110122_Адам Прибићевић_Насељавање Срба

Адам Прибићевић

НАСЕЉАВАЊЕ СРБАПО ХРВАТСКОЈ И ДАЛМАЦИЈИ

Adam Pribićević NASELJAVANJE SRBA PO HRVATSKOJ I DALMACIJI

УВОД

АДАМ ПРИБИЋЕВИЋСРБИН ИЗ ХРВАТСКЕ

Ни у тренутку настанка, као и данас у вријеме прештампавања, смисао текста ове књиге није био академски. Она није настала у духовној радионици професора, већ политичког борца, њени подаци нису архивски провјеравани. Једном политичком емигранту то је углавном и немогуће. Њен смисао и њена унутрашња снага су у сабирању политичког и интелектуалног искуства какво је било ријетко међу западним Србима у овоме вијеку. Ријеч је о дјелу аутора који је 55 година активно пером бдио над тежњама и интересима српског народа по Крајини у Хрватској. Прошао је искуство оштрих сукоба и тијесне сараднје и са Загребом и са Београдом. Десимир Тошић, који га је добро познавао и највише писао о нјему каже да је „често могао да падне у јарост антисрбијанства“, а са друге стране, на сукоб са хрватском културном и политичком средином, потрошио је много мастила. Полако и не са много среће, Адам Прибићевић се пробијао до ове кнјижице, до свог завршног схватанја српског националног питања, садржаног у појму „западни Срби“. Нико није боље од њега знао колико је потребно боље међусрпско упознавање, што наводи као разлог њеног настанка. Догађаји посљедњих пет година трагично су показали управо ту провалију међусобног непознавања, које увијек омогућава јефтино извлачење, сваљивањем кривице на другог.

Читајући овај текст проналазимо у њему, прије свега, горке закључке о хрватско – српским односима, упропаштеним покољима 1941. године. Погроми који су се прије тога догађали неколико пута и који су били изразито градски феномен, само су најавили могућност покушаја радикалног рјешења западносрпског питања. „Насељавање...“ је у првом реду протест и полемика са онима који су оправдавали први покушај ликвидације српског народа са ових простора, и на тај начин припремали слиједећи удар. Колико је то био релевантан и потребан посао говори и чињеница да су неки од тих емиграната, не само доживјели, него и узели учешће у другом успјешном покушају.

Наравно, тих педесетих година, кад је овај текст настајао, западни Срби били су потпуно политички и психолошки онеспособљени да уопће приме овакву поруку. Они су тада не само прећуткивали, већ често и активно уништавали трагове сопственог

www.mo-vrebac-pavlovac.hr 2/60


идентитета, а све зарад „мира у кући“, да се не би ишло на руку хрватском национализму. У „Просвјети“, која се о саморазумјевању представљала насљедницом „Сељачког кола“, тих је година од старих бораца остао још само Митар Попара, са својим уводним пјесмама. Дакако, није могао опјевати смрт Адамову, она није ни споменута. Некако у то исто вријеме умро је Моша Пијаде, чему је тада посвећена велика пажња, уосталом, не без разлога.

Мало ко је са таквим правом био огорчен на Хрвате као Адам Прибићевић. Мало је Срба од личног интегритета, написало толико текстова у обрану Хрвата од београдске политике, колико он. У годинама пред Други свјетски рат Адам и брат му Светозар Србе су пречане готово потпуно превели на страну Загреба. Показаће се да је проблем у томе што су они то радили у готово паничном настојању да очувају Југославију, али зато ништа мање искрено у згражању над моралном и политичком трулежи тадашњег Београда. Но у прољеће и љето 1941. управо су самосталски крајеви страховито пострадали од руку својих католичких и муслиманских комшија. (Попут неке „црне руке“ доимала се и тада Велика Кладуша – једини град на подручју бивше Југославије у којем након покоља у православној цркви љета 1941. није преживио НИТИ ЈЕДАН Србин њен становник. Није остао нико ни да исприча што се догодило осталима.). Адам је, поврх свега, избјегао и комунистичко опредјељење типично за његов народ, али хрватским емигрантима ни такав није ваљао. Већ је био у употреби појам „србокомунизма“ и „комуно-четника“, који је обухватио све припаднике једног народа и свима наговјештао исту судбину. Наставила се стара политичко – психолошка игра по којој је Хрватима увијек требало попуштати и имати посебног разумјевања за њих, е да би се сачувала њихова увијек танка воља за братство са Србима.

Овакав контекст настанка ове књижице потврђује и Десимир Тошић. Он у тексту „Над гробом посљедњег Прибићевића“ спомиње и завршну, канадску, фазу Адамове емиграције; „Он је некако, као и сви остали чланови дома Прибићевића, очекивао да ће Хрвати, у својој већини, имати неки став „пасивног поштовања“ према њему. Заборавио је био да је доба Хрватско – српске коалиције прошло, а да и та Хрватско – српска коалиција није добила жилав коријен. И зато оно одједном чудно држанје Адама Прибићевића у Канади: најжешћа полемика са људима Хрватске сељачке странке. Он се није надао онаквом дочеку од хрватске исељеничке и емигрантске штампе. И као што је на вређање српске шобинистичке штампе скочио покаткад у жестоку одбрану Хрвата – сјетимо се чланка „Хрвати и Аустрија“ и



„Поруци“, марта 1955. године – тако је у одговору Хрватима ударио у другу страну. Он, толстојевац у чудак, завитлао је снажно, као некада из пјесме Краљевић Марко, да брани поклани српски живаљ у Хрватској који је сагорео у ендехазијској бартоломејској ноћи“.

Прештампавање „Насељавања...“ данас, овдје у Загребу, поставља једну велику дилему. У оштрим Адамовим формулацијама овај текст, послије аугустовских догађаја, често личи на рационализацију свега што се догодило.Такав је нпр. став о немогућности хрватске државности због постојања овдашњих Срба. То је уједно и најоштрији протухрватски став. Објашњење тог проблема из угла аутора, је у његовом искреном југославенству, немогућност хрватске државе за њега не значи српску државу, а понајмање државу без Хрвата. Адам Прибићевић је својевољно двадесетих година отишао у колонизацију на Косово. Неке његове земљаке то је задесило седамдесетак година касније под крвавом присилом. Он их је водио у сукобе и са Загребом и са Београдом, у наше вријеме је однос снага брутално изашао на видјело.

На крају, скица биографије. Рођен 24. децембра 1880. у Костајници, као најмлађи од четверо браће. На јавну сцену је изишао већ 1903. кад су српски самосталци покренули у Заребу лист „Српско коло“, преко којег су српску националну идеју и политику промицали у сељачким крајишким масама. Највише захваљујући раду у том листу заслужио је мјесто првооптуженог у „велеиздајничкој парници“ покренутој 1908. године. Он и још 52 Србина оптужени су, између осталог, да су „заводили... народ грчко – источне вјере, учећи га, да је већ по тој вјери „Србин“ – истовјетан са народом у краљевини Србији и да се с овим треба сјединити.“ Био је то типичан примјер политичког процеса какав не може добити држава без будућности. Послије I свјетског рата, огласио се најприје у обновљеном „Српском колу“, којег ускоро преузима старији брат Милан, а Адам одлази у Београд и тамо у периоду 1921. – 1923. пуни странице листа „Народ“. Готово невјеројатним темпом писао је читаве серије текстова за бројене новине, иако је пуних 15 година провео као колониста на Косову, радећи и најтеже пољопривредне послове. Политичка и духовна кулминација његовог рада смјештена је у период 1935 – 1941 и везана је за друштво и лист „Сељачко коло“. Лист је често сам попуњавао пишући и политичке коментаре и хисторијске фељтоне и пољопривредне савјете, до којих је уосталом много држао. Организација се у тих неколико година раширила по готово свим српским селиима по Хрватској и Крајини. Томе је допринијела и



инфилтрација комуниста који су „Сељачко коло“ користили као оквир за легалан рад. Иако као човјек готово болесно осјетљив на сваку неправду, до својеврсног мазохизма, на и националну и социјалну, у предратном периоду Адам је, за разлику од својих сународника, кренуо ка, условно речено, десним политичким позицијама. У ратним расколима пришао је покрету Драже Михаиловића, и након учешћа на Башком конгресу, отишао из земље, да се у њу више никад не врати. Емигрантски крух је јео у Италији, Француској и Канади. Свој живот је сам завршио, самоубиством, 7. фебруара 1957. године.

Чедомир Вишњић



PREDGOVOR

Glavna svrha ove knjižice je naše međusobno upoznavanje. O Zapadnim Srbima ne znadu skoro ništa Srbi iz Vojvodine, Srbije i Crne Gore: kad su se oni odselili tamo, pod kakvim uslovima, kako su živeli, koje su njihove osobine i šta oni za nas predstavljaju.

To neznanje je vrlo štetno. Kako je napisao Jovan Cvijić, ovi Srbi na zapad od Vrbasa čine najjači srpski blok posle Šumadije i najčistiji. Tačno je da se pravoslavni Srbi protežu, u neprekinutom lancu, od Drine do Vrbasa. Ali su jako protkani rimokatolicima i muslimanima. Od Vrbasa na zapad, oni žive u zbijenoj gomili do blizu Velebita i do blizu dalmatinske obale.

No, ovaj deo Srba ima i neke osobine, koje su od velike vrednosti, a odličnog su zdravlja i velike životne snage.

Živeći u brdima, a množeći se silno, razilazili su se i popunjavali oslabljene redove našeg naroda, gde su se razredili: po Slavoniji, Sremu, po J. Srbiji. Prodirali su odavno čak u Bačku i Banat. Oni su uz Hercegovce i Crnogorce, najpokretniji deo Srba, najmanje ustrajan i vezan za staru logu.

No, to je i vrlo sposoban svet, koji daje i odlične seljake, radnike, zanatlije, trgovce, industrijalce i činovnike. Zato su se i u Americi progurali srazmerno, više u srednji građanski red, od mnogih drugih. Oni imaju veliki tehnički talenat. U jednoj koloniji na Kosovu bilo je na 29 ličkih kuća, 6 samouka dobrih kovača, dva odlična kolara, više stolara, tesara, zidara. Pukovnici Dimitrijević (iz Beograda) i Čemerikić (iz Prizrena) kao šefovi Vrh. Agr. Povereništva u Skoplju, stavljali su Ličane u prvi red, kao koloniste, pa čak ispred Hercegovaca. A dešavalo se kod Trepča rudnika na Kosovu, te su Srbi iz drugih krajeva metali ličke kape na glavu, da ih Englezi prime radije na posao. Ističem ovo bez pokrajinske ljubomore, jer nisam Ličanin, već Kordunaš – Banovac.

Cvijić je zapazio da su svi bivši graničari razvili snažno osećanje za red i dužnost, živeći pod vojnom upravom. Stoga daju i dobre činovnike.

Oni su bili slobodni, naoružani graničari, pa su sačuvali slobodnjački duh. Stoga su od 1600 – 1883 god., digli 26 buna u odbranu dobivenih povlastica i vere. Istu hrabrost pokazali su i u političkim borbama pred ujedinjenje. A 1935 godine, pet srezova Bosanske Krajine i pet Banije, sve jedan do drugog, kao država u državi, izabrali su opoziciju.

Njihovo nacionalno osećanje bilo je upravo vulkanske prirode, a pre vaskrsa Srbije i posle ukidanja Pećke Patrijašije, jer su došli iz centralnih srpskih oblasti, gdje je nastala stara srpska država. Zato su i 1914 – 18 god. dali Srbiji veliki broj hrabrih dobrovoljaca.



Opstanak ovih Srba onemogućava obrazovanje hrvatske države. Zato su ih i verski i nacionalni hrvatski fanatici mrzeli i gonili, a 1941 – 5 pokušali istrebiti. Zapadno od Vrbasa oni su strahovito proređeni, ali su ipak održali naše pozicije i biće zato činilac preko kog se neće moći preći, kod rešavanja srpsko – hrvatskog spora. A to treba da znaju svi Srbi.

Razume se, ovo je nepotpun rad, usled nedostatka izvora u emigraciji. Ali dovoljan da se shvati značaj zapadnih Srba za celo Srpstvo.

PISAC



DOLAZAK TURAKA

Pre osvojenja Bosne 1463 g. nije bilo nijednog Srbina zapadno od reke Vrbasa do Velebita i kranjske granice, a ni u severnoj Dalmaciji i u Slavoniji.

Dogod je postojala nada da će se stara srpska država održati, a to je bilo do pada despotovine 1459 godine, Srbi se nisu kretali sa svojih ognjišta, osim onih, koje su srpski despoti Stevan Lazarević i Đurađ Branković prevodili na svoja velika imanja po Mađarskoj.

Srbi su bili vezani za svoju državu i zemlju i nisu ih napuštali. Prvi su se stali kretati prema zapadu, iz Stare Srbije, neki cincarski i aromunski narodi, čim je zapretila opasnost od Turaka. Ne samo stoga što su bili pokretniji, kao stočari i nevezani za zemlju, već i s razloga što nisu svojim osećanjem bili vezani za državu.

Tako su Vlasi već u 14 veku napuštali Srbiju i prelazili u Bosnu, a odatle selili u Dalmaciju i Hrvatsku, nekad čak i na ostrva i u Istru. Hrvatski istoričar Klajić kaže da su na ostrvu Krku, još na početku 19 veka, govorili rumunjski. A već za pohrvaćenje rumunjske „Ćiće“ u Istri i Rumunje oko Ćepičkog jezera, znalo se općenito u naše vreme. Zato ti Valsi nisu nosili srpska narodna imena i prezimena, već vlaška: Bun, Bukor, Fečor, Singur, Surdul, Šerban, Ursul i slična.

I u Podravini je ostao trag ovih Vlaha: u Peterancu, Stružcu, Gušću, u Posavini, u selu Kute, kod Sl. Gradiške, u Lonjskom Polju.

Karavlaha, koji su govorili, još u početku ovog veka, najčistijim rumunjskim jezikom – prema oceni rumunjskog etnografa Teodora Filipesku – bilo je u severoistočnoj Bosni.

No, 1463 g. osvojili su Turci Bosnu i, po svom starom načinu, stali upadati u okolne, još neosvojene zemlje, ne samo radi pljačke, već i radi rasplašivanja naroda: da se ono što nije pobijeno ili zarobljeno razbegne, ostavi zemlju praznu i tako se pripremi konačno osvojenje. Zato su opustošeni krajevi Hrvatske nazvani u ono vreme: „Dezertum primum“ i „dezertum secundum“ (prva i druga pustinja).

Već 1463 godine provalili su u Hrvatsku, pa u Kranjsku i ponovili to 1467, 1469 i dalje. Preko samog Žumberka provalili su osim ovih godina, još 1478, 1484, 1493, 1512, 1514, 1527, 1528, u sedamdeset godina deset puta. 1470 godine provalili su tri puta drugim pravcem, a 1471 g. do Ljubljane i odveli 80.000 roblja, slovenačkog i hrvatskog.

Grozna je bila provala 1469 godine, u više pravaca.



U Dalmaciji „Ostali su sami gradovi, a naroda toliko, koliko je moglo pobjeći u gradove“, kako piše hrvatski istoričar Smičiklas.

A u Hrvatskoj meseca juna 1469 godine „razli se nova turska vojska preko u Posavinu, da prodre u austrijske zemlje. Malene vode omogućiše im prelaze preko naših voda. I narod bez oružja bežao je i srećan je bio kad je mogao Savu preplivati, ostavljajući iza sebe sela u plamenu. Jauk i dim od zapaljenih sela natecahu se u nebeskim visinama, koji će više dopreti.Srećom, porastu vode, te je prijelaz preko Save gonećim Turcima bio nemoguć, zato poleteše s onu stranu Save, provališe u Kranjsku, da nose i tamo palež, da kolju i robe“ kako veli kranjski letopisac: „Sela uništiše vatrom, stanovnike sabljom, odvedoše veliko mnoštvo naroda, sramotiše žene na oči njihovih muževa, a onda im otsecahu glave, a takva nesreća dostiže i neke plemiće, jer ove beštije paze na plemstvo, koliko svinja na biser.

Grad Zagreb zadrhtao je ovaj put…. Možemo reći da se je veći deo naroda između Kupe i Save spasao samo u gradovima i na vrhovima gora, da nije na ravnom polju vladao drugi, nego Turci.“

Ove zlokobne, 1469 godine provale Turci, preko Une, i u Liku, u zemlje krbavskih i modruških knezova i sve popale, opustoše i porobe. Veliki deo naroda odveli su u ropstvo, a što je izmaklo nožu i lancu, raselilo se.

Kako piše Smičiklas: „Više puta gorela su sela u Hrvatskoj, da se je pričinjavala sva zemlja kao jedno strašno, plameno more.“

1493 godine, zadesi Hrvatsku nova grozna nesreća. Hrvatski ban Derenčin dočeka, s jakom snagom, na Krbavskom polju, veliki turski odred, koji se vraćao s ogromnim plenom. Hrvati su bili do nogu potučeni. O toj strašnoj katastrofi postoji i hrvatska junačka pesma na čakavskom dijalektu. Sad je i Lika bila skoro bez odbrane do Primorja, te Turci osvoje 1527 godine konačno Liku i Krbavu.



SLABOST HRVATSKE

Hrvati su uvek bili dobri ratnici.Na zapadnu Hrvatsku nije navaljivala nikad snaga sve turske carevine, čiji je vojnički put bio Carigrad, Beograd, Budimpešta, Beč.

Tako je Hrvatska imala, kao i mletačka Dalmacija, da se bori samo protiv muslimana iz Bosne-Hercegovine. A njih nije bilo mnogo. Sad ih ima 981.000. Njihov broj bio je onda mali. Pojačao se tek posle turskog poraza pod Bečom, kad su se mnogi muslimani, bežeći iz Hrvatske, Slavonije i Mađarske, zadržali u Bosni-Hercegovini. A drugo pojačanje došlo je, kad su, za Karađorđa i Miloša, mnogi muslimani se preselili iz Srbije u Bosnu-Hercegovinu.

Hrvatska je i onda bila naseljena gušće nego Bosna i Hercegovina. Muslimanski pljačkaški odredi nikad nisu bili jači od nekoliko hiljada ljudi, obično nekoliko stotina.

Zato izgleda neobjašnjivo da su se Hrvati ovako slabo branili. Sam hrvatski istoričar Smičiklas kaže:

„Prava je sramota bila da je neprijatelj mogao ovako lagano preko naše zemlje juriti, kao da nikoga kod kuće ne ima“

Ipak, ta slabost odbrane nije toliko objašnjiva.Muslimani bosansko-hercegovački bili su novi obraćenici verski. U

njima je goreo žar nove vere, koju su oni hteli da potvrde. To su bili bivši bogumili, gonjeni vekovima od rimokatolika, pa su se svetili za vekovne nepravde i progone, za bezbrojne lomače, na kojima su ih spaljivali. Utoliko je taj plamen vere bio vreliji i proždrljiviji.

Strah od Turaka ušao je bio već u kosti hrišćana i sama njihova pojava lomila je srca i gasila hrabrost u narodnim gomilama. Samo glas: Eto Turaka! gonio je u begstvo.

Inače, ni ratnički duh u hrvatskim masama nije bio toliko jak, koliko među Bošnjacima i Hercegovcima, jer su duže vremena živeli u srazmenom miru. Uz to su bile nevične turskom načinu ratovanja.

Ali, više od svega, pada odgovornost za slabost odbrane na društveno stanje, koje je vladalo u Hrvatskoj. Hrvatski seljaci bili su strahovito potlačeni od plemstva i crkve.

Za odbranu od Turaka nisu bile dovoljne male feudalne vojske. One nisu bile tolike, da budu sposobne za čuvanje i odbranu duge granice, od muslimanskih četničkih upada i još da pretekne rezerva, koja će se slati tamo, gdje zagrozi veća opasnost.



Za taj zadatak trebala je borbena volja narodne mase. Ali, narod, okovan u onakve lance, kakvi su glodali ruke i noge hrvatskih seljaka, nije mogao imati i takve volje. Da je ima, trebalo je da brani svoje njive, a ne velike posede feudalaca, odnosno da se bori za svoju slobodu, a ne za svoje lance. Gde god je trebalo braniti granicu od provala tatarskih ili turskih, usred feudalnog doba, obrazovan je širok pogranični pojas slobodnih seljaka, kao u Poljskoj i Rusiji.

No, da su hrvatski feudalci i naoružavali svoje seljake, oni bi pre okrenuli oružje protiv svojih gospodara i srušili ropski poredak. Tako su učinili i mađarski seljaci krstaši, skupljeni za pohod na Turke. Doža je digao s njima veliku seljačku bunu protiv plemića.

A zlo je bilo povećano i tim, što je bilo došlo do političkog haosa u Ugarskoj, kad je izumrla muška loza anžuvinske dinastije. Nastale su česte mene dinastija, dolazilo do građanskih ratova. To je rastakalo snagu države. Nije bilo nikakva državnog programa, oko čijeg bi se izvođenja okupila sva snaga bar onih redova, koji su bili na vlasti.

Kako su bile ogorčene međusobne dinastične borbe, pokazali su baš hrvatski plemići. Kad su se, posle pogibije mađarsko-hrvatskog kralja Ljudevita u Mohačkoj bitci, mađarski i hrvatski plemići pocepali na stranku Habzburgovca Ferdinanda i mađarskog velikaša Ivana Zapolje, najveći hrvatski junak toga vremena Krsto Frankopan, poznat u Evropi pod imenom “mač hrišćanstva“ pristao je uz Zapolju. Neke ondašnje hrvatske Puniše, iz reda plemića habzburgovaca, sasekle su ga usred hrvatskog Sabora.

Takvu Hrvatsku nije bilo teško osvajati. I zato je ona vrlo brzo spala na tri vrlo okrnjene županije, uz granicu austrijsku. Ona je, 1584 godine imala samo 3000 poreskih kuća, dok je, pre turske provale, sama križevačka županija imala12.000 poreskih kuća. Povrh toga, bilo je 1584 godine i 2000 kuća Srba uz granicu, ali oni su bilo oslobođeni od plaćanja poreza.

Hrvatski narod, koji nije bio poklan ili otišao u ropstvo, razbegao se na sve strane: u zapadnu Mađarsku, Istru, Kranjsku, Štajersku, Korušku, na jadranska ostrva, pa čak i Italiju, Moravsku i Bavarsku.

Hrvatske nacionaliste i danas vređaju Srbe da su bili nomadi, skitnice i doklatali se u Hrvatsku, bežeći od turskog koca. Ali evo, Hrvati su od turskog koca i sinđira pobegli čak u Bavarsku i Moravsku i preko samog mora, u Italiji. Nevolja je uvek ljude nadaleko razbacivala, a Hrvate i dalje no Srbe, jer iz Bosne i Hercegovine nije bilo daleko u Hrvatsku, koliko iz Hrvatske u Italiju i Bavarsku.



SRPSKE SEOBE

Nema prazna prostora, sposobna da čovek opstane u njemu, koji će dugo ostati nenastanjen, pa ma se preko oceana nalazio.

Kad su Turci očistili prostor zapadno od Vrbasa, u kom nikad nije bilo Srba, ovi su stali nadirati unj.

Nadirali su i sami, da dođu do većih imanja. Doseljavali su ih, sa svojih starih imanja u unutrašnjosti, i muslimani spahije. Nekad su se odmicali dalje, zbog krvne osvete. Kad bi došla gladna godina, bežali su od gladi. Oko 1650 godine odselili su se Crnogorci iz plemena ljubotinskog, zbog gladi, čak u Istru i naselili tri sela, od kojih jedno, Peroj, ostalo dosad verno pravoslavlju i srpstvu, dok su se druga dva, za neke istarske gladne godine, porimokatoličila, jer im je dana ishrana, pod uslovom da se porimokatoliče. Često su izazivali raspršivanje muslimanski pokolji Srba i zverstva turske soldateske, za ratova.

Primera radi, kad su Mahmudbegovići, Ivanbegovići. Sinanpašići, Rotulovići i Elasu-pašići oko Peći, Đakovice, Prizrena i Skadra poklali 2000 Srba godine 1574, svakako su mnogi iz šire okolice razbegli se. Ili kad su 1598 godine grozni Tatari izvršili nečuvena zverstva u Srbiji. Ili, kad je vojska Ali-paše Čengijća 1655 godine vršila zulume po Hercegovini i Bosni, te hrišćani, po zapisu Srbina letopisca „bežahu u druge gradove i sela i behu pridošlice kod tuđih ljudi“ A većih i manjih pokolja Srba, po raznim srpskim krajevima turske, izvršeno je, samo 1574 – 1696 godine, odnosno, zapisano je da je izvršeno, preko trideset. Razume se, dosta zapisa izgubilo se, slučajem, ili kod rušenja crkava i paljenja knjiga.

Ovom, Ali-paši Čengijću osvetili su se Ličani za svoju braću Hercegovce. 1663 godine, kad je pošao sa 8000 momaka, da robi po Primorju, dočekali su ga Srbi Ličani iz Gacke doline, razbili ga strašno, posekli 2000 vojnika i zarobili 256.

Zbog čega su Srbi morali iseliti, pokazaću na jednom slučaju iz prošlosti svoje porodice.

Pop Milivoje Vasiljević služio je u Maćedoniji. Zbog zuluma, ubije jednog Turčina i pobegne u Hercegovinu. Tu mu se desi isto, pa pobegne u šumoviti kraj oko Banja Luke. Živeo je u miru i digao šest sinova i dve kćeri lepotice. Njihova lepota rasčula se, te jedared, licem na Sv. Nikolu, navali na popa četa muslimana, da otmu lepe devojke. Ali, pop je bio junak, sa šest sinova vukova. Na gozbi je bilo i mnogo gostiju. Tako svi dočekaju junački otimače, priskoče u pomoć i seljani, ubiju ih 12 i ostale nateraju u begstvo. Među drugima, u borbi pane i pop Milivoje. Sinovi i drugi seljani z nali su



što ih čeka. Zato sahrane mrtve i smesta krenu, sa svim što su imali, u Baniju i nasele se u srezu Dvoru, opštini Rujevac. Neki su zadržali slavu Krstovdan, a drugi je prometnuli i uzeli Sv. Nikolu, što ih je spasao. Jedni sinovi su zadržali ime Vasiljević, a drugi su osnovali porodice pod svojim imenima: Preradovići, Krstinići i Grčići.

Jedna od popovih kćeri udala se u našu porodicu, koja se doselila u početku sedamnaestog veka iz Bosne, dok su sinovi popa Milivoja došli pred kraj sedamnaestog veka. Ona je moj direktni ženski predak.

Sa spomenutih razloga su Hrvati bežali sa svojih ognjišta, a sa svojih se Srbi naseljavali, preko Vrbasa, na njihova napuštena ognjišta.

I, kad su došli na granicu Turske, nisu tu mogli stati. Vukla ih je praznina u prvoj i drugoj pustinji hrvatskoj. A, osim nje, i želja da se uklone iz nehrišćanske zemlje u hrišćansku, ne sluteći, kao prosti ljudi, da im ona može u nečem biti gora od nehrišćanske.

A kad su prešli tamo, pridošlo je još nešto. Tamo su se brzo osvedočili da su ti Srbi dobri ratnici, pa su im stali mamiti braću iz Bosne da prelaze i brane poslednji ugroženi ostatak Hrvatske od muslimana. Davali su im onda najveću povlasticu za seljaka: slobodu od feudalizma i oružje, kojim su morali braniti granicu od muslimana, ali mogli braniti i svoju slobodu, ako zatreba. Pa, ako ni to nije moglo mnoge premamiti, onda su često ti hrišćani provaljivali u Bosnu i silom ih prevoditi na svoju stranu, ubijajući one, koji nisu hteli preći. Toliku je vrednost taj „cincarski, vlaški, ciganski balkanski ološ i izmet“ po rečniku hrvatskih krajnjih nacionalista, predstavljao za Austriju i Ugarsku.



DO 1683 GODINE

ZRINJSKI I FRANKOPANPRVI NASELJAVAJU SRBE

Ovo su bili najmoćniji hrvatski velikaši, za dolaska Turaka. Skoro svi gradovi i sela, od Ozlja, Karlovca, Slunja do mora, pripadahu njima. Osim tih, imali su velika imanja i u Baniji, Slavoniji i Međimurju.

Većinu imanja oteli su im, ili u pustoš pretvorili Turci. Hrvati kmetovi su izginuli, ili bili u sindžirima u ropstvo odvedeni i rasprodani, ili se razbegli po belom svetu.

Svakako, u borbama protiv Turaka, osetili su da su srpski graničari u Bosni, kao milicija, obrazovana za čuvanje granice od Austrijanaca, hrabri ratnici. Ili su to primetili na malobrojnim još srpskim prebezima, koji su stizali u Hrvatsku. Tako su pali na misao da upotrebe Srbe za odbranu preostalih svojih imanja uz Primorje i Kranjsku. Poslužili su se onima koji su sami dolazili i mamili druge.

Već oko 1493 godine spominju se Srbi oko Modruše i Ogulina. I sigetskom junaku Nikoli Zrinjskom čuvali su Srbi grad Ribnik. Bernardin Frankopan naselio ih je na svoje zemlje oko Ogulina.

Zrinjski i Frankopani služili su se ovim Srbima i u borbama sa svojim protivnicima plemićima. I svi su se žalili i tužili na zulume njihovih „uskoka“. Na primer, knez Nikola Ozaljski. No, za to nose odgovornost njihovi gospodari i komandanti, a ne oni.

Oni su upadali i u Bosnu, radi pljačke, kao i muslimani u Hrvatsku. Zbog toga su ih klevetali hrvatski ultranacionalisti. Ali, sam otac hrvatskog ultranacionalizma dr. Ante Starčević objavio je dokument o tom, da je grof Zrinjski delio s njima pljačku. Svi plemići toga vremena u Evropi pljačkali su za rata, a mnogi i u miru, svoje sugrađane, takozvani „raubriteri“ (vitezovi pljačkaši). Čak je i slavna engleska kraljica Jelisaveta primala deo pljačke od engleskih gusara. A brzo ćemo videti da je pljačku delio sa Srbima graničarima i austriski car.

Istinska je ironija istorije, da su prvi stali naseljavati po Hrvatskoj Srbe Zrinjski i Frankopani, s kojima se najviše ponose baš hrvatske ultranacionaliste, koje sve Srbe po Hrvatskoj nazivaju „ciganima, cincarima, ološem balkanskim“. Veliki ratnici Zrinjski i Frankopani razumeli su se u vojničke poslove, pa su znali i to da cigani i cincari nisu bili



nikad borci. Što bi vredeo ceo hrvatski narod i Hrvatska, kad bi spali na to da im ostatak države brane cincari i cigani?

Svi ovi Srbi, koje su naselili Zrinjski i Frankopani, bili su postepeno zakmećeni i porimokatoličeni, jer je u Hrvatskoj, sve do apsolutističkog dekreta cara Josipa Drugog o verskoj toleranciji 1781 godine, bila zabranjena svaka vera, osim rimokatoličke, pa i pravoslavna. Tek kad je obrazovana Vojna Granica, bilo je dopušteno ispovedanje pravoslavne vere na njenoj teritoriji.



NASELJAVANJE ŽUMBERKA 1538 GODINE

Žumberak je bio rupa, kroz koju su muslimani, od 1463 godine, do 1528 godine prodrli u Istru i Kranjsku, nekad do same Ljubljane, deset puta.

Kad je Ferdinand Habzburg izabran za mađarskog i hrvatskog kralja, počelo se sistematski raditi na odbrani ostatka Hrvatske, radi austrijskih zemalja. U Gracu, u Štajerskoj, obrazovana je posebna vojna komanda, koja se imala starati o toj odbrani. Na čelu joj je obično bio jedan habzburški erchercog.

Domaći, Hrvati i Slovenci, s iznesenih već razloga, nisu bili sposobni da brane granicu ni ovde. No, pokušaj Frankopana i Zrinjskih pokazao je da su Srbi za to podesan element. A pre 1531 došli su sami prvi Srbi u Žumberak, Bojance i Marindo. 1531 došlo je još 1000, od kojih je bilo njih 700 sposobnih za oružje. Osvedočivši se o njihovoj ratničkoj sposobnosti, u Gradcu se reše na opsežnije naseljavanje Srba.

Austrijanci su bacili oko na Srbe oko Glamoča i Usore u Bosni. Posao oko njihovog dovođenja bio je poveren slavnom braniocu Kiseka, baronu Nikoli Jurišiću, vojnom komandantu tih strana i hrvatskom banu Petru Kegleviću.Ovaj Jurišić potpisivao se ćirilicom i mora da je bio Srbin, jer je među senjskim uskocima bilo i Srba.

Ali Srbi nisu hteli ići na carsku bradu, na prazna obećanja. Tražili su privilegije napismeno. Dobili su ih 5 septembra 1538 godine od cara, a proširene su 16 jula 1544 godine. Oni dobivaju zemlju kao slobodni seljaci, ne plaćaju na nju nikakve poreze 20 godina, ni desetine biskupima, kao ni nameta, armice, carine. So dobivaju besplatno. Kad nešto upljačkaju o svom trošku, njihovo je, osim sela, gradova, zarobljenih turskih komandanata i odličnih Turaka. Ovo je pripadalo caru, koga je naročito interesirao otkup za turske komandante i odlične Turke. A kad su išli pod carskom platom, caru je pripadala trećina plena. Tako je i njegovo carsko apostolsko veličanstvo bilo pljačkaš!

U ovoj privilegiji, car naziva, na pet mesta, ove Srbe, Rašani ili Srbi, a na jednom Rašani.

Jurišić je obavestio cara 22 oktobra 1538 godine, da su Srbi (di Sirfen) doselili pod zaštitom bana Keglevića. Car na to piše 6 novembra 1538 banu, kako mu je baron Jurišić javio:

„…da su kapetani i vojvode raške ili srpske, dotično vlaške, koje obično Srbima nazivaju, sa svojim podložnicima i pristašama“ sretno stigli (car piše latinski: „capitanem et vaivode Rasciani seu Serviani at que Valahi, quos vuglo Zrbski vocant“).



Ova privilegija satire u mlevo i starčevićanske neistine da ovi Srbi nisu bili Srbi; ona potvrđuje i to da pogrdni naziv Vlasi označava Srbe; da ti Srbi nisu bežali s turskog koca, goli, bosi, već caru stavljali uslove za svoje doseljenje i da je među njima bilo i spahija bivših sa svojim podložnicima, jer je na granici bosanskoj, pa i unutra, tada bilo i spahija i aga pravoslavnih Srba, kako ćemo posle videti i iz drugog dokumenta.

Dolazak ovih Srba smatra se za veliki dobitak i o njemu se otvara prepiska između cara, bana i Jurišića. A zašto su oni carstvu ovoliko dobro došli, pokazuje ovaj carski dokument:

7 marta 1547 godine naredio je car Ferdinand da se kupi spahiluk Mehovo i nanj se dosele domorodci Hrvati, a na njihove zemlje da se nasele Srbi, kako bi bili jedni drugima bliže, što je bilo pogodnije za odbranu, pa se vidi na koga se računalo.

Car obrazlaže zašto treba naseliti još Srba:„… jer je preka potreba da se tu nasele još nenaseljeni uskoci, radi

pomoći i radi dobra sviju naših donjoaustrijskih zemalja.“Da li treba jačeg dokaza da su Srbi trebali Austriji? I to toliko, da se

njihov dolazak plaćao velikim privilegijama, koje se ne bi davale „balkanskom ološu“ sve da je toga ološa bilo na Balkanu.

Ove privilegije bile su obrazac za naseljavanje po celoj hrvatskoj granici.

1597 godine došlo je još 1700 duša, pa su naseljene do Kupe, Vinice i Metlike.

Žumberčanima se Austrija zahvalila tako na začepljavanju ove rupe, što ih je general Petaci pounijatio sirovom silom, iza dvadeset godina njihove ogorčene odbrane, oko polovice osamnaestog veka.



NASELJAVANJE KORDUNA I BANIJE

1493 godine spominju se u Modruši, kod Ogulina, lajtnant Srbin Vukivoj Kosanović i vojvode Kuzman Marković i Tomo Pogrmilović. Zatim dolaze srpska naselja između 1493 – 1500 g. u Vitunju, pa malo iza toga u Otoku ispred Ogulina i Hreljini iza Ogulina.

1536 godine naseljeni su prvi Srbi oko Gomirja i Jasenka i digli 1557 godine mali manastir.

1596 – 1600 g. naseljavaju Srbe na pusta imanja grofova Zrinjskih, i knezova Frankopana general Lenković, predsednik Ratnog veća Vindišgrec, senjski kapetan Rabata, hrvatski ban Drašković. Smešteni su u Gomirju, Vrbovskom i Moravici.

1602 godine digli su ovi Srbi manastir Gomirje.1605 i 1607 dovodi nove Srbe general Kizl, veliki prijatelj i branitelj

Srba.Ove Srbe hteo je zakmetiti grof Đuro Zrinjski. Oni se odupru i on ih

poče progoniti. Kad je dao ubiti trojicu, Srbi planu i krvavo se osvete.General Kizl se silno zauzeo za Srbe, pa i sam ercercog u Gradcu. Da

imaju jedared mira, Srbi se 1657 godine otkupe, plativši 15.000 forinta, iako im je pusta zemlja obećana besplatno. Srbi nisu verovali ugovoru, dok ga nije car potpisao 8 marta 1639 godine.

1605 g. naseljava Srbe u Lič i Krmpote senjski kapetan Frankol, svega 700 duša. Kako su ih grofovi Zrinjski progonili, jedan deo otselio se u Liku, kad je oslobođena. Oni što su ostali, zakmećeni su i porimokatoličeni. No, slavili su slavu, npr. Radoševići, još u početku ovog veka, a Hrvati u okolici zvali su ih još uvek Vlasima. Kad su se doselili, doterali su silnu stoku: 20.000 grla goveda, ovaca, konja, koza i raširili se do granice Fužina.

1609 godine naseljavaju se Srbi oko Brinja i Brloga.1611 godine dolaze u ovaj kraj novi srpski rojevi.1609 godine dovode Srbe u Plaški knezovi Radoje Ljubišić, Paun

Lalić i Petar Talešković.1610, 1611, 1612, 1639, 1642, 1655 – 66 novi rojevi dolaze u Plaški,

Munjavu, Jasenicu, Otok, Dubravu, Ponikve.1632 godine dolaze Srbi u kraj od Ogulina do Gomirja, iz kraja

cazinskog.1637 godine naseljava Srbe senjski kapetan Herberštajn oko

Vodoteča, Lučana i Prokika.



1639 godine upada ogulinski veliki kapetan Gaspar Frankopan u Petrovo Polje u Turskoj i silom preseljava Srbe u Plaški, Vitunj i Otok. One koji su se oduprli, dao je poseći ili u roblje uzeti.

Srbi oko Plaškog, Slunja i Ogulina borili su se tako hrabro protiv Turske, te se u narodnoj pesmi peva:

Popjevalo Ture uz tambure:Da mi nije Slunja i Tounja, Ogulina grada bijeloga,Što ih brane ljuti graničari, Sve bi moje do Ljubljane bilo.

1658 naselili su se Srbi od Usore u Bosni oko Dubrave i Ponikava. Đuro i Franjo Frankopan uspeju da ih zakmete. Ali, kad grof Petar Zrinjski i Krsto Frankopan 1671 uđu u zaveru protiv cara, ovi Srbi pristanu uz cara i pređu generalu Herberštajnu. Za nagradu, budu oslobođeni kmetovanja banu Nikoli Erdediju koji je dobio ova imanja Zrinjskih i Frankopana. Njihov vojvoda Vuk Mandić dobije od cara dvor Gomiljak, selo Podrebarje i vinograd Tihovlje.

1658 g. naseljeni su Srbi u Trebinji i okolini, kod Karlovca.1658 g. naseljeni su Srbi i u komadiću Like, koji je pripadao Austriji:

oko Otočca, po Gackom polju i Zalužnici, Škarama, Doljanima, Švici, Otočcu. Došli su od Usore u Bosni. Preselio ih je senjski kapetan Herberštajn, a smesio njegov naslednik grof Petar Zrinjski.

Ovo su bili vrlo hrabri ljudi i dobro začepili rupu kroz koju su muslimani prodirali, radi pljačke, u Hrvatsko Primorje. Zato ih napadne 16 septembra 1663, dok se nisu još pravo ni zgrejali na novom ognjištu. Ali-paša Čengijć, sa 8000 momaka, da ih odatle protera. Ali ovi ga Srbi strašno razbiju, te je palo 2000 muslimana a 256 bilo zarobljeno.

1672 godine naselio je general Herberštajn 90 kuća Srba u Dabru.1679 godine doveo je vojvoda Dragić Srbe, koji su razmešteni po

Vodoteču i Prokikama.Tako su Srbi naselili Karlovački Đeneralat od Karlovca do blizu

Senja. Tu je bilo malo Hrvata samo oko Ogulina, Brinja, Modruše i Otočca. Posle, kad se granica obezbedila, dolazili su Hrvati i Kranjci, koji bi se brzo pohrvatili. Kranjaca je bilo toliko, te Srbi u Lici i na Kordunu Hrvate i danas zovu Kranjcima.

Što se tiče Banije, Austrija je držala samo delić između Siska, Petrinje i Kostajnice. Ostala je Banija bila pod Turcima. U njoj se desilo što i u Lici.



Turci su hrvatsko stanovništvo pobili, odveli u ropstvo ili rasterali, a na njegovo mesto naselili su se Srbi.

Isto se dogodilo i u Severnoj Dalmaciji, gde su Mlečići na svoj deo naseljavali Srbe, da brane granicu, a na turskom delu Srbi zauzeli prostor na kom su Turci uništili Hrvate, ili su oni sami pobegli.

Prve Srbe naselio je još car Stefan Dušan, kad je pomogao zetu Mladenu Šubiću protiv Mađara. Na kraju Četrnaestog veka naselilo se Srba iz Bosne, za vlade bošnjačke u Dalmaciji. I početkom Petnaestog veka doseljavali su se Srbi iz Bosne. No, ovi Srbi iz Bosne ili su bili rimokatolici ili bogumili, koji su se porimokatoličili i pretopili se u Hrvate. Tako su se, valjda, morali porimokatoličiti i oni Srbi, doseljeni za cara Dušana. Pravoslavni Srbi stali su nadirati za Turaka, kao i u zapadnu Hrvatsku.

Razume se, ovo nisu sve seobe, već samo one za koje su pronađeni izvori. Svakako, svi izvori nisu objavljeni, a mnogi su se pogubili. Manja doselenja nisu ni beležena.



NASELJAVANJE SRBAU VARAŽDINSKOM ĐENERALATU

Nešto kasnije no na Kordunu, stala je Austrija naseljavati Srbe na levom krilu ostatka Hrvatske, u Varaždinskom đeneralatu, oko Križevca, Koprivnice, Belovara i Ivanića.

Najpre su dolazili manji rojevi Srba iz turske Slavonije, gde je bilo toliko Srba, da je u kartama toga vremena Slavonija beležena kao „Mala Vlaška“ ili „Mala Raška“. Tada su u Vlahe ili Srbe uračunavati i rimokatolici štokavci. Sam ostrogonski nadbiskup i kardinal Leopold grof Kolonić, ljuti progonitelj pravoslavlja, preporučuje franjevce za Srbe rimokatoličke vere u Slavoniji (Rascianis qui Katolici sunt).

U ovom kraju spominju se Srbi oko polovine Šesnaestog veka. 1550 godine hilendarski kaluđer Jefrem Vukadinović Hercegovac osnovao je manastir Lepavinu. Kad je Zaren-aga Alija zapalio manastir sluge na mestu pobio, sve dobro opljačkao, a 6 kaluđera preveo u Tursku i umorio, Srbi su podigli 1598 godine novi manastir. Digao ga je mileševski kaluđer Gligorije.

Srpski vojvoda Petar Ostojić proslavio se u bitci sa Alibegom, pod Ivanićem. Srbi su učestvovali i u bitci kod Dubrave, u kojoj je general Lenković potukao Hasan-pašu bosanskog, koji je, pre toga, opljačkao i popalio Križevce s okolinom.

No, prva veća seoba Srba bila je 1595, 1597, 1598. Ove poslednje godine doselilo se, u jedan mah, 3000 Srba.

Zatim su došle seobe 1600, 1604, 1608, 1609, 1622, 1637, 1642.Godine 1622 stiglo je, opet u jedan mah, 3000.Tako je ova rupa bila začepljena. A kad je granica bila obezbeđena,

stali su se sve više doseljavati Hrvati i otpočelo je progonjenje pravoslavlja i unijaćenje.

Srbi su se oduprli. Borba je trajala sto godina. U njoj su dva pravoslavna episkopa umrla u tamnici, a mitropolita Jeftimija Carigrađanina progutao je mrak, nestalo ga bez traga; 14 kaluđera osuđeno je na galije i pomrlo tamo bez traga i glasa. Knezove i druge narodne prvake stavljali su na muke, sekli im glave, lomili im kosti na točku, trčali su „mrtvu šibu“,sa 1200 – 1300 udaraca, slali su ih na robiju i osuđivali na manje kazne.

Svakako je ovo nasrtanje na veru krivo što su Srbi prestali da se doseljavaju u ove krajeve iz turske Slavonije, jer su Turci bili verski daleko trpeljiviji nego rimokatolici.



Srbi su imali gubitaka. Gdegod su Srbi bili malobrojniji i odvojeni od svog stabla, bili su porimokatoličeni. Zanimljivo je da je Srba bilo čak u Štajerskoj, oko Maribora i Ptuja. Kad je srpski vojvoda Ivan Pejašinović 1587 g. prešao iz turske Slavonije u Varaždinski Đeneralat, dobio je dozvolu da sa vojvodom Nikolom Ožegovićem poseti srpske uskoke u Štajerskoj. Gde im je sad trag?

Osim toga, rimokatolička crekva dobila je nekoliko hiljada unijata. Ali po cenu velike istorijske sramote, izazvavši prema sebi ujedno krajnje nepoverenje i prezir sa strane srpskog naroda. Vrlo je teško naći primera ovakvom postupku prema ljudima, koji su došli da svojim grudima brane i ove svoje progonitelje.

Ipak, većina Srba ostala je i ovde u svojoj veri, zahvaljujući strahu vojne uprave da se ne vrate u Tursku, gde im nisu dirali u veru, ili ne puste Turke preko granice, jer je bilo slučajeva vraćanja Turcima (harambaša Vujica, harambaša Ostoja). Uzto su došli veliki ratovi Austrije po Evropi, za koje je trebalo Srba graničara.

Ipak bi se svi Srbi sa granice ili vratili u Tursku, što bi bila sreća za srpski narod, ili podlegli rimokatolicizmu. Spasao ih je dolazak Čarnojevićevih Srba 1690, a 1781 godine proglasio je slobodoumni car Josip Drugi versku trpeljivost. Tim je bila priznata pravoslavna vera u Hrvatskoj, dočim je u Mađarskoj bila priznata zaključkom mađarskog Parlamenta još 1412 godine.

U progonima pravoslavlja istakli su se, uz jezuite, naročitom žestinom neki zagrebački i senjski biskupi.

Od zagrebačkih, bio je najgori srpski odrod Petar Domitrović, kom su roditelji bili pravoslavne vere. Od senjskih biskupa istakao se naročitom mržnjom Brajković i Benedikt Vinković i fanatik i nečovek Marko Mesić, njegov namesnik.

Ovaj verski fanatizam, dugo vremena prigušen liberalnom verskom politikom posle 1781, izbio je strahovitom snagom, kao neki prividno „mrtvi vulkan“ 1941-5.



ČUDO NA GRANICI

Spasavanje ostataka hrvatske u kritično doba nameću bitke kod Mohača 1526, do bitke pod Bečom 1683 g. kom su odlučno doprineli Srbi graničari, a možda se njima ima i sasvim pripisati, istinsko je čudo. No, ono nije neobjašnjivo.

Spomenuto je već da na ovaj ostatak Hrvatske nije udarala snaga turske carevine, već malobrojni muslimani iz B – Hercegovine. Trebalo je na granici nekoliko hiljada hrabrih ratnika, pa da se ovaj talas zaustavi.

A Srbi su dolazili kao izvežbani ratnici. Turska je došla, pre Austrije, na misao o obrazovanju milicije za odbranu granice i obrazovala ju je od Srba, koji su živeli pored granice. To su bili slobodni seljaci. Među njima bilo je čak aga i spahija. Njihovi komandanti bili su pravoslavni Srbi. To se lepo vidi iz ovog dokumenta.

1596 godine Srbi iz turskog Pounja hteli su se preseliti u Baniju. Poslali su izaslanike austrijskom komandantu Herberštajnu u Petrinju, s uslovima za preseljenje. Pismo im je pisano ćirilicom.

Osim protopopa Radoslava i knezova i vojvoda, potpisali su pismo i: Bogdan-aga, Vujica juzbaša (kapetan), Tomaš odabaša, Vešlibaša knez Novak i harambaša Drakula.

U ponudi ovih Srba kaže se:„…jere se vašoj milosti volio dati i služiti, nego služiti poganim

Turkom, koji nas teraju da mi kršćenu krv prolivamo, a mi volimo njihovu krv prolevati, nego svoje vere kršćene.“

Ovi prosti ljudi, eto, svaku hrišćansku veru drže svojom, dižući se tako visoko iznad ondašnjih rimokatoličkih biskupa, koji su njih držali šizmaticima i svim sredstvima terora čupali dušu iz njih.

Ali nisu svi Srbi bili samo trenirani vojnici, već su temeljito poznavali i turski način ratovanja i, kako često ističu njihovi austrijski komandanti, savršeno poznavali teren i snalaziti se svuda. Kako su ti komandanti isticali, bili su rođeni vojnici, ratnici.

Imali su i odličnu obaveštajnu službu preko svoje braće u Bosni. Tako su saznavali za priprave i pokrete turskih pljačkaških odreda i dočekivali ih u busijama i vraćali krvavih glava. A ako su bili prejaki, obaveštavali su redovnu nemačku vojsku u pozadini.

Signalizacija im je odlično dejstvovala. Od granice u unutrašnjost bili su postavljeni stubovi, sa snopovima slame. Čim bi se na granici iz čardaka primetilo da se primiču Turci, planuli bi snopovi na pograničnim stubovima,



pa redom oni koji su vodili u unutrašnjost. Ceo kraj je bio u trenu obavešten. Žene, starci, deca bežali su u šumske zbegove sa stokom i drugim pokretninama. Za oružje sposobni jurili su prema granici, u sretanje Turcima.

Na taj način živeli su večno na mrtvoj straži, u borbi i krvi, pa živoj stvarnosti odgovaraju stihovi.

Krajina je krvava haljina,U krv liježe, u krvi ustajeI krvave jede zalogaje.

Iz istoričara Valvazora vidimo da su krajišnici nekad gradili sela kao tvrđave: kuću do kuće, kao u gradu, u četverokut, sa zajedničkim dvorištem.

A borili su se hrabro i zato što su branili svoju seljačku slobodu, svoje znatne privilegije i svoj povlašteni vojnički društveni položaj, sa pravom nošenja oružja, koje je bilo garancija slobode, u ona besudna vremena.

Na posletku, tokom vremena, oni su osetili da će samo hrabrom borbom za cara obezbediti i svoju gonjenu veru, kako je i bilo.

Tako se dogodilo čudo, da je nekoliko hiljada srpskih krajišničkih porodica, pre turskog poraza pod Bečom 1683 g. spaslo ostatke Hrvatske, koje nije moglo spasti hrvatsko plemstvo.

Razume se, toga ne priznaju današnji Hrvati. Srbi, pišu oni, nemaju nikakve zasluge za odbranu Hrvatske. Bitkom kod Siska, 1593 godine, Hrvati su već bili obezbedili Hrvatsku i Srbi su bili nepotrebni, došli na gotovo. Da vidimo.

U bitci kod Siska bilo je hrišćana svega 5000, a Srba krajišnika bilo je 1584 na hrvatskoj granici 2000 porodica, sa 4 – 5000 boraca, jer su srpske zadružne porodice imale nekad i po 25 duša, dok je u celoj preostaloj Hrvatskoj, bez Srba bilo samo 3000 poreskih kuća! To je bilo 20 godina pre bitke kod Siska. A posle bitke, 1625 godine, žumberački kapetan baron Paradajzer javlja u Beč, da Srba vojnika ima na granici 9000, ili dvaput koliko je bilo hrišćana u bitci kod Siska.

U samoj bitci kod Siska Hrvati su činili manjinu. Ban Toma Erdedi imao je samo 1240 momaka. Osim toga su Tahi, Draković i Blagaj doveli manje odrede od 100 – 300 momaka. To je sve. Slovenaca i Nemaca bilo je preko 2000, strelaca iz Šleske 500 i 500 srpskih uskoka. A Srba je moralo biti i u drugim odredima. Naročito u odredu Grasvajna iz Koprivnice, kad su se na toj strani Srbi borili protiv istog Hasan-paše u bitci kod Dubrave, a također u banovu domobranstvu. I pored toga Srbi su još čuvali celu granicu!



Bitka kod Siska pokazuje koliku je snagu onda predstavljalo 5000 ljudi.

A nije istina ni da je njome otklonjena opasnost od Hrvatske. Slovenac dr. Josip Gruden piše, da je još ponekad, i posle ove bitke, zadrhtala čak Ljubljana. Još 1663 god. razbili su Srbi iz Gacke doline pred Senjom Ali-pašu Čengijća, sa 8000 momaka.

Opasnost je sve više gubila se, usled toga što je sve više Srba dolazilo na granicu. 1584 g. bilo je u Varaždinskom i Karlovačkom Đeneralatu 2000 srpskih graničarskih domova. 1768 g. bilo ih je samo u Karlovačkom 12.079, sa 125.762 duše.

A kako je mali broj ljudi mogao s uspehom braniti važne prolaze, vidi se iz slučaja sa naseljenjem Gackog polja u Lici, kroz koji su Turci prodirali da robe po Hrvatskom Primorju i Lici. Grof Petar Zrinjski, tada kapetan senjski, predložio je caru Leopoldu 1659 godine, da se na Gacko polje nasele Srbi iz Usore u Bosni, što je car prihvatio. On veli u predlogu, da bi to polje od manjih pljačkaških četa mogla braniti 54 čoveka pod oružjem.

Ipak, Hrvatsko Primorje nije moglo dati za tako važan položaj ni 54 čoveka.



STAV HRVATAPREMA DOSELJAVANJU SRBA

Svaki radikalni nacionalizam pada u romantiku, laž i bljutavo laskanje samom sebi. Tako i hrvatski. Zato je očajno smešna tvrdnja današnjih hrvatskih nacionalista, da je hrvatski narod privio na svoje bratske grudi gole, bose, gladne Srbe, odnosno Cigane, cincare, svrabljivce, balkansko smeće, pobeglo s turskog koca.

Niko na svetu ne voli došljaka, pa da su njegove vere i narodnosti. Srbi iz Srbije zvali su Srbe iz Austrougarske Švabama i Šojkama, a Bošnjaci Srbe iz Hrvatske Švabama i kuferašima. Hrvati u Zagrebu zvali su Hrvate iz Dalmacije: rasica i nisu ih marili. Gde bi Hrvati iz šesnaestog i sedamnaestog veka privili na svoj grudi „šizmatike“ druge narodnosti? Pa nisu im dali u banskoj Hrvatskoj ispovedati svoje vere, dok im nije to pravo 1781 dao car apsolutista, protiv njihove volje. Kakvo je to đavolsko privijanje na grudi? A kako su ih privijale na grudi svetovne i crkvene spahije, videli smo. Zagrebački biskupi činili su sve moguće da ih podvrgnu svojoj feudalnoj vlasti, kao i kaptoli, a svi su radili da im nametnu plaćanje desetka, kako su bili druge vere, i porimokatoliče ih.

Od Hrvata su samo oni simpatisali Srbima, koji su imali visoke vojne položaje, pa su znali što srpske ratničke osobine vrede za Hrvatsku i celu državu.

Hrvatski heroj general Lenković voleo je Srbe i uvek ih branio. Toliko ih je cenio, te je, kao i knez Gaspar Frankopan, provaljivao u Tursku i silom ih prevodio.

Ban Petar Keglević išao je Srbima lično u susret, da im obezbedi miran prelazak. Ban Ivan Drašković naseljavao je Srbe po imanjima Zrinjskih i Frankopana.

Karlovački podđeneral Đuro Frankopan išao je lično 1658 g. po Srbe iz Usore u Bosni.

Senjski kapetan Sigismund Gušić dao je besplatno Srbima za naseljavanje svoje imanje Gušić .- polje.

Kad su rimokatolici iz Ogulina stali trti useve i seći voćke Srbima, koji su čuvali stražu kod Vitnja, tražeći da se ovi „bezbožnici“ za osam dana proteraju, karlovački general Vuk Frankopan zauzeo se energično za Srbe i izvestio cara Ferdinanda Trećeg, da su Ogulinci:

„pustolovi i skitnice, koji su pobegli iz Kranjske, iz Vinodola i iz drugih mesta, zbog dugova i drugih rđavih dela.“ Kaže da neće ni na kakvu vojnu dužnost.



Tako so oni ispali kao smeće, a svoju kriminalnu ćud zadržali su i 1941-5 počinili grozna zverstva.

A Gaspar Frankopan, veliki kapetan ogulinski, rekao je:„da će mu Srbi hiljadu puta više valjati nego Ogulinci.“Protiv Srba bili su svetovni plemići i duhovni veliki posednici ili

verski fanatici, koji su Srbe hteli zakmetiti ili preveriti. Gde im je to uspelo, kao sigetskom junaku N. Zrinjskom u Prilišću i Rosonajniku 1544. bili su porimokatoličeni kasnije. A kad su se Srbi branili, nekad i oružjem, onda su ovi nasilnici zasipali Srbe tužbama punim pogrda. I to je zlatni rudnik za današnje hrvatske nacionaliste.

Ne treba izgubiti iz vida da su hrvatski plemići skoro redovno bili bezdušni nasilnici, gori od najgorih turskih spahija za koje Vuk Karadžić piše da su obično bili duševni ljudi. Takvi nasilnici behu Karlovići, Zrinjski, Frankopani, Draškovići, Tahiji, Alapići i drugi. Navešćemo dva primera.

Zagrebački Kaptol, kao kraljevski sud pošalje, radi istrage, prebendara Andriju Koroškog Vuku Frankopanu, u njegov grad Bosiljevo. Vuk potegne sablju, već na kapiji, da ga poseče. Kad ga dva plemića sprečiše, on naredi krvniku da ga svuče do gola, metne mu katanac na okrajak, išiba ga i izmlati pred narodom. Tako dade izbiti batinom i korbačem njegova pratioca Pavla Odrjančića, pa povaliti ga sasvim gola na ledeni kamen i svu noć polivati ledenom vodom.

Hrvatski istoričar Lopašić piše:„Županijski sudac Bartol Jurjević Švarački izveštava Saboru 1567

godine, da su plemići Ivan Banski i Gašpar Blažević dozvavši sebi, u službenom poslu, suca Petra Turkovića, grozno ga izmrcvarili, a to zgrabivši pseto za rep, pa onim psetom tako ga istukli, da je siromah od toga umro.“

A za sigetskog junaka Nikolu Zrinjskog kaže:Ako je Ivan Karlović još u Krbavi i Liki, dok je te županije držao, bio

na rđavom glasu, budući gnječitelj i silnik, to je bio njegov rođak i baštinik, inače viteški i slavni ban Nikola Zrinjski daleko goropadniji, čineći zulum na sve strane i tjerajući nemilo slobodne općine u jadno nevoljništvo.“

A zar treba govoriti o Tahiju, koji je izazvao bunu Matije Gupca, protiv koga je seljačka tužba iznela više metara u dužinu, a koji je na svojim njivama odabirao lepe seljanke i slao ih da se okupaju u njegovu dvoru i spreme za njegovu postelju?

Prirodno je što su se Srbi branili od ovakvih neljudi, da ne padnu u njihove zverske kandže, iako su to bila vrlo „kulturna“ gospoda, za ono vreme, koja su se u gospodskom društvu vladala uglađeno i govorila i pisala nekad latinski ili nemački ili oboje.



Austrijske i hrvatske arhive pune su tužba, kleveta i pogrda ovakvih plemića zločinaca protiv Srba. One čine riznicu dokumenata današnjih hrvatskih nacionalista. A nimalo nisu od njih utekle optužbe iz biskupskih dvorova i kaptolskih kurija. No, Srbima čine čast optužbe iz ovakvih jazbina verske mržnje i netrepeljivosti i sa strane plemića kriminalaca. One su dokument srpske borbe za slobodu, građansku i versku i društvenu pravdu.



ISTINSKI PORTRET SRBA

Što su hrvatski plemići prikazivali Srbe u rđavoj svetlosti, ne treba da nas iznenadi. Nisu hteli biti njihovi robovi. Prirodno je što su ih mračno slikali i fanatični hrvatski viši svećenici. Oni su imali za to dva razloga: Srbi nisu hteli ni u njihove robove, ni u njihovu „jedinospasavajuću“ veru.

Ali je istinska sramota, što današnja, bajagi čovečanska i mirotvorna Hrvatska Seljačka Stranka potpisuje ovu sliku, koju o Srbima seljacima daju bahata, nečovečna hrvatska gospoda, koja su, baš u ono vreme ispekla živa vođu hrvatskih seljaka Matiju Gupca i poklala hiljade hrvatskih seljaka.

No, ostala su pisana svedočanstva o tom kakvi su bili ti Srbi graničari, od ljudi koji su ih najbolje poznavali. To su bili njihovi vojni komandanti.

Kako je ocenio Srbe prema Ogulincima rimokatolicima, Gaspar Frankopan, videli smo.

General Kizel, braneći Srbe od grofova Zrinjskih, piše 16 marta 1606 nadvojvodi u Št. Gradac:

„A kako su ovo ugledni i pošteni ljudi, među kojima se nalazi do dvesta dobrih puškara, koji će otadžbini i međama na svakom pohodu i na svim četovanjima, pošto dobro poznaju zemlju i međe – protiv krvnog neprijatelja na veliku korist biti i velike mu štete naneti, stoga držim za nepravdu da ove ljude grofovi rasteruju i prognaju i da se krenu sa zemalja, koje su im pre dobre volje dane i ustupljene, pa da se povrate neprijatelju na službu.“

Sam ercercog iz Št. Gradca naziva 1605 g. Srbe, doseljene u Gomirje „fini i ugledni ljudi“.

A 4 aprila 1609 godine javlja senjski kapetan Sig. Gušić nadvojvodi Maksimilijanu da su se Srbi doselili u Brlog, a 1 maja javlja da se oko 550 duša doselilo u Brinj. On je sam izjahao da ih vidi i našao da su „ljudi vrlo dobro odeveni i bogati sa blagom i svim ostalim.“

Iz Varaždinskog đeneralata javljaju vojne vlasti za Srbe da su odlični ljudi, hrabri vojnici, prilično bogati, da doteruju mnogo hiljada krupne i sitne stoke.

1595 godine javlja đeneral Varaždinskog đeneralata Sigismund Herberštajn nadvojvodi Frankopanu da je došao iz turske Slavonije sprski episkop Vasilije „fini i poštavanja vredan čovek“ i obećava da će ga dovesti nadvojvodi.

I za Srbe, naseljene po Karlovačkom đeneralatu, javlja se u zvaničnim izveštajima da su odlični ljudi, dobro odeveni i bogati u svemu, pa će dobro



poslužiti carskim interesima, jer dobro poznaju teren, a uz to su vanredno odlučni i hrabri.

Neobično je lep izveštaj komandanta posada u Slavoniji:„To su lepi ljudi, visoki, neučeni, ali bistra uma, hrabri junaci, za boj

kao stvoreni, treba ih samo znati disciplinovati. No, nipošto im ne treba dati mlade, već starije i iskusne oficire, koji će s njima uljudno postupati. Bez velike nužde ne sme ih se dati šibati, a ako to ipak ustreba kadgod učiniti, tada treba, pre svega, javiti onima koji uživaju ugled među njima, da oni uvide potrebu kazne i odobre postupak.“

To je, dakle, bio ponosit soj ljudi, koji je mnogo držao do svoga ljudskog dostojanstva, pa se moralo s njima pažljivo postupati. I, uistinu, ti Srbi, ni posle 200 godina, nisu naučili na šibu, pa su se zbog šibe i u devetnaestom veku, odmetali u hajduke.

Taj narod dolazio je imućan na hrvatsku granicu. I tu se tek nekad dešavalo da osiromaši, jer mu nije, zbog birokratske brljivosti, dodeljena zemlja, da je obradi na vreme i dođe do svoga hleba, ili mu nije davano žito, koje mu je obećano, dok ne rodi na njegovoj razoranoj ledini, ili mu nije isplaćivana njegova redovna vojnička plata. Srbi oko Gomirja kupili su od grofa Zrinjskog zemlju za 15.000 forinata svoje zaostale vojničke plate. Tada bi morali klati za hranu ili prodavati svoju doteranu stoku. A, kako glad očiju nema, dešavalo se nekad da moraju, osiromašeni i ogorčeni i otimati od onik koji imaju ono, što su im bili obvezni dati.

A kakvih su neprijatelja imali u građanskoj birokraciji, neka pokaže primer kancelara cara Rudolfa.

Senjski uskoci, rimokatolici, odvodili su u ropstvo, kod svojih provala u Tursku i pravoslavne Srbe, ako su ih se dočepali, i prodavali u ropstvo i te hrišćane. Protiv tog neljudskog i nehrišćanskog postupka, stigla je caru Rudolfu 1590 g. tužba. Carev kancelar Faustin Vrančić, kaže, u svom izveštaju caru:

„Pa šta je zato ako hrišćane hvataju? Pa to su Vlasi grčke vere za koje nije šteta da ih hvataju.“

Zar je i ovo bilo privijanje na grudi? A ne treba zaboraviti da se Hrvati i danas ponose sa Senjskim uskocima.



POSLE 1683 GODINE

POBUNA SRBA U LICIDALMACIJI I SLAVONIJI

Kad je stigao glas o turskom porazu pod Bečom 1683 godine, nastane vrenje među Srbima u pograničnim krajevima Turske. Prvi se pobune Srbi u turskoj Dalmaciji 1684 godine. Na čelo pobunjenih Srba stupe Stojan Janković i Ilija Smiljanić, heroji srpskih narodnih pesama.

Mlečići su pomogli ustanicima i, posle krvavih borbi sa hrabrim muslimanskim krajišnicima, turska Dalmacija oslobodi se i podredi mletačkoj vlasti.

Za Dalmacijom pobune se Srbi u Lici. Bilo ih je 3000 boraca.Mlečani pokušaju da i Liku i Krbavu pridobiju, kao i tursku

Dalmaciju što su, pa pošalju Ličanima u pomoć Iliju Smiljanića i arambašu Došena Vučkovića. Tada se dignu i Srbi u Krbavi pod kapetanima Dobrivojem Kneževićem i Predojem Zaklanom iz Bunića.

Austrijanci se preplaše da će Mlečani uzeti Liku i Krbavu, zaleđe Primorja, koje su oni držali. Zato pošalju tamlo generala Josipa Herberštajna, sa Srbima Krajišnicima, od Žumberka, Gomirja, Plaškog, Brloga i tako dalje. 1685 godine general je dvaput provaljivao, ali bez uspeha. Muslimanski krajišnici, čuveni sa svoje hrabrosti, branili su se lavovski. Na povratku, general povede 100 srpskih porodica i naseli ih oko Budačkog kod Karlovca.

Do 1689 godine borili su se ustanici sami. No, 1689 udari general s celom krajiškom vojskom. Sad joj se pridruži sav srpski narod i Lika i Krbava budu oslobođene gotovo bez boja.

Muslimani se povuku iz Like i Krbave u Bosnu. Onih 1000 koji su ostali porimokatoliči fanatični svećenik Marko Mesić, vojnički kapelan i savjetnik generalov, koji će besno jurišati kasnije i na pravoslavne da ih porimokatoliči.

U oslobođenom kraju bilo je dosta nenastanjenog prostora u koji navre narod iz Dalmacije, Bosne i onih delova stare Krajine, gde je narodu već postalo tesno.

Tako deo Srba iz Škara i Vilića naseli Vrebac i Kesić, Brložana Pećane i deo Jošana, deo Prokika i Skalića naseli Mutilić, 1716 g. Preseli ovamo i prokički kapetan Marijan Knežević, Srbi Dalmatinci nasele



Zrmanju, Gračac i Medak. Kninjani naseliše V. Popinu i Mazin, deo Divoseljana naseli Bruvno, Kosiljana 40 kuća, pod knezom Vujasinom Mileusnićem naseli Široku Kulu, 1690 g. naseli se 60 kuća u Korenicu i Bjelopolje, na krbavsku sumeđu nasele se Srbi iz Kupreša, Grahova i Knežpolja u Bosni.

I u Slavoniji pobunili su se Srbi posle 1683 godine skupa sa Hrvatima i oslobodiše se, uz pomoć austrijske vojske.

Posle oslobođenja Like, Banije i Slavonije, Vojna Granica je proširena od svoje stare međe do erdeljske granice.



NOVO NASELJAVANJE KORDUNA

Posle turskog poraza pod Bečom 1683 godine, Austrija je pozvala sve Hrišćane pod Turskom, da se dignu protiv Turaka. To su učinili i u ratu Eugena Savojskog 1716-18.

Usled menjanja ratne sreće, mnogi kompromitovani Srbi morali su se seliti sa svojih ognjišta u Bosni, pa su nastanjivani i po Kordunu.

Grof Štrasold, karlovački podđeneral, naselio je 2784 Srba oko G. i D. Budačkog i Vojnića. Pukovnik Oršić doveo je Srbe od Kladuše i Cazina. Prve je naselio po Budačkom i Kolariću, a druge po Perjasici i Tržiću. Ogulinski podkapetan Hranilović doseli iz Bosne 200 porodica i naseli ih po Skradu, Veljunu, Blagaju, Kremenu, Primišlju, Močilima, Slušnici i Rakovici. Slunjski fenrih Vuk Grbić, knez Stevan Kukić, Srbin i Hrvat knez Mihailo Sabljak dovedu u Rakovicu 200 srpskih i hrvatskih kuća. Barilovački kapetan baron Halerštajn dovede 158 porodica i naseli ih po Koranskom Bregu, Kosijerskom Selu, Malom i Velikom Kozincu.

1716 godine nasele Srbi Krstinju, ali se posle jedan deo vrati u Tursku. Vođena je vojna istraga što je bio uzrok ovom povratku, iako hrvatske nacionaliste tvrde da Srbi nisu bili nikom potrebni. Da je bilo tako, onda bi se svi u Austriji morali biti radovati što se to „balkansko smeće vraća“.

1718 godine naseli turanjski kapetan baron Kulmer Srbe oko Turnja i po Mostanju, tik uz Karlovac. No, hrvatske vlasti dignu graju, te ih 1721 presele u Tušilović. Dakle, nisu ih Hrvati privijali uz grudi bratske.

Za cara Josipa Drugog s Turskom 1788-90 god. Opet se ratna sreća kolebala. To je dovodilo do prisilnih seoba. Ma da je Kordun već bio dobro naseljen, doseljeno je i razmešteno u ogulinsku i slunjsku reginemtu još 2646 duša, sa 450 ratnika, dok ih je u ličku i otočku regimentu doseljeno 4677 duša, sa 847 ratnika.



OSLOBOĐENJE I NASELJAVANJE BANIJE

Banija je bila čisto hrvatski kraj, pre Turaka. Ali Turci su skoro istrebili hrvatsko stanovništvo. Provaljivali su iz godine u godinu u Baniju, robeći, paleći i ubijajući. Srušili su bili 70 tvrđava i tvrđavica. Kako piše hrvatski istoričar Smičiklas:

„Kukavni narod bježao je kao ovce, kad se med nje vuci uvuku. Puk hrvatski u hrpama na hiljade prelazio je granicu svoje otadžbine, da bi drugdje tražili bolju i sretniju domovinu.“

Dakle, i odavde bežali su Hrvati ispred Turaka, kao i Srbi, s razlikom što su bežali dalje, a ne da se bore na granici.

1556 g. osvoje Turci i Kostajnicu. Tako je sva Banija došla u njihove ruke, osim uzanog pojasa oko Petrinje i Hrastovice.

Za Turaka naselili su se po Baniji Srbi, ali ne vrlo gusto.Na austrijski mali deo Banije naselio je prve Srbe Petar Keglević, po

naređenju bana Ivana Draškovića, 1640. A 1680 god. doveo je vojvoda Bradić 120 srpskih porodica. To je sve.

Posle 1683 godine oslobođena je i Banija.Kako je prostora bilo dosta, naseljeno je do 1701 god. 11.000 duša.

Naseljeno je 36 sela. A kad je Bos. Novi vraćen Turcima, presele se Srbi u Baniju, popunjavajući prazna mesta.

Čak je zagrebački biskup Martin Borković naselio Srbe u Bović, Kirin, Stipan, Topusko, Pernu, Čemernicu, Blatušu. Trebalo je biskupu kmetova. No, Srbi se odupru oružanom rukom i postanu slobodni seljaci kao i drugi graničari.

U to doba nasele se i Sjeničak, Slavsko Polje, Utinja, Trebinja.1739 g. posle poraza Austrije, u ratu s Turskom, izgubi Austrija i dva

sreza na desnoj obali Une, koja je dobila 1718. Tada svi Srbi iz tih srezova pređu u Baniju i nasele se među druge Srbe, najviše u glinskoj ili Prvoj banskoj regimenti.

Za cara Josipa Drugog s Turskom 1788-90 god. naselilo se u Baniju iz Bosne 1246 porodica, sa 15.000 duša. Najviše oko Topuskog, u Blatuši, Čemernici, Perni, Vrginmostu, Boviću, Stipanu.

U Slavoniju prešlo je u brodsku krajišku regimentu 49 porodica, sa 312 duša, a u novogradišku 179 porodica, sa 1722 duše.

S ovim je naseljavanje Srba u Hrvatskoj i Slavoniji završeno.



NACIONALNO IME SRPSKOJ STRANCI

Od pojave Ante Starčevića pa do danas, hrvatske nacionaliste odriču ovim Srbima njihovo nacionalno ime. To su za njih Vlasi, Cincari, Cigani, Grci, samo ne Srbi. Došli su među Hrvate i poslovenili se, a za čudo govore svi štokavski i ijekavski, kao u Zapadnoj Srbiji, Raškoj, C. Gori i Hercegovini, a ne čakavski, kajkavski, kao Hrvati! Čak je i dr. Vl. Maček napisao u Sad, da je taj narod bez narodnosti posrbio tek grof Kuen, ban hrvatski, od 1883-1903. a dr. Krnjević, Radica i slični da je taj nepoznati balkanski narod u Bosni, posrbio, posle 1878. Ven. Kalaj i barun Burijan, upravnici Bosne.

Tačno je da mnogi austrijski spomenici zovu te Srbe Vlasima, nekad Tračanima, Ilirima.Ali, da ih zovu svi, zar bi to išta značilo? Srpski narod nije nigde, osim u krugovima inteligencije, zvao Hrvate Hrvatima, u Sremu, zvao ih je Bobama i Šokcima, u Baniji Šokcima, u Bosni Mađarima, u Hercegovini Latincima, u Lici Kranjcima i Bunjevcima, u Srbiji i C. Gori nije znao, do najnovijeg vremena, pa postoje. Znači li to da Hrvata nema? Raški i bosanski vladari i humski hercezi zvali su Dubrovčane i u zakonima i u ugovorima, Vlasima, iako nisu bili Vlasi.

Kako je nastao naziv Vlasi za Srbe? Stari Romani, u srednjevekovnoj Raškoj, nazivani su Vlasima. Oni su bili stočari i zato potlačeni. Ako bi se Srbin oženio Vlahinjom, deca bi padala u niži stalež Vlaha. Posle se naziv protegao na sve stočare, i Srbe.

Kad su se pomuslimanili Srbi u Bosni, stali su ovim pogrdnim nazivom zvati svoju pravoslavnu braću, te se taj naziv raširio i među muslimanima u severnoj Srbiji i prešao u Austriju.

Ali nikad turska država nije zvala Srbe Vlasima, već uvek Srbima. Kad Mehmedpaša Sokolović piše komandantu Temišvara. And. Batoriju 1551 g. on kaže:“ I što mi šalješ pisama i sve mi srpskim jezikom šalji, a ne fruški (francuski)“ Dakle, ne karavlaški jer je znao ko su Srbi i ko su Vlasi. Da je rekao Batoriju“ piši mi vlaški…“ dobio bi rumunsko pismo, jer je i Batori znao ko su Vlasi, a ko su Srbi.

Čak da su se Srbi sami nekad pred muslimanom, Hrvatom ili Švabom tim imenom zvali, znajući da ga oni tako zovu i da će ga tako bolje razumeti, to bi bilo bez ikakva značaja. Oni su govorili i muslimanima da su raja (stado), kako su ih oni zvali, pa ipak nisu bili stado.

No, na višim mestima su bili upućeni, pa su Srbe zvali Srbima ili Rašanima ili opet: „ Srbima i Rašanima ili Vlasima“.



Navedeno je već da je Nikola Jurišić zvao Srbe samo Srbima, a car Ferdinand Prvi u danoj privilegiji, Srbima ili Rašanima.

Navešćemo tih primera još:Ercercog Matija naziva Srbe iz Varaždinskog đeneralata 1604 i 1605,

u dva akta, samo Srbima.U papskoj buli od 21 nov. 1611 zovu se ovi isti Srbi samo Srbima, na

više mesta.A u buli pape Ivana Petog od iste godine o osnivanju manastira

Marče, zovu se Srbi Srbima.Car Ferdinand Drugi potvrđuje Simeona Vratanju za episkopa ovih

Srba: „Vlaha i Srba“.U privilegiji Cara Ferdinanda Drugog, od 15 nov. 1627, danoj ovim

Srbima, on ih zove Srbima.Tako Srbe zove Srbima i carevi Rudolf, Leopold, Josip Drugi, Karlo

Šesti, Marija Terezija i dalje svi.Isto tako Ratni savet u Šr. Gradcu, Carska Tajna Kancelarija, Dvorski

Ratni Savet, Ugarska Dvorska Kancelarija, ministar baron Bartenštajn, referent za srpske poslove – zovu i Srbe u Hrvatskoj Srbima.

Hrvatski ban Adam Baćani daje 1696 g. zaštitnu diolomu srpskom narodu između Kupe i Une (Banija) i naziva ga vlaškim ili srpskim narodom.

Grof Đuro Zrinjski, naseljavajući Srbe na svoja imanja oko Gomirja, zove ih 1602 „Vlasima ili Srbima“.

Godine 1744 piše osorski biskup Matija Karaman protiv Srba u Dalmaciji i zove ih „Servijani, koji su došli u to vreme iz Bosne“. God. 1750 piše, da dalmatinske Srbe rastavlja od austrijskih Velebit.

U jednom izveštaju Zadarske nadbiskupije iz 1760 g. kaže se za Srbe „ilirski, vlaški, slovenski ili srpski narod“!

Godine 1706 pobunili su se Srbi u Slavoniji, koja je na kartama bila obeležena kao „Mala Vlaška“, jer su i rimokatoličke štokavce tada zvali Srbima. Pukovnik baron Nehem javlja iz Oseka Ratnom Savetu „da su se pobunjeni Srbi u Maloj Vlaškoj dobrovoljno razišli“ Čak 1572 obeležio je dr. Volfgang Lanc, na karti, izdanoj u Amsterdamu, kraj od Valpova i Đakova na istok „Raška“

Zagrebački biskup Mikulić Ignjatije zove ih 1688 god. U ugovoru sa Srbima, naseljenim na njegovu imanju oko Trepče u Baniji „Srbima, koje obično Vlasima zovu“

Ninski biskup Blaž piše 1609 g. da su došli iz Like dva poslanika, radi preseljenja u Dalmaciju i donela pismo „srpski pisano“.



Senjski biskup S. Glavinić putuje kroz Liku i beleži koliko gde ima pokatoličenih muslimana, rimokatolika i Srba „šizmatika“.

Juna 23 godine 1640, piše zagrebački biskup B. Višković, da treba proterati marčanskog „srpskog episkopa“ Maksima Petrovića i postaviti jezuitu Levakovića. Na više mesta, u ovom drugom pismu papskom nunciju u Beču, nadbiskupu Gašparu Mateju, on Srbe zove „Vlasi ili Srbi“

Zagrebački biskup L. Petretić (1648-67) zove u nekim svojim donacijama i dekretima Srbe u Hrvatskoj više puta samo Srbima, a nekad „Vlasima ili Srbima“. U jednom svom dugom izveštaju Dvorskom Savetu od 21 aprila 1622 g. čak kaže da su došli iz „Kraljevine Srbije“. Za jezik Srba u Varaždinskom đeneralatu kaže: „srpski jezik, koji se kod nas vlaški naziva“.

God. 1703, senjski biskup Martin Brajković, u pismu caru, zove Srbe „Morlaci ili Srbi“.

Čak i nadahnjivač sve hajke na pravoslavlje, nadbiskup i kardinal Kolonić, zove sve Srbe u Austriji Srbima.

Još 1810 godine, Konstantin Stanić, križevački unijatski biskup, u istoriji unije, podnesenoj carskom dvoru, zove srpski narod, doseljen u Hrvatsku, isključivo Srbima. Toga posle ne bi nipošto učinili Drohobecki, Njaradi ili Šimrak.

Čak su, u mnogim spomenicima, pa i u popisima stanovništva, i rimokatolici štokavci označavani kao Srbi ili Vlasi rimokatoličke vere. I poznati istoričar Valvazor spominje rimokatoličke Vlahe. Sam kardinal grof Kolonić, preporučuje franjevce za sveštenike „Srbima koji su katolici“.

Odlični etnograf austriski Cernig govori o „tzv. Vlasima“, tvrdeći da to nisu Vlasi, već Srbi.

Poznati mađarski istoričar, državnik i veliki posednik u Hrvatskoj, pa i u Baniji, N. Ištfanfi, naziva izaslanike, koji su došli 1596 iz Bosne u Petrinju, radi pregovora o preseljenju u Baniju, Srbima. U to vreme, i on je bio u Baniji, pošto je bio došao u Zagreb, da instalira hrvatske banove G. Stankovačkog i I. Draškovića, kao carev komesar. On Srbe zove Tračanima.

Znameniti istoričar rimske crkve, jezuita dr. N. Niles, uvek naziva Srbe u Hrvatskoj Srbima, a za Gomirje kaže da je srpski manastir.

Godine 1770, čuveni hrvatski pisac katolik Adam Krčelić, spominje vojvodu Kovačevića „Srbina“, kao ktitora „crkve pravoslavne u Kapeli kod Belovara“ i piše da su se Srbi počeli naseljavati u Hrvatskoj i Slavoniji za cara Ferdinanda. On i unijate zove „Srbima, koje uopšte zovu Vlasima.“ Kaže da Vlasi u Hrvatskoj nisu Romani, već Srbi.

Rumunjski mitropolit And. Šaguna, Rumun iz Erdelja, koji zna ko su Vlasi, napisao je 1862 g. u nemačkom delu „Historija grčko istočne crkve



u Austriji“: „Katolički Hrvati nazvali su srpske koloniste „Vlasima“, da im se time narugaju i obeleže da oni ne pripadaju istom narodu sa katoličkim Hrvatima.“

Mađarski pisac Čaplović piše također 1819 u svom delu „Slavonija delom i Hrvatska“, da katolički Hrvati zovu, sprdajući se, Srbe Vlasima.

Dr. Rad. Pl. Radić, kanonik, piše u svom nemačkom delu o ustrojenstvu pravoslavne crkve u Austrougarskoj 1877 g.: „Zbog iste vere s Vlasima, rimski katolici zovu Srbe, podrugljivo, i Vlasima.“

Jednako zovu Srbe Srbima veliki poznavaoci srpske istorije u Austriji, Vaniček, Šviker, Biderman, pa Jireček, pa Hrvati Rački, Jagić, Šišić i drugi.

No, danas Ivan Meštrović piše, bez libljenja, besmislicu, da su zapadni Srbi bili Vlasi i slavizirali se među Hrvatima, iako ne govore ni njegovim čakavskim, ni kajkavskim govorom d-ra Mačeka, već drobljačkim govorom Vuka Karadžića! Starčevićanstvo je, kao politički sifilis, izazvalo kod savremene hrvatske inteligencije omekšanje mozga.

Što se tiče cincarskog, vlaškog i grčkog porekla, g. Meštrovića i današnje njegove kardaše bije austriska statistika od 1821 g.. U provincijalu (građanskoj Hrvatskoj) ona je našla: Srba 125.528, Vlaha 122, Grka 136, Cincara 675.

Ali, što je zanimljivo, u Baniji, na Kordunu i u Lici ni jednog jedinog Vlaha, Grka ili Cincarina! Njih je bilo samo u Sremu, a manje u Slavoniji.



SRBI O SEBI

Razume se, Srbi su dolazili bez školovanih ljudi, nisu pisali dokumenta, već su ih drugi pisali o njima. Ali ipak je ostalo dosta dokumenata iz kojih se vidi da su se oni držali Srbima, davno pre bana Kuena d-ra Mačeka i Kalaja i Burijana d-r Krnjevića i Radice.

Godine 1754 podnose dalmatinski Srbi molbu mletačkom Senatu, u kojoj mole da im se dozvoli izabrati vladiku, a molbu počinju rečima:

„Mi, slavenosrpski narod grčkog zakona Istočne crkve…“U molbi traže vladiku „od našeg srpskog jezika“.Godine 1759 mole generalnog proveditora mletačkog za Dalmaciju,

da im se dade vladika „od našeg slavenosrpskog jezika“, pa kažu da su mnogi „Slavenoserbi iz mnogih provincija, a najviše iz Bosne i Hercegovine i iz sveta Ilirika“ prešli na mletačku zemlju.

I 1795 g. kažu, u molbi: „Mnogobrojni slavenoserbski narod grčke vere“, dok 1796 g. javljaju da su izabrali S. Ivkovića za vladiku vsego našego slavenoserbskago dalmatinskoga naroda.“

Godine 1708 daju zapadni Srbi punomoć svome episkopu Atanasiju Ljubojeviću i delegatima: jeromonahu manastira Gomirja danilu Ljubotini, protopopu Kuzmanu iz Kostajnice i popu Damjanu iz Banije, za Srp. Narod, Crkv. Sabor u Srem. Karlovcima.

Ovu punomoć potpisao je jedan kapetan, 14 zastavnika, 11 knezova, 3 protopopa i 18 sveštenika. Punomoć je napisana srpski ćirilicom, a dodan joj je, u Beču, i latinski prevod. U punomoći se narod u Lici, na Kordunu i u Baniji zove srpskim narodom.

A iz slavonskog ili pakračkog vladičanstva otišli su na ovaj srpski sabor episkop Sofronije Podgoričanin i delegati: dva kapetana, jedan knez, jedan odabaša i još 4 građanska lica.

Godine 1665 poklonio je manastiru Lepavini u Varaždinskom đeneralatu jedno četverojevanđelje, Joakim Đaković „milostiju Božijeju pravoslavni episkop Srboslavunskih“. On je 1667 bio u Moskvi i tamo se zapisao kao episkop slavonskih Srba.

Ali je vrlo zanimljivo, da se unijatski episkop, vaspitavan u Bolonji u Italiji, potpisuje na pismu svojim kaluđerima u Marči 23 oktobra 1682, kao „episkop Srbljem“.

Ima mnogo dokumenata po kojima su srpski kaluđeri, došavši u Rusiju i Sedamnaestom i Osamnaestom veku, krajeve, naseljene Srbima u Hrvatskoj, zvali „srpskom zemljom“, a nekad „srpskom i cesarskom“



Srbi u ovim krajevima posvećivali su svoje crkve i srpskim svetiteljima: Sv. Savi u Vrbovljanima, Jošanima i Brlogu, knezu Lazaru u Jasenku kod Gomirja, u Grabovnici kod Čazme, u V. Pogancu, u Botinovcu, u Brezovcu, u V. Grđevcu, u V. Pisanici, sve u belovarskoj županiji. Razume se, ovo nisu svi slučajevi. Gotovo u svim crkvama nalazila se ikona Sv. Save, pa negde ikone Stevana Nemanje, Stevana Dečanskog, Kneza Lazara. U crkvama nekima, npr. u Dišniku, naslikan je 1750 (pre vaskrsa Srbije), pod prestonom ikonom Majke Božje, srpski grb, a u V. Pisanici 1780 g.

Na posletku, skoro svi Srbi dolazili su pod srpskim imenima. Kalendarska imena počinju preovlađivati u Osamnaestom veku, u Austriji. Uzimamo imena samo prvaka, koji su 1596 g. poslali delegate u Petrinju, radi pregovora o preseljenju u Baniju. Njina imena bila su: Radoslav, Miloš, Dojčin, Rajak, Bogdan, Drakula, Tomaš, Radonja, Radoje, Živko, Vojin, Slavuj, Novak, Radosav, opet Novak, Hranislav, Vujin, Vraneš, Manojlo, opet Bogdan i Vujica. Od 21 imena, samo tri nesrpska.

Da su bili cincari imali bi cincarska imena. Da su – po Meštroviću – slavizirali se među Hrvatima, zvali bi se Mate, Jure, Ive, Ante, Tone i tako dalje.

A svi ti Srbi slavili su slavu, koju samo Srbi slave među svima Slovenima, a među Hrvatima po neki Srbin, za neko vreme iza svog rimokatoličenja, dok se Slava, pod uticajem rimokatoličke crkve, kao i srpsko osećanje, ne ugasi.



KNJIGA I PESMA ZAPADNIH SRBA

U ono doba zapadni Srbi nisu mogli imati neke književnosti. Srbi pisci počeli su se pojavljivati tek krajem Osamnaestog veka. Ali koliko ih je bilo, svi su bili svestni Srbi.

Stevan Vujanovski iz Banije izdao je 1772 g. u Beču nemačku gramatiku „u korist srpske dece“.

Iste godine izdao je korenički prota Stojan Šobat katihizis za srpske škole, u obliku pitanja. On ovako počinje:

„Ko si ti?“„Ja sam čelovjek, Srbin, hristijanin!“„Po čemu zoveš se Srbin?“„Zovem se po rodu i slovu iliti jeziku onih ljudi, od kojih proishodim i

koji imenuju se Srbi.“1794 g. štampa Ličanin Vićentije Ljuština u Beču talijansku

gramatiku, pa kaže u njoj da „naš iliričeskij ili obšće serbski nazvatij jezik nema artikla kao talijanski.“

1809 g. štampao je Ličanin A. Jov. Došenović u Budimu „Čislenicu ili nauku računa“ i kaže da je „od inostranih jezika na srpski sabrata“.

Slavonac od Belovara Pavle Solarić izdaje oko 1810 više knjiga u Mletcima u korist „svog srpskog roda“, „za upotrebu Slovenosrbima“ i „slavnom srpskom narodu“.

U to doba bilo je još rimokatolika koji su se osećali Srbima. Zato je Matija Antun Reljković, znameniti pisac osamnaestog veka, pevao svojim Slavoncima u svom „Satiru“:

Oj, Slavonče! ti se vrlo varaš,Koji god mi tako odgovaraš.Vaši stari jesu knjige znali,Srbski štili i srbski pisali.

Zanimljiviji je slučaj rimokatoličkog župnika iz Like Josipa Krmpotića.

1788 godine pošlo je u C. Goru 200 Ličana i 200 Otočana, da pomognu u zajedničkom ratu protiv Turske. Bilo ih je pravoslavnih i rimokatolika. Vodio ih je kapetan Filip Vukasović, pravoslavni. U slavu tog pohoda ispevao je župnik rimokatolički Krmpotić pesmu, u kojoj ih sve naziva Srbima:

Pred njima je plemić od starine,Vukasović od ličke Krajine .Ostali su roda viteškoga.Pravi Srbi, pravo slave Boga.



Zatim peva:Nijel' Srbin Kraljeviću Marko,Od kog srbski znade pjevat svako?

Pa:Dvi hiljade jur imade ljeta,Odkad Srbin slavom puni svijeta.

A da je tako bilo, svedoči znameniti hrvatski pisac osamnaestog veka M. P. Katanić, u delu „De Istro enisque adcolis 1798“. Evo šta on kaže za srpsko ime:

„Ono je zaista našim Ilirima tako poznato, da se svuda Srbljima zovu, ne samo oni koji žive u Srbiji nego skoro po svemu Iliriku, a i po Daciji, osobito, oni koji su grčkoga zakona.“

Dakle, i drugi, koji nisu „grčkoga zakona“, a oni samo osobito.Koliko je ta srpska svest bila snažna pokazuje i slučaj carskog

generala barona Mikašinovića.Pukovnik Belgradija u Slavonskom Brodu odlučio da se oženi

Nemicom. Baron je time bio toliko ogorčen, te je 1767 godine pisao iz G. Karlovca mitropolitu Pavlu Nenadoviću u Sr. Karlovce, moleći ga da deluje na Belgradiju „pošto je ona Nemica i katolkinja, pa da ne radimo sami na zatiranju svog naroda.“ Ni visoki vojnički položaj, ni baronstvo nisu mogli u njemu prigušiti srpskog osećanja.

Hrvatske nacionaliste, bežeći od istine, tvrde kako je srpsku svest po Bosni, Hrvatskoj – Slavoniji i Dalmaciji raširila najpre Pećka Patrijaršija, pa posle propaganda Srbije.Međutim, svi spomenuti pisali su za vreme kad nije bilo Pećke Patrijaršije, a pre obrazovanja Srbije.



NARODNA PESMA

Svoju srpsku svest izrazili su široki redovi zapadnih Srba u svojoj junačkoj pesmi. To je njihova književnost. A izrazili su je radikalnije no drugi Srbi, jer se srpsko ime ne pominje toliko ni u jednom srpskom području u narodnoj pesmi, koliko ovde. U Vukovim pesmama iz tih krajeva česti su stihovi:

Srbi tursku kidisaše vojsku, Od Srbalja niko ne pogibe,Začulo se u srpske KotareNa se metnu srpsko odijelo,Sastaše se i Srbi i Turci.

U jednoj pesmi peva se o Udbini u Lici:

Dal' su došli udbinski junaci, Koji dižu četu na Srbina?Da čuvaju stražu od Srbina,Da Udbinu Srbi ne haraju.

U zbirci prote N. Begovića, Banovca nalaze se ovi stihovi:

Dvorio sam srbinskoga kralja,Srpskog cara silnoga Dušana.………….Treću daje caru Srbinskome.………….Tu je klobuk srpskog Patrijarha.

U pesmi o osveti manastira Rminja, na međi Bosne i Like, koji su Turci spalili, peva se:

Udarila zorna Srbadija,Sa svih strana biju Srbi Turke…Od Srbalja malo ko pogibe.Veselo se Srbi povratišeI manastir Rmanj osvetiše.



Vanredno svedočanstvo snage srpske narodne svesti je pesma uspavanka, koju je baba Laja Koruga, iz Sadilovca na Kordunu, pevala uz kolevku svog unučeta. Ona glasi:

Srpska vjera poginuti neće,Srpska slava potamniti neće,Car se Lazo zaboravit neće,Obilić se pregoreti neće,Jug Bogdan se spominjati oće,I Kosovo polje žalostivo,Dok je sunca i dok je mjeseca.Branković se proklinjati oće,Dok Srbina na svijetu ima.

Dva profesora budimskog Univerziteta, Piler i Miterbaher, proputovali su, u drugoj polovici osamnaestog veka, Slavoniju i objavili putopis 1783, pod naslovom: „Put kroz požešku slavonsku pokrajinu“. U toj knjizi kažu kako je narod vanredno pevao u pesmama slavna dela svojih kraljeva i despota.

I M. A. Reljković, Slavonac, u svom “Satiru“ spominje kako su Slavonci pevali Kraljevića Marka. Navodi za primer i pesmu o diobi Jakšića i kako su Jakšićima često dolazili gosti:

Pohodiše srijemski knezoviI sam glavom srpski car Stjepane.

Svakako, ni ove budimske profesore, ni M. A. Reljkovića, a ni župnika Krmpotića nije zavela ni propaganda Pećke Patrijaršije, ni Srbije, kojih tada nije bilo, ni grofa Kuena pl. Kalaja i barona Burijana, koji će se pojaviti tek iza 100 godina!

Ovoj jakoj narodnoj svesti dva su razloga.Ovi Srbi došli su iz centralnih srpskih oblasti, gde je nastala srpska

država i razvila se srpska narodna pesma i iz Bosne, gde je srpska svest bila toliko jaka, te je nije mogla prigušiti ni rimokatolička crkva, pa se i banovi rimokatolici Matija Ninoslav i Stjepan Kotromanić osećahu Srbima.

Na drugoj strani, nasrtaji rimokatoličke crkve da te Srbe pounijati i porimokatoliči i odrodi izazvali su reakciju srpskog nacionalizma. Tako su svoje srpstvo naglašavali i u narodnoj pesmi više no igde drugi Srbi, koji nisu bili ovoliko ugroženi. A to se pojačalo još usled snaženja starčevićanstva među Hrvatima.



Ugroženi, zapadni Srbi hteli su da ih sve oko njih podseća svakog dana na Srpstvo. Zato su vezli na jastučićima, ćilimima, peškirima, kapama, srpski grb i zastavu i izrezivali na duvanjarama, guslama, preslicama, čuturama, tanjirima drvenim, štapovima. Žene su nosile marame, oivčene trobojkom, sastavljenom od crvenog, plavog i belog crepa.

U javnosti su se često upotrebljavale fraze: Srbine brate, Srbine srbakoviću, Srbine i srpski sine, Srbine od Srbina. Tu su postale i reči srbovati, čelik – Srbin, pa se s njima i sad služe. Sve skoro njihove novine imale su u naslovu Srpstvo: Srbin, Srpska Reč, Srbobran, Srpski glas i dalje.

To dolazi danas Srbima iz Srbije smešno i preterano, jer oni nisu nikad bili toliko ugroženi. Ovde je to pojava prirodna, logična i vrlo ozbiljna.

U tom žarkom rodoljublju je vrelo i neverovne darežljivosti ovih Srba, kad je u pitanju opšta srpska stvar, čemu su svedoci svi novi doseljenici u SAD i Kanadi.



UJEDINJENJE SRBA U AUSTRIJI

Zapadni Srbi stigli su ranije u Austriju za blizu 200 godina pre seobe pod Čarnojevićem 1690 g. Oni su dobivali privilegije od austrijskih careva samo grupa po grupa, kako su se doseljavali. Ali nisu dobili privilegija kao narod. Zato su njihovi izgledi u budućnost bili slabi.

No. Srbi Čarnojevići dobili su bili privilegije kao celina, kao nacija. I to je bio spas za sve Srbe. Trebalo je te nacionalne privilegije u praksi proširiti i na sve Srbe. Tako bi se mogli braniti uspešnije u budućnosti, ako nastane potreba. No, kako je car Leopold 21 augusta 1690 g. naveo u privilegiji i Hrvatsku, a car Jospi Prvi je potvrdio 7 augusta 1706 g., ona nije primljena. Rimokatolička crkva je sve sile upela da spreči Patrijarhu Čarnojeviću preuzimanje duhovne vlasti nad Srbima u Hrvatskoj.

Zato, na Srp. Nar. Crkveni Sabor u Krušedolu, sazvan 1708 g. da bira novog mitropolita, posle Čarnojevićeve smrti u Beču 27 oktobra 1706 (Srbi su sumnjali da su ga otrovale jezuite), ne budu pozvani Srbi iz Hrvatske i Slavonije.

No, još za života Čarnojevićeva, bio je njegov zamenik sposobni, umni episkop Isaija Đaković. On se rešio da iskoristi neprilike Austrije i stavi je pred gotov čin. Austrija se bila zaplela u teški i dugotrajni rat protiv Francuske, a u Mađarskoj je digao bunu protiv Hapsburba Ferenc Rakoci, koji je u proglasu na Srbe obećao im zlatna brda, pridruže li mu se, a zapretio potpunim istrebljenjem, pokoljem žena i dece, ako ostanu uz Hapsburge. Austriji su opet Srbi bili silno potrebni.

Stoga je Josip Prvi i potvrdio privilegije 1705.Tako Isaija Đaković obavesti episkopa za Liku, Kordun i Baniju A.

Ljubojevića i slavonskog S. Podgoričanina da dođu na Sabor s delegatima.Ljubojević sazove zbor u Medak, koji izabere već spomenute

delegate, a Podgoričanin u Pakrac.Iako se znalo da je Dvor zabranio učešće Srba iz Hrvatske na saboru,

punomoćje delegatima potpisao je i junak iz borbi za oslobođenje Like, kapetan Dobrivoj Knežević i 14 zastavnika, a iz pakračkog vladičanstva su čak dva kapetana i jedan odabaša pošli kao delegati.

Za put u Krušedol nije smeo saznati niko od nemačkih vlasti. Iako je bila ciča zima, preko 80 godina stari Ljubojević, pođe s delegatima. Putovali su na mulama. U ono vreme more šuma protezalo se na celom putu. Delegati su se krili danju u šumana, a noću putovali. To su činili i Slavonci. Iako je veliki broj Srba uz put znao ko su putnici, ipak se nije našlo ni jednog izdajnika. To su bili opasni zavernici.



Tako je Ljubojević stigao, u januaru 1708 g. u Krušedol.Carski komesar Ignjatije plemeniti od Kvarijenta i Rala bio je silno

iznenađen. Izjavio mu je žaljenje što je po tako zlu vremenu putovao, ali da na ovom Saboru imaju glasa samo novi doseljenici. Izrazio je čuđenje kako nema nikakvih putnih isprava.

Ljubojević je rekao da i na njegovom području ima novodoseljenika, što je bilo tačno, a morao se žuriti, jer je okasnio, čekajući uzalud na poziv, te nije bilo vreme da pre polaska, nabavi putnicu, a uz put, kojim je on išao nije bilo nadležne vlasti za izdavanje isprava, što je takođe bila istina, jer je putovao kroz šume. A zbog sažaljenja, kako je pisao caru komesar, bio je više žalostan nego utešen.

U opširnom pismu caru komesar je sve ovo svoje priključenije opisao. Rekao je da mu nije mogao uskratiti aktivnog prava glasa, već samo da on ne bude izabran za mitropolita. On je u narodu vrlo poštovan i uvažen, pa bi njegovo isključenje u „ovom jogunastom narodu“ moglo izazvati „veliko nezadovoljstvo“. U pismu traži od cara instrukcije.

No, Beč se pravio nevešt i nije ih poslao. Bilo bi opasno uvrediti Srbe. Tako Sabor izabere za mitropolita mudroga Isaiju Đakovića.

Članovi Sabora zakunu se mitropolitu „vseh Srbalj“, kako se kaže u ispravi, kao „mi nižepotpisani slovenosrbskog obščenstva Hristijana“. Ali samo „dogdeže v pravoslaviji objetajetsja“.

Prvi je potpisao Atanasije Ljubojević.Razume se, u radu Sabora sudjelovao je i slavonski episkop.Ovo je bio događaj istoriskog značaja za Srbe u Austriji. Prvi put su se

našli na zajedničkom narodnom delu, da se nikad više ne odvoje.Ovo nije značilo da je prebrođena opasnost za veru i narodnost. Tek

sada, u 18. veku nastaće najenergičnije nasrtanje na pravoslavlje. Ali, teže bi mu se odolelo, da se austrijski Srbi nisu ujedinili.

Ovako su, uz male gubitke, odoleli svim jurišima, dok car Josip 2. nije 1781 g. proglasio versku trpeljivost.

Treba istaći da od 1708 pa do 1918, nikad nije došlo do sukoba između zapadnih Srba i Srba Vojvođana ni borbe za prevlast u okviru Narodno – crkvene autonomije, uprkos razlikama u mentalitetu, blagostanju i dijalektu. Za to pripada zasluga nesravnjenoj širokogrudnosti Srba Vojvođana i plamenom vulkanskom rodoljublju zapadnih Srba.



BORBA ZA VERU I NARODNOST

Prvi veliki nasrtaj na pravoslavlje, s pokušajem unijaćenja izvršen je u Varaždinskom đeneralatu. Izvršili su ga zagrebački biskupi N. Stepanić, pa P. Domitrović, Vinković i drugi.

Kako je napred rečeno, srpski mitropolit Vasilije prešao je iz manastira Orahovica u turskoj Slavoniji u ovaj Đeneralat 1595 god.. On je podigao manastir Marču i u njoj stolovao do svoje smrti 1609 g..

Biskupi su hteli zadržati zemlje na koje su Srbi naseljeni. Držali su da će to biti lakše ako ih pounijate. Materijalni interes složio se s verskim i oni su pošli odlučno na posao.

Kad je pećki Patrijarh postavio novog vladiku Simeona Vretanju progonjen od Domitrovića, ovaj vladika prima uniju. Narod srpski o tome nije imao pojma, jer su crkveni obredi, praznici, nošnja sveštenika jednaki. Razlika je samo u tom, što unijati priznaju Papu. Njega potvrdi za vladiku „katoličkih Srba grčkog obreda“ 1611 g. Papa Pavao 5.

Nadvojvoda Ferdinand (od 1619 do 1637 car), najgori Habzburg fanatični rimokatolik koji je uništio protestante u Austriji, u more krvi zalio Češku i Austriju, danju klao a noću se na kolenima molio Bogu za oproštaj grehova, bio je tada zapovednik cele Krajine. On naredi da vojna vlast mora oružanom rukom pomoći širenju unije među „nevernicima“, ako bi se oduprli.

Tako je osnovao u Marči unijatsko vladičanstvo. Izređalo se deset vladika. Marčanski kaluđeri ostali su pravoslavni, a bili su potajni, i nekoliki od vladika. Narod nije hteo ni da čuje za uniju. Osmi je bio pravi unijat, vaspitan u Italiji. On se usudio da u Karlovačkom đeneralatu pozatvara sve pravoslavne crkve, a u Varaždinskom je izazvao bunu Srba 1672 g. Posle bune bilo je 14 lepavinskih kaluđera osuđeno na galije i svi su tamo pomrli. Iste godine osuđen je na galije i gomirski iguman Simeon Nijemčević. I mnogi drugi bili su osuđeni na duge kazne. Godine 1678 ogorčeni Srbi pokušaju da spale Marču. Kad je Srbima na silu otet srpski hajdučki harambaša Tomašević zapali ga 1787 god., te unijatske vladike prenesoše svoje sedište u Pribić kod Karlovca, pa u Križevce. Od manastira stoje ruševine, jer su ga Srbi opet zapalili, kad su ga unijati obnovili. Mislili su: kad ne može biti naš, koji smo ga sagradili, neće ni unijatski!

Iako su srpske privilegije bile protegnute i na Hrvatsku, o tom se nije vodilo računa ni u Karlovačkom đeneralatu. I, čim je savladana Rakocijeva buna i završen španski nasledni rat, otpočela je i u Lici, na Kordunu i u Baniji besna hajka na Pravoslavlje. Potvrde privilegija nikad nisu



proglašavane, pa su se vlasti gradile da za njih ne znadu. Zagrebački i senjski biskupi, uz pomoć karlovačkog generala Josipa Rabate (1709-29) žarili su i palili. Dve bestije u Lici besnile su: Senjski biskup Adam Ratkaj i kapuciner arhiđakon Marko Mesić, koji je proterao episkopa – mitropolita Ljubojevića. Postavljenim srpskim vladikama nije se dopuštalo da vrše svoju vlast. Narod je terorizovan. Tada su, pretnjama i silom, porimokatoličeni: Adžije, Starčevići, Radoševići, Mandići, Vuksani, Pavlovići, Budisavljevići, Vukelići, Petrovići, Uzelci, Vukovići, Došeni i drugi. Gde je Srba bilo manje nisu mogli teroru odoleti. U Baniji oduprli su se Srbi oružjem, da priznadu unijatskog vladiku. U Lici su Srbi, gde se moglo, palili onima koji bi preverili sena, zgrade i ubijali ih i to je zadržavalo otpadništvo. Čim je došlo do rata s Turskom 1716-18 popusti se. Podmukla jezuitska politika Austrije prema Srbima izbija iz uputstva vrhovne krajiške komande generalu Rabati u Karlovcu. U njoj se kaže da se verski pritisak ublaži zbog rata. Čak mu se naređuje da upotrebi i vojsku protiv unijatskog biskupa, ako nastavi s nasiljima. Za katoličku veru neka se radi diskretno.

Može se misliti što je radio unijatski vladika Rafailo Marković, kad mu se vojskom pretilo.

Posle rata otpočeo je opet pritisak. 1727 i 1729 naređeno je bilo iz Beča da Srbi moraju slaviti čak glavne rimokatoličke praznike, da vladike ne smeju putovati po svojim eparhijama bez dozvole državnih vlasti i tako dalje.

Isti ovakav pritisak vršen je bio i u delu Srbije koji je dobiven Požarevačkim Mirom 1718, zaslugom pobeda Eugena Savojskog. Zato Srbijanci, u ratu 1736-39, pristanu listom uz Turke, te Austrijanci budu isterani iz Srbije. I ovo je bila sreća za budućnost Srbije.

Iako srpske vladike izgubiše slobodu kretanja narodu je bila uteha što su među njim.

Godine 1737 umre vladika banovački St. Ljubibratić, 1739 lički D. Ljubotina, a Simeon Filipović, vladika severinski (kod Belovara)1736 g. bačen je u zatvor, u kom je umro. Svi Srbi u Hrvatskoj ostali su bez vladika. Nove nisu postavljali, a to međuvlađe upotrebe jezuite, da Srbima u celoj Hrvatskoj nametnu unijatskog vladiku Teofila Pašića. Ali Pašić rđavo prođe. Kaluđeri u Gomirju nisu mu dali konaka, u Metku u Lici pokušaju ga ubiti kuburom. Jedan lički pravoslavni pop izmlati ga preko leđa lopatom kojom je prevejavao žito kad mu je došlo na guvno, narod mu nije hteo davati podvoza. Pašić se više nije usudio zaći u narod.

U to opet rat spase Srbe. Nova carica Marija Terezija zaplete se u osmogodišnji rat s Fridrihom Velikim. Opet su silno trebali Srbi. Tako carica potvrdi 24 aprila 1743 srpske Privilegije i u potvrdi oda Srbima ono



čuveno priznanje, na koje se toliko ljutio, posle 130 godina, dr. Ante Starčević. Rekla je da se Srbi „kupivši sebi za svoje novce ratne potrebe, dobro snabdeveni junački i hrabro bore, skupa sa našim četama po Bavarskoj, Češkoj i Italiji u sadašnjem ljutom ratu.“

Tako bude potvrđen i gornjokarlovački vladika Pavle Nenedović i banovački Aleksije Andrijević. Srbi su samo svojom krvlju plaćali za svoj bedni nacionalni opstanak.

Ovako je išlo kako – tako, dok nije 1754 godine za karlovačkog generala došao fanatični rimokatolik general Petaci, rodom tršćanin. On je bio zamenio đenerala varaždinskog i dobio novi položaj kao nagradu za pokušaje silovitog nametanja unije u Varaždinskom Đeneralatu.

On je pokušao suhim zulumom. Najpre je svećenicima pravoslavnim nametnuo krajiške vojne dužnosti. Potom ih je, za mašto, davao zatvarati, okivati i batinati. Ogulinski pukovnik Anton Losi dao je 100 batina na klupi u Ogulinu svešteniku Aleksi Gaćeši, okovao ga, bacio u zatvor i vezao u kvrgu, a posle nedelju dana predao sudu, gdje je dokazano da je nevin. Iako se čestiti i hrabri vladika Danilo Jakšić žalio, ovaj pukovnik je te iste 1756 g. unapređen za generala. Petaci će u Žumberku dati srpske sveštenike i kaluđere vezati užetima za jasle i tako iz jasala pojiti i hraniti ih.

Petaci je držao da će ovako potpuno srušiti ugled sveštenika u narodu i lakše sprovoditi uniju.

Iako je carica 1755 godine dozvolila zidanje crkava u Smiljanu, Korenici, Debelom Brdu, Komiću, Dabru, Vrhovinama, Budačkom i Kosinju, on je to građenje ometao godinama.

Zabranio je sveštenicima da obilaze sužnje u tamnicama, pričešćuju na smrt osuđene, kojima su smeli dolaziti samo fratri, naredio da nijedan pravoslavni sveštenik ne sme uopšte doći u Karlovac.

Naposletku, ovaj nevaljali penzionisan je 1763, pošto je dokazano da je krivo obaveštavao Dvor.



ŽUMBERAČKA UNIJA

Sprovođenje unije u Žumberku je najtamnija ljaga na istoriji Austrije u osamnaestom veku. Ne zbog toga što su 3 - 4000 pravoslavnih Srba prevedeni u Uniju, već što je, punih 20 godina, jedna velika država služila se lažju, falsifikatima, podvalama, podlošću, moralnom torturom, tamnicom i sirovim nasiljem, da 3- 4000 srpskih seljaka liši vere i narodnosti. Ovoliko bola i jada beše suviše skupa cena za ovako mali uspeh.

Ali, on je došao Austriju mnogo skuplje. Ona je ovde konačno izgubila obraz pred srpskim narodom. Nikad naš narod nije zaboravio na ovo sramotno delo. Kako su govorili Rimljani: „Vivit sub pectore vulnus“ (živa je rana pod srcem), nikad ova rana naša nije zarasla. Nije bilo školovanog Srbina u zapadnim krajevima koji nije znao za ovu nepravdu i mrzeo državu koja ju je počinila. Žumberčana ima dosta i u Americi, jer je taj siromašni kraj puštao rojeve iseljenika u svet, za zaradom. I svaki Srbin iz zapadnih krajeva, kad ih vidi, sa tugom misli na nepravdu koja je ovu našu braću otela Srpstvu i Pravoslavlju.

Već 1533 godine, tek što su prvi rojevi Srba stigli u Žumberak, tuže se kako ih „Kranjci i Hrvati gone jedan drugom“, i ne žele da nad njima vladaju „Hrvati“.

Još 1625 god., tražio je Ratni Savet u Gradcu i od žumberačkog kapetana barona Ernsta Paradajzera kako da se uklone pravoslavni sveštenici iz Žumberka. Baron je predložio da se to ne čini naglo, jer bi 9.000 srpskih ratnika na granici moglo preći Turcima, nego, veli treba pričekati da umru sadanji sveštenici, a dotle uzeti u školu, u semeništa, siromašnu pravoslavnu decu ili siročad i odgojiti ih za svećenike, pa ih poslati u Žumberak, kad umru pravoslavni svećenici.

Svaki totalitarizam je jednak: Stari islamski, rimokatolički, nacistički i komunistički. Turci su odvodili najbolju decu hrišćansku da ih islamiziraju; rimokatolici pravoslavnu i protestantsku; Hitler poljsku, komunisti srpsku i grčku.

Ipak, ni ovo nije uspelo do polovine osamnaestog veka.Kako je tada došlo do unije u Žumberku?Svi Žumberčani, kako je rečeno već, došli su iz Bosne, kao Srbi i

pravoslavni.Među njima su neki dobivali plemstvo i oficirske položaje, postajali

ingteligencija. Taj sloj prelazio je i u rimokatoličku veru i u unijatsku, radi dalje karijere ili da se zbliži sa rimokatolicima svoga položaja i izjednači im se. Uvek se izdajnici vere i narodnosti vrbuju iz tog reda.



Seljaci su ostajali verni svojoj veri i, od doseljenja do početka nasilnog unijaćenja, imali su 17 pravoslavnih sveštenika. Od njih je bilo deset iz porodice Pruščević ili Prusac. Godine 1751 umru dva brata sveštenika Marko i Todor, a ostane iza njih sinovac Janko đakon, koji ih je trebao naslediti.

Tada je nametanje unije Srbima u Hrvatskoj bilo u jeku. Vojne vlasti i rimokatolička crkva navale sad da pounijate Žumberak, oslanjajući se na mali broj one pounijađene i porimokatoličene gospode, jer izdajnici uvek mrze najljuće one koji nisu hteli izdati, pa ih opominju na rođenu izdaju, kao nečista savest. A kad se oni izdadu, postanu im jednaki i prekora savesti nestaje.

Kad Đakon Janko nije hteo prići uniji, okuje ga vojna vlast u Žumberku i pošalje u tamnicu u Karlovac. U njoj je umro. Što su od njega radili da je umro, ne zna se. Dva kaluđera iz Gomirja, koji su, po dozvoli, pomagali pokojnim bolesnim sveštenicima, proteraju.

Usprkos svim naporima Jakšića i mitropolita Nenadovića, nije vladici dozvoljeno da dođe u Žumberak, niti da postavi pravoslavne sveštenike. Narod je išao u udaljena mesta da se pričesti, venča i krsti decu kod pravoslavnih sveštenika. A dolazili su, tajno, i kaluđeri i drugi sveštenici, noću, kao hajduci, da krste, pričešćuju samrtnike i druge obrede vrše.

Teško je zamisliti kakve su ništarije bili ti austriski generali. Šercer je 1747 g. dao pravoslavnim kaluđerima dozvolu da vrše obrede po Žumberku, a 1752 izvestio Beč da je unija u Žumberku vladala od doseljenja! Još gori je bio Petaci, pa je zbog laži na vladiku Jakšića 1764 godine i penzionisan.

No, vlasti su progonile i kaluđere i sveštenike, koji su tajno dolazili i seljake koji su ih zvali.

Ministar Bartenštajn, jedini čestit čovek u ovoj sramnoj aferi, izneo je kako su vojne vlasti batinale pravoslavne sveštenike, udarale na njih teške lance, zatvarale u tamnice (izričito kaže za generala Petacija), zato što su dolazili krstiti decu pravoslavcima u Žumberku; kako je unijatski sveštenik vezao za jasle pravoslavnog sveštenika i naterao ga da iz jasala jede i pije i druge nečasne stvari mu činio. A zašto? Zato što je njegovu mater na samrti ispovedio i pričestio!

U Beču nikad nisu hteli izvršiti molbu vladike i mitropolita da se pošalje komisija carska i sasluša narod da se izjavi ko je unijat, a ko pravoslavni.

Kad je vladika Jakšić jedared došao u Žumberak, na što je imao pravo, po caričinu reskriptu od 8 septembra 1759 istera ga kapetan De Lovak, vređajući ga pred narodom i zovući ga Vlahom!



Tako se to vuklo do 1761 godine, kad je Treći bataljon pošao na ratište. Pratila ih je rodbina. Kad su došli u Pribić, gde je tada bilo sedište unijatskog vladike Petra Vuksanovića, nateraju ih u uniformi i punoj ratnoj spremi, da potpišu da su unijati. Potpisala im je i rodbina koja ih je pratila.

Od 190 potpisnika samo su četvorica potpisala svojom rukom. 40 ih je bilo između 60 i 100 godina, a tri stogodišnjaka. Potpisani su i neki koji su bili na bojištu ili u ropstvu.

Ovaj falsifikat služio je za dokaz da je Žumberak primio uniju. 1769 godine je vladici zabranjeno da išta traži u Žumberku.

U celoj Hrvatskoj bilo je 1890 godine samo 10.640 unijata, od toga u Žumberku 7.139. I zbog toga je srpski narod mučen 200 godina. No, Austrija je takav rad, tu i na drugim stranama platila svojom propašću.

Pokušaj unije u Tržiću 1820 g. svršio se ubijstvom sveštenika Nikole Gaćeše, koji je bio prišao uniji. Ubijen je trinaest dana pošto je primio uniju, a treći dan pošto je odslužio prvu službu u rimokatoličkoj kapelici. Neko ga je ubio kroz brvna kuće, uveče 21 juna 1820 godine. Puška je bila strahovito nabijena i sasula mu u srce sedam komada sečenog olova.

Istraga je dugo vođena, ali bez uspeha. Posle ovoga, niko više nije smeo prići uniji.

Zanimljivo je da je po izveštaju Ratnog Saveta od 2 juna broj 2485 god. 1820, sam car rešio da će se Nikoli Gaćeši davati godišnja plata od 200 forinata iz zaklade zališnih biskupija u Ugarskoj, ako se pounijati, a 300 ako unijatski biskup Stanić nađe da je sposoban za paroha u Tržiću.

Eto, o čemu su se bavili austriski car i njegov Ratni Savet!Na ovaj način je građanski i crkveni Zapad privodio Bogu „balkanske

barabe“.



POSLEDNJI NASRTAJHRVATSKOG PLEMSTVA

Godine 1741 proturila su hrvatska svetovna i duhovna gospoda na ugarskom Saboru zakonski članak, kojim je pravoslavna vera zabranjena na području Hrvatske.

Carica ga nije mogla priznati, jer su joj Srbi trebali, kad je morala voditi borbu na život i smrt sa Pruskom.

Posle svršetka i drugog, takozvanog sedmogodišnjeg rata, hrvatska gospoda obnove svoj napadaj 1674 godine.

Imao se sastati ugarski Sabor u Požunu. U Hrvatskoj se izvršio izbor hrvatskih delegata za taj Sabor po Županijama. Tima delegatima su županijske plemićke skupštine davale uputstva za rad. Evo, ukratko, uputstva Virovitičke županije:

1. Ne dopušta se slobodno vršenje obreda pravoslavnima, jevrejima, luteranima i kalvinima.

2. Ne dopušta im se podizanje škola.

3. Ne dopušta im se dizati zidanih crkava.

4. Pravoslavnom mitropolitu, vladikama i sveštenstvu ima se oduzeti „pravo zaštite“, pa ih treba predavati svetovnim sudovima „kao i druдo smeće (fukaru).“

5. Pravoslavno sveštenstvo ima se podvlastiti županijskim i spahijskim vladama.

6. Srpski manastiri ne smeju nikoga primati za iskušenika bez dozvole županijske i spahijske vlasti.

7. Sva imanja pravoslavnih manastira oduzimaju se.

8. Pravoslavni kaluđeri ne mogu prositi milostinje.

9. Omrtvine iza pravoslavnih koji umru bez dece ili testamenta, ne idu pravoslavnoj crkvi, već spahijama.



10. Da se sve zemlje i druga imanja oduzmu od mitropolita i dadu rimokatoličkom sveštenstvu.

11. Da se ukinu srpske privilegije i srpska Dvorska Deputacija, koja zastupa srpske interese kod Dvora.

Mitropolit Nenadović dozna za ovo i poleti u Beč, pa carica naredi da se predlozi slavonskih županija ne uzimaju u pretres.

Sabor ne posluša, već iznese zahteve za suzbijanje pravoslavlja. On čak traži da pravoslavni svetkuju rimokatoličke praznike i klecaju kad rimokatolički sveštenik pronosi pričešće bolesniku.

Sabor je tražio da se pravoslavnima ne daju plemićke titule i imanja, za zasluge, učinjene caru i državi.

Carica odbija sve ovo, po savetu plemenitog ministra Bartenštajna, prijatelja i zaštitnika srpskog naroda.

Eto, tako je hrvatski vladajući red “privijao na svoje bratske grudi“, kako danas deklamuju hrvatski nacionalistički fariseji, srpski narod, koji je došao u Hrvatsku. Zahvaljujući samo svojoj hrabrosti, usled koje je bio neophodno potreban Austriji, on se oteo, da u bratskom stisku na grudi ne izdahne.

A isti ovaj duh netrepeljivosti verske, posle razdoblja ilirstva i jugoslavenstva, izrazio se u genocidnom starčevićanstvu i užasima ustaške vladavine.



BUNE ZAPADNIH SRBA OD 1623-1883

Kako je istaknuto, Srbi su dolazili u Hrvatsku, a i pod mletačku vlast, pod izvesnim uslovima: narodne sudije, narodni komandanti, sloboda vere, građanska sloboda, ekonomske povlastice. Dakle, dobivali su neku vrstu vojne i građanske samouprave.

Međutim, austrijske vlasti su ovu samoupravu stalno nastojale ograničiti, uvodeći centralizaciju i pretvarajući graničarsku miliciju u redovnu vojsku, namećući vojnu „regulu“, kako su graničari govorili. Osim toga, vršeni su pokušaji preveravanja i kljaštrenja sudske i građanske samouprave. Narod je pre sam birao svoje sudije i komandante. A kad je samouprava ukinuta, dolazilo je do zuluma nove vlasti.

Srbi graničari su se bunili protiv ovog stanja na celom području granice, pa i pod Mletcima.

Te pobune dignute su bile: 1623, 1631, 1632, 1658, 1666, 1672, 1693-7, 1700, 1702, 1705, 1706, 1714, 1719, 1723, 1728, 1730, 1735, 1736, 1739, 1743, 1748, 1751-8, 1755, 1777, 1870 i poslednje 1883.

Svrha ovim bunama nije bilo oslobođenje, već ukidanje zloupotreba. Kako bi ta uska traka granice između Austrije i Turske mogla biti samostalna!

Na drugoj strani, sve skoro bune bile su lokalnog karaktera. Nekad su se raširile na veću oblast. Ali nikad buna nije obuhvatila celu granicu. U tom je bila njihova slabost, kao obično kod seljačkih buna.

Bivalo je da se pobuni vojska na ratištu, držana tamo bez zamene godinama. Jedared je drugi banovački puk pobio u Nemačkoj sve oficire koji nisu pristali uz pobunu, i vratio se kući kroz Austriju, jer u unutrašnjosti nije bilo dovoljno vojske da ga zaustave.

Neke bune su ipak trajale više godina, jer Austrija, upletena u velike ratove, nije imala snage da ih uguši odmah. U nekim bunama borili su se i Hrvati graničari hrabro uz Srbe.

Bune su bile moguće zato što je država imala malo vojske, putovi bili zli, obaveštajna služba (bez telegrafa) spora i tako se mogla raširiti, dok bi centralna vlast za bunu saznala i preduzela mere za ugušenje.

Većina pobuna svršila je s ukidanjem zloupotreba ili ublažavanjem novih „regula“.

Opasne su bile bune 1730 g. u Baniji (trebalo je da se uguši oko 10.000 vojnika) i 1751 g. zatim velika Severinska Buna u Varaždinskom đeneralatu, pa Lička Buna. One su bile opasne stoga, što su se borili u njima složno i Srbi i Hrvati, pa su buntovnici bili jači. Posle Severinske Bune,



kažnjeno je teškim kaznama 101 kolovođa: 61 Hrvat i 40 Srba. Među kolovođama bilo je i Srba i Hrvata oficira: Petar Ljubojević, Vuk Suković i Dane Bolčeta Srbi i Juraj Martinović i Tomo Tortić, Hrvati. Jedan od vođa bio je i plemić („šljivar“) Stjepan Domjanić.

Banijsku bunu od 1751 vodio je Tešo Kljuk. Umro je u tamnici u Pulju (Poli). Nuđena mu je sloboda ako prizna novu graničarsku „regulu“. No, nije hteo. Za te bune spaljen je jedini srpski manastir u Baniji Komogovina.

U ličkoj buni odsečena je bila glava heroju iz borbe za oslobođenje Like 1683-9 g. kapetanu Dobrivoju Kneževiću iz Bunića. Hrvatski vođa bune bio je rasečen na četiri dela, jer nije imao starih zasluga, kao Knežević.

U Banijskoj buni 1730 g. bili su vođe Srba „pop Valahus“ (neki pravoslavni sveštenik), Cvijo Grubljanin, neki Rodić i Grubešić. Vođe Hrvata bili su Đuro Dijanišević i Toma Zajec. Bunu su digli protiv zagrebačkog biskupa Đure Branjuga.

Posljednju bunu digli su Srbi Banovci 1883 g., kad su mi bile tri godine. Buna je planula zbog uvođenja zajedničkog grba Sv. Stefana (mađarske krune) na poštanske sanduke za pisma. Srbi Banovci videli su i tom potez mađarizacije i pobunili se. Planula je i bivša Prva glinska regimenta i Druga Petrinjska, da se izbaci „mađarska kruna“ iz pošte u Hrvatskoj.

No, u ovo vreme, država je već imala veliku stajaću vojsku, željeznice, telegraf na raspoloženju i pokušaj bune ugušen je s malo mrtvih i ranjenih, a više na zatvor osuđenih. Ovo je bio čisto seljački graničarski pokret. Srpska inteligencija, koja je znala srazmeru snaga, bila je protiv pobune, pa su buntovnici i na nju napadali, jer se „prodala“ Mađarima.

U Dalmaciji bila je čuvena buna popa Kuridže.Drugi oblik protesta protiv zle uprave bila je hajdučija. Kad bi zlo

dogrdilo, skoro svaka kuća davala bi hajduka. Planina je bilo mnogo i vrvele su od njih. Nekad bi se sastavljali čitavi odredi od hajduka, koji bi znali, usred bela dana, uz metanje pušaka, pisku zurla i lupu bubnjeva, napadali na varošice, radi pljačke. Jedared su tako napali i opljačkali čak Osek u Slavoniji.

Kad bi se hajdučija osilila da postane opasnost javnom miru, slale bi se komisije da ispitaju uzroke hajdučije. Tada bi se zlopuotrebama učinio kraj, hajducima se davao „pardon“, oni se vraćali kućama, osim nekih profesionalnih hajduka, i opet bi se vraćao poredak i mir.

Oblik moderne pobune bio je odlazak u dobrovoljce 1914-18 mnogo hiljada Srba iz Sev. Dalmacije, Like, Zapadne Bosne, sa Korduna i iz Banije. Najveći broj dala je lička općina Medak. Ovo je, i s ove strane gledajući, bio



hrabar, borben i ponosit soj dinarski, koji se uvek bunio protiv nasrtaja na pravdu i ljudsko dostojanstvo.



ZAKLJUČAK

Ova seoba Srba u Hrvatsku bila je velika pogreška, koje Srbi ne bi počinili, da su imali organizovano inteligentno vodstvo.

Tom seobom Srbi su oslabili svoj položaj u centralnim srpskim oblastima, te su se one oslobodile docnije, nego što bi bile da su Srbi u njima bili ostali jaki.

Turci su bili, u šesnaestom veku, naklonjeni Srbima. Ove seobe izazvale su sve žešću mržnju Turaka na Srbe, što je mnogo oštetilo naše interese. Reč Srbin značila je, na kraju, kod Turaka nešto što i reč „izdajnik“ ili „hajduk“.

Seobom su dolazili na područje najagresivnije na svetu crkve – rimokatoličke. Tako su se izvrgavali večnim progonima i velikim gubitcima brojnim, usled rimokatoličenja i unijaćenja.

Srbi su dolatili pod pogodbom da samo čuvaju granicu od Turaka. I to ih je izlagalo stalnom gubitku krvi. Ali, osvedočivši se o njihovoj ratničkoj vrednosti, Austrija ih je stala slati na sva evropska ratišta. U osamnaestom veku je Austrija ratovala oko 45 godina! Kako su graničari nekad činili i preko polovice austrijske vojske, njihovi gubici bili su ogromni.

Moja majka pričala mi je, po predanju od svojih starijih, kako se Granica, za revolucionarnih francuskih i napoleonskih ratova, razlegla od jauka matera, žena, sestara i kćeri za svojim poginulima i da retko koja žena preko bele povezače nije nosila crnu maramu.

No, evo što kaže ministar Bartenštajn, posle 15 godina ratovanja sa Fridrihom Velikim:

„Kako je već srpski narod za današnjeg rata i onako najviše nevolje i opasnosti prepatio, pritom pak u ljudima za oružje tako natrag udario, da će mnogo godina trebati možda, da opet dođe do onog stanja u kom je bio pre rata, trebali bi po pravdi već sama čovečnost da bude jaki ustalac, da se udvostruči briga za njegov priraštaj iznova.“

Srbima su bili viši komandanti većinom oficiri tuđinci i oni su Srbe bacali u najžešću vatru, bez traga osećanja za pravdu i čovečnost, te su ginuli još više. Zato pravični i čovečni Bartenštajn i piše:

„Manje se, dakle, ustručavaju (komandanti), izlažući radije stotinu njih (Srba) neprijateljskoj opasnosti nego da jednog jedinog Nemca, Ugra (Mađara i Hrvata) ili Valona (Španjolca i Talijana).“

Davno pre Hitlera, eto vredela je njegova srazmera: 100 za 1!



A Srbi su „skakali u smrt“ samo stoga što su znali da jedino zaslugama za cara mogu spasti svoju veru, narodnost i povlastice, kako je i bilo.

Na kraju, nikakav srpski interes nije tražio da se mali ostatak Hrvatske odbrani, odnosno njen bezbožni feudalni poredak, gori od turskoga i njena crkva, nesravnjeno netolerantnija od muslimanske. Odbranu Zapada nije činio taj ostatak, već snaga Nemaca i drugih naroda, čiji je interes tražio da se Turci zaustave, kao što su i bili zaustavljeni, i odbace u defanzivu.

Budući odnosi između Srba i Hrvata bili bi daleko bolji, da su hrvatski svetovni feudalci bili uništeni, a crkveni poniženi. Ovako su svoj duh bahatosti, osionosti i superiornosti predali i širokim redovima naroda, dok se nije pojavilo pokolenje, koje će pokušati da nas istrebi, zadavši nam, i onako malobrojnim udarac pokoljem desetog dela našeg naroda, koji ćemo teško preboleti.

Što je bilo ne može se popraviti. Ali iz onog što je bilo možemo povući nauku da disciplinujemo svoj duh, ne radeći jedino po nagonima srca, već i po rasuđivanju zdravog razuma, i vodeći računa ne isključivo o svojim interesima, ali u prvom redu o njima.


Documents

110122_Адам Прибићевић_Насељавање Срба