248711930 Zašto Religija Ne Zaslužuje Poštovanje

7/24/2019 248711930 Zašto Religija Ne Zaslužuje Poštovanje

http://slidepdf.com/reader/full/248711930-zasto-religija-ne-zasluzuje-postovanje 1/52



2

Bojan Dragićević

ZAŠTO NE TREBAPOŠTOVATIRELIGIJU



3

Prezirem žrtve koje poštuju svoje dželate.-Sartr

Najteža je beda kojoj smo sami uzrok. -uripid



4

ODGOVOR NA PITANJE ZAŠTO NE

TREB

POŠTOVATI RELIGIJU?

Pre nekoliko dana ponovo mi je postavljeno famozno i naizgled korektno pitanje, koje je

zasigurno većina vas ĉula ili postavila barem jednom: ,,Moţda ti i ne veruješ u sve to, ali zaštone pokaţeš malo dobre volje prema ljudima koji veruju uvaţavajući njihovu religiju? Zašto ne biti pristojan i ćutati iz poštovanja prema uverenjima drugih?― Prividna dobrodušnost kojaopsenarski navino zraĉi iz njega obavezala me je na ovaj esej.

Smatrajući da ovo pitanje zasluţuje kompletan i argumentovan odgovor odluĉio sam dasvoje misli formulišem u redovima koji slede u najrazumljivijem i najsaţetijem obliku, da ihkanališem prvenstveno sa namerom jasnog izlaganja i u duhu hladne logike, u nadi da će kratkiosvrt koji ću ponuditi uticati na razvoj kritiĉkog mišljenja kod onih ĉija je sumnja tek u zaĉetku:

u tome smislu, on je prevashodno njima i namenjen. Postoji, priznajem, i u drugoj ravni: predstavlja genezu jednoga shvatanja i njen završni oblik rastoĉen u vidu pristupaĉnogaizlaganja, koji sebe prepoznaje jedino u slobodnoj misli, umerenom hedonizmu, individualizmu,

ništenju laţnoga autoriteta i uvaţavanju nauĉnoga metoda kao merila koje nam dopušta dastvarnost spoznamo pod najobjektivnijom mogućom prizmom. Takav pristup, mora se primetitiotvoreno, fundamentalno je i nuţno antiteistiĉki i okrenut skepticizmu. On hoće da ĉovekaotrgne od jedne tiranske fantazije i vrati ga zemlji, imajući pred sobom jedino princip ĉovekoveslobode kao ustanovljen i neprikosnoven – moţe se stoga primetiti da je u biti i humanistiĉki i beskompromisan u svojoj slobodoljubivosti.

Zapoĉinjući ovaj rad, moramo napomenuti da će on po svome sadrţaju biti posve

jezgrovit i donekle liĉan, osloboĊen nepotrebne slatkoreĉivosti i temeljnijeg razmatranja svakecrte problema ponaosobno, te da ne pretenduje na ideju prostog taksativnog nabrajanja (koje bi

verovatno trajalo ad infinitum), niti na preteranu filozofsku kompleksnost koja bi zbunjivala

neuke, na epohalnu inovativnost ili detaljnu sociološku analizu: zato su navedena rešenjaiskljuĉivo plod promišljanja samog autora i ne treba ih smatrati nepogrešivim ili konaĉnimizvodom kada je ovaj problem u pitanju, tim pre što su razumljivosti radi ponuĊena usimplifikovanom stilu i uskoj formi – na taj naĉin smatram da će znatno uspešnije ostvariti svojusvrhu pred širom publikom. Ona sumiraju i analitiĉki posmatraju zbir intelektualnih naporasprovedenih u ovome pravcu, ali i nastoje da akcenat stave na nedovoljno zastupljene ili

nedovršene nagoveštaje tih shvatanja, unoseći u tumaĉenja prihvatljivu dozu kreativnosti i

njihovoga meĊusobnoga usaglašavanja i povezivanja, ali sa namerom da to povezivanje ne budeizveštaĉeno, neskladno i nasilno izvedeno, te da se citiranjem drugih sluţimo, kako kaţeMontenj, samo da bismo izrazili sebe, da bismo bolje i slikovitije predoĉili tezu koju ćemo ovom prilikom zastupati najubedljivije što moţemo, moţda i akademski sasvim nekonvencionalno,sluţeći se pretpostavkom da je doza iskrenosti osloboĊena ulepšanoga i podilazećeg tonadovoljna, ako ne i neophodna, da bi na pojedincu ostavila neprijatan i otreţnjujući intelektualnišok, poĉetak njegovoga samopreispitivanja. Namera koja stoji iza njih nikako nije detaljno ikvalitetno navoĊenje domena negativnog dejstva religije, već pruţanje contra argumenata u



5

formi dovoljno jasnoj da svakome zainteresovanom za zastupano gledište moţe pruţiti ubedljivuosnovu za razumevanje spornog uticaja religije u savremenome društvu i njene opake prirode,kao i odnosa koji se prema toj nidoroznoj srţi treba zauzeti u svetlu ljudskog dostojanstva i

ĉoveĉanstvu na korist. TakoĊe, neće u ovome radu biti nanovo dubljih reĉi o kritici pseudologiĉkih dokaza za postojanje boţanstva, koji su danas već davno uništeni u potpunosti i

ĉijom dekonstrukcijom ćemo se baviti na drugom mestu, jer je autor mišljenja da oni nisu uzrokverovanja, nego, naprotiv, samo nesrećni pokušaji opravdanja te iracionalne pozicije, kao i da bi

besmisleno vraćanje na njihove brojne mane narušilo oblik i drastiĉno produţilo esej, uĉinivši ganepristupaĉnim proseĉnom ukusu i interesovanju. Znatiţelja i ţelja za samousavršavanjem sukao polazne taĉke sasvim dovoljne da se um izbrusi u umetnosti kritiĉkog razmišljanja. Njemusamo treba pruţiti taj odista vaţan prvi challenge - što donekle i jeste smisao i cilj ovog rada.

Usmeravanje njegovo prepušta se starateljstvu dela obimnijih i dubljih. Tri su glavna uzroka stava da religiju ne treba poštovati:

1.) Religija je sasvim iracionalna i neistinita.

2.) Religija je bezmerno štetna kao fenomen i etiĉki je potpuno neprihvatljiva – niĉeanski, ona

nije ništa do parazitskog ništenja ţivota, zadovoljstva i ovozemaljske sreće. Ona je najotvorenijinapad na kantovsku ideju autonomne moralnosti i dobre volje

1 ucenom i nasilnim nametanjem.

Marksistiĉki, ona je poziv na trpljenje, loš izgovor za kontinuirano tlaĉenje, opijanje ţrtve prividnom srećom i svešteniĉku povlašćenost.3.) Religija je pretnja za slobodu i progres ĉoveĉanstva, ali i svakog pojedinca u istoj meri.

Prvi razlog našeg nepoštovanja religija je sklonost ka intelektualnome poštenju isvojevrsna hrabrost, koja ne obara glavu pred oĉiglednim i ne dozvoljava da bude obmanutakurtoazijom: ĉinjenica da je u pitanju skup praznih naklapanja zamotanih u silu autoriteta kojanikakvog dokaza, nikakve logiĉke doslednosti i nikakve taĉnosti u sebi nemaju jasna je – religija

je, dakle, isto što i puko sujeverje, ništa što je utemeljenije u razumu od njega ili što se u

vrednosnom smislu nalazi nad njim. Drugim reĉima, iskrivljeno i vrlo primitivno etiĉko uĉen jenamenski usmereno na ureĊivanje strukture nerazvijenih društava, odeveno u prastare haljinemistifikacije i odreĊeno svirepim vremenom u kom je nastalo, koje nikako ne zasluţuje išta privilegovaniji ili blaţi tretman od bilo kojeg drugog, pogotovo ako se patografski osvrnemo na

njegovu agresivnu i vrlo argonatnu crtu, kao i na neosporno nasilnu prošlost i sadašnjost prilikom izvoĊenja ovog postojanog zakljuĉka. Poĉetak smrti religije je trenutak kada se slominjena aura laţne svetosti i nedodirljivosti u ogledalu kritike: to je, smatramo, kljuĉno, pošto seiza mlake uĉtivosti koja jednako tretira dobro i loše, istinitno i laţno, slobodno i porobljeno, pravedno i nepravedno, izmišljeno i stvarno, slutimo, krije najobiĉniji kukaviĉluk isnishodljivost. Nju treba posmatrati kao ono što jeste: objašnjiv društveni fenomen koji ne

zahteva gorivo transcendentnosti da bi funkcionisao, niti ĉuda i upliv natprirodnog da bi seobjasnilo njegovo istorijsko razviće u najsitnijim pojedinostima. Naprotiv, naturalistiĉko

objašnjenje je umnogome elegantnije, preciznije, detaljnije i pravilnije, te je u skladu sa

1 Vilijem Riz: ,,A volja je dobra kaa poštuje načela autonomije, to jest, kaa svoj zakon uzima isključivo iz sebe

same; a to znači kaa slei prethono naveene principe. Takva volja je autonomna. Ako volja uzima sebi zakonizvan sebe same, ona je ona heteronomna; ona time žrtvuje i autentičnu etiku i sopstvenu slobou. Kant smatrada je ljudski razum sposoban da oseti bezuslovni autoritet moralnog zakona, a da je ljudska volja sposobna da

obaci sve alternative koje se s ovim zakonom ne slažu. “



6

Sejganovom2 i Okamovom britvom

3. Ujedno, ono je potkrepljeno mnoštvom dokaza i pokoravase nauĉnom metodu bez izuzetaka. Usudio bih se da kaţem da je praćenje njegovih istorijski

korena zaista fascinantan posao, moţda jedan u kojem i sam pronalazim izvesnu dozuzadovoljstva. To bi bio već sasvim dovoljan razlog da odbacimo ovu laţ kao najstrašniju maskuljudske istorije i njeno najpogubnije snoviĊenje. Stavljajući bilo koju tvrdnju sem religijske bez

ikakvog dokaza pred naš um i zahtevajući od sebe da prihvatimo njenu taĉnost na osnovu vere,što po prirodi pojma znaĉi slepo i nekritiĉki, uvidećemo koliko je zapravo naša svest iskrivljena pod pritiskom verskih besmislica i onih koji u njih veruju, kao i koliko vera po sebi i, raselovski

reĉeno, potreba-za-verom ne dokazuju apsolutno ništa. Valja se setiti Niĉeove ludnice inesrećnika koji su u njoj zatvoreni. Vera, bez obzira na stepen fanatiĉnosti, nije sposobna da pomeri jednu travku, a ne ĉitavu planinu, kako je Nazarećanin propovedao (ali ne idemonstrirao). Njena jedina i strahovita moć je zapravo u ĉinjenici da je spremna da teţišteljudskoga poimanja prebaci sa racionalnog na iracionalno tlo, sa uma i razuma na prostu veru, u

kojoj sve bezumne pseudohipoteze postaju opravdane i dozvoljene, izgubljene u oĉiglednomnedostatku ozbiljne metodologije, proverljivosti i sigurnosti. Ako se oslonimo iskljuĉivo na veru,

praktiĉno moţemo tvrditi najrazliĉitije neistine, koliko god neverovatne bile, bez potrebe zanajskormnijim pokrićem. I Poslanica Jevrejima 11:1 kaţe da je ,, vera pak tvrdo ĉekanje onogaĉemu se nadamo.‖ I to je prva napomena koju treba uĉiniti: realnost se ne savija pred našimţeljama i nadama. Jedan od razloga što se o teistiĉkim boţanstvima još bez ikakvih izgleda zakrajem vode brojne polemike ne leţi u neukrotivoj taĉnosti religijskih argumenata, razorenihdavno do temelja, nego u ĉinjenici da je društveni i istorijski razvoj ĉoveĉanstva, blisko povezansa religijom, uspostavio versku dogmu i institucionalizovanu religiju kao društveno prihvatljivu pojavu, štaviše pojavu od koje su privilegovani slojevi odvjakad imali koristi, bez obzira kolikoova tvrdnja zvuĉala beznadeţno marksistiĉki. Drugi razlog, ako bi se mogao priznati kao neštoviše uticajan, mogao bi se lako pronaći u naizgled uroĊenoj ljudskoj potrebi -za-verom

4,

svojevrsnom moralnom placebu koji pod orkiljem ţeljene podreĊenosti sebe i sveta višoj volji, pod okriljem ureĊenosti i ontološki prestrašene ţudnje za sigurnošĉu koju pruţa veliki brat ne preza od krivljenja realnosti i njenih zakonitosti, od vešanja zdravog razuma i skrnavljenjanjegovog leša. Zapanjujuće tvrdoglavo, ta rupa je na svaki empirijski ili logiĉki dokaz, ma kolikoubedljiv bio, sposobna da drsko odgovori: ,,Da, ali ja tako verujem, zato…‖ 5

Zanimljivo iz

2 Karl olazi o jenostavno formulisanog pravila: ,,Izuzetne tvrnje zahtevaju izuzetne okaze.” Drugim rečima,

što je izrečena tvrnja neverovatnija, to okazi za nju moraju biti čvršdi. U svom eseju Zmaj u mojoj garaži , on dalje

razrađuje ovu poziciju, koja je u suštini na bru umerenog skepticizma i koja analitički secira taktiku izbegavanjetereta okazivanja kroz empirijsku proverljivost. Moža zbog činjenice a sam cepilaka i perfekcionista u logičkomsmislu, priznajem da do sada nisam video ne samo izuzetan, nego najsidušniji valini teološki pro dokaz.3 Lex parsimoniae tvrdi da od dve hipoteze pri nedostatku potpunog uvida u problem uvek treba odabrati

jednostavniju, odnosno onu koja u sebi nosi najmanje nepotrebnih i neproverljivih pretpostavki. Laplasov odgovor

Bonaparti je sjajna primena ovoga principa. 4 Bertran Rasel, Zašto nisam hiršdanin?

5 Ovo bi bez sumnje pripaalo jenoj sronoj logičkoj zablui i potpalo bi po red herring. Najpribližnije je čuvenom

poviku: ,,Ja imam pravo na mišljenje.“ Iako samo pravo na mišljenje ili, u ovom slučaju, verovanje, nije sporno,sporna je zasnovanost istog na aekvatnoj argumentaciji i njegova utemeljenost u stvarnosti, što uistinu i jestepremet polemike. (Primebu treba uzeti sa rezervom jer vera i poč iva na nedostatku bilo kakve argumentacije.)

Po pravilu se koristi kao čisto izbegavanje ogovora ili nameno i tvroglavo obijanje sa željom a se ne prihvativaljani logički argument koji nam ne ie u korist i a se ostane na prethono zauzetoj pozicij i. U tom smislu Sejgan



7

psihološkog ugla, moţda. Ona prekraja svet kakav jeste i vidi samo obris poţeljnog, uništavajućisve što se protivi stvaranju kompletne iluzije. Nju ne zanima istina – ona stvara svoju istinu, ĉaku većoj meri i uverljivije nego što su to ĉinile ideologije; baš zbog toga je verovanje toliko bitno .

Vera nije mera stvarnosti, nego njeno ništenje. Uspostavljajući je kao nepromenljivu ineprikosnovenu, ona je postavlja nasuprot stvarnosti. U tome joj pomaţe nesrećna ljudska

slabost koja ţeli da vidi svet oĉima ţelje, a ne realistiĉki. Postepeno naporno i pouzdano prouĉavanje i njegove male pobede, njegova tiha zadovoljstva koja mozaik ljudskog znanja ĉinetoliko veliĉanstvenim i svakodnevno ga najpaţlivije upotpunjavaju, ne interesuju religijusuštinski: ona halapljivo grabi, prisvaja i objavljuje celu istinu. Verifikacija je ni najmanje ne

zanima. Ona ne prouĉava jer ona već ,,zna‖, samo što tu reĉ treba uzimati sa vidno drugaĉijimznaĉenjem od onog koje mu se obiĉno pridaje – ĉist primer novogovora6

. (Zaista, ne postoji

jedno dostignuće u istoriji naše planete kojim je religija ,,objave‖ dokazala da je po bilo ĉemu, a ponajmanje po znanju, ispred svog vremena: naknadno je bila prisiljena da ne samo prizna

unapreĊenja svakim korakom koji je naĉinjen, nauĉnim, politiĉkim, pravnim ili etiĉkim, već daih naposletku usvoji i ugradi u svoj mehanizam laţi.7

) Da smo kao vrsta ostali na verskom

znanju, sumnjam da bi proseĉan ţivotni vek drastiĉno premašio trideset godina. Upravo stoga jesasvim uzaludno pokušavati svesti je u prostor racionalnog – ona se vekovima zidala i

pobeĊivala baš na iracionalnom i podsvesnom, na krivotvorenom i na usavršavanim sofizmima,na laţnome predstavljanju propraćenom privilegovanim pravnim poloţajem verskih organizacijai njihovoj prilagodljivosti i korisnosti svakoj vlasti, odnosno mogućnosti da prisvoje monopolfiziĉke prinude i primenjuju ga u svom interesu, ako bi njegovim upravljaĉima ponudili neštozauzvrat – otuda teokratske teorije o njihovoj legitimnosti. (Drţava i Crkva – dvoglavo ĉudovištetesno spojeno telom neslobode, pogotovo kada je personalizovano i kada se ne doţivljavaapstraktno: jedna glava potĉinjava spoljašnjost, a druga zadire dublje, savlaĊujući i umrtvivšium, kastriravši sposobnost mišljenja i na taj naĉin onemogućavši nepoţeljnu manifestaciju ab

intra bunta

u spoljnome obliku.) U racionalnoj i slobodnoj debati koja se bazira na dokazima i pravilima logike nikada nije bila sposobna da izdrţi duţe od pet minuta pre nego što bi bilakrajnje osramoćena – nevolja je samo u tome što publika uglavnom nije bila dovoljno pronicljiva

i bistroumna da to shvati. Setimo se Pavlovog samouverenog i karakteristiĉno napadnog propovedanja u Atini i hladnog podsmevajućeg prijema koji je imao u prestonici filozofskemisli… Gledajmo zatvorenost verske psiholologije: na njega se bacaju nevini podsmesi

istinoljubivih duhova koji bi otreznili i najnaduvaniju liĉnost, ali šta Pavle radi? Da li shvata da je njegova propoved naprosto smešna, ništa više od toga? Da li priznaje intelektualnu nedoraslosti poraz? Ne, beţi i povlaĉi se u svoju ĉauru još više, zatvara se u pogrešnu premisu, u zanesenostu najdoslednijoj tradiciji jevrejstva, dalje filuje preuzeto uĉenje, daje mu jedan duboko

antifilozofski, antiskeptiĉki ton, ton antirealistiĉki i nesavitljivi, koji će ga poput sablasne utvare

kaže kako je ,,nemogude ubeiti vernika u bilo šta, sa obzirom a njegova vera nije bazirana na okazima, nego nauboko usađenoj potrebi.“ 6 Pravilna upotreba reči o teologa se ne očekuje iz prostog razloga što teolozi nastupaju na pozornici izmenjene

stvarnosti. Njihovi pojmovi su iskrivljeni koliko i njihov logički su – van svake nade za pravilnim i objektivnim, oni

su, nažalost, pojenako otrovni.7 Fraj u jenoj ebati prilično obro prestavlja ovu poentu: ,,Ako Katolička crkva kaže: ‘Oh, pa taa nismo znali za

bolje jer niko rugi nije’ , koja je njena poenta? Zbog čega ste vi zapravo ove?”



8

pratiti hiljadama godina, ostavljajući iza sebe krvavi trag... Izvrće realnost po meri propovedi iokreće je kao oruţje na ono što se u njegovoj uobrazilji prikazuje kao neprijatelj. Filozofi su zli,grešni, nevernici, pagani, prljavi, slepi za propovedanu istinu... komplikovani i sumnjiĉavi... Kako samo mogu ne verovati u vasakrsenje mrtvih, taj empirijski potvrĊeni sluĉaj...

U punoj meri hrišćanstvo je bez sumnje iznova poraţavano još od otkrića štampe u

Evropi8: te udarce biĉa, koji se iznad svega duguju ubrzanom razvoju slobodne misli i znatnoizmenjenim društvenim prilikama, ono je u poĉetku dobijalo sa stoiĉkim izrazom rešenosti ineosetljivosti na licu, da bi XIX vek predstavljao njegovu konaĉnu sahranu na svim poljima:hrišćanstvo je vrlo silovito dotuĉeno na nivou prirodnih nauka9

, sa Francuskom revolucijom10

i

njenim dalekoseţnim i korenitim posledicama na razviće evropskih drţava ono je bilo gadnoranjeno u politiĉkom smislu (što je, naravno, bio uslov da se njegovi okovi skrše i u okviru prava)

11, da bi ga filozofi naposletku slomili i posve ubedljivo razvlastili i razobliĉili na etiĉkom planu, ostavivši od njegove esencije tek toliko da se podigne jedno emocionalno strašilo (zato je i Niĉe smatrao da, ma koliko ubedljive bile pobede nauke, konaĉni trijumf nad hrišćanstvom nećenastati iz njih, već iz sloma hrišćanske etike i idola raspetog boga). Marksistiĉka sociologija je

bila sposobna da pouzdano koliko je moguće za društvenu nauku zaokruţi ovaj zakljuĉaksmestivši ga u društvenu šemu… Poslednji ekser na njegovom kovĉegu u nauĉnom smisluverovatno je zakucao Darvin objavljivanjem svoje slavne knjige O poreklu vrsta, koja je uspela

da izmakne još jednu polugu teološkoj obmani poznatijoj kao God of the gaps12. O logiĉkoj

8 Neometana, stabilnija i ploonosnija transmisija znanja pokazala se kao kobna po prevlast klira. Brži protok

informacija omogudava vedu povezanost i poiže nivo prouktivnosti, što za posleicu ima vrtoglavi napreak iizmenu ruštvenih uslova. Sam tekst svetih spisa postaje ostupan svima: sveštenik više nema isključivo pravo natumačenje preveenih i pristupačnih izanja Biblije, pa se neoređenost besea gubi pre konkretizacijommaterije u pruženom završnom obliku, koji je otvoren za proučavanje u celini. Samostalno istraživanje rađa pitanja

jer prvi put ozvoljava a se o spisima promisli. Reformacija, koja se rađa iz ove činjenice, otvara kapiju

prosvetiteljima.9 U Raspravi o kulturnome obrascu ko Srba Sloboana Jovanovida može se vieti kako je ovo opažanje uticalo na

promišljanje i formiranje nekih elova naše onovremene intelektualne elite. 10

Mišel Onfre: ,,Nema nikakve sumnje a Francuska revolucija znatno potresa zgrau (hrišdanske Evrope –

primeba B.D.). Ne toliko zauzedem Bastilje ili ukianjem povlastica, koliko sa toliko bitnim datumom u redosledu

toka raspadanja Evrope: 21.januarom.1793. godine, datumom pogubljenja Ludovika XVI, francuskog kralja, po

načelu Pavlovom, po kome 'nema vlasti koja nije o Boga’ (Poslanica Rimljanima XII), atumom usmrdenja Božjegpredstavnika na zemlji... Glava Ludovika Kapeta koja pada u piljevinu u korpi na Trgu Sloge svakako odnosi sa

sobom glavu jenog čoveka, ali isto tako i simbol, rugi eo kraljevog tela, onosno otelotvorenje Božje u carstvuzemaljskom. Pa i pore tog paganskog prinošenja žrtve, pore tog obrenog ubistva, nebo se ne otvara na voje, aživot se nastavlja kao a se ništa nije ogoilo. Toga ana umro je Bog, a Zemlja se nije prestala obrtati.” Ipak,Onfre posveduje pažnju Robespjerovoj potonjoj eističkoj struji i kultu Vrhovnog bida isključivo kao spoljašnjojmoifikaciji hrišdanstva – u njemu on vii samo bleu imitaciju i nužno ovođenje zamene na upražnjeno mesto.Onfre alje zaključuje kako je smrt svetosti na zemlji koja se zbila toga ana, uprkos kasnijim pokušajima obnovereligije u Francuskoj, koji su prolazili sa više il i manje uspeha, neobrisivo izmenila stanje i nagovestila željeno oba.11

Promene su bile tako uboko sproveene a sveštenstvo u Francuskoj ni o anas nije uspelo da se sasvim

oporavi o njihovih posleica. One su prokrčile put aljem evolutivnom toku sekularne misli.12

Ieja je vrlo prosta: svaka rupa u naučnom saznanju se mehanički koristi kao okaz za postojanje božanstva. Akonešto još ne razumemo, to efinitivno znači a je Bog ogovoran jer ne možemo okazati a nije (okaz negativa

je, naravno, po ovim uslovima takođe osnovna logička greška). Kako praznina polako biva popunjena pouzanimnaučnim saznanjem i ono biva učvršdeno van mogudnosti izbegavanja (teolog priznaje ,,grešku” tek kaa onapostane očiglena toliko a i samo priznanje eluje suluo – kao kada je papa 2000. godine posredstvom kardinala



9

doslednosti je uzaludno govoriti, uzevši u obzir da je hrišćanstvo izgubilo i pre nego što se rodilo – još u sjaju Epikurove filozofije i ,,njegovom ratu sa mediteranskim kultovima‖ (koji mu,uzgred, nikada nije oprošten: pogledajmo samo Danteov pakao i shvatićemo kakav je odnos prema epikurejstvu!). Spas se sada pokušavao pronaći u besmislenom i hipnobatskomhrišćanskom utilitarizmu, koji, na sramotu našeg vremena, ţivi do danas: u njemu je hrišćanstvo

videlo svoju poslednju nadu za opstanak – ono je tu slamku dograbilo sa ţilavošću iusmerenošću volje koja nalikuje davljeniĉkoj – ono je bezoĉno svim silama grabilo da preţivi.Hrišćanski propovednici su odista ribari, ali ne duša, već intelekta. Kad Nazarećanin pleni,,ĉudima‖, on zarobljava svest, a ne ,,dušu‖, ma šta podrazumevali pod tom reĉi... Hrišćanskiutilitarist je vrhunac apsurda, baš kao i hrišćanski filozof. Ono je, vidimo, pobeglo sa samrtniĉke posetlje prilagodivši se bestidno novim uslovima, pa u izvesnom smislu kao fenomen uistinu i jeste doţivelo vaskrsenje! Ah, va j za rad prosvetitelja, tako olako prokockan i udavljen u

najniţim instinktima ,,krdskog ĉoveka‖ i ,,robovskog morala’’ – pucanj u grudi zdravog razuma,

u srce svih najlepših izdanaka mukotrpne trovekovne borbe prosvetiteljskog pokreta, u umsvakog zdravor azumnog bića i njegov tek probuĊeni ponos! Instinktivno samoodrţanje zablude.

Sapere aude se izgubilo poput prerano ugašene sveće – išĉezlo je naglo i skoro sasvim, zajednosa onim velelepnim sjajem, nepomirljivošću, oštroumnošću i satirom koja pogaĊa metu! Kljuĉnašeg vremena je: misli, ali misli za sebe. Ne pokušavaj da primeniš razum i logiku javno – obrazovanje u pravom smislu te reĉi i kritiĉko mišljenje su nepoţeljni i svako verovanje, makoliko suludo bilo, jednako je. To nas uĉi prosvetni sistem u istoj meri u kojoj nas uĉi i proseĉnoobrazovanje, a isto shvatanje usvaja i vaţeći pravni poredak – to je naprosto naivni društveniobrazac koji većina upija i ne promislivši o njemu temeljnije jer, uostalom, ĉovekova priroda nije priroda skeptika, sem u izuzetnim sluĉajevima. Završnica Platonovog mita o pećini nije se preterano izmenila. Istina koja nije doprela do nas je da prosvetiteljstvo nikad nije pobedilo, ili

da barem ono nije pobedilo sasvim. Postoje od tog ĉasa dva pralalena toka, dve predstave o

daljem razvitku civilizacije: stara i statiĉna, aristokratska i svešteniĉka, koju i dalje podrţavavećina tromih i koja oponaša svoju prošlost, praveći se da se ništa nije desilo, da nikakvih potresa nije bilo, ali i nova i dinamiĉna, prosvetiteljska13

, koja je krvavo plaćena i osloboĊajuća,realistiĉka, graĊanska, racionalana i okrenuta ĉoveku i njegovome uzdizanju – ta druga je

najdragoceniji zaveštani nam poklon; ona je najslavniji spomenik prosvetiteljskome pokretu.Ipak, drugi toĉak se još okreće. Na mesto razuma zahvaljujući njemu dovedene su emocije i prazne ţelje. Niko ne želi da sluša razum: zato je Holbahov uticaj toliko slabašan... Rušenjeosnova na kome je izgraĊeno poimanje sveukupnog postojanja moţe da podnese samonekolicina. Pejzaţ razuma, prekopotreban oĉima i uokviren u daljini, prolazi pokraj brzog voza

priznao a je Galilej bio u pravu), vradamo se ignorisanju vlastitog prvog argumenta i rugoj neubeljivoj krajnosti:

kompleksnost opet znači a je Bog zaslužan jer navono savršeno ustrojstvo nikako ne može biti plo slučajnosti (uovoj rečenici postavljena je lažna ilema). Jako paraoksalno, a se blago izrazimo... Uplitanja fantoma se nemožemo oterasiti ma kojom linijom promišljanja krenuli … 13

Jena misao Onfrea koja je o važnosti za pravilno shvatanje: ,,Pa ipak, razum i prosvetiteljstvo potiču ohrišdanstva, ne u pozitivnom, ved u negativnom smislu: elovanje negativnog koje oni pretpostavljaju zahtev a

nailaženje istog premeta: hrišdanskog saznanja. Po tim uglom su i sami neprijatelji, protivnici Hristove vere,vezani za premet koji kritikuju. U civilizaciji se ne izimiče ominantnoj ieologiji: bilo a se uz nju pristaje ili protivnje bori, u oba slučaja uhovni peščanik i alje je poboen u zemlju – on označava a se stvari ovijaju ove, naovom mestu, u ovoj tački.”



10

izmamivši maleni broj znatiţljenih pogleda i gubi se u magli dok civilizacija hita u ambis.Prosvetiteljstvo pobeĊuje samo prividno i javno, prevremeno slavi, ali fideizam se u društvulatentno odrţava kao dozvoljen, priznat, negde i poţeljan: prirodno, vremenom evoluira…Hrišćanstvo je preţivelo prvenstveno se oslanjajući na izvanredan blef: ono je iskoristilokapnomatsku veštinu poimanja ljudske odveć lenje i povodljive prirode da ugradi u sebe njen

najranjivi i manipulaciji najpodloţniji deo – ono što je Niĉe oznaĉio kao lošu optiku, Kant kaomaloletnost, a Marks kao prividnu sreću 14 . Ovaj potez se pokazao iznuĊenim budući da jeoslabljeni intelektualni i emocionalni teror od uĉenja polako gubio stvarnu moć da se zakonski ilisilom razraĉuna sa svojim neprijateljima, a, pošto su delatnost prosvetitelja i zdrav razumdelovali higijenski na princip pseudomoralnosti zarobljen u odnosu ,,štapa i šargarepe‖, bilo jeneophodno pronaći novo opravdanje za njegovu dalju prisutnost u društvu, koje bi seistovremeno pokazalo i kao protivotrov za buntovniĉke trzaje svesti, jer bi u sebi nosilo inerealno visoku pretenziju na društvenu neophodnost kao dominantni element, naravno usaglasju sa opravdanjem omnipariteta racionalnog i iracionalnog. Izjednaĉiti veru i razum, ĉakobezbediti malenu nadmoć vere – to je stajalo u srţi porobljavanja svakom fanatzijom koja je

ĉoveĉanstvu ikad nametnuta, bila njena priroda verska ili politiĉka. Svaka tragedija je poĉ injalaobezvreĊivanjem prava razuma. Gospodin Bler, koji je široj publici poznatiji pod pseudonimomDţorţ Orvel, kaţe kako su ,,svi vladari u svakom dobu nastojali da uspostave pogrešnu percepciju sveta u glavama svojih sledbenika‖15. Isto vaţi i za sveštenike. Kao i svaki šarlatan idemagog u ljudskoj istoriji, religija je uspela da ubedi društvo da mu je njeno postojanje od primarnog znaĉaja, da je ona takoreći nezamenljiva i vekoveĉita, da je ona ureĊivaĉki faktor kojiga odrţava u redu i progresu – prava kohezivna sila, koja pedantno i uspešno otklanja njegoveslabosti. ,,Mi smo vam neophodni, šta ćete ĉiniti bez nas?‖ To je povik sveštenstva koji se proteţe kroz vekove. ,,Ako nema Boga, sve je dozvoljeno.‖ Puki eho Dostojevskog, kako ga je preneo Sartr... ,,Izmaknite stub vere i srušićete društvo.‖ Pretenciozno, neukusno pretenciozno.

Još jedna laţna pretpostavka i logiĉka greška koja sluţi kao maestralno izvedeno paniĉarenje idušebriţništvo nad kantovski uobliĉenom idejom nezavisne moralnosti i dobre volje, koja izvire

iz samog pojedinca i koja je samodovoljna – otimanje savesti iznova i iznova – njeno

rasparĉavanje i potonja monopolizacija… Zakucati moral za nebo – kada nebo padne, pašće imoral… Poslednji veliki lopovluk. Vid neljudskog najniţeg razbojništva. GaĊenje koje nalazimou perima onovremenih divova sasvim je razumljivo.

Morao se ispuniti još jedan uslov: kako se jasno i van sumnje videlo da sve što susveštenici propovedali hiljadama godina kao uzvišenu boţansku tajnu i poverenu im apsolutnuistinu nije ništa do gomile zapetljanih neistina i sanjarija odevenih u neĉasnu i nedostojnuigrariju teologije, kojom su obezbeĊivali svoj poloţaj i tlaĉili zastrašenu decu, nije se nikako

smelo insistirati na tačnosti propovedanja – ona je morala biti uklonjena u pozadinu. ,,Ne trebanam razum, mi imamo veru! Pustite nas da verujemo! Ništa se ne moţe pouzdano znati, pa nekavera bude izbor.’’ Protagorin agnostiĉki perspektivizam je grdno zloupotrebljen i doveden dogranice pucanja, uz namerno manipulisanje Kantovim tvrdnjama. I od tog trenutka, svaki suludi

14Marks: ,,Napuštanje religije kao privine srede ljui je zahtev za njihovom stvarnom sredom. Pozvati ih a se

odreknu svojih iluzija znači pozvati ih a se oreknu stanja koje zahteva iluzije. “ 15

Orvel, 1984



11

potez teologa i prvosveštenika bio je – opravdan. Možda – to je veĉ dovoljno… On je ţiveo idelovao po veri, što će reći bez ijednog postojanog etiĉkog osnova delanja po kome bi murealnost objektivno mogla suditi. On je pokorio realnost zamaglivši je. Teologija nije ništa douspešnog nastojanja da se banalna laţ odene u toliku komplikovanost da proseĉni lenji inemisleći ĉovek neće zamarati sebe pokušavajući da je razmrsi, a uz to će mu paţnja biti

odvuĉena od najprostijih mogućih pitanja na koja teolozi ni posle ĉetiri hiljade godina nisu dalizadovoljavajući odgovor praznim raspravama o trojakoj prirodi Boga ili pitanjem o izviranju

liĉnosti Sina iz Oca, u kojima se moţe bez kraja govoriti krasnoreĉivo, ali prazno i bez pokrića.Za sveštenika ne vaţe pravila – on odgovara samo svojim pravilima. Stekao je otpornost na

proverljivo i racionalno – razumljivo je zato Hitlerovo divljenje prema fanatizmu sveštenstva injegov pokušaj plagiranja ove nepokolebljive uzdrţanosti i neodstupanja pred optuţujućimteretom dokaza. Takav beg od odgovornosti, taj ogavni samododeljeni imunitet i samouzdizanje

dugo su poštovani kao nešto svetaĉko… Ţivimo posledicu. Lojolino: ,,Uvek moramo bitispremni da ne oklevajući verujemo da je ono što vidimo kao belo zapravo crno, ako Crkva takoodredi.‖ To je srce problema, izloţeno verno reĉima jednog fanatika i mistika, sugestivno i

autodeskriptivno: religija je ,,neprijateljstvo prema stvarnosti” i nema ulepšavanja koje će to prepraviti. ,,Kolektivno ludilo”, svakako… Skrivanje od suda savesti izvedeno je još solidnijimnegiranjem prava r azuma i pozitivnog prava, te daljim ubrzanim begom u oslikane pećine – u pećine boţanskog suda, boţanske pravednosti, boţanskog smisla i greha. Ĉovek treba da odbije itrpi – on nema prava da dela i sudi. Naročito ne svešteniku, koga je obavezan da poštuje, niti

vlasti, koja je od boga jer je on opravdava. Ova straviĉna pomisao opravdala je uspešno i pedofiliju i svaku drugu zloupotrebu. Kritika zdravog razuma doţivljavana je kao napad i progoni to baš od onih koji su hiljadama godina proganjali. Kakav besmisao, ali kako suptilno i ludaĉkismelo izveden podvig magarĉenja masa! Jer koje su dve pretpostavke na kojima poĉivahrišćanski utilitarizam, ta poslednja brana hrišĉanstva, taj atrijum njegovoga pada? Prva

prepostavka se bavi njegovom društvenom korisnošću: ona tvrdi da je pitanje samoga uĉenja ĉakizlišno jer bi hrišćanstvo, i kada bi se sve njegove istine redom ogulile do uţasnog lica gluposti ineprosvećenosti, do kostiju sujeverja, još uvek imalo samo pozitivnoga efekta na razvitak ifunkcionisanje društva – iz te perspektive, ono se treba ĉiniti poţeljnim, u njega se treba verovati bez obzira na sud savesti i razuma. Vera u njega trebalo je da ga uĉini istinitim ili, u najmanjuruku, prividno istinitim. Dokazi – neka se tornjaju u vatru! Iskustvo i pozitivni primer – u vatru!

Protivreĉnosti – u vatru. Vera preuzima njihovu vaţnost – vera postaje dokaz za sebe, jedini koji

je potreban i koji ruši sve obzire, koji prekraja. Saţeto reĉeno, trebalo je po zakonikumeĊusobnog prećutnog saglasja i društvenoga interesa – naravno onako kako je te interese

pojmilo sveštenstvo izjednaĉavajući ih sa sopstvenim- verovati u njegovu istinitost, pa makar

ona bila javno i van poricanja izloţena kao najgnusnija laţ. Koliko je drskosti trebalo da seovakve reĉi zapišu, koliko su morale biti odluĉne ruke koje su ih saĉinile i koliko je dubokovid bio um iza njih svedoĉe i horde nad kojima isti gospodari još uvek caruju, bez srama i, tragiĉnije, bez izgleda da će u dogledno vreme tlaĉeni shvatiti svoj poloţaj, jer ti tlaĉeni, oh, kakvi su to

meseĉari! Neverovatno dobro poznavanje finesa ljudske prirode i velike istine: kada ĉovek jednom proguta apsurdnu laţ, bez obzira koliko oĉigledna i klimava bila, bez obzira na silinu prvobitne pobune, on će je uz malo muke svariti i nadalje će je poĉeti u podsvesti doţivljavatikao posve normalnu pojavu, proprativši je katkad podrazumevanim prezirom i slabim povikom



12

neslaganja, mehaniĉki i bez ţara. Big lie ima i suptilniju moć… Ne obmanjivati stihijski, većsistematski, pa će i to mehaniĉko protivljenje biti u tišini. Snaţna i neukrotiva volja za patološkim laganjem – laganjem koje dostiţe cilj jer prodire u srce ljudske pasivnosti irastegljivosti! Više je razloga za to: utemeljenost, finansijska snaga, propagandna moć, kao i većizgraĊen uticaj i prisutnost crkvenih organizacija u tadašnjem društvenom i politiĉkom ţivotu,

ĉesto i zastupljenost u temeljima nacionalnih drţava, pa i tradiciji – sve je to doprinelo da prividnim puštenjem uzda moći (i ţrtvovanjem njenog miniskulnog dela) sveštenstvo i daljezadrţi privilegovan poloţaj i saĉeka kraj strahovite prirodnopravne oluje u bezbednoj zavetrini.Sve je to slomilo kiĉmu ĉoveka prosvetiteljstva i nateralo ga da svoju Pirovu pobedu plati prihvatanjem i navikavanjem – na očiglednu laž . Verske organizacije – institucionalizovana laţ.Verski upliv u zakone, aktivni ili pasivni – legalizovana laţ. Prosvetiteljski ĉovek je prinuĊen da popusti jer i dalje postoji more sledbenika kojima je opijumska funkcija previše draga da bi bilispremni da je puste. On je izvojevao slobodu za sebe, ali ne i za druge. Sloboda od , da, ali ne i

sloboda za… Ma koliko bio ispravljen, nemoćan je pred pogrbljenim plebsom. Idiokratija.Sveštenik više ne laţe iz neznanja, on svesno laţe – to tako ogorĉeno urla Niĉe. Prosvetitelj ima

snage da odbaci sveštenike, on to otvoreno i ponosno izjavljuje, ritualno objavljuje svojunetrpeljivoost prema njima, prema njihovome vraĉarstvu, ali malo ko moţe da se vine i van ideje boţanstva, da je preraste, pa ona postaje deus ex machina za klir – izbegavanje društva da se sanjom suoĉi, odlaganje tog sudbonosnog ĉasa, jeste njegovo uţe spasa, neoĉekivano i pruţeno utrenutku konfuzije i slabosti. Ateista je i dalje predmet podsmeha, pa i Voltera moţemo uhvatitiu plitkim ateofobiĉnim promišljanjima koja više priliĉe sedmogodišnjem detetu… Veliki je jazizmeĊu filozofa prosvetiteljstva i mase kojoj su njihova promišljanja neuhvatljiva i van granice poimanja, sem ako su pojednostavljena posredstvom demagoga koji ih zloupotrebljava – filozof

je i dalje osamljen i daleko ispred slušalaca: zato im je frustrirajuće dosadan… U istoj zavetrini,sveštenstvo je potom preţivelo i marksistiĉku oluju, koja je okrenula sve naopako. U

meĊuvremenu, ĉamilo je u svojoj zatvorenosti, pomirljivo se odricalo monstruoznih delova,,svetih‖ spisa koji su izazivali osudu i prezir civilizovanoga sveta (zanimljivo je što je krutiislam, kakav danas vidimo, moţda najvaljaniji primer religije – on još nije oslabljen islamskim pokretom prosvetiteljstva i sada postoji na svom najsamouverenijem stepenu) – to je ĉiniloindirektno , pretvarajući juĉerašnje doslovno u sutrašnju alegoriju, šibicarski zakomplikovavšiteološka pitanja do nivoa potpune neshvatiljivosti i kontradiktornosti, mada je savremeno dobavidelo besmislen i po odgovornost poraţavajući ĉin kada se sam rimski papa javno i sigurnoodrekao ideje ĉistilišta kao zablude. Gde je nestalo ĉistilište? Gde su najednom isparili svigrehovi na osnovu kojih je otiman novac u zamenu za oproštajnice? Da li se Bog predomislio?

Prednost svešteniĉke metafizike je što ona ne traţi bilo kakvu postojanost i argumentaciju.

Prednost klira je kratkotrajno pamćenje sluĊenog i dezorijentisanog društva, kao i ĉinjenica danjegovu delatnost kriviĉni zakonici obiĉno ne tretiraju kao ĉistu prevaru. Uprkos ovomkrunskom dokazu koji bi i intelektualnom slepcu dokazao da je hrišćanstvo ,,najveća od svihsvetih laţi‖, većih potresa izazvanih neverovatnom vešću gotovo i da nije bilo, iako je ta izjavalogiĉki neizbeţno znaĉila da je delovanje RKC u pitanjima ĉistilišta vekovima bilo lišenonajmanje svrhe i izgraĊeno na obiĉnom pljaĉkanju i ucenjivanju osećajem krivice. (Zašto to sutra



13

ne bi bio sluĉaj i sa nekim drugim fragmentom uĉenja koji se ne uklapa u buduće tokovesvešteniĉkog interesa?

16) Zašto? Upravo stoga što je legalizovana pobeda iracionalnog i ,,svetelaţi‖17, pobeda pokušaja da se istorijska odgovornost zamuti, da se razum otruje. S obzirom dakvazinauĉna teologija ne poseduje nikakve zakonitosti, niti nauĉni metod, ona se zapravo svodi

na najbajkovitije laganje i najneodreĊenije izmišljanje po potrebi, koje je, nema sumnje,

podloţno promenama pod pritiskom velikih zaokreta ljudske istorije i interesa onih koji drţeĉasu sa natpisom ,,tajna‖, kako govori Ivanov Inkvizitor 18

. Verovati nekom ko je samog sebe

proglasio nepogrešivim… kakvo nisko svedoĉanstvo o umnim sposobnostima proseĉnogkatolika. Ako postoji jedno od svih pravila teologije koje je zapravo potvrĊeno, onda je to pravilo fleksibilnosti. U teologiji sve i jeste dozvoljeno.

Kompleksne i divljaĉke norme vladanja, koje su zraĉile primitivnošću i nehumanošćukroz ĉitavo mraĉno doba evropske civilizacije, zatoĉene su tako u zaborav 19

i svedene na

nekoliko naĉelnih ideja ukradenih od etiĉkih sistema daleko razvijenijih i valjan ijih (kritikovani

delovi Biblije, pa i kratki pasusi narativno-deskriptivne prirode posvećeni Nazarećaninovomţivotu i propovedanju, kao i neslavni izleti starog Boga, koji su sijali idiotlukom, bešĉašćem,

robovanjem, divljaštvom, despotizmom svake vrste i najpotpunijom fantazijom jednostavno suzanemareni): te ideje trebalo je uĉiniti voljenim meĊu masom i trebalo je predstaviti ih kaoisključivo hrišćanske, uspostavivši pritom monopol nad njima i na taj naĉin prisvojivši društvenevrednosti kao hrišćanske vrednosti. Dobar i moralan ĉovek, odnosno ĉovek vredan poštovanja, jeste vernik. On jedino i moţe biti vernik – zato je veri dozvoljeno da se petlja u tuĊe ţivote ...

Pošto njegova ispravnost dolazi iz vere, onda je i ona po lošoj tautologiji a priori pošteĊena bilokakve kritike… I tako je baĉena još jedna dimna bomba i stvoren je još jedan stereotip, koji jeišao u prilog obmanjivaĉima... Kreće se meĊu prividno slobodoumnijim vernicima jedan krugkoji odriĉe staro primitivno hrišćanstvo, hrišćanstvo rulje, kako ga naziva, pa pokušava da spasnaĊe u raznim shvatanjima hrišćanskog bivstvovanja, u misticizmu i prikrivenim ili liĉnim

tumaĉenjima svetih spisa… Neizbeţno je da oni doĊu u ćorsokak, kao BerĊajev ili Tolstoj: poricanje ne vodi nikud. I oni ponavljaju grešku nekih prosvetitelja: pokušavaju da lutku

teistiĉkog boga zadrţe bez svešteniĉkih prstiju. Ne ide. Emancipacija verskog uĉenja, koja jegotovo nasilno izvedena, u svojoj završnoj fazi išla je isto tako na korist religijskim voĊama jerim je, makar i nesvesno, dozvolila da izmene sopstveno uĉenje bez posledica i bunta, da ga

16 Sa proročkom sigurnošdu možemo tvriti a demo sveočiti sličnim fenomenima krivotvorenje ok je religiji

ozvoljeno a manipuliše – odnosno, dokle ona postoji.17

Niče, Antihrist 18

Dostojevski, Brada Karamazovi 19

U engleskom jeziku usvojen je termin cherry picking za ovu neformalnu logičku grešku, koja porazumeva svesnobiranje prigonog saržaja koji je u sklau sa nastojanjem govornika a okaže neku tvrnju: ono što protivrečinjegovoj nameri se prosto zanemaruje, ok se akcenat stavlja na prijatne elove, koji treba a preokupiraju pažnjuslušalaca i suštinski ih obmanu. Selektivnost. Tako nikaa nedemo o sveštenika slušati o tome kako je Lot ponuiosvoje derke na silovanje rulji, kako je ozvoljeno silovatelju a se oženi svojom žrtvom i siluje je kao ženu okle ikaa želi, ukoliko plati naoknau njenom ocu, kako je sproveen biblijski pokolj na paganskim sveštenicima,kako su dve medvedice masakrirale razdraganu decu koja su zadirkivala Jeliseja ili kako je Bog naredio Izraelcima

a pobiju sve svoje neprijatelje, pa čak i njihove bebe i žene (sem nevinih, koje treba a ostave za sebe) . Nikaa senede provudi kroz maglu ironična slika Mojsija koji nosedi zapovesti naređuje ubistva. To nikako ne zvuči moralno.Makijaveli je potpuno u pravu kaa Mojsija smatra naoružanim prorokom.



14

uklope u duh vremena. Istorija odista ima morbidan smisao za humor. Ovo je bilo izvodljivo

rešenje za dobar deo nemisleće gomile (pleonazam?) koja se odvajkad diĉila svojomreligioznošću i u njoj van svake mere bila uĉvršćena, a o prirodi vere koju ispoveda ostala je

ţalosno nesvesna, toliko da veliki njen deo nikada i nije dodirnuo korice knjige koja navodnonosi reĉ Tvorca kosmosa , već veruje ,,po prostoj inerciji‖, iz ĉistih nacionalnih osećanja ili zarad

poštovanja tradicije i porodice (kakvo je, uostalom, bilo upraţnjavanje i rimske religije tokom pozne Republike- farsa u kojoj su i glumci i publika podjednako svesni sopstvene gluposti i

besmislenosti radnje koju izvode, ali ipak odbijaju da od nje odustanu jer im je draga i jer se boje

kako to odstupanje moţe politiĉki biti upereno protiv njih: praksa vladavine obiĉaja i krutostikoju sa sobom ona nosi). Tako je hrišćanstvo, ironiĉno, prisvojilo sve ono što je hiljadu godinauništavalo i još jednom pokazalo svoju vekoveĉitu teţnju za otimanjem: vrednosti su postale

novĉići kojima su se kupovale duše na pijaci ili, taĉnije i neuĉtivije reĉeno, smetlišu. Ogavnostnad ogavnostima! Šta je apstraktni dobri hrišćanin ako ne licemerjem preobuĉeni model rimskog,,dobrog domaćina‖, uzornog atinskog graĊanina ili egipatskog valjanog ĉoveka? Ĉitajućiegipatsku Knjigu mrtvih, moţemo se odista lako uveriti da su univerzalne vrednosti koje

avramovske religije otimaju postojale znatno pre njih i u mnogo prefinjenijoj formi.20

Morao sedopustiti -tada je to već bilo prihvaćeno- izvestan broj pojedinaca koji su po prirodi svog

izgraĊenog intelekta ili znatiţelje odudarali od stada, ali je vešto raĊeno na njihovoj degradaciji i blaćenju, u toj meri da su sveštenici svesno ţigosali takve individue najpodlijim laţima,stvarajući glasine koje su polakao postavile još jedan postojani stereotip - ako je ma ko od njih,

po slavi uvaţavan, bio u odreĊenoj meri ekscentriĉan, tu osobinu njegovu, koja se uvećavala iširila do kolosasnih razemra, olako je dobila grupa – kolektivisti su uvek bolovalii od utvare

projekcije. Pobunjenik i individualista je za njih nepoţeljni ĉudak. Oklevetani kao satanisti,nemoralni, pokvareni i skloni svakoj gadosti, izopšteni, proganjani, muĉeni i ubijani, oni su ipakuţivali odobravanje i poštovanje u malom krugu slobodnih i uvek ţednih novih znanja – katkad

su takve liĉnosti bile i imućni plemići... Ĉak su reĉi materijalista, hedonista i bezboţnik postalegrdne uvrede, reĉi koje uniţavaju, koje nagone na izopštavanje iz zajednice, na p rezir, na

negativno, na samoskrivanje! A opet, ko bi novom iskrivljenom znaĉenju ovih pojmova višeodgovarao od sveštenika? MeĊutim, sve ovo ne bi bilo dovoljno da nije celokupni napor leţao ina drugom stubu, na drugoj pretpostavci, onoj koja tvrdi da je ogroman broj ljudi sklon da

odabere da veruje, jer bi drugaĉije ,,ţiveti bilo nesnosno‖. Taj svestan odabir samozavaravanja, ukombinaciji sa neobrazovanjem, nezainteresovanošću, konformizmom i potiskivanjem sumnjeusled nelagodonosti koju u vernicima budi pomisao da nema Velikog Brata

21 ili pomisao na

društveno gnušanje, pritisak i osudu kojoj će biti izloţeni ako se drznu da javno poreknuopšteprihvaćenu laţ omogućilo je opstanak ovog virusa i njegovu društvenu mutaciju u prvom

20 Najlepši primer je Anijev papirus, koji je preveen i ostupan na srpskom jeziku.

21 Ima li užasnijeg i sveobuhvatnijeg totalitarizma od onog koji nudi versko ludilo? Robovanje je trostruko:

imaginarnom Bogu, svešteniku i ruštvenom konsenzusu. Kontrola je apsolutna jer se svaki ,,greh” i privi ,,greha”beleži u glavi samog počinioca. On je ubeđen a je uraio nešto loše i samog sebe ukorava, na taj način izgubivšivlastitu savest zarad besmislenoga sujeverja. Ne postoji efikasnija prinuda. Nema privatnosti. Nema individualnosti.

Nema izbora. Sve je opravdano otrovom religije. Posmatranje je konstantno, kao i strah. Nadzor je sveprisutan i od

njega nema bega, čak ni u smrt, kako je jenom prilikom primetio Hičens, koji je, uzgre, bio pasionirani ljubitelj ikvalitetan tumač Blerovog stvaralaštva.



15

redu – u tome je hrišćanstvo bilo barem dosledno: i povampireno, dugovalo je svoj novi ţivotstrahu. Sartrova ,,loša vera―22

ovde stupa na scenu, dodatno ojaĉana iznuĊenim ćutanjem deceskepse. I danas je u mnogim delovima planete javno priznanje sopstvenog ateizma dovoljno za

zatvor, mentalnu bolnicu ili vešala. Pretpostavljam da treba biti zahvalan što je u našem društvuto samo potez koji se smatra jako neuĉtivim i drskim. Da smo roĊeni na nekom drugom

kontinentu naše ,,male plave taĉke‖23 nikada nam se ne bi ukazala prilika da o pitanju religije bezograniĉenja raspravljamo i bez rizika po sopstveni ţivot. Jadna je istina koju podrţavaju batine.MeĊutim, s obzirom da bi nam u nekim zemljama od najranijeg detinjstva bio dostupaniskljuĉivo Kuran, sumnjam da bismo bili nagnani da to uĉinimo. Gušenje slobode mišljenja koddece i njihovo porobljavanje u periodu ranjivosti još jedan je pokazatelj zla oliĉenog u verskoj i bilo kojoj drugoj dogmi… Nesreća izazvana usaĊivanjem ĉudovišne vizije pakla i veĉnogmuĉenja u glave bezbriţnih, te njihovim opterećivanjem krivicom u fazi u kojoj nisu sposobni darazluĉe javu od nametnutog ploda imaginacije, ne proizvodi samo emotivnu, već i medicinskuštetu: za razliku od odraslih, deca nisu sposobna da gaje kontradiktorna verovanja paralelno i pakao u pravom smislu te reĉi osećaju kao nešto realno postojeće, pa bivaju uvuĉeni u

aneksioznost i slutnje bespotrebnim roditeljskim insistiranjem... Malo je ironiĉno Pavlovoopaţanje kako je kao odrastao ĉovek odbacio detinji pogled jer je on svakako prihvatljiviji,

zreliji i zdraviji od onog koji je usvojio u zrelom dobu…

Svako religijsko uĉenje bez izuzetka karakteriše potpuni nedostatak bilo kakvogozbiljnog i objektivnog dokaza. Ono ne nudi ništa što je proverljivo, u skladu sa nauĉnimobjašnjenjem stvarnosti i zdravim razumom ili ikako prisutno u iskustvu (zato je i posve

neadekvatno nazivati teologiju naukom, kada bolest fantazmoskopije odavno ima svoju

medicinsku definiciju). Empirijsko je za njega ispod ĉasti, dok je logiĉki utemeljeno suvišno iskoro ne poţeljno. (Uzgred, postoji još jedan problem: religijski pseudodokazi se mogu primenitina ma koje boţanstvo iz prošlosti jer su bezliĉni. Ponovo, primećujemo, nailazi se na pogrešno

postavljenu dilemu, koja zanemaruje ĉinjenicu da karakter bogova koje su razliĉiti narodi poštovali jeste u osnovama drugaĉiji, kao što su drugaĉiji i njihovi likovi, priĉe, imena imeĊusobni odnosi. Nema niti jednoga dokaza da je hrišćanski Bog stvaran, a rimski Dispater,nordijski Loki ili sumerski Enki nisu. Nema nikakvog dokaza ni da su oni stvarni više odriboglavih bića ĉiji lik nalazimo u prastarim figuricama i spomenicima, niti da je hrišćanski mit ostvaranju išta ispravniji od pet grĉkih mitova koje navodi Grevs.24

Nema dokaza da su hrišćanskiobredi smisleniji od ţenskih tajnih obreda u ĉast Dobre Boginje, niti da je Nazarećanin bio sin boga više od Tezeja. Prosto ne postoji mrva dokaza koja bi nam ukazala zašto tumaĉenjeJelisejve ozlojeĊenosti i razmaţenog inata koji je ubio decu zasluţuje znatnije mesto odtumaĉenja mita po kom je Apolon koţu svog takmaca svirepo prikucao za bor. Nema ni jednog

razloga zašto bi tvorac kosmosa odabrao da se umeša na jednoj zabaĉenoj steni u miniskulnomsistemu krajnje nebitne galaksije, kakvih ima preko ĉetristo milijardi, još manje zašto bi to uĉiniotek nakon više od trinaest milijardi godina od stvaranja vasione – eto korena zablude poznatije

pod imenom kreacionizam – on je jadna reakcija koja nasilno i po svaku cenu hoće da ugura

22 Sartr, Bide i ništavilo

23Sejgan, Mala plava tačka: Vizija ljuske buudnosti u svemiru

24 Grevs, Grčki mitovi



16

boţanstvo u nauku, sluţeći se jedino beskompromisnom antropocentriĉnošću i ne libeći senamernog prekrajanja nauĉnog metoda koje zastupa, budući da je on kao ,,nauĉni pravac‖ poslednji rov u odbrani teologije od pozitivizma.) Uzmimo za primer hrišćanstvo, koje nam jezasigurno najbliţe, ne bi li primer bio što shvatljiviji.

Hrišćanski teolozi su imali gotovo dve hiljade godina da neometano dokaţu svoje tvrdnje

i najbolje što su mogli ponuditi je ne previše inspirativna knjiga puna nasilja, moralnih postulatakoji bi postideli naciste i najuţasnijih mogućih grozota, koja takoĊe obiluje kontradiktornostima,niskostima i terorom, kako emocionalnim, tako i fiziĉkim, kao autoritet po svim pitanjima, kaoodgovor nad odgovorima i opravdanje za svako zverstvo. Mutna logika i fantazije ustajale su

katkad u jadan pokušaj odbrane i tumaĉenja ove nakazne tvorevine, u pokušaj njenogopravdavanja – to je bilo ţalosno doba rešavanja apsurdnih problema roĊenih u fantaziji obuzetihmozgova još apsurdnijim debatama u kojima je ĉoveĉanstvo protraćilo deset vekova i nebrojanoţivota. Odista, moţe li Ċavo da stoji na vrhu igle? Ad nauseam… Kad sabori nisu rešavali usko politiĉki ili represivno prema novopeĉenim jereticima, teološke rasprave koje su se na njimavodile zaista navode na ciniĉnu primedbu o mentalnom zdravlju ukljuĉenih. Od šamaranja Arija

u Nikeji tokom debate o tome da li je Hrist jednak Bogu Ocu ili mu je podreĊen u ĉinunastajanja, preko Nestorijevog umovanja u Efesu o tome da li je Marija majka Boţja zbognemogućnosti spajanja boţanskog i ljudskog u savršenoj prirodi Spasitelja, do ludila

prepucavanja o monoenergizmu iz Konstantinopolja i doktrine o dve volje i dva htenja25…

Pored toga izvukli su još tri bitna argumenta, podjednako nevalidna, koja pobliţe svedoĉe o prirodi ove ĉovekove duhovne tamnice, koja se ner etko materijalizovala na zemlji sa

neuporedivo većom proverljivošću od onog sluĉaja ovaploćenja i bezgrešnog zaĉeća26: argument

iz ĉuda, argument iz tradicije i argument batinom 27 . Prvi poĉiva na lakovernosti ineobrazovanosti, drugi na pasivnosti i nekritiĉkome prihvatanju, a treći na strahu i brutalnoj primeni sile. Varijanta argumenta iz ĉuda, koja posebno svedoĉi o monstruoznom duhu ovih

25 Evo kako izglea prosečna teološka misao i okazivanje – sapient sat: ,,I dve prirodne volje ili htenja u Njemu, i

va prirona ejstva nerazeljivo, neizmenljivo, neovojivo, nesliveno, isto tako ispoveamo prema učenju Svet ih

Otaca. I ve prirone volje nesuprotsavljene: ne može biti, kako su govorili bezbožni jeretici, nego Njegovačovečanska volja sleuje, ne protivreči ili suprotsavlja se, ved štaviše sleuje, ili, bolje redi, potčinjava se NjegovojBožanskoj i svemogudoj volji, jer Njegova telesna volja teži a se potčini Božanskoj volji, prema svemuromAtanasiju. Jer kao što se Njegovo telo zove i jeste telo Boga Logosa, kao što i On sam reče: ‘Jer sam sišao sa neba,ne tvorim svoju volju, nego volju Oca koji me je pos lao’, nazivajudi svojom voljom volju tela, pošto je i telo postaloNjegovo. Jer na isti način presveto i prečisto ouhovljeno Njegovo telo, pošto se obožilo, nije uništeno, nego jeostalo isto u svojim granicama, tako i njegova čovečanska volja obožena nije uništena, ved je štaviše sačuvana, po

rečima Grigorija Bogoslova koji kaže:’,Jer to što On želi, porazumeva po Spasitelju (volju) Onoga koja nijesuprotsavljena Bogu jer je cela obožena.’ ” 26

Hjum kaže: ,,Šta je verovatnije, a je ceo prironi poreak stvari suspenovan ili a je jevrejska namiguša izreklalaž?“ O Mariji i devičanskom rporedak susperekla laž? 27

Argumentum ad baculum – najbrža potvra a je neko učenje lišeno tačnosti, pošto se oslanja na umirujudiuticaj sile raije nego na logiku i razum. Doslovno batinama na argumente. Stepen promašenosti jenak je stepenuzagovarane ili sprovedene represije, ma kog oblika ona bila. Rasel izlaže problem na sleedi način: ,,Ako mislite a

je vaše verovanje bazirano na razumu, poržadete ga argumentom i napustidete ga ako okazi iu protiv vas. Ipak,ako je vaše uverenje bazirano na veri, shvatidete a su argument beskorisni i zato dete se osloniti na prisiljavanje,bilo u formi progona ili ošamudivanja i ezorijentisanja umova mlaih u onome što se naziva ‘obrazovanje’.Poslenje je prilično kukavički, buudi a izvlači korist iz bespomodnosti nezrelih umova. Naža lost, ovo je praksa u

manjem ili vedem stepenu u školama svake civilizovane zemlje.”



17

tamniĉara ljudskosti i koja je svojom opipljivošću drţala stado u kleĉećem poloţaju, svakako jeste ĉuveno neosetljivo tumaĉenje kako su prirodne katastrofe posledice boţijeg gneva, koje sena sramotu civilizovanog sveta zadrţalo i danas kao sasvim legitiman stav, odnosno kao stav kojine otvara automatski vrata duševne bolnice. A boţiji gnev je, ĉini nam se, odvajkad bio u sko

povezan sa gnevom sveštenika i njegovim parazitskim interesima, te se neznanjem idiotizovane

gomile i njenim deĉijim kukaviĉlukom pred oratorski savšenim nastupima šarlatana-krvopija.Boţiji sud je bio povezan sa sveštenikovim sudom, boţiji prezir sa sveštenikovim, boţija kaznasa onom koju je izricao sveštenik ili vlastelin u sveštenikovo ime, a boţiji oprost i nagrada sahladnoćom groba ili tamnice, konopcem na gubilištu ili toplinom lomaĉe. Prilikom izvršenjasmrtne kazne negde je pojava dozivanja boţje milosti prerasla u obiĉaj… Sem toga, hrišćanstvo je ponudilo malo šta drugo, što je vrlo nezadovoljavajuće ukoliko uzmemo u obzir osnovno pravilo logike da je onaj ko iznosi tvrdnju duţan da pruţi i dokaz za nju. Ĉitav sistem bio jeizgraĊen na razgranatoj laţi, laţi koja se vremenom širila, rasla i donosila nove pupoljke, laţikoja je previše retko bila izazivana i preispitivana, koja je ostavljena na miru bujala, pa je postalonezamislivo uzdrmati je. Isto vaţi i za druge religije koje se baziraju na ,,svetim tekstovima‖,

kao i za svaku religiju koja je ikad nastala na ovoj planeti. I princip nedodirljivosti religije udruštvenoj kritici savremenog sveta pokazuje koliko su klimave noge na kojima njenaegzistencija poĉiva – ona se sudara sa stvarnošću i svaki put kada zavesa padne, a prizor ostane

oguljen, ona neizbeţno gubi. Najupeĉatljivi primer je drţanje tokom sahrane. Ne izgleda li vamda okupljeni nisu bezmerno obradovani smrću voljenog, iako bi, uvereni da je pokojnik sada uraju i da uţiva, trebalo da pokaţu iskreno ushićenje po logici stvari? (Bez obzira na mane preminulog, porodica će uvek smatrati da je zasluţio oprost i da je u raju, ili makar na putu zaraj. Racionalizacija… U paklu, uniţeni i podvrgnuti torturi, završavaju samo oni prema ko jima

ne gajimo simpatije. Drugim reĉima, zapravo su naša osećanja bez izuzetka merilo kojeg će se boţanstvo pridrţavati pri razmatranju koga gde smestiti. Fojerbah i Frojd su i dalje sveţi u ovom

tumaĉenju...) Ne, zemlja pod njihovim nogama efikasno i nemo opominje i osvešćuje… Kritikovanje religije se smatra neuĉtivim i nepoţeljnim (takvim se smatralo odvajkad –

kritikovati je oduvek bilo loše, premda religija nikad nije izašla sa konkretnim odgovorom na pitanje zašto 28

): jasno je da je religijsko emocionalno strašilo osuĊeno na propast podnesavladivom burom svesti i zdravorazumskog modernog prava. Kritike se plaše samo ideje kojesu satrule i koje ne mogu da je otrpe: zdrave i snaţne, naprotiv, raduju joj se i u arenu ulazeneustrašivo, a iz nje izlaze sa lovorovim vencom ili barem neporaţene. Zaista, ona je od svog postanka pripadala trulim idejama, ona je u smislu logiĉkih dokaza teško hendikepirana odroĊenja i nemoćna je da se sama uspravi: zato treba spreĉiti bilo kakvu kritiku, uĉiniti jeilegalnom i neprihvatljivom, odnosno uvesti ĉuveni pojam bogohuljenja, koji bi se skraćeno

mogao okvalifikovati kao ispravno poimanje svrhe religije i odbijanje da se o tome ćuti, prigušeno društvenom netrpeljivošću ili zakonskom sankcijom. Budite svesni da u intelektualnoj

ravni ne bi trebalo da postoji uĉtivost i saţaljenje prema mišljenja-bogaljima jer nepoktrepljena i

neosnovana po pravilu izazivaju štetu: ako je misao loša, zasluţuje da bude udarena svom silom

slobodne inteligencije. Ipak, da protivnici ostanu tihi ţarko ţeli oĉigledno sveštenstvo i, ponovo paradoksalno, same ovce, koje ne dozvoljavaju da im se urušava laţan osećaj ispravnosti i

28 Volter: ,,Ukoliko želite a znate ko vlaa vašim životima, samo pogleajte koga ne smete a kritikujete.”



18

sigurnosti. One ne prihvataju da im se jasno ukaţe da ţive u zabludi jer u podsvesti već gaje toznanje – stoga se pokretanje teme koja je u vezi sa religijom smatra potpuno neprikladnim i

izazivaĉkim, za razliku od teme koja se oslanja na bilo koji drugi društveni fenomen (poput,recimo, ekonomije, politike ili bilo koje druge teme iz javnog ţivota, koja takoĊe polarizuje javnost, iako je samo pomenuta oblast dovoljna da je naelektriše u neprijateljskom stavu) – kroz

laţnu svetost, verske starešine i izrabljivaĉi su zaštitili sebe od kritike, ustalivši svoj poloţaj kaosvetaĉki. Napad na njih postao je napad na intimu pojedinca i njegovu emotivnu tananost, postao

je napad na njegove pretke, njegovo nasleĊe i ugodni osećaj nastavljanja niza lišenog bilo kakvenade za menjanjem, ali i poboljšanjem – na ono što se sa iracionalnim ponosom pogrešno zoveidentitet. Ţalosna psihologija ne shvata da najbitnija oznaka hvale vrednog karaktera nije

bezumna privrţenost prastarim obiĉajima, već mogućnost suprotsavljanja pritisku usvojenihzabluda, volja za poboljšanjem i mudrost koja priznaje greške i nastoji da ih promeni, ne bi liuzvisila i sebe i društvo.29

Da ova zakonitost nije uzidana u ĉoveĉanstvo, nikada se ne bismomakli iz pećine. Bićemo shvaćeni kao maliciozni ili malodušni, ali ne vidimo gde se ogledavrlina u prihvatanju zabluda naših predaka: doslednost je ponekad poslednje utoĉište dotrajale

zablude, a samo su smeli duhovi spremni da je pogledaju pravo u oĉi. Ono što je Dositejrazumeo pre dva veka ostalo je ţalosno van ruku modernog ĉoveka. 30

Produkt tog ĉudovišnoizmenjenog sistema vrednosti je veće zgraţavanje nad stripom ko ji predstavlja Muhameda nego

nad odseĉenim glavama u njegovo ime. Sirovost i neobiĉna otupelost! Koliko je samo Makijaveliimao pravo govoreći o preziru slobode koji gaje porobljeni! 31

Ko je svikao na tamu ne moţeteţiti svetlu, on ga se samo moţe bezrazloţno plašiti. Religija predstavlja generacijamautabavanu stazu i lako rešenje za sve brige, a pošto većina ljudi preferira ugodne laţi nad onimšto na prvi pogled deluje kao neprijatna istina, krdski mentalitet je dovoljan da ovoj besramnojtvorevini obezbedi autoritet i nepreispitivanje kod labilnijih jedinki, posebno kada su te jedinke

od najranije mladosti najnemilosrdnije ostavljene u procesu sistematske indoktrinacije, koja ih

uĉi da se prepuste vodenoj struji ili da neizmerno poštuju ovo praznoverje. Imunitet krda ima još jedno znaĉenje, bojim se. Ta neprekidna i najsramnija indoktrinacija – o, gluposti !- obiĉno nesamo da se ne prezire, nego se društveno uvaţava i nameće. Posve pravilno Pelagićevo 32

shvatanje krštenja kao otimanja slobode izbora detetu još nije osvetlilo tradiciju. Holbahovzakljuĉak podjednako je daleko… Neispunjenost ţivota olako dozvoljava da se pojedinac ugradiu boţanski, viši i pravi smisao kosmosa (kakva narcisoidnost i neverovatno pridavanje znaĉajasopstvenoj egzistenciji - kakav najuţasniji teški egoizam, uskogrudost i poraţavajućaantropocentriĉnost od samoproklamovanih skromnih duša!), a zavist i nagonski prezir premaţivotu, slobodi i strasti sluţe kao pokretaĉi jednog u biti mrziteljskog pokreta, koji je na krst

raspeo sreću i subjektivnu moralnost, a sa njom i stvarnu moralnu odgovornost za ĉinjenje.

29 Dositej: ,,Kad bi ljudi uvek isti ostajali, nikada nijedan naro ne bi se poboljšao ni prosvetio.”

30 ,,Evo šta prostota i sujeverje viče: 'Tako su naši stari činili, tako hodemo i mi.' No, naši su stari zbog kojekakvih

stvari posle ljuto postradali: je li, dakle, pravo i pametno da i mi u njima ostajemo i stradamo? Nipošto.” 31

Misli se na anegotalno oštroumno usmeno opažanje, koje na našu žalost nije ostalo sačuvano u izvorima, ved seMakijaveliju pripisuje, maa je u uhu njegove filozofije sasvim ovoljno a bismo zaključili a je verovatno azaista dolazi iz njegovog uma. Parafrazirano, Makijaveli veli kako je pojenako opasno pokušati osloboiti one kojižele a žive u ropstvu kao i porobiti slobone ljue.32

Pelagid, Umovanje zravog razuma



19

Govoriti o moralnosti sveštenika, biblijskom moralu ili religiji kao izvoru morala izlišno je za svakog ko je ikada imao dodira sa organizovanom religijom ili njenim svetim knjigama, a

pritom nije uspeo da se oterasi nezgodne i u socijalnoj sredini nepoţeljne navike mišljenja, nitida je uprlja logiĉkim zabludama. MeĊutim, nameravam ukratko da se ovde svakako pozabavim i pro blemima etike zatrovane religijom jer bih se, zaobilazeći ih, osećao kao da sam nešto krupno

namerno prećutao, izostavljajući tako jedan veoma bitan i popularan detalj i stavljajući ga izvan perspektive ĉitaoca.

Pitanje postojanja i definicije Dobrog jedno je od najstarijih33 , najteţih i time

najkrupnijih pitanja istorije ĉovekovog postojanja, pogotovo u normativnom i metaetiĉkomsmislu: ono, nema sumnje, prerasta epohe, naĉine ţivljenja i pluralizam pravaca poimanja ţivota,uzdiţe se nad društvenim i politiĉkim okolnostima, iskušava filozofske teorije, poraĊa razliĉiteškole i stvara mnogobrojne koherentne sisteme, predstavlja svetionik pravu, vekoveĉiti krug preispitivaĉkog i sazrevajućeg razmišljanja i motor planetarnih promena, zadrţavajući se kaoosobenost naše vrste, njena pokretaĉka i stvaralaĉka sila, te njeno bliţe odreĊenje. Šta jeispravno? To odjekuje našim boravkom na zemlji, svaki put sa drugaĉijim prizvukom sumnje.

Ipak, sama posebnost i znaĉaj ove zagonetke ljudskog roda, zaokupljenost duha ko ju izaziva,

njena hipnotiĉka igra kojoj je nemoguće posvetiti išta ispod jednog ţivota, pretvara je u vrloopasnu stvar, gotovo oruţje, kada se njome vešto manipuliše od strane fanatika ili pokvarenjaka.Odista, etika u okviru teologije neodoljivo podseća na okovanog Prometeja ĉiju dţigericusvakodnevno izjeda strvinar, samo da bi ona tokom noći nanovo izrasl ne bi li se muĉenjenastavljalo zauvek. U svakom sluĉaju, osećaj gaĊenja i saţaljenja koji imamo kada pogledamona nju moţe se porediti sa osećanjem k oje u nama izaziva pomenuta slika.

Koje su, pitamo se, konkretne mane prihvatanja poimanja morala koje zastupa teološkamisao od svog nastanka?

PoĊimo od oĉiglednih i uopštenih. Teistiĉki moralni principu su objavljeni, navodno odstrane samog boţanstva (mi smatramo da je oĉigledno da su oni plod istorijskih okolnosti ispecifiĉnih individualnih i društvenih potreba, no toga ćemo se prihvatiti kasnije) – to znaĉi da su

33 Početak tog niza nemogude je precizno utvriti, pa demo smatrati a je on star koliko i prvi čovek: ono što je

izvesno je a se javlja ved u najrevnijim poznatim zapisima svih civilizacija, kako kroz psihološko prikazivanje junaka, tako i kroz izbore koje on donosi, odnosno kroz vrednosti koje stoje iza tih izbora, kao i putem reagovanje

rugih na te oluke. U filozofskoj misli zastupljeno je kroz propoveanje Siarte Gautame i učenje Konfučija, a biga u antropološkom periou grčke filozofije kao vrlo važno uspostavio Sokrat (prema i ko sofista možemo uočitinjegovu prisutnost u fragmentima ili negaciji). Od Sokratovog daimonion i poređenja Dobrog sa suncem, prekoAristotelovog ostvarenja i dostizanja eudaimonia vrlinom, Epikurovog učenja o nepomudenosti i stoicizma MarkaAurelija, preko Lokove ideje o prirodnom pravu, sve o nemačke klasične filozofije, o uspona Imanuela Kanta injegovog kategoričkog imperativa, pomalo epresivnog utilitarizma Mila i Bentama, o zemljotresa Ničeovih novihvrenosti i poricanja, štaviše rušenja poznatog i procesa novog vrenovanja, o pragmatizma Djua i nedavno

skovane etike brige, koja naglašava neophonost i centralno mesto empatije, ovaj ključ ljuskog uha nije seuklanjao sa svetske pozornice, premda je katkad nemarno bio na njoj zautren. Ono je i pitanje svih nas

pojeinačno, pitanje koje svako o nas rešava sa ozom specifičnosti koja bi ga otrgla o šture klasifikacije, pa opetpitanje koje sabija u oređeni broj grupa najuobičajnije poglee: nihilisti, pragmatisti i utilitaristi, skeptici i pojeinianarhisti, zastupnici deontološke teorije i relativisti, teolozi i humanisti, naturalisti, stoici i ničeanci, epikurejci ineokantovci, intelektualisti i egoisti, sve su to nazivi za nekoga ko je prihvatio opšte upute i u vedoj ili manjoj meripravila i polazne tačke jenoga sklopa mišljenja.



20

predstavljeni u konaĉnoj formi i da neosnovano pretenduju na univerzalnost i apsolutnuvrednost.

34 Oni jednako ne shvataju da je ispravno previše sloţena stvar da bi se obuhvatila u

jednoj knjizi. Šta to povlaĉi za sobom? Niz komplikacija. Pre svega, evidentno je da naredbesvoju snagu pronalaze u autoritetu boţanstva radije nego u ispravnosti . Njihova ispravnost,

objašnjavaju nam lukavo teolozi, zagaratnovana je ĉinjenicom da ih je doneo Tvorac liĉno – ona

je bezuslovna, a one su aksiomatiĉne. Moţemo reći da su izvan suda savesti koja proizilazi izrazuma. Ma koliko nama ĉudovišno delovale pojedine norme, one su po sebi opravdane samim

tim što ih je navodno ĉoveĉanstvu objavilo nepogrešivo boţanstvo, subjekt koji ih donosi,odnosno što se nalaze u svetim spisima – ne zaboravimo, boţanstvo je takoĊe najviše dobro.Zašto? Zato što tako kaţu sveštenik, teolog i pustinjak. Razapnimo kritiĉko mišljenje, doĊavolasa njim! Bukvalno! Mi smo obavezni da im se povinujemo ma šta mislili o njihovom sadrţaju. 35

To je pravi atentat na ljudskost – ĉiniti prinudno ono što sveštenik pod imenom boga zahteva!Poštovati verske norme, finalizovane u primitivnome obliku, znaĉi, ma koliko se to uvijalo,

pokoriti se indirektno volji i koristi sveštenika, tog slučajnog veĉitog posrednika, koji prepredenoJA uvek stavlja iza imena boţanstva. 36

Za ateistu ne postoji razlik a izmeĊu sveštenika koji

poziva na kleĉanje pred prikazom svog boga i Kaligule koji, obuĉen u ţensko, tera patricije damu se klanjaju kao Venerinom ljubavniku : suštinski je u pitanju isto ludilo, samo što prvi projektuje sebe prikriveno na boţanstvo, dok drugi to radi otvoreno. Pavle, genije pokvarenosti i

istinski neimar transcedentne laţi, Pavle homo unius libri, Pavle interpretator 37, Pavle briţnisavetodavac, Pavle zapovednik, Pavle zagaĊivaĉ, Pavle polarizator, slepi i uskogrudi Pavle kojisve vidi i vaga kroz veru, Pavle koji u bednom pokušaju da se podsmehne otkriva svoju plitkost,Pavle kom je vrhunac sveta bez bogova preţderavanje i bludniĉenje, Pavle koji je strovalio naĉoveĉanstvo jednu od najkrupnijih, najpogubnijih i najtoksiĉnijih nesreća istorije otvoreno i kaţeu Poslanici Rimljanima: ,,Ako je Bog sa nama, ko će protiv nas?‖ I potom: ,, ,,A ko si ti, ĉoveĉe,da se prepireš sa Bogom?‖ Zapravo, sa sveštenikom, pošto Bog nikada nije progovorio ni

najtišim glasom... Teokratija je zabuna u imenu: skoro38

nigde ne vlada samo boţanstvo, već34

Ovo je evientno još jena besmislica: poznato je a je moral ruštva, takozvani javni moral, geografski iistorijski različit i promenljiv, pa je Kami izvrsno emaskirao bezobrazluk teze koju zastupaju sveštenici. 35

Kakvo samoubistvo mutne logike! U izvesnoj meri ova igra komeijaša zabavlja, ali osmeh spaa sa lica istogminuta kaa se shvati njen razorni učinak. 36

Da sveštenik u svoje ime zahteva ono što zahteva u ime svog boga, nikaa mu nijean zahtev ne bi bio uslišen.Bog je malo šta o zbira svešteničkih zahteva i prisiljavanja a se oni ispune. 37

The Mythmaker: Paul and the Invention of Christianity, Hyam Maccoby38

U ebati sa vernicima, smatram iskustvom poučen, najvedi problem oglea se u sleedem: svi oni su uvereni a

je baš njihovo božanstvo, o hiljaa teističkih bogova živih i mrtvih, čak zaboravljenih, pravo. ,,Svi rugi bogovi ika

poštovani su sujeverje, ali naš je pravi.” Neubeljivo, rekao bih , posebno pod neporicivim uticajem geografskih

prilika na pripanost oređeno j veri. Oni koji su otišli toliko aleko a prihvate tvrnje ljui o njihovom božanskomporeklu ili vezama još su u vedem problemu: spisak takvih slučajeva u ljuskoj istoriji je gotovo beskrajan (a svi su ,

navodno, izveli barem neko ,,čuo”). Pođimo o onih kojima je sila vlasti omogudila a se uzignu na nivo bogova.

Egipatski faraoni, kineski carevi, Aleksandar Veliki i njegov ljubavnik Hefestion, rimski kralj Romul, polukrvni bog

(koga po nekim mitovima poštuju kao uznetog boga Kvirina), zatim rimski imperatori (uključujudi eifikaciju Julija

Cezara, te proglašavanje prvog princepsa, naravno u smislu vlaar, ne onoga što je titula prestavljala u Republici,

Oktavijana Avgusta, božijim sinom, kao i Tiberija, koji je uzgre eifikovao svog ljubavnika Anto nija, potom

Kaligulu, Klaudija i Hadrijana, a, vrlo zanimljivo, i Konstantina, ravnoapostolnog cara), neki od potomaka Sargona



21

sveštenik i prorok u njegovo ime. Cui bono? Drugim reĉima, ova pravila, koja se ne osećajuobaveznim da se dalje opravdaju razlozima jer iza njih stoji autoritet imaginarnog boga i

opipljiva svešteniĉka sila, suštinski oduzimaju ĉoveku izbor, odnosno smatraju ĉovekanesposobnim ili nedoraslim da taj izbor samostalno i ispravno naĉini bez hipnotisanja strahom inagradom. Šta se sa time dobilo? Pravo sveštenika da rešava za svoju pastvu, procenjujući njene

odluke na vagi svoje volje... Ipak, ne birati, kako kaţe Sartr, takoĊe je izbor. Sa tim mu, paradoksalno, oduzimaju šansu za istinski moralno delovanje, tim pre što sadrţe najgorukombinaciju nepromenljivosti sa bahatom prozelitskom nazadnošću. Moralnost se i ogleda u

mogućnosti dragovoljnog izbora, u svesnom, nesebiĉnom i empatijom proţetom odabriu dobrog ,

ma koliko odluka bila teška ili zahtevala neskromnu liĉnu ţrtvu i napor. Etika je za veru samolastiš… Ĉinjenje iz osećaja ispravnosti je liĉna moralnost, a ĉinjenje iz straha od vekoveĉitogmuĉenja je izrazito neuspešna trgovina ili dijagnoza. Placebo koji proistiĉe iz privida zagrobnogţivota pre sahranjuje ispravno nego što ga uĉvršćuje i omogućava. Oduzmimo sloboduneopterećenog izbora i srušićemo kulu od karata. Da li je moralna osoba koja je uĉinilaiskljuĉivo ono što je morala da uĉini, što je jedino mogla uĉiniti u odreĊenoj situaciji i pod

postavljenim okolnostima? Nije li moralnije izabrati bez straha od vekoveĉite kazne, slobodno i po svojoj savesti? Date u imperativnome obliku, ove dispozicije ne ostavljaju prostora za

arbitraţu savesti i rasuĊivanje, koje vodi ka moralno ispravnijem ili savršenijem rešenju – njihovo doslovno nepoštovanje povlaĉi bez izuzetka sankciju. One se, kao što smo većnapomenuli, predstavljaju kao apsolutne i o njima nema rasprave, niti su korekcije moguće, iakoće primera radi većina roditelja smatrati da je prekomerna upotreba sile ubistvo sopstvenogdeteta koje im nije bilo vazalski poslušno, iako to izriĉito savetuju literarni vodiĉi njihovihreligija. Krivica je nametnuta, a odgovornost je objektivna (na nekim mestima kolektivna).

,,Uradićeš ili nećeš uraditi to, inaĉe ćeš biti kamenovan, izopšten, išiban i proteran, a pored toga,

Velikog, osnivača inastije na tlu Mesopotamije, Tokugava Ijejasu, kao prvi šogun inastije Tokugava, japanski

mikado sve do 1945. goine (kaa se Hirohito po političkim pritiskom orekao vlastite božanske priroe), vlaari

Inka, Hajle Selasije i anašnji severnokorejski lieri, čak i oni pokojni. Zatim pređimo na one koji su po

propoveanju ili nekoj izrazitoj veštini proglašeni za bogove: Imhotep, egipatski lekar, arhitekta, naučnik i beležnik,

poštovan po prvi put vesta goina nakon smrti. Siarta Gotama (kog neke škole poštuju kao boga, a ruge kao

otelotvorenje boga Višnua), ona Homer poštovan u Aleksanriji kao božanstvo, Empedokla koji se bacio u vulkanu

ako je verovati Diogenu Laertiju a bi okazao a je bog, čak Džorž Vašington kog poštuju na Havajima kao

božanstvo i, ironično, Ernesto Gevara e la Serna, kog seljaci iz okoline mesta u kom je ubijen poštuju kao lokalnog

boga ili sveca, moledi mu se za obru goinu bez suše. Čak je i Bertran Rasel jeva izbegao a ga eifikuju nakon

što je, usle teške bolesti, greškom objavljeno a je preminuo još 1921 . goine. On piše: ,,Rečeno mi je a su

Kinezi želeli a me sahrane pore Zapanog jezera i a u moj spomen sagrae svetilište. Osedam blago žaljenje što

se ovo nije ogoilo, pošto bih moža postao bog, što bi bilo vrlo šik za ateistu.” Ovo je, naravno, oslobođeno

manje poznatih ljudi koji su tvrdili da su u vezi sa pro ročanstvom Boga Avramovog, Isakovog i Jakovljevog, a kakvih

je bilo na stotine, u okumentovanim slučajevima pretenzija na titulu mesije. Oslobođeno je i siležija koji su po

imenom ece božje često krstarili revnim svetom, između mitova i stvarnosti. Svi oni odmah dolaze na um kao

živi i zapoveajudi bogovi, ili bar ljui koji su tvrili a su bogovi, prema je realnost učinila sve u nastojanju a ih

emantuje i razotkrije kao neuverljive sebične i espotske varalice , opsenare ili ljude koji su, naprosto, postali

nevoljne žrtve ljuske potrebe a se klanja, obožava i avi u sujeverju.



22

zaboravio sam da napomenem, veĉno ćeš goreti u paklu zato što si nemoralan.‖ Ništa nijemoralno kao nasilno nametanje i obavezivanje pretnjom, iracionalno i u sopstvenu korist, sem

moţda pristajanja na tu vrstu podaništva... Poslušnost je najveća vrlina. Naterati nekog da voli,da oprosti, da se radu je ili tuguje, da se ţrtvuje ili pomogne, da prihvati ucenu i pokori se celim bićem – da slavi što je pokoren, da hvalospevima obasipa autoritarnost – rab, sluga, suţanj, prah,

crv, zemlja, poslušnik, bogobojaţljiv, nedostojni, prljavi, grešni, ništavni, ali, iznad svega,zavisni- da mu se oduzme ţivot… Savršena marioneta kao cilj. Jeziva ţudnja za potĉinjavanjem,vidimo, ali i ujedno ĉudna podudarnost sa totalitarizmom.

MeĊu takozvanim umerenim vernicima, koji su obiĉno neinformisani jer nisu smatralineophodnim da izuĉavaju temeljnije svoje svete knjige, preovladava navino saglasje po pitanjuetike u svetim spisima: njihov je doţivljaj tih postulata pogrešan jer ih grupno smatrajunedostiţnim i vrednim uopštenim moralnim vodiĉem, ispunjenim preporukama za dobar ţivot i prošaranim asketizmom. Oni ih ne posmatraju realistiĉki jer im za to fali kritiĉnosti i znanja, većidealistiĉki i ulepšano, opijeno, kao što dovršeni pijanac posmatra poslednju bocu vina koju će teveĉeri ispiti. Ne poznajući materiju, oni poštuju apstraktno, a ne konkretno. Humanistiĉke

vrednosti koje sami gaje pokušavaju nasilno da uteraju u versku pozadinu, bez obzira koliko protivreĉnosti to izazivalo. Ti su ljudi najtragiĉnije i najbespotrebnije ţrtve sopstvenog neznanja,lenjosti i sk ice koju su u glavi oţiveli i obogotvorili, ne potrudivši se da sami paţljivo prouĉe problem i prihvativši podjednako bezvredno iskustvo okoline bez rezerve: to je jedan od razlogašto na fanatike, koji su srţi religije neuporedivo bliţi od njih i koji se objave svog boga ĉvrsto idosledno drţe, gledaju sa izvesnim gaĊenjem i prezirom, ne shvatajući da, prezirući njih, prezirustub svoje odabrane vere.

39 Odraz fanatika je najvernije nacrtano lice religije. Nema iskrenijih i

doslednijih sledbenika svetih spisa od fundamentalista neopterećenih licemerjem. Ipak, oni su postali krvotok verskih organizacija na bizaran naĉin kroz ono što ćemo oznaĉiti kao teorijuteatra. Ona kaţe da je svešteniku u današnjem svetu postojanje fanatika ide na ruku, da je –

smemo li reći!- skoro bogodarovano: fanatik je krajnost na koju sveštenik moţe preneti svenegativno iz sopstvene vere, na taj naĉin opravši sebe kroz laţni stid nad tuĊim ,,pogrešnimshvatanjem‖ i ,,drugom kulturom‖. Smektiĉno dejstvo je ugodno, ali neopravdano.Fundamentalisti ne shvataju pogrešno izloţene naredbe, oni ih shvataju tačno onako kako ih

treba shvatiti, oni ih slede taĉno onako kako je zamišljeno da ih treba slediti... To zasluţuje da seotvoreno ponovi: tvrdokornost i necivilizovanost jeste religija, a ne njen falsifikat ili duplikat.

Falisifikat, i to jedan koji je ne odviše teško oboriti, mora biti ulepšano tumaĉenje. Bestidna jelaţ, moţda jedna od najvećih laţi istorije, da se agresivni nametljivici, glasni ratohuškaĉi,krvoţedni tlaĉitelji, teokratski nastrojeni etatisti i svemrzitelji koriste dobrim imenom vere i

skirvaju iza njega, ĉineći pritom štogod protivno njenim stubovima: situacija je evidentno

obrnuta – oni samo sprovode negaciju jedne akardije modernog pseudovernika, zbunjenog iostavljenog na pola puta izmeĊu verovanja i neverovanja, u strahu od oba, oni verskome zanosune postavljaju koĉnice jer koĉnice u svetu vere i ne mogu postojati. Neupućenom verniku, tom branitelju i sledbeniku pro formo, ovo deluje neshvatljivo i on postaje plen sveštenika, koji ugaĊanjegovom ukusu. Taj licemer će u meri u kojoj uoĉava apsurdnost drugih religija, suludostnjihovih bogova, proroka, ĉuda i dokaza, u meri u kojoj vatreno napada zloĉine poĉinjene u ĉast

39 Zbog inoktrinacije mnogi ne biraju u koju de religiju biti uvečeni. Ono što biraju je a li de u njoj ostati.



23

tuĊih bogova braniti sopstvenu zabludu do poslednjeg daha, iracionalno i samoponiţavajući se. I

dok se publika grozi nad zatucanošću i glupošću fanatika, nad njegovom prostotom, varvarstvomi destrukcijom koju sprovodi, nad njegovim prezirom modernog prava, moderne nauke i

civilizacijskih tekovina, nastavlja da poštuje sveštenikovu ,,umerenost‖ i ,,originalno‖miroljubivo i mudro tumaĉenje, zamagljeni izvorni i neproĉitani tekst, kilometarski promašivši

uzrok nesreće i zamenivši ga posledicom.40 Sveštenikovo upiranje prsta u krivca omogućava muda odbaci odgovornost od sebe, a strah i arogancija dogmatskih kvazileviĉara ĉine predstavuuspešnom (njihovo ponašanje neodoljivo podseća na Poperov paradoks tolerancije), pa sesvešteniku ĉestita na polumonstruoznosti – manipulacija je uspela, po obiĉaju u takvimsituacijama sledi glasni aplauz. Glavni razlog za to je što ljudi nisu proĉitali pomenute tekstove,ili ih nisu išĉitavali u kritiĉkom duhu. Sveštenik pokušava da suzbije sopstvenu svetu knjigu: tomu ne treba dozvoliti ni po koju cenu, naprotiv, stalno treba potencirati tu razliku i ne ostavljati

je po strani - glas Boga nije promenljiv po potrebi. Zaista, postoje dve grupe koje zahtevaju a

priori poštovanje religije: uglaĊeni teolozi koji postaju pomirljivi kad instiktivno osete ranjivostzablude i iregilizoni koji će staviti glavu u pesak pretvarajući se da je religija ono što nije u

jadnom pokušaju da izmaknu odgovornosti koja ih obavezuje da nešto uĉine – kod njih je u pitanju vrsta odbrambenog mehanizma. I za jedne i za druge fanatik je samo ţrtveni jarac…,,Nije vera problem, dosledno sprovoĊenje vere jeste.‖ To je neizbeţan zakljuĉak: koreni su

loši... Ako su koreni loši, kako bilo šta što proizilazi iz njih moţe biti valjano? Regula Catoniana

koju je Bogišić sveo na narodni jezik moţe se pozajmiti iz prava i primeniti i ovde: ,,Što se grborodi, vreme ne ispravi.‖ Naravno, valja primetiti kako klir postaje manje gadljiv na fanatiĉnostnepomirljivih sledbenika starog kova kada proceni da mu nefleksibilno tumaĉenje religije moţeosigurati dolazak na vlast ili mu obezbediti ubedljivije preimućstvo u pregovorima sa drţaocimavlasti kroz pritisak koji stvara rulja ,,moralista‖ i ,,ĉuvara tradicije‖, podrţanih po potrebiteroristiĉkim napadima ili oruţjem. Vera je kvasac od kog sveštenik pravi ono što mu je potrebno

sada: on bira koja je od kontradiktornih normi trenutno vaţeća, on ih poništava i reaktivira, on besmislenim reĉenicama daje smisao koji odabere i sklapa ih u celinu po volji. Rigoroznimtumaĉenjem zamenjuje ,,umereno‖ i kada je previše društveno moćan da bio izazvan.

No, pruţimo bez odlaganja konkretne primere iz hrišćanstva, judaizma i islama, koji suvan poricanja i koji će bez sumnje dovoljno govoriti za sebe. Predlaţem pritom ĉitaocu da sam proĉita pomenute pasuse, ne bi li se svojim oĉima uverio u taĉnost njihovog prenosa – otreţnjujuća gorĉina će tim biti osetnija. Biblija uĉi kako je ropstvo opravdano i dozvoljeno(Levitski zakonik, 25:44; Knjiga izlaska 21:2-6 za jevrejske robove, a Poslanica Efescima 6:5 i

Prva poslanica Timoteju 6:1-2 kao dokaz da ni dolazak ,,Spasitelja‖ i drugi deo knjige ništa nije

40 Misao sa kojom sam se najviše sretao objašnjava kako su sve monoteističke vere po priroi miroljubive, ali ih

ljui nepravilno razumeju. Koliko je ovo netačno može se uveriti svako samostalnim iščitavanjem njihovih svetihknjiga bez posrednika. Otkud takvo stanje? Ponovo nas vradam na izvrsnog francuskog filozofa: ,,Vekovimasveštenstvo zabranjuje neposreno čitanje tih tekstova. Ono smatra njihovo istorijsko ispitivanje ljuskim, ovedljuskim. Živimo anas manje-više po tim režimom. Intuitivno, verske sluge znaju da neposredan dodir,

inteligentno čitanje, zravorazumsko, ugrožava ove nekoherentne stranice koje je ispisivao znatan broj ličnosti,posle ugih vekova usmene traicije u krajnje razvučenom istorijskom perio, s tim što su sve to hiljau putaprepisivali bezobzirni i neotupavni prepisivači, čak istinski i hotimično falsifikatori. Prestajudi a im se pristupa kaosvetinjama, vrlo brzo bi prestale a buu smatrane svetima. Otua je korisno a se one istinski iščitavaju, sa peromu ruci.”



24

promenio)41

. Pavle ide tako daleko da kaţe kako hrišćanski rob treba ostati rob i ako mu seukaţe prilika da se oslobodi, jer je takav ,,pozvan‖… Ona predviĊa smrt za one koji nisu poslušni sveštenicima (Peta knjiga Mojsijeva 17:12), one koji rade na Šabat (Knjiga izlaska31:12), one koji su druge veroispovesti (Peta knjiga Mojsijeva 13:7-12), devojke koje nisu

nevine prve braĉne noći (Peta knjiga Mojsijeva 20:21-22), za veštice (Knjiga izlaska 22:17), za

uvredu roditelja (Levitski zakonik 20:9), za nevernike i bogohulnike (Levitski zakonik 25:10-16,Druga knjiga Dnevnika 15:12-13), za homoseksualce (Levitski zakonik 20:13, Poslanica

Rimljanima 1:24-32) i one koji ţive u gradu u kome ţivi samo jedna osoba koja poštuje drugog boga (Peta knjiga Mojsijeva 13:13-19). Smrt vidovnjacima (Levitski zakonik 20:27) ,

preljubnicima (Levitski zakonik 20:10) i laţnim prorocima (Knjiga Zaharijeva 13:3). I to nije sve- smrt, smrt, smrt, svinjarija za svinjarijom... Pravi recept za jedno prosvećeno, humanistiĉko iiznad svega miroljubivo društvo. Setimo se da su ova pravila zapravo dugo primenjivana i da

nije reĉ o bezopasnim hiperbolama ili propisima koji ostaju u domenu fantazije, bar po primeni,već o zakonskim normama... Silovanje – poniţenje i nasilno uništavanje duha ţene, otimanjenjene slobode i neizbrisiv oţiljak na njenom ţivotu. Ili baš i ne? Peta knjiga Mojsijeva jasno kaţe

da ako je silovatelj uhvaćen u silovanju devojke koju nije zaprosio za njega sledi... Ne, promašiliste, nije smrt, već novĉana kompozicija i svadba. Sve što treba da uradi je da ocu nesrećnice plati pedeset srebrnjaka i onda će moći, pardon, biće primoran da oţeni devojku koju je silovao i nećeim nikada biti dozvoljeno da se razvedu, što znaĉi da će moći po volji da je nanovo napastvuje(22:28-29). Dakle, prodaja ćerke za pedeset srebrnjaka je fini posao, ali prodaja uĉitelja zatrideset nije… Moţda je Juda trebalo da se dalje cenjka… Kakav kiseo boţanski smisao za pravdu! Pa, makar sada usamljenici znaju šta je potrebno da urade ne bi li najzad našli svoju buduću partnerku... Oh, da, postoji još jedna sjajna i praviĉna odredba odmah pre toga: ukoliko je udata ţena silovana u gradu, a niko je nije ĉuo, onda će i ona biti kamenovana do smrti jer se

nije vatrenije opirala i vrištala dovoljno glasno (22:23-24). Ţena je, kao što vidimo, tretirana kao

imovina svoga muţa, što nije iznenaĊujuće, ukoliko ovo uporedimo sa nekim preĊašnjimzakonicima gde se prevara tretira kao povreda ,,svojinskog‖ prava muţa, ali je priliĉnoneuverljivo za ,,premudrost‖ sveznajućeg i praviĉnog Boga. Mizoginija je uklesana u zakon, štouprkos duhu vremena nije bio sluĉaj sa susednim Egiptom, daleko ujednaĉenijim i naprednijim uoblasti pravne regulacije poloţaja ţene. U ovom spisu koji deluje kao da je nastao u nekoj slabijeĉuvanoj ludnici moţemo pronaći i vrsne psihopatske karakteristike knjiţevnih aktera: crtasadizma kod Boga najizraţenija je kada prisiljava roditelje na ţrtvovanje sopstvene dece u slavu

41 Vrlo je zanimljivo a mnogi prevoi koriste reč sluga, ne bi li se ublažila ovratnost izazvana ispravnim terminom.

Oni su stoga olično srestvo za manipulaciju koja izmiče pažnji, jer je za njeno uočavanje potrebno bogato znanje:tako su neki prevodioci smatrali da je apsurdno i vrlo neuverljivo da se jednorog pojavljuje u Bibliji, pa su umesto

njega ubacili mlaog bivola… Daničid-Karažid ostaje oslean jenorozima u Isajiji 34:7, ok engleski The New

King James Version usvaja young bulls. Ipak, Daničid-Karažid prevo u Psalmu 29:6 raije bira mla bivo, ok uKnjizi o Jovu 39:13 ispravno navodi jednoroga, kao i u Brojevima 23:22 i Zakonima ponovljenim 33:17. The New

King James Version očito ne voli jenoroge jer ih svua zamenuje mlaim bivolima. Izvesno je da postoji neka

razlika između bivola i jenoroga, sem ako nisam u grnoj zablui. Nema govora o jezičkoj zabuni – u pitanju je

nameran čin prekrajanja. Što se tiče uverljivosti, mislim a su najbolji suija bile – Džefersonove makaze… Saa,oprostidete mi, ali ne smatram a knjiga koja uporno pominje jenoroge zaslužuje pravo a u svemu oređuje biločiji život, tim pre što su verzije koje anas preovlađuju bazirane na kopijama kopija iz 1516., 1611. ili pak 1881.goine (toliko o autentičnosti ove izvrsne zbirke svih niskosti čovekovog uma) .



25

svoje sujete ili se sam prihvata tog posla u ĉudnovatom zanosu. Filicid je omiljeni desert…Jeftaja prisiljava da zbilja ţrtvuje ćerku (Knjiga o sudijama, 11)4243

, Avrama tera da odvede

voljenog sina Isaka na goru (Knjiga postanja), poloţi ga na oltar kao ţrtvu i pripremi se da gazakolje pre nego što se ,,Milost‖ umeša44, ubija prvoroĊenu decu Egipćana, bebe u potopu, deculistom svih neprijatelja agresivnog izraelskog plemena, decu koja su zavitlavala Jeliseja, pa na

kraju, u završnom stupnju ludila, ĉak svog Sina kao Sebe Samog... 45 Mazohizam se moţerazumeti, ali ostaje pitanje krivice tek roĊenih. Za Boga, deca nisu nevina, što jasno Knjigaizlaska 20:5-6. Psalm 137 takoĊe opisuje sreću onoga ko ubija bebe neprijatelja... Bebe sudvostruko krive: opterećene su prvobitnim grehom, kao i gresima svojih predaka. 46

Zaista

gnusno… Jedino po ĉemu je ova knjiga stvarno posebna je neverovatna koliĉina zla i gadostikoju je uspela da uokviri, a da pritom zadrţi epitet sveta. Priĉe Solomunove preporuĉuju nasiljek oje proĉišćava (20:30, mora da je ovo bila uputnica u sluĉaju Branislava Peranovića!), dok13:24 zahteva preventivno premlaćivanje od strane roditelja... Prva poslanica Timotejuzabranuje ţeni da poduĉava i da vlada muţem, nego treba da bude mirna – i ovako je nešto boljaod stoke koja raĊa... Mora biti da su ovaj deo naše gorde i krute bogomoljke-propovednice

ispustile pri ĉitanju… Da, sve ovo vaţi i nakon Nazarećanina, koji je, sudeći po 5:17 JevanĊelja po Mateju, došao da ispuni stare zakone i proroĉanstva. Nazarećanin nije moralno savršenidobroćudni asketa-reformator, što je od njega naĉinila obmana stara petnaest vekova isvešteniĉko natezanje i prekrajanje njegove liĉnosti do granice pucanja, već figura koja takoĊenudi ne preterano pametne ili opraštajuće izjave: u JevanĊelju po Mateju, 10:14-15, on izriĉitoveli kako će gradovima koji odbiju njegove uĉenike biti teţe nego Sodomi i Gomori. Za nekogko na drugim mestima propoveda oproštaj, ovo zvuĉi nedosledno i licemerno (uzgred, nemavećeg tiranina i niskog licemera od Starozavetnog Boga, koji ne poštuje ni sopstvene zakone – samo se zapitajmo kakva bi naša predstava o njemu bila da je u pitanju ĉovek , posebno kakva

istorijska liĉnost). Taĉnije, u 10:28 on poruĉuje da se iznad svega treba plašiti Bog a, dok u 18:8

preporuĉuje telesno samosakaćenje kao zaštitu od paklene vatre, koja će prema 25:46 trajativeĉno – ovde vidimo kako poruka ljubavi, koja mu se svakodnevno stavlja u usta, nema dodirnih

taĉaka sa njegovim prikazom u Bibliji. Dvadeset vekova kasnije, Rasel će primetiti kako neveruje ,,da osoba koja je instinski humana moţe da veruje u veĉni pakao‖. Krenuvši stopama

42 Ljuska žrtva u najotvorenijem obliku... Žrtva eteta za naklonost božanstva u boju. Žrtva eteta za obre

vetrove koji nose ahajsku flotu… 43

Ova priča je mnogo nepoznatija o one o Avramu. Ne mogu se izmadi utisku a to nije slučajno, pošto samprimetio a monoteisti vie nekakvu obrotu u slici čoveka koji je spreman a zakolje svoje ete rai ljubavi premaBogu, ako to na kraju nije uradio. Jefetaj nam, pak, pokazuje da Bog nije uvek tako milosrdan.44

Paralela sa spasom Ifigenije o noža oca je viljiva – zaplet je ientičan... 45

Žrtva je besmislena: filozofi su je nazivali varvarskom, ,,ostatkom paganizma” i ,,smrdu nevinog za grehe krivih”,ali i vino nelogičnim ogađajem. Ako je Bog želeo a oprosti ljuima, mogao je to a učini i bez nje. Postavlja sepitanje i kakva je to žrtva, ako je Nazaredanin, kao što spisi govore, bio svestan svoje priroe kao Sina Božjeg i ako

je znao a de ustati... Hičens naglašava i a je ona nemoralna, moža najnemoralnija o svih učenja: ukiaogovornost i pokušava a je prebaci na rugog.46

Ova ovratna oktrina, koja pokride ima u Jevanđelju po Marku 16:16, razvila je ieju po kojoj nekrštena iprevremeno preminula eca ne mogu a uđu u raj: generacije i generacije roitelja su bile najužasnije šibanemišlju a uše njihove ece ne mogu a ostignu blaženstvo i mir, pogotovo što je smrtnost novorođenčai uprošlosti bila mnogostruko veda... Kao a im je lična trageija bila malo. Isto važi i za one koji nika nisu čuli zahrišdanstvo i umrli su ne znajudi za Nazaredaninov život. Poprilično fer…



26

svog oca koji je podavio celo ĉoveĉanstvo jer nije bio zadovoljan svojom kreacijom, Nazarećanin podrţava antropocidni potop i, štaviše, najavljuje novu katastrofu prilikom svog ponovnog dolaska u 24:37. Svakako. ,,Volite svoje neprijatelje, a ja ću svoje da satrem!Zbrisaću ih tako da ljudski jezik ne poznaje odgovarajući termin.‖ Holokaust? I to deluje blago,skoro kao nered koji je ostao u sobi nesmotrenog lenjivca… Pomislili bismo da licemerje nije

nasledno... Antropocid, prisutan u monoteizmu koliko i u drevnim politeizmima. Šta jeantropocid? Istrebljenje, konaĉno brisanje ĉoveka sa zemlje. Postao je pokvaren, dosadio nam je,hajde da oĉistimo Zemlju najvećim zloĉinom koji je ikada poĉinjen. Tri stupnja iznad etnocida,dva iznad holokausta. Pored toga, on nedvosmisleno i otvoreno laţe: kada najavljuje svojdolazak tvrdeći da će neki od slušalaca biti ţivi kada se vrati, kada govori da će onaj ispunjenverom moći da preţivi ujed najotrovnije zmije, popije otrov bez posledica i pomeri planinu

(kakav odliĉan test za prvosveštenike!) – nije iznenaĊujuće što ovo sa podsmehom u svom,,testamentu‖ primećuje i Melije. Nema teološkog ludila koje ove oĉigledne laţi moţe da pretvoriu alegorije i naĊe im prikriveno znaĉenje. On nije ni ljubazan, ni staloţen, niti blagonaklon prema onima koje njegovo propovedanje ne zanima: odviše lako preti, proklinje i vreĊa, pada u

vatru i poziva se na svo ju uroĊenu superiornost. ,,Sin Boţiji vam kaţe, ne kaţe vam prostidrvodelja…‖ Da, taj povik zraĉi iz njega: ad auctoritatem. Umereni savet iz Luke 14:26 – mrzite

svoje porodice… Matej 10:37 otkriva potrebu jednog egoiste za pohvalom i ljubavlju. ,,Onaj ko

voli oca i mater više no mene nije me dostojan… I onaj ko voli sina ili kćer više od mene nije medostojan.‖ Stvarno? Pa šta? Skeptici su opazili i interesantnu ironiju u ĉinjenici da poziva drugeda ne koriste povik ,,budalo‖ (u našim prevodima tipiĉniji je izraz ,,ludo‖), da bi ga samupotrebio nekoliko paragrafa kasnije. U JevanĊelju po Jovanu, Nazarećanin tvrdi da se ljudimasudi na osnovu njihove vere, a ne njihovih dela. Nevernik je automatski osuĊen – u raj se moţesamo krštenjem.

47 Ipak, liĉno mi je najgnusnija priĉa o ţeni Hananejki i bolesnom detetu, koja

oslikava svu niskost njegovog ponašanja.48

Nekako mi je teško da poverujem da je Tvorac

kosmosa opterećen nacionalnošću, a još teţe da bi ijedna humana osoba poniţavala majku koja pokušava da spase svoje bolesno dete, uz to je nazvavši psom jer joj ,,krv nije dovoljno ĉista‖.

Politikantski, pre nego boţanski. Strašno licemerje i nedoslednost od onoga ko je navodno dao priĉu o Samarićaninu: na jednom mestu je bliţnji svako, bez obzira na krv, a na drugom nećemo pomoći detetu koje strada zbog nacionalnosti. Na kraju je, posle daljeg samoponiţavanja, ukojem je izgleda pronašao posebnu slast, Nazarećanin najzad udostojio muĉenicu pomoći, alimislim da je ova epizoda odliĉan pokazatelj njegove naravi, koja je daleko od neĉega plemenitog

i svakako daleko iza sliĉnih istorijskih figura. TakoĊe mi deluje priliĉno neverovatno da Tvorac

47 Uzgre, pitanje kriterijuma ulaska u raj je takođe sporno, na različitim mestima se nue objašnjenja koja su

najblaže rečeno protivrečna i isključujuda: uputstva iz istog Jevanđelja, po Luki, sasvim su rugačija. U Jevanđeljupo Jovanu oaje se zahtev krštenja, te ispijanja krvi Isusove i konzumiranja tela (kakav najcrnji paganizam!). Aona još jena izmena u Jevanđelju po Marku!: ,, Jer vam kažem a ako ne bue veda prava vaša nego književnika

i fariseja, nedete udi u carstvo nebesko. “ 48

Jevanđelje po Mateju, 15:22-26: I gle, žena Hananejka izađe iz onih krajeva, i povika k njemu govoredi: pomiluj

me Gospoe sine Daviov! moju kder vrlo muči đavo. A on joj ne odgovori ni reči. I pristupivši učenici njegovi

moljahu ga govoredi: otpusti je, kako viče za nama . A on ogovarajudi reče: ja sam poslan samo k izgubljenijem

ovcama oma Izrailjeva. A ona pristupivši pokloni mu se govoredi: Gospoe pomozi. A on ogovarajudi reče: nije

dobro uzeti od dece hljeb i baciti psima.



27

kune drvo, koje je sam stvorio, jer u vreme u koje ne raĊa (i to po Njegovoj zamisli) nema voćana granama. Zašto je drvo krivo? Zar Bog nije mogao uĉiniti nešto impresivnije ako je bio tolikogladan? Ovaj detalj zvuĉi kao da je potekao iz narodnih priĉa o Svetom Savi ili Svetom Patriku.Apsurd je tim zanimljiviji jer na drugim mestima vidimo da Nazarećanin nema problem da

nahrani hiljade ljudi sa nekoliko riba … Verujem da bismo mogli provesti mesece izlaţući

izopaĉenosti iz Biblije, nareĊene i opisane, ali pošto nameravam da ne izgubim paţnju ĉitalaca,niti da ih rešim apetita bez preke potrebe, sada ćemo se osvrnuti i na Kuran, koji je tim znaĉajniji jer je u islamskim zemljama izvor pozitivnog šerijatskog prava. Naravno, ne na Kuran, pošto jeautor u svom neznanju lišen poznavanja arapskog, već na njegove prevode.49

Krenimo od stiha 9:111 koji eksplicitno kaţe da će svako ko pogine u borbi sa

nevernicima za Alaha biti nagraĊen u rajskim vrtovima. Perverzna slika blaţenstva u komeAlahovog ratnika-ubicu (recimo samoubicu sa bombom u deĉijem vrtiću nevernika) oĉekuju 72 paţnje gladne device, ,,koje će biti zadovoljne jednim muškarcem‖, govori kako je lako zavaratiseksualno isfrustrirane ljude ponudivši im siloviti naboj erosa sa opisima kojih bi se postideotrećerazredni stvaralac komercijalnih erotskih romana. Dok hrišćanstvo ništi ljubavniĉku strast,

islam je od posesivne sek sualne ţelje napravio svoju privlaĉnu nagradu. Dakle, on nijemiroljubiv, kao što mediji uporno naglašavaju, već otvoreno poziva na nasilje protiv nevernika,uvek i svuda, što potvrĊuje tuţna rušilaĉka praksa jednako koliko i 9:5 i 4:103. Vernici koji se bore za Alaha su iznad onih koji samo sede u kući i mole se (4:95). Neki pisci su u pravu kadatvrde kako je mir koji muslimani propovedaju zapravo slika planete kao muslimanske duševne bolnice u vidu teokratije.

50 51

Tu je nezaobilazna pedofilija (65:4), koju takoĊe odobrava liĉni primer proroka Muhameda, koji se oţenio šestogodišnjom Aišom, konzumiravši brak kada jedevojĉici bilo svega devet godina. Imali li slike koja u sebi sadrţi impresivnije koliĉine svetosti ineĉega dostojnog poštovanja? Pedofiliju i silovanje Muhamedu dozvoljava naroĉito i 33:50,zajedno sa povlasticom da oţeni i više od inaĉe dozvoljene ĉetiri ţene u islamu… Prizor je

neshvatljiviji ako imamo u vidu 24:2, koji propisuje 100 udarаca biĉem za ţenu-preljubnicu. Dvamuškarca je greh, ali ĉetiri ţene su odliĉne? Vidi se da ţene nisu petljale sa avramovskimreligijama... Opet, cui bono? Pitanje koje lomi religiju kao malj, koje je drobi u finu prašinu.Zatim 2:223 kaţe kako je ţena polje muţa u koje muškarac moţe ući kad poţeli, što legalizujesilovanje u braku… Još naredbi za muĉenja i dekapitacije nevernika, 22:19-22 i 8:12, kao i

oĉekivano podrţavanje ropstva u 2:178. Stih 43 sure 4 neskriveno oznaĉava ţenu kao vlasništvomuţa, koji ima versku obavezu da je prebije kad mu nije poslušna. Komiĉan je stih 41 sure 8, ukom Alah zahteva deo plena za sebe. Pretpostavljeni svemoćni stvaralac univerzuma traţi deoopljaĉkanog zlata! Moţe li neĉija ograniĉenost i ovo saţvakati? Alarmantnije je sirovo tumaĉen jeovih opasnih i neljudskih zahteva: ajet 47:1 napominje kako se grehovi praštaju onima koji

poveruju u Muhameda… Obrazac je svuda isti. Veruj, budi ĉudovište i biće ti oprošteno – dalje,

49 Muslimani smatraju da je samo originalni tekst pravi Kuran. Prevodi se ne smeju nazivati Kuranom, nego se mora

naglasiti a je u pitanju samo prepis na oređeni jezik. 50

Lambros u Bog se nikad ne smeje navodi da je vizija islamskog mira situacija u kojoj de ostali primiti islam,pokoriti se islamskoj upravi ili iščeznuti. Sličan izbor nekima je ao i Hitler, kojeg su, uzgre, poržavale ihrišdanske i muslimanske frakcije. Lambros porei pax romana i dominaciju Rima sa željom islamista ne bi lipojasnio analogijom.51

Aluzija na Ničevo poređenje hrišdanskog ieala sa ovim tipom zatvorene ustanove.



28

bićeš nagraĊen. Nemoj, budi dobra osoba i bićeš najsvirepije kaţnjen. Sliĉno kao protestantskasola fide, Luterov izum koji je izvukao od Pavla, dalje unapredivši izvorno bezumlje… Izbor

nikog više ne interesuje, izbor je dobar samo kad se na ĉoveka treba natovariti kazna. Moralno

ostvarenje čoveka je vera. Ovo eksplicitno kaţu listom sve svete knjige: to nije proizvoljnizakljuĉak, nego obiĉno opaţanje. Dozvolite mi da vas podsetim da je Hegel zastupao sliĉnu

ideju, samo u pogledu drţave i na daleko kompleksnijem nivou (R. Lukić). MeĊutim, postojitaĉka koja neosporno difamira osobenost religijskog poimanja u odnosu na njegovo: sa Hegelom

se ne morate slagati, kao što je odista sluĉaj sa stavovima autora, moţete ga otvoreno kritikovati,moţete ga ismejavati, moţete ne mariti za njega, a opet biti sigurni da hegelijanci neće poĉeti davas proganjaju kao imoralne, da odreĊuju granice vaše slobode potĉinivši je svojoj ili da otimajuvaš novac pod parolom vlastite moralne savršenosti. Uprkos sve glasnijim tvrdnjama da sureligije izvor morala koje pokušavaju da nadglasaju preklinjanje i plaĉ uzrokovan njima (Zar se iu monolozima dramskih likova ne ponavljaju iskljuĉivo ideje u koje su najnesigurniji i kroz kojenastoje da se samoobamnu, davajući im glasnu potvrdu!), mi vidimo da su one samo hraniteljimrţnje, bespotrebne tenzije, konflikata, zavisnosti i stradanja koje se lako moglo izbeći. Svaki

sistem kom je ubistvo manji greh od sumnje ima nerešivi etiĉki problem u sebi, kao i pojedinackome je neophodna prisila da ne bi divljao i zlostavljao druge - to samo svedoĉi o zanemoćalostinjegove savesti i patetiĉnosti njegovoga servilnog karaktera.

Koja je, dakle, esencijalna razlika izmeĊu bogova politeizma i dominantnih monoteizamau ravni etike, koji je plod evolucije verovanja? Stari bogovi, daleko ljudskiji

52 od monoteistiĉk og

izvitoperenog prikaza, ne polaţu pravo na nepogrešivost, drugim reĉima oni nisu Dobro po sebi,

već zakon za sebe, jedna nuţno samodovoljna volja: oni nisu moralno savrešni, niti tvrde da jesu. Njihova moć im omogućava da ĉine i nepravedno u svojevrsnom imoralizmu, bez potrebe da se

pravdaju uzvišenim razlozima, Oni nisu licemeri. Sujetni su, razdraţljivi, bahati, katkad ţeljni paţnje, nepotisti, slabi na pokude, plahoviti, ljubomorni, svaĊalice, lopovi, niski, lukavi, hiroviti,

ucenjivaĉi, izdajnici, prevaranti, sladostrasnici, ubice, tamniĉari, silovatelji i otmiĉari, ali oni prihvataju svoju ulogu bez reĉi i ne nastoje da je ulepšaju. Kada se svete, ĉine to otvoreno za svojraĉun, ne izgovarajući se pravdom, ĉak ni ako prenagle uništivši celu porodicu z bog jedne

propuštene ţrtve ili svo stanovništvo velelepnog grada iz liĉne ozlojeĊenosti. Njima opravdanjenije potrebno. Moţda pojedini mitovi latentno nose poruku o vladanju (Niobo, ne hvalisaj se!,itd...), ali nema pomena imperativnog oblika sa uzvišene moralne pozicije tipiĉnog zamonoteiste. Njihovo mnoštvo omogućava im da izraţenije formiraju crte karaktera u meĊusobnojinterakciji (sa sebi ravnim, meĊu jednakim) , da iskristališu osobine i navike, kao i da ih potvrde

52 Motivi koji pokredu mnogobožačke patrone takođe su ljuskiji o motiva koji pokredu avramovskog Boga.

Požuu nalazimo jako često: o Zevsovih neverstava, preko Haovog privremenog paa u ljubavni žar, Afroitinog

varanja Hefesta sa Aresom, pa i Apolonom, mita o Erosu i Psihi ili personifikaciji u nimfi Pejto. Tu je i ljubomora:

ljubomora koja je oborila Herakla, srušila Troju sa zemljom, proganjala nevine i unakazila Lamiju. Strast, zahvalnost,

zavist, lojalnost, čast, vlastoljublje koje nagoni u izaju i pobunu, slavoljublje koje ostvaruje sukob, roiteljsko

nastojanje a se pomogne eci, štaviše i sama osaa kao kreativni podsticaj: sve deluje mnogo razumljivije od

apstrakne i neobjašnjive motivacije jenobožačke smotane prilike Arhitekte. Grci biraju intrigu pre sirovog nasilja –

svako se prilagođava stanju svog uma…



29

u dodiru sa ljudima, a njihova snaga da svoje delanje nametnu drugima: postoji, vidimo,

ţivotnjsko pravo, prirodno pravo u sirovom smislu sile, dakle prirodno pravo kako su ga shvatali

pojedini sofisti, da to i uĉine. Od tog prirodnog prava oni ne beţe u lošu savest i precenjeno pretvaranje. Sizif je kaţnjen jer je uvredio Zevsa ocinkarivši ga za prevaru, a ne jer se ogrešio ovrlinu.

53 (Postoji mit po kom ga je ovaj liĉno osudio, izuzevši ga iz nadleţnosti Minosa,

Radamanta i Eaka. Izgleda da pravosuĊe u totalitarizmu uvek funkcioniše isto, pa makar i pod

zemljom!) To je kljuĉna razlika. ,,Slušaj me ili ću te zgromiti― zvuĉi poštenije od ,,slušaj me jersam uvek u pravu, a ako mi ne poveruješ zgromiću te‖ krilatice. Jedno je otvorena opravdana pretnja koja ne porobljava um, drugo je pretnja zamotana u podlu obmanu, bodeţ koji drţi šaka urukavici. Tako nasilnik, ubica i silovatelj moţe da se podigne na nivo poluboţanstva i vrataraOlimpa, a cinkaroš biva ostavljen uţasnome fatumu i osuĊen. Kada Zevs zaĉinje Herakla saţenom kralja Amfitriona, on to radi kroz prevaru uzevši njegov lik, a ne nasilno kroz netelesnosilovanje i licemernu objavu da je ovo kršenje pravila koje je sam propisao dobro iskljuĉivo u jedinstvenom sluĉaju koji njemu odgovara, kao što to radi neodluĉni hrišćanski Bog, a psolutista

bez kiĉme i tiranin par excellence.

54

Zevs vezuje etiku za plimu i oseku svoje volje. Zevs svesnokrši zakone koji postoje mimo njega, nezavisno od njega, ĉak iznad njega, jer mu statusvrhovnog boga i nesavesnost to omogućavaju bez posledica, a hrišćanski Bog podseća na jednogkralja koji je suspendovao ustav na nepuni sat ne bi li mogao da završi poslove koji su mu došlina um, samo što to nije preterano razumljivo ako se setimo njegove navodne omnipotencije.(Div, naprotiv, nije svemoćan, jasno je da je Sudbina iznad njega). Odakle ta potreba za

pravdanjem? Zevs, slaţem se, moţda jeste neotesani nasilnik, ali je dovoljno pristojan da nas poštedi nesuglasica sa sobom. Delanje monoteistiĉkih boţanstava nasuprot njemu previše jeostentativno i putridno, takoreći plenarna antiteza Helenima. Grĉka mitologija je naroĉito bogatasilovanjem, ali Apolon i Dionis nikada ne tvrde da je silovanje dobro jer ga oni sprovode, niti

nastoje da obljubljenoj nimfi upute izvinjavajuće obaveštenje i naredbu, još manje da poniţavajusmrtne rogonje i time se slade. Oni egzistiraju u moralnom nihilizmu: u neku ruku jesu vitalisti

koliko i etiĉki egoisti. Kako olimpijski bog posmatra silovanje? Kao zadovoljavanje svogseksualnog nagona, kao potĉinjavanje drugog svojoj potrebi. Da li time krši pravilo koje kaţe da je silovanje loše liĉnim primerom? Da, ali ne pokušava da to sakrije jer ga nije briga – van

sankcije je po svojoj prirodi, jer je boţanstvo. Zbiva li se katkad iz hira ispravlja nepravdu koju

je sproveo i pokrenuo, da li se saţali na stradalnike? I te kako, Div šalje bogatu nadoknadu za

otetog Ganimeda, postoji mrva pravednosti, moţda i samoprekora, ali ona se ne uzdiţe douniverazlnog principa, principa opšteobavezujućeg i razmetljivog. Nema reĉi: ,,Ja sam Pravda.‖Drugim reĉima, starogrĉki bog je u stanju da prihvati svoju nemoralnost, dok monoteistiĉki nije.To je glavni iskorak. Avramovski bog će izvrnuti svet da ne bi priznao sebi da je pogrešio.Taĉnije, njegovi sledbenici će to uraditi u njegovo ime. Kod politeista, zakljuĉujemo, etika

53 O činjenici a bogovi ne kažnjavaju grešnike govori i Sekst Empirik, kaa kaže a je Dijagora sa Melosa, smatran

prvim evropskim ateistom, to postao nakon što je njegov prijatelj uspeo a se krivokletsvom izvuče o optužbe nasudu.54

Sedam se olične ilustracije u kojoj Josip postavlja sleede pitanje: ,,Ako je Bog mogao a stvori Aama i Evu oblata i prašine, zar nije mogao isto a učini i sa svojim Sinom, umesto a ima seksualni onos sa mojom ženom?”



30

prevazilazi bogove, kod monoteista oni prevazilaze etiku. Kod Grka ĉovek moţe da bude u pravunasuprot bogu, kod hrišćana, jevreja ili muslimana je tako nešto nezamislivo. Monoteistiĉki bogne moţe da pogreši jer se moral ravna prema njegovom delanju. Ne moţe se zamisliti, ĉini mi se,

strašnije silovanje morala – teško je ponuditi jaĉu antitezu moralnom argumentu sledbenikaavramovskih religija, a ostati u polju njihove mašte! Kako oĉekivati da boţanstvo koje krši sve

zdrave etiĉke ideje istovremeno bude njihov apsolutni izvor? Zapravo je u verskom, a ne

sekularnom moralu, sve dozvoljeno, pod uslovom da Bog tako kaţe: u verskom moralu bitan je

izvor, a ne sama norma. Ubiti je isto kao ne ubiti, a ispravno će biti ono što Bog odabere od tadva posredstvom sveštenika u konkretnoj situaciji. ,,Bog je ljubav.‖ Moţda, ali to onda svakakonije Bog Biblije. Za završni poduhvat krivotvorenja vrednosne stvarnosti neophodna je naravno

posve kontradiktorna knjiga, do koje politeisti nisu stigli, bar ne u takvom obliku… Ta ţalosnaodbrana se uostalom saopštava Jovu pravo u lice: nebitno je što si oštećen nepravedno iz neĉijeghira, što su ti ţena, ćerke, sinovi, dom, zdravlje i stoka oduzeti, sukobljen si sa Bogom, nemaš pravo da traţiš naknadu jer si samo igraĉka jednog silnika. Kakva depresivna i poniţavajuća

zamisao! I jedno i drugo uzrok ima u prirodi njihovih ljudskih tvoraca, koji su svoja boţanstvaoblikovali prema sebi: upravo stoga Grci svoje bogove vide kao slavljenje ţivota, a Jevreji kaonjegovo poricanje. Represija koju je jevrejsk i narod iskusio od strane osvajaĉa onemogućila mu je da svog boga veţe za suštu silu, bilo mu je potrebno nešto dublje: bila je potrebna gola Pravda,

jedan uzvišen princip banalizovan do varvarstva, prisvojen i upregnut u dnevnu politiku…Hrišćanstvo je njegov univerzalitet, a islam plagijat. Ipak, ne moţe se oteti ironiĉnoj opservacijida, nastojeći da uvede plemensku pravdu u zapovedniĉkom smislu, avramovsko boţanstvo jesteono koje je najĉešće suzbija na humanistiĉkoj osnovi: vezavši se za jednu grupu, etniĉku ilireligijsku, ono poništava vrednost svih drugih ljudskih ţivota i otvoreno na nju udara .

Poslednja odbrana teologa je pusta relativizacija (mislim na hrišćanske teologe,

muslimanski se ne trude da poriĉu ove stavove jer u njima ne nalaze bilo šta upitno). ,,Morate darazumete istorijski kontekst.‖ Na stranu refleksno pitanje o mogućnosti ograniĉenjaomnipotentnoga boţanstva istorijsk im okolnostima i svrhe koju ona suzbija, zar se taj kontekst

ne shvata i previše dobro kada kaţemo da su obe knjige plod mistifikovanog propovedanjasasvim proseĉnih, nimalo dalekovidih, sobom opsednutih, pod plaštom nasilnih i polupismenih pustinjaka-sadista, histeriĉno okrenutih apokalipsi, ţeljnih da prisile ljude na slepu pokornostnategnutim i neutemeljenim tvrdnjama o liĉnoj vezi sa bogom, proizvedene od niskog nivoasvesti koji je tipiĉan za divljake i njihove plemenske norme, a ne delom prosvećenog ĉoveka? Mi

i zastupamo to viĊenje, samo što ga primenjujemo dosledno i za celu knjigu. Izmenjene i

uvedene u kruti sistem od strane sledbeniĉko-sveštenske gomile, a zaţivele u punoj snazi

zahvaljujući silovitoj politiĉkoj potrebi vladara... Kakva koincidencija, s obizorom da su donašeg vremena opstale fantastiĉne tvrdnje kako je autorstvo indirektno Boţje, teorije onadahnuću autora, premda u ovim knjigama nema skoro niĉega normalnog, a ne inspirativnog,elegantnog i sveproţimajućeg… Teorije o mešanju ProviĊenja u istoriji – kakve neutemeljene

nebuloze! Da je istorija krenula drugim tokom, isto bi se tvrdilo za bilo koju religiju iz

mediteranske plejade koja bi posluţila umišljenosti rimskih imperatora kao vezivno tkivostogodišnjim haosom i bratoubistvom razorene drţave… Uporedivši ih sa raspravama grĉkih



31

filozofa ili rimskih pravnika nastalim u pribliţno vreme, bez mnogo muke nameće nam se istinao njihovoj intelektualnoj vrednosti i civilizacijskome stupnju onih koji su ih stvarali. Više vredi jedan red Tulijev od hiljada stranica kojima su uništavani autentiĉni zapisi njegovi ne bi liostavili mesta za versku ,,premudrost‖ – grdna šteta za jednog od najvećih majstora retorike! Ko je dao smisleniji doprinos, Petar ili jedan Papinijan, Gaj ili Tribonijan? Ipak, Pavle u Delima

apostolskim se ne bi sloţio sa mnom: on sa radošću govori o spaljivanju rukopisa koji protivreĉenjegovoj opasnoj i uvijenoj doktrini, doktrini koja guši svaki intelektualni pluralizam, koja razarai poslednju mrvu nezavisnosti, koja krši sve što joj se ne pokorava... Ništa ne nudi akademskuširinu kao prouĉavanje knjiga…55

Na daskama redovno prisutna besmislena tragedija sveta,

krvavija od Tita Andronika, delom je izvedena zbog ĉinjenice da su vekovima ljudi podizani jednom knjigom koja je davila slobodnu inteligenciju i giljotinirala prekopotrebni pluralizam

svake vrste. Pisanih stranica se moţe bojati samo idiot ili šarlatan, prvi jer ne razume njihovumoć, a drugi jer je razume.

Slika boga, monoteistiĉkog ili politeistiĉkog, hteli mi to da prihvatimo ili ne, slika je

nemilosrdnog despota koji u brutalnoj predstavi oholo uţiva: sve smrti, bolesti, ratovi, silovanja,

prirodne katastrofe, kampovi za istrebljivanje, deca koja skapavaju od ţeĊi, trivijalnih bolesti igladi, sva tuga, ĉemer i stradanje ljudske istorije – a nije ga bilo malo! – sve nepravde i patnje,

svi leševi i suze koje ih prate, sve ga to samo zabavlja. Sve je to razonoda. Heleni su imalismelosti da to priznaju. Ĉovek je njegova dvorska luda. On sa tribunala, nalik k akvom

ponositom i uzdignutom rimskom pretoru, odreĊuje ko ima pravo na ţivot, a ko će umreti: ondaje i oduzima hirovito, nepredvidljivo i bez ikakvog oklevanja kroz jednu prostu reĉ.56

Našţivot je tragedija za jedan podsmešljiv osmeh… Moţe da pomogne i da se umeša, ali to neće. On

se naslaĊuje posmatrajući lom na zemlji. On haos podstiĉe, aplaudira, smeje se i uzdiše.Monoteistiĉki Bog, Bog Avramov, Isakov i Jakovljev, samo je po drţanju nalik uzdrţanomRimljaninu stoiĉke škole, u biti on je krvoloĉni, maliciozni, nepravedni, sadistiĉki nastrojeni i

dokazivanja suve moći ţeljni varvarin-siledţija sa namerom da gordo sudi i iţivljava se nadsvojom bespomoćnom tvorevinom.57 Jedina logiĉna reakcija – pobuna, kakvu nalazimo kod

Geteovog Prometeja. Pobuna, pa neka je i bezizgledna: njena je vrednost u samome ĉinu. Pobunazarad pobune; cirkularna vrsta etiĉkog larpurlartizma, volja-za-moć kao volja-za-dostojanstvo.

Prosto je neverovatno što je ljudska fantazija ikad poţelela da ova prilika ţivoga otelotvorenogazloĉinstva i zlobe bude stvarna i na taj naĉin je uĉinila stvarnom… Primo Levi, pisac i hemiĉarkoji je preţiveo 11 meseci u Aušvicu i tamo zanavek izgubio veru, kasnije je novinaru izjavio:,,Postoji Aušvic i zato ne moţe postojati Bog.‖ Ĉitalac koji je religiozan će mi svakako prigovoriti: ,,Ali, šta je sa zagrobnim ţivotom? Neće li Bog onda sve izravnati?― Krasna je plemenitost i dobrodušnost Boga koji ĉeka da se zloĉin završi i da ţrtva propati u svom bolu,

neizbeţno proširujući taj broj lanĉano, dok ima mogućnost da ga prekine po volji… Opet, šta bismo pomisli o ĉoveku koji ne spreĉava maltretiranje drugoga? Verovatno da je jadnik, zlobnikili kukavica. Kakav nedostatak viteštva! Šta bismo pomislili o lekaru koji moţe da bez mukeizleĉi dete obolelo od kancera ili osobu osuĊenu na lagano umiranje amiotrofiĉnom lateralnom

55 Stara je i valjana izreka a obra biblioteka sarži bar jenu knjigu koja bi uvreila svakog ko u nju ušeta.

56 Do, dico, addico.

57 Ovaj slučaj je baron Holbah zastupao pre više o va veka sa takvom izvanrenošdu a je pokušaj a se ona

namaši nepotreban.



32

sklerozom, ali umesto toga neosetljivo bira da uţiva u jutarnjoj kafi? Zapitajmo se dalje kako biizgledala promišljanja jevrejskih zatvorenika o Bogu tokom njihovog boravka u nacistiĉkim

logorima... Da li bi poţeleli da mu sude? Da li bi se osećali izdano, napušteno i prepušteno? Kaona pozornici, kao lude, kao glumci u tragediji? Gospodin Vizel, koji je i sam takoĊe osetioAušvic na svojoj koţi kao tinejdţer, već je to uĉinio i napisao je vrlo interesantnu dramu SuĊenje

Bogu, ĉiji su kljuĉni dijalozi bazirani na konverzaciji koju je tada naĉuo. Radnja drameizmeštena je u sedamnaestovekovnu istoĉnoevropsku pozadinu i prikazuje dogaĊaje prilikomdrugog, nešto manjeg stradanja Jevereja, ali je njena ekranizacija iz 2008. godine zadrţalaosnovnu misao kao noseću i zaista je toplo preporuĉujemo.

Ostavimo na stranu ĉinjenicu da ne postoji racionalni razlog zbog kog bi neko verovao uzagrobni ţivot, bez obzira na emotivnu ispunjenost koju donosi pomisao na jedan vid vlastite

besmrtnosti i povratak izgubljenih i oţaljenih, pa mu pristupimo sa ledeno analitiĉkog stanovištane bismo li ga bolje razumeli. Prva pretpostavka je da pakao i raj polarizuju: dobri idu u pakao,

a nevaljalce ĉeka veĉna vatra. Tako nas uĉi ĉuvena alegorija o ovcama i kozama. Naravno, unajmanju ruku je upitno koliko konačni zloĉin zasluţuje beskonačnu kaznu, koja nema nikakve

plemenite svrhe, sem u religiji toliko prisutnog neljudskog uţivanja u bolu.58

Ono što je dalekoupitnije su kriterijumi po kojim se moţe dospeti u ova bajkovita mesta: svaki verski sistem kao jedan od kljuĉnih uslova navodi pripadnost i poštovanje njegovih bogova. Nesumnjivo je većinaĉoveĉanstva umrla nikad ne ĉuvši za ispravnu religiju59. Još jednom broju ona je bila samo

udaljena mitologija. Sveti spisi su kontradiktorni i svaka denominacija odnosne organizovane

religije ima svoju listu. Bez odgovora je i prosto: ,,Šta je zloĉin?‖ Postoji pregršt stvari koje sveteknjige nazivaju ispravnim, a koje su monstruozne, kao i gomila oznaĉena kao pokvarenost inajteţe zloĉinostvo, u kojoj ne vidimo išta sporno po sebi jer nikome ne nanosi štetu. Prva grupa:antropocid, filicid, genocid, ateocid, antisemitizam, despotizam, ljudske i ţivotinjske ţrtve, pljaĉka, mizoginija, netolerancija, pogubljenja i ropstvo. Druga grupa: predbraĉni seks,

homoseksualnost, poštovanje drugih bogova, ateizam, znatiţelja, poligamija, konzumiranjesvinjetine ili alkohol, et cetera. Zbrka sa grehovima, praštanjem, normama koje jesu i nisu

apsolutne istovremeno i liĉnim misterioznim nenakolonostima zbog kojih neka boţanstvasvesrdno kaţnjavaju odreĊene smrtnike još dublje komplikuje lagariju i vodi je u subjektivnidoţivljaj koji tone ispod praga uverljivosti i najlakovernijih: liĉna predstava raja će se razlikovatikoliko se razlikuju i liĉnosti ljudi. Da li biste se osećali blaţeno u raju sa mišlju da mnogi našisusedi, prijatelji i ĉlanovi porodice nemaju toliko sreće, da su zauvek osuĊeni na patnju, da

svakim dahom ispaštaju dok se mi zabavljamo? Svako ko je patio od zubobolje zna kroz koliku

58 Rasel: ,,Nanošenje okrutnosti s mirnom savešdu užitak je moralistima. Zato su izmislili pakao.”

59Hičens: ,,Haje a kažemo a postoji konsenzus oko toga a je naša vrsta, koja pripaa višim primatima, Homo

sapiens, na planeti oko najmanje 100 000 goina, moža više. Frensis Kolins kaže moža 100 000. Ričar Dokinskaže moža oko četvrtinu miliona. Ja du uzeti 100 000. Da biste bili hrišdanin, vi morate verovati a je 98 000goina naša vrsta patila i umirala, a je vedina njene ece umirala još pri porađaju, ok je ostatak imao prosečniživotni vek o oko 25 goina i umirao usle bolesti zuba. Gla, borba, gorčina, rat, patnja i mizerija, sve to začitavih 98 000 goina. Nebesa gleaju sa potpunom ravnoušnošdu, a ona, pre ve hiljae goina, pomisle: ‘To jedosta, vreme je a se umešamo, a najbolji način a to uraimo je a osuimo nekog na ljusku žrtvu u manjepismenim delovima Srednjeg istoka. Nemojmo se obratiti recimo Kinezima, koji imaju razvijenu civilizaciju i umeju

a pišu i proučavaju okaze. Haje a oemo u pustinju i imamo rugu objavu tamo.’ Ovo je glupost. Ovo je neštou šta misleda osoba ne može poverovati.”



33

agoniju je morao proći dok nakon pola sata nije uspeo doći do zubarske ordinacije. Mislim da tone bi bio sluĉaj, sem ukoliko ne govorimo o sociopati ili psihopati potpuno osloboĊenomempatije. I ko bi od te patnje imao bilo kakve koristi? Pravda? To definitivno nije pravda, to nije

ni iluzija o pravdi, to je, izvan svake debate, produţetak najmuĉnije nepravde. To je sadizam, bezobzirna volja za naslaĊivanjem nad tuĊom mukom, jedno produţeno priţeljkivanje muĉenja

sa samoobjavljene pozicije pravednosti sakriveno iza maske laţnoga morala. Nije ni ĉudo što susadisti stvorili sadistiĉkog boga… Mogao bih da nastavim dalje i posvetim se kriticizmudeistiĉkog koncepta zagrobnog ţivota, iako se ni sami deisti ne slaţu oko jedne taĉke, pa ninjegovog postojanja, ali pošto se deizam teško moţe smatrati religijom u uţem smislu, neću toovde uĉiniti.

Rizikujem da zvuĉim odveć sentimentalno, ali postoji još jedan ugao posmatranja koji mi je izrazito mrzak i zato nameravam da se pozabavim njegovom dekonstrukcijom. Reĉ je,naravno, o religijskom shvatanju ljubavi. Siguran sam da će se skoro svi sloţiti da je ljudskamogućnost da voli i bezuslovno se ţrtvuje za one koje voli jedno od najizuzetnijih inajnesebiĉnijih svojstava ĉoveka, moţda baš ono koje njegovu srţ najviše oplemenjuje. Vrlo

rasprostranjen i moćan motiv, koji je najniţu primenu našao u religiji. Šta je pogrešno sa propovedanjem ljubavi kod tri dominantne vrste monoteizma (na njih ćemo se ograniĉiti ovom

prilikom, pošto bi osvrt na politeizam oduzeo previše vremena)? Prva je kritika identiĉna kriticimorala: imperativni oblik. Ne može se narediti nekome da voli. Ljubav ne trpi prinudu, kao što jene trpi ni moralnost. To zna svako ko je makar jednom ozbiljno voleo. Druga kritika je predmet

ka kome naša srca moraju biti usmerena sve vreme i u punoj meri: boţanstvo, koje smo obaveznida volimo više od sebe samih i nama dragih osoba. Zahtevam da se postavi izazov pred svakogaod nas: da li neko zaista moţe smatrati da voli apstraktnog boga više od svoje porodice? Da li jemoralno zahtevati tako nešto? Da li je zahtev stvarno ostvarljiv i smislen? Zašto bi omnipotentno boţanstvo ţelelo bezuslovnu ljubav, i to pravu, a ne iznuĊenu, iako nije pokušalo da je zasluţi,

niti je ljudskom rodu dalo kapacitet za nju (sem ako pod njim ne podrazumevamo neznanje)?Bezuslovna ljubav, kada se zahteva , najlaţnija je, najneostvarljivija i najpodlija. A opet, testiratinekoga prisilivši ga da ubije sopstveno dete – psihopatologija, izloţena svetaĉkim ukusom…Zaista ne vidim odgovore na ova pitanja. Razume se, ne u imaginaciji koja se nameće kaorealnost. To pre zvuĉi kao ponašanje u detinjstvu iskompleksirane liĉnosti koja zbog nedostatka pravovremeno usmerene paţnje manijakalno i opsesivno pokušava da je nadoknadi ne bi liosvojila sigurnost koja joj osetno nedostaje. Da bi postupio u skladu sa pomenutom normom,

pojedinac bi morao da poĉini nasilje nad sobom i svojim osećanjima – to je još jednom nasiljekoje ne bi traţila ni pristojna, a ne umereno moralna osoba... Drugi postulat, koji je takoĊe precenjen, kaţe da volimo svog bliţnjeg kao sebe samoga (,,kao sebe samoga‖ – sobom obuzeta

psihologija ne shvata da postoji mogućnost da stavimo drugog iznad sebe, sem ako taj drugi nijenebeski tiranin, ma koliko se diĉila svojoj laţnom nesebiĉnošću!) , samo što po alegoriji oSamarićaninu dolazimo do zakljuĉka da se pod pojmom bliţnji podrazumeva svako dete, ţena iĉovek, sem... Sem bilo koga ko je ikad uradio išta što bi prekrš ilo biblijske norme, odnosno sem

ikoga ko je ikad ţiveo. Onda nam se u oĉi baca prašina po kojoj ne treba da sudimo da bi nam bilo oprošteno, ali ako ne sudimo, mi ćemo stradati zbog zanemarivanja pravila iste knjige…Kontradikcije, kontradikcije, kontradikcije! Pregršt kontradikcija! A šta je pogrešno sa izvornim pravilom koje nalikuje humanizmu? To što ga je saĉinio neko ko uopšte nije razumeo pravu moć



34

i ĉistinu pojma ljubav i pritom je bio sklon preterivanju… Mogu da osetim empatiju premaonima koji stradaju, mogu da ih saţaljevam i da im pomognem, mogu da steknem izvesnusimpatiju prema njima vremenom, mogu da budem uĉtiv prema strancima, da paţljivo saslušamnjihove nevolje i delim njihove brige, mogu i da im pomognem ako sam ganut, ali ne mogu da ih

volim jednako kao što volim svoju ţenu, decu ili roditelje. Ne mogu da ţivim za njih.

Humanizam se ne prostire toliko daleko jer nije protivan ljudskoj prirodi. Voleti ih - to mi je,dakle, nametnuto i potpuno obezvreĊuje moja osećanja, odnosno paţnju i l jubav koju sam

nekome dragovoljno pruţio, koju sam odabrao da dam: samim tim, obezvreĊuje i moju liĉnost imoju slobodu. Kolika je vrednost ljubavi ako se ona garantuje našoj deci i koljaĉima iz ustaškihlogora podjednako, ako se ţrtve prisiljavaju da vole one koji ih masakriraju?

60 Zar to nije idealni

tip, naivno jagnje? Spremno i pokorno ići na klanje, voljno mu se predati, sve pod visokimsvešteniĉkim pevanjem i znakom krsta, sa verom da će se Bog sve ispraviti i izravnati... Ali, štaako neće? I Pavle u Poslanici Korićanima kaţe: ,,A ako Hristos ne usta (*iz mrtvih – primedba

B.D.) , uzalud dakle propovedanje naše, a uzalud i vera vaša.‖I koji je cilj, uostalom, koji me rukovodi pri ,,oproštaju‖– sebiĉna ţelja da uĊem u raj, da

bi mi bude oprošteno? Ne ţelim da mi bude oprošteno. Ţelim da imam odgovornost, hvala lepona toj ponudi za slabiće koji su u raskoraku sa svojom savešću. Sa druge strane, ne smatram daimam moralno pravo da druge oslobodim njihove odgovornosti, da ih razrešim savesti.61

,,Oprosti nam kao što i mi opraštamo duţnicima svojim.‖ Kupovina, ako se zagrebe ispod površine! Ko je na gubitku? Ţrtva. Ko ima korist? Nesavesni i tlaĉitelji… Mislim da nikada neću biti u stanju da volim monstrume, ali to je opet verovatno deformacija uzrokovana shvatanjem da

su oni okonĉali mnogima jedini ţivot koji stvarno imaju. Kako kaţe Emersonov Pilat, ljubav jeliĉna: individua sama slobodno odreĊuje kome će je pruţiti, a katkad se desi da ta sila preovlada idejstvuje za sebe. Nemoguće je kanalistati je, misterizonu kakva jeste, sve kad bismo i hteli da se

ulizivaĉki poniţavamo pred tom naredbom neograniĉenog apsolutiste, premda ne vidim dobar

razlog za poslušnost i pretvaranje ĉoveka u ĉankoliza. TakoĊe ne gajim uverenje da je ona neštošto se a priori daje, niti smatram da je svako zasluţuje, a još manje se osećam obaveznim da bilokome za svoja osećanja podnosim raĉun. Uz to sam primetio i da je Nazarećanin sklon da volisamo one koji se slaţu sa njim, koji se prema njemu odnose podaniĉki: njegova ljubav ima

granice, što je sasvim shvatljivo i normalno, za razliku od onoga što govori. Ako nisam u stanjuda volim strance, još manje sam u stanju da volim neprijatelje i da im oprostim. Ne znam da li postoji nešto nehumanije od prisiljavanja majke silovanog i ubijenog deteta da voli ubicu svoje

ćerke i da mu oprosti. Ivan Karamazov, jedini od likova Dostojevskog koji moţe imati bistrinu,otvorenost i pronicljivost filozofa, kao i izraţenu empatiĉnost prekopotrebnu za prihvatanje sveta

60 I tako smo ponovo ošli o mora izuzetaka o takozvanih apsolutnih i univerzalnih pravila...

61Hičens: ,, U svakom slučaju, smatram a postoji nešto obojno u ideji iskupljenja kroz drugog. Ne bih da svoje

bezbrojne grehe prebacim na žrtvenog jarca i a očekujem a oni pređu sa mene na njega: ispravno seposmevamo varvarskim ruštvima koja su upražnjavala ovu ovratnost u oslovnoj formi. Ne postoji svakako

moralna vrenost u gestu zamene. Kako je Tomas Pejn zaključio, možete ako želite preuzeti ug rugog čoveka,čak njegovo mesto u zatvoru. To bi bilo žrtvovanje. Ali ne možete preuzeti njegove stvarne zločine kao a su vaši:prvo ih niste počinili i moža biste pre umrli nego što biste ih počinili; kao rugo, ovaj neizvoljiv čin bi mu oteoiniviualnu ogovornost. Čitav aparat aboliranja i oproštaja zato me pogađa kao izričito nemoralan, ok konceptotkrivene istine degradira koncept slobodne inteligencije navono nam otkrivajudi težak zaatak pronalaženjaetičkih principa za nas same.”



35

kakav jeste62, u još jezivijem sliĉnom primeru naglašava da ona i nema prava da mu oprosti:

nemamo moralno pravo da praštamo u tuĊe ime i za tuĊe patnje, premda sam uveren da je i zaudarce nanete nama samima takva praksa retko svrsishodna.

63 Oprostiti mogu, ali kada ja hoću,

po svome nahoĊenju, po zakonu suda razuma, a ne jer sam prisiljen na to pretnjom ili ucenom.Oproštaj je smislen i vredan jedino kada se pruţa osobi koja pojmi njegovu snagu koliko i teret

greške: u protivnom, on je samo pozivanje na udarac koji će stići u drugi obraz, na daljemaltretiranje, na dalje razbijanje zuba, kao što je sluĉaj u etici ovog pustinjaka-propovednika. Ne

moţemo poraziti Rim vojno – odliĉno, onda ćemo poraz pretvoriti u pobedu, pokoravanje uvrlinu, zatvorenost u sopstveni svet fikcije u najvišu društvenu vrednost… I tako se istorijskiobjašnjava jedan stradalniĉki mentalitet koji je oblikovao svet. Sve ćemo preokrenuti na jedininaĉin koji moţe da proguta zapanjujuću koliĉinu izmišljotina i deluzije jer je sam najveća odsvih – zagrobni ţivot. Aegri somnia… 64

Moralno pravo da prašta za naše patnje nema ni boţanstvo jer ne postoji izvor iz koga bi to pravo proisticalo: zapravo, u teoriji bi ono tim pravom radije bilo obavezano nego što bi moglo obavezivati. A ako ţrtva oprosti, gde je onda

pravda? Ako bi boţanstvo postojalo i sudilo, odakle mu teĉe pravo da sudi za nešto što je moglo

da spreĉi? Iz ovoga se moţe izvući i jedna pouka: umesto da nastojimo da svoje grehe iskupimou odnosu na Boga, znatno je korisnije iskupiti se prema onome koga je naša odluka direktno povredila priznanjem i ispravljanjem greške.

Poslednje ,,veliko‖ i jednostavno pitanje sa kojim neki vernici nisu u stanju da se izbore je pitanje objektivne svrhe ţivota. Delirijum u kojem se nekad nalaze ide vrlo daleko i uoĉava

povezanost izmeĊu nedostatka boga i problema samoubistva. ,,Zašto se ne ubiti ako nema boga, pa ni veĉnosti? Svakako ćemo umreti. U ĉemu je razlika?‖ Koliko je nezdrava ova zamerka,koliko promašena, koliko ţivotomrzaĉka i smrtoprizivajuća! Šta epikurejac i humanista vidi?

Smrt, svakako, on nije sanjar, niti budala, svestan je da će umreti i nestati, ali, pre nje, on vidiţivot i priliku. Njega smrt ne uznemirava i ne zanosi: on je osvešćen prihvatanjem svoje

smrtnosti, pa joj pridaje znaĉaj jedino u motivišućem smislu, jer je samo kroz nju moguće uvideti pravu dragocenost i neizricivu vrednost ţivota. Ubiti se, po Kamijevom shvatanju, nuţno jedefetistiĉko priznanje poraza, priznanje ideje da nas je ,,ţivot prevazišao i da ga nismorazumeli‖. Takvo samosaţaljenje gnusno je i neukusno: ono pljuje je na mogućnosti koje suneograniĉene. Nema ĉoveka koji ţuri na vešala, ali nepoštovanje vremena zarad iluzije veĉnosti jednako je suludo… IzmeĊu prelepe prilike za naše samoostvarenje, izmeĊu znanja, ljubavi, patn je, slobode, moći, prijateljstva, pesme, straha, borbe, pobeda i poraza sa jedne strane ikonopca i groba sa druge, mislim da samo ludak moţe odabrati drugu opciju zbog razoĉaranostiţivotom. Pogrešno se tumaĉio simbol lobanje, izrazito mrzak hrišćanima, k oji je zastupljen u

ritualima mnogih tajnih društava: sve što on urla je memento mori! Ne poziva na oĉajanje,

naprotiv, nastoji da opomene i trgne, prisiljavajući nas da vreme koristimo na najbolji naĉin i podsećajući nas da ono neprekidno i nepovratno teĉe. Jorikovu lobanju gledajmo drugim oĉima...Mišel Onfre je novinarki odgovorio: ,,Ovaj sat koji smo vi i ja proveli zajedno više se neće ponoviti. Ako je promašen, to je onda smrtni greh, jer znaĉi da smo izgubili jedan sat ţivota. I Vi

62 Rasel: ,,Tajna srede je suočiti se sa činjenicom a je svet užasan, užasan, užasan.”

63 Praštanje je bojno polje na kome se suaraju rimski i hrišdanski moral. Moralna ilema koju ono povlači

najuverljivije je prisutna u životu Kornelija Sule. 64

Horacije, Ars poetica, 7



36

i ja, ali i ljudi koji nas gledaju. Smrtni greh je ţiveti kao da nikad nećemo umreti, kao da jeveĉnost pred nama. To znaĉi da ne uţivamo u srţi svakog trenutka, da ne ţelimo da pruţimozadovoljstvo i sreću ljudima koje srećemo kroz neke sitnice, i to stalno. To je smrtni greh.‖ 65

Objektivna svrha ţivota, kako je pojme teolozi, ne postoji. Subjektivna postoji: ona je naša samodefinicija. Filozofski bi je Sartr uobliĉio kroz shvatanje da je ĉovek jedino stvorenje kod

koga egzistencija prethodi esenciji. Sami odreĊujemo svoje prioritete, a kroz izbore kojenaĉinimo odreĊujemo i svoju svrhu i sebe same. Pošto nema univerzalnog obrasca, kreativnesklonosti dolaze do otvorenoga podijuma: čovek sebi daje svrhu, ma kakva ona bila i ma u čemu

se pronalazila. Njegova svrha nije homogena, već je mozaiĉka: saĉinjavaju je sve odluke, ciljevi,zadovoljstva i ţelje. Teološka svrha naprotiv je iskljuĉivo homogena: ona je svrha fanatika, politiĉkog ili religijskog, fokusirana na iscepkani delić fikcije ili realnosti, a ne na celinu isveobuhvatnost. I kada ima celinu pred oĉima, ona se rukovodi delom koji je obuzima – njen je

izvor jedan. Njoj je sve proţeto i odreĊeno bogom, direktno ili indirektno. Rasel naprotiv,recimo, u Skeptiĉkim esejima daje svoj liĉni sud kada kaţe da smatra da je dobar ţivot ,,ispunjenljubavlju i usmeren znanjem‖. Moje je mišljenje da je valjano iskorišćena prilika onakvo

ponašanje i odluĉivanje, onakva volja kakva nastoji da se kreativno samoostvari i uveća kakosvoju, tako i sreću bliskih osoba, uz to umanjujući patnju drugih kada je to moguće bez ozbiljneštete po nju samu. Naĉin na koji se to ostvaruje je sekundaran i razliĉit. Ovakav stav, sem što jeneuporedivo razumniji i realniji od prihvatanje uloge pešaka, korisniji je, ispunjenijizadovoljstvima i vodi smirenijem, blaţem, mudrijem i plemenitijem karakteru. On ne zahteva odnas ništa preko mere, ništa izvan snage ljudskog bića. Šta uznemirava teologe kod slobode?Misao da neko moţe da odabere da ĉini loše , da se moralistiĉki izrazimo– bez posledica, ili bar

bez kosmiĉkih zakonitosti koje će mu se osvetiti za taj izbor. To je, slaţem se, vrlo neprijatna iobeshrabrujuća pomisao, ali opet se vraćamo na razliku izmeĊu onoga što ţelimo i onoga štonaprosto jeste. Preći tu granicu znaĉi odati se neizvesnom meseĉarstvu. Umesto borbe protiv

nepravednog stanja, teolozi nam preporuĉuju da mu se predamo praveći se da će negde nakonsmrti ono biti ispravljeno samo od sebe. Nisam opazio jedno mešanje boţanstva, jednuintervenciju koja je spreĉila sveopšti haos, iako bez natezanja memorije mogu da se setim par

stotina sluĉajeva gde je to bilo sasvim potrebno imajući uĉinak na umu. Konstatacija izKamijevih Pravednika: ,,Bog nema ništa sa tim, brate. Pravda je naš posao.‖

Tako dolazimo do drugog motiva, do ţrtve, do našeg svesnog i dragovoljnog izbora da

pretrpimo izvesnu štetu zarad koristi i dobrobiti drugih. On je neprekidno zlouptrebljavan i nijeiznenaĊujuće što će nam na um pasti upravo onaj koji je bio dovoljno skroman da tvrdi da umireza ĉitavo ĉoveĉanstvo, da umire bezgrešan, da svojom krvlju iskupljuju zanavek sve i svakog koga prihvati... I ponovo nametanje. Treći put. Grešani smo nasledno samim roĊenjem (dakle

nemoguće je da budemo slobodni od poĉetka- kome treba spas u tom sluĉaju, a ako spas nije potreban, k ome je potreban sveštenik!), a ne moţemo ni da odbijemo trojanskog konja koji nam je poslat – ţrtva, koju nismo zahtevali, niti nam je potrebna, isisaće nam slobodu istog sekunda ukom prvi put uz plaĉ ugledamo svetlo zbog neĉega što nismo uradili... Greh koji nismo poĉinili,ţrtva koju nismo traţili – zašto bi nas, za ime sveta, sve to doticalo? Zašto bi naš ţivot biooptrećen stradanjem jednog jevrejskog drvodelje od pre dve hiljade godina, makar ono bilo i

65 Razgovor vođen sa Neom Vlačid-Lazovid u Parizu za seriju ,,Savremeni svetski pisci” RTS-a.



37

nepravedno? Ne verujte sveštenicima ni kada donose poklone. Pogotovo kada donese poklone.

Osnovna pretpostavka ţrtve je da je ona naĉinjena nesebiĉno i bez oĉekivanja naknade, beznamere da se nešto dobije zauzvrat – motivi su ĉisti. Koliko je obiĉnih ljudi umrlo pokušavajućida spasu tuĊ ţivot, nekad i ţivot potpunog stranca, koliko je bilo spremno da nesebiĉno i herojskistavi sebe na kocku, ne hvaleći se iritantno time i ne traţeći nagradu, niti doţivotnu poslušnost

saĉuvanog… Ĉitajmo Dikensa, razumećemo onoga koji se ţrtvuje znatno bolje nego nakonĉitanja Biblije: Sidni Karton, pre pogubljenja za koje nije kriv, uzvišen, umiren i zadovoljanzbog dobra koje je uĉinio i porodica koje je saĉuvao. Pijanica i promašeni sluĉaj koji razumeiskupljenje ispravnije od Sina? Ne traţi nagrade, ne traţi priznanje. Ţrtva jeste priznanje,samopriznanje. Ţrtva se ne moţe zahtevati – ona se daje… U protivnom reĉ je o prinudi.Zadovoljan je i tiho srećan pred giljotinom jer uviĊa razmere svog dela i tokova koje je ono promenilo… Napravilo je razliku. Za svoj trodnevni san, sa druge strane, Nazarećanin oĉekuje nimanje ni više nego svet do kraja vremena. Ako nije umro, u ĉemu se taĉno ogleda njegova ţrtva?U spremnosti i volji da umre? Ali on zna da neće umreti, JevanĊelja to jasno kaţu. U ĉemu onda?U biĉevanju koje je pretrpeo? U poniţavanju? Proseĉna osoba propati mnogo više za jedan ţivot.

Uostalom, mogao je da ga izbegne samotorturu i jednostavno oprosti. On umire da bi sprao greh?Koji greh? Prvobitni? Jedan ugriz voća66? To je greh koji je uzrokovao sve nesreće ljudske

istorije? Budite ozbiljni, ne odnosite se prema nama kao prema maloumnicima… Šupljina došupljine! Sve je greh, a greh je da bi veĉito bili krivi, odnosno veĉito u zavisnost od onih kojigrehove praštaju – greh je smrt slobodne savesti, greh je slovo srama intelektualnog roba. I od

koga spasava ĉoveĉanstvo? Moţda od slobodne volje koju mu je dao, pa ga je uporno kaţnjavaozbog nje? Od sebe samoga, od greha koji je stvorio, za koji je znao da će biti poĉinjen i uĉiniosve ne bi li postavio uslove da se to dogodi? Privlaĉno drvo u sred vrta, dostupno ljudima kojinemaju osećaj za dobro i loše po istoj toj izopaĉenoj priĉi, u kojoj je prećutno postavljena srţ isvrha religije: kontrola, propraćena pokoravanjem ili kaţnjavanjem! Zaista! Izbor naĉinjen u vr tu

bio je izbor sveznajućeg boţanstva, a ne Adama i Eve. Zlosrećna sudbina namenjena ĉoveku urajskom vrtu jeste sudbina nemisleće stoke, ţivotinjska nesvest, pseća poslušnost, koju kao blaţenu moţe opisati samo neko ko se odrekao svoje ljudskosti i ko ne zasluţuje razum. A prioriteti, pa… Poštovanje tupave zapovesti iza koje ne stoji jedan podrţavajući razlog je dobrosamo jer je u pitanju zapovest odreĊenog subjekta: opet ad auctoritatem. To se podrazumeva. Aloše je, naravno, pobuniti se. Jedan moral bezuslovnog trpljenja, moral pokornosti, moral roba,

moral pretuĉene stoke nauĉene na komandu, dakle, prvi put se pokazuje još u Prvoj knjiziMojsijevoj, Nazarećanin samo nastavlja njegovim stopama, on ga posve uokviruje i pronosio i naduhovnu prirodu kroz obogotvoravanje preziranja spoljašnjeg sveta. Staviti iskušenje u viduizvrsnog slatkiša pred nedresiranog gladnog psa, zagolicati njegovu njušku i onda ga tući jer je

podlegao dok ne umre –još dalje!- zbog toga maltretirati najbezumnije sve pripadnike jedne rasedokle postoje… Najsurovijem dreseru pasa ovo ne bi došlo ni u najcrnje košmare. Niĉezaokruţuje ovu tragikomediju humuristiĉki: ,,Umro je za svoju krivicu — nema nikakvog

osnova, iako je to ĉesto bilo tvrĊeno, da je umro za krivicu drugog…‖

66 Iako se nikaa ne spominje vrsta voda koje su Aam i Eva kušali, opšte je preovlađujuda misao a je u pitanju

jabuka. Jeno o potencijalnih objašnjenja je a je u latinskom malum istovremeno izraz koji označava zlo i jabuku.



38

Ovo su jednostavna opaţanja do kojih je svako mogao doći kroz išĉitavanje pomenutogsadrţaja (uistinu, mnogi su to i uĉinili, premda su neki od niih bili zastrašeni mogućnošću da nerazumeju ispravno tekst, bespoštedno kriveći sebe, iako su ga razumeli val janije od njegovih

tumaĉa). Ono ĉemu posebno ţelim da posvetim paţnju je antagonizam izmeĊu religije i ţivota.Šta smatramo pod pomenutim antagonizmom, ukoliko našu misao podignemo na jedan viši,

filozofski nivo? Ništa ne ruši srţ religije kao ovozemaljska sreća i, shodno tome, ništa više neraspaljuje njenu mrţnju i ne izaziva njenu podlu zavist zamotanu u dušebriţništvo od doţivljajazadovoljstva, blagostanja i ovozemaljske pravde (otuda i besramno kršenje, materijalizmomdodatno razdraţeno krivotvorenje i nasilna metamorfoza kamena temeljca Epikurove misli na

ĉemu se prvenstveno treba zahvaliti bolesnom i po filozofiju pogubnom periodu hrišćanstva,otuda i ideja o ,,veĉnom sudu" i ,,boţanskoj praviĉnosti", otuda osuĊivanje i potiskivanjeseksualnosti

67, otuda i intelektualno samoništenje i moralno samoubistvo, kom se Rasel tako

uĉtivo narugao, a Kami ga sasvim prozreo, otuda priţeljkivanje patnje i stradanja -kakav sirovi

mazohizam!- otuda i prezir prema Rimu kao zemaljskom bogu, drţaocu zemaljske vlasti i

pravde, kao ,,bludnici", kao prolaznom i Niĉeovom stalnom ovozemaljskom pobedniku) :

zadovoljnom ĉoveku je nebo i nada o nebu sasvim nepotrebna, jer je on po prirodi propovednik ideo zemlje na kojoj ĉvrsto stoji - on nije njen talac, već gospodar, on je Hajdegerova slika

68

Niĉeovog Zaratustre69, graditelj Vavilonske kule ili starogrĉki Sizif, on je Petronije koji sa podsmehom upućenim Neronovom maloumlju odlazi svojevoljno, prkosno i patricijski,napuštajući ţivot ,,kao zadovoljni gost" . Tek neizriciva patnja, muĉenje i nesreća, tek stradanjeuobliĉeno u liku raspetog boga i potreba da se ono iskupi postavljaju pozornicu za negacijucelokupne realnosti i pad u ambis mizaletije i mizautije. Nema niĉega u osnovi suprotsavljenijeghrišćanstvu od pojma ataraksi je 70

, kako ga shvataju Epikur i Piron. Iza svih velelepnih

trabunjanja o prolaznosti ĉovekove egzistencije, zadovoljstva i sile, krasnoreĉivo sklopljenih uodista impresivno romantizovanim besedama crkvenih oratora, upravo je ovaj element ponajviše

omrţen i ocrnjen, upravo je on sinteza i poĉetak sve mantijaške kuknjave: potrebno je stoganištiti sve što je zdravo, što se ne savija i ne podleţe, što ne kleĉi pred idolom transcedentnog, jer je za takvu samodovoljnu prirodu taj idol odveć smešan i nezavodljiv - potrebno je, dakle,

nanovo raskomadati Dionisa, potrebno je uĉiniti ĉoveka nesrećnim i od ţivotne strasti otuĊenim, pa mu prodati natprirodno ĉudo i tihu sreću sa one strane groba. (Ironiĉno, slab odgovor na ovonalazimo i u Šopenhauerovoj kuknjavi preuzetoj iz francuskog skepticizma- ne biti srećan, nego

67 Fuko razrađuje hipotezu o represiji u svojoj Istoriji seksualnosti: ,,Uzmimo razvoj katoličkog pastirskog

bogoslovlja i svete tajne ispovesti posle Trientskog sabora. Malo pomalo zaoeva se golotinja pitanja izraženih usrenjovekovnim priručnicima za ispoveanje i velikog broja pitanja koja su postavljena još i u XVII veku. Izbegava

se zalaženje u onakve pojeinosti kakve su neki, kao Sančez ili Tamburini smatrali neophonima a bi ispovest bilapotpuna: opis položaja svakog partnera, stavovi koje su zauzeli, pokreti, pipanja, milovanja, tačan trenutakzadovoljstva – cepilačkog pradenje celog polnog čina u samom njegovom oigravanju. Preporučuje se iskrecija, ina tome se nastoji sve više i više. U onosu na greh protiv čenosti potrebna je najveda uzržanost.” 68

Hajeger Zaratustru primarno oživljava kao proroka ieje natčoveka: mi tu ideju koristimo u smislu

prevazilaženja avramovskog sputavajudeg obrasca evropske civilizacije. 69

Niče: ,,Preklinjem vas, brado, ostanite verni Zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama!

Trovači su oni, znali to ili ne.”70

Duševno spokojstvo, uševni mir, nepometenost, nepomudenost.



39

patiti manje kao imperativ71. Šopenhauer kao produţetak agonije, a ne, kako se to obiĉno misli,

kao dovoljno snaţan odgovor na nju. Vrhunac religijske sreće, posebno kada se ima hrišćanstvou vidu, zapravo je ovo: nedostatak slobode i nedostatak straha od kazne. Kako se to postiţe?Potĉinajvanjem kakvo svet do tada nije video, umom i telom, potĉinjavanjem svesti, savesti inagona podjednako. Svojevrsna rasterećenost – sloboda od izazova, od osećanja, od

odgovornosti i opasnosti, sloboda od savesti i pritiska, a ponajviše od bola i osećaja neprijatnosti.Sve to Bog apsorbuje – umetniĉki izloţeno, Bog je nalik Gojinom Kronosu – on divljaĉki proţdire ţivot, on je crna rupa koja usisava nektar bivstvovanja… Zaštiti se od gorĉine postiţe sezaštitom od ţivota – vrlo, vrlo opasna metoda. Izmaknuti se od bola pravdajući se time da je beznaĉajan, da nas ĉeka veĉnost koja će sve ispraviti, umetnuti fikciju koja će nas spreĉiti da seosetimo ljudski… Biti ĉovek – najstrašniji greh! Dodatak – nezaustavljivo neprijateljstvo prema

onome što godi ĉulima, tek toliko da otpadne i najmanja sliĉnost sa epikurejstvom. (Uostalom,epikurejac se ne plaši noćnih duhova!) Hrišćanin neće zadovoljstvo – on ga po naopakoj definiciji

doţivljava kao nešto loše, izopaĉeno, grešno i zabranjeno! – on samo hoće da manje strada, alida ipak stradanja bude jer se njime gomilaju slasti u zagrobnome ţivotu. Trajno vegetativno

stanje... Sveštenik neće zadovoljstvo, zadovoljstvo za druge, podrazumeva se: ono je protivnonjegovom interesu jer je sasvim suprotno suvoparnom praznoslovlju kojim zavodi i guši.Zadovoljnom ĉoveku ne treba religija. U tom smislu je svešteniĉko delanje protivprirodno, ali,znatno vaţnije, ono ima krajnje negativne posledice po liĉnost, tim pre što se sudara sa njenimosnovnim potrebama i ne nudi ništa do njihovog senovitog odraza. Hrišćanska sreća, moglo bise reći, previše je pasivna za prefinjeni ukus – ona je u srţi sreća stradalnika. Ako se ţeli potvrdaovoga opaţanja, dovoljno je pogledati naĉelnu sliku raja.) Za hrišćanskog mistika, ništa nijestrašnija pojava od privlaĉne ţene koja asocira na polnu ljubav, jer nagon automatski impliciraţivot, a religija prezire ţivot… Pavle ovo takoĊe pominje skoro neprestano, ogorĉen što ne moţeda ubije sasvim seksualni nagon. ,,Imajte ţene kad baš morate, i to je manje zlo od slobodne

ljubavi, odnosno nekontrolisane i nesputane, lake ljubavi…‖Pojednostavljeno, potrebno je bilo ubediti ĉovekovu slabost da ţivot bez Boga i besmrtnosti nije vredan ţivljenja 7273 : terorisati njegovo biće praznim strahom od gašenja inestajanja, ali ga pre svega uĉiniti bezvoljnim kroz morbidnu ideju opsenarske relativizacijedragocenosti ţivota iluzijom vekoveĉitosti - ogaditi mu zemlju zanavek i bez napora je oteti za

sebe, pritom iznudivši slepu poslušnost najmaštovitijim opisom veĉnih muka za svakog ko seovom bezdušnom despotizmu suprotstavi. ,,Smrt je strašna ukoliko nam ne poveruješ.‖ Neizbeţan prirodni proces izokrenut u najmraĉnije muĉenje… Tako je ĉinio pokret antirealistiĉkinastrojenih krvopija. Biti ravnodušan prema smrti i pozdraviti je blagim zadovoljnim osmehom,

71 Šopenhauer, Paraneze i maksime

72 Oista, često se o strane verujudih čuje užasno pitanje: ,, Koja je poenta života u postojanju bez Boga? Zaštoustajati iz kreveta?“ Zaslepljenost gramzivošdu koja želi večno i obija a se prea čarima najvede o svih lepota –

samog života. Dokins kaže: ,,Nakon spavanja koje je trajalo hiljau miliona vekova, konačno smo otvorili naše očina ovoj raskošnoj planeti, koja blista bojom i koja je ispunjena životom. Za nekoliko decenija ponovo moramo

zatvoriti naše oči. Nije li plemenit i prosveden način a proveemo naše kratko vreme na suncu a raimo narazumevanju kosmosa i kako je ošlo o toga a se probuimo u njemu? Ovako ja ogovaram kaa sam upitan -

što se ešava iznenađujude često - zašto se zamaram a ustanem iz kreveta ujutru.” 73

Razmaženost koja bi pre obacila život nego uživala u njemu jer joj je uskradena večnost neooljivo poseda namaleno ete kome je zabranjena omiljena igračka, pa zato u nekontrolisanom gnevu uništava sve ostale.



40

prijateljski i bez uţasa – to je bauk svih onih koji pokušavaju ostvariti parališući strah kaoosnovno oruţje kontrole. Zakljuĉujemo , ipak, da religija nije toliko ţivela na strahu odzagrobnih muka, koliko je uspešno parazitirala na krivo izgraĊenoj percepciji realnosti svojihrobova. Ţeljom da se ovaj svet prikaţe kao nedostojan i grešan74

u esenciji, odnosno kao neštošto je van svake nade za bilo kakvim promenama, što je namenjeno u formi u kojoj postoji

voljom ProviĊenja i stoga je nepromenljivo, namerno je izazivan i kanalisan osećaj beznaĊa,nemoći, straviĉne nepravde i melanholiĉne prolaznosti, koji je, zajedno sa barjakom nadmene

samoproklamovane pravednosti najbolje manifestovan u priklanjanju onostranom. Logika je

vulgarno trgovaĉka i lako uoĉljiva. Sve ovo, naravno, ne odgivara se u apstraktnommetafiziĉkom svetu, već baš u onom materijalnom, ĉija se vrednost neprestano poriĉe. Igraogledala i senki kroz koju je Lukrecije sjajno video. Ako je ikad išta svedoĉilo o ispraznostisame religije i njenoj manipulativnoj funkciji, to je bestidna gramzivost njenih licemernih

propovednika, koji nikad nisu pokazali ni sićušni znak gaĊenja prema ovostranom, koje su ipaksvesrdno preporuĉivali svom stadu kao uzvišenu preĉicu ka spasu, pravednosti i iskupljenju.Beda i stradanje su uvek bili dobri saptunici zatupljene sirotinje – sveštenstvo, koje je sa visine

plebs posmatralo kao obiĉnu nemisleću i korisnu stoku, tu je bliskost sa bogovima sebi retkodozvoljavalo. Sveštenstvo nikada nije bilo neprijatelj ţivota, ono je samo nastojalo da svoje ţrtvedrţi u tom poloţaju. Bordţijski element ţedan moći ţiveće dokle bude i jednog sveštenika na

zemlji. Sveštenik je grabljivac - ,,ne otimaj!” je samo krik obrnute psihologije. Ovozemaljska

sreća kao jedan od postulate, a metafiziĉki naturalizam kao usvojeni princip - ne mora ĉovek bitinauĉen, u tome je Niĉe odveć grubo grešio kada je govorio o ukidanju te ogavne ideje i po

dostojanstvo dekapitujuće potrebe: da bi se narugao sili prezira prema ţivotu, tom uţasavajućemdahu tanatosa koji izbija iz svake religijske misli, da bi ismejao zavisnost i ponizio je, dovoljno

je da pojedinac bude srećan, pa makar i nevino srećan. Veća poruga i pobuna je nezamisliva.Srećan, slobodan i intelektualno hrabar um nema potrebu da se samoobmanjuje i dalje porobljava

oborivši glavu pokorno i u stidu pred zavodljivošću jedne fatalne i fatalistiĉke iluzije, dostojneudvaranja niţerazrednoj pariskoj loreti, koja u svom neskladnom telu ne nosi ništa donajodvratnijeg nihilizima, na šta je sa pravom i donekle ogorĉeno već ukazano: on iz sreće crpinezavisnost. Nezavisan um, dakle, sa podsmehom i mrţnjom posmatra tu farsu u neveštomizvoĊenju netalentovanih glumaca-amatera, on se grozi zatvaranje savesti u kavez (kakva strašnasudbina i tiranija nad ĉovekom-najdugotranija i najefikasnije sprovedena u istoriji našeg ljudskog plemena!), on odbija robovanje, odbija da bude uvuĉen u nameštenu i prljavu igru ucene i hladnokaţe: ,,Ja neću.‖ U toj prostoj reĉenici on sebe sasvim potvrĊuje kao slobodno biće i pronalazi pobedu sopstvenog dostojanstva. Ima li istinitije i saţetije definicije hrišćanina od one koju jeĉak i Sjenkejeviĉ morao provući kroz usta jednog racionalnog patricija-epikurejca u tom odviše

sentimentalnom romanu

75

? Šta je hrišćanin ako ne najtvrdoglavijii i najuvereniji neprijateljţivota, ţivotne radosti i lepote?Dozvolimo sebi da odemo dalje stazom niĉeanstva. Arbitar nikako nije pri tom opaţanju

grešio, pa neka se doda i ovo: hrišćanin je nemoćni i bledi ljubavnik smrti i nestajanja. Ipak,

74 U Veseloj nauci, Niče kaže kako je ,,hrišdanska rešenost a svet vii kao ružno i loše mesto o sveta napravila

ružno i loše mesto“, što je užasavajude tačna misao. 75

Sjenkejevič, Quo vais?



41

iznad svega, on je nagonski mrzitelj slobode i strasti, ĉudnovata vrsta nesuĊenog i ogorĉenogdţelata, koji svoju odvranost prema ispunjenosti i zadovoljstvu voli kitnjasto i pohvalno nazivati

najvišom vrlinom. I dok je antiĉki duh nuţno duh estetiĉara, pesnika i atlete, duh ratnika,ljubavnika i snalaţljivca, duh osvetnika i mislioca, istraţivaĉki duh Belerofontov, Heraklov i

Odisejev, duh Orestov i Hermesov, duh onog koji se usuĊuje (i koji nanovo ustaje sa Kamijevim

donţuanstvom), hrišćanski duh je sitniĉavi duh ţalopojkama sklonog slepog i zavidnog prosjaka -

zajedljivca i dekameronskog pustinjaka zanetog ,,isterivanjem Ċavola‖. Ilustrativni primer overazlike je linija izmeĊu plemenitosti, odvaţnosti i skladnosti rimskoga patricija i bezumnogoboţavanja smrti koje proistiĉe iz psihe muĉenika kao najdublji odjek njegovoga plamtećegressentiment-a

76. Pobeda patricija je u ĉinjenju, a hrišćanina u nedelanju, u puštanju da ga ţivotzaobiĊe. Rimski ideal je pobeda, a hrišćanski je samo trpljenje.

77 Dok je Rim muškarac-ratnik i

satir, a Grĉka ţena-stvaralac i nimfa, hrišćanstvo se moţe opisati samo kao dţangrizavi bezubistarac, iz ĉijih usta se mora osetiti najneprijatniji smrad smrti. U toj bedi, njemu odista ne ostajeništa do radovanja dogaĊaju koji će ga od daljeg mizernog postojanja osloboditi.

Iskreno govoreći, sve ovo i nije bitno, niti je ikada bilo bitno za gomilu vlastoljubivihlešinara koji ţive na raĉun tuĊih iluzija: oni su neretko savršeno svesni snage fantazije kojomuništavaju umove i slobodu ljudi, ali sami ni za trenutak u nju liĉno ne veruju, već je gledaju kao puko sredstvo za dostizanje i zadrţavanje moći. U tom smislu, oni su odista demagozi, štavišenajveći demagozi celokupne istorije ( a to odista nešto govori). U obmanjivanju nema niĉegsvetog, niti vrednog poštovanja – naprotiv... Zapravo, oduvek se samo o tome i radilo. Te lutkare

ne zanima kritika jer su i više nego svesni da laţu, dok je pastva istovremeno svesna da ima potrebu da bude obmanuta. Tako pastva dobija utehu samodegradirajući se u jednommazohistiĉkom kontinuitetu, a lutkari za svoju ulogu bivaju nagraĊeni velikom koliĉinom moći imnogim privilegijama. I jedni i drugi hrane se istim snom. Masa beţi od odgovornisti i slobode,

a lutkari ih prihvataju ,,na svoja pleća kao prokletsvo spoznaje dobra i zla‖! 78 Kakva por aţavajuća šamarĉina ĉoveĉanstvu, kakav neveseo i prividno simbiotiĉki odnos primitivnegomile i manipulativne elite! Kroz nemoć jednih ostvaruje se prevlast drugih. Odricanje odslobode raĊa višu slobodu, slobodu nad, slobodu manjine, koja se prikazuje kao kontrola.

Vernici, fanatiĉni ili oni ,,po inerciji‖, drţe sveštenika u sedlu. Sveštenici zato svesrdnoizbegavaju bilo kakvu debatu ili polemiku i, kada su priterani uza zid, namerno se vraćaju svojim proverenim logiĉkim greškama, komplikovanim i besmislenim objašnjenjima, opravdanjima iautoritetu tradicije, što olako biva usvojeno od strane porobljenog i nenauĉenog stada, kojeironiĉno skaĉe u odbranu svojih muĉitelja, jer u toj odbrani pronalazi spas svog podjednako besmislenog i neosnovanog verovanja, koje ţeli zadrţati po svaku cenu. Mislim da je istinitostove tvrdnje oĉigledna uzevši u obzir da se u teokratskim zemljama svaka debata o religiji

76 Pojam treba shvatiti onako kako ga je koristio Niče, kao neprijateljstvo izazvano osedajem vlastite nemodi i

usmereno prema imaginarnom krivcu na način koji opravava sopstvenu neoraslost. Ressentiment je samoprivino reakcija, suštinski on nije ništa o opravanja. 77

Za dalje shvatanje, preporučuje se pažljivo čitanje Genealogije morala.78

Kao što smo ved naglasili, prestavljeno tumačenje nije inovativno: teorije su bazirane na njemu u okvirusociologije, filozofije i psihologije, a sasvim pristojno je zastupljeno i u polju beletristike.



42

završava vešanjem ili kamenovanjem. Sveštenik nije ništa do šarlatana – to su sinonimi. Kada u

rukama drţi batinu, on nije previše zainteresovan za prazne rasprave. Njegov je sitni duh ugrudima koristoljubive varalice, hohštaplera, a ne otvorenog filozofa. On je dijametralnosuprotan onome što From definiše kao revolucionarni karakter u istoimenom eseju. 79

Na njih je

osuĊen jedino kada mu se batina otme iz ruku, u strahu da bi mogao i sam iskusiti njen deblji

kraj. Tada će se samoponiţavati i odreći svih istina koje je propovedao ako smatra da će tosaĉuvati njegovu koţu. . Debatovati sa teologom iz pomenutih razloga jalov je, besmislen i

izrazito muĉan posao: teolog ne nastupa sa pozicije zakljuĉivanja, nego iz koristi koju jednaobmana poznaje samo kao još jedan mehanizam sopstvenog samoodrţanja i odbrane. U tome se

razlikuju um nauĉniĉki i filozofski od teološkog: prva dva ne traţe put kojim će stići do unapredtaĉno odreĊenog rešenja.

Poznato je da su od drevnih društava sveštenici uţivali poseban pravni i društveni poloţaj. Neretko su i sami nezgrapno vitlali silom prava, prvenstveno nastojeći da zaštitesopstveni interes, koji –gle ĉuda!- nije bio orijentisan ka zagrobnom veĉnom ţivotu, koji su

preferirali da prepuste sledbenicima, nego ka ovozemaljskom postojanju, za koje su svesni da je jedino koje zapravo jeste, osloboĊeno platonovske metafiziĉke podvojenosti i ne previše skupogmisticizma. U tome su ĉesto koristili i vrlo ovozemaljska i nesuptilna sredstva poput ubistva, progona i javnih pogubljenja protivnika, a nisu prezali ni od otimanja njihove imovine - sve u

veću slavu dobroga boga… Egipatski sveštenici su jedini de facto mogli da prikriveno ograniĉefaraona ili mu ,,pripomognu da se preseli u piramide‖, grĉki su uţivali sve poĉasti i smatrani su posvećenima, a rimski su ĉak do 300. godine pre nove ere uspeli da zadrţe monopol nad pravom, postavljajući se kao njegovi jedini tumaĉi80. U oblasti plodnoga polumeseca staleţ svešteniĉkiuvek je bio privilegovan i sekundaran samo u odnosu na apsolutnu moć vladara, koji je neretko proglašavan bogom ili potomkom bogova. Posredstvom helenizma, ovaj preteţno istoĉnjaĉki princip preuzeo je i Rim

81, sve dok ga nije redefinisao nakon usvajanja hrišćanstva – umesto

samog boga, imperator je postao njegov najvaţniji namesnik. Nomos empsychos, titula koju je

ponosno nosio svaki batinaš vere, svaki ,,naoruţani prorok‖. Odista, drţave u fazi raĊanja ilikrize imaju problem autoriteta: crpeti ga sa neba je najsigurnije. Šamaš Hamurabiju pruţa ploĉe – zakon nije od Hamurabija, nego od Šamaša, koji se kroz nepoštovanje normi vreĊa… Asocirali prizor na Mojsija, prvog ţivog zakona, imena koje mu je Kliment nametnuo? Pored mitskog

nastanka, i uvod opterećen boţanstvima ima nemali broj pravnih tvorevina. Prosto je zanimljivo

79 From, između ostalog, naglašava: ,, Revolucionarni karakter misli i oseda u onom što bismo mogli nazvati

“kritičkim raspoloženjem” – u kritičkom ključu, a upotrebimo simbol iz muzike. Latinska izreka De omnibus

dubitandum (u sve treba sumnjati) zauzima vrlo značajno mesto u njegovom reagovanju na svet (uzgre, ovumisao Marks je ponudio kao omiljeni epigram – primeba B.D). Ovo kritičko raspoloženje, koje ni po čemu nenalikuje cinizmu, jedan je uvid u stvarnost, nasuprot fikcijama koje postaju zamena za stvarnost.” 80

Ta zavisnost je prozilazila iz začkoljice: sveštenici su jeini poseovali kalenar koji je saržao takozvane dies

fasti , ane kaa je bilo ozvoljeno obavljati neke o najvažnijih službenih i pravnih poslova, koji su bili propradeniaekvatnom verskom simbolikom. Pošto građani nisu znali koji su to ani, bili su oveeni u punu potičnjenost uonosu na sveštenike. Stanje je potrajalo sve ok Gnej Flavije, pisar cenzora Apija Klauija Slepog, nije ukrao iobjavio kalendar na forumu, čime je praktično lišio sveštenike privilegovanosti.81

Misli se prevashodno na dominat i dominues et deus princip, prema je praksa bila preuzeta još u ranomprincipatu.



43

što bogovi nikada nisu mogli da se usaglase kada su se igrali zakonodavaca, kao i što su njihovinapori tako lako nadmašeni od obiĉnih profesora prava… Mora da im je posao bio zamoran, pasu ga na kraju napustili. Zakonici mraĉnog doba ljudske istorije uglavnom izdvajaju poloţajsveštenika kao povoljniji i omogućavaju mu izrazite privilegije, dok nanete mu nepravde

sankcionišu kao kvalifikovano delo, a kaznu koja se spušta na njega za poĉinjeno kriviĉno delo

izrazito minimalizuju. Moglo bi se reći da ni Dušanov zakonik nije izuzetak 82, premda postoji idosta naglašenijih primera. Sveštenik je po volji vezivao i razvezivao, osuĊivao ili praštao. On je politiĉar, sudija, uĉitelj i veleposednik. Sve do Francuske revolucije, sveštenik je bog na zemlji.

Srastao je sa drţavom donekle kada upravlja, ali je rastavljen od nje kada treba da odgovara.Ispod formalne površine, ovome stanju svedoĉimo u nerazvijenim zemljama. Kasnije,zahvaljujući deistiĉkoj struji škole prirodnoga prava i marksistima, on poĉinje gubiti pravniuticaj i pokriće, a sa njim i dobar deo društvene moći. Ideja pravne jednakosti svodi ga tek na još jednog graĊanina, premda ćemo konaĉnu pobedu ove plemenite misli ĉekati vekovima i unominalno sekularnim drţavama. Preduslov za njeno konaĉno i trajno ispunjenje takoĊe je prestanak davanja bezuslovnog i nezasluţenog poštovanja religiji. Kada ovaj stav preovlada, biće

lako uobliĉiti, definisati i primeniti ga u pravu, a u zemljama gde je on već davno usvojen, postaće nešto više od mrtvog slova na papiru i zbilja će biti ostvaren u praksi. Njihovi ustavineće više biti Levenštajnovi nominalni, niti Lasalovi papirni… Tada će sekularnost bitisuštinska, a ne samo deklarativna i pro formo, kakva je oliĉena u podlom modelu kooperativneodvojenosti, koji nije ništa drugo do kontradikcije u pojmu. U budućnosti će, uveren sam, biti posmatran sa ĉuĊenjem jednakim onom koje mi osećamo kada posmatrao ordalije. Razlog zbogkoga je usvojen, barem u domaćoj teoriji, jeste logiĉka greška ad populum. PotvrĊuje se danema sudijeg dovoljnog dobrog da loš zakon ispravi, pa taj podsticaj mora doći od zakonodavca,koji opet jedino moţe nastupati samo u uslovima vremena i društvenih shvatanja, kojima jestefaktiĉki uvek ograniĉen.

Ma koliko ova fikcija bila ništa do nakaznog ploda kolektivnog samozavaravanja brodolomnika koji ne shvataju sav uţas vlastite distopije 83, njene posledice su nemerljivo

destruktvine i stvarne. Jer šta je religija ako ne najteţi lanac primitivnosti i neprosvećenosti navratu ĉoveĉanstva, uţasavajuća maštarija opsednutih totalitarista 84 , najverniji pomoćnik politiĉkih debelokoţaca i gospodara, najmoćnije sredstvo za manipulaciju krdom i otrov

civilizacije, koji deluje uništavajući sve što ĉoveĉanstvo ĉini vrednim i postepeno ubijajući svekvalitete svake individue ponaosobno? Ali, kako je moj profesor filozofije primetio, nemoguće jesaseći misao. Premda bih se sa ovim sloţio, izriĉito bih dodao da je moguće jako je usporiti.

82 Ubistvo sveštenika kažnjava se vešanjem, ok se ubistvo sa preumišljajem kažnjava sakadenjem i novčanom

kompozicijom. Sabor ne može prodi bez sveštenstva, koje poseuje imanja i na njima ima sva prava, pa na njimominium vlaaočev ,,postoji samo u teoriji”. U slučaju spora oko manastirske zemlje, sui vlaaočev su, čime senaglašava važnost Crkve. Sveštenstvo i samo presuđuje u bračnim pitanjima, a postoji i crkveni su, koji kaopatrimonijalni sudi sopstvenim sebrima.83

Rasel kaže: ,,Moj zaključak je a ne postoji razlog a se veruje ogmama traicionalne teologije i, štaviše, da ne

postoji razlog da se želi da su one tačne. Čovek, u meri u kojoj nije poređen silama priroe, sloboan je agospodari sopstvenom sudbinom. Odgovornost je samo njegova, baš kao i prilika.“84

Diro: ,,Društvenih poremedaja se nikaa ne treba plašiti više nego kaa oni koji nastoje a stvore nevolju moguneometano a koriste religiju kao izgovor, ne bi li tako maskirali svoje prave namere.”



44

Postoje pojedinci i grupe koji su imali smelosti da zaobiĊu prvu zamerku reĉima: ,,Moţda je religija neistinita, ali ona je svakako korisna za društvo. Zašto ukidati nešto što je korisno za

društvo i njegov napredak? Ona nekima uliva nadu i bezbriţnost, ĉineći ih dobrim ljudima.Pustimo ih da uţivaju u izboru koji su naĉinili: komentarisati tuĊa verovanja nije lepo.‖ Ovo je

vrlo oĉajniĉko i apsurdno pitanje, koje zraĉi bezoĉnošću i glupošću karakteristiĉnom za

Paskalovu vagu85 van svake mere, pa je nemoguće tretirati ga sa ozbiljnošću, premda ćemo pokušati da damo sve od sebe. Napominjem i da je to pitanje koje uobiĉajno dolazi od infantilneneoleviĉarske grupe iregilioznih rastrzane popustljivošću, a ne od samih teologa.

Religija je oduvek nastojala da zadrţi društvo u trenutnom stanju ili da ga dalje unazadi:osnov za to nije teško uoĉljiv, budući da sa progresom civilizacije nepobitno dolazi doosamostaljenja i jaĉanja ljudske svesti, što za posledicu ima otimanje moći iz svešteniĉkih idespotskih ruku, te njenu pravedniju preraspodelu. Kantovi su tutoti nepotrebni

86 87

, a dubak u

koji je ĉoveĉanstvo zatvorno napušten je. Religija oboţava društveno mrtvilo i prezire potrese: potresi mogu sveštenika da izbace iz sedla, a sam pad moţe da bude vrlo nezgodan i opasan. Njoj pri izbegavanju tih burnih dogaĊaja glavni pomoćnici nisu fanatici, već tiha većina ,,obiĉnih

vernika‖. Evolutivni put takoĊe nije drag kliru: nauĉeni pojedinac sa izgraĊenom kritiĉkomsvešću neće poverovati u apsurdne i bajkovite Starozavetne i Novozavetne priĉe koje pretendujuna naslov apsolutne istine, niti će nagonski nastojati da bude voĊen na povocu. Srećna iispunjena osoba neće imati potrebe da u njih veruje – ona će se zadovoljiti zemljom. Stabilan um

neće imati ţelju da finansira sveštenika i groziće se obaveze da to ĉini. Slobodan ĉovek osetićeda mu se otima pravo i da se porobljuje pod maskom moralnosti, a epikurejac će namirisati

85 Evo šta nam zapravo Paskal prosto kaže, ako sveemo taj zapis iz Misli na jenu rečenicu: ,,Veruj protivno sebi

bez ikakvih okaza a ne bi goreo zanavek.” Moram a priznam a nisam ubeđen ovom pretnjom. Ka bi i

postojalo neko božanstvo, štaviše božanstvo zainteresovano za svakog o nas, sumnjam da bi bilo toliko

naklonjeno poltronima, a toliko surovo prema ljudima od intelektualnog integriteta. Sumnjam i da bi ogromnoznačenja priavalo veri, te a bi zbog neostatka iste ikoga mučilo večno, prevashono jer za nju nije ponuilo

jedno racionalno pokride, pa je umesto mere stvarnosti, vere o anas ostala najbrutalnije i najsebičnije nasilje na

njom. Ako bi to bio slučaj, ona je pomenuto božanstvo jeno koje svakako ne bih poštovao, bez obzira na

posleice. Takav bog bio bi najstrašniji despot-saista, etinje razmažen i psihopatološki zanimljiv: to bi bio bog

nepoštenih, bog obmanjivača, bog kukavica i iiota, bog intelektualnih trgovaca i prostitutki, bog nesloboe i

neznanja, bog za koga bi jeini greh bilo mišljenje. Ukratko, to bi bio đavo filozofa i intelektualaca. Na svu sredu

nema ubeljivog okaza a je ova svinjarija išta više o bolesne sanjarije.86

Imanuel Kant, Šta je prosvetiteljstvo? 87

Rossi, Kant's Philosophy of Religion olično sažima Kantov onos prema božanstvu, koji iz ved spomenutihrazloga ove nede biti etaljno obrađivan. Rasel, koji se moža ne treba shvatati kao neprikosnoveni autoritet popitanju Kantove filozofije buudi a su njegovi stavovi iz Istorije zapadne filozofije neretko osporavani zbog ne tako

kvalitetne analize i shvatanja Kantovog izlaganja, o Kantu na rugom mestu kratko i tačno kaže: ,, U stara vremenapostojala su tri intelektualna dokaza postojanje boga i sve ih je odbacio Imanuel Kant u svojoj Kritici čistoga uma.

Ali čim se osloboio ovih okaza, on je izmislio novi, moralni okaz. On je bio poput mnogih rugih ljui: skeptičanu intelektualnim pitanjima, ali spreman da u moralnima doslovno veruje u maksime koje je posisao sa majčinimmlekom. To ilustruje ono o čemu govore psihoanalitičari – a na nas najjače eluju najraniji uticaji, a ne onikasniji.” Onfre se u Ateološkoj raspravi naovezuje: ,,Buimo kantovci protiv Kanta, opklaimo se na ovažnost, nakoju nas on poziva ne usuđujudi se sam na nju – bide a je gospođa Kant, majka, bogomoljka ozbiljna i stroga, akoima takvih, malo priržavala sinu ruku ka on zaključuje svoju Kritiku čistog uma neutrališudi potencijal ovogizvanrenog eksploziva.”



45

zadah smrti iz krezubih usta religije i sa gaĊenjem će je zaobići. Skeptiku će Jov uprkos svimveliĉanjima uvek delovati kao nesrećna i namuĉena budala-igraĉka. Stokholmski sindrom ili barnjegova preteĉa nikako ne uliva strahopoštovanje, već, u najboljem sluĉaju, saţaljenje.

Drugo ime po boţnosti je lakovernost. Zato je neophodno uzvisiti je na nivo praznenauke, pa oteti nezasluţeno i iznuĊeno poštovanje; zato treba ĉoveĉanstvo veĉito odrţavati u

bedi, krvoproliću i nesrećama svih vrsta, ako prihvatimo da je po sebi ideja Boga idejaovozemaljskog ţivota kao nedostojnog, a ĉoveka kao sluge.88

Zato i treba ogaditi ovozemaljski

ţivot, urpljati ga, uĉiniti ga nepodnošljivim, pa onda oĉajnoj gomili kukavica prepredeno prodavati lepšu budućnost iza groba, na taj naĉin istovremeno eksploatišući strah od smrti. Pošto je ţivot već ogaĊen kao grešan, nizak, nedostojan i prolazan, neće se naći niko da spreĉisveštenika u njegovom prikvirvenom i izvesnom otimanju istog. Religija je najbednija smrtsvega lepog i vrednog, kapitulacija razuma i dostojanstva, opravdanje za nepostajanje ĉovekom,nasilna smrt ĉoveka i ideje o ĉoveku – ona nije ĉovekoljubiva, kao što se laţno izdaje, već,naprotiv, u srţi ne sadrţi ništa sem ĉiste i razjedajuće mizantropije, otvorene i neotesane. Onaĉoveka ne tretira kao intelektualnog maloletnika, već kao maloumnika. Poštovati takvu pojavu?

Nikako, sem ako se ne slaţemo sa njenim potcenjivaĉkim sudom o ĉoveku. Ćutati o tome pred prijateljima prlikom pomena iste, štedeći ih prividno i ostavljajući ih u tom poljubcuintelektualnu i etiĉke smrti? To bi bilo neiskreno, beskrajno neiskreno i podlo. ,,Ĉovek je nizak‖odjekuje uskim hodnicima oĉaja, agonije, prezira i samoništenja, previše zagušljivim da bi se unjima mogao osetiti ljudski potencijal… Opet je to vapaj Dostojevskog. Ako je iko od filozofa u

potpunosti razumeo ovaj nihilistiĉki i neljudski nagon, posebno uzidan u hrišćansko uĉenje, onda je to Niĉe. Mi, sa druge strane, ljudsku prirodu posmatramo sa znatno više optimizma: u ĉovekuvidimo slobodno biće sa gotovo neograniĉenim kapacitetom, koje kroz svoje znanje i vrednostima odista velike mogućnosti i domet. U njemu vidimo kreatora i gospodara koji ima šansu dase uzdigne do blistave budućnosti, ako uspe da preraste svoje detinjaste strahove i suoĉi se sa

njima ispravljeno i srĉano. Što se moralnosti tiĉe, ĉitav moral religije nikada nije bio ništa semucene i pretnje, izmišljenim i stvarnim, kao i omamljivanja poţeljnom nagradom (koja je, zarazliku od sankcije, uvek bila iskljuĉivo imaginarna). ,,Postoji i drugi put‖, to kaţe Sartrov Orest polako u momentu osvešćenja, a onda nastavlja sigurnije: ,,Niko mi sad ne moţe izdavatizapovesti.‖ Takav moral, moral primanja naredbi, mnogima je prihvatljiv jer ga uzimaju zdravo

za gotovo, zaboravljajući da je njemu bitniji formalni od materijalnog smisla, što znaĉi da mu jedraţa postavka od objedinjujuće niti, da je u tu konstrukciju moguće ubaciti ono što otvoreno protivreĉi zlatnom pravilu (što je odista i uĉinjeno) : u njega se moţe utisnuti bilo koja norma…Tek kada se ovo uoĉi, razume se zašto je tako pogubno latiti se nametnutog morala koji ne priznaje jurisdikciju zdravog razuma i, umesto da olakša ţivot i umanji patnju, po obiĉaju je

uvećava. Religija ljude ne ĉini dobrima, ona svoje sledbenike uverava da to jesu – sve što trebada urade je da prihvate sve njene postulate i odreknu se razmišljanja o etiĉkom principu dobra,tog muĉnog i prekopotrebnog pitanja… Samopoboljšavanje, sazrevanje liĉnosti, rast savesti,izazovi, podrobnije razumevanje, uviĊanje grešaka, uĉenje na njima i , naposletku, njihovo

88 Bakunjin: ,,Prva pobuna je protiv nedodirljive tiranije teologije, protiv fantomskog Boga. Dokle imamo gospodara

na nebu, bidemo samo sluge na zemlji.“



46

ispravljanje, pa i izbori koji stoje pred nama – ukratko, ono što nas ĉini ljudima: ,,Sve je to za budale…‖

Setimo se Hiĉensovog i Jaspersovog upozorenja. 89 Ne smemo zaboraviti šta je religija

ĉinila na ovom polju do sada. Šta je ona zapravo preduzimala? Ona je otimala znanje i nastojala

da ga uspori, ne bi li zadrţala gomilu u što zavisnijem poloţaju. Ona je zabranjivala knjige90 i

spaljivala i pritiskala slobodne mislioce širom Evrope. Ona je razumela da znanje i prosvećenostoslobaĊaju i, prirodno, pokušala je da ih se reši 91

: direktno je odgovorna za najbrutalnije

progone i ratove u istoriji sveta, direktno je podrţavala neke od najĉudovišnijih liĉnosti izcelokupne ljudske istorije, direktno je svojim primitivnim dogmama i pokoljima ljudi i ţivotinjaodgovorna za najjezivije bolesti mraĉnoga doba, direktno je stajala iza reţima koji su vršiligenocid, direktno je uništila antiĉki duh i danas nastoji da nagonski uništi slobodu govora,slobodu umetniĉkog izraţavanja i, u islamom preplavljenim drţavama, slobodu štampe. Ona podstiĉe cenzuru i autocenzuru. Ona se protivila vakcinama, ona se protivila kondomima, ona se protivila pravima graĊanstva, pravima ţena, pravima dece, pravima osoba drugaĉije boje koţe,razliĉite seksualne orijentacije, druge etniĉke pripadnosti ili, naravno najizraţenije, druge

religije. Prava stvaraju nezavisnost, ergo prava su loša. Svaku nauĉnu revoluciju gledala je popreko. Sve što je moglo da olakša ĉovekov poloţaj prezirano je – ĉovek treba da strada. I da

bude uzak. Ovo je svet stradanje. Stradanje je naklonost boga. Majka Tereza je najizrazitiji

primer ovog dvoliĉnog sadizma. Tu se interesi ĉoveĉanstva i religije razilaze jer ĉovek nijemazohista, niti to sme postati. Religija je ĉitave narode svela na nivo bezumnih zveri koje su se

meĊusobno ubijale zarad profita i statusa sveštenika. Dţeferson je potpuno u pravu u liĉnim prepiskama: sveštenik i despot su odista uvek bili saveznici koje je povezivao zajedniĉki interestlaĉenja. 92

Sveštenik je blagosiljao oruţje, a vojnik je njime ubijao i od njega ginuo podespotovoj zapovesti. Za to vreme, despot je uţivao u društvu konkubine , koja je ponekad bila ivojnikova ţena, u svom raskošnom zamku, a sveštenik se u svojim palatama zahvaljivao Bogu –

na imbecilnosti ljudskog roda i njegovoj povodljivosti. Ona je opravdavala i podsticalarobovanje, ona je davala boţansku dozvolu tlaĉiteljima93

i ljubila skute vladarima, ukoliko nije

bila dovoljno moćna da ih zavede i izvitoperi im um. I danas ta ista bezumna robovska snaga po

navici pada niĉice pred svojim gospodarima i ljubi im krvave ruke, iako je slobodna od njihovekontrole ukoliko se drzne da svoju slobodu uzme. Pacifizam, individualizam, humanizam,

89Čak je i Jaspersu kao antipozitivističkom prestavniku hrišdanskog egzistencijalizma (ma koliko naše mišljenje o

ovoj ieji bilo kritičko) užnost a upozori na pravu prirou vere. 90

Uništavanje je teklo i nenamerno, pošto su spisi antičkih autora izbeljivani ne bi li poslužili kao mesto za čuvanjemisli hrišdanskih filozofa. To je činjeno zbog visoke cene pergamenta. Naravno, zabrana je formalizovana i

antiintelektualizam je uokviren kroz čuveni Spisak zabraljenih knjiga RKC, na kom se našlo skoro sve što ima ikakvu

literarnu ili naučnu vrenost. Apsurno je što su i posvedeni katolički pisci završavali na n jemu.91

Niče u svom Antihristu pruža oličnu sliku svešteničke psihologije, nuedi nam nesrede ovog sveta kaoizvanrenu priliku za primoravanje čoveka a se zanima rugim temama i ovlačenje njegovog mišljenja i pažnjeod ,,zdravog poimanja uzroka i posleice”, onosno prauha nauke. 92 ,,U svakoj zemlji i svakom obu, sveštenik je bio neprijateljski nastrojen prema sloboi. On je uvek u savezu sa

espotom, praštajudi njegove zloupotrebe zara sopstvene zaštite.”93

Božansko pravo kraljeva a vlaaju samo je eo uspešne trgovine sa sveštenstvom. Nije slučajno što se ono gubiistovremeno sa opaanjem modi klira i proorom teorije o ruštvenom ugovoru. U početku preuzima i ,,voljomnaronom” kao štaku, ne bi li na kraju sasvim nestalo.



47

slobodno promišljanje i prosvećenost – nema većih neprijatelja fanatika, sveštenstva i samedogme!

Zašto je ovo bitno za nas? Zašto ne ignorisati religiju, ako smo već prozreli otrovnu jabuku koju nam nudi i odbili je? Posvetiti se svom ţivotu i ostaviti po strani niskog sejaĉa jada?

Moram da priznam da me u u ovome polju ništa ne bi usrećilo više od pomenutoga rešenja, ali

takvo posmatranje suštinski ne razume društvenu pojavu o kojoj govorimo, niti je obdarenosolidarnošću i podrazumevanim oprezom u svojoj idealistiĉkoj naivnosti. Samozavaravanje je

tek njen prvi stupanj: ĉim inficira svoju ţrtvu, ona nastoji da se proširi dalje. Nezasita je i posebno destruktivna kada vernici deluju en masse. Dodatno, postoji jedna sitnica koju je zaista

lako primetiti: nijedna vera nije u stanju da pusti na miru one koji ne ţele da joj se pokore, prevsahodno jer je svaka prozelitska i diktatorski nastrojena. Ĉovek je društveno biće. Utiĉući nadruštvo i drţavu retrogradno, religija nedvosmisleno utiĉe i na naše ţivote. U srţi svih verskihideja je prosta podela: na one koji veruju i one koji su u najboljem sluĉaju ljudska bića drugogareda jer osporavaju moć sveštenika, gospodara dogme. Što je stav prema religiji pomirljiviji, to je njenu ekspanziju teţe zaustaviti. Mogli bismo ćutati i jednoga dana se probuditi u teok ratskoj

zemlji, gde ćemo voljno ili nevoljno biti prisiljeni da oborimo glavu pred iluzijom poludelogstada ili primimo neki oblik zakonom propisane kazne. Ko sumnja da ovako nešto moţe da sedesi treba da pogleda primere nekadašnjih sekularnih zemalja koje sve više dolaze pod pesnicuislama i šerijata: ĉak se u imigrantima preplavljenoj Francuskoj oseća nadolazeća pretnja, vesnikmoguće propasti i poĉetak klecanja, što je po Onfreovim reĉima jedan od uzroka uspeha njegovefilozofije. U Velikoj Britaniji na juĉestalije ime koje se daje detetu jeste Muhamed (isti je sluĉajsa Oslom). a Turska se davi u politikanskome uvoĊenju islama na scenu, pošto ni sami politikantni nisu svesni da neće moći da kontrolišu svog prividnog suţnja, kao što ni vizantijskiimperatori nisu sanjali o sopstvenoj propasti koju su propisali uvoĊenjem Turaka u dinastijskerazmerice. Islam je poznat kao destruktivna i totalitarna politiĉka ideologija zamotana u kult

smrti koja spreĉava da bude opisana kao nasilna koristeći se pretnjom nasilja i koristećisentimentalnost i popustljivost evropske kulture prema religiji. Kondel vatreno kaţe da smo postali kukavice kada trpimo svakodnevne pretnje uzimajući ih za normalno stanje zbog maskevere koju nose i ja se slaţem sa njim u potpunosti. Svaki je bog svojim sledbenicima obećao ceosvet i sve na njemu - oni se neće zadovoljiti niĉim manjim, pogotovo dok ih predvodi i navodisveštenik , koji po staroj navici nastoji da slobodne ljude pretvori u roblje. Predugo je

kompromis znaĉio da je ateista prinuĊen da ćuti i povuĉe se, pridajući vaţnost i znaĉaj tuĊemmišljenju kao orijentiru kojim sputava svoje. Danas on nema ni potrebe, a ni interesa da to ĉini:duţnost mu je da energiĉno reaguje. Sama pomisao na poštovanje sujeverja sa krupnim politiĉkim posledicama apsolutno je neprihvatljiva.

Ne zavaravajmo se da su mukotrpno steĉene prednosti današnjeg sekularnog društvatrajne i van mogućnosti nestajanja, niti da je pobeda nad religijom i njenim fanatiĉnim propovednicima konaĉna: religija nije bila ubijena, već samo obuzdana. Sekularno društvo jeviše vizija od osvojene i zajamĉene stvarnosti. Jako krhka vizija ako naša odluĉnost klone, dodao bih. Poput Narcisa zagledanog u svoj idealizovani lik, zapadna civlizacija ne vidi da njena

tolerantnost i konstantno popuštanje postaju Damoklov maĉ nad glavom sveta. Za nju, ime Boga je dovoljno veliko da upije svu krv i zloĉinstva poĉinjena u njegovu ĉast. Vrlo je opasno kad se uime verske tolerancije opraštaju i ,,razumeju‖ ubistva iz ,,uvreĊenosti‖, vešanja homoseksualaca i



48

prisilna venĉanja ţenske dece sa sedamdesetogodišnjim muškarcima… Bez maske vere, svi bi

ove zloĉine opisali upravo tako: sa tom maskom, naţalost, i dalje postoji jedna hladnauzdrţanost. Iza ljubaznosti kvazileviĉara i njihovog nastojanja da poštovanje prema svakoj ideji,ma koliko suluda bila, nametnu kao dobre manire stoji zatvaranje oĉiju, ĉija cena moţe bitistraviĉna. Svuda vidimo destruktivne posledice i zabrinjavajuću povampirenost religijskog duha,

koja vodi njegovom oslobaĊanju od stega modernoga prava, a sa njim i racionalne kontrole:islamske teokratske zemlje na nivou potpune neprosvećenosti i varvarstva, sa diskriminišućim pravima tako nazadnim da bi ih se postidela stara Evropa, Rusija u kojoj se kaţnjava govor protiv crkve i verskih maštarija zakonskim sankcijama i gde se govori o zabrani astronomije jerse ta nauka ,,kosi sa hrišćanskim pogledom na svet‖ (kao da se druge ne kose!), šerijatski sudoviu Britaniji priznati od strane drţave, najbrutalnije izrabljivanje muĉeniĉkog naroda u Africi, Aziji

i Juţnoj Americi pod paravanom vere, masovna pedofilija i podrška silovateljskoj kulturi odstrane verskih zajednica, kako u njihovim redovima, tako i van njih (samo u Holandiji je

zabeleţeno preko 35 000 sluĉajeva seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika), konstantno prećutno podrţavanje i izazivanje dugotrajnih sukoba sa verskom notom (religija kao

katalizator), vera kao faktor koji utiĉe na drastiĉan porast broja silovanja u Skandinaviji (vrlo jeindikativno što je Švedska druga zemlja po broju silovanja u svetu, kao i što broj muslimana -

silovatelja procentualno pokazuje jasnu korelaciju), kao i opšta invazija na tek izboreni poloţajţene i njena prava i ulogu. Nije li ĉudno što je gotovo svaki pokolj u istoriji ĉoveĉanstva nos io

prefiks vere od biblijskih vremena do danas? Nisu li leševi konkretne posledice koje ukazuju da postoji izvesna povezanost sa talasom nasilja visokog inteziteta, bezumnog i veĉno gladnog?

Nije li zanimljivo kako navodno nerazumevanje postulate vere uvek ide u istom pravcu, u pravcu

nasilja, varvarizam, tribalizma, mrţnje, pokornosti, gluposti i sujeverja? Ne ĉini li se verovatnimda od Boga koji Jevrejima nareĊuje da zbrišu Amorite, Hanane i Hetite, 94

da ih sasvim istrebe

,,ne ostavivši ţivu dušu‖, postoji jedna ludaĉka strast za ubijanjem, jedno prizivanje smrti i

genocida, vredna fabrika uništenja svega što ne podleţe, institucija ratniĉko-osvajaĉke mrţnje kanalisana na otimanje, zastupnik porobljavanja i glomazni metafiziĉki aparat istrebljenja, koji se u svakom trenutku moţe okrenuti protiv bilo koga i ĉije se postojanje, najgore od svega, idalje poriĉe ili opravdava najuvrnutijim razlozima? Svuda se moţe svešteniĉki ogrtaĉ, bilo u pozadini, bilo u samome srcu masovnog ubijanja: ostaje pitanje kolik o još ţivota treba uzaludnoda propadne ne bi li se ĉoveĉanstvo najzad probudilo iz noćne more i suprotstavila jednodušnoovim kasapinima i oštraĉima njihovih noţeva. Tantum religio potuit suadere malorum.

95 I to

nekaţnjeno. Od primitivnih plemenskih zajednica koje još uvek spaljuju veštice do Vatikana i

Islamske Drţave kao ozbiljnih politiĉkih ĉinilaca na svetskoj sceni, uticaj religije je jednosmerno

štetan i iz njega izivre jedino najnemirniji fanatizam i najpotpunije slepilo. Od antiĉkihkrvoprolića u ime bogova, preko progona u kojima su progonjeni i oni kojih ih progone menjaliuloge, preko verskih ratova do savremenih sukoba: svuda je svirepost takvo svojstvena

94 Peta knjiga Mojsijeva 20:16-17: ,,A u gradovima ovih naroda, koje ti Gospod Bog tvoj daje u nasledstvo, ne ostavi

u životu nijene uše žive. Nego ih zatri sasvim, Heteje i Amoreje i Hananeje i Ferezeje i Jeveje i Jevuseje, kao što ti

je zapovedio Gospod Bog tvoj.” 95

Lukrecije, I, 101. (Samo religija može a voi takvom zlu.)



49

ravnoapostolnom caru Flaviju Valeriju Konstantinu, koji je nezasluţeno poneo Galerijev krstistorijske krivice… Ne grešimo, da je imao sredstva koja su Konstantinu bila na raspolaganju,sliĉna zverstva poĉinio bi mirne duše i Pavle, taj tvorac svega najodvratnijeg u hrišćanstvu, taj,,najuţasniji od svih fanatika‖, taj sitni i isfrustrirani mrzitelj slobode, filozofije, tela, ţene,zadovoljstva, znanja i sreće–toliko se slobodno moţe zakljuĉiti o njegovoj mrţnji prema svemu,

svemu što se ne uklapa u ,,istinu‖ koju kao prosti cirkuzant nosi Helenima...U Republici Srbiji, protivno jedanaestom ĉlanu Ustava koji definiše Republiku Srbiju kao

svetovnu drţavu, verske organizacije na ĉelu sa Srpskom pravoslavnom crkvom imaju izrazito jaku poziciju i njihove privilegije su oĉigledne i utvrĊene neustavnim zakonom: osloboĊene su

poreza (dok postoji porez na humanitarnu pomoć!), veronauka kao privid od predmeta kojim sezapravo vrši najpodlija indoktrinacija dece, njihovo neprekidno zaglupljivanje i ĉinjenje podobnima uvedena je u prosvetu (videti grupu gimnazijalaca koji bez ikakvog razumevanja

ponavljaju izreĉenu molitvu je odista poraţavajući prizor!), SPC ima veoma snaţan uticaj nadrţavnu politiku i dnevno politikanstvo, u Predsedništvu se vrše pravoslavni obredi, drţavneinstitucije praznuju paganski popravoslavljeni obiĉaj slave, predsednik svetovne republike obara

glavu pred patrijarhom, Ustavni sud krši Ustav tumaĉeći ga u korist ,,tradicionalnih verskihzajednica‖ i ignorišući sve brojnije zahteve za poštovanjem istog (!!), SPC redovno osporavanauku i dostignuća medicine (pa i direktno sprovodi i kreira druge mehanizme leĉenja, primenjujući poseban tretman batinanja lopatom do smrti kao lek od narkomanije), de factoubijajući ljude alternativnim leĉenjem, ona kanonizuje osvedoĉene koljaĉe dece i studenata 96

, a

penzije sveštenicima se dele iz drţavnog budţeta, dok se istovremeno oni puštaju u RRA, vojskui prosvetu. Laţno predstavljanje, nadrilekarstvo i nadriapotekarstvo (naravno za vernike, poglavari se leĉe besplatno na najsavremenijim klinkama od novca poreskih obveznika),

nasilniĉko ponašanje, pretnje, ucene i prevare… sve to nisu kriviĉna dela, ako ih poĉini sveštenik i sakrije iza boţanstva. Pedofilija je meĊu sveštenstvom toliko rasprostranjena da je njihov odnos

postao posloviĉan. Društvo je u celosti inficirano misticizmom i sujeverjem, od osnovne školedo drţavnog vrha. Od Štrubulovićevog leĉenja raka za 40 dana do Radovićevog bacanja drveća bez ploda u vatru (jadni parovi koji ne mogu da imaju decu!) nije velika provalija – oni su na

potpuno istoj grani gluposti i moralne nakaznosti… Na sramotu naše drţave, posle katastrofalnih poplava bez srama patrijarh komentariše smrt svojih sugraĊana kao kaznu Gospoda za Paradu ponosa. O toj sitnoj pakosti izlišno je govoriti – ona bi trebalo da povuĉe kriviĉnu odgovornost

ili, u najmanju ruku, interesovanje kvalitetnog psihijatra. Ta kazna nikako nije mogla biti plod

nasilnih seksualnih odnosa sveštenih lica sa maloletnicima – kakvo krasno ĉistunstvo i nesebiĉnazaštita dece... Deca se isteruju iz škola prisilno ne bi li doĉekala crkvene poglavare, pošto je poznato da oni, kao što smo napomenuli, posebno vole decu. Njihov poloţaj je pravno faktiĉki

nedodirljiv (mantija izgleda nudi svojevrstan imunitet, ĉak za silovanje i premlaćivanje), sobzirom da im predmeti zastarevaju zbog straha sudija da se zamere idiotizovanom i moralno

umrtvljeno delu javnosti i gotovo svemoćnoj crkvenoj organizaciji, koja se kao zaboravljenaljubavnica iz mladosti polako vraća u drţavni krevet. Drugi uzrok je povodljivosti samih sudijakoje dopuštaju da im stavovi i versko opredeljenje utiĉu na moć jasnog liĉnog i profesionalnograsuĊivanja. Poštenja radi, treba napomenuti da je većina ovih sluĉajeva iskljuĉivo u vezi sa

96 Milora Vukojičid i Sloboan Šiljak.



50

seksualnim nasiljem, na koje se i dalje uvek gleda preteţno blagonaklono upravo zahvaljujućiuticaju religije. Paradoksalno, Srpska pravoslavna crkva istovremeno podstiĉe diskriminacijuosoba sa drugaĉijom seksualnom orijentacijom od heteroseksualne, demonizujući ih i pozivajućiaktivno na nasilje protiv njih. Još jedna potvrda ludaĉkog, paniĉnog i iracionalnog straha odseksualnosti, koji ilustruje mehanizam odbrane jedne impotentnosti, naravno intelektualne

prirode. Istovremeno, ţute strane danima bruje o testamentu kojim jedan strogi i bogobojaţljivivladika zaveštava svoju imovinu striperu u celosti… Odgovara li dešavanje Gogolju ili Molijeru?Uprkos zabrani negativne diskrimnacije i pozivanja na nasilje, kao i raspirivanja mrţnje premaodreĊenoj grupaciji graĊana, za sada ona to radi nesankcionisano. Ništa bolje ne prolaze ni ateisti

i ostali koji ne vole da saviju glavu i stave je pod jaram svešteniĉki, kao ni pripadnici drugihmanjih verskih organizacija i etniĉkih grupa. U svemu ovome, treba naglasiti, ona ima prećutnu podršku drţave i većine medija, kao i velikog dela zaslepljenog i neizgraĊenog ,,graĊanstva―.Ona namerno stvara napetost i stradanje, namerno ukazuje na ,,neprijatelje‖, naravno one koji sunajnezaštićeniji, a ne one koji šalju raskošne priloge Crkvi i zauzvrat bivaju ovekoveĉeni umermeru bez obzira na, uĉtivo reĉeno, sumnjivu prošlost … kao i svaki diktatorski reţim, za

kontrolu su potrebne ţrtve, potrebni su unutrašnji elementi koji rovare protiv većine – što sunezaštićeniji, zbog predrasuda prezraniji i uoĉljiviji, to bolje... Kada pogledamo kako se danas postaje svetac, ostaje sumnja o navodnim kvalitetima mnogih istorijskih liĉnosti. Sve nabrojano,na našu iskrenu ţalost, predstavlja samo vrh ledenog brega, o kom bi se moglo govoriti danima,ali je i ovoliko posve dovoljno za uvid u postavku pomenutog problema. Postavlja se pitanje: ,,U

ĉemu je onda Republika Srbija zapravo svetovna i pravna drţava? U imenu?" Zanimljivija je odtoga neverovatna ekumenistiĉka meĊunarodna teţnja koja religiju ţeli postaviti kao integrišućifaktor – priliĉno neverovatna misao u svetu koji je pet hiljada godina bio najdublje i najkvravije

podeljen ponajviše zahvaljujući toj hipnozi (bog, narod, drţava – tri košmara koja su odenlastraviĉan broj ţivota). U suštini ovog pokreta, kao i svakog drugog, latentno stoji ţudnja da se

svešteniĉka povlašćenost obezbedi i u dobu u kom je potpuno obesmišljena. Ne sekirajmo se,nisu sveštenici najednom postali plemeniti. Pokretaĉ ovog projekta je sekularno društvo, ĉije postojanje sveštenici svih religija doţivljavaju kao zajedniĉku pretnju, pošto urušava njihovuulogu i ograniĉava ih. Ograniĉiti sveštenika da ne maltretira druge – to se danas zove progon,

nasilje i satanizam.

Smatrajući da su ovakvi društveni uslovi nedostojni ĉoveka i da ruše sve ljudske idruštvene vrednosti slobodarskog tipa kao prirodnopravne vodiĉe nadpravnog neba i ljudskog

dostojanstva, tvrdim da religija ne zasluţuje bilo kakvo poštovanje: štaviše, smatram dazasluţuje aktivan i ţestok otpor, otvoreno ismevanje i što izraţeniji revolt. Onog ĉasa kada sesmogne dovoljno drskosti da se besmislice pošteno izazovu, one gube svoju prividnu moć.

Sloboda veroispovesti svakako treba biti dozvoljena, ali religija se mora drţati dalje od javneravni – njoj i jeste mesto u privatnom, a ne javnom ţivotu. To nije zagovaranje ateistiĉke drţave,u kojoj mnogi neće verovati iz istih razloga iz kojih sada veruje, već integralnog tipasekularnosti. Dokle religija ne istupi iz okvira drţave, dokle ne ograniĉi vlastiti pritisak u okvirugraĊanskog društva na prihvatljivu meru i ne skloni se u privatnu ravan, posledice njenog

delovanja biće izrazito negativne. To je kljuĉna razlika koju mnogi ne uviĊaju: poštuje se pravo

na veroispovest, a ne sama veroispovest. Niko nije duţan da poštuje bajke i gomilu antinauĉnihkvazilogiĉkih gluposti, pogotovo kada one proizvode neizmernu štetu skoro svakodnevno. I zato



51

je zlatni postulat razvijenog društva da se sloboda pojedinca završava tamo gde poĉinje slobodadrugoga. Religiju ne zanima sloboda drugog. Sloboda drugog postoji samo ako to religiji

odgovar a (primer islama je najuoĉljiviji, mada je neosnovano predubeĊenje da bi se hrišćanstvo ponašalo išta bolje da mu se vrati stara snaga). Ako to nije sluĉaj, ista se prosto zanemaruje. Tajnajstariji oblik totalitarizma neutešno pokušava da iznova i iznova uredi svaĉiji ţivot u

najsitnijim pojedinostima – rob je stoga njegov završni ideal. Popuštanjem i poštovanjem samomu se otvara put za takvu gnusnost. Konformistiĉko trpljenje iz navike i pasivnost – to je većsauĉešništvo u zloĉinu nad ĉovekom i njegovom slobodom. Suzbijati svoja promišljanja linijomustanovljenog potvrda je avetinjskoga samoporicanja, povodljivosti i nezrelosti. Ako bi postojalo

nešto što bi se moglo smatrati istinskim intelektualnim nefasom, to bi bilo ovo. Kritiĉki misliti neznaĉi samo misliti sumnjiĉavo u okviru uspostavljenih obrazaca, nego i misliti van njih. To nam je neophodno. Najbedniji dogaĊaj koji je zadesio ĉoveka nije pokušaj prevaranta da svoj intereszaštiti strašilom boga, nego onaj ĉas kada mu je od naivnih po prvi put ukazana nezasluţena paţnja i neprikosnoveno poštovanje: tako se rodio prvi vraĉ, a iz njega je nastao i prvi sveštenik .Ĉovek, kako ga shvata religija, ne pripada sebi, nego dogmi. Ona slavi trpljenje, poslušnost i

muĉenje. Ona slavi poraţenog ĉoveka, a prezire sve što bi ga moglo ispraviti. Ona pali liĉniintegritet i ĉini sve da uništi samopoštovanje. Protiv toga se mora najnemilosrdnije boriti - to je

jedini naĉin da se zaustavi aţdaja propasti i vladavine iracionalnog koja će nas sve progutatiukoliko se blagovremeno ne osvestimo i ne zauzdamo je još ĉvršćim stegama zakona i društvenesvesti. Mi drţimo Sartrovu stranu kada on nagalašava da je ĉovek ništa do onoga što sam od sebenaĉini.

Nikada ništa nije bilo nastrojeno tako uporno despotski kao ova intelektualna i moralna

zaraza, ovaj rasadnik zatucanosti, ksenofobije, uskogrudosti i nazadnosti svake vrste, ovaj

morfijum koji vrlo uspešno odstranjuje osećaj ljudskosti i od koga je ĉoveĉanstvo postalozavisno. Ona je pretnja za pojedinaĉni integritet, ona je zakleti neprijatelji samoizgraĊene

moralnosti koja joj ne dozvoljava da savest koristi i dresira kao cirkusku ţivotinju, prvenstvenošto su takvoj moralnosti njena zloĉinstva jasna i što nju nije lako zastrašiti praznim reĉima, niti jeodgoniti autoritetom. Ona stoji naspram tri ĉovekova odreĊujuća svojstva i potrebe: slobode,znanja i ljubavi. Organizovana religija je neman ĉoveĉanstva i njegovog razvića jer je jedininaĉin njenog opstanka produţavanje noći civilizacije u kojoj će ljudi nastaviti da r obuju strahu,

neznanju i svešteniku, kao savršenoj sintezi ova dva pojma. Ona je i krvnik svake individue, budući da sama ideja nezavisnosti, uĉenosti, odgovornosti, samodovoljnosti, mogućnostiupravljanja vlastitom sudbinom i razliĉitosti udara na najdublje korene njenoga otrovnog bića.Gramziva u svojoj teţnji za širenjem, religija nikada neće biti spremna da samu sebe svojevoljnoograniĉi. Ograniĉenje joj stoga treba nametnuti spolja drţavnom silom i kontrolom, ne bi li se

barem ublaţile nesumnjivo katastrofalne posledice ĉinova njenih propovednika. Suprotstaviti jojse sada znaĉi suprotstaviti se sutrašnjem teototalitarizmu pre nego što nas potreba i posledicenedelovanja bolno otrezne. Ismejavati ono što ismejava zdrav razum nije i ne sme biti zloĉin.Trijumf ove proste misli je neizbeţan kao što je po ishodu bio siguran i pravedni bunt u sluĉaju protivnika ropstva, koje, uzgred reĉeno ponovo, ,,svete knjige‖ zajedniĉki zdušno opravdavaju– takva izvesnost proistiĉe iz njene neosporne etiĉke ispravnosti, koja će pre ili kasnije odneti prevagu i u pravima nerazvijenijih drţava, ĉemu nas nuţno vodi proces pravne globalizacije.Kritika koja je utemeljena u argumentaciji mora biti priznata i validna – ukoliko su osećanja



previše tanana ili temeperament previše vatren da je podnese, to nikako nije dokaz njene

neispravnosti, au contraire. Kao što je veća dostupnost informacija pokrenula lavinu,informatiĉka i pravna globalizacija će je dovršiti. Tek tada će u potpunosti biti iskorišćena šansaza uspostavljanje istinski sekularnog društva, u kome ĉovek bez obzira na veroispovest ilinedostatak iste jedino moţe ostvariti sebe i svoje potencijale, prepoznavši se kao slobodno biće:

to slobodno biće, kao prvi akt svoje volje koji prkosi stupidnosti religije i njenih dogmi mora prezrati svog nesuĊenog dţelata- ono mora pokazati bunt i nepoštovanje prema svemu što pretinjegovoj slobodi. To je oĉito pitanje njegovog intelektualnog poštenja i hrabrosti. To je ujedno i pitanje njegove odgovornosti prema sebi, društvu i ĉoveĉanstvu u celini.

U Kraljevu, 14.9.2014.godine

Documents

248711930 Zašto Religija Ne Zaslužuje Poštovanje