Исидора Г. Бјелаковић

Терминологија код Срба у 18. и 19. веку

(математичка географија и картографија)

Исидора Г. Бјелаковић

Терминологија код Срба у 18. и 19. веку

(математичка географија и картографија)

Нови Сад2017

Рецензенти:Проф. др Љиљана Суботић

Проф. др Вера ВасићПроф. др Ирена Цветковић-Теофиловић

Проф. др Мато Пижурица

Издавач:Два пера

Бранислава Бороте 921000 Нови Сад

Тел. 060/6395-128E-mail:office@dvapera.rs

www.dvapera.rs

За издавача:Милош Бјелаковић

Лектура и коректура:Два пера

Дизајн:D PUNKT

Штампа:D PUNKT, Нови Сад

ISBN:978-86-919907-2-5

Публикација је настала као резултат истраживања у оквиру пројекта Историја српског језика (178001), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

Мојој породици

5

Реч ауторке

Анализи предстандардног лексикона српског књижевног језика у досадашњим истраживањима посвећено је релативно мало пажње. Управо из тог разлога, у жељи да се уоче основни механизми у развоју једног домена ове лескике, ограниченог на терминологију из области математичке географије и картогра-фије, регистровану у делима научног карактера и уџбеници-ма писаним код Срба на руском књижевном, доситејевском и српском језику у периоду од 1783. до 1867. године, спроведено је ово истраживање.

Забележен терминолошки регистар упоређен је како са си-туацијом у савременом терминолошком систему стандардног српског језика тако и са стањем у нашој средњовековној тер-минологији, како би се утвдило да ли је и у којој мери постојао континуитет у датим терминолошким системима.

Регистрована грађа анализирана је и с обзиром на (1) по-рекло, (2) структуру, (3) степен ваконтекстуалне транспарент-ности, (4) присуство синонимије и (5) семантичког варирања како унутар терминолошког регистра тако и приликом терми-нологизације појединих лексема општег лексичког фонда.

Истраживање је спроведено и ради утврђивања основних праваца развоја, смена, узора и, евентуално, времена стабили-зације терминолошког система из ових дисциплина. Посебна пажња посвећена је утврђивању разлога за фаворизовање јед-них и потискивање других термина током анализираног пери-ода.

Ексцерпирана грађа дата је у виду речника.

Ова монографија представља у великој мери измењену докторску дисертацију Географска терминологија код Срба у 18. и 19. веку, одбрањену на Филозофском факултету у Новом Саду 21. 5. 2012. године, пред комисијом коју су сачињавали проф. др Љиљана Суботић (ментор), проф. др Вера Васић, проф. др Божо Ћорић и доц. др Александар Милановић.

Пријатна ми је дужност да њима, као и рецензентима, овом приликом захвалим на корисним запажањима, примед-бама и саветима.

Посебну захвалност, не само за израду ове монографије, дугујем проф. др Љиљани Суботић, менторки и особи уз коју сам професионално стасавала и сазревала и која је од самог по-четка нашег познанства имала огромно поверење у мене, пру-жајући ми бескрајну подршку.

У Н. Саду, 10. 12. 2016.

7

Дијахрона проучавања не обезбеђују само колекцију примера, него представљају једини начин за истинско разумевање

актуелног стања.

Friedrich Carl von Savigny (Merkin 2003: 92)

8

САДРЖАЈ

I. ТЕОРИЈСКО-МЕТОЛОШКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА

1. Географија – појам и развој научне дисциплине. . . . . 112. Предмет, корпус и задаци истраживања . . . . . . . . . 143. Терминологија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 18

3.1. Појам терминологије и термина . . . . . . . . . . . 183.2. Развој терминологије код Срба . . . . . . . . . . . . 223.3. Истраживања терминологије српског језика у 20. веку . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 31

II. АНАЛИЗА

1. Структура терминолошког регистра . . . . . . . . . . . 361.1. Параметар порекла . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36

I. Речи страног порекла . . . . . . . . . . . . . 39II. Славенизми . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48III. Славеносрбизми и(ли) књишке речи . . . 52IV. Термини домаћег порекла . . . . . . . . . . 54

1.2. Параметар структуре . . . . . . . . . . . . . . . . . . 651.2.1. Једночлане терминолошке јединице . . 651.2.2. Вишечлане терминолошке јединице . . 661.2.3. Елидирани вишечлани термини . . . . . 68

1.3. Именице, придеви и прилози као термини и степенњихове ванконтекстуалне транспарентности . . 691.4. Морфосинтаксичка обележја појединих термина и стање у стандардном српском језику . . . . . . . . . . . 73

2. Однос према савременој терминологији . . . . . . . . . 853. Синонимија . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 132

9

4. Однос забележеног терминолошког регистра према терминологији код Срба од 13. до 18. века . . . . . . . . . 1405. Процеси у формирању терминологије . . . . . . . . . . 1496. Семантичке трансформације у терминолошком регистру . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190

III. РЕЧНИК

1. Историјски терминолошки речник . . . . . . . . . . . . 1932. Лексикографска обрада . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198

2.1. Макроструктура речника . . . . . . . . . . . . . . . 1982.2. Микроструктура речника . . . . . . . . . . . . . . . 202

3. О транскрипцији . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2164. Речник . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 259

IV. ЗAКЉУЧАК

Закључак . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 477

Литература . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 491Прилози . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 511

Корпус . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 511Табеле. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 515

Summary . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 541

11

I. ТЕОРИЈСКО-МЕТОЛОШКИ ОКВИР ИСТРАЖИВАЊА

1. Географија – појам и развој научне дисциплине

1.1. Географија (грч. geōgraphía) јесте наука која се бави проучавањем појава и процеса на Земљиној површини (Гаври-ловић и Гавриловић 2009: 8).1 Обухвата како физичко-географ-ске тако и друштвено-географске елементе у њиховој узајамној повезаности и условљености те је тесно повезана и са природ-ним и са друштвеним наукама. С обзиром на предмет проуча-вања може се поделити на неколико поддисциплина:

(1) на математичку географију, која проучава Земљу као тело у космосу, њене димензије, облик, положај у васиони, кре-тање и последице тог кретања, оријантацију на Земљи и небес-ној сфери;

(2) картографију, која се бави представљањем Земље и не-беских тела на глобусу и картама;

(3) физичку географију, која изучава рад природних сила у погледу стварања и мењања Земљиног рељефа (геоморфологија), затим воде на Земљи (хидрографија, тј. хидрологија са океано-

1 Назив ‘географија’ појављује се први пут у истоименом делу Ератостена, грчког научника из 3. в. п. н. е. и управника Александријске библиотеке. Сматра се да је он први израчунао, с приближном тачношћу, обим Земље и нагнутост еклиптике у односу на раван екватора Сунца (23°51’) (в. Тадић 2004: 270; Гавриловић и Гавриловић 2009: 8).

12

графијом однoсно океанологијом), атмосферу и климу на Земљи (климатологија са метеорологијом);2

(4) на биогеографију, која проучава биљни и животињски свет и њихов географски распоред на Земљи;

(5) антропогеографију, која у центар свог истраживања поставља становништво и насеља на Земљи, односе између гео-графске средине и живота људи;

(6) економску или привредну географију, која анализира географски размештај производње на свету у погледу деловања друштвено-економских фактора и природних услова;

(7) политичку географију, која се бави изучавањем поли-тичко-територијалног развоја и политичког уређења земаља света;

(8) историјску географију, која у центар истаживања по-ставља територијални развој и политичко уређење света у по-гледу друштвено-економске структуре;

(9) регионалну географију, која проучава поједине делове света, континенте, земље, области и крајеве;

(10) војну географију, која за предмет својих проучавања узима поједине географске средине у војне сврхе, са гледишта војне стратегије (в. Мала енциклопедија Просвета 1978: 405–406).

1.2. Познато је да су „математичко-астрономско усмерење у географији” поставили, пре свега, антички научници (Еу-докс, Хипарх, Аристотел, Ератостен, Птоломеј и др.). Иако ова знања током средњег века у Европи бивају потиснута под јаким утицајем цркве, она у овом периоду настављају да живе и да се развијају у арапском свету, да би током ренесансе доживела свој поновни процват у европском научном кругу (у делима Н. Коперника, Г. Галилеја, Ј. Кеплера, Б. Варенијуса, В. Снелијуса и др.).3

Свој успон светских размера географија, дакле, доживља-ва између 15. и 18. века − након великих поморских открића,

2 Понекад се и математичка географија сматра поддисциплином физичке географије (в. Гавриловић и Гавриловић 2009: 9).

3 Детаљан преглед развоја математичке географије в. у Тадић 2004.

13

да би у 19. веку добила статус научне дисциплине (Тадић 2004: 270−279; Димитријевић и Томић 2008: 7–8).

1.2.1. Срби се у средњем веку укључују у овај културни круг углавном под утицајем Византије, али и Рима (преко при-морских предела), чије су разлике у погледу учења из области географије у то време биле минималне (Јанковић 1989: 1, 9).

Међутим, иако нам је средњовековно наслеђе (у периоду од 13. до 15. века) оставило низ превода и преписа из ове обла-сти, у периоду наглог напретка географије у ученој Европи (од 15. до 18. века) српска се средњовековна држава гасила, што је узроковало и губљење веза са новим научним достигнућима тог времена.

Тек крајем 18. и почетком 19. века код нас се појављују образованији појединци, попут Орфелина, Рајића, Соларића, Стојковића, који се активно укључују у токове европске на-учне мисли и објављују дела (најчешће преводног карактера) заснована на тадашњим учењима. Оснивањем Велике школе у Београду и општим развојем образовања у Србији у првој половини 19. века наметнула се потреба како за образованим географима, тако и за одговарајућим уџбеницима, који у том периоду почињу да се објављују у већем броју. У другој поло-вини 19. века међу географима код нас се истичу Јован Цвијић (зачетник географских проучавања и оснивач географске науке код нас, професор географије у Великој школи у Београду од 1893. г.), Ђорђе Станојевић, Милан Недељковић (1887. г. оснива астрономску опсерваторију у Београду), Милутин Миланковић (чије име носи један кратер на Месецу, један на Марсу и један астероид) и др. (в. Мала енциклопедија Просвета 1978: 406; Enciklopedija Jugoslavije 1958; Димитријевић и Томић 2008: 8).

14

2. Предмет, корпус и задаци истраживања

2.1. Креирањe терминолошког система једног језика под-стакнутo је, пре свега, одговарајућим степеном цивилиза-цијског развоја датог друштва. У том смислу, потпуно је јасно да је друштвено-политички напредак код Срба крајем 18., а пре свега у 19. веку, наметнуо потребу за именовањем великог броја дотад непознатих и новоуведених појмова, што је подразумева-ло и формирање научне терминологије. Иако се често указива-ло на важност и потребу систематског проучавања развоја лек-сикона српског језика у предвуковској епоси (в. Грицкат 1964; Младеновић 1982; 1984; Кашић 1984; Пешикан 1984), до сада је релативно мало пажње посвећено терминологији предстан-дардног језичког идиома.4

Због тога се као централни предмет овог истраживања поставља анализа предстандардног лексикона, тематски огра-ниченог на терминологију из области математичке географије5 и картографије6, регистровану у делима научног карактера (у најширем смислу) и уџбеницима, писаним код Срба у периоду од 1783. до 1867. године.

Анализа је спроведена удруживањем савремених лексико-лошких приступа са методама дијахроних истраживања (уну-трашње и спољашње компарације).

2.2. Корпус је формиран како на основу података о уџбе-ницима и монографијама из наведених области који су забе-

4 „Јасно је да историја књижевног језика не сме да буде ограничена на историју изражавања у тзв. лепој књижевности. [...] Треба узимати у обзир, уколико се располаже материјалом, и друкчије споменике писмености, научне, административне и трговачке списе, статистике, наредбе, расписе итд. Неоспорна је чињеница да се и у тим посебним сферама или стиловима или типовима језика [...] појављују речи сковане односно преосмишљене за одговарајућу потребу, без којих после не може да опстане ни говор представника књижевног језика, ни сама лепа књижевност“ (Грицкат 1964: 130).

5 Математичка географија, као што је речено, проучава Земљу као тело у космосу, њене димензије, облик, положај у васиони, кретање и последице тог кретања, оријантацију на Земљи и небесној сфери (Мала енциклопедија Просвета 1978: 405–406).

6 Картографија је наука о изради географских карата. Почеци ове дисциплине, која је раније била део математичке географије, везују се за стари век и античке филозофе, да би доба великих поморских открића утицало на њен нагли развој (Мала енциклопедија Просвета 1978).

15

лежени у Михаиловић (1964) тако и на основу регистра књига Библиотеке раритета Матице српске. Анализа је спроведена на око 4000 страна. Попис анализираних дела дат је у прилогу на крају рада.

2.3. Општи развој научне мисли у 19. веку, који је захватио и српску средину, у којој, као последица друштвеног и култур-ног напретка, као и развоја државности (Кнежевина Србија), почињу да се отварају и бројне школе, намеће потребу како за образованим наставницима тако и за одговарајућим уџбеници-ма, приручницима и научним делима. Ако се пође од претпо-ставке да су ова дела била основни извори одговарајућих науч-них области код нас, онда би то могло значити да се на основу њих може добити увид у процес настанка и развоја терминоло-гије у српској средини, те су зато и изабрана за корпус у овом раду.7 Из наслова анализираних дела, објављених од 1852. го-дине (в. у прилогу на крају књиге), може се, наиме, видети да је многе уџбенике одобрила Школска комисија (основана 1849)8, на основу чега би се могла потврдити претпоставка о активној употреби како анализираних дела тако и датог терминолошког система у школству.9

Сви уџбеници и монографије објављени до 1861. године, осим Вјечног календара З. Орфелина (1783), који је писан на ру-ском књижевном језику (према Унбегаун 1995: 63; Ивић 1998: 128), писани су доситејевским језичким моделом. Под доси-тејевским типом језика подразумева се, наиме, „нижи слој сла-веносрпског” (Грицкат 1987: 112) односно онај „народни језик” 18. и 19. века чија је основа била српска, али језик у којем су, пре свега у горњем лексичком слоју, постојали елементи рускосло-

7 Анализирани су, наиме, уџбеници, приручници и монографије из збирке Бибилиотеке Матице српске који су били посвећени географији. Савим је извесно да се грађа која би се тематски уклопила у ово истраживање могла регистровати и у делима другачијег карактера, на пример, у алманасима, календарима и сл., али она овом приликом нису представљала корпус за анализу јер је вероватније да се наша терминологија формирала на основу грађе у уџбеницима и делима научног карактера, него на основу списа забавног и сл. карактера.

8 Први наставни план за основну школу у Кнежевини Србији Наставленије за учитеље основни училишта донет је 24. 10. 1844. године (Јовановић 2004).

9 Поред тога, бројни аутори анализираних уџбеника били су професори или представници образовног система тадашње Србије (в. у насловима дела датим у прилогу на крају књиге).

16

венске провенијенције, тзв. славенизми, али и интернацио-нализми, као и извесне синтаксичке ненародне конструкције – остаци наслеђа црквенословенске писмености (Младеновић 1969; Ивић 1998: 141; Унбегаун 1995: 71; Суботић 2004: 164; 2007: 244–245). Како се наводи, овим језичким идиомом, који је добио име по свом родоначелнику Доситеју Обрадовићу, служили су се војвођански писци и Вукови савременици с краја 18. и током прве половине 19. века (Суботић 2004: 182). Уџбеници из шезде-сетих година 19. века (из 1861, 1864, 1866. и 1867) писани су на српском народном језику, а број славенизама у њима своди се на најмању меру. У уџбенику А. Кутнера из 1867. ипак се уочава нешто већи број лексичких славенизама него у осталим анали-зираним делима објављеним шездесетих година 19. века.

Интересантно је да је већина аутора сматрала да пише на српском народном језику. Тако, П. Соларић у предговору свог Кључића (1804) каже: „Прїятель мой Л...* Н...*, съ коимъ у све време изъ Италїе у соотвѣтству стоимъ, по откривенномъ му намеренїю моему, – просто сербско на светъ издати Землеопи-санїе, пише ми...” (ПС‒К 1804: 6; подвукла И. Б.); а у самом нас-лову његовог уџбеника из географије стоји: „Ново гражданско землеописанїе, перво на езику сербскомъ“ (ПС–З1 1804 – нас-лов; подвукла И. Б.). У истом тону, В. Булић (1824) у предгово-ру свог уџбеника пише: „ ... Оттогъ смо доба, за последньи овы 20 година, многоразны и полезны на матернѣмъ Езыку, трудом ревнивы народородолюбаца, доживили книга. Тимъ самь се по-водомъ и я, видетьи за наша времена крайньїй Землѣописанїя недостатакъ, усудїо, колико ми се болѣ и совершеннїе свидило, миломъ роду моме списанїемъ Землѣописанїя всеопщегъ, по-лезнымъ быти“ (ВБ 1824: XX).

2.4. Истраживање се спровело како би се системски при-купила терминолошка грађа и саставио речник на основу стања затеченог у уџбеницима и делима научног карактера из наведе-ног периода, чиме би био омогућен бољи увид у развој терми-нолошког система у раним фазама развоја српског књижевног језика.10

10 Требало би, ипак, скренути пажњу на то да постоји велика могућност да резултати добијени у овом раду не представљају комплетан терминолошки систем

17

Забележен терминолошки регистар упоређен је са ситуа-цијом у савременој терминологији како би се утврдило у којој мери он одговара структури терминолошког система стандард-ног српског језика.

Добијена грађа упоређена је и са стањем у нашој средњо-вековној терминологији, према материјалу који је прикупио Н. Јанковић (1989), како би се утврдило да ли је и у којој мери по-стојао континуитет у датим терминолошким системима.

Забележена грађа анализирана је и с обзиром на (1) поре-кло, (2) структуру, (3) степен ваконтекстуалне транспарентно-сти, (4) присуство синонимије и (5) семантичког варирања како унутар терминолошког регистра тако и приликом терминоло-гизације појединих лексема општег лексичког фонда. Наведена су поједина морфосинтаксичка обележја регистрованих тер-мина, према којима они одступају од савременог стања у стан-дардном српском језику.

Будући да процес стварања научне терминологије код нас није систематски проучен, ово је истраживање спроведено и ради утврђивања основних праваца развоја, смена, узора и, евентуално, времена стабилизације терминолошког система из области математичке географије и картографије. Посебна пажња посвећена је утврђивању разлога за фаворизовање једних и по-тискивање других термина током анализираног периода.

ових дисциплина из предстандардне епохе. Ово је и иначе један од централних проблема приликом израде историјских речника и ексцерпирања писаних текстова јер се никада до краја не може знати да ли оно што није забележено није ни постојало или је само реч о случајности да одговарајућа лексема није нашла своје место у анализираниј грађи (в. Zgusta 1991: 224).

18

3. Терминологија

3.1. Појам терминологије и термина

3.1.1. Под терминологијом11 се подразумева систем терми-на, речи које се употребљавају у науци означавајући одређени појам одговарајуће научне, техничке и уметничке области (Šipka 1998: 126; Ярцева 1998: 508; Mihaljević 1998: 7; Драгићевић 2007: 20).12 Термин је, дакле, реч или група речи чији се језички знак поклапа са одговарајућим појмом у појмовном систему дате на-учне области.

Термини имају специфичан статус у односу на лексеме општег лексичког фонда (в. Гортан-Премк 1988: 15; Драгићевић 2007: 21). Настали су из потребе да се номинује одређена реа-лија у науци, те се оно што термин номинује може само условно схватити као семантички садржај (Гортан-Премк 1988: 16; 1991: 50).13 Сматра се да се, за разлику од лексема општег лексичког фонда, за чији се семантички садржај везује и појмовна вред-

11 Назив ‘терминологија’ потиче од латинског terminus – међа, граница, циљ и logos – реч, говор (Mihaljević 1998: 7).

12 Поред наведеног, под терминологијом се често подразумева и (1) „интер- и трансдисциплинарно научно поље које се бави појмовима и оним чиме су они представљени (терминима, симболима...)”, дакле, наука о терминима која, с једне стране, проучава настанак и својства појмова, њихове међусобне везе, дефинисање, а с друге, систем и стварање термина, усклађивање термина и појма, методе терминолошке лексикографије и проблеме при стварању терминолошке базе података и (2) публикација у којој је помоћу термина представљен систем појмова неког предметног поља (речник) (в. Šipka 1998: 126; Mihaljević 1998: 7−8; Milic 2009: 181). Више о развоју терминологије као научне дисциплине в. у Јовановић 2016: 46−57. Често се и за лексички фонд карактеристичан за одређени дијалекат, а везан за називе предмета материјалне или духовне културе, употребљава назив ‘терминологија’. У том смислу може се говорити о дијалектолошкој и професионално-стандардној терминологији. Основна разлика, посматрано из савремене перспективе, односи се на то што дијалектолошка терминологија подразумева онај подсистем који се често на фонолошком и морфолошком плану разликује у односу на стандардни језик, док би професионално-стандардизована терминологија требало да буде у складу са нормом стандардног језика (Cichonska 1988: 23). Поред тога, дијалектолошка терминологија везује за појмовне системе материјалне и духовне културе пре свега руралних средина, а професионална терминологија на домен научног појмовног система.

13 „Семантички садржај термина експлицитан је, договорен, дефинисан, и самим тим дефинитиван, и чини га апстракцијом издвојена појмовна вредност реалије на коју се номинација односи“ (Гортан-Премк 1991: 50).

19

ност референта (архисема)14 и релевантни елементи реализа-ције15, у семантичком садржају термина налази само архисема, без релевантних елемената реализације јер је њихова основна функција номинација појмова и јединица одређене научне об-ласти (Гортан-Премк 1988: 15–16). У функцији инструмента у стручној и научној комуникацији, термин представља један од индикатора научног функционалног стила (Дудок 1996: 17). Терминологија је организована као систем који кореспонди-ра са логичким системом појмова одговарајуће науке (Karadža Garić 1979: VII).16

3.1.2. Идеални квалитети једног термина подразумевају (1) транспарентност (прозирност значења, његову независност од контекста, мотивисаност, нпр. сисар), (2) интернационалност (интернационалну препознатљивост, при чему је очекивано да термин претрпи извесне фонетске и морфолошке адаптације, примерене језику у којем живи; нпр. анализа)17, (3) устаљеност (општу прихваћеност у датој дисциплини, нпр. лингвистика), (4) краткоћу (монолексемски термини), (5) системност (укло-пљеност у терминолошки систем), (6) недвосмисленост, (7) пре-цизност и (8) несинонимност (повезаност сваког појма са само једним термином), (9) одсуство експресивности и стилску неу-тралност, (10) слабу метафоризацију (в. Karadža Garić 1979: VII;

14 Под појмовном вредношћу (архисемом) подразумева се интегрална семантичка компонента, тј. онај елемент семантичког садржаја који „носи апстрактну информацију о категоријалној вредности лексеме, о њеној припадности каквој широј лексичко-семантичкој групи речи, тј. групи у којој све речи имају исту појмовну вредност” (Гортан-Премк 2004: 43).

15 Под релевантним елементима реализације подразумевају се диферен-цијалне семантичке компоненте, тј. они елементи семантичког садржаја који „носе апстрактне информације о индивидуалним карактеристикама на основу којих се једна лексема разликује од друге лексеме са истом архисемом” (Гортан-Премк 2004: 43).

16 Термин се често посматра не као део језика, већ као феномен који егзистира изван језика, те П. Флоренски (према Alekseeva 2009: 129), на пример, под термином подразумева менталну јединицу која истовремено обједињује садржај појма неке научне дисциплине те представља врсту сажетка знања које је обухваћено тим називом и представља специфично оруђе у језику науке које помаже научницима у комуникацији.

17 Д. Шипка (1998: 128) наводи и терминолошку корелацију између језика као битну компоненту термина, чиме се остварује међујезичка и међукултурна комуникација.

20

Cichonska 1988: 23; Бугарски 1996: 26; Šipka 1998: 128–129; Ярцева 1998: 508; Јовановић 2016). У пракси се, међутим, показује да се термини често не одликују свим наведеним карактеристикама, односно да је, по правилу, то готово немогуће (Дудок 1996: 17; Бугарски 1996: 26; Šipka 1998: 128). Посебност термина у односу на лексеме општег лексичког фонда огледа се у следећим карак-теристикама: (1) у ограниченој способности даље семантичке дисперзије, односно у тенденцији ка моносемичности у оквиру једног терминолошког система18, (2) у ограниченој деривационој способности (нпр. зуб→зубар→зубарски)19, (3) у ограниченој спо-собности развијања синонимије20, (4) у већој могућности успо-стављања антонимских односа (психологија: парапсихологија), (5) у већој способности развијања хипонимије (Гортан-Премк 1988: 17–20; 1991: 50; Milic 2009: 182–185).

Наведена обележја односе се на термине у оквиру затворе-них терминолошких система. Термини, ипак, могу изаћи изван оквира једног терминолошког система и ући у поље опште лек-сике, тј. могу се детерминологизовати, чиме се остварује могућ-ност (1) реализације полисемије (анемија означава и недоста-так полета), (2) ширег деривационог развоја (атом: атомизира-

18 Будући да у семантичком садржају термина нема релевантних елемената реализације, који су изворишта метафоричних асоцијација, веома су ретка секундарна терминолошка значења добијена метафором. Нешто су чешћа секундарна значења добијена метонимијом и синегдохом (Гортан-Премк 1988: 16−17; Драгићевић 2007: 21). У вези са овом појавом М. Караџа Гарић пише: „Naime, postoji težnja da se terminološko značenjsko polje umrtvi u smislu bilo kakvog semantičkog života i razvoja, da se tako ‘mumificira’ strogo intelektualni sadržaj termina i isključe svi mogući emocionalno-ekspresivni momenti“ (1979: VIII).

19 Што је број лексема у оквиру термина (вишечлане терминолошке јединице) већи, његове деривационе могућности су мање (Мilic 2009: 184).

20 Уколико се синонимија и оствари, она представља резултат коегзистирања термина из различитих језика (нпр. зараза: инфекција; сида: ејдс; семиологија: семиотика и сл.). Због тога се терминолошки синоними често називају и терминолошки дублети (Гортан-Премк 1988: 19). Док су, наиме, разлике међу синонимима емоционално-експресивне и стилистичке природе, те се врло често говори о синонимичним односима, дублети су у том погледу неутрални и њихова разлика се односи на домен етимологије или структуре. У оним терминолошким системима који не представљају резултат систематског рада, дублети представљају опасност јер замагљују класификацију појмова и њихово значење, а то води отежаном развоју саме науке. Будући да често није реч чак ни о дублетима, него о триплетима па чак и бројнијим називима за исти појам, у литератури се говори и о ‘терминолошким вишеструкостима’ (Karadža Garić 1979: X).

21

ти, атомизација у значењу цепкати, цепкање), па и (3) ступања у различите синонимске односе (атомизирати: исцепкати) (в. Ярцева 1998: 508). Поред тога, могућ је и процес терминологи-зације – преласка речи из општег лексичког фонда у неки тер-минолошки систем, у чијој основи најчешће лежи семантичко варирање по моделу метафоре. Коначно, веома је чест и процес ретерминологизације – преласка термина из једне дисциплине у другу са потпуном или делимичном променом значења (в. Яр-цева 1998: 508).

За разлику, дакле, од лексике општег лексичког фонда, чије се богатство огледа у разноликости значењских дисперзија, термини теже ка једнозначности те се често каже да опште лек-семе „живе”, а да су термини „мртви”, односно да нека лексема мора бити „убијена и балзамована” уколико желимо да постане термин (Katičić 1965–1966: 139). Управо се у овој тежњи и уоча-ва разлог чињеници да су најприкладнији термини интернаци-онализми, створени на основи грчког и латинског језика, затим њихови дословни преводи или пак „neobične riječi vlastitogа jezika“ (Katičić 1965–1966: 139).

3.1.3. Развијена терминологија јесте један од примарних услова који мора бити задовољен како би се о једном језичком изразу говорило као о стандардном, те би требало да буде ре-зултат свесне интервенције и неговања (Šipka 1998: 128). Управо су термини онај слој лексике који једном језику у великој мери обезбеђује атрибут елаборираног, односно функционално по-ливалентног, а изграђена и стабилна терминологија, поред низа других фактора, обезбеђује језичку стабилност (Brozović 1970: 28; Ивић 2001: 296).

3.1.4. Термини чија је основна функција номинација, у је-зику су претежно репрезентовани именицом, а ређе придеви-ма, прилозима и глаголима (Cichonska 1988: 24; Averboukh 2009: 137), по чему се, такође, разликују од лексема општег лексичког фонда, које су у језику престављене свим врстама речи. Истра-живања, међутим, показују да је највећи број термина у свим је-зицима вишечлан, односно да је реч о тзв. фразним лексемама21

21 Под фразним лексемама подразумевају се лексичке јединице које се формално (графолошки, морфолошки и морфосинтактички) реализују као синтагме, али се у погледу функције, садржине и употребе понашају као реч (Prćić

22

које имају статус терминолошке јединице, што је још једна од кључних разлика у односу на лексеме општег лексичког фонда (Milic 2009: 182). Код вишечланих терминолошких јединица у највећем броју примера управо именица представља обавезни конститутивни члан, док придеви веома често функционишу само као детерминативне јединице уз дате именице, дакле, не и као самостални термини (уп. придеве истини, општи и при-видни у вишечланим терминолошким јединицама /зреник ис-тини/, /зреник општи/ и /зреник привидни/) (Аverboukh 2009: 137). Досадашња истраживања показују да је најчешће реч о атрибутивним спојевима, што је сасвим и очекивано будући да се опште људско знање непрестано допуњује подацима о новим феноменима и појмовима, који се именују на тај начин што се атрибути додају уз познате реалије, а самим тим и уз постојеће термине (Averboukh 2009: 137).

3.2. Развој терминологије код Срба

3.2.1. Ако се под процесом стандардизације термино-лошког апарата подразумева утврђивање јединствених норми и захтева према којима би се прописивале форме стандард-нојезичких термина у једном језику, а будући да се овај процес у стандардном српском језику најчешће, ако не и увек, реализо-вао стихијски, а ређе свесним напором стручног интердисци-плинарног тима да се изгради јединствен терминолошки систем једне области (в. Вујичић 1994: 139), поставља се питање који је

1997: 126; Прћић 2011). Оне врше функцију једног реченичног конституента и имају јединствено значење и функцију (Драгићевић 2007: 40). У литератури постоји изузетно шаренило кад је реч о термину којим се означава вишечлана лексичка јединица било општег лескичког фонда било терминолошког система: сложена лексема (Вуковић 1988: 3; Недељков 2002: 244), вишечлани назив / синтагматски назив (Бабић 1990: 36); двочлани термин / терминологизирана синтагма / двочлана терминолошка етикета (Ћорић 1988: 76); вишечлана лексичка јединица (Šipka 1998: 141; Драгићевић 2007: 40); лексичка јединица од више речи, везани израз (Zgusta 1991: 228), синтагматска одредница, апелативни синтагматски назив (Николић 2002: 50), вишечлана реч (Гортан-Премк 2004: 17), фразна лексема (Prćić 1997; Прћић 2011), теминолошка синтагма (Драгићевић 2007: 40), вишечлана терминолошка јединица (Штасни 2011). У овом истраживању употребљаван је термин Т. Прћића, модификован у фразни термин, као и форме вишечлана терминолошка јединица и вишечлани термин.

23

принцип био примењен у вези са структурирањем терминоло-гије из области математичке географије и картографије.22

За разлику од хрватске нормативистичке праксе, где се процес формирања терминологије реализовао плански, у српској средини он је имао углавном карактер индивидуалног и стихијског, постепеног и спонтаног (Ивић 2001: 209). О потреби српског народа за изграђеном терминологијом и терминолош-ким речником пише још П. Соларић у свом Кључићу из 1804. г., а на основу предговора уџбеника А. Васојевића, насталог пола века касније (1858), види се да ситуација није ни тада била бит-но измењена: Ја пак истина не чуствујући себе толико способна као што би требало бити списатељу, но убеђен будући неопхо-димошћу што смо се ми овога дела још на нашем језику до сада лишавали, латио сам се пера и исто написао. При овом задатку ја нисам се толико старао о слаткоречију, колико о јасности и истином значењу називословни речи списатеља. Ако сам, дакле, овим мојим малим трудом читајућем свету нашем ма у колико ползе принео, то сам пожелану цел постигао (А. Васојевић 1854: предговор; транскрибовала И. Б.).

Иако је, дакле, постојала јасна свест о неопходности из-раде терминолошког апарата, сваки покушај реализовања овог процеса имао је, као што је речено, карактер индивидуалног, при чему ставови у погледу начина попуњавања овог система нису били уједначени: (1) с једне стране, осећао се изразит пу-ризам према страној, пре свега, интернационалној лексици (П. Соларић, Ј. Дошеновић, Л. Милованов, С. Мркаљ, П. Болић, Ј. Стерија Поповић и др.), (2) с друге – према славенизмима (ву-ковци), а (3) с треће – постојало је и умереније мишљење према

22 Н. Толстој (2004: 138) истиче да се научна терминологија код Срба у предвуковско време развијала на „фону народне лексике“, која је служила за именовање свих неутралних, неспецијализованих појмова, предмета и радњи. Он, такође, наводи да је велики утицај на настанак српске терминологије у 18. в. извршила „већ утврђена, руска природонаучна и философско хуманистичка терминологија, која, међутим, није припадала ‘високом’ језичком стилу“ (Толстој 2004: 138).

24

којем страну лексику није требало замењивати домаћом по сва-ку цену (Стратимировић23, Видаковић и др.).24

Ситуација је, дакле, била веома комплексна јер није реч о бинарној конкуренцији, будући да је и међу представницима исте – традиционалистичке, доситејевске струје било различи-тих ставова у погледу структуре будућег терминолошког систе-ма. Ова се сложеност директно одразила и на нов терминолош-ки систем.

3.2.2. Друштво српске словесности и питање израде тер-минологије

3.2.2.1. Будући да је подстицај ка стварању нових термина у језику директно условљен степеном развоја датог друштва и његове уклопљености у опште цивилизацијске токове, социјал-но-политички напредак код Срба у 19. веку, као што је речено, наметнуо је потребу за разрадом и формирањем терминологије. Требало је именовати низ појмова везаних за све комплекснији цивилизацијски миље, за све развијенију привреду, науку, тех-нику и администрацију. Кнежевина Србија развијала се по ев-ропском моделу, а нагло је растао и број школа.

Управо у то време, професори Лицеја − Јован Стерија По-повић и Атанасије Николић, суочени са огромним проблемом − проблемом неконституисане и нестабилизоване терминоло-гије, која је углавном носила печат индивидуалног, долазе на идеју о оснивању друштва чији би један од основних циљева био елаборација српског језика и израда јединствене термино-логије (Миљковић 1914: 29−35; Кићовић 1956: 315; Перуничић 1973: 3; Суботић 2007б: 216‒218).

23 Пишући 1805. г. Доситеју о Кључићу П. Соларића, Стратимировић истиче следеће: „Техническе речи не валя писати, како бы тко хотѣо, но како и други у оному и подобному єзыку пишу, иначе колико книга, толико тье быти художества, а оно исто и єдно художество, и єдна наука. Ако се не може тачно у своємъ єзыку рѣчь художествена произвести, коя бы сву силу мысли содержавала. – То є болѣ пріимити ю изъ чужаго єзыка, како стои; нежели новія и сваки разнія рѣчи писа-ти. н. п. Єдан Єстественица, другій Єстествоиспитателство, а на послѣдокъ бытьє Физика” (Стратимировић 1838: 124).

24 Подаци су дати према Новаковић 1956: 40; Кашић 1981; Јерковић 1985; Караџа-Гарић 1987; Младеновић 1988: 138; Толстој 2004: 138; Милановић 2013: 139.

25

У предлогу за оснивањем Друштва (29. 9. 1841) они исти-чу, наиме, да је језик на којем се предаје на Лицеју „матерњи српски, неизрађен и необделан за тако високе предмете“, те да се професори „усиљавају [...] по могућству своме речи за своје предмете ковати, но не будући у стању себе к општности уз-висити, сваки особитим путем спеши. Сваки је на овај начин себи остављен, своје фали, туђе не прима; а из свега овог ништа друго не произлази, него зидање вавилонског торона, гди сви раде но један другог не разуме; гди неједнакост и растројеније у језику влада и што је најгоре, забуну између учеће се младежи порађајући, с највећим убитком на јавно образовање и напре-дак у наукама дејствује...“, а потом додају следеће: „Сваколико согласије професора к сочиненију учевног каквог речника јошт не би довољно било да се важна ова к напретку препона надвла-да и уклони. Језик наш није приватно само школа и професора благо, но народно и опште сокровиште, гди се ништа мењати, ништа придодавати не сме без участија и содејствија целог рода и народа” (према Перуничић 1973: 21‒22).

3.2.2.2. Основано 1841. године, Друштво српске словесно-сти иницирало је у два периода − најпре 1842., а потом 1844. го-дине − рад на изради терминологије, заступајући следећи кон-цепт: (1) уклањање термина заснованих на грчком и латинском језику и њихово превођење или грађење одговарајућих кова-ница, (2) благонаклон став ка лексици рускословенске и руске провенијенције (Перуничић 1973: 10). Док је, дакле, постојао изразит пуризам према интернационалној лексици, славениз-ми су доживљавани као део заједничког културног наслеђа и према њима је однос био дијаметрално супротан.25

3.2.2.3. О првој фази рада Друштва (током 1842. г.) у лите-ратури се наводе само кратки површни подаци.26 С друге стра-не, о другом периоду (од 1844. г.) писано је веома много.

25 „Srž Društva srpske slovesnosti sačinjavali su ljudi u načelu vrlo skloni Vuko-vim idejama о narodnom jeziku, ali neskloni da se, prihvatajući narodni jezik, istovreme-no u potpunosti odreknu našeg ‘slovenskog’ nasleđa” (Ivić 2000: 165).

26 Више о раду Друштва на изради терминологије током 1842. г. в. у Бјела-ковић 2016.

26

Познато је, наиме, да су у изради научне терминологије (од 1844. г.) учествовали следећи чланови Друштва: Ј. Ст. Поповић, Ј. Шафарик, Ј. Стејић, К. Бранковић, А. Николић, С. Николић, И. Стојановић, М. Спасић, Д. Исаиловић, В. Лазић, С. Прица, И. Станимировић, који су, расправљајући о појединим терми-нима на својим седницама, покушавали да пронађу најбоље решење за одговарајућу латинску или немачку форму. Након тога, састављали су списак коначних предлога у извештајима (oд 14. августа 1844. дo 14. маја 1845. – дакле, током девет ме-сеци). Ова терминолошка решења публикована су потом у По-дунавци. У тексту Припрема за називословный (терминологи-ческій) Рƀчникъ одъ Дружства србске словесности (Подунавка 1844/46: 142) наведени су и подаци о иновативним поступцима који се налазе у основи понуђених термина. Сасвим очекивано, у питању је било (1) преузимање одговарајућих форми из „ста-рословенског” језика (мисли се на руски/рускословенски), (2) ковање нових термина превођењем одговарајућих латинских/немачких форми или деривацијом (ређе), (3) прихватање оних форми које су већ биле у употреби међу образованим светом тог времена (в. Стојановић 1924: 579; Миљковић 1914: 29‒45; Перуничић 1973: 10).

Грађа је публикована у Подунавци како би постала до-ступна широј јавности, од које се очекивало да преузме уло-гу арбитра и да дâ свој суд о понуђеним терминима. Коначна идеја била је да се на крају сви термини обједине у јединствени „називословни“ речник. Чини се да је овај корак био један од пресудних за рани крах започетог посла јер су појединци јавно иступали против решења Друштва и веома брзо пољуљали ње-гову концепцију и даљи рад (Петар Матић − судија и књижев-ник из Бјеловара, В. Стеф. Караџић − обојица дописни чланови Друштва, као и Партеније Дубајић).

3.2.2.4. Матићеви аргументи (наведени у писмима датира-ним 2. 2. 1845. и 6. 5. 1845), у високом степену објективни, били су следећи: 1. прерано започињање датог посла будући да је об-разовање, наука и култура у Србији на самом почетку; 2. пре-порука ка прихватању интернационализама попут граматика, апетит, клима, контраст уместо језиковка, поктев, подне-

27

бије, противство и сл.;27 3. „кварење” српског језика под ути-цајем црквенословенског будући да кованице или калкови нису грађени према творбеним моделима српског језика, што води ка макаронизму; 4. непотребно увођење славенизама и препо-рука ка њиховом искључивању из система јер су представљали препреку ка приближавању „Србима католичке и исламске ве-роисповести”, којима су ове форме биле стране (Грицкат 1964: 133; Перуничић 1973: 11; 60‒68). Коначно, Матић је сматрао да је најбоље да посао буде прекинут у овој (почетној) фази јер ће се временом у самом језику пронаћи и стабилизовати адекват-нији термини.28

Узимајући у обзир Матићеве аргументе, Друштво је одлу-чило да о њима јавно расправи на главној седници, одржаној 20, 21. и 27. маја 1845. године (Перуничић 1973: 10). Према из-вештају М. Бана (Српске новине, бр. 42; према Стојановић 1924: 582−584), на седници, одржаној 21. маја, најпре су прочитана три Матићева писма, а потом је гласано у погледу сваке од по-нућених измена у раду. Одлучено је, наиме, (са 10 гласова према 4) да Друштво прекине започети посао у виду заједничког рада. У вези са статусом славенизама, према извештајима, настала је расправа и тада је Вук изнео своје мишљење подржавајући Матића.29 Вук је оправдано сматрао (1) да је искључив пуризам немогућ („не знам би ли се и један народ у Европи могао наћи који се трудио да је [терминологију; прим. И. Б.] сасвијем пре-

27 „Ове науке наследили су сви данашњи народи од Јелина и Латина, па не само што су им техническа имена и израженија примили и удомили, него јошт и дан данашњи, кад какав умни пород у кругу наука произведу, њега јелинским или латинским именом [...] крсте, јер га својенародним језиком сходно крстити не уму” (Перуничић 1973: 61). Против оваквог става појављују се и супротна мишљења. Тако Тодор Недељковић, учитељ из Рогачице, 14. јуна 1845. пише да је за једног орача и простог младића разумљивија реч мудрољубље, наука о мудрости од философија, или правилни, уредни говор од јелоквенција и сл. (Перуничић 1973: 81).

28 Анализирајући примере које у писмима критике наводи П. Матић, И. Грицкат (1964: 134) указује на то да је, поред исправних ставова, код њега постојала свест о томе да језик мора бити заснован на народном вернакулару, али да није било знања о томе где су границе тог идиома у односу на онај који је заступала традиционална струја Друштва (нпр. Матић инсистира на посрбљавању форми на -ије, али истовремено употребљава славенизиране форме са суфиксом -еск – нпр. математически и сл.).

29 Интересантан је податак да је и Ј. Хаџић заступао исто мишљење као и Вук (в. Стојановић 1924: 583).

28

веде на свој језик”; (2) да образовани људи још увек немају поу-здано осећање за народни језик и да Друштво не би требало да, као институција од ауторитета, подржава (а) термине који нису сковани у духу народног језика (нпр. двосупружије или двобра-чије), затим (б) оне према којима постоји домаћа прихваћена форма (нпр. безумство уместо постојећег безумље) или (в) оне који су у вернакулару имали већ устаљено значење, а сада им се приписивало ново, потпуно другачије, настало често ди-ректним калкирањем (нпр. одсечно за прецизно – према лат. praecise, одлучно за апстрактно, пропалица за банкрот и сл.) те (3) да је веома важно да се терминологија ствара у оквиру поједине струке.30 Сматрао је да је у том тренутку било боље да се терминологија развија спонтано, а не да се лоше скова-ни термини под патронатом Друштва шире у језику и тако га „кваре” (в. Караџић 1896; Миљковић 1914; Кићовић 1956: 317−329; Грицкат 1964: 132; Будимир 1974: 6−7; Кашић 1981: 75; Караџа-Гарић 1987).

Иако је, дакле, Друштво на овој седници одлучило да пре-кине са институционализованим радом на изради терминоло-гије, у извештају се јасно истиче да се не прихвата став о одба-цивању славенизама. Уместо тога, одлучено је да сваки аутор припрема радове мањег обима који би били публиковани, што је утицало на покретање Гласника Друштва српске словесно-сти.31 Управо у првој свесци овог листа, не одустајући од при-марне идеје, у години Вукове победе и незваничне акцептуације његовог програмског решења (1847), Јован Стерија Поповић објављује Назывословне речи израђене Дружствомъ србске сло-весности (ГДСС 1847/1: 1‒9)32, са 513 понуђених терминолош-ких решења, као и текст у којем износи своје неслагање у вези

30 Наведене ставове Вук је пре седнице Друштва послао Пауну Јанковићу, министру правосуђа и просвете и председнику Друштва.

31 О различитим варијантама извештаја са главне седнице в. у Стојановић 1924: 582−591.

32 Дати су термини на почетна три слова абецеде, као и неколико термина са на D, Е, М, О, PH, S. Више о творбеној структури предложених термина в. у Грицкат 1964.

29

са одлуком Друштва о прекиду рада на терминологији ‒ Разлози о назывословнымъ речма (ГДСС 1847/1: 9‒16).33

3.2.2.5. Иако је заиста чињеница да је многим понуђеним терминима, услед неприхватљиве творбене структуре или пак доминације интернационалног пандана, кратак век био не-минован (нпр. вештоплес за балет, самоглед за аутопсију, пометак за абортус, гласоудар за акценат, ваздухокружије за атмосферу, двосупружије, двобрачије за бигамију...), поједини називи наставили су да живе у језику у истој форми: браколо-мац, правобранитељ, двосмислено, обостран, рачуноводство, прибор, преврат, попис, позив, сукоб, принуда, пријем, списак, опроштај, стицај, претплата, ванбрачно дете, дедовина...)34 или пак уз извесне фонетске и/или творбене трансформације и посрбљавања (сујеверије као сујеверје; сазвездије као сазвежђе; поднебије као поднебље; засједаније као заседање; водоземно као водоземац и др.) (Грицкат 1964: 135‒136; Младеновић 1988: 139).35 Анализирајући терминолошка решења Друштва, А. Мла-деновић (1988: 141) групу лексема које су се задржале у српском лексичком стандарду дели на две подгрупе: 1. речи које су за-држале и данас потускујући страни термин (нпр. рачун, рачу-новодство, ванбрачно дете, саветник, злочинац и др.); 2. речи које су добиле статус дублета са страним еквивалентом (нпр. база ‒ основа; конфликт – сукоб; контакт – додир; есенција – суштина; азил – прибежиште и сл.), при чему треба додати да је и међу наведеним примерима сасвим јасна семантичко-функ-ционална диференцијација.36

33 Детаљна анализа овог Стеријиног текста и његових ставова у погледу терминологије дата је у Младеновић 1988.

34 Као што наводи и Младеновић (1988: 139), многи од ових термина постојали су у језику и раније. У истом раду наведен је исцрпан списак термина који су се задржали и данас у српском језику.

35 Више о осталим могућим разлозима за кратак век рада Друштва на изради терминологије в. у Бјелаковић 2016.

36 Веома је интересантно да су многи од термина који се наводе у Речнику називословних речи забележени и међу Шулековим и Богишићевим терминолошким решењима, као и у Српско-немачком речнику Ђ. Поповића из 1895. И. Грицкат наводи и посредне доказе за преузимање појединих речи из групе оних које је предложило Друштво (1964: 136−137).

30

3.2.2.6. Иако су и касније поједини аутори на седницама Друштва читали предлоге својих термина (18. 6. 1845. Ј. Шафа-рик из домена физике; 13. 8. и 3. 9. 1845. К. Бранковић из му-дрословија) и иако је, између осталих, Јован Стејић у 2. свесци Гласника ДСС (ГДСС 1849: 26‒31) истицао неопходност прихва-тања многобројних речи које су у језик увели образовани Срби, наводећи међу њима и оне објављене у Називословним речима (нпр. својство, способност, постепеност...; в. Ivić 2000: 169)37, Друштво је у потпуности обуставило ранији вид израде тер-минологије и појединци су заиста почели да објављују дела из појединих научних дисциплина, нудећи у њима и своја терми-нолошка решења: Мисловље или логика К. Бранковића (1849), Антропологија или наука о човеку Ј. Стејића (1850), Астроно-мија Г. Поповића (1850), Јестествено земљеописаније М. Спа-сића (1850), Природословље или физика К. Бранковића (1850).38

3.2.3. Даљи развој терминологије код Срба ишао је путем прихватања све већег броја интернационализама, заснованих на грчким и латинским основама. У литератури се наводи да су до краја седме деценије 19. века уклоњена колебања у разним појединостима, гласовним и морфолошким, те да је тада основ-ни слој терминологије био створен и стабилизован (Белић 1936; Грицкат 1964; Кашић 1981: 75‒76; Ивић, П 1998: 208‒209; Ивић 2001: 292‒294).

3.2.4. Оно што се десило у 20. веку јесте суочавање са чињеницом да је терминологија српскохрватског језика била крајње разуђена те да је, нарочито када је у питању школска пракса, био неопходан рад на њеној стандардизацији и унифи-кацији. Тако је у периоду од 1932. до 1934. г. оформљена Терми-нолошка комисија, на чијем су челу били Александар Белић и Стјепан Ившић, као и стручњаци за поједине наставне области. Као резултат пописа термина из тадашњих уџбеника и њихо-ве унификације настали су терминолошки речници из обла-сти „граматике, књижевности, ботанике, зоологије и хигијене“

37 Више о расправама, насталим након одлуке Друштва о прекиду институционализованог рада на терминологији в. у Кићовић 1956: 328−333.

38 А. Белић наводи свих 16 публикација које је Друштво објавило до 1860. (Белић 1999: 22).

31

(Karadža Garić 1979: XIII). Прилике уочи Другог светског рата омеле су даљи рад да би се ово питање поново поставило већ у првим послератним годинама те се најпре на иницијативу Ма-тице српске 1953. г. расписала анкета, а затим су 1954. донесени и познати закључци Новосадског договора, од којих је израда заједничке терминологије била једна од централних потреба. Пошто је само у оквиру новог правописа покушано да се ство-ри заједничка правописна терминологија, терминолошка пи-тања из осталих области науке, технике и уметности решавана су веома споро. За потребе школа настали су речници школске терминологије у издањима Школске књиге (Загреб) и у едицији Мозаика знања (Београд). Проблем неуједначености у терми-нологији нарочито је био изражен у Босни и Херцеговини, у којој је, као један од резултата пројекта Школска терминологија – с посебним освртом на проблеме примјене двојних термина у школама СРБиХ, (в. Karadža Garić 1979: XV–XXIII), настао и речник географских термина, чијом сам се верзијом из 2001. го-дине (в. Мастило 2001) служила у овом истраживању.

3.3. Истраживања терминологије српског језика у 20. веку

3.3.1. Веће интересовање за тематска лексичка истражи-вања у србистици почиње крајем седамдесетих година дваде-сетог века, кад�