Stanislav Vinaver

Nova pantologija pelengirike1922Internet izdanje Izvrni producent i pokrovitelj Tehnologije, izdavatvo i agencija Janus Beograd, 29. decembar 2001 Beograd Urednik: Dejan Ajdai Producent: Zoran Stefanovi Digitalizacija tekstualnog i likovnog materijala: Nenad Petrovi Korektura: Zoran Stefanovi tamparija "Mirotoivi" - Vuka Karadia ulica broj 26 tampano izdanje Izdanje Biblioteke "Misao" 1922.

Sadraj

Narodno blago. Skupio Vuk Karadi. o Vampir-voda. o 1. Jadi mlade Sandaije. o To isto ali malo drukije. 2. Anelija i morski car. o 3. To isto ali malo drukije. o To isto jo malo drukije. Njego. Iz "Votanice junatva". ura Jaki. Izazivanje Prirode. Laza Kosti. Jovan Krstitelj. Bora Stankovi. Tonkina udba. Jovan Dui. Milesa, careva inoica. Veljko Petrovi. Pop Rista se promenio!! (uskrnja pria). Sima Pandurovi. Metafizika. D. Filipovi. Arsenije Eljad. V. ivojinovi (Mussaka). Moj ivot. Pokuaj intimne botanike. Nikolaj Velimirovi. Landa-Puranda ovek-Neovek. Avgustin Ujevi. Arno Arnoldson. depea pupku, sa zemlje. (roman iz vedskog ivota). Sibe Milii. Moje roenje. (Iz knjige "Tenosti"). Danica Markovi. Na krilu kosmosa. Milo Crnjanski. Notes o Beliu. Ranko Mladenovi. Zvune eklipse. MMMCHI paklena uspomena. Rastko Petrovi. Sapoge Divke-Tivke. Milo Crnjanski. S puta po Lombardiji.

Todor Manojlovi. Hiasent Pikambo ili pesnikov ivot. Momilo Miloevi. Stevan Prvoslav. (Prva dva ina tragedije istog imena). Stanislav Krakov. Smrt potporunika Jezdimira Milo Crnjanski. Veze Pesma g. Krkleca. Josip Kosor. Nenadigrivi cvancik. - Tragedija ciganske savesti, u 3 ina. Pesma g. L. B. imia. Vladimir Nazor. Let bana avlena na galiji "avleni" Miroslav Krlea. Epopeja Vinka Pounovia od Miroslava Krlee. Prevod na irilicu. Vladimir Nazor. Bala XXVI. Milan Begovi. Skarpijina smrt - san renesansa, u 3 ina. Bogdan Popovi. Monolog vladike Danila. analiza jednog pesimizma. Iz kineske lirike o Sutonsko uzdarje. Preveo s engleskoga Milo Crnjanski. o Sumrakov poklon. Preveo s francuskog Milo Crnjanski. o Dar prvoga mraka. Preveo sa staroslovenskog po naroitom doputenju protosinela Visariona Milo Crnjanski. Svetislav Stefanovi. Uim vidicima. Boko Tokin. Unterciger Valta Hvitmana. Branko Lazarevi. Parergoni i prolagomoni / Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetike Todor Manojlovi. Lago Maggiore. Pavle Popovi. Jedna zaboravljena recenzija. sar-Tin Avgustin Ujevi. Obrtni mizdraci plinomara u vesperilnom henismanu. Slobodan Jovanovi. Bimale Francuske revolucije. Vladimir Vidri. Robinjica u mozaiku. Srpsko-hrvatsko pitanje. o Stanoje Stanojevi. Pred novim ratom. (Hrvatska istorija i Hrvati). o Neverovatna pokvarenost srpskog naroda. (O ovome istome predmetu ima i pesma). Milan Dedinac. Zatije slomljenih visoravni. Ivo Andri. Iz knjige "Lenjiri". M. Ibrovac. Poseta kod Lava Tolstoja. Jovan Dui. Scena iz dvora Duanova. Jovan Dui. Sjajan i nerazumljiv carski sonet. Dragia Vasi. Kod komandanta mesta. V. Ili Mlai. Zlatkova dua za deklamovanje. (Iz evropskoga rata). Avgustin Ujevi. Molitva. Za rope avolovo "Panta Rej". M. Svetovski. Krajnja taka Jugoslavije. Les amis de France. (Dopis iz apa-Morino). (Sa ilustracijama). Sibe Milii. Filigran. Jovan Tomi. Defetizam vaseljene ili Intrige defetista u selu Vakendorfu. D. J. Filipovi. Foo i Foi. Nacionalni repertoar. o Poetak bune na dahije. Libreto za nacionalnu operu. Napisali: ivojinovi, Milojevi i Ili, prema Filipu Vinjiu. Dokumenti. o Miloje Milojevi. Umetnikom odelenju. o H. Molba Narodnoj skuptini.

Pako Vueti. Moja obznana. Telegrami "Avale". Pomenik za 1922. godinu. Maturska pitanja. Oglasio o o

Narodno blago. Skupio Vuk Karadi.Vampir-voda.Neki ovek zanoi u gradu iji se car povampirio te su telali po ulicama vikali: koji se junak nameri da izbavi grad od vampira dae mu se pola carstva. Kad je bilo oko pola noi ovek ustane umije se vodom sa devet izvora odene u odelo od ohe nerezane opae se sabljom sa dva seiva pa poe lutati po gradu. U tome sretne Arapina a ovaj kad ga vide povie: Bogom brate neznana delijo daj mi jedno udotvorno vlakno tvoga odela jer me vija osa pa se bojim utei mu neu. Onaj mu ovek rado da to je traio a Arapin mu kae: kad ti bude do nevolje ti samo vikni: "Arape belo kape Zeleno ape elavo vrape." a ja u doleteti sa mojih sedamdeset i sedam hiljada Arapa. Oni se tu iljube i na delija poe dalje lutati i naie na jednu veliku kulu a u kuli Gvozden ovek. im ga ovaj ugleda zakumi ga Bogom istinim: prinesi mi sablju sa dva seiva oima jer sam obnevideo a vija me osa. ovek ovaj prinese sablju i Gvozden ovek u onaj as progleda zagrli se s njim i kae ako ti bude do kakve nevolje a ti vikni: "Gvozdenjak Zmajski svlak Pusti krak!" a ja u dojuriti sa mojih trideset i tri hiljade gvozdenjakah. Sad ovaj ovek stane mislei ta e initi kad sretne osu. On skine svoje odelo pa akire obesi o mesec gunj o kumovu slamu kapu o zvezdu veernjau a sam lee u blizini da vidi ta e biti. U to doe osa i mislei da je to neki div proguta mesec i kumovu slamu i zvezdu veernjau zajedno sa onim odelom ali mu od toga doe teko te stade bljuvati, pa zvezdu veernjau i kumovu slamu jo i kojekako ali mesec nikako da izbljuje. U tome on klone i poe sam sa sobom govoriti: Da ko zna da mi zapali almu oko vrata odmah bi mi se oduzela snaga. Onaj ovek prieka dok osa sasvim zaspi pa mu zapali almu, iz alme izleti gusenica on gusenicu pridavi akom iz gusenice izleti mrav on dr mrava iz mrava izleti lisica tako mala da se jedva videla. On pozove svoje pobratime te dr ovamo te dr onamo te hoe biti te nee biti te ti lisicu uhvate i ubiju a osa u onaj as umre. Onaj mu ovek pritri skine mu krunu koja je pod almom bila, i stane ekati jutro. Kad ujutru beli dan osvanu i sunce ogranu oni vampira opojaju i sahrane da se nikad nije vie priviao. Sad careva erka rado i veselo poe za ovoga deliju i tako su u srei i ljubavi oni

iveli u toj carevini dugo vremena. Ali kad caru doe da umre on pozva jednog ovara i ree mu: ja se ne mogu rastati s duom nego ti idi iza sedam mora i osam gora, a deveta najvia tu se popni na najviu jelu i pogledaj jezeru u dubine. Tamo e sagledati moju majku nego nemoj da te ljuta zmija ujede pa da si joj kazao ta ravo ili dobro o meni. Ona e te odmah pitati: Jesi li video moga sina Vidoja, a ti odgovori: "Vidoje ivi na Vidojevici, pee ribe na eravici." Tada e se ona odobrovoljiti i pitae te hoe li da se eni. Ti onda okreni se put jarkoga sunca i tri puta prekrsti sunce pa reci: "Jarko sunce, pozdravio te jai od tebe!" Tada e te moja mati pitati da mi se nije sin povampirio a ti reci kako jeste, onda e ti ona dati vampir-vode a ti bre meni. Nego pazi sinko e da ti Bog dao pa ti na vreme stigne i meni duu spase a sebi krunu. Onaj ovar tako sve i uini i kad donese vampir-vodu on pokropi cara a car se rastavi s duom te ti onoga ovara postave za cara i iveo je sretno do svoga veka. Ali kad je tome ovaru dolo da umire...[1][1]

Izgleda da se ova varijanta jo nekoliko puta ponavlja. To je onaj muziki oblik koji se zove "da capo al fine" i koji je dosta bio zanemarivan od strane naih etnografa. Usled nedostatka mesta mi smo doneli samo dva povrata. Zimnje su veeri duge a narodno strpljenje veliko!

1. Jadi mlade Sandaije.(Povodom ovog izdanja postoji itava neobjavljena Vukova Prepiska sa g. Vojislavom Jovanoviem. Ona e biti donesena u "Nar. Umotvorinama", izdanje G. Kona)* Raslo drvo bagremovo Na bagremu mladi orle Pod bagremom ljuta zmija Pita zmija mlada orla Oj Boga ti mladi orle to ne leti u oblake I ne nosi Jordan voduh. Besedio mladi orle Ja bih zmijo poletijo Al se oblak zamaglijo I u magli straan junak Na sablju se naslonio Bourom se zakitio I on broji sitne zvezde. Kako koju dobrojao Ona onda na dno mora Na dno mora irokoga A u moru morski careh. Poruuje Sandaija u li mene morski careh Ne dam tebi moje liceh Jer si buru razigrao I tri lae potopio: Jedna laa sve devojke

Druga laa udovicah Trea laa mladi momcih. * Iz Vukove zaostavtine. Vuk je spremao i predgovor za sve ove pesme, posveen Karolini Srbovi-Grosmuterki, rodom iz Peuja, eni velikoga bogastva do koga je dola trgovinom sa suvom ribom. Predgovor ini mnoge kompliente i aluzije na Grosmuterkin zanat: narodne pesme su zdravlje, a najzdravija je riba, ribari moraju pomoi izdanje zdravlja.

To isto ali malo drukije. 2. Anelija i morski car.Raslo drvo imirovo Na drvetu mladi soko Pod drvetom ljuti zmaju. Pita soko ljutog zmaja Oj bora ti, ljuti zmaje to ne leti u obla'e Ne donese asnu vodu. Besedio ljuti zmaje Ja bij orle poleeo Al se oblaj zamaglio I u magli silan junak Na koplje se naslonio Ruicom se zakitio I on broji sitne zvezde Kako koju dobrojao Ona pada na dno mora Na dno mora dubokoga. A u moru morski care. Poruuje Anelija O u li me morski care Dau tebi moje lice Al razigraj besnu buru I potopi do tri lae Jedna laa devojaka Druga laa udovika Trea laa mladi momci.

3. To isto ali malo drukije.Od ove pesme ima trei, dui, ikavski variant. Raslo drvo orahovo, pod drvetom adaja a u granama kraguj. K njima doleteo "siv zelen njiskavac-vriskavac". Oni ga pitaju to ne ide preko gore i ne donese "bilja kara-bilja" kojim se lee sve bolesti, a osobito ljuvene (ljubavne), a on im veli da se zagledao u oblak u kome igra vilinsko kolo. Sve je kolo zadiila vila Vidosava. Pitaju je "vilenjaci-golotrbenjaci" to se zamislila a ona, da je brojala "zvizde neba vilikoga" samo nije mogla dobrojati "sidamdiset i sidam zvizada". Te su zvezde pale na dno mora, gde mor-papa (morski papa) zida nove dvore "Ni glaene, ni rukom raene, Ve od istog zraka i oblaka, Plava mraka i zlaene tame". Kad je to saznala "Smiljana divojka" ona

mu poruuje da e mu dati svoje "prebilo lice": "da obljubi i opet poljubi" samo ako probudi "tri strana vitra": Jedan vetar da potopi nebo, drugi zemlju, a trei "mene mladu Smiljanu divojku". Morski papa poslua je, on pusti za trista i trideset godina tri strana vetra, jedan potopi nebo, drugi zemlju, ali trei nije mogao Smiljane divojke: Bisedila Smiljana Divojka Boe mili uda vilikoga Ni mi ao neba nebenita Ni mi ao zemlje zemljevite Al se udim Budimliji Jovu Kad ujutru bili dan osvane Pa iera ovce u planinu Gde e svoje (?)* plandovati ovce?...... (520 stih). * Ovde "svoje" mesto "njegove", radi stiha.

To isto jo malo drukije.Od ove pesme najzad ima jedan etvrti, krai variant, upravo komad od pesme: Slavu slavi Bojii Alil. Svi begovi doli na slavu samo nema bega Reid-Bega. Alil pita ko je "kail traiti Reida". Najzad se javlja Budalina Tale. On odlazi u Koprivnicu i tu zatie Reid Bega gde lovi ribe. On mu se pridrui i tako izlove mnogo ribe. Najzad uhvate u mreu "udovite Vasu." udovite kidie na njih, a oni pobegnu, i posramljeni se vrate na slavu. U znak alosti slava se razbije i svee se pogase. No udovite doe na vrata i stane lupati i izazivati sve Turke poimence: "O Reide ta si mi reio A Alile, puke te spalile A Redepe hromog Dabe zete I ti Mujo mukom zamuknuo A Sahibe sahat izgubio A ti Tale, otidi otale......" (120 stih).

Njego.

Iz "Votanice junatva".Boestvenom zorom otricanja Jote nikad vedrija nebesa Nisu dala kamen grehovima Ko bez bola ak i malo leti U velikom poaru sunaca Krila su mu tamnica gorina Svako javje nosi pehar ui Svaki nemir ima otre strune

Preko kojih bog gudalom gudi Poklikuje klicom elektrizma Preliva ih tamnjanom nadanja Zvuke mame lomne i arene Nadahnjuju tartarom stradanja ar veliki srebra svih pravaca Kojim gospod upreda sokove U tkaninu svetske armonije ij korenje dua je oveka ij vrhovi tocilo oaja Da se svaki pir crva zemaljska U svom hodu pregaen zapito Otkud begstvo ako nije pjanstvo Jeli nebo, ili znak sotone Il je neto oba oblanije Kad je sila neobuzdna ustva U neznanju polja i klasova Svoje otre sekire zabola Venim tragom potoka i cvez San ispleu bujicom gromova Koji hrli preko svih vorova Sna ljudskoga Jovan ili Isus, Grobna ploa za pla pokolenja. Puka zraka u sretanje suncu. Bor to velje prigovore uje Na samotnim ojstva vrhovima Koje uvo ljudsko razlikuje U prolosti i u budunosti On jo nikad u svim udesima U zelenoj svojoj sveznalosti Misli ljudske tica ili koplje Nije stego torestvo uasa Koje baca plamenom Ereba Stub prestola najviih almaza Na kom stoji plava votanica Ognjem trepu za pale junake. Njego. PS. Urednitvo ima na raspoloenju opiran komentar g. Reetara. Komentar iznosi est tampanih tabaka. Sem toga i g. Pavle Popovi napisao je svoj komentar. U njegovom tumaenju teih i stranih rei imamo objanjenja za ove rei: 1) zora (crveno na nebu prilikom izlaska sunca na gorepomenuto nebo; dogaa se rano ujutru, u zoru); 2) jote (mesto jo. Licentia poetica); 3) nebesa (ono odzgore na nebu);

4) kamen (ono ime se igra kamena s ramena); 5) greh (kad neko ne potuje g. Pavla Popovia); 6) sunce (ono to sija na nebu kad nema oblaka i kad je sunce); 7) krila (ono to je leptiru prikaeno nalea). Nedostatak prostora prinuuje nas da se ograniimo samo na ovo nekoliko sjajnih tumaenja.

ura Jaki.

Izazivanje Prirode.O vaseljeno bedno posmre Kad si u svojoj bolnoj, detinjoj U kukavnoj se nala atrlji Jesi li se o, teko udila Jesi li se ti mrano pitala: Kada je Pravde zakon duboki Venoga bia otac stravini Umro pre tvoga samog roenja Zato da tada, grozno lutaju Potucajui se upljim prostorom Rodi se i ti, edo-posmre?.... Ne! Ti nisi, nisi, gadna Seleno Velikog Boga pozno roene Ve ti si samo gnusno kopile Nekoga kunog greho-izvora Ne moe biti ma i posmre Surovi vidik generacija Oajni zlokob svega ivoga Kukavni ispit mrane propasti. Kolko bi bolje bilo biima Da se je mesto zemlje, sunaca, I mesto mora, i mesto kopna I kamenitog ovog ekanja Doksatom grdnim venog prezira Oajem gorkim sure molitve to se u tvoje due mutnom kolutu Iaurio gadnim mehurom Rodila jedna opta nestalnost I opti smiso jednog neshvata I opti nekret jednog nehota.

Ne, nije ovo prava Selena to se imae vedra roditi Za usreenje drevnih duhova. Posmre ovo nije prezreno I slabomono kao Uro prostora. Invalid slepi to je ponora U gubi gadnoj to ga nagriza. Ti ivi samo slutnjom poraza I na taci se tronih nadanja Vue polako kalom pokora. Gnojavih usta cerek satanski Prati te uvek gnusnim cerenjem Dok iznad tvoje glave umorne Propalih zvezda gorki pepeo Pada pred tvoje noge ranjave..... Da si na svagda, svagda prokleta I nek je proklet dan onih groznica Koji ti dade ivot zloini I nek je proklet Usud-grbonja Koji te prvi gnojem zaeo..... ura Jaki.

Laza Kosti.

Jovan Krstitelj.Pomame divlje plamen mahnitaj Odmahnuo je sevom kroz pospaj Mahune misli mehom prepukle Zurlama svisle, zbrkom prozukle. Gde su gresi negreaja Kad trubila naruaja U pokidu lelnih slada Svlad otimlju ruigrada Tez oruklja goropada Pomeni me duhom lahor-strave. amor-kruna smrkli lave Sveslovenski Mislislave Tankih misli otpozdrave..... Evropa se odevropila I svud nose gnusna kopila Da oslepli kope nevlad Srcomraka preni prevlad Gnusogona jeni svevlad.

Jo sijaju sijni svodi Goti ploti u nagoti: Srp zacrta zvizdom kosi. Slet brodovolju knebustrelnom Zajaena smrt-opelnom Luk odluen lovu elnom Za skrhanih zvezda prelom Izjedarskih pelinjaka Jelolistih krtinjaka Nebocepnih vrinjaka to prekljuvom glodnih snova Prezobljuju ukip krova Stan priesni Boga-Jova, Premruju vrv svemirja Zanebljuju uspon pirja Preklek smerja, izvir umlja Za pobedna za bezumlja Za izdoblja nebokumlja Nedoseva visimraje Nedospeva str-oblaje..... Laza Kosti.

Bora Stankovi.

Tonkina udba.Nisu ni izali iz kue a da nju, Tonku, koja je leala u sobi zvanoj enska soba, a tako nazvanoj po tetki joj, Siki, koja se za Turina udala, Tonku koja je jo leala opomenu a Sobe je bilo sve ispunjeno suvim mesom, bademom kad se trese kua, lenicima jo iz Hadi Ristinog kad se prvi put posvaao sa svojim bratom. I od tada im sva nesree. A u sopetu drvenarija, konopul, gvoarija, kao tiho prekorno, kao da opominju, i ini se Tonki iz svake pukotine po jedna glava strogog dede joj, Hadi Ruvima, koji se nikad nije nasmejao: miruj, ne luduj! A ona, Tonka, zatvorena, pevala bi to je ula da je nekad ujna, pred samu smrt, alobno, starinski, zaklope se oi i kroz nos, kao jedva primetno, kao da se slui sluba u nekoj crkvi jedre i davno uzavrele snage i goliavo neto, kao tamnjan te crkve: Zato Sike, zato? I seala se veito, uvek u drugom glasu i kao sa drugim licima, to zbunjeno namrteno, ozbiljno je gledahu i prete a ujna je mislila da je niko ne uje kad se vratila kao limun uta i pevala po turski, srui kafu, povezane glave, u utoj amiji. I na ovu pesmu neto se davno i slatko budilo i bunilo u Tonki, i glas bi doao sladak kao med i same su ene edno vikale: jo, jo, ene kojih se seala kako u amamu udaraju se po grudima a voda im vri i razliva se niz lea, u naborima, i otromboljeni trbusi majki koje su

raale, i baba koje podvriskuju. I svi bi se stali skupljati, i sluge iz magaze, ivije, i onako prolaznici. Ali bi Duko magazadija ulazio i pogrbljen, pokrivajui lice rukama da ne vidi nju, Tonku, jer greh je jo, mlado je, ludo je: i zatvarao bi roletne. A ona se njemu uz prkos skidala gola, ljubila svoje ruke, trljala bedra. I znala je Tonka da Duko nee moi dugo da izdri i kada bi se on spoticao bacala bi na njega svoje posteljne stvari, vrele od njene krvi. A u Duku su dve krvi i njena pesma pevale, a ona bi primicala uzavreloj svojoj snazi drvenariju, dunje fildi, japiju i staro odelo. Iza prozora, do mrkle noi, ekali su da se otvori zavesa. Arsa pekar vritao je, polivao se vodom sa esme, Jovan koji je kuvao kafu sedao bi na konja Mika, poto mu da da popije vina, i leteo bez sedla i uzengije, a kad su se njeni vratili sa imanja, uvek: zato opet Tonka, crna Tonka, edo? I posle bi je grlili, stezali, i plakali svi gromoglasno, i ili na prstima i palili svee. A Tonka u tankom svilenom fustanu a dole sasvim naga, oiju iskolaenih sedi na asuri, iskitila se inuvom, sarfilom, ustane, klone, i trudi se da dohvati svoju malu, sveu, meku levu nogu u butini i da je poljubi, iljubi, pojede. Jer je znala ona, Tonka, kad poraste, raskrupnja se, a ti kukovi e da nabubre, a ona jedra snaga da se razlije, grudi pod vrelim plodovima da se razminu iroko i nikad ona tada nee moi da omirie, da oine jezikom svoju rumenu razbludnu butinu. I radovala se strasno Tonka to e biti gojna, topla kao ujna pre no to je pobegla u Tursku, ali je plakala to e za uvek biti rastavljena, za uvek, za nikad vie od svoje tople, od svoje mirisave kao zadah sto ustajalih ulova, od svoje sone butine. Bora Stankovi.[1]1

Ova pria spada u ciklus "Pod okupacijom". Poto je g. Bora Stankovi opazio da naa publika strasno trai knjievne uspomene iz toga vremena, to se reio (vidi objavljene odlomke u "Novostima") da sve svoje postojee rukopise priopti ovoj grupi. Prosto, stavi ispred odlomka: "Evo ta se prialo u jednoj kafani za vreme okupacije" ili: "Gazda Janako povue tri dima (a bilo je to u Beogradu u vreme okupacije) i otpoe ovako." uje se da e u ovaj ciklus doi i "Kotana". Propratne rei bie: "Neki Arsa Ciganin (u jednoj kafani u Beogradu pod okupacijom) popi okane i stade ovako govoriti:".

Jovan Dui.

Milesa, careva inoica.Car pogleda strogo: Od ume elenki bleti bumbumada, Milesa Gamzovi, ki oblaka Rada Drhtala je strasno ko grimizni nabor. Tad car blago glednu: sabor hukom prasnu Od gromova grome, od planina ivlje Crveni osmesi pale pono kasnu. Milesa Gamzovi drhtala je divlje. Car joj prie snano. I u ludom kasu elinim strelama u duu joj ue Kao munje vina u kladence tue.

I oseti care u tom istom asu Kako Milesine due ljiljan beli S carske mu elenke carsku pravdu deli. Jovan Dui.

Veljko Petrovi.

Pop Rista se promenio!! (uskrnja pria).Pop Rista imao je enu Nastasiju i sina Petra. U kui je bio blag, dobar kao dobar dan u godini, mek kao milihbrot. Ni onaj pop koji, obilazei parohiju pije tri litra rakije za obrok, psuje na sav glas, svima se popeo na vrh nosa i lomi potkovice. Sa sinom se igrao piljaka a sa enom itao Milovana Vidakovia, trikao arape ili izvezivao golube i grlice na tilajferima. Najzad pop ostari, njegova Nasta takoe ostari a sin, koji je svrio bogosloviju, zapopi se. Sutra dan posle sveanog zapopljenja sinovljevog pop Rista se vrati u svoje selo sa svojom Nastom. Njegov ideal bio je postignut. On pogleda u mutna eriva i odjednom se naljuti. Odmah uze oklagiju i dugo je mlatio nedunu enu. Zapanjena popadija samo je kadikad kriom brisala suze. ta se uini od popa Riste! Posle ovoga batinanja on obue novu mantiju iz ormana. Vie nije pio, i postade krajnje umiljat i uljudan sa svima ljudma. Niko nije mogao poznati popa Ristu! Preobrazio se. Svima doe drag. Bio je pravi svetac. Pretplatio se na bogougodan asopis. Rakiju vie ni u usta da ne uzme, a nekmoli psovku. Svi su parohijani bili sretni presretni. Meutim kod kue je bio drugiji Dok je ranije sa enom bio pamuk, bio med i eer, smilje i kovilje, zdravac i bosiljak, sad je postao jetki emer, gorki pelen. enu je tukao pa ak i nogama gazio. ena je skrueno podnosila ove nove udi svoga gospodara. A sinu koga je ranije toliko voleo, nije hteo vie ni pisati. Kad se sinu rodilo dete-muko edo, pop Rista ne htede otii ni na babinje, a enu je izlemao na pasja kola to se spremala sinu u pohode. Tri nedelje borila se poinica sa duom i bila izmeu ivota i smrti. Tako se eto iznenada promenio pop Rista. oveja dua je udnovata i najvetiji pripoveda ne moe dokuiti njenu tajnu. Putevi Gospodnji neobjanjivi su! O, pope Risto, veliki muenie, veliki rodoljube! Blagosloveni tvoji jadi, blagodetni tvoji zanosi! Ja razumem tvoj bol i tvoju sreu, tvoj nemir i tvoju razdraganost. Kako te razumem i kako te se seam, i kroz suze se smeim kad mislim na tebe, pope Risto boji ugodnie, pope Risto kulo svetake kreposti, pope Risto, brate roeni. Veljko Petrovi.

Sima Pandurovi.

Metafizika.

ivot je teak ko malter perpendikulara Gnusni eufemizam brevetira ropac Psihologiju delira harangira kopac Mi smo monstrum sumnje u psihi okulara, I demon bluda u polusvetu preivara. Sve crnjim ivot tee sad klancem I Pesimistikim tempom izvija se minus I karambolira paralitikim krkljancem U metafizike otmeni ricinus, I u smeuranja logini kasinus. Sima Pandurovi.

D. Filipovi.

Arsenije Eljad.U selu Kladencu, Arsenije Eljad Razmiljao je dugo ta mu valja delat' Najzad kliknu hrte (to mu bila eljad!) I ne htede rodu svome biti delat. On poe. I vriskom teke tenad divna Na doratu alem. Mrak ume u duhu. Na balaku pako. Minua u uhu. Na bedrima pavta, a na ruci grivna. Ide mrk i straan, kao oblak divalj "Mrano je kud gledam, mrano kuda gledah" Za njim teke vojska. Ne znaju za predah, A ko gorske zveri, bei pred njim ivalj. D. Filipovi.

V. ivojinovi (Mussaka).

Moj ivot. Pokuaj intimne botanike. ivot je moj bez jedinog zraka Ja liim na cvet od maslaka. ivot je moj turoban i bez pravca Ja liim na list od zdravca.

ivot je moj tuan i mek ko burek Ja liim na zeleni kukurek. Pa ta da inim? Ima li spasenja? ivot je moj kao koren od klenja. Ne! spasenja nema i gnusan je svaki kuti ivot je moj otrovan ko ljuti Polako gloem novoga bola buti Ah moj pruti! ah moj pruti! V. ivojinovi (Mussaka).

Nikolaj Velimirovi.

Landa-Puranda ovek-Neovek.I. Landa Puranda, zvani ovek-Neovek govorae sadei luk u jednoj ajdinici na Grebenu Dobre Nade: Doi e, o doi, predovek i poovek, lepi kao smuevi, i potpuno aseksualni. I bi jutro i bejae Kalimegdan. II. Zato leptiri ne nosu o vratu klepetuu, da bi se znalo kad je vreme da se pije bela kafa? Dokle e oblacima vladati pozorini vlasuljari? III. areni ljunci govorahu uzdisajnome trnju: Makaze ne mogu razumeti elektrinu vlagu mastila, jer je Bog zlorekih Himalaja carovao u doba kad je samo za pozvane bio doputen cvrgavi paso ornitologije i zbuntovana pirotehnika korala. Zrikavi oblaci govorahu na jedno oko bumbarastim i arenim ljuncima: Zar je potrebno da Neovek pali sveu i natie, kao mrzitelj i lakta, naoare na oi kad hoe da ita roman u Daily Mail-u. Poslednji prepira.

Nad Heopsovom Piramidom izdizala se velika reklama engleskih sapuna, koje je neovek prezreo u svojim plahim vizijama. IV. Jarekanja-bradekanja unu, uz gudalo u svoje ruke, alobno cijuknu i otpoe da svira po ogledalskom liku. Najbolja forma radioterapije nije patristika egzegeza. Ko se utornikom gnjura u more, moe se subotom pretvoriti u krticu. Nema dadevnjaka koji ne eli biti mravojed besmra i kenguru venosti. Sto sedamdeset stolea duvao je Neovek u sviralu. U sto i osamnaestom nikla je najzad od njegove svirke ebojasta visibaba. V. Dajte mi stolea da iscedim trenutak! Dajte mi okean da napabirim gram soli! Dajte mi Aleksandrijsku biblioteku da prepiem pravilo trojno! Dajte mi praumu da isteem akalicu! Dajte mi grom da zapalim cigaretu! Dajte mi Nadoveka da stvorim Neoveka!. Nikolaj Velimirovi. * U drugome izdanju: Landa-uranda.

Avgustin Ujevi.

Arno Arnoldson. depea pupku, sa zemlje. (roman iz vedskog ivota). I. Usred vedske prestonice tokholma dizala se kafana Petrograd. Tu su dolazili boemi umetnici. Bio je mesec januar. Padao je sneg. Pisali su na ledu. Tramvaji su juruli.

Pesnik Arno Arnoldeon sede za svoj kafanski sto i viknu kelnera: Broj 23! Dajte mi melan. Kelner donese melan. Jedna misao muila je Arna: ta oznaava re "rutvica". Ona je dobar slik sa "utvica". Moglo bi se napisati "O tekih zora gorka rutvica U tramvajima zlatnih utvica". Zbilja bi tramvaji mogli biti rinjaci sa utvicama. To bi moda spaslo vedsku? I Argentinu? U to doe Hipnison. On je imao lepo oeljanu kosu i bio je hipnista. Pronaao je hipnizam i sanjao da doe do pet hiljada austrijskih kruna da osnuje prvu hipnistiku reviju na globusu. Malo posle pojavi se Ombronson, tvorac ombristike kole. Ombrizam ui da postoje samo senke. Hipnizam tvrdi da je java-samo (u) snu. Ombronson je imao upavu kosu. Poruie i oni melan i poee razgovarati, ali ih Arno nije sluao, nego viknu: ta vi mislite o Svedenborgu? Odmah posle ovoga pitanja Arno potonu u duboke sanjarije. Moda bi najpogodniji za utvice bio sonet? Zlatno talasanje utvica a zore da se piju pomeane s gorkom travom, kao neka vrsta kosmikog apsenta. U to doe Sven. Sven je bio sablista ("sve je prah i pesak"). Najzad se Arno die i poe ulicama. Padao je sneg. Tramvaji su jurili. "Dobro bi bilo", pomisli Arno, da se prevedu sve svete indijske knjige. Sve do jedne. I to zapadnim dialektom zbog onoga i: ima neega starinskog u sebi. Sneg je i dalje padao. Tramvaji su jurili. "ta da radi proletariat, da pobedi?" opet glasno pomisli Arno i brzim korakom ode Petrogradu. Kelner donese melan. Melan je bio mlak. "To je ivot. Mora da se pije mlak melan i trpi banalnost, ree neko. Kelner broj 23 bio je umro. Niko ne zna zato. Ar no izae na ulicu. Tramvaji su bili stali.

Jedan automobil ekao je pred Petrogradom. Arno ga dugo gledae. "Ve je pono" pomisli Arno. "Koja li je pono?" "Gde li je ta pono?". On poe kui. Bio je ve odmakao daleko, kad se osvrte. Pred njim se zaustavi automobil. Na automobilu je pisalo neto nerazumljivo, kao "Plitvica". "Ovo su Plitvika jezera" pomisli Arno. "Kakve ona imaju veze sa rutvicom? Nije dobar slik. Bolje ver-libr". Iz auta izae ofer, otvori vrata, i Arno ue na njih, kao u pesmu. Pesma je imala mnogo stihova. Poslednji je bio "brzina". "Ala je ovaj jezik nepodesan" ree sebi Arno. ta da radim sa brzinom? Koliko je lepi senegalski jezik! Treba kupiti senegalsku gramatiku. Ali gde? U ovoj varoi teko da ima i jedne estite senegalske gramatike. Kultura je definitivno bankrotirala". A stihovi se produie. Sad je bio ver-libr. Sad se moglo ii kako se htelo. Automobil se oslobodio od aleksandrinca i pade odjednom u ritminu prozu. Nad prozorom pojavie se tramvaji, a navrh tramvaja izgleda da je bio bar. Senegalac jedan pio je grog. On baci u prolazu jednu knjigu Arnu. To je bila senegalska gramatika. Imala je svega 1 stranu. Od kud jednu, pomisli Arno, kad je minimum dve? Mora da bude i druge strane! ta je s drugom? Ali druge strane nije bilo. Kao u ogledalu!! On se seti Nata Pinkertona. Automobil nije vie bio tramvaj nego deseterac. Arno pogleda oko sebe: Bila je, gde je doao, no sa zvezdama i muzikom. Ljudi u belo za velikim stolom pili su vino i melan. Pozvae Arna, II. Mnogo je pio Arno. Svi su se ogovarali. To su bili stari pesnici. Dante je grdio, na strani, Arnu u poverenju Virgilija. On, veli, nije znao ni heksametre. A posvetio sam mu Pakao iz ironije, jer su mu ritmovi pakleno ravi. Milton je o Danteu govorio gnusne stvari. Neki turski pesnik grdio je batu Turinskog. Viktor Igo govorae puei tompus o ekspiru (na uvo Arnu): ta on nije ni postojao. Neki se okomili na Homera. Svi su grdili jedni druge ali najvie neke kojih tu nije bilo. (Izgleda da je na sve strane bilo jo puno i drugih kafana-duhova). "Zar i oni" pomisli Arno. On pogleda daleko, daleko, i opazi sebe. I, na najvee udo, taj novi ja stade mu govoriti uasne gnusnosti o njemu. "Kuda da se pobegne od sebe? U druge? A iz drugih? U sebe? Veiti krug u kome se reavamo i ne reavamo, to rekao Sibe. Kako malo ima u svemu smisla. A krzna se mrznu? U velikom kotlu varila se svu dragu no kafa. Mesto snega stadoe padati cigarete. ivot je ipak lep, pomisli Arno. On zavisi od jedne neispuene cigarete. Kako bi bilo da ivot ne puimo? Ili da ga puimo na lulu? Kao Bora? Mutikle bi trebale biti dravne.... U to doe zora rutvica. Arnu dooe neki stihovi na pamet i on zaele da budu mora utvica. Ali mu se ne izvri elja. Najzad kao da je sve postalo uturica. I svi su pili smisao iz nje. A ko je bio edan nije. "Sad ima u meni vie smisla no to moe da stane" pomisli Arno. I sve mu postade jasno. III.

ta znai ovo, ree on kelneru br. 23. Od kud ste vi ivi? I od kud da je melan zelen? Znai da je bila revolucija, da su se ljudi promenili, da je nastalo Doba Trava i Biljaka i da umovi preivaju rutvice blaenstva u zorama, ree jedan veliki, nepoznati gospodin u pelcu. Pa onda sam ja pobedio! uzviknu u udu Arno. "Dabome" viknue svi kelneri i svi gosti i padoe niice pred Arnom. "Pa dobro", ree Arno, "pa kako ste onda smeli da mi dajete zelen melan mesto obinog?" "A po emu biste vi drugije osetili da je dolo Doba Rutvica", ree plaljivo broj 23. "Tano!" ree otegnuto Arno. On ustade i poe. "Gde da poem" pomisli. "Gde li ivi svet Rutvica?" Po ulici su ili novi tramvaji. Arno usede u jedan. Neko mu dade cigaretu i zapali. On pomisli: "Makar groza mleo ljiljaka Zeleno doba biljaka Igra sa smislom piljaka" i brzo izvadi notes iz depa i zapisa ovako: Misao, 224 (v). "Kristali londonskog Sitija: Zeleno doba Pitija Vri u sutonu litija" ... Avgustin Ujevi.

Sibe Milii.

Moje roenje.(Iz knjige "Tenosti"). Ja sam se rodio u sretan as Moje je rodno mesto ostrvo Kras. I sa tog ostrva Vide se druga ostrva Kao to se sa jednog brda Vide druga brda I iz jedne kafane Vidi druga kafana. Ja sam se rodio u sretan dana par Moje je rodno mesto ostrvo Hvar. Ja sam sretniji no svaki bankar Moje je rodno mesto Gaurisankar. Ja sam se rodio u sretan bolova japad

Moje je rodno mesto ostrvo Lapad. I sva su ostrva moja rodna mesta I sva su brda moja rodna mesta I sve su reke moja rodna mesta ivela ostrva, brda, reke ivela cela priroda Na kojoj pie Najdivnijim, najsveanijim, najljupkijim, Ovde se rodio Sibe Milii! Sibe Milii.

Danica Markovi.

Na krilu kosmosa.Kraj Topidera, sasvim nedaleko Ima jedno selo. Ti si bio dobre volje Tu si me poveo, pa si mi reko Eto, to je kosmos, tu e se oseati bolje Ovo polje to je Kosmiko Polje! Vazduh i sve oko nas nagovetavae zimu A mi smo etali kroz livade meke Pozdravljali jaganjce i njihnu plimu, Pa se sakrili najzad u senci smreke I gledali prolazee kosmike oveke! Sedosmo i gledasmo nebo plave boje Ali nam je propalo veselje ovo Jer od trave se isflekalo odelo moje I uzalud kosmiko raspoloenje tvoje: Sad treba kupiti odelo novo! O! Zato si me u kosmos povo! Danica Markovi.

Milo Crnjanski.

Notes o Beliu.On je gledao njene oi. Bile su zelene. Tada se seao snegova na Pirinejima na koje se nije penjao u detinjstvu. Njene arape nosile su u svojim upljinama grevitost lutanja. On zasuka malo arapu i poljubi je u njenu joj golu nogu ispod kolena. Hiljadu plavih ilica plakae skrueno. U to su vreme trube su zvale na juri pod enstohovom. Engleski kralj nije znao da je Marijina leva

noga lepa od desne. Ali na ostrvu Fidi ogluvio je jedan ovek. On je bio poreznik i zvao se Hjuz. I svi su valceri to ih je u to vreme na okarini ispevao Lehar mirisali su na sveu ensku put i na jarca. Samo su mlekarske zadruge zbog toga su silno stradale. Pop urica iz Velikog Bekereka postade dentlmen i naredi eni da mu saije gae od lakog srpskog platna. U to vreme svi Banaani noahu lake gae a Grci su izdali. Vojnici su liili na izmravele gusenice. Dva jablana pred njegovom kuom poela su da se grlu sa razbludnim vazduhom a od strasti i poude po asfaltu ulice curila je kia. Dimnjak je goreo sivim poarom na njenoj kui. Stari, kestendija, postade, dentlmen. I naredi: eni, da mu spremi glase-rukavice. U to su vreme trube su zvale na juri pod enstohovom. Samo su mlekarske zadruge zbog, toga su silno stradale. U to vreme svi Banaani noahu gae od, srpskog platna. Vojnici, su, liili, na veoma izmravele, gusenice. Dva jablana gledala, su ga, pravo u oi. Beli nije razumeo zato ljudi ne, nose somotske, kapice. On je znao da, je istina, samo u plavom uboru drvea a, da ivota ima samo u mrtvoj prirodi jer ni, stene ni hrastovi nemaju ute prljave noge i znojave obojke. Ali posilni majora Desimira, utljiv, bez desne ruke zae da trai po komiluku nov kotao. Nita se nije razumelo. Govorili su o, osloboenju i, samo, su, mislili, kako da se uje svaiji glas. Samo su mlekarske zadruge zbog toga silno, stradale. Vojnici su liili su na krajnje izmravele gusenice. Beliu je postalo jasno da, je spas, samo meu drveem. On je znao da, je istina, samo u plahom uboru drvea. Samo su mlekarske zadruge zbog toga, silno, stradale. A na starom vojnikom groblju govorilo se da dolaze Senegalci i da imaju dva para nogu da nita ne vidu, a ruke im se, sklapaju i rasklapaju. Prozori na Gradskom, Veu, koji, su tako dugo gledali zelene, livade postali, su, sumorni. Na ostrvu Fidi ogluveo je jedan ovek. On je znao da je istina samo u, blagom milovanju drvea. U to, su, vreme kestendije nosile glaserukavice i svi, su, morali piti konjaka jer, se, svakom oveku gadilo na oveka. Oni, su, znali da je istina samo u, drhtavom pozdravu drvea i u ostrvu Fidi gde, su, svi dobri ljudi gluvi. A na starom vojnikom groblju, za koje tvrde da je ostalo jo od pre Rimljana, jedan starinski, prepotopski, slomljeni krst pokazivao je Bogu i nebesima neku smenu pretnju krajikom svog trulog nakislog drveta... Milo Crnjanski.

Ranko Mladenovi.

Zvune eklipse[1]. MMMCHI paklena uspomena.

O duo da l se sea kako U pono lako Tebe sam tako Kao krinom Meseinom....

I kako sam pao umoran i rovit U ponor strahovit I pio crn i lekovit Medoc... O duo, duo, Bog mi je svedok!.. Ranko Mladenovi.1

Kao to je poznato tampanje zvunih eklipsa jeste iskljuivo pravo asopisa "Misao" koji je zbog toga i osnovan. Koristei se dobrotom g. Jankovia vlasnika Misli mi donosimo ovu eklipsu, tri hiljade sto jedanaestu na broj. Ona je, po planu, imala da izae u septembarskoj svesci Misli, u godini 2238-oj.

Rastko Petrovi.

Sapoge Divke-Tivke.(Ovo sve treba itati brzo i veoma tankim glasom. Samo kraj treba itati iz basa; ko nema bas, bolje da ne ita kraj). Stari Sloveni bili su u staro doba mladi. Drago Gicanovi kliknu: "Oj hoj, divovi i divke Ja sad idem u lov na medvede Niko se ne moe tako prejesti kao ja Nema brana da se umesi velika pogaa Kako u ja kusati kupus kad sam zaboravio drvenu kaiku A zna se ime se ne smem spomoi!" ena Dragoeva Devolda kuvala je sarmu. Svetlilo je sunce a Drago je jednako lovio. Sunce sie, ono zapali oganj, iskuva sarmu, pope se na brdo, pomilova grm, izranjavi ruke, ode na nebo, potui se, tri vetra dunue, dvadeset hiljada laa potonue, jedan se mrav spasao i ovakovu pesmu ispeva: Eh dosado pokoenih pasita Kuda jure veliki mudraci Ja zar da nisam nita, i ti nita i on nita A moja muka elik-snaga to plui zemlju I smeli dah puteva u znoju ivotinja Kako se poje po vrstama svojim bivoli Moja je mukost zemlji vlanija no povodanj Samo onaj voli koji voli Samo se pare i plode goli Eh dosado ogolelih snegova Sipaj u oi prostore, planine, Moda su to sve snegovi ovekove pohote I pisku frula i bleku ovaca

Zagluuje um to oploava zemlju otaca Nemam novaca, nemam novaca I kako bi me naslikali sa ovolikim mukim znakom Morau da otvorim veliku akcionarsku banku! Trandafilje, kovilje, garavilje, travo zelena i rosna Hrano moja posna! Neka je mirna gora Romanija i Bosna! U to doe Prvo Milonji, prospe sarmu, upali Dragoevu kolibu, usede na sudrebnu kobilu, polete, vrati se, opet polete, vrati se i kraj jednog drveta blizu kolibe on zaveza kola a za kola tri kurjaka gladna. Kobila se tu oprasi i rodi dvanaest malih slonova. Devolda bila pobegla u nebo, Perun joj sakovao minue od peskog bakra, etala nebom, svi joj zavideli a najvie jedan crnaki patriarh i Divka-Tivka. Ide Divka-Tivka, ide njen brat Din Tin, govori DivkaTivka svome bratu Dinu Tinu da navue pelengire kako se ne bi videlo i da otme minue Devoldine ... Tin siao na zemlju, nita ne naao, o zemljo u kojoj se niega ne nalazi! za koe divljih bivola kupio dva jutra zemlje. Zemlja crna, masna, mirie, misli Din Tin: (a jednako pljuvakom vlai nepca zapekla) da trgujem ilovaom. U to se vreme Drago Gicanovi vratio iz lova na medvede. Jedan medved liio na Eena Karjera, francuskog slikara iz kraja IX veka pre Hrista, godine 1358. Medved imao isti nain gledanja kao Karjer: zamagljeno i toplo. Mikloi tvrdi da jeste a Kopitar da je taj medved pre bio blizak Engru. Kad je Engr imao pedeset godina, tada mu se po drugi put rodio otac, on svojeruno naloi (a bio je uasno sklon da slini kad uzme irak u ruke) vatru u kaminu i tako je dve godine grejao ruke. Njegov sinovac Viktor Igo (koji je imao trista i jednu enu i opet bio nezasien) pitao ga je: Zato to ini? Engru je trebalo da bi mu ruke sasvim razmekale jer je ranije slikao tvrdo, ljudi stradali, deca plakala, nebesa padala, zemlja rastvarala utrobu, pa je video da tako vie ne ide. Viktor Igo i sam sledovao je ovom primeru, ali se opee, ruke ga bolele, sve ga pee, napisao 93-u, oenio se sa jednom kaluericom iz Ranja, izrodio decu, postao deda, poao u osnovnu kolu, izrasli mu brkovi, ali da ne bi brkao brkove s im drugim obrijao brkove. Jedna ljubaznica Viktora Iga po imenu Safo A. Dode, u stvari je bila ena Dragoa Gicanovia koja se zvala Devolda. A Drago kad se vratio kui, vidi, kua izgorela, niega nema, sunce sija, trave se zelene, ljudi prolaze. On iskopa iz zemlje hiljadu kilograma gvoa, napravi veliku sekiru i napisa na svakome drvetu to je bilo u gori na vrh ar-planine: "Prvo Miloni paki i paki veliki zlobodejanac be". Ovaj natpis tumaio je Stojan Novakovi u vizantijskom duhu, prema sugestiji Anatola Z. Fransa. Anatol Frans imao rauna da tako ini jer je bio unuk Viktora Iga i Devolde Dragoeve, odnosno Safo L. Dode. Anatol prema tome i nije bio niko drugi, Frans, no Din Tin, brat Divke-Tivke i njemu su krojai uvek morali da uzmu za metar vie tofa kad bi poruio pantalone. Posle je taj Din Tin postao Tin Ujevi i bio je novinar u Beogradu i kostirao se kod "Malog Vojnika". Drugovi ovoga Tina Ujevia bili su: Sibe Milii (a to je Drago Gicanovi), Todor Manojlovi, Pera Palaviini i njegova ena Palainka, Rastko Petrovi, Stanislav Vinaver i Avgustin Ujevi... Neki govore da je Avgustin Ujevi isto to i Tin Ujevi ali je to potpuno nemogue jer je Prvo Milonji u svoje vreme, kraj Dragoeve kue, privezao samo tri kurjaka. Ako bi meutim Tin bio isto to i Avgustin, to bi Prvo vezao ne 3 nego 33 kurjaka a ovo se nije dogodilo za ta je najbolje svedoanstvo dao Dante koji te kurjake nigde i ne spominje. Da se

ticalo neke razlike Dante bi to sigurno naznaio, jer je on glavom i bio Prvo Milonji i morao je dobro znati ta je bilo i ta je inio. Kada je umro Dante svi su plakali a najvie jedna kaluerica sva u crno, u crnoj plianoj haljini. Ona se zvala Markiza de Pompadur i bila je balerina Beogradskog Pozorita i ruska izbeglica iz Paneva. U stvari to je bila Divka-Tivka koja je pod imenom Sare Bernar igrala mai na Tamerlanovom grobu u Australiji a posle je bogovi kazne, ona padne, slomije nogu i otvori bakalnicu u Makenzijevoj ulici. (Ovo to dolazi treba itati debelim glasom, po mogustvu kontrabasom): I vladala je kaldrma i bosonogost na sve strane. Ali radnici koji su raskopavali Makenzijevu ulicu naoe do devet kopalja. Izvijenih ruku padoh, a nada mnom se otvori nebo, tice zalajae, fenjeri se uparloie, makaze plandovahu, ribe tucahu, ljudi progledae, kaldrma poe da misli, Divka-Tivka umre, rodi se, umre i vie se nije znalo kad umire a kad se raa. Raa li se ovek samo jedan jedini put? Ili ceo, ceo, ceo ivot?.... Ko ovo bude itao, neka poljubi svoju enu u usta rumena, neka se umije, vode napije, Bogu pomoli, ruke sklopi, umre i opet se rodi. I neka se sve rodi! Sve!..... Sve. A ko umre neka se i on rodi. A ko se rodi neka se i on rodi! ... .Tako su iveli stari Sloveni i mladi Sloveni i svi Sloveni i Nesloveni, na zemlji, zemlji, zemlji, zemlji. Na Staroj Zemlji. Rastko Petrovi.

Milo Crnjanski.

S puta po Lombardiji.1. Ravena. "Lorsk, la grande, Byron, alle quitte Ravenne Et cherzhes, sur les, mers, kelk plague loentenne"... Alfredo du Misse Lutam, jo, modar Po, breuljcima, rujnim Lutam, jo, bodar Po; vidicima, neujnim. Vidici sve; su, mi tenji U grimizu: i agatu I sanjam, o jednoj tihoj trenji Urasloj u taruak i "lepu katu" to raste ba u ovome satu Tamo daleko, u Banatu. II. Pestum.

"Les champe, n'ete point, noir, les cie, n'ete, pas, morn Non, la joure, rayone , dansse une azure sanse born". Victoire Iggo Lutam, jo, rovit Po; gorama, sinjim I, vetrom; ovit Vidicima, se, kinjim. Vidici me ovi gube I sanjam, dok lutam, svuda ta, li, rade svilobube U ovome, satu Tamo, u senci, onog duda to, veseli, baba-Natu U Banatu. Milo Crnjanski

Todor Manojlovi.

Hiasent Pikambo ili pesnikov ivot. Hiasent Pikambo bio je pesnik! ivitasti somot njegove ogrlice oznaavao je prelom visine u krilatoj smelosti vazdunih ipaka ula. U slobodnim tercinima i sonetima bez slikova, on je opevao blesak Vezuva i vedrinu svetlosti. On je umro! Moda i ne! Moda se, svakim dimom vulkana, njegovi ustri zanosi zaleu u pustinje otmene mentalnosti kao tigrovi: Je suis triste, bigre! Je voudrais manger un tigre! I u ovome lei tajna pesnikove psihologije. On je hteo, on koji je bio tigar, progutati tigre realnosti, da bi se smirio. Tako treba razumeti ove suptilne aleksandrince. I kad je pesnik, prividno, umro, tigar realnosti je nadjaan: Je mange beacoup de boeuf Et puis j'aime manger un oeuf! Ovde je pesnik mislio na sveoptu nestalnost, koju on tumai indijskim simbolima Jajeta i Vola. No ta je nestalnost savladana: Donne-moi a manger, mon bon, De la viande et du saucisson!... Ovde pesnik pokazuje da je glad visokih ideja ono, to najzad mora nadvladati. I u tome je pravi pesnikov ivot. Moda jo i makov cvet arobne ubor-vode skerletnih izvora? Moda

samur-kabanica boanstva? Titrava konica najsmelijih i najvedrijih pela to obleu oko najsuptilnijih cvetova saznanja? Raj? Todor Manojlovi.

Momilo Miloevi.

Stevan Prvoslav.(Prva dva ina tragedije istog imena).Lica:

ivana, ki careva. Igumanija Fokida. Isposnica Mara. Carica Teodora. Car Prespe i Zete Mutimir Gojnislav Grozdanovi. Haznadar Vasa Hrelji. Dvorani. Stevan Prvoslav, carev sinovac.

Dogaa se u Prespi, u 1021. godini. PRVI IN. I. (U enskom manastiru). Igumanija Fokida. Ba malo pre Stevan trebo je da poe. Isposnica Mara. O veliki Boe, hoe li da doe! II. Stevan (ulazi). Uvaene sestre ja sam k vama poo I na savetovanje ovzmo sam doo. III. Carica Teodora (naglo uleti). Nesretnice crne, kojima on poe Zla e vas kob snai to k vama on doe!

DRUGI IN. (Carski sabor). Car Mutimir. Da li iko znade gde je hteo poi? Haznadar Vasa. U manastir enski rekao je doi. Mutimir. Neka odmah glasnik spremi se da poe Jo veeras Stevan ovamo da doe. Dvorani (izmeu sebe). U crni as Stevan manastiru poo U crni as poo, u jo crnji doo! Carevna ivana. Ali dragi oe, zar on ne sme poi Zar Stevan Prvoslav tamo ne sme doi? Car (blae). Svud je smeo Stevan po carstvu da poe Samo sino nije smeo tam' da doe! Dvorani (izmeu sebe). Car je silno ljutit zlo je ba ne poi Car je silno gnevan a gore ne poi. II. Dvoranin glasnik (ulazi). Care Mutimire doo mi red doi! Car. Govori, govori, jeli Stevan poo? Glasnik. U manastir enski Stevan ve je doo. (Izlazi). III. Car. Neka se objavi jote ove noi Nigde vie Stevan ne sme, ne sme poi ivana (tiho). Ja u njega spasti, kad je tako polo Sad mogu da reem, pa dolo to dolo! Momilo Miloevi.

NAPOMENA. Dobrotom S. K. Glasnika dobili smo ova dva ina. Cela e tragedija uskoro biti objavljena u Glasniku a davae se u iduoj sezoni i u Nar. Pozoritu u induskoj reiji g. Ranka Mladenovia, koji e naslediti g. ivojinovia. Nismo imali sreu da vidimo i preostala tri ina tragedije. Uveravaju nas da se i oni odlikuju bogatim slikovima i uzvienim stilom to uostalom od uvek i krasi tragedije g. Miloevia. Kao to se vidi la je da oskuevamo (kako se to kae) u nacijonalnome repertoaru. Po naim izvetajima g. Miloevi sprema i jednu tragediju o Zidanju Ravanice. Glavni e slikovi biti: dirati i ridati. Vele da se ta dva glagola dirljivo i plaevno (zbog radosti) slikuju u toj epohalnoj tragediji.

Stanislav Krakov.

Smrt potporunika JezdimiraU krmi je bio sto. Na stolu su bile ae. U aama je bilo vino. Kraj aa bile su ruke. Te su ruke pripadale vojnicima koji su pili. Njihova gruba pesma i psovka cepala je zidove. Zidovi su bili od lakog materijala. Jedan vojnik zapeva jae. Na zidu se proredi malter kao od udara glasom u zid i pomoli se pukotina. Kroz pukotinu doe mrak. Mrak je nosio tugu. Tuga je nosila poraz. Vojnici su bili pobeeni. Njihov mladi voa, oficir bio je pobeen. On je imao 20 godina. On je nosio epolete. Na epoletama je bila jedna zvezdica. On je bio potporunik. On se seti svoga detinjstva. Od toga zamirisa u celoj prljavoj sobi krme. Miris je pokuljao na pukotinu. Iza pukotine su stajali neprijatelji. Njih je bilo mnogo. Oni nisu imali maske od zaguljivih gasova. Od silnog mirisa oni propadoe. Mladi voa bio je opet pobednik. Jedna ena doe. Ona mu ree da ga voli. Ona je bila garava. Imala je plave kose. Zvala se Kosara. Oni se povukoe u oblinju vilu. Zvonilo je. Neko je pobedio. Pobednik ne znaae ko? Moda su pobedili protivnici? Mladi ovek svlaei se uze svoje mamuzice u ruke. A ona zari ruke u mamuze. Jurnu krv. Pa krv kao neka muzika osvoji prirodu i razli se crvenim poljupcem po nebu. Neko (bez mamuza). Ja volim krv. Krv je crvena. Oficir (bez mamuza). Ja ne volim krv. Krv je crvena..... U avliji doboari su uili da dobuju...

Jedan doboar. Dobo je za ovekovu misao to mamuze za konja. Kad konjska muica ujede konja njemu u uima tutnje doboi. Oficir. Konjska muica nadjaava misao samo plavih ljudi ali ne i crnomanjastih. Ja sam crnomanjast. Neko (bez mamuza). Sve je to poznato svakoj eni..... Mladi pobednik leao je mrtav na postelji. Njemu se uinilo bilo da doboi krvavo dobuju posmrtan mar i on je umro po asocijaciji ideja. Kraj njega vila se plavokosa garavua. Lepotica je upala kose i vadila sebi oi. Jedna vrana (iznad kue). Vrana vrani ne vadi oi. Ona. Ja nisam vrana........ ... Daleko, daleko, iza brda i planina, jedna druga ena, crnokosa plavua plakala je grevito i govorila svima da neto zvecka, kao mamuze, i da od toga ne moe da spava.... Odveli su je u sanatorium a ubrzo i u krematorium, jer je bila lanica drutva "Oganj". Stanislav Krakov.

Milo Crnjanski.

VezeSa jednom golom smrekom U umornom mraku I sa jednom zelenom rekom Ja plavo ivim u divljem braku. I sa jednim potokom. Ljudi me mrze jo. Al rukom belom neveselom Milujem tuno ko beli glog meseca viti rog to narie nad selom Koje pije bolivijski grog, to se u Bombaju cedi. I drvo neko konjiko modro kao kozak Iz Samarkanda, uti mi kroz mozak..... ..Kanda?..

Milo Crnjanski.

Pesma g. Krkleca.Urednitvo Pantologije izvinjuje se pred potovanim itaocima to nije bilo u stanju doneti pesmu g. Krkleca. Stvar je, na ime, u ovom. Urednik je dobio masu rukopisa (meu njima i g. Krklecov) u sprovodnim pismima. Mnogi su rukopisi bili bez potpisa, a kako su neka pisma u ureivanju usled urednikovog murdarluka propala, to je urednik morao sam da odreuje ta je ije. Ali i pri svem trudu i kraj sve poznate originalnosti g. Krkleca urednik nije bio kadar da prepozna pesmu pisca "Srebrne ceste". Sumnja je pala na itavo jedno tuce neodredljivih pesama.

Josip Kosor.

Nenadigrivi cvancik.- Tragedija ciganske savesti, u 3 ina. Lica:

Kum oka Metalovi potkiva-Ciganin, 40 god. Stana Ciganka, njegova ena 23 god. Kosta Ciganin i Sulja Ciganin - rade na izgradnji metala od koga da se izlije nenadigrivi cvancik. Knez Gorila Majmunovi, aristokrata. najder Krezo Krupije u kockarnici. Ledeni prezir oveka. Grof Svinji, aristokrata. Knez Monde Dukati, milijonar, 82 godine, jo io. Perla Prostitutovieva, kokota koja mrzi oku Metalovia. Hor baba-kartaica zvanih "ajkovski", koje preziru Metalovia. Muki hor (sastavljen od mukaraca i dve tri ene). Vitez na Labudu, zvani Loengrin Vagnerovi (potpuno izmiljena linost). Slepi Mi Oblaka (govori u basu). Erda Germanovika, prestareli babac, sedih vlasi, govori u visokom sopranu. Karamba (orija, Gibon u sukobu sa rinocerusom). Neto (ne zna se ta je). Nebo (na nebu). More (u moru). Zemlja (na zemlji).

Stvar se dogaa u nae dane: prvi in u jednom malom slavonskom selu, drugi u Monte-Karlu a trei in izvan svega I. IN. Prva scena.

(Ciganska potkivanica u slavonskom seocetu). Kosta Ciganin. Udri jae! oka je rekao da treba udarati bez prestanka. Duvaj u mehove. Mehovi su dah oveje due koja hoe da razduva plamike zvezda! Samo jae! Mi kujemo novi metal, od kog oka hoe da odlije nenadigrivi cvancik! Himalajskije! Alpskije! Pirenejskije! Avalskije! Udaraj udarastije! (Obojica rade iz sve snage). Sulja Ciganin. Nisu ovo obine potkovice! Mi hoemo da potkujemo antavu kopitu Svemira! Kad navuemo od naeg metala obru na apu Svemira, on e kasati onim galopom koji mu odredi kum oka. Potkovica od munje i enje iskupana suzama besa i misli! Duvaj! Kosta Ciganin. Crveni plamen neka zbrie uspomenu drugih boja. Vaseljenski klokot grohoe u grotlu i tlai tle! Sulja Ciganin. Svemiru treba dati jak zimski potkov. Neemo se zadovoljiti obinim. Ja mislim da e se uskoro umetaliti metal. Gledaj! O, edo smodavajueg beskraja! Gle! Jesi li video! Zatvori oi da bolje vidi. Gle kako curi! Curi! Kao creva zaklanog goveeta! Curi! Curi! Kao ena i kia! Gle! Kosta Ciganin. Kao vapaj muki ubijene vaseljene. Kao njena vrela i praiskonska krv... Ala emo lokati krv Svemira, kao edni magarac vodu iz bare! Ala e lokati krv svemira Metalovi, vaseljenski ljudoder! Druga scena. (Ulazi Metalovi). Metalovi. Oj hoj! Hoj! Ijujujujujuju! Kosta Ciganin. Sulja Ciganin. Ahoj hojhoj! Ijuu juuu! Hajotoho! Metalovi. Curi? Kosta Ciganin. Curi. Krrrrrfrrrrr! Sulja Ciganin. Olujem pakla, klanjem svih stovratih sunovrata okeana to branom vriska presipaju testo neboosvoja!... (Svi stoje nad kotlom). Svi. Curi! Loooh! (Neartikulisano): Krrrrrrrrh! Vrrrrrrr! Uuuuuu! (Zure u novi metal koji zasenjuje ivce. Njue metal): Z zzzzzz, auuuuuu. mauuuuu, vauuuu... Trea scena. (Ulazi Stana Ciganka).

Stana Ciganka. (Ulazi lagano): U osvit zora, u ljiljana enje to se povijaju kao klasje svetkovina, ja sam snevala krila sveoprosnoga asa nade i posta. Ostavi sve, ostavi kotao, ostavi misao o nenadigrivom cvanciku i hajde u mirna polja da beremo zumbule i da se kitimo utom jagorevinom. Hajde u cvetne puine mirisnog lahora Nirvane... (Sa raspletenom kosom ona Sirenski mami). Ja sam Ciganka koja je prezrela granzivost i prevrela u sebi. Metalovi. (Zaroni poudno ruke u ukip novoga metala). Kosta Ciganin. Jaoh, kume! Sprie ti ruke kao to opali vulkan Etna leptire sa Apenina! Sulja Ciganin. Kao to poar sunaca prodere rogove maloga pua kada ih ovaj ispusti prema kajanju oblanog neba. Metalovi. Grivom furija ibam vranca Uzbune i izazova. (Uzima eki i pravi cvancik. Pomamno): Cvancik je gotov! Cvancik je iskovan! (Peva): Vihri cie, vihri cie, Moj cvancie! U grudima mi kljua grad Dancik iveo cvancik! U zore cik! (Neobuzdano kao meava odlazi). etvrta scena. Stana Ciganka. Jaoh crna ti sam! Jaoh tuna ti sam! Jaoh jadna ti sam! ta li e on! Kud li e on! Bog e mu se osvetiti! (Pada u religiozno ludilo. Promenjenim glasom): Deda mi bee Zarija, Ave Maria, Ave Maria! Otac mi bee Jona! Na uzbunu zvone zvona!... Kosta Ciganin. Sulja Ciganin. (Skidaju kape pa detinjim apatom): Oe na ie jesi na nebesi, da svjatitsja imja tvoje, da pridet carstvije tvoje, jako na nebu i na zemlji. Itd. Svi (jezovito): Uuuuuuuu! (Brda, daleko odjekuju: Uuuuuuu! Stanka. I neto u utanju najdalje dolazi, to zvui kao slovo f od motora, od dinamo maine). Neto. f-f-f-f-f-f-f-f-f-f-f. (To se, u uasnom utanju, priuo um dinamo-maine koja okree Vasionu Svemir). II. IN. (Kockarnica u Monte-Karlu).

Metalovi (igra). Hiljadu puta po hiljadu lujdora na sedmicu, i jo uz to i moj cvancik. (Baca milion lujdora, a povrh njih svoj cvancik, iskovan u prvom inu). najder Krezo (Krupije): Milion lujdora i cvancik. Igra poinje! Knez Gorila Majmunovi. Metaliviu, ja vau sreu ne razumem. Ko ste? Metalovi. U mojoj nomadskoj krvi tutnji Izaziv Svemira. Ja sam Ciganin. Ja se uvek ciganim. Ja hou uvek vie i vie. Ja sam ubo Svemir i zgusnuti usir njegove krvi zbio u metalni kaamak, od toga kaamaka sagradio nenadigrivi cvancik i sad hou na kocki da dobijem sve na svetu. Meni nikad nije dosta. U svakoj mojoj ilici tee razbuktala pouda ciganske gramzivosti... najderKrezo (Krupije). Dobili ste.. Banka je bankrotirala... Knez Monah (vladar kockarnice). Ah moje koljke! Ah moje alge! Ah moji ostozi! Ko e ih hraniti!.. (Odnose ga na nosilima). Grof Krmak Svinji. Ja dajem sve to imam. Ja primam Izaziv Svemira. Pred Bogom, pred morem i pred boginjom Rulete... (Donosi brda novca na zeleni sto). Bankar Dukati. I ja dajem na kocku svoje fabrike i rudnike i novine. Mi moramo braniti Svemir od ovog Ciganina. Mi moramo braniti Svemir, i njegovu ast, ast Svemira. Knez Gorila Majmunovi. Metaloviu osvestite se! Uguite glas svoje krvi! Ne budite Ciganin! Skupite to ste stekli, pa kui! Na iskuavajte savest Vaseljene. Vas e nadjaati! Perla Prostitutovieva. Ja dajem sve svoje dijamante, ipicu sa rumenilom i cuclu svog nesuenog deteta i plamen svoga seksa i sme miris svoga pupka! Sve! Sve! Sve dajem na kartu Svemira! I ja sam za Svemir i Svemirovu ast. Ako sam izgubila svoju ensku ast, ja ne elim da izgubim i svoju vaseljensku ast, da budem i vaseljenski obeaena! Hor baba-kartaica. Tako nam Pukina i ajkovskog, sve dajemo za ast Vaseljene! (Bacaju svoje adiare, ukosnice, lane grudi i zlatne zube iz eljusti, na zeleni sto). Muki hor. Za nau staru dobru Vaseljenu! Hip-hip-hurrrra! (Naglo se otvaraju vrata. More dohuji do samih vrata kockarnice. Na talasima doplovio na amcu, koji vue labud): Loengrin Vagnerovi. U ime mora ja, morev poklisar, dolazim kao brani i zatonik Vaseljene. More stavlja na kocku, u borbi protivu Metalovia: i svoje dubine, i gorku so, i bodlje svojih jeeva, i osmeh kitova, i u jezu presaeni lukac zvukova morskih pasa, i blud ruiastih algi. Sve stavlja more na jednu numeru, na jednu usudnu kartu protivu slavonskog potkivaa Metalovia. Dokazaemo da Svemir ivi i ima ponosa i pobeuje. (U to se plafon kockarnice rui, otvara se pukotina, a kroz nju se, na jednoj upaljenoj zvezdi pojavljuje, usplamsalih oiju orijaki crni bauk):

Slepi Mi Oblaka. Orijakom strau razbuktali oblaci i zvezde zvezdolike i zvezdozvezdne alju me da stavim sve na jednu kartu, protivu Metalovia. Dajemo koprcaj naih munja, veleboj naih zrakova, komeaj naih struja i modine sunaca. Sve protivu Metalovia, bogohulnog potkivaa! Mi igramo banku. Va banque! (Zemlja se s treskom otvara. Na utim jezicima plamenova javlja se stara boica Erda, s monoklom u oku i Vagnerovim zaliscima). Erda Germanovika. Zemljina utroba daje sve na kocku u borbi protiv Metalovia. Dajemo uzdah kamenja, vrisak korenja, suze patuljaka, miris vulkana, dim podzemlja i prakrik naddubina. Sve stavljamo na kartu protivu Metalovia. Za ast Svemira! Svemir za Svemir! najderKrezo (Krupije. Vizionarski). Bezbrojni narodi bacaju svoje platove, eire, odela, obrue iz nosa, obuu, strast i ponor oiju sve na gomilu.... Karamba (ulazi ludim vihorom). Dvesta hiljada Himalaja od stvari naslaganih i dragocenosti nabacanih lei na gomilama, po celom zemaljskom aru. Svi ljudi, svi do jednog, beli i areni, Europa i Afrika, Azija i Amerika, naslagali su sav svoj imetak u brda blaga i sve stavljaju na jednu kartu protiv Metalovia!... oka Metalovi (zaneseno). Sunce! Moj opojni poljupe! Sunce, kume moj! Ja igram Svemir. Ja hou da dobijem Svemir. Meni je sve malo. Ja. sam Ciganin i ostau Ciganin. Ja u pobediti... (u najveem zanosu): Igraj Krupije, okrei igru, poinji igru. Ja stavljam na broj 7 i protivu sviju. Meni je sve malo. Ja hou vie nego sve..... (On baca povrh svega svoj nenadigrivi cvancik). (Duga Stanka. Ruleta cii kao ivi stvor. Piti, fijue, klokoe. Duga opet pauza. Svi u muklom jezovitom muku). Neto: F-f-f-f-f-f-f! .... najder Krezo (Krupije): Nee da stane ruletni obrt. ta je ovo? Ne zaustavlja se.... Neto (jae): f-f-f-f-f-f-f-f!... najder Krezo (Krupije). Pozor! Stala je! Stala! Hor ljudi. Stala je! Nebo. Stala je! More. Stala je! Svi. Stala je!..... Krupije. Broj sedam dobio je. Metalovi je dobio. Svemir je izgubio igru i ima da propadne ili da ivi, kako htedne Metalovi. Svi (laju): Vau, vau, vau!..

Svi (urliu): U u u u u!.. Svi (mumlaju): M m m m m! Metalovi. Sve sam osvojio, sve je moje, ali ja sam nezajaljiv. ta u sad. Ta ja sam Ciganin i moram gramziti za sve novim predmetima.... Stana Ciganka (ulazi veliajno kao kraljica bajke i sna): Ima to jo nisi iskamio, stekao. Metalovi (divlje poudno): ta?.. Stana Ciganka. Nirvana!... Metalovi (ludaki): Ja hou Nirvanu! (Sve se gubi polako. Iz daleka se uje). Neto: F-f-f-f-f-f. III. IN. Stana Ciganka. Svega je nestalo! Metalovi. Nestalo. Stana Ciganka. S kim sad da igra da dobije! Metalovi. S kim? Stana Ciganka. Ostaje nam samo da se ubijemo, jer vie nema predmeta elje. Metalovi. Da skoimo u more! Stana Ciganka (muklo): Mora vie nema: Metalovi. U vazduh. Stana Ciganka. Nema ga vie! Metalovi. U zemlju. Stana Ciganka (monotono kao crni glas koji pada na lijes). Zemlje je nestalo! Metalovi. U travu! Stana Ciganka (ledenom gorinom). Trava je pokoena prakosidbom tvoje svemoi. Metalovi. Pa ta? Pa kud? Ima li ega to nije sve i nije nita? Ima li neto tree? ta emo kad nema ni meseca, ni zvezde, ni trave! Gde da se izgubimo? (jae): Gde da se izgubimo? Stana Ciganka (oinuta zmijama spoznaje. Samilosno i pregorko): Da skoimo sami sebi u usta!

Metalovi (kao eho). Sami sebi u usta! (Oni skau sebi u usta. Na bini ne ostaje niko. Poto zavese nema to zavesa ne pada). Josip Kosor.

Pesma g. L. B. imia.to se tie pesme g. L. B. imia urednitvo, usled nedostatka vremena nije moglo da utvrdi jednu vrlo vanu stvar, naime: Sva se pesma g. imia sastoji u brojanju do sto i natrag, te glasi: Siromahova brojanica: Jedan Dva Tri etiri i t. d. Ali, izostavljeni su brojevi: devedeset sedam i devedeset devet u penjanju, a u natrag idenju brojevi etrdeset pet i dvadeset osam. Da li ovo dolazi usled lapsusa g. imia, i njegovog neslaganja sa klasinom aritmetikom, koja tako kinji siromahe, ili je to jedna nedokuna i tajanstvena pesnika, lirska intuicija, valja tek utvrditi. Svakako, bojei se da to nije jedan obian vulgaran lapsus za koji bi nas posle kritiar g. imi u "Obzoru" mogao prekoreti, uzdrali smo se od donaanja ove epohalne pesme.

Vladimir Nazor.

Let bana avlena na galiji "avleni"Sinoslav vie, kripomir jeca A na galiji ban zvonko plovi. Krunomir sanja. Jezdosluh lovi Prvosen misli. Senoduh peca. Ban avlen avle svud avli smee Planova pohod planine zuri. Ve morem blede brazde sve blee. avlena bana "avlena" juri... Ne, nikad nee "avlene" modre Sa plovom zemlje plesati valas Vlast moja see od sna do kodre, Kolumba nosi hrvatski talas. Vladimir Nazor.

Miroslav Krlea.

Epopeja Vinka Pounoviaod Miroslava Krlee. Prevod na irilicu.Vinko Pounovi sede na prljavu fotelju zubnog lekara. Fotelja je bila zelena sa plavim, izlizanim flekama. Doktor uze maulper, metnu Vinku u usta i poe brzim svrdlima buiti po zubima. "Ovo je ko zna koji put da se ovaj maulper mee u usta" pomisli Vinko Pounovi. "Pre mene moda je bio neki sa sifilisom!" Doktor paljivo vrae rupu u zubu. Zub je bio truo i gadno je mirisao. "Svi su takvi" miljae Vinko. "Ko ima dobre zube?" Svima smrde usta. Eto i general fon Ludendorf tui se na zubobolju u svojim dnevnim zapovestima. Kako li njemu smrde usta! Ovaj smrdljivi rat moda se samo i vodi zbog zubobolje i uge. Imaju li veze moji zubi sa zubima Potiorekovim? Njegovi su zubi moda zlatni? I u celim vilicama, gnojavim i nabubrelim od ubreta militarizma, moda ima samo jedan pravi zub: krnj, crn, truo kao leina. I zbog njega ivi. Njim vae. Koliko ljudi svojim sopstvenim zubima vae? Sve one krive ideje moda dolaze od rave mastikacije. I da Poorek nema taj krnji zub, da mu je sva vilica zlatna, moda bi prestao biti ovek. Taj jedini zub jo ini da se c. i k. Poorek osea vezan za osetljiv ivot. Za to se babe sa 2-3 zuba u glavi tako teko rastaju od ivota. Moda je neka baba tipkaica, zove se Marija Deva, a deda joj radio u fabrici palidrvaca. Doe ona u Ured a pred njom gomila akata, na jednom aktu pie: Hristifor Kolumbo Zevs umro u Budim-Peti na dopustu. Domobran iz HII-te Regimente. Baba paljivo podvlai crvenom olovkom Hristifor Kolumbo. Zatim vadi puder i svoj krastavi liajevima obrasli nos poliva smrdljivom prainom kutije. Kako se u stvari zvala ta baba sa svrabom? Da bi smo ovo razumeli moramo napomenuti da je pre mnogo godina jedan batovan sadei krastavce doao na pomisao da neguje i kalemi plemenito cvee i voke. Baba se zvala Mumula. Hristifor Kolumbo Zevs imao je dva vetaka zuba, koje je u jednom podrumu pokazivao pijanom drutvu. A daleko od buavih i plesnivih rakidinica gde su u kartama i okanjima provodili vreme ti vojnici sa valjivim injelima masni, pocepani, bez preobuke, sa obojcima koji su zaudarali na beli luk, sir, zemljinu osovinu i mletake brkoveze, po kaljavom drumu vukla se regimenta. Sparuene ene sekle su tupim i prljavim makazama ogavne crne nokte i bockale se po otromboljenim dojkama da se dopadnu. To su bile matrone gnoja koje su presedele usedeliki ivot na nonim sudovima oajanja i poude. Vinko Pounovi uzviknu od bola. Doktor izvadi maulperu. Vinko vrisnu, uzbuni se, zastade mu dah, grlo premre od ei i straha, on uze i na duak popi onaj plavi sud kraj fotelje, pun krvi, gnoja i pljuvake od tolikih bolesnika. Vinko pade smoden na tepih, po usnama mu se uhvati modra pena, on ujede izbuenim vilicama buavi tepih na patosu.

Doktor prie Vinku, pogleda ga tupo svojim blesavim kao ce, izbljuvanim oima i poe govoriti: Sve je to uobraenje. Sve. I baba. I Kolumbo. On se zvao Janek orbica. I brkovez je la. I svetski rat. Kad nikog ne bi boleli zubi, niega uopte ne bi bilo. I da bi dao vie snage onom to govori, doktor brzo zbaci vlasulju, kragnu, kravatnu, odelo, izme i pokaza se bos, nag i elav. Bio je od pete do glave pokriven krastama i irevima. Samo na pupku nije bilo nita. Doktor uze pincetu, zamoi je u boicu sa amonijakom koji je gadno smrdeo i onda zabode u svoj pupak uti vrh zaamonijaene pincete. Iz pupka pokulja vodica, surutka, surogat bele kafe i kakao-a, i najzad se pupak zatvori jednim grdnim krastavim mehurom. I tako je to trajalo nekoliko dana i nekoliko noi. Najzad zatvorie prljavu frizersku radnju preko puta. Ljudi otpoee da plombiraju zube sve vie, a od silnog smrada dvadeset ulica sa trotoarom odlete u vazduh, kao perje. I sve je smrdelo na zemlji. Ali i odgore, sa zvezda dolazio je uasan smrad trulenja. Vasiona je jedno veito trulenje, sve truli i kui vazduh. Vinko Pounovi kome se gadilo i podrigivalo od svega, i od aavih kua i nevetrenih kafana i gnojave zemlje i smrdljivih zvezdi, nije mogao da izdri smrad. On najpre uze tesak i izbi svoje novoplombovane zube u nadi da je to to ga je najvie muilo zadahom. Uzalud. Pa izbi i ostale zube. Ali je sve smrdelo na blesavost i plesan. On uze no i odsee noge koje su bile crvljive i naduvene. Ali je zadah stalno trajao. Tada Vicko odsee sa gnuanjem istunca to ga je inilo ovekom. Ali sve vie neto grozno trulo smrae i k nebu i sa neba. Tad Vinko odsee trup do ramena. Pa odsee najzad nos. Ali je sveopti smrad poeo da dolazi na ui i da se slua kao muzika. On proburazi ui! Smrad poe da dolazi na vrhove od prstiju i da ih tipa kao uklupani vaseljenski je trulei i gnusnog odisaja. Ostale su mu samo ruke i glava. On se dobaulja pred lokomotivu i ruke odoe kao dva mesnata dronjka na kasapskom panju. Ali glava je stalno oseala smrad, i na oi, i na kosu za koju sa lepio i nekom telepatijom. Smrad tupi, smrad zverski, sveopti, smrad ove zemlje, ove vaseljene. Vaseljena je prljava ivotinja koja ima periodu svaki dan, a koja se ne kupa i zaudara. Sve je zaudaralo ali se moda moe pobei iz svega? Ne jer je smrdelo i samo nematerialno vreme. A iz vremena se ne moe pobei. Vreme je smrdelo organskim ostatcima istorija, plemena, neostvarenih ideala, vreme je smrdelo na sadrinu, na oveanstva i na ivot ... I sve jae, jae. Glava je oseala taj neizrecivi uas smrada, taj zadah i materije i vremena. I taj smrad posta tako straan da Epilog. Kao to se naviknemo na smrdljivi sir koji za nas dobije ukus tako je i sveopti smrad dobio smisao ukusa. I sve postade lepo. Jer ljudi se navikoe na smrad vaseljene i vremena kao ribe na vodu i leinar na leinu.

Ali daleko, u nekom jendeku, glava Vinka Pounovia, zbog velikih njegovih podviga, posvetila se i postala mirotoiva. Iz nje je teklo miro. I ta miomirisna liptenja postepeno stadoe kvariti harmoniju optega zadaha. I ve mnogim ljudma to poe kvariti sreu i radost. Najzad Vinko Pounovi, koga je taj miris dovodio do besnila..... (Ovde poinje slina pria, u inversiji. Vidi poetak). Miroslav Krlea.

Vladimir Nazor.

Bala XXVI.I. Skaralda lepa toi pehar vina A mudri Bala oima prostreljen S biskupom Almom igra ples iz Knina Biskup je mraan, a kralj je nabeljen. "Skaraldo lepa, kad ti ari nadru" Veli joj biskup, "ko brod iz Trogira" "U maglama je bosanskim, u Zadru, "Relikvij sveti korulskog rapira. "Skaraldo bela, grlico u itu "Grkinjo nujna sa noktom tuinca "Sinovi Krka zvone dan Lovrinca "Neretva nosi san pape, u Splitu". II. A ona: "Balo, prestareli Almo "Domaje moje zalud vam raspee "Fosforni uni unuk obliee "Al e od vetra klonuti, o almo. "Kad Porfirogen mrko bana lozu "Udri u koren kliktae Hicela "Talac Stepana biblijskome Bozu "Pripade vajem Surinjina ela. "eka plug pogau, zaliv zdelu mleka "ulj vazda sa ranom nosi izraz Soja "Savest gordo vie: Kralju, Eureka!" (Kom je praded Slavi, pokorie Noja!) Vladimir Nazor.

Milan Begovi.

Skarpijina smrt*- san renesansa, u 3 ina.

Dovani Skarpija, plemi Mona Liza, ena mu. Dakomo Teteboti.

(Dogaa se u Raveni). * Davano i u Nemakoj pod naslovom: "Scarpias Versentod" (kao pandan napisao i Vagner Isoldas Liebestod). I. IN (u Skarpijinom Domu). Skarpija. Ve bledi mesec. uti Ravena. Mona Liza. uje se pesma slatkih sirena. On. Lepo je telo i meko, ena. Ona. Ja traim da mi tuje i duh Ja nisam samo bie od ploti. On. enska mi dua ne biva kruh Najlepe enske tek su Heloti! Ona. Tako ne kae moj Teteboti! On. Dragana ima! Umri ko skoti. (Ubija je. No to je bio san). II. IN. (Campo Santo ravenski. Sprovode posmrtne ostatke Mone Lize). Skarpija. Sudba me tekoj izloi zvrki to bee ena! Znala je grki! Teteboti. Sad mi je jasno, ravenska gubo Starinskim noem ti si je ubo! Skarpija. Da! Avaj! Ajme! Teteboti. Umri ko harpija!

(Kidie na nj). Skarpija. Bogovi! Zadnji umrije Skarpija! (Pada mrtav. No i to je bio san). III. IN. (Kao prvi in. Svi su se otreznili od sna). Skarpija. Ah! Gadno sanjah! Teteboti. Ja grdno, gadno! Skarpija. Dua mi dola paklu je na dno. Dua mi hladna ko leda santa. Teteboti. Ko Nazor-prevod svih patnji Danta! Skarpija. Jesam li iv ja? Teteboti. Evo mi glave! (pipa glavu). Ona. Da groznih snova, da lepe jave! Skarpija. U ast spasenja od smrti klanca Deset butelja amo ampanca! Ona. Dovani dragi, tih rei man' se Otkud ampanac sred Renesanse! Ne gledaj tako zlobno i mrko Ulogu tvoju s drugom si zbrko. On. Izvini draga za naziv vina Teko je taan biti tri ina. Pa ipak znadi sve je to pizma Sav je Renesans od anahronizma!... Teteboti. Ne dam ko dira duh formalizma!.. (Pobiju se britvama. Britve sevaju). Mona Liza (za sebe). Dok ove lude vitlaju britve Svirnuu malo Lustige Wittwe... (Ona svira: "Dann geh ih zu Maxim". Ovo kao da novu snagu daje mukarcima. Bes i krv idu do maksimuma). Skarpija (besno). Anahronizam kom nije dragan Sudija bie njemu moj Nagan.

(Vadi ogromni Naganov revolver, i puca. Ali kako nije vian ovome udovitu stvar se deava u Renesansu to neopazice teko obrani i sebe). Skarpija (stenje). Umirem muno (umire). Teteboti (u ropcu). Sve je u tami!..... (umire). Mona Liza (ne primeujui tragediju svira Dollarprinzessin). Sufler (izlazi). I sve zbog jednog lapsus calami! . . . (Zavesa pada). Milan Begovi.

Bogdan Popovi.

Monolog vladike Danila. analiza jednog pesimizma.U srpskoj knjievnosti patriotska poezija ini naroitu kategoriju, vrlo omiljenu i punu krasnih stvari. Meu patriotske stvari te vrste spada i monolog koji gore ispisasmo. Sve glavne osobine koje karakteriu lepo umetniko delo mogu se nai u ovome monologu (mislim da ga je napisao crnogorski vladika Petar Njego). Odmah od prve reenice pesnik udara tanu notu punu oseanja: Vii vraga su sedam binjiah Su dva maa a su dvije krune Praunuka Turkova s koranom! Znaajne pojedinosti, probrane u cilju da se pokae ko su bili Turci. Za njim jata prokletoga kota Da opuste zemlju svekoliku Ko skakavac to polje opusti. (Ovaj je detalj genialan). Francuskoga da ne bi brijega Aravijsko more sve potopi! San pakleni okruni Osmana (Osman je bio Sultan. Kako lepo reeno!) Darova mu Lunu ka jabuku Zloga gosta Evropi Orkana! Vizantija sada nije drugo "No prija mlade Teodore

(Jer da je stara niko je ne bi hteo za enu. Kakva panja na detalje!) Zvijezda je crne sudbe nad njom. Paleolog poziva Murata Da zakopa Grke sa Srbima. Svoju misli Brankovi s Gertukom; Muhamede to je za Gertuku! I sad pesnik pria dalje o Turskoj. A zavrava: Grdni dane da te Bog ubije Koji si me dao na svijetu! as proklinjem lanski po sto putah U koji me Turci ne smaknue Da ne varam narodno nadanje. Bogdan Popovi. Primedba izdavaeva: U svoje vreme blagodarei g. Popoviu srpska je kritika uinila veliko otkrie, koje je docnije nasledio g. Branko Lazarevi, Milan Bogdanovi, Miodrag Ibrovac i drugi. Evo ga: Kad ima da se kritiki oceni jedno delo kritiar ga prepria svojim reima i na to se prepriavanje potpie. Danas je g. Bogdan Popovi otiao dalje. Njegov novi pronalazak zasenjuje Kolumba: ne treba prepriavati. Uzme se prosto neka rasprava ili pesma, pa se kae dve tri rei pre nje, a zatim se ona doslovce prepie (nato prepriavati!) sa reima i umetcima: "pisac ovo ovako predstavlja" ili "ali pustimo pisca" ("sad dolazi piev tekst"). A kad je prepisan sav tekst (sa vrlo malim umetcima) onda se g. kritiar prosto potpie. Na slian je nain g. Bogdan Popovi govorio o Dostojevskom: "Maljik u Hrista na jolke" a sada se sprema da progovori isto tako i o "Jadnicima". Poto bi prepisivanje "Jadnika" (10 svezaka) zauzelo mnogo vremena, to e tekst prepisati njegovi uenici a profesor e samo potpisati. Umetke e uneti takoe g. profesor*. Nekoliko velikih francuskih kritiara uvi za ovaj novi, genialno prosti pronalazak, ubilo se iz zavisti. Izdava. * Oni glase: "Odmah u poetku pisac dobro osea stvar i veli" "Posle ovoga Viktor Igo evo ta pie" "Znaajne pojedinosti". "A zatim pisac dodaje", "A zatim, u istom tonu" "Lepo reeno". "Tano". "Sasvim tano". "Slaem se".

"Posle ovih uzvienih rei Viktor Igo prelazi u mirniji stav i pie:" "Pisac nastavlja ovim reima". Tih umetaka bie 10 (na svaku svesku po jedan).

Iz kineske lirike Sutonsko uzdarje.Preveo s engleskoga Milo Crnjanski.Ti gleda rascvetalu trenju I meseev rog, Koji obasjava Rascvetalu trenju. I ti misli o rascvetaloj trenji I o meseevom rogu Koji obasjava Rascvetalu trenju ... Preveo s engleskoga Milo Crnjanski.

Sumrakov poklon.Preveo s francuskog Milo Crnjanski.Ti si gledao rascvetalu trenju I meseev rog Koji je obasjavao Rascvetalu trenju. I ti si mislio o rascvetaloj trenji I o meseevom rogu Koji je obasjavao Rascvetalu trenju. Preveo s francuskog Milo Crnjanski. PS. Od ove nedostine pesme genialnoga kineskoga pesnika i delata Pim-Pim-Bim, koja je napisana u IV veku, u Pekingu, ja sam pronaao u jednom frukogorskom manastiru savremeni staroslovenski prevod koji mi izgleda blii od gornja dva, jer je iz istoga doba,

Dar prvoga mraka.Preveo sa staroslovenskog po naroitom doputenju protosinela Visariona Milo Crnjanski.

Ti e gledati rascvetali ananas I meseev rog Koji e obasjati Rascvetali ananas I ti e misliti o rascvetalom ananasu I o meseevom rogu Koji e obasjati Rascvetalu kajsiju. Preveo sa staroslovenskog po naroitom doputenju protosinela Visariona Milo Crnjanski. NAPOMENA: Otkud ananas mesto trenja u staroslovenskome prevodu? Prema mojim ispitivanjima to dolazi otud to u to vreme (IV veku pre Hrista) Banaani nisu poznavali trenje, a poto su, kao i uvek bili vrlo otmeni (jo su u to vreme prosti paori poeli nositi svilene arape), to su nepoznatu re trenja zamenili poznatijom ananas.[1] to se tie rei kajsija ona je tu ula sigurno nepanjom kakvog manje otmenog prepisaa. Milo Crnjanski.[1]

Izdava je uo da postoji i etvrta islandska verzija:

Ti! gledaj! rascvetalu trenju i t. d. Govori se da e g. Crnjanski povodom ovoga otputovati na Island.

Svetislav Stefanovi.*

Uim vidicima.Jo pre etrdeset godina (1922) u Beogradskim "Putevima" ja sam pisao o slobodi stvaranja i branio kinematografsko-muziku generaciju Crnjanski-Vinaver od neopravdanih kritika. Njima se zameralo to ele novo, intuitivno i kosmiko. Oni su pobedili. I evo opet, nakon 40 godina, uzimam pero u ruke da branim mlade od starih. Mi mladi, poto smo ispili do dna au svemirskih zanosa, idemo dalje! A znate li gde je "dalje" od "celine" od "sve"? To je detalj. Dosta sa integralima! Oni su izali iz mode ak i u matematici! Mi hoemo analizu, hoemo pojedinost, hoemo detalj, hoemo povratak detalju. Za to smo i osnovali asopis "raf". Mesto akademskog Albatrosa ijih trista izdanih knjiga razularie sve rei i misli u jednom srednjevekovnom Danse Macabre usplahirene kulture, mi predlaemo koenje i zavrtanje, mi predlaemo knjige "rafa". Mi smo bili izgubili oseanje za staro. I grupa oko rafa otkriva staro. I neka graku gavrani tradicije gg. Dedinac, Marko Risti, Pavle Stefanovi, na "raf" donee svetu mir, spas i sreu. ivot je za nas mlade. Kinematografska generacija prestala je oseati ivot. ivot je obian i trezven. To znamo mi mladi. Pijanstva ima samo po barovima i filmovima. Mi se gnuamo platnenih zora i klavirskih sumraka. Mi ne pevamo vie oveka. ovek ne postoji. Postoje samo detalji u oveku. Mi pevamo obine stvari koje jedino i jesu. Sve sinteze postojale su samo u trulim mozgovima. ta je ovek? To niko ne zna. Ali znamo ta je ruka, noga, stomak, hod, glava. To emo i opevati. I sve obino i svakidanje, jer samo ono ivi. Ko je video enju? Niko. Ali svi znamo ta je to gladan stomak. Mi pevamo jutarnji doruak, grudvanje u koli, zvonce koje zove na odmor, kafu koja

se pije u Moskvi i mirne veeri, kad uz kriglu piva askamo ili igramo biliara. Dosta irina, kojih nema, i beskrajnosti apstrakcija. iveo ivot! iveli mladi! A filmski naunici neka se vrate u svoje platnene biblioteke i neka nas puste da ivimo! Mi hoemo pravi ivot! Pravi ivot je u malom, siunom i mirnom. Sve je ostalo la ili iluzija premorenog mozga. Mi hoemo ivot i hoemo jo ono, to je jedna, danas zaboravljena generacija "vatrogasaca" htela: zdravlje. Sa gordou izgovaramo re zdravlje. Sve to nije obino nezdravo je. Danas nam je to jasno. A sve ovo vidi se i iz ekspira. ekspir je opisivao samo obine, najobinije stvari. Ali rei ete: ubistva, brakolomstva, zloini, svireposti, krv: zar je to obino? Da, gospodo, jer u ekspirovo vreme to su bile obine stvari. Dakle i ekspir je sa nama. Ura! Ura! Svetislav Stefanovi.* * U novom izdanju svojih prevoda ekspira ja sam ih preradio u tome spasonosnome duhu obinosti. I to je pravi ekspir, kakav je i bio u stvari. Oni moji prvobitni prevodi, koji su od ekspira gradili Dina, potpuno su ravi i neverni, zablude moje prve mladosti.

Boko Tokin.

Unterciger Valta Hvitmana.U svojim starijim danima Valt Hvitman nosio je unterciger. Tako, da moja formula o Sjedinjenim Dravama: U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman treba da se preobrati u: U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman + unterciger. Meutim ovo ne menja stvar. (Za koga menja moe da ide kui!). Mikelandelo je nosio unterciger jo u mladosti. To dokazuje i Gobino. (On se rodio u pustinji Gobi). Veroneze je nosio ta vie areni unterciger. (Za mene nije obavezna istorija slikarstva od Riharda Mutera!). Apoliner je dao Glezu i Pikasu da mu unterciger iaraju kubistikim slikama (Vidi o tome moju raspravu u portugalskom listu: Il Paese od 6-VI 1918 g. a takoe i knjigu "Inkubus i Sukubus'' od Voltera-Skota uvenog franko-engleskog romansijera, pisca "Kandida" i "Ajvanha"). Zlonamerni protivnici Nove umetnosti negiraju Hvitmana. Zbog untercigera. To je kao kad bi se negirao ekspir zbog vate koju je nosio u uima. (A moda i nije? ekspirov je ivot malo poznat!) Glavno je: Dinamizam. Aeroplanizam. Fluidizam. I, kad se sve to u vidu ima, moe se postaviti formula:

U S. A. = Poe + Chaplin + Whitman + unterciger + Dante. Zato Dante? Evo: Dante je morao biti najbolji svoj sopstveni privrenik. Dakle bio je najbolji Dantista. A najbolji su dantisti Amerikanci. Zbog ovoga nova Umetnost, a to je: apstraktni sezanizam intelektualnog kosmizma mora pobediti. Dolazi jedan veliki dolazizam i pobedizam. Pravi ovek = Barbar = bar bar. Ako nita pravi je ovek bar bar (i to neki lep, amerikanski bar) samo ne Biard. Polako dolazi pobeda. Mi smo Balkanci. Balkanac = aristokrata == XIV vek = markonijev telegraf za hrome mrave = Bukvar za nadljude = Pela Asfalta. Jednom rei: Pobedizam mora pobediti*. Boko Tokin. * Od pozorita mi traimo vie apstraktne ventilacije homogene ironije inkveenta.

Branko Lazarevi.

Parergoni i prolagomoni [1]Za konsekventnu teoriju permanentne eternizacije psihogoniometrijskih metabulizama estetikeSedam hiljada osam stotina etrdeset i dve godine pre nae ere poinje rad[2] na pravoj umetnosti. Ona je besmrtna[3]. Put kojim se hodilo pre godina 7842 1922 ___ 107b4[4] d. pre dakle deset hiljada sedam stotina esdeset i etiri godine bio je isti kao danas [5]. Do due dananji pesnici prestali su da idu tem putem i za to ne spadaju u venost. A samo je venost dugovena pa ak i vena. Neki pesnici napali su Vidovdansku etiku[6] koja je postojala pre 10 hiljada godina. Neki su poeli da piu o intuiciji. Za ovu re ne postoji ekvivalent na staro-asirskom jeziku i to je najbolji dokaz da je intuicija nepotrebna [7]. Veliki pesnici pre 10764 godine zvali su se:

Aka, Maka, Faka, Tentobaka, Muma, Tuma, Tabuma, Bumbuma, Sinta, Finta, Paraminta, Tegda, Regda, Tadra, Garda, Avangarda[8], Tek[9], Metek, Pek[10], Krek, Kerefek, Rrrrr[11], Dan, Bogdan, Kan[12], Tuta, Muta, Guguta, Ggggg [13], Allll, Uuuuu, Ppppp, Oooooo, Sssss, Ttttt[14]. Citiram po pamenju. Ko eli da zna ceo spisak neka ita Majmona[15], knjigu: "Teorijska propedevtika hipnistikih tendencija ekvipotencialnog varvarizma antediluvialne numizmatike". Eto, ti veliki pesnici, stvorili su veliku poeziju. Ta je poezija propala; od nje nema ni traga ni glasa[15]. Ali je bila vrlo velika. Za dokaz naveemo putovanja oca Anastazija u Meksiku[16]. Evo ta on kae na strani 1856 svoje knjige[17] (na portugalskom): "Kri-kri, na moje pitanje jeli bilo velikih pesnika, prui rukom prema nebu. "Lepo[18] boga mi" pomislih ja: Time je hteo pokazati da su ti pesnici bili veliki do neba ("velikaos do nebaos" portugalski). A kada sam ga upitao jeli ih bilo mnogo, on se pope na drvo i tetuiranim palcem leve noge pokaza na lie. Time je hteo rei: Bilo ih je mnogo kao lia u umi[19]. Primetiete jo i ovo: nebo je pokazao rukom, a lie nogom. Svojim finim instinktom ovaj sin kulturnih epoha [20] oseao je da se nebo ne sme pokazivati nogom, a da je oveanstvo prolazno i sa izvesnom primesom prezira na njega se moe simboliki ukazati nogom [21]. Iz ove studije oca Atanasija (o kome ima rei, po tvrenju g. Voj. M. Jovanovia i kod ekspira[22], i u "Bedekeru po istonoj Francuskoj"[23]) vidi se koliko je mnogo velikih pesnika bilo u staro vreme [24]. Svi su oni pevali vena oseanja [25]. I sad je prosto smeno, komino da se javljaju neki "pesnici" koji ele da pevaju bolje od Tarda, Garda i Avangarda! Pevati treba uvek na isti nain, o istim temama, jer je to venost [26]. ivot je gorak, teak i muan. Svaki ovek treba da proita istoriju sveta i da zapamti sva imena [27] a njih ima u poslednjoj istoriji Bekla Mlaeg[28] 3.924 [29] to nije mala stvar. Sem toga treba da proita drugi deo malog Larusa[30] sa svima imenima velikih ljudi. Iz ovoga se vidi kako je ivot gorak. I ta onda moe biti veno oseanje ovekovo? Protest na tu gorinu. A kako e se taj protest pokazati? Vrlo prosto: time to e se zapuiti sve pore kroz koje ivot u nas ulazi [31]. To je na protest. To. Na primer: u svetu je silna larma[32]. Kako da pokaemo da nam to smeta, da nam je to odvratno, da mi protestujemo? Prosto: zapuimo ui![33] To je pravi, veni, oveanski gest protesta. Odbijmo da primimo one utiske koje nam daje ivot! Eto leka! Time postiemo polzu od dve ruke [34]: (1) Odbacili smo utiske ivota, koji su uvek lani [35]. Tako smo odgurnuli la a ostali u istini [36] . (2) Pokazali smo veno oseanje protesta: neemo ivot sa njegovom varkom! Slabi je ovek rekao: neu! i to neu - veno je [37].

Dakle, da rezimiramo: Vean je protest[38]. S toga treba odbaciti ivot i njegove utiske. To je najvea poezija[39] S toga veliki pesnik treba da uti. Jednom rei veliki pesnik ne pie, ne moe i ne sme da pie pesme[40]. Svi koji drukije misle[41] nisu veliki pesnici u opte. Utisci su prolazni, ko ne opisuje, prolazan je. Nema smisla opisivati utiske. Venost nije u oseanju, ona je u utanju[42]. Na taj nain veina ljudi (jer veina ne pie pesme[43]) veliki je pesnik. A ona manjina koja pie stihove, nije u opte pesnik. No, poto je teko zapamtiti imena miliarde ljudi koji ne piu pesme, a mnogo lake imena stotine i hiljade ljudi, koji pesme piu (i za to nisu pesnici) to je oveanstvo zapamtilo, klasifikovalo i zabeleilo imena ovih poslednjih. Samo, itajui ta nevana imena u Larusu, Majeru ili Cyclopoedia, treba da se uvek seamo jednoga: da to nisu pravi pesnici. Pravi pesnici su oni ija imena ne znamo, to su pravi ljudi[44] od dela, to su svi oni nai sugraani i saputnici[45], sve to se nalazi oko nas: i kue, i prozori, i dimnjaci, i ivotinje, i astali i Mojman[46]. Svi, svi, sve ivo i sve mrtvo, svi sem onih koji piu pesme. Branko Lazarevi.[1]

neki kau jo i "patefoni i gramofoni" ili "gomoni". Pogrean je naziv kod openhauera: "Parerga i paralipomena". To nije jedina pogreka kod .[2]

cf. Izvetaji Biro Rada u enevi. cf. Besmrtna Francuska od Marka Cara.

[3]

[4]

Ne znam jeli dobro sabrano! U dolarima je to mnogo manje! Ali ja piem za srpsku publiku te ostavljam u dinarima.[5]

Putevi u Srbiji od uvek su isti. cf. Anketu Skuptinsku i ininjersko-tehniki asopis "Putevi".

[6]

Crnjanski crn mu obraz ovoga i onoga sveta (koga u ostalom nema! Ali da se izrazim narodnom krilaticom!) cf. Poslovicu: "nema hleba bez Etike". Od ega ive toliki vladini misionari!..[7]

cf. govor g. Sv. Pribievia na Demokratskom Kongresu. Od ovoga su neki pesnici stvorili "avangardistiku" poeziju. v. lanak Marka Cara u "Misli". To je pesnik mekih oseanja. Otud: telei tek. radi po kafanama, naroito u "Moskvi". v. moju studiju: uticaj slova R na farsalsku bitku.

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

Kanova je bilo nekoliko: najpre dva kana kod Veljka Petrovia ("do dva mrtva Kana") pa pravnik Lion Kan i verlibrista Gistav Kan. Moda je Veljko Petrovi mislio na obojicu, a nazvao ih je mrtvima jer ne odobrava verlibrizam i pravne nauke. Preduboka pesnika lapidarnost![13]

Ovi pesnici dolaze uvek zajedno u svakoj profesorskoj kritici. Zvani majmun.

[14]

[15]

cf. Glas Srpske Akademije Nauka.

[16]

Turci, kao protivnici kulture nisu voleli Meksik i nazivali su ga po turski Jeksik. Tako je re Jeksik postala uvredljiva dok bi to trebalo da bude najvea pohvala. Ja bih se ponosio da me nazovu jeksik-kritiar.[17]

koja je strana jedina, izgleda, bila i napisana. Slino je i sa delima g. Bogdana Popovia: on je u glavi napisao 12 ogromnih knjiga, ali je od njih na hartiju stavio od svake knjige po 1-2 strane.[18]

udnovato je ovo navoenje g. Svetislava Petrovia u tako drevnom rukopisu.

[19]

portugalski: "Kaos il lieaos in umaos". Delo je izalo, moramo napomenuti, u redakciji g. Vojislava M. Jovanovia. I meni je g. Jovanovi obratio panju na nj, (da se koristim njime u mojim studijama). U autentinost dela ne sme se sumnjati ni za trenutak, jer veliki nauni autoritet g. Jovanovia iskljuava svaku mistifikaciju. Erudicijom g. Jovanovia sluio sam se esto u donoenju zakljuaka.[20]

Iz ovoga se najbolje vidi da je kinematograf i to u epohama i serijama postojao i u staroj Meksici!

[21]

Moda ovo ima veze sa starom meksikanskom igrom fut-bala? Na sportista g. Kosti o tome bi mogao rei svoju re. Vreme je da je kae. (G. Kosti je tvorac one uvene poslovice: "Bog je sport, ali dostian". Primedba izdavaa).[22]

"ekspir ili probudenije polze erez jedne nargile" od Voj. M. Jovanovia, komedija u 4 ina. tampana starim slovenskim pismenima, u 20 primeraka.[23]

cf. Les amis de la France od M. Svetovskog. Ilustrovano. Ovde pisac misli na ono besplatno vreme. Vena im pamjat! Izdava. isporedi: Knjigu Venosti od Siba Miliia. Svaki heroj istorije imao je u svome ivotu istorijski dan: to mu je imen-dan i s njim ulazi u istoriju. G. Buckle junior: Outline of the world history u 42 toma, Vaington izd. Charles Pears. moda sam se prevario u sabiranju, ali najvie 1020 imena. isporedi i lanak Miodraga Ibrovca o Sidu, u S. K. Glasniku. cf. asopis "Nova Vojvodina". cf. Mnogo larme ni oko ta, od ekspira.

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

Ovaj uzvieni gest ("Le geste auguste du boucheur", to rekao Viktor Igo) davno se praktikuje u Uicu i Crnoj Gori: tu svi zapue prstom ui pre no to ponu pevati.[34]

a ima li ta oveanskije no dve ruke?

[35]

cf. "Lani car epan Mali", od Njegoa. (Izdanje S. Knj. Zadruge sa predgovorom g. Nikole Paia i reetanjima g. M. Reetara).

[36]

cf. Istina o Peskarskoj aferi. cf. "Hou-neu" stihovi svih ena-spisateljica. (Nomina sunt oviosa!) U Beogradu ak i kirajdije protestuju. Alma poesis, od Marka Cara. Na primer ja, g. Bogdan, g. Paja mi nikad ne napisasmo pesme, a ipak smo veliki pesnici. Gete, Bajron, elej, Slovacki, Pukin i drugi minores-i.

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[42]

to nije razumeo Paskal. Njega je utanje plailo kad je rekao: "L'eternel silence de ces espaces infinis me remplit le coeur d'effroi". (Paskal po italianski ordano Bruno, francuski je filozof, poznat po lancima u "Republici" sa potpisom Paskal Bruno).[43]

v. kritiku g. Milana Grola o "Narodnom Neprijatelju". "Ljudi i dela" od dr. orovia. cf. "Saputnici" od Isidore Sekuli. Mojman!!.... Meumann!..... (cf. Njego: "Mojman gleda sebe u zrcalo!").

[44]

[45]

[46]

Todor Manojlovi.

Lago Maggiore.Titravi Sjaj plavokosog mladia upavog Sunca, Sedefastim rumenilom Preliva breuljke mirisnih lokomotiva to se jo neodluno, nesvesno U smelom poletu kao zaruena lasta iji je zarunik vedri vulkan Uvek u stidljivoj bujnosti ponosnog prolea Polagano rascvetavaju i ekaju Da ih prvi krepki, posrebreni Toak zvezdanih asfalta U naporu grozdanih sanaka Odnese u brsnu, mladoenjsku venost Pred kojom maruje Vod plavih regruta Iz sela Ilinde U Banatu.... Gde iarke plahovito sanjaju O povetarcu poznih zumbula.... O, arolijo ivota!..

Todor Manojlovi.

Pavle Popovi.

Jedna zaboravljena recenzija.1885 godine izaao je u hektografisanome listu "Grlica" (listu koji je pokrenulo nekoliko bankarskih inovnika i dva maturanta) recenzija na delo Viktora Iga: "Devedeset i trea". Viktor Igo bio je francuski pesnik i pisac prvoga detektivskoga romana "Jadnici". Ima velikih zasluga za francusku knjievnost, koje mu ne spori i Lanson. On je napisao mnogo dela, a sada je mrtav i vie ne pie. Nepoznati recenzent evo ta kae: "Viktor Higo, franceski spisatelj razumeva se u franceskoj Buni. Ovo njegovo delo dokazuje da i u Franceskoj ima rodoljubaca koji su vini peru. Izgleda da se Viktor sluio pri sastavu svoga dela i naim narodnim blagom i kao i Nemac Gete, ne bi tako dobro sainio da nije itao nae pesme narodne. Eto kako cene stranci nae narodno blago*. teta to delo nije pisano u desetercu. Misir volimo i tri polia rakije. Ja uinih svoje. Ja sadim bosiljak. Hoe li nii mirisni bosiljak ili pelen stvar je mojih italaca. Kir". Ko moe biti ovaj Kir? Ime, kao to se vidi isto persijsko. Po nekima to je Trandafil Lukulidesovi koji je u to vreme bio inovnik beogradskog umruka, i vrlo obrazovan ovek. Utvreno je za njega da je voleo istoriju, a osobito Persiju (ena mu se zvala Persa Persida[1]. Po ovome izgleda da je Kir = Trandafil Lukulidesovi. Ovo u toliko pre to je, po