по томе што је био побожан, миран и скроман свештеник, са пуно љубави за свој народ и Цркву.

Због нарушеног здравственог стања, отац Драгољуб је последњих неколико година провео у старачком дому у Аделаиду. Преселио се код отаца својих 15. новембра 2006. године и сахрањен на гробљу Сентениал Парк, Пасадина (Centenial Park, Passadeena).

- Протојереј ставрофорДрагомирШиповац Рођен је у селу Грабовица код Невесиња, 24. септембра 1950. године, где је

завршио основну школу. Богословију Св. Саве у Београду је уписао 1966. године, а завршио на Видовдан 1971. Истога дана, преко Аустрије полази за Аустралију, у коју су се, претходне године, преселили његови родитељи и браћа.

Рукоположен је у манастиру Свети Сава, Илајн од стране епископа Николаја (Мрђе) у чин ђакона 12. марта, а потом у чин јереја 19. априла 1978. године, и постављен на парохију у Ст. Албансу, западном предграђу Мелбурна. У то време, у Ст. Албансу су због раскола постојале две парохије: једна при Слободној, а друга при Српској цркви. Нешто више од две године јереј Шиповац је служио у изнајмљиваној презвитеријанској цркви, на парохији при СПЦ, која је имала много мање чланова од друге, која је припадала Слободној цркви и у свом поседу држала храм Св. Георгија.

Пошто није било изгледа да се стање нормализује, а Слободна српска црква св. Ђорђе, која је остала без свештеника, удаљена неколико стотина метара, он је одлучио да промени јурисдикцију. Прву службу је служио у цркви Светог Ђорђа, Ст. Албанс на Ваведење 1980. године. На овој парохији је остао око шест година. За то време, основао је фолклорну групу Авала, Српску школу која је радила петком и суботом, као и позоришну групу. Издавао је црквени билтен Гласник, а поводом прославе 30 година ове црквене општине, издао је њену Споменицу.

Крајем 1986. године прелази на парохију Светог Саве у Мелбурну. Црква је у то време била у Карлтону. Око 20 км од цркве, градила се црквена сала у насељу Гринзборо, североисточно од Мелбурна. На овом пројекту је вредно радио све до његовог освећења 1991. године. Потом је, уз помоћ парохијана, за годину дана изградио парохијску кућу 1993. године. Док се кућа градила, изливени су и освећени, 21. јуна 1992. године, темељи за нову цркву. Том приликом га је епископ Василије (Вејиновић) произвео у чин протојереја.

Протојереј Шиповац је водио надзор и неуморно радио на зидању новог храма, за шта је 24. априла 1999. године одликован правом ношења напрсног крста, од стране Епископа Саве (Јурића).

Поново је покренуо недељну школу и фолклор у новом дому, пошто је у Карлтону дошло до њиховог гашења. Током боравка на овој парохији, преко 15 година је издавао и самостално штампао тромесечни часопис Светосавник. Последњих пет година је уређивао Епархијски Весник, а затим и уџбеник за веронауку при црквеним школама. За освећење цркве, 13. октобра 2002. године, издао је Споменицу ове ЦШО, која обухвата 50 година њеног постојања.

Више година је био члан Епархијског савета и његов подпредседник, а потом је постављен за Архијерејског заменика, Епархије аустралијско-новозеландске, Новограчаничке митрополије.

Протојереј ДушанКуриџа  Душан Куриџа је рођен 1913. године у Обровцу, Далмација. Завршио је монашку

школу и почетком шездесетих година стигао на Нови Зеланд."Заузимањем извесног броја наших савеснијих људи, међу којима је и

свештенички кандидат г. Душан Куриџа", каже архијерејски заменик протојереј Илија Булован, "10. децембра 1967. године, основана је прва српска православна црквена општина у Велингтону, Нови Зеланд."[1] Оснивачка скупштина је одлучила да умоли надлежне црквене власти да за првог пароха буде рукоположен Душан Куриџа. Пошто је о томе обавештен, патријарх Герман је усвојио овај предлог.[2]

Поред молбе овог Поверенства и епископ горњокарловачки Симеон (Злоковић) који је познавао Душана као човека оданог Цркви, чији је предак Петар Куриџа, био мученик за православље у Венецији, такође је препоручивао патријарху Герману Душана Куриџу за рукоположење.[3]

У летопису цркве Лазарице из Сиднеја, протојереј Илија Булован поводом Куриџиног рукоположења записао је да су Срби у Новом Зеланду коначно добили свог свештеника у лицу Душана Куриџе, рођеног 1913. године у Обровцу, Далмација, који је рукоположен за ђакона у Сиднеју 25. марта 1969. године, а за презвитера 31. маја исте године. Рукоположење је обавио грчки епископ Дионисије, по овлашћењу Његове Светости Патријарха српског господина Германа. "На Духове, 1. јуна у нашој Св. Лазарици служили су саборно: протојереји Светозар Секулић, Илија Булован са новорукоположеним Душаном Куриџом, који се сутрадан вратио у Велингтон, Нови Зеланд."[4]

Доласком свештеника Душана Куриџе за пароха у Велингтону, црквени живот православних Срба је узнапредовао. Храм је донекле поправљен и оспособљен, па је у њему прво богослужење била Литургија у недељу, 14. септембра 1969. године.

Због здравствених разлога и преселења са породицом из Велингтона, јереј Душан Куриџа је 1. јануара 1972. године, црквеној општини и надлежном епископу Лаврентију поднео писмену оставку на положај пароха. Том приликом је навео да ће парохијске дужности обављати још три месеца, све до 31. марта 1972. године.[5] Јереј Куриџа је потом постављен за привременог пароха у Бризбану, а одлуком изасланика Светог синода, епископа Стефана, постављен је 16. јануара 1973. године, за администратора упражњене парохије у Велингтону.[6]

   

  НАПОМЕНЕ:

1. Летопис, књ. 2, стр. 22.2. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Патријарх Герман Српској

православној црквено-школској општини Светог Саве Велингтону 7. марта 1968.3. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Епископ Симеон (Злоковић)

патријарху Герману 7. јун 1968.4. Летопис за 1969, књ. 3, стр. 47.5. Архив Црквене општине Велингтон, Јереј Душан Куриџа, Оставка на парохијску

службу, Окланд 1. Јануар 1972.6. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Епископ Лаврентије, E. бр. 265, 12.

мај 1973.

Протојереј ДушанПоповић  Рођен је од оца Јакова и мајке Ангелине, у Власеници, Босна, 16. маја 1906.

године. Основну школу је започео у Зворнику, да би након сарајевског атентата са родитељима пребегао у Шабац, а затим у Битољ, где је наставио школовање.

Када је избио Први светски рат, многи Срби су се повукли у Солун, а међу њима и породица проте Душана. Убрзо, из Солуна прелазе у Фалеро, предграђе Атине. Ту су, са још око 120-торо деце, остали око шест месеци. Овој деци је француска влада понудила уточиште и болничким бродом их превезла за Француску. Тамо Душан завршава основну школу у Ници и почиње гимназију у Лиону. Након рата, он се враћа у Битољ и ту завршава малу матуру. У то време у Битољу се отвара и богословија, коју уписује и завршава у року. Потом се уписује на Богословски факултет у Београду.

Рукоположен је 1928. године, одлази на своју прву парохију у Ченти у Банату. Одатле прелази у Нарту, где га затиче Други светски рат. После рата, свештеник Душан прелази на парохију у Вршац, где поред своје парохијске дужности ради са хором, а нарочито са певачким друштвом Епархије банатске.

Године 1960. прелази са службом у Аустралију. Најпре службује у Мона Вејлу и Сиднеју, потом у Волонгонгу, Куми и Канбери. У то време, на овом континенту није било лако пастирствовати, јер су сви свештеници, поред својих пастирских дужности, морали да раде и друге послове, како би обезбедили средства за живот себи и својој породици. Осим тога, парохије које је опслуживао, биле су веома удаљене једна од друге, па је утолико било теже.

Као парох у Канбери, протојереј Душан Поповић се разболео, и упокојио 18. октобра 1975. године. Заупокојену Литургију и опело је служио епископ Николај уз саслужење десетак свештеника. Прота Душан је сахрањен на гробљу у Канбери.

 

- Протојереј ставрофорДУШАНРАКИЋ  Рођен је 5. децембра 1947. године, у селу Горња Мутница код Параћина, од

родитеља земљорадника Чедомира и Анђелије Ракић. Деда по оцу му је био познати игуман манастира Преображење у Овчарско-кабларској клисури, Евстатије (Ракић). Основну школу је завршио у родној Мутници, а малу матуру у суседној, Доњој Мутници. Богословију Светога Саве у Београду уписао је 1962. године, а даље школовање наставио је у Сремским Карловцима.

Рукоположен, 16. августа 1970. године, од епископа жичког Василија (Костића) у чин ђакона у манастиру Жичи, а на Преображење, 19. августа, у чин свештеника, у манастиру Св. Преображења у Овчар Бањи, где му је деда био игуман. Ту остаје на пракси месец дана.

Након тога, бива постављен за пароха Дубравичког, 1. јула 1971. године а, 1972. године по својој молби је премештен на парохију Крежбинску код Параћина, на којој остаје краће време.

Поново је, по својој молби, премештен за пароха у родно село, Горњу Мутницу. Овде са својим вршњацима и сељацима подиже нову, уместо дотрајале звонаре, гради и обнавља помоћне црквене зграде. Обнавља прославу Светог Саве и друге црквене свечаности. Због активности на црквеном плану, војне власти три године за редом, позивају на војну вежбу, и то баш на Духове, храмовну славу парохијске цркве у Мутници. На једној од последњих вежби бива насилно обријан. Тада је јавно рекао да га на војним вежбама више неће видети. Тако са породицом одлази за Аустралију.

Дужност на парохији Св. Саве у Канбери је примио 25. септембра 1976. године. У то време, последице поделе у Српској цркви изазване расколом још увек су биле изражене. Уз то, парохија и црквена општина су биле прилично сиромашне тако да нису могле издржавати свештеника са породицом, због чега је отац Душан са супругом радио у болници.

Парохија није поседовала парохијски храм. Богослужења су одржавана у Грчкој цркви недељом и то од 12 сати, а понекада и од 1 или 2 сата по подне, зависно од тога

када је црква била слободна. Отац Душан је у своме стану организовао недељну школу за српску децу, коју је сам довозио и враћао кући. Са малим бројем парохијана је успео да за три године сагради црквену салу, која је освећена 19. априла 1980. године. Том приликом је одликован од стране надлежног епископа Василија правом ношења црвеног појаса.

По потреби службе, 1. августа 1980. године, био је премештен у Мелбурн, на парохију Св. архиђакона Стефана у Спрингвејлу. У овој црквеној општини и парохији десио се пожар у коме је изгорела црква и сала. Парохијани су се због ранијих проблема и међусобне посвађаности разишли. Отац Душан успева да сакупи растурено стадо и ускоро црквене просторије на Полис Роду постају премале, те се купује имање од 6 акара у Кизбороу. На њему одмах почиње изградња огромне сале. Након три године почело се са богослужењем у новој капели која је била у саставу сале.

Носталгија за отаџбином побеђује и отац Душан се са породицом, враћа својој Горњој Мутници, 16. априла 1984. године.

Пошто су све парохије у Епархији браничевској биле попуњене, владика Хризостом успоставља трећу ћупријску парохију у Ћуприји, на коју поставља за пароха оца Душана 1. октобра 1984. године. На ћупријској парохоји остао је пуних пет година доприносећи са осталим свештеницима да се иконопише црква.

Крајем јануара 1989. године отац Душан поново се враћа у Мелбурн и тадашњи Епископ аустралијски Лонгин га поставља за пароха малом броју верних при парохији Св. Георгија у Сент Албансу. Практично из почетка, свештеник Ракић тада почиње организовање црквеног и парохијског живота. У овој парохији је успео да купи земљиште од 36 акара (око 15 хектара) у насељу Рокбенк, Мелбурн. Имање је освећено 17. фебруара 1991. године

Уствари, отац Душан је основао нову парохију и црквено-школску општину која је, благословом епископа Лонгина, званично успостављена 4. октобра 1990. године, и посвећена Преподобној мајци Параскеви - св. Петки. Имајући у виду доста тешко материјално стање парохије, отац Душан је одржао реч да неће примати плату од цркве, све док се имање не исплати. Његовим залагањем, трудом и прилозима верних Срба, направљена је капела у којој се и данас богослужи. Поред капеле, подигнута је и црквена сала за око 500 људи, направљена је парохијска кућа. Током 2005. године, општини су предати планови за изградњу цркве, као круне свега до сада урађеног.

За пожртвовани рад оца Душана, епископ Лука га је одликовао правом ношења напрсног крста, 15. јуна 1995.

ПротонамесникДушанСтефанов  Рођен је 1. маја 1958. године, од родитеља Живана и Угринке Стефанов, у месту

Плочица, Банат, где је завршио основну школу. Потом је 1975. године уписао Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима.

Епископ шумадијски и администратор Епархије банатске Сава, рукоположио га је у Саборној цркви у Зрењанину 19. октобра 1980. године у свештенички чин, поставивши га за пароха у Ватину, недалеко од Вршца на граници са Румунијом. На овој парохији је остао око две године, обновивши оронули парохијски дом.

Потом је служио као парох у месту Потпорањ, између Вршца и Беле Цркве, где је обновио храм и започео изградњу новог парохијског дома.

У Аустралију је стигао 19. октобра 1984. године и био постављен за пароха при храму Св. Николе у Вејколу, Бризбан. Од 1990. године, био је парох цркве Св. Николе у Рос улици, Вулунгаба, Бризбан, око годину дана. Потом је 1991. премештен на мисионарску парохију Св. Георгија, Лајтнинг Риџ, где је са парохијанима успео да изгради храм и салу. На овој парохији је остао до 1996. Након тога, од 1997. године служи као парох црквене општине Успења Пресвете Богородице на Голд Косту.

 

СвештеникЕндрју Брезингтон  Ендрју Брезингтон (Andrew Brasington) је рођен 22. децембра 1929. године у

месту Паркс, у Новом Јужном Велсу (Parkes, NSW), као четврта генерација Аустралијанаца, чији су се прадедови доселили из Енглеске.

Студирао је теологију на Англиканском колеџу Св. Еванђелисте Јована у Морпету (Anglican Theological College of St. John the Evangelist at Morpeth, NSW). Рукоположен је у Англиканској цркви од бискупа за Армидејл (Bishop of Armidale, NSW) у чин ђакона 1954. и потом свештеника 1955. године.

Био је ректор Англиканске парохије Св. Матеја у Вендури, Викторија (Anglican Parish of St. Mathew, Wendouree, Victoria), од 1971. до 1994. године. У то време је помагао оближњем српском братству новооснованог манастира Св. Сава у Илејну, око превођења и сналажења у административним предметима и аустралијском друштву. Отац Ендрју је такође помагао у отклањању неразумевања православља и неповерења локалне заједнице, што му је помогло да боље упозна православље.

Разочаран удаљавањем Англиканске заједнице од својих историјских основа, од општеприхваћених Канона, Светог Предања и Светог Писма, и постепеним увођењем иновација још од 1960-тих година, отац Ендрју је прешао у Православље.

Крштен је од епископа Луке 14. јуна 1996. године, а потом рукоположен за ђакона 7. јула 1996. и свештеника 20. јула 1996. године, у манастиру Св. Саве у Илејну, од истог Епископа.

Током следеће године, успео је да на свом имању адаптира капелу посвећену Св. Игњатију Антиохијском и Св. Ајдану Линдсфарнском (St. Ignatius of An-tioch and st. Aidan of Lindsfame), коју је епископ Лука осветио 25. фебруара 1997. Овде је окупио мању групу верних, која се углавном састоји од Аустралијанаца који су прешли у православље.

Свештеник Ендрју активно помаже и сведочи православну веру међу Аустралијанцима, на ширем подручју државе Викторије и Новог Јужног Велса.

ПротођаконЖивотаПетровић  Рођен је 18. маја 1937. у селу Брезовице код Ваљева, од оца Светолика и мајке

Десанке. Основну школу је завршио у родном месту, а потом провео око четири године као искушеник у манастиру Рача код Бајине Баште.

По одслужењу војног рока завршио је гимназију у Сарајеву. Након тога је завршио за висококвалификованог механичара, као и сајџијски занат. Оженио се Јованком, са којом је добио два сина. Радио је као сајџија, а потом као механичар на тешким возилима, на изградњи путева до 1971. године, када долази у Аустралију.

Настанио се у Сиднеју, радећи као возач тешких машина, најпре за Телеком, а потом и друга предузећа. На том послу је остао до данас.

Рукоположен је у чин ђакона на Васкрс 1987. у храму Св. архиђакона Стефана у Рути Хилу, од стране епископа Лонгина. Одликован чином протођакона од стране епископа Луке, 1995. године.

 

Јереј ЗоранИванић Рођен је 12. јула 1963. у Бранешцима, општина Челинац, БиХ, од оца Предрага и

мајке Јованке.Основну школу је завршио у родном месту, а Богословију Света Три Јерарха у

манастиру Крки 1985. Након одслуженог војног рока оженио се Крстаном, са којом има четворо деце.

Рукоположен је у чин ђакона 13. јула 1987. године, а седам дана касније у чин јереја, од Епископа бањалучког Јефрема (Милутиновића). Служио је у Босанском Новом, а затим у Бистрици Приједорској.

По добијању канонског отпуста долази у Епархију аустралијско-новозеландску 1993. године на парохију у Велингтон, Нови Зеланд. Ту остаје до 27. јануара 2003, када је премештен на парохију Св. Саве у Перту. На овој парохији остаје до септембра 2004. након чега оснива нову парохију Св. Василија Острошког у Перту.

 

- Протојереј ставрофорИЛИЈАБУЛОВАН Рођен је 26. септембра 1891. године у Радучићу код Книна, Далмација. Основну

школу, класичну гимназију и задарску богословију завршио је у Задру. Рукоположен је у чин ђакона 14. фебруара, а у чин презвитера 16. фебруара 1914. године. Као парохијски свештеник служио је у Броћанцу код Сплита, у Пађанима и у Сплиту. Затим је, у јулу 1922. године, постављен за војног свештеника. Служећи у разним гарнизонима, опслуживао је и више парохија: у Крагујевцу, Вараждину, Чаковцу, Мурској Соботи и Цељу, све до немачког напада 6. априла 1941. године. Ратне године је провео као дивизијски свештеник при Динарској четничкој дивизији.

У Аустралију је стигао са породицом 30. јула 1949. године. Настанио се у Сиднеју, где је преко шест година радио у Repartriation Hospital Concord. Поред тога, прота Булован је радио на организовању црквеног живота, не само у Сиднеју већ и у целој Аустралији. Као надлежни Архијереј за целу дијаспору, Епископ Дионисије, у свом акту о постављењу проте Булована за Архијерејског намесника, 8. децембра 1949. године, затражио је од српског православног народа у Аустралији да поштују проту Булована као најстаријег свештеника, који на себе преузима тешко бреме организације живота Српске цркве на овом континенту.

Прота Булован је најпре био парох у црквеној општини Св. Саве у Мона Вејлу, од 1953. до 1956. године, а потом на парохији Св. Кнеза Лазара у Александрији, од јула 1956. до 14. септембра 1969. године. Патријарх Герман га је 8. децембра 1958. године, поставио за свога Архијерејског заменика за Аустралију и Нови Зеланд. Обзиром на прилике, он је примио више специјалних овлашћења за вршење ове своје функције.

За време док је обављао дужност Архијерејског намесника на територији Аустралије основано је 16 парохија и црквено-школских општина, саграђено или купљено девет цркава и подигнута три црквена дома. Све ове парохије и црквене општине прота Булован је обилазио и бринуо се о њиховом напретку. Ради што бољег развитка црквеног живота у Аустралији и Новом Зеланду, образовао је и Савет при Архијерејском намесништву.

За заслуге у обављању свештенопастирске службе, протојереј Илија Булован је био награђиван од својих предпостављених. Орденом Св. Саве 5. реда одликован је 15. августа 1929. године, унапређен је у чин протојереја 12. окробра 1939. од стране Митрополита загребачког Доситеја (Васића). На предлог патријарха Германа, Свети архијерејски синод га је 5. децембра 1963. године, одликовао правом ношења напрсног крста и достојанством протојереја-ставрофора. Такође, одлуком патријарха Германа похваљен је за дугогодишњу службу у Српској православној цркви.

Због старости и губљења вида, године 1969. предао је парохијску дужност и друге функције које је обављао. Међутим, након установљења Епархије, 1973. године, надлежни епископ Николај (Мрђа) поново га је активирао и поставио за свога заменика.

Пуних 65 година своје свештеничке службе, протојереј-ставрофор Илија Булован је посветио Богу и верном српском народу.

Преселио се у Царство небеско 22. октобра 1980. године и сахрањен је у Сиднеју.

 

- Протојереј ставрофорИлијаДрагосављевић Рођен је 1. августа 1948. у Елезагићима, срез Бања Лука. Завршио је

осмогодишњу школу у Новој Тополи 1963. године, а затим четири године Богословије Светог Саве у Београду. Рукоположен је 1970. и постављен на дужност пароха у Гашичку код Градишке, као први српски православни свештеник након 1941. године. Ту остаје до марта 1974. када стиже у Велингтон, Нови Зеланд.

Осим парохије у Велингтону, опслуживао је православне Србе и Русе на целом Новом Зеланду. На парохију Св. Саве, Варивуд, Сиднеј, прелази 21. октобра 1979. године, где остаје све до 1984. Након тога, у црквеној општини Св. Сава, Канбера служи од 1985. године до данас.

Одликован је чином протојереја 1989. године, а од стране Светог архијерејског синода Српске православне цркве правом ношења напрсног крста и достојанством протојереја-ставрофора 1995. године.

( )Игуманија Јелена Богдановић  Рођена као Јелинка, 24. октобра 1926. године у Прозору, БиХ, од оца Димитрија и

мајке Данице рођ. Јовичић. Догађаји Другог светског рата су на сурови начин ушли у њен млади живот. Због свог националног става провела је након рата у затвору око седам година. Ступила је у богомољачки покрет, а потом 1972. године отишла за Немачку, где је замонашена од Епископа западноевропског Лаврентија.

Као монахиња у манастиру Успења Пресвете Богоридице у Хилместиру, седишту Епархије, вредно је помагала у домаћим и канцеларијским пословима. Прекуцала је већину текстова Сабраних дела св. владике Николаја (Велимировића), публикованих у издању Епархије западноевропске.

По благослову свога Епископа и по пријему у Епархију аустралијско-новозеландску, долази у манастир Св. Саве у Илејну 1. новембра 1979. године. Послушање јој је било кухиња, дактилографија и духовни рад са женама, посетиоцима манастира.

Послушање да води бригу о Епископској резиденцији при храму Св. Тројице у Мелбурну и ради дактилографске послове за Епархију, добила је 1988. године.

Последње године свога живота је провела у отаџбини, где се вратила 1996. Вршила је послушање придворне монахиње у Епископском двору Епархије сремске, у Сремским Карловцима. Упокојила се у Господу у манастиру Гргетег, 9. јуна 2005.

 

( )Јеромонах Јоаким Рос   Рођен је као Дејвид Рос, 13. јануара 1950. у Алис Спрингсу, Северна Територија,

Аустралија, и крштен у Англиканској цркви. Из родног краја је отпутовао за Бризбан 1971. године и ту се придружио Друштву Св. Франциска, англиканском реду Францисканских фратара. Са њима је остао до 1980. године, када је на две године постављен у Њукастл. За то време, као фратар је стекао диплому уметничке школе на Квинслендском универзитету.

Као францискански мисионар радио је од 1983. до 1989. за Англиканску цркву у Папуа Новој Гвинеји, где је рукоположен за свештеника 1985. године. Будући разочаран модернизмом који је прожимао Англиканску цркву, он је исту напустио и вратио се за Аустралију.

Убрзо потом, преко пријатеља који су такође напустили англиканизам, Дејвид је ступио у везу са парохијом Свете Тројице, Московске патријаршије, у Мелбурну. Ту је примио православље 3. децембра 1989. Желећи да настави са монашким подвигом, требао је да отпутује у Одесу, Украина, где би ступио у монаштво. Међутим, био је спречен превратом "перестроике" и неизвесношћу након пада совјетске Русије.

Након сусрета са епископом Луком (Ковачевићем) из Српске православне цркве у Аустралији, 1993. године, Дејвид је примљен у братство манастира Св. Сава у Илејну, Викторија. Одатле га је епископ Лука послао у царску лавру Високи Дечани, на Косову, Србија, где се поучавао монаштву и примио расу и камилавку од Епископа рашко-призренског Артемија. Монашки постриг мале схиме је примио на Лазареву Суботу, 15. априла 1995. од епископа Луке у храму Св. Алипија у манастиру Св. Сава у Илејну. У чин јерођакона га је рукоположио епископ Лука, на Духове 11. јуна 1995. у храму

Свете Тројице у Брансвику, Мелбурн, а у чин јеромонаха 11. августа 1996. у храму Св. Алипија у манастиру Св. Сава, Илејн.

Од епископа Луке је, почетком 1995. године, добио благослов да оснује манастир Покрова Пресвете Богородице у Талонгу, Нови Јужни Велс. Делимично је у томе успео али је, због ослабљеног здравља и проблема у овом манастиру, од епископа Луке добио канонски отпуст за Епархију за Аустралију и Нови Зеланд Руске заграничне цркве.

Ценећи топлину пријатељства Српске цркве и народа, јеромонах Јоаким је остао у вези са браћом свештеницима и вернима, учествујући и помажући на многим омладинским семинарима и дечијим камповима у крилу Српске цркве.

 

Протојереј ЈованЦветић  Рођен је 30. новимбра 1952. од оца Рајка и мајке Миленије, у селу Дашница, код

Александровца жупског.Основну школу завршио у родном месту, богословију у Сремским Карловцима

1972. Након одслужења војног рока, одлази на Институт Св. Сергија у Париз, где је дипломирао 1985.

Наредне, 1986. године, одлази за Сједињене Америчке Државе да предаје на Богословској школи Св. Сава у Либертивилу, где остаје до 1993. Након тога, долази у Аустралију. Оженио се Љубицом рођ. Грубнић 1996. и био рукоположен 28. августа 1996. у чин јереја. Постављен на парохију Св. Николе у Бризбану, 19. октобра 1996. на којој се налази до данас.

Епископ Никанор (Богуновић) га је 2002. године одликовао чином протојереја.

( )АрхимандритЛАЗАР ЦАРАН  Рођен је 24. марта 1959. године у Вршцу, где је завршио основну и средњу школу.

Након тога се одлучује на монашки живот и бива примљен 1986. године, најпре у братсво манастира Хајдучице, а затим манастира Папраће, у Епархији зворничко-тузланској у Босни, где се и замонашио. Провео је око годину дана у манастиру Хилендару, а затим од 1992. до 1995. године поново у манастиру Папраћа у Босни. У чин јеромонаха је рукоположен 1990. године, да би 1992. године примио чин синђела. У Аустралију долази 1991. године. Након годину дана, враћа се у манастир Папраћа, Република Српска. Потом поново стиже у Аустралију 1995. године, и проводи неколико година у манастиру Св. Саве, Илејн, Викторија, чији је сабрат. Једно време је служио у скиту Покрова Пресвете Богородице у Талонгу, Нови Јужни Велс, а потом опслуживао парохију Св. Сава на Еланори од марта 2002. до маја 2005. године. Након тога је опслуживао парохију Св. Сава у Велингтону, Нови Зеланд.

Епископ Иринеј га је 2007. године одликовао чином архимандрита.

 

- Протојереј ставрофорЉупкоЧубриловић  Рођен је 29. јула 1954. године, од оца Саве и мајке Стоје, у Крупи на Врбасу,

општина Бања Лука. Основну школу је завршио у родном месту, а Богословију Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима 1975. године. Као клирик Епархије бањалучке долази у Аустралију 9. јуна 1977. године, где добија стални боравак. Након тога прелази у јурисдикцију Епархије аустралијско-новозеландске. У брак са Дрином, ћерком Мирка и Босиљке Његић из Перта, ступа 5. марта 1978.

Рукоположен је од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја у чин ђакона 7. априла, а потом у чин презвитера 16. априла 1978. године, у храму Св. кнеза Лазара у Александрији, Сиднеј. Након рукоположења, 14. маја 1978. године, постављен

је на парохију Св. Јована Крститеља у Дапто-у, Волонгонг, Нови Јужни Велс, где служи до данас.

По свом ступању на дужност пароха, пошто млада црквена општина није била у стању да му обезбеди потребна средства, запослио се у жељезари БХП Порт Кембла, где је као магационер радио до 16. новембра 1986. године.

Правом ношења црвеног појаса одликовао га је епископ Василије 30. октобра 1984. године. На дан освећења храма у Даптоу, 5. октобра 1986. године, из руку епископа Лонгина примио је звање протонамесника. У чин протојереја отац Љупко је произведен у недељу 1. октобра 1995. године, од епископа Луке. Епископ Милутин га је одликовао напрсним крстом 7. јула 2004. године, на дан храмовне славе - Рођење Светог Јована Крститеља.

Протојереј ставрофор Љупко Чубриловић од 1996. године обавља дужност преседника Српског добротворног удружења Св. Јован Крститељ, Дапто, и Српског радио програма 2ВОЏ ФМ за подручје Волонгонга.

Протојереј Љупко и протиница Дрина имају четири сина: Николу, Стефана, Давида и Марка.

 

ПротојерејМиланЦветковић  Рођен је 16. јуна 1934. у Нишу, од оца Стевана и мајке Десимирке. Основну

школу и гимназију је завршио у Нишу, а потом уписао Богословију Св. Ћирила и Методија у Призрену. Након друге године, Богословија је затворена, а он уписује средњу техничку школу у Нишу, на којој је дипломирао 1954.

Са одслужења војног рока је 1955. пребегао у Аустрију, где је радио у грађевинској фирми Штерл у Салцбургу. У Аустралију долази крајем 1957. Након неколико месеци проведених у пријемном центру Бонегила (Bonegilla), одлази у Мелбурн, где је радио у грађевини до 1978. За то време, је 1975. уписао дописни богословски курс, који је организовао епископ Димирије (Балаћ).

Рукоположен је у чин ђакона 24. новембра 1976, а у чин јереја 26. децембра 1977. од стране епископа Иринеја (Ковачевића). На парохију Св. Николе у улици Волчер, Бризбан, постављен је 8. марта 1978. где је остао до пензионисања 2006. године.

У чин протојереја га је унапредио епископ Василије (Веиновић) 1. децембра 1991, а чином протојереја ставрофора је одликован 9. априла 2007. од епископа Иринеја (Добријевића).

ПротојерејМиланМилутиновић  Рођен је 27. априла 1970. у Мелбурну од родитеља Добривоја и Саве. Основну

школу завршава у Мелбурну, а потом Богословију Светог Саве у Београду 1989. Одслужио је војни рок 1990. године и уписао Богословски факултет у Београду.

Рукоположен је у чин ђакона 1995, а затим у чин презвитера 2000. године и постављен за другог пароха при храму Св. архиђакона Стефана у Кизбору.

Полагао стручне испите за усмено и писмено превођење на Мелбурншком универзитету и стекао звање професионалног преводиоца за српски и енглески језик са државном акредитацијом трећег степена. На одсеку за преводилачке студије Универзитета у Мелбурну је постављен за наставника 2001. Мајстор борилачке вештине аикидо с правом ношења црног појаса другог степена је постао 2002. Такође, дипломирао је ликовну уметност на Викторија универзитету 2003.

У чин протонамесника је произведен 2004, а у чин протојереја 2006. године, када је постављен за Архијерејског намесника за Запад, Епархије аустралијско-новозеландске.

Ожењен је Кристином са којом има четворо деце.

- Протојереј ставрофорМилан Збиљић   Рођен је 28. децембра 1943. године у Крагујевцу, где је завршио осмогодишње

школовање. Богословију Светог Ћирила и Методија у Призрену 1964, а потом Филолошки факултет на катедри за руски језик и руску књижевност студира од 1964. до 1968. године.

Пре свог рукоположења, прота Збиљић је неколико година био професор филозофије и руског језика у гимназији. После рукоположења служи најпре на парохији у Белосавцима, Шумадија, од 1971. до 1977. а затим у Крагујевцу до 1980. године.

У Аустралију стиже 1980. године и служи у цркви Св. кнеза Лазара у Александрији, Сиднеј, потом прелази за пароха при храму Св. Саве у Варивуду, од 29. децембра 1989. до 28. октобра 1991.

Чином протојереја је одликован 1987. године, и постављен за Архијерејског намесника.

Након тога, прота Збиљић 1991. године прелази у САД, где је до 2001. године служио у Дулуту, Минесота, а затим на новоосновану парохију Света Три Јерарха у Даласу, Тексас. За организовање нове парохије Српске цркве и новог црквеног центра у Даласу, и уопште, за свеукупан његов рад, као свештенопастира Цркве Христове, Митрополит средњезападноамерички Христофор је одликовао протојереја Милана Збиљића правом ношења напрсног крста и достојанством протојереја-ставрофора.

Као образован свештеник бавио се писањем из области историје, језика и културе. Био је главни и одговорни уредник часописа Епархије аустралијско-новозеландске, Светосавље, у којем је објављивао и своје чланке.

ПротојерејМиленко Стефановић Рођен је 25. маја 1916. године у селу Горња Грбица, код Крагујевца. Након

основне школе завршио је Богословију у Призрену. По одслужењу војног рока је рукоположен, а потом кратко време служио на парохији у Епархији шумадијској. Почетком Другог светског рата, као војни свештеник, у чину капетана, мобилисан је у болничку чету једне војне јединице, одакле је одведен у заробљеништво у Немачку.

Након рата и краћег боравка у Лондону, фебруара 1950. године, свештеник Стефановић долази у Аустралију. Најпре се издржавао радећи као трговачки помоћник у једном продајном ланцу одеће. Истовремено је започео богослужења за православне Србе у једном делу англиканске саборне цркве у Сиднеју.

Почетком 1951. године основао је парохију и црквену општину Св. Сава а потом, помоћу и прилозима парохијана, изградио је први српски православни храм у сиднејској четврти Флемингтон, осветивши га на Цвети, јерејским освећењем, 18. априла 1954. године.

Прота Миленко је служио Богу и верном српском народу све до 31. јануара 1999. године. Упокојио се у Господу у среду, 1. октобра 2003. године. По својој жељи сахрањен је у свом родном крају.

 

ЈерејМИЛИЋРАКИЋ  Милић Ракић је рођен 23. октобра 1971. у Параћину од оца свештеника Душана

Ракића. Похађао је основну школу у Канбери, Мелбурну и Поповцу, код Параћина. Завршио је два разреда богословије у Београду, а затим три разреда духовне академије у руском манастиру у Џорданвилу, у Америци.

По повратку у Аустралију, 1997. године, оженио се Илинком Стојановић, са којом има ћерку Емилију и сина Марка.

Милић је рукоположен у чин ђакона 13. децембра 1998. године, а у чин свештеника 2. маја 2005. године у манастиру Св. Саве у Илејну. Од тада је на служби са

својим оцем у храму Свете Петке у Рокбенку, помажући у свим црквеним пословима. На парохију Св. Наум Охридски у Њукастлу, постављен је 2007. године где служи и данас.

ПротојерејМилорад Јовчић  Рођен је 15. јула 1952. године, од оца Стојана и мајке Наталије, у Инђији, Срем.

Основну школу је завршио у Ћуприји, а Богословију Св. Ћирила и Методија у Призрену, 1973. године.

Рукоположен је од епископа Хризостома у чин јереја 27. јануара 1975. године. За пароха великолаолског, код Петровца на Млави постављен је 1. фебруара 1975. године, где остаје до 30. маја 1976. По својој молби је премештен на парохију у Костолцу код Пожаревца, на којој остаје до 27. септембра 1977. године, а потом је премештен у Ћуприју. Као парох у Ћуприји, организовао је фрескописање парохијске цркве и обнову средњевековне цркве Св. Јована у селу Паљану. На овој парохији остаје до 27. јула 1990. када одлази за Аустралију.

За пароха храма Св. Саве у Аделаиду, Јужна Аустралија, постављен је 18. априла 1992. године. Благословом епископа Лонгина организује мисионарску парохију Св. пророка Илије у Кубер Пидију. Са тамошњим парохијанима је организовао да се у стени издуби црквена сала и храм Св. Илије, као јединствен пример у Српској цркви и украс пустињског града Кубер Пидија. На дан храмовне славе, 2. августа 1995. године, цркву су осветили епископи Лонгин и Лука.

За потребе црквене општине Св. Саве у Аделаиду, 1994. године, са управним одбором организује куповину имања за излете, од 42. акра, на којем је потом основан и изграђен скит Рождества Пресвете Богородице. Благословом епископа Никанора, скит постаје женски манастир, метох манастира Св. Саве у Илајну.

Епископ Хризостом га је одликовао протонамесничким чином 1985. године, а епископ Лонгин протојерејским чином 1992. године.

Протојереј Милорад и протиница Смиљана имају три сина: Горана, Јована и Василија.

ПротојерејМилорадЛончар Рођен је 15. октобра 1952. године у Криваји код Приједора, Република Српска.

Завршио основну школу у Омарској, 1968. године, а потом Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима 1973. године.

У Аустралију се досељава 24. јула 1976. године, где је извесно време студирао теологију на Англиканском колеџу, при Сиднејском универзитету.

Рукоположен је у Сиднеју, августа 1976. године и постављен за пароха Ливерпулског, цркве Св. Архиђакона Стефана. У почетку је служио у Скофилду, а касније на новом имању у Рути Хилу, где успева да сагради цркву, старачки дом и црквену салу. При овој парохији је основао омладинску групу, са којом је организовао редовне трибине под називом "Разговори о вери", на којима са великим успехом упознаје младе о православљу и Српству. Повремено је опслуживао црквену парохију Св Саве у Мона Вејлу. Служио је такође, око две године у парохији Св. кнеза Лазара у Александрији, затим на Новом Зеланду, у Јужној Африци, Француској и у Америци. У току школске 1994/95. радио је као хонорарни наставник у богословији манастира Крка и обављао дужност секретара Епархије далматинске. Чином протојереја, одликован је на Божић, 1998.

Од јуна 2000. године налази се на дужности пароха манастирске парохије Св. цар Лазар, манастира Нова Грачаница, Треће Језеро, Илиноис, САД, и управника имања манастира Нове Грачнице.

Издавао је око пет година лист Црквено Братство српских православних црквених општина из Новог Јужног Велса и Канбере, и написао велики број верских и националних чланака, који су објављивани у разним часописима. Бави се и књижевним радом. Написао је и објавио књиге: Запис из Кумбаруше, објавила издавачка кућа Октоих из Подгорице 2002. године, и збирку песама, Позив на васкрсење 2003. године, у издању исте издавачке куће, као и две књиге беседа под називом Духовне цртице. Примљен је у Удружење књижевника Србије 2004. године.

 

- Протојереј ставрофорМилорад Соактар   Рођен је 20. децембра 1954. године у Петровом Селу код Темишвара, Румунија.

Школовање је започео у родном месту, а 1964. наставио у Каран Себешу, где је 1969. године завршио богословију. Даље школовање наставља на Богословском факултету у Сибију, који завршава 1979. године. Пре завршетка студија, ступа у свештеничики чин 1977. године и добија парохију у Малом Бечкереку код Темишвара.

Отац Милорад стиже у Аустралију 1982. године и ставља се под јурисдикцију епископа Петра (Банкеровића), који му поверава свештенопастирски рад на парохији при храму Свете Тројице у Перту, где вредно служи до данас.

Поред свештенопастирских дужности, отац Милорад успешно завршава 1984. године четворогодишње студије друштвених наука на Curtin University. Године 1996. отац Милорад стиче још једно академско звање докторат на Murdoch University, одбранивши дисертацију из области Породичног права с посебним освртом на утицај неких културолошких фактора на брак и развод брака. Стекавши одређену репутацију као човек струке, учествује у раду државних установа које се баве положајем деце и њиховом заштитом. Тренутно обавља дужност менаџера у Cannington District-Department for Community Development.

За свој свештенопастирски рад одликован је свим одликовањима која припадају мирском свештенику од протонамесника 1993, протојереја 1997. протојереја-ставрофора 2006. године.

- Протојереј ставрофорМилунКостић   Рођен је 15. јанаура 1946. године у Биоски код Ужица. Основно образовање је

добио у родном селу, а затим је завршио Богословију Светог Саве у Београду. Поред Богословског факултета, који је завршио 1970. године, уписао је студије класичне филологије на Филолошком факултету у Београду, које је прекинуо због одласка на парохијску дужност у Мелбурн, Аустралија.

У чин ђакона рукоположен је у манастиру Преображењу, у Овчар Бањи, од стране Епископа жичког др Василија (Костића), а у чин презвитера 30. јануара 1971. године од стране Епископа западноевропског и аустралијског Лаврентија у храму Свете Тројице, у Мелбурну, Аустралија, где је постављен за пароха.

На служби пароха у Мелбурну остао је све до 31. маја 1977. године, када је на позив епископа Лаврентија, сада већ Епископа западноевропског, а на основу отпуста Епископа аустралијско-новозеландског Николаја, прешао за пароха храма Светог Саве у Лондону, Енглеска, где се и данас налази.

Пртојереј-ставрофор Милун Костић, поред свештенопастирске службе, као приоритетне, бави се и писањем. Поред књиге Путописи, објављује запажене чланке у разним листовима и часописима из црквеног живота наше цркве у Великој Британији и уопште чланке из области културе и савременог живота.

Протојереј ставрофорМиодрагПерић Рођен је 17. августа 1960. у селу Станови, Брчко, од оца Љубомира и мајке Петре

рођ. Ћирковић. Основну школу је похађао у родном месту, а завршио у Босанском Шамцу. Богословију Св. Три Јерарха у манастиру Крка је завршио 1979.

Рукоположен је у чин ђакона од Епископа зворничко-тузланског Василија, 15. марта у Грачаници, а у чин презвитера 22. марта 1981. у Бијелој, код Брчког. По рукоположењу постављен је за пароха и старешину Саборног храма Успенија Пресвете Богородице у Тузли. Ванредно је студирао на Теолошком факултету СПЦ у Београду 1982-88.

Од 19. октобра 1988. до 15. фебруара 2002. је службовао као парох храма Св. Архиђакона Стефана у Рути Хилу, Сиднеј, а од 15. фебруара 2002. прелази на парохију при храму Св. Кнеза Лазара у Александрији, Сиднеј.

- Протојереј ставрофорМИРКОСКРОБОЊА  Рођен је 14. марта 1946. године од оца Јована и мајке Стане, рођене Доброта, у

селу Братишковцима код Шибеника. После завршене основне школе и гимназије у Шибенику, уписује Богословију Светог Саве у Београду, коју завршава 1967. године са одличним успехом. После завршетка Богословије, склапа брак са Стеванијом Маринковић. Након склапања брака, рукоположен је најпре у чин ђакона на дан Светих апостола Петра и Павла у истоименом храму у Зеленграду код Обровца, а у чин презвитера, 13. јула, у храму Свете Недеље у Оћестову, код Книна од Епископа далматинског Стефана (Боце). Постављен је на парохију у Биљанима Горњим са седиштем у Смиљчићу, одакле опслужује и прохију у Исламу Грчком, Архијерејско намесништво бенковачко.

На парохији се суочио са многим проблемима, од разорених и девастираних цркава, парохијских домова, до запуштености верског и црквеног живота српског народа, сталном индоктринацијом комунистичко-атеистичке идеологије преко школе, просвете и свих других чинилаца државних органа и организација. Својим узорним свештенопастирским радом, отац Мирко је убрзо повратио црквени и верски живот и ауторитет цркве на свом парохијском подрчју; обновио три нове цркве, и пред рат, 1995. године, у Смиљчићу, подигао нови храм.

Поред изузетно активног парохијског живота, отац Мирко нашао је времена за усавршавањем у богословским наукама студирајући у Београду на Богословском факултету.

На парохији у Биљанима Горњим и Исламу Грчком остао је све до 5. августа 1995. године, када је са стотинама хиљада Срба из Српске Далмације од стране усташоидне хрватске солдатеске и уз благонаклоност НАТО алијансе, Америке и Европске уније протеран са свог парохијског подручја. Као свештеник нашао је место у Епархији сремској и био постављен за пароха при храму Светог Духа у Руми.

Две године касније, одлуком Епископа аустралијско-новозеландског Луке био је примљен у Епархију аустралијско-новозеландску и постављен за свештенопастира при храму Светог апостола Томе у Јоханесбургу, Јужна Африка. И овде је отац Мирко оставио изванредан траг свог свештенопастирског служења. Поред већ оформљеног

црквеног живота у Јоханесбургу, успешно ради на формирању црквеног живота у мисионарским парохијама у Кејптауну, Јужна Африка и Габорону, Боцуана. У Габорону је био формирао грађевински одбор за подизање храма Светог Николе.

Због неспоразума са Александријском патријаршијом око питања црквене јурисдикције на просторима Јужне Африке, морао је напустити своје парохијско подручје. У Јоханесбургу је служио до 1. септембра 2000. године после чега је по молби, прешао у Епархију канадску. Епископ канадски Георгије, поставио је оца Мирка за пароха при храму Светих апостола Петра и Павла у Оквилу, у близини Торонта.

За успешан свештенопастирски рад добио је највиша одликовања која се дају мирском свештенику. Последње одликовање које је отац Мирко добио од своје Цркве, било је 1992. године, када је одликован правом ношења напрсног крста и достојанством протојереја-ставрофора.

- Протојереј ставрофорМирослав ХаџиПоповић Рођен је 15. априла 1948. године у селу Чечина, општина Ивањица, где завршава

основну школу. Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима је завршио 1970. године. Након тога је рукоположен и постављен на парохију при манастиру Градац, код Рашке.

У Аустралију стиже 1974. године. Као надлежни Архијереј, епископ Николај (Мрђа) га прима у своју јурисдикцију и поставља на парохију Св. Јована Крститеља у Дапто-у, Волонгонг. Од маја 1978. до јула 1980. године служи у парохији св. Стефана у Рути Хилу, Сиднеј. Путовао у Свету Земљу 1979. године. На парохију при храму Св. Саве у Канбери прелази 1980. године и ту започиње изградњу новог храма који је освећен 1983. године.

Због заслуга на пољу црквене мисије одликован је чином протојереја 1984. године. Након тога, 1985. године је постављен на парохију Св. Саве на Еланори (Варивуд - Мона Вејл), да би наредне, 1986. године прешао на парохију Свете Тројице

у Брансвику, Мелбурн, где и данас служи. Одликован је правом ношења напрсног крста 1994. године. Дужност епархијског секретара обавља од 1994. године до данас.

- Протојереј ставрофорНедељкоМилановић  Рођен је 6. марта 1949. од оца Љубомира и мајке Видосаве рођ. Бојић, у Новом

Селу, општина Прњавор. Осмогодишњу школу завршио у Поточанима, а затим Богословију Св. Саве у Београду 1971. године.

Венчао се Здравком рођ. Давидовић у Поточанима. Рукоположен, најпре у чин ђакона 7. новембра, а потом у чин јереја 8. новембра 1971. од Епископа бањалучког Андреја (Фрушића) и постављен за пароха при храму Рођења Пресвете Богородице у Босанском Кобашу. Одликован од стране истог Епископа правом ношења црвеног појаса 21. септембра 1972.

По потреби службе 16. августа 1975. премештен на Козарачку парохију, при храму Св. апостола Петра и Павла, где остаје до 16. августа 1983. године. Били су то тешки дани када су свештеници трпели многе притиске и прогоне од стране милитантно атеистичког режима.

По својој молби добија канонски отпуст за Епархију аустралијско-новозеландску, где је постављен на упражњену парохију Св. Саве у Велингтону, Нови Зеланд. Ту је одликован чином протонамесника од стране епископа Весилија (Вадића) 12. маја 1986.

Када је дошло до јединства СПЦ у дијаспори, декретом Епископског савета обе Епархије у Аустралији и Новом Зеланду (епископа Лонгина и Василија), 16. децембра 1992. је постављен за пароха при храму Св. Николе у Вејколу, Бризбан. На овој парохији је доживео многа искушења емигрантског живота и менталитета, у времену када је јединство тек било успостављано, уз много напора да се у пракси међу члановима појединих црквених општина превазиђе преостало неповерење између две јурисдикције. За самопрегоран рад, отац Недељко је тада одликован чином протојереја 28. августа 1993. од стране епископа Василија (Веиновића).

Актом епископа Саве (Јурића) постављен је 16. јула 1995. на парохију при храму Св. Стефана Дечанског у Френкстону, где служи до данас. Указом истог Епископа је

постављен и за Архијерејског намесника за Запад, Епархије аустралијско-новозеландске, Митрополије новограчаничке.

На предлог епископа Саве, одликован од Светог архијерејског синода правом ношења напрсног крста 26. јуна 1999.

 

Протојереј НенадЂурашиновић Рођен је 27. јуна 1953. у Котор Вароши, Босна и Херцеговина. Основну школу је

завршио у Окучанима, Славонија, 1968. године, а Богословију Св. Три Јерарха у манастиру Крка, Далмација, 1972. године. Студирао је на Богословском факултету до 1974. године.

Рукоположен је у чин свештеника на Митровдан 1976. године, у Окучанима, и постављен на парохију при храму Преображења Господњег, Доњи Мељани, Епархија славонска. Опслуживао парохије у Вировитици, Борову, Сухопољу и Лисичини. Године 1981. добија канонски отпуст из Епархије славонске за Епархију сремску и бива постављен на парохију при храму Св. Николе у Пачетину, код Вуковара. По потреби службе, октобра 1990, премештен је у Сурдук, код Старе Пазове.

На позив епископа Лонгина дошао је у Аустралију 8. августа 1991. године, а на Никољдан исте године, постављен је на парохију Св. Саве, Еланора, Сиднеј. На овој парохији је служио до 15. септембра 1997. године, да би потом 1998. године, био разрешен дужности и постављен на парохију Св. Наума Охридског у Њу Кастлу, где је опслуживао и мисионарску парохију Сабора Српских Светитеља на Централној Обали, Госфорд - Вајонг, Нови Јужни Велс. Након тога, 2. августа 2005. постављен је за привременог пароха храма Св. Николе у Блектауну, Сиднеј.

Унапређен је у чин протојереја 1995. године, а епископ Милутин (Кнежевић) га је одликовао правом ношења напрсног крста и звањем ставрофора на дан Велике Госпојине 28. августа 2006.

- Протојереј ставрофорНиколаБилић   Рођен је 25. јануара 1953. од оца Саве и мајке Јованке (рођ. Јокановић) у Гредини

код Доњег Вакуфа. Након основне школе завршио је Богословију Св. Саве у Београду. Као клирик Епархије аустралијско-новозеландске, рукоположен је у манастиру Жича 1978. године, од стране Епископа жичког Стефана.

У Аустралију стиже 26. јуна 1979. године и о храмовној слави бива постављен за пароха храма Светих апостола Петра и Павла у Водонги. На тој парохији остао је све до 26. јануара 1982. године, када одлази на парохију при храму Св. Николе, у Рос улици, Бризбан. Осим парохијских дужности, ради даљег образовања студирао је на Квинслендском универзитету "Ст. Луциа".

Благословом надлежног Епископа основао је неколико мисионарских парохија: Успенија Пресвете Богородице на Голд Косту 1982. године, Св. Симеона Богопримца у Морију 1992. године, затим Св. пророка Илије у Кернсу, Св. Саве у Дарвину и Св. великомученика Георгија у Лајтнинг Риџу.

Постављен је за пароха храма Св. Георгија у Канбери 31. децембра 2006. године.

Јереј НиколаСтефанов  Рођен је 2. априла 1980. године у Ковину, Банат. Са родитељима је 1984. године

дошао у Аустралију, где је завршио основну школу. Након завршетка основног образовања уписује Цетињску богословију, коју завршава 2000. године.

Епископ Никанор га је рукоположио 12. октобра 2003. у чин јереја. Служио је заједно са својим оцем, протонамесником Душаном, у цркви Успења Пресвете Богородице на Голд Косту до 25. јуна 2006. када је постављен за пароха храма Св. Николе у улици Валчер у Јужном Бризбану, где служи до сада.

СвештеникПатрикКрли  Рођен је 1955. године у породици ирског и шкотског порекла. Одрастао је у

римокатоличкој вери. У младости је трагао за истинитом вером и здравом духовношћу. Напустио је римокатолицизам 1982. године и прикључио се англиканској заједници. Студирао је теологију на Богословском колеџу Ридли (Ridley Theological College) у Мелбурну, и потом рукоположен у англиканског свештеника 1991. године. Служио је у епархији за Баларат (Ballarat) у Викторији, у близини манастира Св. Саве у Илејну. Ту се упознао са православљем и крстио 21. септембра 1993, а потом био рукоположен од епископа Луке, октобра 1994. године.

Свештеник Патрик има супругу Мери (Mary) и кћер Катарину (Catherine). Издржава се радећи канцеларијске послове у државној служби.

Благословом епископа Луке, 5. новембра 1994. године, основао је мисионарску парохију Св. Јакова брата Господњег и Св. Јована Шангајског и Сан Францишког, у Баларату (Ballarat), Викторија. Парохија је била активна неколико година али је потом, оснивањем још једне такве парохије на истом подручју и недостатком парохијана, током 2002. године угашена.

Протојереј ставрофорПетар Радош  Свршени богослов Патар Радош изабран је за будућег пароха на ванредној

скупштини црквене општине Св. Сава у Перту, 17. маја 1952. године. У чин свештеника је рукоположен од стране епископа Руске заграничне цркве Теодора, 13. децембра 1952. Од тада па до данас (2005. год.) обавља активно свештенопастирску службу у Перту. Добитник је ордена Св. Сава, Српске православне цркве, као и ордена Аустралије (Order of Australia).

Током 60-тих година, осим парохијских дужности, протојереј Петар Радош је обављао и функцију Архијерејског намесника за Аустралију и Нови Зеланд. Половином 1967. године, он се разболео и потом провео неколико месеци на опоравку. За то време, на дужности Архијерејског намесника га је замењивао протојереј Илија Булован.

Поред парохијских дужности, свештеник Радош је око 15 година био запослен у пертској болници, све до 1967. године, када је његова црквена општина била у стању да му обезбеди основна средства за живот.[1]

Поводом прославе 25. годишњице свештеничке службе, децембра 1977. године, протојереј Радош је одликован правом ношења напрсног крста. [2]

Као парох црквене општине Св. Сава у Перту, Архијерејски намесник, а потом и Архијерејски заменик, протојереј Петар Радош је током целе своје службе задржао ревностан свештенички и пастирски став. У данима раскола 1963. године, трудио се на организацији црквеног живота и духовном старању о члановима који су, одласком њихових црквених општина у јурисдикцију Епархије америчко-канадске, остали без места за молитву.

Са великом енергијом, деценијама се неуморно трудио око организације, рада, реда и поретка, једнако као и мисионарских и духовних задатака Српске цркве у Аустралији.

  НАПОМЕНЕ:

1. Архив Српске православне цркве Св. кнеза Лазара, Летопис, књ. 3, стр. 16.2. Гласник СПЦ у Аустралији, година II, бр 2, јуни 1978, стр. 37.

 

( )АрхимандритПетар Радуловић  Потиче из херцеговачке породице Радуловића, из Требињског среза, са платоа

Бобани, на планини која се уздиже изнад Попова поља у правцу Дубровника.Рођен је на Св. Спиридона чудотворца 25. децембра 1967. године у Дубровнику,

где је завршио основну школу и гимназију, а потом и Факултет политичких наука. Упоредо је студирао и на Правном факултету Универзитета у Сарајеву, где га затиче рат и распад Југославије. После пада у заробљеништво, у коме је провео две године, прелази у Србију, а потом долази у Аустралију.

На Универзитету Јужне Аустралије, му признају сарајевску диплому и он уписује магистарске студије на катедри Политичких наука на Међународним студијама. Потом, по благослову Епископа Никанора и протојереја-ставрофора Славка Кашиковића, он прекида студије и одлази у Манастир Св. Саве у Илејну, Викторија.

Замонашио га је тадашњи Епископ за Аустралију и Нови Зеланд Никанор (Богуновић), у храму Св. Саве манастира у Илејну, на бденију уочи Лазареве суботе 2000. године. Исте године, у истом храму, 5. маја је рукоположен у чин јерођакона. У чин јеромонаха је рукопложен сутрадан на храмовну славу у парохијском храму у Ст. Албансу, Викторија.

У манастиру Св. Саве је обављао дужности намесника манастира и за то време је, по благослову надлежних Епископа, завршио неколико значајних пројеката. У чин

синђела је унапређен од стране Епископа Милутина, приликом доласка дела моштију св. Владике Николаја (Велимировића) у манастир, а у чин протосинђела у Лајтнинг Риџу, на предлог месног пароха протојереја Драгољуба Пантелића.

По властитој молби 2006. године одлази на нову дужност у нововаспостављену Епархију ваљевску, где га је Епископ ваљевски Милутин (Кнежевић) у манастиру Боговађи одликовао чином архимандрита.

Иако причислен братству Св. Владике Николаја у Лелићу, остаје непрестано везан за место свог духовног рождества у ангелском чину, манастир Св. Саве у Илејну, као и за гроб Старца Никанора Хилендарца, у храму Св. Алипија Столпника.

 

- Протојереј старофорРАДЕРАДАН   Рођен је 23. јуна 1956. године као треће дете Ђура и Драгице Радан. Родитељи оца

Радета су напустили Далмацију 1945. године са Динарском четничком дивизијом војводе Момчила Ђујића. После четворогодишњег заробљеничког живота проведеног у логорима Италије и Немачке, стигли су у Аустралију 1949. године.

После завршене гимназије у Сиднеју 1974. године, отац Раде је уписао студије на колеџу у Камбери.

Године 1979. склапа брак са Милицом Црномарковић и започиње студије на Богословском факултету Српске православне цркве у Београду.

У јануару 1982. године рукоположен је у чин ђакона од стране патријарха српског Германа у београдској Саборној цркви. Ради изучавања савременог грчког језика проводи у Атини дванаест месеци, где му се рађа и прво дете, Душанка.

У марту 1985. године, ђакон Раде био је рукоположен у чин презвитера у храму Светог Саве у Аделаиду од стране епископа аустралијског Василија (Вадића) и на тој парохији је остао до новембра 1990 године. Отац Раде је први Србин рођен у Аустралији који је постао свештеник Српске цркве у Аустралији.

За време свештенопастирске службе у Аделаиду, отац Раде је вредно радио са омладином и одраслима, формирао је црквени хор, завршио фрескописање унутрашњости храма и постављање новог иконостаса.

У јануару 1991. године по потреби службе епископ Лонгин је поставио оца Радета за пароха при храму Светог великомученика кнеза Лазара у Александрији, Сиднеј. Са црквеним одбором уложио је доста труда око реконструкције храма и целог црквеног комплекса. По успешној обнови, црква Светог великомученика Лазара, са сјајним фрескама и иконостасом, била је изабрана од стране Еџодус Фондатион за једну од десет најлепших сиднејских цркава.

Као парох храма Светог кнеза Лазара у Александрији, отац Радан је формирао црквени хор, организовао циклусе предавања и семинаре, радионице за омладину, а посебно се посветио свеправославној активности, нарочито неговању веза са Грчком православном архиепископијом.

За несебичан рад епископ Никанор је одликовао оца Радана чином протојереја 2001. године.

На сталну позицију директора пројекта Колеџа Светог Саве епископ Никанор је поставио оца Радета 2002. године. Од тада, отац Раде се у потпуности посветио послу око оснивања прве српске православне школе у Аустралији.

За несебично залагање на задатку оснивању Колеџа, епископ Милутин (Кнежевић) је одликовао оца Радета правом ношења напрсног крста и достојанством протојереја-ставрофора. Поред дужности директора Колеџа, отац Раде је остао и даље богослужбено везан за храм и парохију Светог кнеза Лазара у Александрији-Сиднеју.

 

Јереј РадомирАлексић  Рођен је 14. јуна 1967. године у Аделаиду, Јужна Аустралија. После средње

школе студирао је грађевинарство на коме је дипломирао 1998. године. Богословски факултет у Београду је уписао 1990. године и апсолвирао 1996. Рукоположен је у чин ђакона 9. децембра 1997. године, на дан Св. Алипија Столпника, у манастиру Св. Саве, Илајн, Викторија. У чин јереја је рукоположен 12. децембра 1997. у храму Св. пророка

Илије, у Кубер Пидију, Јужна Аустралија, где служи и данас. Опслужује и мисионарско подручје Св. Саве у Дарвину.

 

ПротонамесникСашаРадоичић  Рођен је 28. новембра 1975. године у Београду, од оца Радимира и мајке Мадлене.

Основну и средњу школу је завршио у Обреновцу. У периоду од 1995. до 1999. године је студирао на Богословском факултету у Београду.

Рукоположен је у чин ђакона 12. августа 2000. године у манастиру Св. Саве у Илејну, Викторија, Аустралија. У чин свештеника је рукоположен 13. августа 2000. године у цркви Св. Стефана Дечанског у Френкстону у Викторији. У септембру исте године је постављен за пароха мисионарског подручја Св. Краљ Милутин за Окланд и Хамилтон на Новом Зеланду.

Одмах по доласку организовао је редовна богослужења у сали англиканске цркве Св. Албан у центру Окланда. Од фебруара 2003. године опслуживао је и парохију Свети Сава у Велингтону, а повремено је посећивао и опслуживао мале српске заједнице у Хамилтону и Крајстчрчу, на Новом Зеланду. Због пожртвованости на уређењу црквеног живота јереј Саша Радоичић је 2. маја 2004. године одликован чином протонамесника.

Био је главни и одговорни уредник мисионарског часописа Светосавско слово, српске цркве на Новом Зеланду. У новембру исте године је премештен за пароха упражњене парохије Свети Сава у Мона Вејлу, Варивуд, где одмах организује редовну веронауку при цркви за све узрасте деце, као и редовну веронауку у јавним школама са већим бројем српске деце. Један је од предавача на дечијим камповима који се одржавају у манастиру Свети Сава код Канбере. Протонамесник Саша Радоичић је оперативни уредник епархијског часописа Светосавски Весник. Са супругом Љубицом има двоје деце: ћерку Ангелину и сина Лазара.

Јереј САШАСТОЈАНОВИЋ  Рођен је 29. августа 1978. године у Осијеку, од оца Бранислава и мајке Наде (рођ.

Дрезгић). До своје 13. године живео је са родитељима и братом Синишом у родном Осијеку, где је похађао основну школу. Услед ратне стихије 1991. године, са породицом напушта Осијек и одлази у Београд, а затим у село Вранић код Београда, где наставља основно образовање.

Пошто су његови родитељи, октобра месеца 1991. године, отишли на ратиште у Источну Славонију, а брат на редовно одслужење војног рока, остаје у селу Вранић са дедом Миланом, који је водио бригу о њему све до фебруара 1992. године, када одлази код родитеља у ослобођену Републику Српску Крајину, у село Аљмаш. У суседном селу Даљу, наставља своје основно образовање, где 1993. завршава основну школу. Пошто се већ одлучио да свој живот посвети свештеничком позиву, септембра месеца 1993. године уписује Богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима.

Услед пада Републике Српске Крајине, 1995. године, његова породица одлучује да се исели у Аустралију. Исте године, у новембру месецу, долази у Аделаид, Јужна Аустралија. Потом се, уз велику помоћ покојне Јелене Милетић-Ђорић-Калабић, фебруара месеца 1996. враћа у Сремске Карловце и наставља прекинуто школовање. Богословију је завршио 1998. године, са одличним успехом.

Богословски факултет СПЦ уписује септембра 2000. године. У међувремену, 2002. године склапа брак са Биљаном Марковић, а наредне, 2003. године, долазе у Аделаид, Аустралија.

У чин ђакона је рукоположен 7. августа 2004. године, у храму Св. Саве на Хајндмашу у Аделаиду. На дан Успења Пресвете Богородице, 28. августа 2004. године, у манастиру Св. Саве код Канбере, рукоположен је у чин јереја. Оба рукоположења је обавио Епископ аустралијско-новозелански Милутин, који га је, 8. септембра 2004. године, поставио за другог пароха при храму Св. Саве у Перту, Западна Аустралија.

Протојереј ставрофорСлавкоКашиковић  Рођен је 21. јула 1957. у Грачаници, БиХ, од оца Ђорђа и мајке Драгиње. Основну

школу је завршио у родном месту, а потом Богословију Св. Арсенија 1978. године у Сремским Карловцима

Оженио се на Петровдан 1980. Мирјаном рођ. Грујичић, са којом има сина Александра и ћерку Андреју.

Рукоположен је у чин ђакона 1. августа, а потом, у чин јереја 2. августа 1980. у Градачцу код Брчког, од стране епископа Василија (Качавенде) и постављен на парохију у Лешћу. Од 1992 - 96. био је парох у Босанском Броду. Одликован је чином протојереја 1992. од епископа Василија.

У Аустралију долази 4. априла 1996. Постављен је за другог пароха при храму Св. Саве на Хајндмаршу, Аделаид, од епископа Саве (Јурића), 1. августа 1996. Након одласка у пензију протојереја Драгољуба Петковића, води духовну и пастирску бригу о овој парохији до данас.

Указом епископа Милутина (Кнежевића) одликован правом ношења напрсног крста од Светог архијерејског синода СПЦ 2006. године.

- Протојереј ставрофорСЛАВКОНИЋЕТИН   Протојереј-ставрофор Славко Нићетин је на позив црквено-школске општине Св.

Николе из Блектауна дошао 1956. године у Аустралију, да би се касније преселио у Мелбурн и служио у готово свим српским храмовима у Викторији, као и у престоници Канбери. За сталног пароха храма Св. великомученика Георгија у Кабрамати, постављен је 1967. године. Својим неуморним радом, разумевањем, добротом и пожртвовањем, он је веома допринео развитку Српске цркве у Аустралији.

Када је покренут поступак противу епископа Дионисија, он му је пружио подршку, позивајући га да дође и организује црквени живот у Аустралији. Епископ Дионисије му је дао благослов да сазове свештенике, црквене општине, националне и културне организације и виђеније људе на црквено саветовање 31. октобра 1964. године у Мелбурну, које се претворило у Први црквено-народни Сабор у Аустралији. Тада је основана Слободна српска православна црква, Епархија за Аустралију и Нови Зеланд. Том приликом је отац Славко унапређен у чин протојереја.

Био је 12 година члан Епархијског савета, Архијерејски намесник за Исток и члан Црквеног суда. Његов свештенички рад је дубоко уткан у верски, национални и културни живот Срба у Аустралији. Радио је на оснивању и унапређењу Српске недељне школе Вук Караџић, где је предавао веронауку, српску историју, уметност и народне обичаје. Организовао је верску наставу и предавао веронауку по грађанским школама. Учествовао је у свим верским и националним манифестацијама, као искрени родољуб и националиста. Увек насмејан, привлачио је људе са којима је долазио у додир. Свагда је био спреман да помогне ближњима и није жалио труда да пружи помоћ или неку услугу, да тумачи по судовима, болницама или установама. Протојереј-

ставрофор Славко Нићетин је несрећним случајем, 31. октобра 1976. године погинуо у аутомобилској несрећи.

Протојереј Славко Субић Рођен је 11. јануара 1910. године у Шурјаку, Банат. Богословију у Сремским

Карловцима је завршио са одличним успехом 1930. године, након које се оженио Смиљом и добио три кћери: Веру Наду и Љубав.

У чин ђакона, а потом и свештеника, рукоположио га је 1933. године у Вршцу, Епископ банатски Георгије (Летић). Као свештеник је служио у родном Банату. Други светски рат га је затекао на парохији у Елемиру.

У Аустралију долази 1961. године и настањује се у Аделаиду, где је служио у цркви Св. Саве. Уснуо у Господу, након 53 године свештеничке службе, 26. маја 1986. године.

Протојереј СрбољубМилетић  Рођен је 14. новембра 1953. у Крушевцу, од оца Милуна Милетића, професора

богословије у Призрену и мајке Оливере рођ. Аврамовић, хемичара. Након основне школе завршио је петоразредну Богословију Св. Ћирила и Методија у Призрену и потом дипломирао на Богословском факултету Српске цркве у Београду, 1982. године.

Србољуб Милетић се преселио у Аустралију 1. јануара 1983. године и одмах укључио у живот и рад Српске цркве на овом континенту. Био је подпредседник епархијске организације Српско православно удружење Св. Сава, у Сиднеју. Предавао је српски језик и веронауку деци и омладини у готово свим црквеним општинама у Сиднеју, у јурисдикцији Епархије аустралијско-новозеландске, као и у појединим националним организацијама, 1983-1991. За потребе ових школа је саставио три

уџбеника српског језика, одобрена од стране Државног одсека за просвету, штампана у издању Удружења Св. Сава, као и један уџбеник из веронауке.

Био је дугогодишњи сарадник државног СБС радио програма на српском језику у Сиднеју, за прилоге из православне вере, историје и културе. Главни уредник Српског православног радио програма Удружења Св. Сава, првог етничког програма на радију 2СЕР ФМ у Сиднеју (од 1986-1988).

Србољуб Милетић је више година водио запажене трибине о вери за омладину и старије, организовао је семинаре омладине (1984-1994), на којима се окупљало по неколико стотина младих Срба из целе Аустралије. Као резултат тога, многи су се обратили вери и постали активни у Цркви. Предавања са ових семинара је издао у књизи "Религија и нација".

Организовао је у Аустралији прославу 600-годишњице Косовске битке, у склопу које и сликарску изложбу аутора Миодрага Тодоровића - Рубљова. Тим поводом је издао књигу "Косовски зборник" на српском и енглеском језику.

Преводио је чланке и књиге са енглеског и руског језика. Аутор многих чланака и есеја из области теологије, историје, културе и црквеног живота, штампаних у Аустралији (Светосавље, Светосавски весник, Српски глас и Светски српски глас, Новости, Дуга, Српска слога), у Америци и Канади (Источник, Светосавље), као и у разним листовима у Отаџбини (Православље, Светигора, Хришћанска мисао, Гласник-службени лист СПЦ, Теолошки погледи, Богословље, Геополитика, Интервју, Дабар - Епархије дабробосанске). Његови радови су такође, превођени и објављивани на енглеском и руском језику.

Отац Србољуб је био главни уредник епархијског листа Светосавље (1990-2000), а сада је уредник Светосавског весника, заједничког листа за обе Епархије у Аустралији. Издавао је парохијски билтен Парохија (1995-2004).

Био је гостујући предавач на студијама српског језика на Меквори Универзитету у Сиднеју, где је такође, током 80-тих година, учествовао у раду Фондације за Српске студије. Држао је предавања и реферате на семинарима омладине, на симпозијуму теолога у Београду, на братским састанцима и семинарима свештенства обе епархије у Аустралији и Новом Зеланду.

Актом епископа Лонгина, септембра 1990. постављен је за првог сталног секретара Епархије аустралијско-новозеландске, са седиштем у Мелбурну. На том положају је унапредио епархијску администрацију, радио на црквеној организацији и поретку, као и на црквеном јединству СПЦ које је у то време, након раскола у Српској цркви у дијаспори, почињало да оживљује. Маја 1994. године је постављен за члана Мисијског одбора при Светом архијерејском синоду.

Оженио се Татјаном (рођ. Баћин) 30. јануара 1994. и рукоположен од стране епископа Луке (Ковачевића) у чин ђакона 13. новембра 1994, а у чин презвитера 27. новембра 1994.

Епископ аустралијско-новозеландски Лука је 1. децембра 1994. поставио оца Србољуба Милетића за привременог пароха и старешину храма Св. архиђакона Стефана у Рути Хилу, Сиднеј, са задатком да нормализује стање у тој црквено-школској општини, која је пролазила кроз дубоку кризу и поделе.

Осим парохијских дужности и задатака, Епархијски управни одбор је, на својој седници од 10. фебруара 1995. године, ставио у дужност оцу Србољубу да испита потребу и могућност оснивања приватне школе у Сиднеју. Након више година рада и настојања, отац Србољуб је успео да половином 1999. године формира Одбор Српског православног колеџа Св. Сава у Сиднеју.

Он је 7. августа 1999. године доставио предлог правила Колеџа, као и списак чланова Одбора, на одобрење ЕУО. Тиме је почела реализација овог давно жељеног пројекта, у чијем Одбору се отац Србољуб налази и данас.

Као истакнути свештеник, отац Србољуб Милетић је члан више епархијских тела и органа. Био је дугогодишњи духовник и један од оснивача Братства Св. владике Николаја, које је у протекле две деценије стипендирало преко 200 студената и ученика богословија.

Био је администратор и привремени парох Прве српске православне црквене општине Св. Сава, Мона Вејл (1998-2004), где је као представник Епархије, успешно водио судски спор (1998-2003) пред Врховним судом НЈВ, уз помоћ верних чланова ове парохије, која је пролазила кроз, вероватно, до сада најтежи период свога постојања.

Отац Србољуб је уредник интернет презентације и форума Сетосавље, где редовно одговара у рубрици Питање пастиру.

За успешан и одговоран рад у Епархији аустралијско-новозеландској, епископ Никанор је оца Србољуба Милетића унапредио у чин протојереја 27. јула 2003. године.

За дугогодишњи рад на пољу просвете и културе, Културно-просветна заједница Србије је протојереју Србољубу Милетићу доделила Златну значку 2005. године.

 

Јереј СтанишаОстојић Рођен од оца Сретена и мајке Милије, у Лозници 1975. године. Основну школу је

завршио у Мојковицу и Зовници. Богословију Св. Саве започео у Београду, а завршио у манастиру Крки.

По благослову епископа Саве, 1997. године, долази у манастир Каленић крај Канбере, где је радио секретарске послове и помагао епископу. Након женидбе, епископ Милутин га је рукоположио у чин ђакона 15. августа, а у чин свештеника, на Преображење Господње 1994. године и поставио за пароха при храму Светог великомученика Георгија у Канбери, где је остао до 2006. године.

ПротонамесникСтанкоМилосављевић  Рођен је 8. фебруара 1952. године. Богословију Св. Саве у Београду је завршио

1972. године.У Аустралију се доселио 3. августа 1986. године. Постављен је на парохију Св.

Саве, Варивуд - Мона Вејл, Сиднеј. Учествовао је у грађењу нове цркве на Еланори.На овој парохији остаје до децембра 1989. године, а потом прелази на парохију

Св. Јован Крститељ у Волонгонгу, где служи до данас.

- Протојереј ставрофорСветозарЋирић Светозар Ћирић се родио у Крупцу код Пирота, 30. септембра 1909. године, од

оца Најдана и мајке Рајне, земљорадника. Богословију је завршио у Битољу и службовао је у неколико парохија Епархије нишке. За време Другог светског рата, због терора и бугарске окупације, побегао је са породицом у Међумурово. Потом се најдуже задржао као парох у Нишкој Бањи, све до пензионисања. За време комунизма је, као и многи други свештеници, искусио тешку руку режима: био је три пута извођен на стрељање, али га је Господ сачувао.

У свим парохијама где је службовао, неуморно се трудио око уређења и унапређења црквеног живота, а нарочито око поправки и живописања храмова. Тако је у Нишкој Бањи украсио прекрасним фрескама храм Св. Илије.

Дочекавши заслужену пензију, а будући да су му син и снаја већ били у Аустралији, иако већ у годинама, прота Ћирић се одлучује за селидбу на овај

континент. Тако са супругом стиже у Мелбурн, августа 1976. године. По молби и жељи надлежног Архијереја, он се поново активирао и био постављен за пароха у Бризбану. У Аделаид стиже 1983. године, будући у годинама, проводи време као пензионер, помажући повремено другим свештеницима.

Преминуо је у Аделаиду, у недељу, 24. августа 1997. године, док се спремао да у своме дому дочека епископе који су му најавили посету. Сахрањен је у манастиру Св. Саве у Илајну.

 

- Протојереј ставрофорСветозарСекулић   Рођен је 25. јануара 1911. године у Шибенику, где је завршио основну школу и

гимназију 1929. године. Богословију је завршио 1932. године на Цетињу. Прва парохија му је била Кањане 1932 - 1934. године, а затим Мокро Поље, од 1934. до 1942. После свирепог убиства пароха шибенског проте Константина Крстановића од стране партизана, од септембра 1943. године налазио се на парохији у Шибенику све до одвођења у заробљенички логор у Немачкој.

Из заробљеничког логора је као први српски свештеник стигао у Аустралију 6. септембра 1948. године у прихватни центар у Батрст, Нови Јужни Велс. Учествује у оснивању Прве црквеношколске опшине Св. Саве у Варивуду 1949. године, а 1952. и 1957. у оснивању црквених опшина Св. Николе у Блектауну и Св. Георгија у Кабрамати.

После избијања раскола, оснива и црквену општину Св. Архиђакона Стефана у Рути Хилу. Био је редовни парох свих ових парохија. Последња парохија му је била, при храму Св. кнеза Лазара у Александрији, Сиднеј.

Прота Светозар Секулић је одликован протојерејским чином 1963. године, а напрсним крстом 1974. године. Вршио је и дужност Архијерејског намесника Епархије

аустралијско-новозеландске. Са протојерејем Илијом Булованом понео је највећи терет у оснивању и организацији Српске цркве на аустралијском континенту.

Упокојио се у Господу 26. марта 1986. године и сахрањен на гробљу у Пенриту, Сиднеј.

 

( )Архимандрит Теодор Бојовић   Рођен је 13. септембра 1953. у Требићу, општина Лепосавић, од оца Божидара и

мајке Борике Бојовић. Основну школу је завршио у родном месту, а школу ученика у привреди у Крагујевцу. Био је запослен у Застави у Крагујевцу, где је такође био и члан Хришћанске заједнице.

У манастир Крку, Далмација, отишао је 1977. Замонашен је октобра 1978. од ректора Богословије, игумана Стефана (Малетића).

У манастир Св. Саве у Илејну, Аустралија, долази као расофорни монах у марту 1979. Рукоположен је у чин јерођакона од стране епископа Василија (Вадића) у храму Св. Саве у Илејну 1985. године а потом у чин јеромонаха од епископа Амфилохија, у храму Св. архиђакона Стефана у Кисбороу, Мелбурн.

Одликован је од епископа Лонгина чином синђела, а потом чином протосинђела од епископа Луке, чином игумана од епископа Никанора и потом чином архимандрита од епископа Милутина (Кнежевића) 2004. године.

Игуман је манастира Св. Саве у Илејну, заслужан за његов живот и развој, служи, брине о манастиру и богослужењу. Познат је по благој нарави и гостопримству.

  Протојереј ТеодорДемјањук Пореклом Рус, служио је у Мелбурну под јурисдикцијом Српске православне

цркве.Рођен је 30. новебра 1889. године у Камењец, Подолском, Белорусија, који је

после бољшевичке револуције припао Пољској. У својој 22 години прешао је на Кавказ, где се оженио 1919. године у јеку грађанског рата.

У Чехословачкој је стекао богословско образовање и после рукоположења је служио у околини Ужхорода, где се појавила богумилска јерес. Због успешног сузбијања ове јереси, одликован је црвеним појасом.

У Југославију је стигао 1925. године. Као парох служио је у селу Звонце код Пирота до 1950. године, затим у селу Блаце код Прокупља до 1952. године, када се доселио у Аустралију. Био је први стални парох Српске православне цркве у Јалорну, Викторија, одакле је прешао у Ст. Албанс и опслуживао читав град Мелбурн и околину.

Приликом раскола остао је у јединству и јурисдикцији Српске православне цркве. Парохија и црквено-школска општина Света Тројица у Мелбурну дугује му неизмерну захвалност као своме првом пароху. У тешким данима, када су сумња и оптужбе раздирале јединство Српске православне заједнице, он је био ту да пружи снаге, вере и љубави парохијанима, да их охрабри да остану у вери и Цркви својих прадедова.

Протојерејски чин му је додељен 1962. године, а пензионисан је 1967. Кад год би се указала потреба, он је и после тога опслуживао своју стару парохију.

Доживео је дубоку старост, иако је животни пут његов и његове генерације био немилосрдан, како према њему тако и према његовој генерацији руског православног народа. Као искрени слуга Божији, увек је налазио утехе у раду и жртви, са чудном лакоћом и ведрином пролазио је кроз недаће и искушења.

Преминуо је у суботу, 26. априла 1969. године, у својој 80-тој години у Мелбурну. На сахрани у руској цркви Св. Покрова, 30. априла 1969. године, било је присутно много људи, два руска и пет српских свештеника. Дубоко ожаљен од мноштва присутног народа, испраћен је и сахрањен на гробљу у Футскреју (Footscray) у Мелбурну.

 

( )Архимандрит ТОМА Казић  Рођен је у Гери, Индијана, 1943. године, од оца Френка и мајке Софије, рођене

Џакула. Одрастао је поред храма Светог Саве у Гери, где је крштен, а касније је постао управник и учитељ црквене школе при истом храму.

Факултетско образовање је стекао на Индијана универзитету 1968. године, а 1975. године завршио је магистарске студије на Академији Светог Владимира у Њујорку. Након завршених студија, радио је за The Orthodox Christian Education Commission,, као издавач школског прибора. На овај положај отац Тома је дошао после госпође Софије Коломзин, прве жене педагога у Америчкој православној цркви и уредника првог православног часописа за децу "Your Life ". У белешкама госпође Коломзин налазило се и следеће: "Тома Казић, парохијанин цркве, био је мој сарадник, који ме је инспирисао. Међу свим људима са којима сам радила током ових година, Тома је био тај који је највише разумео шта ми радимо и шта хоћемо да постигнемо радећи са децом. Ја имам велику наду на његов рад у будућности".

Митрополит Иринеј (Ковачевић) 14. фебруара 1982. године у храму Св. Георгија у Источном Чикагу, рукоположио је Тому Казића у чин јерођакона. Након рукоположења, исте године у марту месецу, отац Тома одлази у Аустралију и ставља се под омофор епископа Слободне српске цркве, Петра (Банкеровића). Епископ Петар је 1983. године, на празник Ваведење рукоположио јерођакона Тому у чин јеромонаха.

У Аустралији је отац Тома остао на служби десет година. Био је један од најближих сарадника епископу Петру, са којим је организовао први дечји камп при манастиру Светог Саве, уз свесрдну сарадњу Савеза кола српских сестара.

У манастиру Светог Саве је отворио књижару, издавао Епархијски календар, уређивао Весник, часопис Епархије, као и друга издања: Косово - Видовдан и Журнал за омладину. Уредио је са групом сарадника књигу "Срби у Аустралији, Историјат и развој Слободне Српске Православне цркве, Епархије за Аустралију и Нови Зеланд" 1989. године, и "Срби у Аустралији: Историјат изградње манастира Светог Саве-Каленић", 1992. године.

Рад оца Томе на црквено-просветним и другим црквеним пословима у Аустралији је био веома запажен, због чега је унапређен у свештене чинове. У децембру 1985. године био је унапређен у достојанство синђела, а у децембру 1988. године у чин игумана. На дан освећења манастира Светог Саве, нови Каленић, унапређен је у достојанство игумана са правом ношења напрсног крста.

У току 1992. године, игуман Тома се вратио у Америку, у манастир Успења Пресвете Богородице-Нова Грачаница, Грејс Лејк. И овде је отац Тома покренуо живу црквено-просветну и издавачку активност.

Митрополит Иринеј је именовао игумана Тому за уредника Обсервера, гласила Епархије, а владика Лонгин, га је наименовао за директора за религиозно образовање за Епархију америчко-канадску, Нова Грачаница. Године 1993. покренуо је и почео да уређује дечији магазин "Little Falcons ".

Библиографија и рад оца Томе су богати и обимни. Годинама је писао и штампао чланке за неколико православних издања укључујући и Concern Upbeat, including Church Educator, and the Orthodox Educator.

Његов чланак о аустралијском религиозном кампу изашао је у књизи о дечијем кампу "Детские лагерја" у Русији.

Поред свих дужности, отац Тома је од 2000. године званично постављен за секретара за енглески језик при Епархији америчко-канадској.

За његов трудољубиви рад и његово предано служење својој Цркви, Епископ америчко-канадски, Новограчаничке митрополије Лонгин, на Божић 2000. године унапредио га је у чин архимандрита.

 

- Протојереј ставрофорЧЕДОМИРВИДЕКАНИЋ  Рођен је 26. јуна 1945. у Горњој Пецки код Мркоњић Града, од оца Јована и мајке

Јеле. Детињство је провео у родном месту. Основну школу завршио у Бараћи, а потом Богословију Св. Кирила и Методија у Призрену 1959 - 1965.

Оженио се 10. јуна 1967. Ђурђијом (рођ. Мрђа) из Босанског Петровца, са којом има троје деце.

Рукоположен у чин свештеника 23. јуна 1967. године, у саборном храму у Бања Луци од епископа Андреја (Фрушића) и постављен на парохију Густовара код Мркоњић Града.

У Аустралију је стигао 6. децембра 1973. године. Постављен за пароха црквеношколске општине Св. архиђакона Стефана у Спрингвејлу, где остаје до 1978. Потом је постављен за пароха при храму Св. Саве, Аделаид, где остаје до 1984. године, када се поново враћа на парохију у Спрингвејл.

Одликован чином протојереја 1983, а потом правом ношења напрсног крста 1994. године од стране епископа Луке. Постављен за Архијерејског заменика 2004. године од стране епископа Милутина (Кнежевића).