ИСТОРИЈСКО-МЕМОАРСКА ДЕЛА
ИСТОРИЈСКО-МЕМОАРСКА ДЕЛА
Уредници Јован Радуловић i Радослав Братић
ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ
ИСТОРИЈА СРБА
Први део
БЕОГРАДСКИ ИЗДАВАЧКО-ГРАФИЧКИ ЗАВОД, 1989.
}$Ȯ
ОМОТ
Своје последње велико дело — Историју Срба — Владимир Ћоровић је
завршио уочи самога немачког напада на Југославију, на измаку зиме
1941. године. Рад на овом обимном делу трајао је десетак година.
Овом послу се Ћоровић посебно посветио завршивши Историју
Југославије 1933. године . . . Рукопис је предат издавачу месеца
марта 1941. године. Ћоровић је погинуо 17. априла 1941. године.
Одмах по уласку у Београд, Немци су дошли и у Ћоровићеву кућу да
га ухапсе. Замерио им се био из више разлога. Као историчар написао
је за Немце крајње неугодну књигу о одговорности за први светски
рат (Односи између Србије и Аустро - Угарске у XX веку.Београд
1936). Њено објављивање немачка влада је ометала на различите
начине. Немцима је такође било познато да је Владимир Ћоровић био
један од двојице делегата који су крајем фебруара и почетком марта
1940. године преговарали са француским председником Лебреном и са
енглеским председником Черчилом око обнове старога савеза. Знали су
и да Ћоровић припада врховима међународне масонерије . . .
Рукопис Историје Срба сачуван је захваљујући опрезности и
промишљености Ћоровићевог издавача Петра Петровића, код кога се
рукопис нашао уочи почетка другога рата. Било му је јасно да од
намераваног штампања мора одустати док трају рат и окупација.
Такође му је било јасно да ће Немци запленити, можда и уништити
рукопис Историје Срба ако за њега дочују. Рукопис је сакривен, да
далеко од непријатељских очију сачека боље дане.
Мирјана Ћировић-Љубинковић
САДРЖАЈ
ПРЕДГОВОР ПРВИ ПЕРИОД
1.Продирање Словена на Балкан
II.Словени са Обрима
III.Словени насељавају Балкан
IV.Балканска култура у доба сеобе Словена
V.Словенска племена и њихова култура
VI.Организација словенских племена на Балкану
ДРУГИ ПЕРИОД
I.Бугари и балкански Словени
II.Први заједнички покрет Срба, Хрвата и Словенаца
III.Прва српска држава
IV.Покрштавање Јужних Словена
V.Срби између Византије, Хрватске и Бугарске
VI.Држава македонских Словена
VII.Зетска држава
VIII.Србија за време борби Византије и Угарске
ТРЕЋИ ПЕРИОД
I.Стеван Немања
II.Латинско Царство и стварање Српске Краљевине
III.Српске међусобице
IV.Западњачка оријентација у Србији
V.Србија као главна балканска држава
VI.Потискивање Бугара као српских такмаца
VII.Стварање Српског Царства
VIII.Дело цара Душана
IX.Распад Српске царевине
X.Маричка погибија
XI.Босна као краљевина
XII.Босна као стожер нове српскохрватске државе
XIII.Бој на Косову
ИСТОРИЈСКО МЕМОАРСКА ДЕЛА
Владимир Ћоровић ИСТОРИЈА СРБА
(у три тома)
Раде Михаљчић КРАЈ СРПСКОГ ЦАРСТВА
Раде Михаљчић ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ,
историја, култ, предање
Раде Михаљчић ЈУНАЦИ КОСОВСКЕ ЛЕГЕНДЕ
Раде Михаљчић БОЈ НА КОСОВУ У ИСТОРИЈИ И НАРОДНОМ СЕЋАЊУ
(на енглеском језику)
Василије Крестић ИСТОРИЈА СРБА У ХРВАТСКОЈ
(у припреми)
Петар Опачић ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈОВИЋ
(у припреми)
ПРЕДГОВОР
Подужи је списак необјављених радова Владимира Ћоровића. По
речима професора Радована Самарџића, Ћоровић је „оставио у рукопису
толико списа, добрим делом већ припремљених за штампу, да би само
то за неког другог научника значило добар животни биланс".1 Није
само реч о прикупљеној изворној грађи — преписима повеља и писама,
родослова, записа и натписа, старим књижевним списима, исписима из
архива Беча, Земуна, Дубровника, Котора, Задра, исписима из ризница
фрушкогорских и светогорских манастира.
Плодни истраживачи током радног века обично створе сопртвени
архив прикупљене грађе, али истраживачки рад Владимира Ћоровића
насилно је прекидан и прекинут. Изгубио је три радне године у
заточеништву за време првог светског рата, а погинуо је у напону
снаге, с непуних педесет шест година. Ако се имају у виду ове
чињенице, изненађује обим од неколико хиљада страница прикупљене
грађе, од које је Ћоровић за штампу припремио ''Белешке из
канцеларијских и нотарских списа дубровачког архива'' (стр.
489+37).
Иза овог немерљиво плодног истраживача остало је неколико
десетина започетих или недовршених списа, али и више тематски
заокружених, довршених и за штампу припремљених радова. Судбина
големе заоставштине тесно је везана за нашу новију прошлост.
Рукописе и књиге Владимира Ћоровића одузеле су немачке власти од
његове породице, а након завршеног рата било је покушаја присвајања
не само књига већ и необјављених радова. Студија ''Сребрница у
средњем веку'' појавила се под туђим именом.2 Суд је морао да штити
ауторска права и права наследника. „Ипак, породици није све
враћено. Највећи део преписке окупатор је однео. Неки материјали су
враћени десетковани или сасвим испревртани и тематски
обезобличени."3 Нестао је Ћоровићев дневник, а колико је неизвесна
толико је и нејасна судбина рукописа за други и трећи том
''Хисторије Босне''. Ћоровић је несумњиво намеравао да продужи рад
на овом делу, јер је Хисторија Босне, Београд1940, означена као
прва књига. Али његови архивски исписи о прошлости Босне не
ограничавају се временски на крај XV века, којим се завршава први
објављени том. Опипљивијих трагова у „архиву" и сећању породице
нема. Међутим, о постојању овог рукописа сведочи Јеремија Митровић,
млађи сарадник Владимира Ћоровића. Он је до краја одређен:
„Ћоровићу најдражи рукопис ''Хисторија Босне'' II и III такође је
нестао, али се не зна како. Можда га је сам аутор склонио пред
полазак из Београда 1941. године. Можда га је понео са собом."4
1Р. Самарџић, Писци српске историје, 1, Београд 1976. 246.
2 М. Динић. За историју рударства у средњовековној Србији и
Босни 1, Београд 1955. 31.
3 Ј. Митровић. Библиографија Владимира Ћоровића, Историјски
гласник 1-2 (1976) 310.
Није споран сачувани рукопис ''Историја српског народа''.*
Једино се, у нашим приликама, у послератно доба, оспоравало и
онемогућавало штампање овог дела.5 Издавач га је добио уочи напада
на Југославију и у ратно доба, природно, није могао да га објави.
Замишљено и остварено као синтеза, ово дело остало је у рукопису
пола века. Уместо да буде подлога колективном делу истог наслова у
издању Српске књижевне задруге, оно га тек сустиже.
На још недовршеној синтези прошлости српског народа, коју је
организовала Српска књижевна задруга и која обухвата период до
1918. године, сарађивало је више од четрдесет аутора различитих
струка, а овде је реч о подухвату једног историчара. Ћоровић је
учинио корак даље. Он излаже прошлост српског народа од насељавања
на Балканско полуострво до почетка другог светског рата, безмало до
последњих дана живота. Ћоровић, дакле, није признавао дистанцу у
историјском истраживању јер је и претходно синтетичко дело
''Историју Југославије'', Београд 1933, писао не само као
истраживач прошлости већ и као савременик па и учесник догађаја.
Стога је доба између два светска рата у ''Историји српског народа''
и први приказ историје Краљевине Југославије. „Скица историје прве
југословенске државе нужно је ограничена као део пишчеве
савремености, али је ипак заснована на чињеницама и без претераних
политичких судова" (А. Митровић). Писан од истакнутог истраживача,
признатог историчара, личности која је живо суделовала у политичким
збивањима, текст о међуратном добу, доведен до тренутка у којем је
криза прве југословенске државе достигла врхунац, данас, педесет
година после настанка, није само историографски незаобилазан, као
првенац, већ је стекао и изворну вредност.
Очекује се да ће последње две деценије, управо последње странице
''Историје српског народа'' бити предмет посебне пажње не само
стручњака већ и шире јавности. Природно, поједини одељци осталог
текста, после толико година, нису у складу с новијим резултатима
савремене историографије. С друге стране, у обе велике синтезе,
''Историји Југославије'' и ''Историји српског народа'' Ћоровић се
држао уверења која су заснована на оновременим политичким
полазиштима. Оба текста писана су са становишта интегралног
југословенства. Доследан овом уверењу, Ћоровић је тражио и истицао
додирне тачке, истоветна стремљења, доба сарадње, раздобља
заједничког живота и борбе јужнословенских народа. Тренутке спајања
и сарадње етнички сродних племена Ћоровић налази не само у позније
време него и у дубокој прошлости, у раном средњем веку. Устанак
Људевита Посавског насловио је као први заједнички покрет Срба,
Хрвата и Словенаца: „За етничку сарадњу словенских племена на
северном делу Балканског полуострва ово груписање око Људевита
Посавског од посебног је значаја."
4 Исто.
Рукопис Владимира Ћоровића, који је до нас дошао, нема наслова:
Сачуван је Ћоровићев предлог „Народном делу" о објављивању ове
књиге, у коме је синтезу насловио — Историја српског народа (види
факсимил на стр. 2—3). Ћоровић је у уговору, који је склопио са
издавачем, дозволио промену наслова и сам дао идеју — Срби
(културна и политичка историја). БИГЗ је донео одлуку да се дело
појави под насловом Историја Срба
5 Исто. 309—310.
Данас се свакако другачије гледа и на одбир историјских садржаја
за синтетичко дело. Уколико то извори дозвољавају, истражују се сви
видови живота, а користе се резултати готово свих научних
дисциплина које се баве минулим временима. Посебна пажња посвећује
се покретачким снагама које доводе до друштвених заокрета с трајним
последицама. Ћоровић их пре свега види у истакнутим личностима око
којих групише садржаје углавном политичке историје. Он истовремено
прати развитак културе, али историја привреде и друштва није
заступљена сразмерно резултатима оновремених истраживања. Међутим,
прошлост народа коме је припадао Ћоровић је сагледао на широкој
основи, у склопу свих значајнијих међународних збивања и односа са
околним народима и државама.
Оцена ''Историје српског народа'' тек предстоји. Али пред
критичарима је морална обавеза — да увек имају у виду време
настанка дела. Његово објављивање после пола века свакако је
догађај у нашој култури. Целовити прегледи у нашој историографији
права су реткост, поготово ако је реч о појединачним прегнућима.
Колективна дела овакве врсте обично изневере првобитну замисао.
Уместо лако читљиве, разумљиве синтезе, читалац се по правилу
замара одбојним. недовршеним зборником радова са осетним
неравнинама, стручним и стилским. А синтеза, поред осталог,
претпоставља даровитог писца, ученог историчара који крупне
политичке промене и друштвене заокрете не замагљује нагомилавањем
чињеница, анегдотским причама, занимљивим појединостима. Овим
одликама Ћоровић је наткрилио своје савременике. Мало је вероватно
да ће се у догледно време, у делу једног аутора, појавити целовит
приказ српске прошлости, у одређеној мери, заснован на сопственим
истраживањима. Развитак науке водио је неминовној подели некада
матичног предмета на више научних дисциплина. Ћоровић је управо наш
последњи полихисторик који је у свом последњем завршеном делу
обухватио збивања, тако рећи, до последњих дана живота. Штампањем
''Историје српског народ''а коначно се скида непотребни вео
мистификација око дела чије су објављивање доводили у питање не
толико неуки званичници колико приучени историчари.
Владимир Ћоровић је рођен у Мостару 15/27. октобра 1885. године.
Породична и друштвена средина највећег херцеговачког града дала му
је основне подстицаје за развитак књижевних, културних и
националних активности у Аустро-Угарској монархији. Основну школу и
гимназију учио је у родном месту, у коме су његов брат Светозар,
Алекса Шантић, Осман Ђикић и други сачињавали познати кружок
културних и јавних радника. Они су веома утицали на интелектуални
развој младог Ћоровића. Мостарске подстицаје, усмерене пре свега у
књижевном правцу, Ћоровић је неговао и у новој средини, Бечу, где
је дошао на универзитетске студије (1904). Студирао је словенску и
германску филологију код Ватрослава Јагића, Милана Решетара и
Константина Јиречека. Докторирао је 1908. године. Већ у то време
почела су да односе превагу научна интересовања над књижевним
радом. Одмах после свршетка студија упутио се у Минхен на даље
усавршавање из средњовековне историје и грчке филологије код
византолога Карла Крумбахера, а у Паризу и Болоњи учио је језике и
радио у архивима и библиотекама. Био је један од најбољих
студената, па му је припао златни прстен цара Фрање Јосипа, али га
није примио, у знак протеста због анексије Босне и Херцеговине.
Ћоровић се запослио у Земаљском музеју у Сарајеву (1909). До
избијања светског рата обављао је разне дужности и успео је да
успостави и негује везе с београдском интелектуалном средином, а
томе је допринела и женидба с Јеленом, сестром Јована Скерлића.
Осим књижевног и научног рада, овај период његовог живота одликује
и национално-револуционарна делатност, али у нешто блажем облику од
оне коју су испољавали младобосанци. Нису га мимоишла страдања
којима је био изложен српски народ у време првог светског рата.
Ухапшен и осуђен на бањалучком велеиздајничком процесу, он је три
године тамновао у тешким условима. У Загребу, као сарадник
''Književnog juga'', дочекао је ослобођење, па је, политички
активан, присуствовао чину прогласа уједињења у Београду, 1.
децембра 1918. године.
У националној држави Ћоровићев успон био је знатно убрзан.
Станоје Станојевић, осетивши његову даровитост, иако је по
образовању припадао бечкој филолошкој школи, довео га је 1919.
године за ванредног професора народне историје. У 36 години живота
постао је редован професор Филозофског факултета (1921). Већ
наредне године изабран је за дописног, а 1931. за редовног члана
Српске Краљевске Академије. Дужност декана Филозофског факултета
обављао је у два мандата (1933—1935), а ректора Универзитета у
Београду 1935. и 1936. године.
Владимир Ћоровић је био близак двору и повремено политички
активан, нарочито од када се у Југославији отворило хрватско
питање. Никада није напустио идеје о интегралном југословенству, у
којима се формирао још као млад човек. Био је и у свету познат
масонски челник високог ранга и, као такав, изразити противник
фашизма и нацизма. Гестапо га је осудио на смрт пре него што је
Југославија била покорена. Ћоровић је то знао, па је покушао да се
уклони из земље, заједно с владом. Први евакуациони авион, у коме
се и он нашао, морао је, услед квара, да се врати на аеродром у
Никшићу. Други авион, опет услед квара, никада није стигао на циљ,
у Грчку. Владимир Ћоровић је погинуо 17. априла 1941. године.
Због несрећних околности Ћоровићу ни некролог није написан.
Историчар који је критички оценио радове многих истраживача, како
претходника тако и савременика, остао је без потпуније оцене својих
дела.6 Није то ни лако, с обзиром на ширину интересовања и
разноврсности тема које је обрађивао.
Судећи према објављеним радовима и недовршеним рукописима,
Ћоровић се подједнако бавио новијом и старијом прошлошћу,
укључујући чак преисторијска раздобља. Писао је извештаје са
археолошких ископавања, а ''Хисторију Босне 1'', своје
најзначајније дело из старије прошлости, почиње прегледом сазнања о
овој територији у неолитско доба.
6 Изузетак је текст Р. Самарџића. Писци српске историје.
245—253. Пре тога је,поводом избора за редовног члана Академије, о
Ћоровићу кратко писао В. Поповић, СКГ 41 (јануар, април 1934.)
427-134.
Намеравао је Ћоровић да обради прошлост Босне до краја првог
светског рата, али је успео да објави само прву књигу, коју је
довео до 1482. године. Целовит преглед преисторијског доба и
средњовековне прошлости Босне настао је на основу до тада познате
литературе, резултата археолошких ископавања, објављених извора и,
добрим делом, необјављене грађе коју је Ћоровић годинама скупљао у
Дубровачком архиву. Овом делу претходило је неколико мањих расправа
из прошлости Босне: ''Бан Кулин, Бан Борић и његови потомци''8
''Како је војвода Радослав Павловић. продавао Дубровчанима
Конавље'' (1423—1427),9 ''Питање о пореклу Котроманића''.10
монографија ''Краљ Твртко I Котроманић''11 као и Ћоровићева
приступна академска беседа ''Територијални развој босанске државе у
средњем веку''.12 Приступна беседа није само расправа из историјске
географије. Она указује на кључне, преломне тренутке успона и пада
средњовековне државе која није успела да интегрише освојене
хрватске и српске земље. Штавише, ширењем према западу и истоку до
израза су долазиле верске разлике. Некад моћна средњовековна
држава, по Ћоровићу, није оставила дубљи траг. Босна је у његово
доба била само географски појам. Академска беседа била је полазна
основа и идејна потка ''Хисторије Босне''.
Владимир Ћоровић је сачинио два целовита прегледа средњовековне
српске државе, први у ''Историји Југославије'', а затим у
''Историји српског народа''. За ове синтетичке прегледе имао је
завидну подлогу у сопственим истраживањима, не само из историје и
помоћних историјских наука него и из историје средњовековне
књижевности, народне књижевности, етнологије, филологије.
Већи део расправа из историје написан је добрим делом на основу
необјављене грађе из Дубровачког архива: ''Сребреница за владе
деспота Стефана'',13 ''Деспот Ђурађ Бранковић према конавском
рату'',14 ''Женидба деспота Лазара''.15 ''Сребреница у средњем
веку'', видели смо, објављена је под туђим именом.16 Наведене
расправе осветљавају доба Деспотовине, али Ћоровић није запостављао
ни ранију прошлост Срба: ''Када је Часлав дошао на власт'',17
''Питање о хронологији у делима св. Саве,'' 18 ''Подела власти
између краљева Драгутина и Милутина 1282— 1284 год.''19 Из богате
Ћоровићеве заоставштине недавно је објављено очигледно недовршено
његово дело ''Света Гора и Хиландар до шеснаестоg века'', Београд
1985.
Запажен је и Ћоровићев рад на епиграфици. Објављивао је
новопронађене натписе, чешће исправљао и допуњавао ранија издања
епиграфских споменика. Из ове области су и две студије ''Утјецај и
одношај између старих грчких и српских записа и натписа,''20
''Узајамне везе и утицај код старих словенских записа''.21
7 Годишњица Николе Чупића XXXIV (1921) 13—41.
8 Глас СКА СLХХII (1940) 45—61.
9 Годишњица Николе Чупића, XXXVI (1927) 71—11)9.
10 Прилози КЈИФ 5. 1—2 (1925) 15—20. 11 Земун 1925.
12 Глас СКА СLVII(1935) 3—47.
13 Прилози КЈИФ 2—1 (1922) 61—77.
!4 Глас СКА СХ (1923) 26—39.
15 Глас СКА СLVI (1933) 145—147.
16 М. Динић, За историју рударствa у средњовековној Србији и
Босни /, 31.
17 Прилози КЈИФ 14 (1934) 6—16.
18 Годишњица Николе Чупића, 49 (1940) 1—69.
19 Глас СКА СХХХVI (1929) 5—12.
20 Глас СКА LXXXIV (1910) 1—60.
21 Глас СКА СLХХVI (1938) 99—170.
Свестранији приказ прошлости захтевао је упоредно истраживање.
Ћоровић се успешно огледао у сродним научним дисциплинама —
средњовековној и народној књижевности. За време студија стекао је
солидно образовање из књижевне историје, а у каснијем раду угледао
се на познатог византолога Карла Крумбахера. Користећи своја
филолошка знања објављивао је не само стару дипломатичку грађу већ
и старе наративне, књижевне списе: ''О другом доласку Христовом,
апокрифна апокалипса Јована Богослава,''22 ''Списи св. Саве
(Повеље'', ''Карејски типик'', ''Хиландарски и студенички типик'',
''Житије Симеона Немање'', ''Служба светом Симеону'', ''Посланица
Спиридону)''.2
3 Видан је Ћоровићев напор на расветљавању питања из
хагиографске књижевности; ''Силуан и Данило II, српски писци XI—XV
века'',24 ''Доментиан и Данило'',25 ''Међусобни одношај 6иографија
Стефана Немање''26 ''Житије Симеона Немање од Стевана
Првовенчанога''.27
По позиву историчар, Ћоровић је равноправно са фолклористима по
струци сарађивао у познатим часописима: ''Гласнику Земаљског музеја
у Босни и Херцеговини'', ''Прилозима за књижевност, језик, историју
и фолклор'', ''Прилозима за проучавање народне поезије'', ''Архиву
за арбанашке старине''. Сакупљао је и објављивао народне песме и
приповетке, изучавао опште мотиве, указивао на изворе народних
приповедака, расправљао о историјским личностима у народном
предању, највише о Сави Немањићу, затим о бану Кулину, Стефану
Немањи, Милошу Војиновићу, краљу Вукашину, цару Урошу, краљу Марку,
кнезу Иви Кнежевићу (у песми кнез Иво од Семберије). Објашњавајући
порекло и раширеност тужбалица, Ћоровић је понекад нотално бележио
мелодије ових песама.
Оно што се у народу приповедало и певало о Сави Немањићу сакупио
је у збирци ''Свети Сава у народном предању'', Београд 1927.
Међутим, све сакупљене песме и приповетке нису народног порекла,
иако је мало елемената из Доментијановог и Теодосијевог животописа
о Сави Немањићу прешло у народно предање.28
22Спомeник СКА ХI-IХ (1910) 41—55
23 Списи св. Саве, пос. изд. СКА, XVII — 1, Београд — ср.
Карловци 1928.
24 Глас СКА СХХХVI (1929) 13—103.
25 Прилози КЈИФ 1—1 (1921) 21—33.
26 Светосавски зборник 1 (1936) 1—40.
27 Светосавски зборник 2 (1938) 1—76.
28 Краљевић Марко у српским народним приповијеткама, СКГ
XXI—9(1908)678—685. 10. 768—775. 11, 844—850. 12, 921—928,
XXII—1(1909)43—50, 2, 119—124:
Народне тужаљке, Бранково коло ХIV(1908)172—174. 184—186,
245—248. 280—282, 309—310, 354—356. О неким врелима српских
народних приповедака, ЛМС LХХХI(1908)15—41; Спомени о Србима у
немачким јуначким народним пјесмама, Бранково коло
ХV(1909)477-478:
Из народне књижевности. ГЗМ ХХV(1913)337-361; Једна народна
пјесма забиљежена с краја XVIII стољећа, Јужнословенски филолог
1(1913)108-109: Мотиви у предању о убиству цара Уроша, Прилози КЈИФ
1-2(1921)190-195; Кнез Иво од Семберије. Мисао XXXVIII.
7-8(1932)457-462.
Иако има више десстина оцена критика. указујемо само на неке
Ћоровићеве радове из ове области: ''Народне тужаљке у Мостару'',
ГЗМ ХV(1903)157—17: ''Једна Благајска народна пјесма''. Бранково
коло ХV(1909)542—543; ''О Врчевићевој подјели народних шаљивих
приповиједака'', СКГ XV—5 (1905) 378—384; ''Неки општи мотиви у
српским народним приповијеткама'', Босанска вила ХХII(1907)286—288;
Ћоровић је првим радом (1905), посвећеним академском друштву
„Зора", закорачио у предворје такозваних националних наука.
Објективно приказивање омладинског рада, у којем је и сам имао
запажено учешће, битна је одлика његовог првенца: „А нијесам
сигуран, да бих и у догађајима најновијег датума могао увијек
сачувати потребну објективност, па стога волим да их мимоиђем."29
Поступак достојан будућег историчара.
Већ је речено да је Владимир Ћоровић најплоднији истраживач
прошлости српских земаља. Осим солидног образовања, нарочито му је
била од користи његова неуморна радиност, како у архивским
истражи-вањима и праћењу научне, уметничке и књижевне продукције,
тако и у саопштавању резултата до којих би дошао непрекидним
писањем.
Историографија постаје његово основно занимање од избора за
професора националне историје на Филозофском факултету у Београду.
Од оснивања Државног архива у Београду, у српској историографији,
која се бавила најновијом прошлошћу, појављују се запаженије
студије и монографије писане на основу темељних архивских
истраживања. Пре тога Ћоровић је системски прикупљао грађу за два
своја дела — докторску дисертацију о Лукијану Мушицком и ''Црну
књигу''. Док је о Мушицком писао само на основу писаних докумената,
дотле је за књигу о „Патњама Срба у Босни и Херцеговини за време
Светског Рата 1914—1918", како гласи њен поднаслов, сабирао и
усмене исказе очевидаца и страдалника. Пошто је знао да су „многа
уста, и то она што би могла највише да кажу занемела за увек",
морао се поуздати у исказе преосталих учесника догађаја, према
којима је био опрезан и критичан: „Јер волео сам имати мање, али
тим поузданије податке", записао је у предговору.30
Као професор универзитета, Ћоровић је држао предавања из
националне историје Срба и јужних Словена до XVIII, али их је потом
проширио и на XIX и XX век. Упоредо с тим текла су и његова
истраживања у архивима Београда, Дубровника, Сарајева, Љубљане и
Беча. Од када су архиви у Бечу постали доступни истраживачима,
Ћоровић је у њима често и дуго радио, сабирајући драгоцену изворну
грађу. О својим сазнањима упознавао је ширу јавност посредством
штампе, у виду интервјуа или описа рада у архивским установама, или
објављивањем бројних ситнијих прилога, занимљивих ширем читалачком
кругу. Ћоровић је, као и Стојан Новаковић, саопштавао у научним
публикацијама или дневној штампи прилоге мањег обима и грађу,
уколико не би могао да их сврста у своје расправе, студије или
монографије. Многи су и данас од користи науци, као што су два
позната документа о првом устанку, мемоар Људевита Гаја о Србији,
извештај о афери Константина Николајевића, аустријски мемоар о
Босни после погибије кнеза Михаила, Калајев извештај о Штросмајеру,
нови подаци о непознатом сину кнеза Милоша, пројект јадранске
железнице, покушај сеобе Дробњака 1700. године итд.31 На овај начин
несебични истраживач учинио је приступачним науци документа и своја
запажања, која би иначе остала затурена у његовој заоставштини или
у архивима.
29 Историја Српског академског друштва „Зоре" у Бечу (Прилог
историји омладинског покрета), Рума 1905, 50.
30 Црна књига, Београд-Сарајево 1920. 9.
Осим неколико запаженијих издања докумената, као што су она о
Кочиној крајини, православној цркви у Босни и Херцеговини, изводи
из дневника Прокопија Чокорила и преписке Фрање Заха,32 Ћоровић је
приредио ''Целокупна дела Проте Матије Ненадовића''.33 Данас је
познато још неколико драгоцених Протиних списа о првом устанку, али
Ћоровићево издање било је најпотпуније и пропраћено је подробном
студијом о Ненадовићу као писцу, свештенику, устаничком старешини и
уставобранитељском прваку. У његовој заоставштини налази се рукопис
сабраних докумената о Проти Матеји (стр. 240), што указује на
његово занимање за ову личност и на богат материјал на основу којег
је написао наведену студију, и данас незаобилазну.
Ћоровић је почео да сакупља исказе и грађу за ''Црну књигу'' још
као сужањ. На то су га подстакли многи догађаји, међу њима писање у
листу ''Hrvatska'': „Народ навјешћује Србима борбу на живот и смрт
и прогонство из Босне и Херцеговине" (стр. 26). У десет поглавља
сажео је све страхоте босанскохерцеговачких Срба, особито у
затворима и логорима, држећи се начела да не полемише, већ само да
износи чињенице из тих црних дана. Ћоровић је део сабране грађе
доставио нашој делегацији на мировним преговорима у Паризу.
Приказујући књигу у ''Српском књижевном гласнику'', Јован М.
Јовановић предлагао је да се објави на енглеском у Вашингтону и
Лондону.
Ћоровић је један од ретких историчара који је започео да
систематски објављује архивску грађу. Осетивши потребу за једним
корпусом грађе, какав су већ издавали Немци, Французи, Италијани и
Совјети, покренуо је едицију ''Дипломатска преписка Краљевине
Србије'', која је требало да обухвати раздобље од 1902. до 1914.
године. Његова едиција, као и оне које су се до тада појавиле,
бавиле су се питањем одговорности за први светски рат. Проучивши
добро дипломатски архив Министарства иностраних дела Краљевине
Србије, Ћоровић је уверљиво писао: „Студијом ових, а може се
слободно рећи и студијом других дипломатских докумената овог века,
видеће се јасно, да је Србија била најмање онај елеменат Балканског
полуострва, који је у овом веку дао повода да се крене опасно
Источно Питање и цела будућност Европе уопште" (стр. V).
Спољнополитичке прилике у Европи, у односу на Југославију, нису
допустиле Ћоровићу да докраја оствари своју намеру. Успео је да
објави само прву књигу (1902—1903), пропративши је најнеопходнијим
објашњењима.34 Српска академија наука и уметности оживела је
Ћоровићеву идеју и наставила је, у последњих неколико година, да
издаје дипломатску грађу Краљевине Србије. Употпуњавањем ове
едиције САНУ је на најбољи начин одала признање њеном
покретачу.
31 Пошто је реч о већем броју прилога. упућујемо заинтересоване
читаоце на Митровићеву Библиографију, у којој су наведени потпуни
библиографски подаци под бројевима 373, 418. 442, 450, 473, 612,
739, 749, 769.
32 Исто, број 217, 229. 581, 668.
33 Библиотека Српски писци. Београд 1928.
34 Дипломатска преписка Краљевине Србије. Књ. 1 (I. јануар /902
— I. јун 1903), Београд 1933, с. УП+799.
У очуваном делу његове заоставштине нашли су се читави томови
сређене, али необјављене грађе. Осим збирке извора о Проти Матеји
Ненадовићу наводимо и ово: ''Извори за историју Црне Горе'' (100
стр.), ''Исписи из Бечких архива о Босни и Херцеговини'' (1500
стр.), ''Исписи из Градског архива у Земуну за год.'' 1795—1814
(1000 стр.).
Владимир Ћоровић је добар део свог радног века провео у
сакупљању, сређивању и објављивању извора. Био је уверен да без
рада на изворима нема правих историографских резултата. Истраживања
у архивима држао је за напоран посао. Приказујући једно дело
Тихомира Ђорђевића, писао је: „Такав посао не само да није лак,
него и није за сваког".35
Историчар који је толико радио на изворима морао је оставити
запажен број темељних историографских дела. У средишту његових
интересовања налазио се српски народ, а потом и јужнословенски
народи, али у знатно мањој мери. Осим ''Историје Југославије'', у
свим осталим запаженијим радовима проучавао је прошлост Босне,
Херцеговине и Србије.
У младости је Ћоровић писао песме и приповетке, а научни рад
започео је темама из књижевне историје, историје уметности и
културе. Његову пажњу привукли су мостарски књижевници, народне
приповетке, књижевно стваралаштво муслимана, при чему је посебну
студију посветио Мехмед-бегу Капетановићу, а радо је писао и о
Осману Ђикићу.36 Херцеговачки манастири привлачили су његову пажњу
целог радног века.37 Уз сарадњу С. Стојковића написао је занимљиву
историју једне од наших најзначајнијих културних и издавачких
установа, Српске књижевне задруге.38 Ћоровићева дисертација о
Лукијану Мушицком служи и данас као основно дело о овој занимљивој
личности, како у књижевном стваралаштву тако и у црквеном и
политичком животу.39 Из области књижевности истичемо његове студије
о Љубомиру Недићу, Јовану Скерлићу, Петру Прерадовићу, Милутину
Бојићу, Петру Кочићу, Вуку Караџићу, Павлу Поповићу.40 Неке од
наведених радова прештампао је у књизи ''Покрети и дела,''41 међу
њима и запажен чланак ''За књижевно јединство (Питање наречја и
писма)'', у којем су посебно дошле до изражаја његове идеје о
неопходности заједничког живота и културног стваралаштва у тек
основаној држави. „У нас је пре било и сувише трагања за оним, што
нас је растављало. Данас морамо тражити оно што нас спаја", истицао
је Ћоровић. У истој књизи објавио је уводно предавање на
Универзитету у Београду — ''Вера и раса у српској прошлости'',
једну инспиративну студију о проблематици којој историографија више
није поклањала пажњу.
35 Т. Ђорђевић., Из Србије кнеза Милоша. Културне прилике од
1815—1839. године, Београд 1922, — ПКЈИФ 2, 1922, 312.
36 Митровић, Библиографија, под бројевима 2, 3, 4, 6, 12, 187,
203, 204. 209, 236, 251, 516, 529, 530, 600.
37 Реч је о следећим манастирима:3авала, Тврдош, Дужи, Лабостин,
Петров мана-стир, Добрићево, Манастир Кузмана и Дамјана, Житомислић
— Митровић, Библиографија, под бројевима 7, 18, 192. 222, 368, 398,
723.
38 Историја Српске књижевне задруге, Београд, СКЗ 1932, 162.
39Лукијан Мушицки. Студија из српске књижевности, Летопис Матице
српске 1911. 276, с. 1—33; 277, с. 25—49; 278, с. 18-43; 279. с.
22-48; 280, с. 30—57; 281, с. 33—57; 282, с. 28—53; 283/4, с.
25—47.
40 Митровић Библиографија, под бројевима 268, 280, 360, 414,
415, 732, 733, 734, 735, 740. 816.
41 Београд 1920.
Владимир Ћоровић је написао два синтетизована прегледа прошлости
Босне и Херцеговине. Намењени ширем читалачком кругу, они су имали
да пруже основне податке из прошлости ове две „најзанимљивије и
најсложеније словенске области на Балкану". Задругино издање не
само да је потпуније већ је методолошки занимљивије.42 У четири
тематске целине (политички преглед, књижевност, културне прилике,
друштвени односи). писане језгровито и надахнуто, он је захватио
целокупну прошлост (до 1914) своје уже домовине. Само се историчар
његова дара и способности могао упустити у разматрање осетљивих
политичких, националних, верских, просветних и других проблема на
овом ужареном простору. Саопштио их је на ограниченом простору (200
стр.) захваљујући томе што је знао да одвоји и истакне оно што је
суштинско за разумевање проблема. Мирно и самоуверено износио је
резултате до којих је долазио, а као пример овоме наводимо следећу
реченицу: „Турска је сатирала народ физички, Аустрија духовно"
(стр. 81). Иво Андрић је препоручивао књигу читалачкој публици
пробраним речима: „Рађена са савешћу и ерудицијом којом се одликују
сви радови г. Ћоровића, ова лепо и интересантно писана књига
задовољава потпуно прву и најпречу потребу обавештавања нашег света
о прошлости и актуелним проблемима наших земаља."41
У популарној ''Политикиној'' библиотеци, Ћоровић се задржао само
на политичким приликама, с тежиштем излагања на савременим
збивањима везаним за решење српскохрватског спора.44 „Проблем Босне
и Херцеговине то је проблем Југославије у малом. То је и
српско-хрватско питање, и изукрштеност трију вера, и питање
јединства, и аутономије, и поделе сфера... У склопу Југославије
Босна је њена централна област, срж целе државе, са најчистијим
делом српско-хрватске расе (96%). То јој даје изузетан значај. Без
ње и источни и западни део наше целине били би само фрагменти; с
њом се само добија ткиво за једну праву и за дуг живот способну
државу" (стр. 73), наглашавао је Ћоровић.
Осим ове две књиге, од посебног су значаја његове монографије о
Луки Вукаловићу и Мостару и студије о прошлости историјске
Херцеговине и о националном развоју Босне и Херцеговине до 1875.
године.45 Ћоровићево интересовање о Вукаловићу, и о многим другим
питањима, није престајало целог живота; била је то једна од његових
омиљених историјских личности, о којој је саопштио сваки вреднији
податак.46 О Мостару и његовој православној општини, средишту
културног живота Срба у Херцеговини, у којем су Ћоровићи имали
запажену улогу, писао је уверљиво и топло.47 Кад је реч о Босни и
Херцеговини, вреди поменути његове прилоге о Херцеговачком устанку
1875, Јеврејима и кнезу Иви од Семберије, такође омиљеној
личности.48
42 Босна и Херцеговина. Београд, СКЗ 1925.
43 Уметник и његово дело, Сабрана дела Иве Андрића. Београд
1981. 282.
44 Политичке прилике у Босни и Херцеговине. Београд 1939.
73.
45 Национални развој Босне и Херцеговине прошлости (до 1875.
године), Напор Босне и Херцеговине за ослобођење и уједињење,
Сарајево 1929. 15—39:
46Прошлост Херцеговине, Гласник Југословенског професорског
друштва 11—12, 1936/7. 865-893.
Док се у младости Ћоровић највише бавио прошлошћу Босне и
Херцеговине, од преласка у Београд све је више пажње поклањао
историји Србије. Ове две државне територије налазиле су се у
средишту његовог интересовања, а знатно мање Црна Гора. Уочљиво је
Ћоровићево учесталије занимање историјом нововековне српске државе.
Он је добро схватио улогу Србије у настанку југословенске државе,
па је настојао да њеној југословенској мисији обезбеди одговарајуће
место у историографији.
Нововековној српској држави (1804—1918) Ћоровић је посветио
неколико вредних монографија и студија и велики број чланака и
прилога. Његова ''Велика Србија''49 наишла је и на топао пријем и
на буру реаговања.50 Основна Ћоровићева замисао била је да покаже
како се од српске државне идеје и мисли о народном јединству дошло
до уједињења Јужних Словена. У Кнежевини и Краљевини Србији видео
је основног носиоца те идеје, па стога под насловом књиге није
подразумевао великосрпску државну организацију, већ њену велику и
незаменљиву улогу у стварању Југославије. Уверен да је његов став у
овом питању исправан, он је допустио њено прештампавање, без
измена, али под новим насловом — ''Уједињење''.51 Дан настанка
југословенске државе је најзначајнији догађај у нашој прошлости,
тврдио је Ћоровић, па је више него очита симболика у промени
наслова ове узорно саткане и у погледу изложених идеја о развоју
српске државности прегледне књиге.
Рано се осетила потреба да се прикажу ратови Србије за
ослобођење и уједињење (1912—1918), који су најчешће проучавани и
обрађивани искључиво с војног становишта. У монографији ''Наше
победе''52- Ћоровић је највише пажње посветио ратним сукобима у
балканским и светском рату, али није занемарио њихову дипломатску и
политичку позадину.
Најбоље Ћоровићево истраживачко дело, ''Односи Србије и
Аустро-Угарске у XX веку," прати најинтересантнији одељак
спољнополитичких односа на Балкану и југоистоку Европе пред први
светски рат. Обиље сабране и проучене грађе омогућило му је да
следи из дана у дан, пре свега, дипломатску активност Краљевине
Србије и Аустро-Угарске монархије, с намером да овим ''громадним
делом" одбрани прву ''од оптужби да је изазвала рат".54 Уз књиге
Михаила Гавриловића о Милошу Обреновићу, ова Ћоровићева монографија
представља класичан пример темељног истраживачког дела,
незаобилазног у српској историографији. На овом делу радио је дуго
и систематски, пажљиво рашчлањујући грађу на логичне и тематски
заокружене целине, са кратким и одговарајућим насловима. Ова
монографија може и данас да служи као узор, како о поступку
истраживања тако и о саопштавању резултата.
46 Лука Вукаловић и Херцеговачки устанци од 1852—1862 године,
Београд 1923, 1А2. Види и Митровић, Библиографија, под бројевима
179, 184 и 383.
47 Мостар и његова српска православна општина, Мостар 1933,
113.
48 Митровић, Библиографија, под бројевима 34, 441, 525, 583.
Београд 1924, 96.
50 Вук Божовић написао је о њој брошуру — Црна Гора и
патерналистички историчари, Суботица 193А.
51 Београд 1928, 96.
52 Београд 1929, с. IХ+142.
53 Београд 1936, 780.
54 Самарџић. Владимир Ћоровић, Писци 1, с. 252/3.
У познатој едицији ''Српски народ у XIX веку'', Ћоровић је дао
синтетизован преглед политичке историје Србије од 1878. до 1903.
године.55 Тиме се не исцрпљује његово интересовање о нововековној
историји Србије. Он се често и радо бавио првим српским устанком и
његовим вождом. У књизи ''Карађорђе, живот и дело''56 објавио је
рад ''Живот и личност Карађорђа Петровића''. Приказујући књигу,
познати историчар Виктор Новак саопштио је следећи суд о овој
студији и српској историографији, а Ћоровић је био њен изразити
представник: „То је један прави натуралистички портрет без и једног
трунка патриотске тенденције за уљепшавањем... То је уопће значајка
модерне српске историографије, која, морам отворено рећи, стоји у
томе пред хрватском, која напротив често води и сувише рачуна о
осјетљивим и романтички расположеним читаоцем и патријотом."57
После неколико јавно одржаних предавања о вожду, иначе уобичајених
у његовом раду, он је проширио и допунио новим истраживачким
резултатима ову студију и издао је посебно под насловом ''Карађорђе
и Први српски устанак.''58 Запажени су његови прилози и о првој
устаничкој години и Филипу Вишњићу.54
Мада је своја најновија дела написао за време владавине
Карађорђевића, Ћоровић се трудио, као и Слободан Јовановић, да буде
објективан према владарима из династије Обреновића. Ову тврдњу
поткрепљујемо писањем о вођама Српске револуције — Карађорђу и
Милошу. Износио је, на својствен начин, њихове личне и владалачке,
и добре и лоше особине. Та се објективност постепено губила само у
портретисању личности кнеза и краља Милана Обреновића, о коме ни
данас немамо трезвен и одмерен суд ослобођен наноса радикалске
политике.
Ради стицања опште представе о делокругу његовог рада и
интересовања, наводимо да је оставио прилоге о кнезу Михаилу, краљу
Петру, краљу Александру Карађорђевићу, Радикалној странци,
Уједињењу 1918, балканском савезу, везама Француза са Србима, а
посебно с династијом Карађорђевића, односима с Пруском, јадранској
железници, кнегињи Љубици, југословенској идеји, Штросмајеру. Сем у
општим прегледима, Ћоровић је сразмерно мало писао о Црној
Гори.60
Посебан део Ћоровићевог стваралаштва чине радови из области
историје историографије, којој су блиски биографски портрети
познатих јавних и културних делатника. О Вуку је написао неколико
прилога, али се и данас истиче свежином и свеобухватношћу чланак о
Караџићевом историографском раду.61 Пуни су топлине и пажње, али и
објективно одмерене изворне вредности њихових дела, радови
посвећени Илариону Руварцу, Ватрославу Јагићу, Константину
Јиречеку, Љуби Ковачевићу, Станоју Станојевићу, Љуби Стојановићу,
Драгољубу Павловићу, Јовану Томићу, Слободану Јовановићу, Јовану
Скерлићу, Јовану Цвијићу, Владимиру Јовановићу, Димитрију Поповићу,
Херману Венделу.62 Уз портрете наведених личности, Ћоровић је
изрицао одмерен, на чињеницама утемељен суд о њиховом стваралачком
делу, научној и друштвеној улози.
55 Васа Чубриловић, Владимир Ћоровић, Србија од 1858 до 1903,
Београд (1938) 195
56 Београд 1923, 1924.
57 Народна старина 4, 1923, 83.
58 Београд 1937, 64.
59 Митровић, Библиографија, под бројевима 455 и 724.
60 Исто, 332, 333. 338, 342, 356, 359. 389. 391, 397, 418, 436,
445, 450, 460, 461. 537, 548, 568, 569, 574. 589. 605. 618. 619.
643, 645, 781, 783, 844.
61 Вук као хисторичар, Српски књижевни гласник, НС, Ш, 1937,
373-383.
62 Митровић, Библиографија. под бројевима 82, 263, 276, 317,
334, 351, 372, 401, 414. 415, 434, 571, 582, 614, 753, 755, 756,
792, 805, 816, 845
Поред дугог и напорног рада у архивима, Ћоровић је редовно
пратио научну продукцију, не само из историографије него и из
сродних јој дисциплина. Његове критике су одмерене и достојанствене
као на пример она на књигу Л. Пфефера, ''Истрага у Сарајевском
атентату'', после које се развила читава полемика. Ћоровић је имао
обичај да пише приказе не само на запажена дела познатих
историчара, Слободана Јовановића, Михаила Гавриловића, Душана
Пантелића, већ и на расправе и прилоге. При томе, увек је, где је
било неопходно, указивао на неискоришћене изворе, а, уколико су се
они налазили у његовим исписима, радо их је саопштавао. Тако је
приказе претварао у мале, али драгоцене прилоге. Укажимо и на његов
библиографски оглед — ''Histoire Јougoslave,''63 из којега се види,
како је то лепо запазио Павле Поповић, да је „жив и широк интерес
којим Ћоровић прати своју науку".64
Владимир Ћоровић је само у једном свом делу проширио своја
истраживања изван националног југословенског простора. У књизи
''Борба за независност Балкана''65 пратио је основне токове развоја
националних држава на полуострву, објашњавао њихове међусобне везе,
али и односе са околним државама и заинтересованим великим силама,
од најстаријих времена до XX века.
Ћоровићева ''Историја Југославије'', Београд 1933, и данас
представља једно од највећих остварења српске и југословенске
историографије. Овим делом он је далеко превазишао своје
претходнике — Антона Мелика, Станоја Станојевића и Васиља Поповића.
У њеном састављању морао се ослонити на резултате српске, хрватске
и словеначке историографије, али је читава раздобља, посебно
историје српског народа и срењовековне босанске државе, написао на
основу сопствених истраживања. Не само по свом обиму (614 страница
двостубачног ситног слога, великог формата) већ и према подели на
временске епохе и композицији (пет уједначених периода, сто два
поглавља и више од шест стотина поднаслова), она чини складну
целину у којој су предност добијали они моменти који су зближавали
југословенске народе. Не би требало узимати за слабост то што је
аутор писао о нашој прошлости као изразити представник интегралног
југословенства, у ком је поникао и васпитао се, с генерацијом која
је створила нову државу. Ћоровић је за своју генерацију с поносом
истицао: „Ми мирне савести можемо рећи да је мало који нараштај дао
својим наследницима веће од оног што ми остављамо."66
Ћоровићева ''Историја Југославије'', без сумње, јесте права
научна синтеза прошлости наших народа. Изрицани судови о њој махом
су похвални, али је било и покуда. Алекса Ивић је хвалио њену
изворну поузданост,67 Радован Самарџић је истицао да је, сем у
завршном делу, „добро замишљена и компонована",68 а Душан
Николајевић је замерао аутору да није у довољној мери „ни социолог
ни филозоф историје".69 О Ћоровићевој интерпретацији, објективности
и значају његовог дела писао је хрватски историчар Фердо Шишић: „Ту
је сваки догађај пропраћен његовим ''оригиналним мишљењем'',
понајвише исправним, иако има их и таквих, с којима се на пример ја
не бих могао да сложим, јер имам своје ничим непоколебано мишљење,
и то не само у неким питањима из хрватске него и из српске
хисторије... Баш због те оригиналности Ћоровићева мишљења, његово
је дјело ''хармонична једна целина'', какве досада нисмо имали, јер
смо обикли да хисторију сваког нашег племена пише други аутор, то
јест Србин српску, Хрват хрватску, а Словенац словеначку
хисторију... Најпосле треба истакнути и то, да је проф. Ћоровић
израдио своје дело баш замјереном објективношћу, поред све куражи
да отворено каже своје мишљење. Он је једном симпатијом гледао на
Србе, Хрвате и Словенце; нигдје се не осјећа какав жалац
интолеранције, буди вјерске буди политичке."70 Позитивна мишљења о
књизи појавила су се и у иностранству.
63 Revue historique, 1927, 1-51.
64 ПКЈИФ 1—2. 1927. 250.
65 Београд 1937, 208.
66 Велика Србиjа, 95.
67 Летопис Матице српске СССХХХVI-2, 1933, 182.
68 Владимир Ћоровић, Писци 1, с. 252.
69 Шта је историјски истина?, Правда бр.10191, 1933, 2.
70 Југословенски историјски часопис 1—2, 1935, 134/5. Текст је
подвукао Шишић.
Ово капитално дело није доживело друго издање. Тек после четири
деценије, четири истакнута југословенска историчара (Иван Божић,
Сима Ћирковић, Милорад Екмечић, Владимир Дедијер) написали су нову
''Историју Југославије''71 која је, поред подршке, изазвала буру
негодовања, највише у хрватској историографији. Ово упоређење нека
послужи као пример толерантности предратне у односу на поратну
историографију. Шишић је посебно подвлачио да је Владимир Ћоровић у
себи спајао ''наш ,исток'' са нашим ''западом'' и да је савршено
познавао дух, менталитет и схватања Срба, Хрвата и Словенаца.72 Ова
књига будила је оптимизам у ведрије дане југословенског
јединства.
Попис објављених радова Владимира Ћоровића приближава се
четвороцифреном броју. Међу њима има више обимних дела као што је
ова тротомна ''Историја српског народа'', ''Односи Србије са
Аустро--Угарском у XX веку'', ''Историја Југославије'', ''Хисторија
Босне'', ''Црна књига'', ''Велика Србија (Уједињење)'', ''Наше
победе'', ''Босна и Херцеговина''.
Огласио се књижевним радовима, али се убрзо сав предао
истраживању наше прошлости. Успешно се огледао у више научних
дисциплина, настојећи да минуло доба сагледа у целини. При том није
трагао за новим приступом, за методолошким новинама у истраживању,
већ се држао уходаних стаза критичке школе. Широк истраживачки
захват нашег последњег полихисторика, са подједнаким интересовањем
за древно и савремено, био је предуслов за целовито приказивање
наше прошлости у ''Историји Југославије'' и ''Историји српског
народа''.
„Готово недогледан број послова'' Ћоровић је обавио постојаним,
свакодневним радом у сразмерно кратком радном веку. Број наслова
његове библиографије неодољиво намеће помисао да је радио стално
журећи, да му је при писању често недостајало времена. Отуда утисак
да је овакав рад умањио вредност његових истраживања. „Данашњи
историчари" — пише Радован Самарџић — „поред оног што не улази у
оквире научног занимања, знају пребацити Ћоровићу да је услед
великог посла и сталне ужурбаности био недовољно пажљив и тачан у
критици извора и чињеница. Ако се ове замерке озбиљније разгледају,
чини се да се Ћоровић више пута огрешио о добар метод можда и због
тога што је више урадио: просек омашки у списима оних који га
критикују најчешће није ништа мањи од просека његових
превида."73
Обављајући толики број послова темпом који је сам себи наметао,
и који је само он могао да издржи, Ћоровић није стизао да књижевно
обликује текстове сразмерно свом несумњивом дару. Међутим, он
сугестивно и на једноставан начин излаже вешто одабране и складно
распоређене садржаје које, опет, што је веома битно, и по вертикали
повезује идеја водиља. Стога су његова дела, посебно целовити
синтетички прегледи наше прошлости, разумљиви и мање упућенима.
Управо као писац синтетичких дела Ћоровић је одмакао својим
савременицима.74
71 Београд 1972.
72 Као и напомена бр. 70, с. 133.
73 Р. Самарџић, Писци 1. с. 252.
Радош Љушић
Раде Михаљчић
Историја Срба
ПРВИ ПЕРИОД
I. Продирање Словена на Балкан
Сеоба или велико померање народа, које је почело узимати све
већег маха од II века после Христа, беше један од најзначајнијих
покрета у историји Европе. Он је, како је то лепо примећено, значио
у исто време и распадање и обнову. Стари свет, коме је политички
била главни представник моћна Римска Империја, узмицао је и падао
под неодољивом навалом свежих и активних племена која су, најпре са
севера а после и са истока, стремила према његовим средиштима.
,.Како за нашу државу настају већ последња времена", писао је још
Тацит у својој Германији, „најбоље што нам још срећа може да
поклони јесте неслога међу непријатељима."
Узроци и мотиви за та велика померања читавих племена и народа
разноврсни су и веома сложени, али је њихов процес готово, по
правилу, морао доводити до сукоба са Римљанима. Ови су били далеко
истакли своје државне границе; својим освајачким прохтевима
изазвали су на доста страна реакције угрожених; под својом влашћу
држали су све главне прилазе за средњу и јужну Европу и њена
најплоднија и најпитомија подручја. Већ крајем II века воде се
борбе на дунавској линији између Римљана и германских племена која
су у покрету; а експанзивни и многобројни Готи допиру све до обала
Црнога мора, да се у наредном веку, са појединим одредима, пребаце,
пустошећи, у Малу Азију и подножје Кавказа. Од средине III века
почиње готска офанзива на Балканско полуострво, извођена претежно
из старе Дакије а данашње Румуније. Осећајући тешкоће одржавања
сувише далеких и растегнутих граница, Римљани се решавају, пред
крај III века, да напусте извесне области, као, на пример,
истакнуту Дакију, па да на природно повољнијим границама, са више
концентрације снага, изврше бољу организацију одбране. Али, Римској
Царевини није било помоћи. Иако је опасност од насртљивих варвара
била очигледна, у Империји се ипак, у неколико махова и на неколико
страна, воде огорчене и безобзирне борбе разних претендената за
царски престо. Неколико таквих обрачуна учињено је и на балканском
подручју, неки пред очима спољашњих непријатеља. У много прилика
тражи се чак сарадња туђинаца, и за ту сарадњу жртвују се крупни
држа�
