ДУЖАН КАО ГРЧКА

Грчки устанак 1821. године за ослобођење од турске власти, његово одвијање и збивања ко-ја су га пратила као историјска основа израза дужан као Грчка.

1. У савременом српском језику за изражавање појма „бити веома задужен“, „бити презаду-жен и имати обавезу враћања дугова“ употребљава се поредбени фразеологизам дужан као Грчка. Иако га говорници српског језика познају, имају у свом језичком осећању и употреби, овај израз није забележен у највећим речницима, као што су Речник Српске академије наука и Реч-ник Матице српске. У њима се за експресивно изражавање истог значења наводе народни фра-зеологизми (бити) дужан богу и људима, дужан и ружан, дужан и косом на глави, дуговати ка-мену и дрвету и сл. Поређење дужан као Грчка забележио је пак Ђоко Стојичић и унео у своју збирку Сјај разговора.1 Занимљиво је размотрити чиме је то Грчка заслужила да јој се име нађе као други члан поређења у овом изразу, када су иначе фразеологизми у којима је компонента представљена именом неке земље ретки, било да је реч о некој актуелној, било о историјској државној творевини.

1 Уп. Ђ. Стојичић, Сјај разговора, Београд, 19872, 85. Ово поређење се налази и у Хрват-ском фразеолошком рјечнику (аутори А. Менац, Ж. Финк-Арсовски, Р. Вентурин), Загреб, 2003, 85.

2. Име Грчке се у српском језику среће у два фразеолошка поређења, оба забележена у по-менутој збирци – стар као Грчка и дужан као Грчка, а за објашњење њихове мотивације по-требно је познавање нелингвистичке стварности. Разматрање мотивације њиховог актуелног значења показује да се конотације везују за две „грчке државе“ из два историјска удаљена вре-менска периода. Поређење стар као Грчка у значењу „веома стар“ има као синоним израз стар као библија. У оба примера мотивација је јасна а структура прозирна. Библија, збирка светих књига Старог и Новог завета, писаних у току хиљаду година у јеврејском народу (од 9. в. пре н. е. до 2. в.) темељна је књига јудео-хришћанске религије и цивилизације којој припадамо.У поређењу стар као Грчка јасно је да се мисли на државу, насталу у таласима досељавања грчких племена, од којих је најзначајнији био долазак Дорана око 1100. године пре н. е. Највећи процват античке културе обухвата раздобље од 7. до 5. в. пре н.е., а највећу експанзију грчка култура ће доживети у доба хеленизма (од 4. в. до почетка наше ере). Античка Грчка предста-вља колевку европске културе и цивилизације и њена старина је несумњива.1

А у поређењу дужан као Грчка да би израз настао, морала је постојати реална или не, пред-става о Грчкој као презадуженој земљи у одређеном историјском тренутку, код ширег круга го-ворника у (околним) европским земљама или бар у некој од њих. Чини се да је наша претпо-ставка проверљива и да се на питање где се, када и чиме то Грчка толико задужила да се зна-чај овог задужења показао као покретач у језику и мотивациони фактор, може одговорити укази-вањем на догађаје из новије грчке историје.

За ово разматрање нам је послужио историјски спис Вука Караџића Грци и Срби у којем је изнео погледе на устанак – српски из 1804. и грчки (1821) за ослобођење од Турака, желећи да укаже на огромну неједнакост у положају српског и грчког народа у Европи и однос европских земаља према њима.

3. Вук је у овом спису Грци и Срби2 у више паралелних запажања о разликама у одвијању српског и грчког устанка, нарочи то истакао неспремност великих сила да притекну у помоћ срп-ском народу, која га је погађа ла, док је грчки народ уживао све симпатије и помоћ. Разлике, према Вуку, испољиле су се већ у начину избијања иорганизовања устанка: „Семе грчке буне лежало је изван Грчке и било је у великим градовима цивилизоване Европе плански и дуго вре-

мена брижљиво и с великим трошковима потхрањивано, а коначно и избијање саме буне није се десило на грчком тлу него далеко од њега, на левој обали Дунава (у Молдавији и Влашкој). Друкчије је било у Србији. Овде су домаће прилике изазвале буну снажно и саме од себе, она је избила у сред земље и то без плана“.

Срби су „водили истински општи рат за отаџбину“, каже Вук. „Не само што ниједном Србину није падало на памет да мисли на плату и што се сваки на свој трошак хранио, одевао и наору-жавао, него је још сваки, према могућности (у готовом новцу или у стоци) доприносио да се могу купити топови и муниција и да се подмире други општи трошкови“. Колико су Срби били у те-шком материјалном положају, показује и овај део текста: „Срби су 30 година ратовали без ино-стране финансијске помоћи или зајма, да! могло би се рећи, да без новца и без икакве забуне због недостатка новца; па ипак они данас имају вишак у својој народној благајни. На српском кнезу могло се сада у турској престоници познати богатство српске земље“.1

Сасвим другачије стајала је ствар с Грчком. Када је устанак већ почео, каже Вук, „цела Евро-па, Америка, па чак и Индија, са свим могућним средствима, златом, оружјем, лађама, војском свих родова, пожуриле су Грцима у помоћ, и дипломатским преговорима, као и лецима и члан-цима у новинама, ставиле се у корист побуне“. Тако су Грци „добијали милионе на поклон, и ми-лионе дуга направили, али су и поред тога до овога часа све новине пуне описа о рђавом стању њихових финансија“. (Подвукла – Д. М.)

Не знамо тачно када је све у историји Грчка имала финансијских тешкоћа које би оставиле траг у језику. Овај дуг који је Грчка имала према европским земљама које су јој притекле у по-моћ у рату за ослобођење, могао је да мотивише израз од којег смо пошли – дужан као Грчка. Такође се израз могао обновити у језику и у случају да се понови ситуација у новијој историји Грчке у вези с ратовима у двадесетом веку. Само поређење пак морало је бити убедљиво, и опште познато, тако да се и у нашем језику, без обзира на то где је настало, усталило и остало с неизмењеним значењем до данас.

Драгана Мршевић-Радовић

1 Овде се може мислити и само на време када је класична Грчка постојала, дакле „у старо доба, у стара времена”, или н трајање грчке државе до данас, на њен континуитет.

2 Спис Griechen und Serben објавио је Радован Самарџић, приређивач Вукових историјских списа – в. Историјски списи, I(Сабрана дела Вука Караџића), књига петнаеста, Београд, 1969), 477–485. Уз текст се даје његов историјат, превод с немачког на којем је први пут објављен у Лајпцигу (Der Komet, 2. марта 1837), превод на српски који су објавиле Новине Србске (13. мар-та 1837) без навођења имена аутора, по Вуковој жељи, као и актуелни превод Р. Самарџића на српски језик, из којег су ови наводи.

2 Мисли се на посету кнез Милоша Цариграду 1835. године.