85

О, знаш ли земљу е лимун б­ехари,о амним лишћем наранџа се жари…

Гете, из Вилхелма Мајсера

Дуо ћеш б­ескућник б­ии, и морима шараи б­разе…вергилије, Енејиа (Треће евање)

Заснијежи ли, и се из куће искрааш.Куа луаш? Ша о значи и?

Крсто Ивановић, каноник Цркве Св. Марка у венецији, 17. век, Поезија из авнина

Pосле готово целе деценије блиставог бечког искуства и нелепе видаковске међуигре, Доситеј Обрадовић отпочиње – сада већ као концентрични круг – још један свој пут по Медитерану. Ни овај део његовог испуњавања живот-ног смисла не може се у потпуности разумети без познавања света и прилика у којима је он ширио круг идеја и осећајност сопствене оријентације.

Био је то наставак трагања за изворима духовне зрелости. Доситеј се као зачарани алпинист пео увек на исту планину, само с различитих страна – ста-зама разнолике стрменитости. Случајно се вратио на корак ка југу и ваљда ће и сам себе изненадити кад му се, судбински или стицајем околности (ко ће знати разлику), отворе путеви да ускоро заплови Јадраном и даље, закуча-стим путевима ка Оријенту. Све се догодило чаролијом спонтаности; наиз-глед, као по неком доброћудном хиру судбине. Али, ни сада му звезде нису стајале лошије него први пут, на хоповској стази.

Његов живот тече у континуитету, без превеликих ломова; као (не баш полетна) хроника откривања. Aли, усклађен је с властитом природом: није га окрзнула песимистичка визија хуманитета. Kao приврженик класичне јасно-ће и грађанске логике, он није могао бити месечар неког сувишног сна. Непо-средан повод за одлазак из дунавског простора није ни наоко незнатан – не може се занемарити његова стална потреба за сигурнијим и исплативијим послом. у литератури коју је често консултовао стоји записано: „Ако неко неће да ради, да и не једе”.177 Ипак, да му је само нешто мање неспокојстава и нелагода од оних које је доживео у две протекле године.

у ствари, сваком Доситејевом путовању претходе бројни долични поводи; он је „храброст, разум, интуиција”178, никако транс с огромним обртима. То је

177 Нови заве, Друа осланица аосола Павла Солуњанима.178 Радомир Константиновић, Пуовање као чин кулуре, „Политика”, 9. април 1961.

Monah zlatnog veka

86

подразумевало напоре и ону врсту ризика који је морао да разуме читајући Фе-нелонову мисао179 о стицају околности који није мудро унапред презирати!

Ипак, у великим одлукама је, уз зебњу, и неисцрпна драж тајанства. Пого-тову кад се избегне ћорсокак између идеала и стварности. Ако Доситеј науми да оде негде, он ће напросто отићи! „Одох, сам не знам како”!180 – тумачио је он касније почетак свог изненадног (дакле непланског) опредељења, с неизбе-жним елементима авантуре за коју се није спремао!

Тако по други пут стиже у Трст, у прасак боја подалпског Медитерана. Прво задржавање 1771, онај пролазак из Далмације према Бечу, не рачуна се баш. Док се у дилижанси – у којој се место плаћало шест златних цекина – труцкао прашњивим уским путем падинама Јулијских Алпа посматрао је одсев кристала ледника.

у ствари, то је оптика на траси пута који је вековима спајао Балтик и Сре-доземље.

Кочија је застајала пред крчмама које у плaнинским крајевима имају дво-струку функцију. Осим што се путници одморе и освеже, у њима се с време-на на време, као муве на меду, окупља горштачка чељад од Бечке шуме до Постојне. Зло и наопако – ту их лакше похвата куивојска, потера за војну регрутацију. Полиција, додуше, понекад задржава путнике да остану где су, у некој од тих механа, док се не отерају друмски разбојници. И тога је било у срећном веку – у земљи каква је била Аустрија, чија се уређеност често хипер-болише. Нису се могле избећи, како би рекао Доситеј, ни „шуме заблуждени-ја и превара”.181

Коначно, после избијања на Крас и након Опићина, појављује се сребрна плоча мора – слика тако драга Доситеју путнику. већ је само она довољна да се за трен осети „маленост человеческог величества овде на земљи”182.

Још мало и почиње спуштање серпентинама са севера, с узгредним погле-дом на пасторалу винограда, на раскошан зелени амфитеатар и Банске хриди, као и на таласасти простор са малим полуострвом. На њему је стари део тр-шћанског града, уз Канал гранде, тачније уз врделски поток. Само мало даље је хридинасто острвце Ћук, које су Италијани по своме звали Zucco­.

Још није било „потребе” за лудом градњом, дехуманизацијом простора. Касније ће нестати неких елемената пејзажа с пројектом пространије, дубље

179 види поглавље Пре јакоб­инску олују (јесен и очеак зиме 1784).180 Доситеј, Дела, 75 а. Иначе, Доситеј се тим поводом нашалио на свој рачун у писму епископу

Јосифу Шакабенти: „ето, господине милостиви, тајни узрок мојега преокружнооколнаго путовања и обилажења…” (види 528 б).

181 Исо, 269 б.182 Исо, 307 а.

Други пут на Медитерану

87

луке, за прихват већих бродова, који почињу да пристижу чак из обе Амери-ке, и из Кине. Новац за то је – да се зна – дала Марија Терезија.

Словенци и остали Словени изговарају име града тврдо − Трст. За Италија-не Фурлане, то је Trie­ste­, a Te­rge­ste­ за ученије људе који су знали латински.

То није једини израз комешања које путник одмах уочи у насељу прилично космополитскoг карактера. Мада, Ломбарђани су Трст, тада а и касније, сум-њичаво подводили под специфичну, углавном подругљиву одредницу „Север-ни Напуљ”. Дакако, она је ублажена за доста степени инсолације и етеричнију медитеранску флору каква је на југу, указујући на сиромаштво, које чак и „најмудрије рибе тера на удицу” (Гете).

Трст је тада ипак био град са још доста трагова Римског царства и средњег века, али и са доста барока у архитектури, која је обележавала то доба.

време се Доситеју потрефило лепо – топло михољско лето, кад све мири-ше на врење тек обраног грожђа. у близини града блеште сребрнасте купе соли, спремне за транспорт, које је чекала Mitte­l­e­uro­pа и даље, јужни делови Русије.

Тршћани се најлагодније осећају на улици – као да им је то баштина! Сву-да групице бачвастих жена које темпераментно претресају живе и мртве. За-обилазе их чак и плећати морнари, иначе би их језичине тих сињора, али и сопствена пргавост, зачас одвукли у Via Tigo­r, у затвор. Брзо ће наићи месеци у којима царују кише и ветрине, о чему ће Доситеј нешто касније, тражећи најпогоднију метафору за разорне екстреме људског расположења („Мрзост. Противострастије. Негодованије…”) записати како су удари гнева у човеку „као бура у Триесту”.183

Тих месеци приморци се, зна он, држе кућа, чекајући да удари оштрог севе-роисточњака престану. Боје се да изађу на улицу јер би их неки од „рефула”184 занели, а можда и помели према морском каналу који залази до центра гра-да.185 Иначе, још под велебитом и Динаром, посебно у суеном Плавну, Доси-теј је осетио оштре бридове буре – то немилосрђе природе се не заборавља!

видимо Доситеја како стиже на осшацију; искрцава се са својим књи-гама. Затим се, монашки опрезно, распитује где је кућа у којој га, по договору, чекају. Има врло послован разговор с тршћанским угледницима и еровци­ма, од којих том приликом посебно помиње само грофовску фамилију којој је овде родоначелник био Јован војновић.186

183 Исо, 391 а.184 Рефул, тал. re­fo­l­o­; у жаргону словенских примораца нагли удар ветра.185 Доситеј, Еика, 391 а.186 Осим њих, од Срба су у то време у Трсту биле и породице Теодоровића, Ризнића, Куртови-

ћа, Милетића.

Monah zlatnog veka

88

Поново је у незаборавној атмосфери претежно левантинског лучког гра-да, који је тада имао око 20.000 житеља. Чује се како одзвања полифонија језика, али ипак преовлађује италијански, уз словеначки и немачки. Пробија се поред једрењака разних величина и типова, поред дењкова робе и морна-ра који коначно могу нештедимице да троше своје време, и новце, на толико жуђеном копну.

− Prego, Pal­azzо co­n­te­ Voinovich? – поново пита Доситеј. у очима људи које сусреће тешко да се могла назрети нека искрица пове-

сти Трста, његовог наслеђа, узлета и падова. Тек ретки посвећени имали су прилике да завире у старе записе о првом насељу на месту тадашњег града. Беше ли то некакав римски војни логор, утврђење за одбрану од насртљивих дивљих илирских или словенских племена? ето, ваљда, главне намене тог и неколико наредних утврђења – пре свега за одбрану с копна.

Али, у тршћанском крају, те претеће зидине ипак нису спречиле насељава-ње плавокосих словенских варвара: боље је прихватити их, макар и као неу-годну чињеницу, и привести потоњем реду, pro­ futuro­… Зло би било имати их стално за непријатеље! Коначно, тршћански Италијани су и тада повремено

Трст, гравира из 17. века

Други пут на Медитерану

8�

морали да пристану на мудрост компромиса: људи су ти који ће се се срести, а не планине187.

Зато је свим наредним градњама и доградњама тршћанског фора смисао био у другој нужности. Те фланке и редути, посебно куле које су најдуже оп-стале, били су дуго са свим својим рововима, ревелинима, капонирима, басти-онима, топарницама, траверзама, линетама, права интеграција војног гради-тељства, усмереног у овом случају и на одбрану од каквог изненађења с мора! А управо због тога – овде би од помоћи били зналци историје поморства − тврђава се није нашла у превеликој (или одсудној) дефанзивној улози. На ње-ној највишој кули је хабзбуршка застава била већ дуго, неколико векова, а у Доситејево време још није губила на значају! вијорење ће се наставити без страсти, али и без хипокризије – таква су била преднационална времена.

Грб бечке династије уклесан је овде крајем 14. века и отада је политички и привредни (мада не увек и војни) живот града и луке најтешње био везан за надређено средњоевропско залеђе! Трст као бискупски град као да дуго није ни покушавао у страху од пакла да се присети валера античких боја. И ренесанса га тек овлаш дотиче… Кад је коначно стекао статус слободног гра-да, опет је њиме без имало ироније управљао гувернер постављен од ћесара, декретом.

Колико год су се аустријски грофови деценијама трудили да овамо усмере барем део трговине, нису могли ни да осенче, а камоли да угрозе престиж оближње венеције. Ако су век касније, према неким документима из млетач-ких архива, само трговачки бродови доносили Серенисими пет милиона дука-та годишње, Тршћани су морали да се задовоље тек десетим делом те златне гомиле, и то само у роднијим годинама. Поготову што се и суседна Ријека повремено наметала, покушавајући да начне конкуренцију.

Ипак, хабзбуршки Трст је сметао венецији, без обзира на потврђену безоб-зирност њеног снажног механизма трговачког монопола. Млечани неколико пута нападају и пустоше околину Трста; једном крволочно насрћу и заузима-ју град, успевајући да га држе годину дана. Тако је, повуци-потегни, бивало и касније – из сталних сукоба два града оба су излазила с озбиљнијим ожиљ-цима и контузијама, али Беч ће чекати и дочекати историјски тренутак да то наплати.

Тршћански трговачки промет стално је био у засенку венеције, дакле у па-сиви. Млетачки прамци су стално усмерени ка Оријенту и потрази за профи-том, баш како је помињано у францисканским мисама у старим црквама без каријатида: Me­me­n­to­, ho­mo­…, гледај од чега живиш! Трст барем, под царским суверенитетом и због близине Беча и Панона, није био гладан током дужих

187 у оригиналу: Si sco­n­tran­o­ gl­i uo­min­i e­ n­o­n­ l­e­ mo­n­tagn­e­.

Monah zlatnog veka

�0

раздобља, што га је ипак издвајало из драме опстанка, која стално потреса огроман део медитеранских градова сличне величине. И тада су капље мило-срђа биле ретке, на свим меридијанима. Тек током Доситејевих година, кад је нагло оживела политика аустријског меркантилизма188 – посебно откад је Марија Терезија почела пажљивије да прати развој својих „наследних зема-ља” – Трсту је почело нагло да свиће. Проглашена је слободна пловидба на Јадрану, а касније је Царевинско веће подржало и један царичин едикт о по-морско-трговачкој пловидби!

Као да је Аустрија за трен почела да превазилази стратегију средњоевроп-ског очаравања лепим плавим Дунавом, као пречим путем ка Азији. Одјед-ном се учинило – скренула је, као и други, ка мору.

у град су, коју деценију раније, истовремено стигли православни Срби и Грци. Предосећали су да је овде могућ просперитет! Почели су да склањају бродове под заштиту моћног тршћанског лукобрана с именом једне светице и тако се већ скоро три деценије окупљала у њему мала али прилично једин-ствена, па и релативно снажна српска заједница. Били су то углавном тргов-ци и бродовласници, који нису заборавили своје порекло – из Сарајева, Боке которске, Дубровника, Мостара…189 Најчешће су се пословно опробали (и доказивали!) у венецији, али у њој им је бивало све тескобније. Трговачки путеви поодавно заобилазе Серенисиму за рачун Ливорна и Ђенове, о чему ћемо нешто касније.

Трст напредује, али недовољно брзо. Осећа се да недостаје заклон и осло-нац на амбициознију аустријску ратну морнарицу – да се барем пружи за-штита властитој трговачкој флоти! Ипак, већих ратних лађа још није било у озбиљнијим царским плановима! Хабзбурзи као да још немају осећаја (ни интересовања) за властиту позицију у лову на прекоморске поседе као Пор-тугалци или Холанђани, о Британцима, Французима и Шпанцима да се и не говори. у Бечу немају слуха за препознавање сиренског зова океана, а кад то учине биће већ касно за праве експедиције и учешће у подели колонија.

Царство дуго није схватало ни потребу да заштити своје трговце на мору од гусара. Истина, првих деценија тога века почела је градња два линијска брода, а доста касније постављени су и правни и организацијски темељи те флоте. Назирало се чак и стварање Тршћанске морнарице, за коју је требало

188 Систем у привредној политици и смер у економској теорији, примењиван од 15. до 19. века.189 Сматра се да је први талас јачег досељавања у Трст почео 1736, кад су свој стални боравак у

граду пријавили Лазар Љубибратић, викентије Трипковић, Павле Петровић, Јован Ђурђев Моро, конте Јован војновић – сви с породицама. Своје бродове су у тршћанској луци нај-чешће задржавали бокељски капетани Григорије Андријашевић, Матеј Андрић, Антоније Андријевић, Марко Бечић, Гаврило Бијелић, Петар Томашевић, Стеван Трипковић. С вре-меном је број Срба растао, али их никада није било више од 450.

Други пут на Медитерану

�1

изградити још двадесетак бродова у Холандији, али све те планове омела је нова опасност од Турака. Кад год су алжирски пирати запретили да затворе прилазе Леванту, Беч је – да би заштитио трговачку флоту под властитом за-ставом – морао да моли пријатељске државе, на пример Тоскану или Ђенову, да ангажују своје ратне бродове!

Иначе, често су се и сами тршћански трговци − да одрже послове и сачу-вају кожу – удружено опремали, наоружавајући по неколико бродова, а за-тим крстарили по Јадрану, као и даље по Средоземљу. Гонили су пирате, али неретко се и сами понашали као најгори разбојници, чим би наишли на лак плен. На мору је то честа појава – досади предуго одавање врлини, а велики труд око сузбијања криминала прометне се у разлог да се, на исти начин, по-тражи награда у пороку.

еразмо Ротердамски, кога је Доситеј радо читао, веровао је да побожност није баш неки услов за богаћење, напротив. Међу нашим људима у Трсту (ко-ји су сједињавали горштачку сировост и на брзину усвојену латинску лука-вост) то се и без ретуша веома добро видело. уз то, они су избегавали све што би осенчило сјај највеће мудрости у трговачком и бродарском занату – да се уз Божју помоћ оствари најбоља комбинација за ћар!

видели смо, учестале су године кад је стицање блага под заставама Св. Марка и Св. влаха бивало све напорније и мршавије; стара слава је из обе републике брзо отходила. Зато други један светац, Св. Спиридон, убрза-но добија на значају. Кад су у Трсту после Јевреја и Јермена почели да се на-сељавају и Корфиоти и уопште Јоњани, као и њихови земљаци привремено насељени у Млецима… проценивши да су ти смели, хитри људи, достојни креанце 190 због вештине у стицању блага и да их зато треба прихватити а никако одбијати, Марија Терезија је, према Повељи о привилегијама,191 поло-вином 18. века подарила патент Грчко-илирској црквеној општини да може да подигне православни храм о свом трошку; и још је дала обилат новчани прилог! Изградња цркве брзо је окончана. Ниче тако прелепо здање од бе-лог мермера, с плавим куполама, доминирајући простором око Канала гран-де. Посвећено је Св. Спиридону, патрону Крфа, Коркире сеефне. Дошљаци, ни по томе, нису осетили да су сувишни у граду.

Али, никако нису били и равноправни – „Грцима источне цркве”, како стоји у повељи, биле су, на пример, забрањене свечаније сахране, а литије су могли да обносе само у црквеној порти. Ако се који православни ожени катол-кињом, „сва деца која се роде у тако смешаном браку имају остати у Римској цркви”!192

190 Италијански израз; Доситеј га тумачи као признање, велико поштовање. 191 Документ је потписан 20. фебруара 1751.192 Цитирано по Грбићу, н. ., 119.

Monah zlatnog veka

�2

И коначно, ако би гркоисточњаци имали потребу да одрже какву скупшти-ну за уређење општинских и верских послова, расправу би могли да одрже само пред царским гувернером! Додуше, дато им је право да сами бирају све-штенике.

Изабрани и од царице потврђени парох новоизграђене цркве био је Дама-скин Омеро, Грк кога је црногорски владика василије Петровић произвео у архимандрита. Али, судећи по старим списима, управо од њега је и потекла клица распри међу православцима: Омеро наговори Грке да цркву прогласе само својом јер се Срби нигде не помињу у царском документу! „Није подно-сио да се у Св. Спиридону и српски служи” (М. Грбић193).

Једноверни Срби и Грци су се жустро (али и усрдно), као и у Бечу, почели прегонити око те богомоље, при чему је долазило и до тежих речи, па и Богу не баш пријатних речи. Можда би се свађање и тужакање претворило и у нешто горе да једно време није превагнула интервенција владике Данила Јак-

193 Исо, 120.

Православни храм Св. Спиридона у Трсту

Други пут на Медитерану

�3

шића и карловачког митрополита Павла Ненадовића, па су и Срби добили право да постављају свог свештеника.

Ипак, завада је, различитим поводима, међу једновернима потрајала, та-ко да је у време Доситејевог боравка у Трсту, чини се, достигла врхунац.194 Посрећило се, рекло би се, обема странама што су Срби за пароха одабрали Харалампија Мамулу, који се показао као изузетан лик. И ускоро велики До-ситејев пријатељ.

Доситеј је у Трсту нашао фамилију војновића – старином од српских пле-мића из немањићких времена. Био је у прилици да слуша о њој још док је био у Црној Гори, а и касније, на Крфу и у Смирни. За неке епизоде о њиховим прецима могао је да сазна и овде.

Стара породица с титулом кнежева от ужица, склонила се од Турака у Хер-цеговину, одмах пошто је венеција крајем 17. века запосела и те крајеве. Мле-ци су признали племство Милошу и војину војновићу, али ратне заслуге се кратко памте, а војновићи се досељавањем у пригорје Орјена суочавају с но-вим, још оштријим социјалним и екстремним биолошким критеријумима: од чега да се живи ако не од рата? Као и од мора чије се огромно пространство множи са каткад колосалним приликама за ћар… Пучина мами, а сви смели и подузетни само треба да се докажу. Ништа једноставније.

Први се у поморским хроникама помиње Александар војновић као арун,195 патрон брода „Св. Никола”. Његов син Митар истакао се у борби против пирата и указом Марије Терезије био одликован златном медаљом за храброст.

Тако је међу њима, селекцијом у суровим условима супарништва које не трпи милост, настало неколико генерација смелих капетана, вештих помора-ца и трговаца. Неки су се определили за службу у Русији. Други војновићи су стигли у северне италијанске градове, трећи остали у Дубровнику.196 Али и тршћански војновићи су, колико год били заслужни и познати, делили судби-ну досељеника, дакле неутемељених, за „диференцу” од cittadin­a, тршћанских

194 Тек 1782, две године по Доситејевом одласку из Трста, здраворазумско трговачко просуђи-вање је надвладало, па су тршћански Грци добили дозволу да саграде нову цркву коју су украсили савали иконама префињене израде; стари храм Св. Спиридона остао је Србима. „Тако се сврши циганска свађа између Срба и Грка, која је трајала 34 године” (Грбић, 123).

195 Доситеј користи израз арун и као метафору у својим наравоученијима.196 Последњи војновић који је живео и умро у Боки био је Ђорђе војновић, један од вођа отпо-

ра против француске окупације 1806, начелник општине Херцег Нови и народни посланик у Далматинском сабору у Задру. Његов син Јован имао је два потомка – Коста и Ђуру, који су били крштени у манастиру Савина, али их је доцније у католичанство превела њихова баба, родом из породице Ангели Радовани. Косто је имао два сина, Ива и Луја, који су по-стали познати писци и књижевници (Сава Накићеновић, О херценовским Војновићима, Дубровник, 1910).

Monah zlatnog veka

�4

староседелаца, поодавно уписаних у градске „либре”. То разликовање се, без обзира на племићке титуле и имања, на бродове и куће у новој, јозефинској четврти, жилаво одржавало. уосталом, век просветитељства је, својим налич-јем, генерисао и расне разлике – дивљаци ван европског Запада додуше знају да гомилају богатства, али и даље смрде.

Доситеј је овамо допутовао ослањајући се на позив и понуду за посао, али и на уверење које је стекао још у венецијанској Далмацији, да су „Сербљи сву-да склони к настављенију, и да су ради што чути и научити”, Авај, сад му се није посрећио пословни разговор са тршћанским Србима, вођен на њихову иницијативу.

Дакле, стигао је у Трст, јавио им се − ту сам! у први мах се чинило да ће погодба – 500 форинти на годину – бити углављена. Али, изненада искрсава нека сметња (Доситеј претпоставља „политически узрок”!). Зато му војнови-ћи и остала српска господа предлажу да прошета мало до венеције; ваљда док се препрека не разјасни и уклони или док они боље не размисле, па ће за петнаестак дана све бити готово. Доситеј одлази на тај непланирани излет с надом да ће бити све у реду („Ко не би Србину веровао?”197).

Треба га зато видети како после те паузе жури назад, пун ишчекивања. Трст му се свидео, чак је помишљао и на дужи боравак. Радо би ту остао. До-чекала га је, међутим, изненађујуће лоша вест, коју му је саопштио његов при-јатељ, поменути парох Харалампије. Тај Србин из Гомирја198, кога је Доситеј толико ценио да му је касније насловио свој први штампани рад, књижевни манифест, морао је, без сумње уз много нелагоде, да га разочара: тршћански трговци нису одлучили да одреше кесу и посла бити неће!

Шок! Зар је узалуд путовао, изгубио време и новац, а вероватно и ђаке у Бечу?

Јасно, погодбу је омела нека невоља којој Доситеј никако није могао бити узрочник, само оштећени, али у добру намеру тршћанских Срба тешко је би-ло посумњати. Посреди је, изгледа, била нека мучнија фаза поменутог спора тршћанских Срба и Грка због цркве. Или можда распра с градским властима, везана за неку дозволу око отварања приватне школе. Могућа је и колизија у надлежности између тршћанског гувернера и Беча.

Испало је баш незгодно: да трговци не би објашњавали своја посла, а да би се лакше ратосиљали учитеља, почиње лукава игра без склада и логике.

у шкакљивој ситуацији, уместо празног изговора, срочено је богаташко изврдавање: понудиће Доситеју тако малу суму, коју он, због сопственог до-стојанства, мора да одбије! Тако је и било.

197 Доситеј, 4 а.198 Доситеј му се зато обраћа са „љубазни Хорваћанине” (Дела, 6 б).

Други пут на Медитерану

�5

вековима је прожимање новца и моћи опште место, од чега нису били имуни ни они које су у Трсту звали n­uo­vi richi, скоројевићи, јер су од старосе-делаца у међувремену почели да примају и лажне очи.

„Кад се обогате, и до каква височества дођу, изгубе и забораве сва она пер-ва прекрасна својства!”199

Ако су овом приликом трговци поступили по диктату тренутка и ситног рачуна, показали су да нису баш видовити; да су бар наслутили да имају по-сла са човеком по којем ће се касније ипак по добру помињати!200

Доситеју као да није требало да учи вештину комуникације – била му је прирођена. Међутим, технику посматрања душа је усавршио. Без обзира на обеспокојавајући одговор, он остаје и даље огрнут чаробним плаштом добро-ћудности иако је остао без филира201.

„Го, наг као мали прст!”202

Али, ломног осмеха у њега нема, што одбацује ружан гест. На сцену избија Доситејев бескрајни оптимизам – некакво решење ће се већ наћи!

Он је још у Далмацији научио како да поступа у таквим приликама и шта значи израз tacitame­n­te­ 203, па се тако и понаша. Не дозвољава да друга страна наслути колико га је разочарала, можда и обманула. Повлачи се без гнева; код њега као да нема сувишка контроле сумње, дилеме, страха. Барем тада, не по-миње Плутархову мисао да се „характер човека” од речи познаје.204

(Његови мостови у Трсту ипак нису порушени – Панонац није отписао бр-ђане на мору. То ће се доказати кад се много касније опет нађе лицем у лице са углавном истим, мада осетно зрелијим тршћанским трговцима.)

Дакле, план за посао је пропао, а талира – за одлазак до оних који би му дали нове ученике и који би платили учитељски труд – нема. Срећом, ту је пријатељ Мамула! Без верног друга, барем једног – уверио се Доситеј и тада – нема нигде б­лаоолучија, добра. И тако се решење, изненадним блеском срећног исхода, а без раскорака с астралним моћима, проналази.

Нема доказа да је Доситеј био неки јачи зналац грчке митологије, али му је, ваљда, на Олимпу био најнаклоњенији бог Каирос. Копрена тршћанске не-извесности се скида чим се укаже дах срећног тренутка – кад у град стигне росијски архимандрит варлаам.

199 Исо, 433−437.200 Доситеј је поново дошао у Трст тек двадесетак година касније, у лето 1802.201 Најситнији аустријски новац у то време.202 Доситеј, 4 а.203 Латински tacite­ – прећутно, ћутке.204 Доситеј, 400 а.

Monah zlatnog veka

�6

„Да није било њега прошао бих куд нисам мислио” – признаје Доситеј.205

О том Русу не знамо скоро ништа, осим да се у правом тренутку нашао у Трсту, на пропутовању, да је тражио водича кроз Италију и неопходне лек-ције из италијанског језика. И важан детаљ – све је то могао добро да плати! Посредством Мамуле, представљен му је Доситеј.

Москов у Италији – поприлична реткост, мада је за људе севернијих европ-ских ширина апенинско поднебље – пуно једрих цура и јаког вина – тек ула-зило у моду. у Русији још није било наступило време честих властелинских одлазака у чаролије Средоземља, неретко само ради бeкријања, коцкања и уопште арчења. ево примера за један од ређих излета у Италију: кнез Потем-кин, док је уз Катарину „владао целом Русијом” (Зелић), заинтересовао се за систем илуминације Цркве Светога Петра у Риму, па је послао одабраног човека да извиди и реферише му ради пројекта осветљења неког од великих руских храмова! И то све због религијске свести о срећи? Додуше, Катарини не помажу властољубље и самозаљубљеност, али јој се и веће мане опраштају јер је „схватила огромну снагу Русије”.206

уз то, варлаамов боравак у Италији догађа се у време све снажнијих веза италијанских градова са Балканом, а још је живље интересовање за Русију. Током барем једне деценије тог века, италијанске државе су посредовале изме-ђу Запада и источне европе, па у једном тренутку настаје итало-грчко-руска симбиоза.207 уосталом, Италија је већ жудно читала Пуовања о Русији (Vi­aggi di Russia), најзанимљивије дело венецијанца Франческа Алгаретија.

укратко, мало је Руса тада могло путовати како је чинио архимандрит вар-лаам и по томе је он био ретка птица. Не би било чудно ако је већ знао за ита-лијанску пословицу ко хоа ихо, не иже рашину!

Очито, он је у својој царевини због нечег био веома заслужан јер је носио скупоцени орден, а примао је и „господску пензију”.208 Чини се, био је племе-нит и радознао дух, спреман на контакте са странцима као на нови тон у свом животу.

Познато је како се Доситеј погађао с њим: Рус не мора ништа да му плати кроз Италију, само да му касније, кад пређу преко Апенина, до лигуријске оба-ле, обезбеди брод до − Цариграда! Дакле, по својој изненадној одлуци – наш монах се не враћа из Трста у Беч, него после „шест незаборавних година” опет би на Исток.

Зар није, са већ добрим знањем немецко, могао лакше да се сналази у Аустри-ји и одатле да брже планира своје студијске туре по европи? Истина, он никако

205 Доситеј 4 а.206 Александар Солжењицин, Црвени очак, Москва, 2007, 58.207 Исо, 152.208 више о томе у Радован Ковачевић, Мисије ва монаха, Љетопис, Загреб, 2007.

Други пут на Медитерану

�7

да заборави време кад је био код поменутог митрополита видака и кад је једва састављао крај с крајем, али то као да није пресудно у овом случају. Чини се да је баш у Трсту, после онаквог разлаза с трговцима, осетио потребу да по-новним одласком на Оријент заокружи видокруг својих хтења. Пре свега, свој велики наум о мисији у свом народу, започет још у Далмацији и Смирни.

Можда је тако хтео да провери одрживост неких својих животних сазна-ња, стечених у Аустрији и Словачкој, да их изблиза упореди с онима у Турској јер му је три године Смирне било недовољно. Ако је то тачно, онда његова путничка душа и није баш ненадано била обасјана новом езотеријом. Али, остаје недоумица да ли је тако установљено основно Доситејево правило да треба ићи и кроз непрозирну тмину само да се, барем на махове, осети више и гледа даље.

Мотив за одлазак у престоницу Османске царевине (јер је пре тога већ раз-мишљао како да оде на запад, у Германију) само је наизглед тајновит. Досите-јево објашњење је врло сажето, пословно и сувопарно – он, који већ изврсно зна грчки, може неко време и у Цариграду да предаје француски и италијан-ски језик. ето, ништа од шапата астрологије! Просто, он је информисан да и у Турској има људи који хоће да уче управо комбинацију коју је он усвојио. И да се учитељски посао у османлијском делу Средоземља добро плаћа!

Језици се нису учили само зато што је текао, како су говорили енцикло-педисти, sie­cl­e­ de­ l­umie­rs, век просвете или, по Доситеју век „здраваго разу-ма”, већ најчешће да би се истраживало, трговало, путовало и више разумело. Средњи век је био крут, суров, мада не увек бездушан; овај нови век пружа боље, каткад сјајне могућности са освојеним Атлантиком и ширењем истори-је на цело светско море! у европу су већ поодавно стизала бурила са усоље-ним бакаларом с Њуфаундленда и шећер са Кубе, а зачини и свила са Далеког истока. Медитеран је у односу на те релације постајао све мање море… Ипак, Оријент је и даље садржавао много магичне привлачности, чувајући наслуће-не тајне, које више нису под контролом нечастивог.

Истина је да је Доситеј често рачунао на капетане и трговце, врсту људи ко-је познаје сва медитеранска литература. Ипак, ни они ни Бог нису му ништа поклањали. Све је код њега у напору, раду и вештини да избегне људе лоше репутације, с много коректне усрдности и с бескрајном вером у словесност, у „чест и великодушје”.209 То је природан склад мотива и могућности у том све-ту који је, много више него пређашњи, обележио феномен путовања.

Доситеј и варлаам су почетком 1780. били на прагу Италије, коју ће обила-зити без журбе. Та земља, издељена на територије неколико великих градова

209 Доситеј, 311 б.

Monah zlatnog veka

�8

и поседа Шпаније и ватикана, Аустрије и Француске, као и с неколико полу-зависних кнежевина и војводстава – сва је била запахнута дахом неокласици-зма. А то је требало видети!

Архимандрит је морао да буде задовољан – бољег сапутника није могао на-ћи! Да се намерио на типичног Тршћанина лако би га наговорио на одлазак, али само до оближњих крајева. Јер, ако би затребало кренути негде даље од његовог сунца, одмах би наступила драма: першун и лук, о месу и риби да се не говори, нигде немају мирис и укус као крај његовог дела мора! Како такав да се лиши рујна вина са околних брда, на која је навикао? Нису Италијани једини; шпански војници, на пример, у окупираној Холандији највише су би-ли узнемирени што им се јела спремају на крављем маслу и што у магленим фатаморганама Ниске Земље нема бадема и смокава! Касније, далматинским исељеницима на Новом Зеланду гадило се чак и месо керње, једне од најуку-снијих риба „од камена” јер није ни близу тако добра као из њиховог мора.

А Доситеј се сналазио, на свим меридијанима, не налазећи мане туђим ле-потама, не само зато што су оне, одреда, Божје дело!

Архимандрит је, одмах у Трсту, ласно могао да прича са Доситејом о врло широком кругу тема јер су обојица, уз руски, знали и влашки као дијалект ру-мунског језика. у „учењу и чашћењу” они проводе време пред божићни пост, али у таквом изобиљу да Доситеј не крије одушевљење. Записује да му се та-кав пост, у смислу одрицања, не би ни „за дуга живота омразио”.

Трпеза пуна вина, рибе, маслина и других дозвољених ђаконија − нека је сваки дан Бадњи дан! Јер, гозбе на Медитерану су реткост ако се искључи пировање богова с Олимпа, римских патриција и по којег намерника какав је био варлаам. Доситеј је често морао да се повинује нужди шкртарења – више гладан него сит! Кад је у Бечу био суочен с оскудицом, срочио је црнохумор-ну песму о два петака, два новчића, заправо о два изгубљена оброка. Сад је с варлаамом као под јурисдикцијом оног старогрчког бога срећног тренутка!

у топлој камари, уз угодно прелиставање књига, лако пролазе зимски дани, који иначе у Трсту често нису нимало пријатни. Гете, који је боравио недалеко, у виченци, имао је прилике да осети лепоту Средоземља, у рану јесен; дивио се животу на улицама, очаравајућем комешању плебса и неком пустопашном ритму, тешко појмљивом северњацима.210 Чудио се како су сви дућани отворени до касно, а град се купа у светлости, ведрини. Чак и кад је песник морао да примети слике беде, он их је блажио атмосфером темпера-ментног југа. у предвечерје, свака породица у граду под сенком венеције има своје место на тесаном камењу пред оруном, улазом у кућу. Ту се ћућори у топлини, па су наоко сви срећни, иако полусити!

210 Гете је 1786. анонимно пролазио Италију: венеција, Болоња, Напуљ, све до Месине. Осам месеци бекства од управних послова у вајмарској влади и од захтевних љубавница.

Други пут на Медитерану

��

Толико је пута описиван израз медитеранска лепота, која редовно засле-пи бојама, зимским ружама, раним јужним воћем. Зато је највећи немачки песник сањао како да понесе бар мало тог блиставог ваздуха! Али, да се у Ломбардији задесио само који месец касније, бежао би од обилних и упор-них средоземних киша, од налета ветрова који се час сурвавају с Алпа, а час ударају с југа у глибавим налетима афричке прашине. укратко, уверио би се да је медитеранска клима често лажно гостољубива, каткад мучна, понекад и сурова!211

Трст није далеко од тог Гетеовог доживљаја Медитерана.

Приметили смо само да су у Трсту ветрови врло јаки, непријатни. Осим тога, руском архимандриту није увек до учења и учених разговора, а и време је карневала – уживања у слободи од ђавола.

„Луди би били кад би у Тријесту стајали”,212 бележи ужурбано наш монах. Бура, б­ореј, одувала их је у венецију; ту ће „шетати по граду на води”.213

Доситеј је већ добро познавао Млетке. Ту се релативно дуго задржавао; увек принудно – као пролазник у лазарету, као странка која мора да трага за каквим решењем по надлештвима (као у јеку скрадинске епизоде, кад је запи-сао да се у венецији „дела брзо не свршавају”).214 Сада је по први пут у лагод-ном обиласку тог подручја лагуна, северније од делте Поа. То је прилика која се ретко указује! у европској имагинацији овај град је тада, а и много касније, заузимао место „очаравајућег света” који живи у илузијама, са успоменама на своју славну прошлост. По том моделу венеција је планета спектакла, до-мовина забаве. у ствари, била је то позорница све израженијих социјалних и политичких сукоба и напетости, али ипак без довољно набоја за суочавање са сутоном Републике.

Тако су се архимандрит и његов водич искрцали на архипелаг више од сто острваца, вешто спојених с неколико стотина мостова! Стигоше на ове стра-не по Божићу, на покладне свечаности.

Како им је било? „То свак зна да му се и не каже”215, тумачи Доситеј узор-ном једноставношћу, као да је знао о чему ће бити питан. Тешко је само свети-тељу на брду, без верника у долини.

211 Бродел, 237.212 Доситеј 75 б.213 Исо, 4 а.214 Доситеј је то осетио на својој кожи у исто време кад и француски барон Де Грим. Њему

се 1765. такође учинило да „уреди, чиновници, секретари, инспектори и интенданти нису именовани како би допринели јавном интересу, већ испада да је јавни интерес успоста-вљен како би постојали уреди”! Кад је то запазио племић, како ли је тек било припадници-ма нижих сталежа.

215 Доситеј, 75 б.

Monah zlatnog veka

100

Да ли је штедео на речима клонећи се описивања раскалашних и галант-них призора? Југ европе, навластито Италија, обиловао је у то време мираку-лима сваке врсте, у свако доба, посебно зими.

То је тајна. И не једина те врсте, у Доситеја. Он није забележио скоро ништа о свом виђењу венецијe, а видео је мно-

го. Међу доста цркава није могао да заобиђе и једну релативно нову, тада стотинак година стару, именом San­ta Maria de­l­l­a Sal­ute­. Моћна купола с вит-ком лантерном огледа се у мутној каналској води, а из ње одзвањају барокне вибрације владарице мора. Али ће век и по касније настати незаборавни ре-френ посвећен Госпи од Спаса, у „најсилнијој љубавној песми српске књижев-ности” (Исидора Секулић).

И у Млецима влада варљив средоземни календар – зиме почињу рано, а за-вршавају се касно. Ту се увек плаше леда и поплава – честих метеоролошких разочарења. И у време кад је Доситеј тамо боравио био је на снази строги пропис Сената да се сваког септембра, о еквиноцију, припази на почeтак зи-ме – да се на време распреме већи бродови и распусти вишак морнара. Jер, обично се тада европски ратови полако приводе крају (а каткад гасе и већи походи), поготову на мору.

Ту су и строга упозорења Сињорије: да сваки грађанин Републике припа-зи на своје здравље јер почиње сађун216 дугих киша и влаге, пун искушења и ограничења. Хладноће и олује могу да буду свирепе кад испуне болнице бедницима. Зато сви једва чекају месојеђе, месопуст, који никад не прекрива патина језикословља. Од тада се одбројавају дани до летњег солстиција, Сун-цостаја, Сунчеве прекретнице и најкраћих ноћи.

При одласку у венецију Доситеј уопште није оклевао. Није било непосред-ног повода да опет размишља о општој осеци те државе; oн је то већ видео! Само два века раније, као прворазредна сила, Република је ковала чак мили-он дуката, а половину тога слала у правцу Каира, Адена и даље ка Индији, одакле је, за европу, стизала бирана роба – злато за злато.217 Авај, у време кад се наш монах налази на острвцима Републике, ниједна важнија финансијска кућа на континенту не истиче више венецију у први план. Нити она може да чува неке своје велике тајне; рецимо ону о производњи кристала и уопште декоративног стакла из Мурана.218

Сви ослушкују каква роба стиже преко Атлантика, шта се искрцава у Кади-зу, у бретонским и енглеским лукама, а и Хамбург и Амстердам су се наметну-

216 Итал. stagio­n­e­.217 Пјер вилар, Злао и новац у овијеси, Београд, 1990, 121.218 венеција је век и по раније прописала смртну казну за стакларе који би се усудили да пре-

бегну у иностранство!

Други пут на Медитерану

101

ли као неспорне величине. Осим тога, јаке европске нације уз аграрни напре-дак доживљавају и демографски бум – Немачка, Шведска, Русија, енглеска – све те земље, иако су губиле доста становништва у махом олако започетим, а тешко окончаним ратовима, ипак у предасима надокнађују људске губитке. Додуше, раст становништва је просторно неуједначен, али ипак – e­n­ gro­s – ви-шеструк. енглеска, на пример, током тог века прелази из реда земаља од пет милиона становника у ред земаља са девет милиона!219

Само венеција копни. Као да нема полета, ни у чему. Питања интернацио-налне трговине сада се, врло убедљиво, постављају у Кастиљи, Шкотској, Лисабону, много чешће него у врху Јадрана. Моћне трговачке лађе плове сада неким другим путевима, а венецијански део Медитерана – који се споро при-лагођава – остаје затворен као шкољка. Најлеши бисер у њој убрзано прекри-ва роса сипљиве декаденције.

219 Исо, 319.

венеција, поглед на трг испред Катедрале Св. Марка

Monah zlatnog veka

102

Али, Доситеј је морао знати да је та, некад много моћнија држава, задржа-ла још увек делове сјајне организације, тако да град никада није неснабдевен, ретко кад гладан. већ низ столећа, сваке године је посебна служба („Канцела-рија жита”) обавештавала дужда колико златника треба за допуњавање скла-дишта основном храном! Посебно током зиме, Сенату се морало сваки дан јављати о стању залиха! Чак је нарочитом уредбом било одређено да се од октобра до краја маја, ако запрети опасност од несташица, затворе градске капије! Дуго је трајала пракса да се странци, у кризним тренуцима, напросто протерују или, још горе, нису ни пуштани пред градске капије осим ако не би доказали да носе са собом довољно провијанта. Ако би којим случајем ипак запретила глад, венеција се редовно упуштала у подухвате који су били рав-ни гусарским! у тим околностима ниједан брод са житом на Јадрану и у ис-точном Средоземљу није био сигуран. За рачун Млетака плењене су теретне лађе са ражи и јечмом чак пред Цавтатом, на пушкомет од Дубровника, као и испред албанских лука, пред волосом, Солуном. Који пут су вршени упади и у Апулију, да би се опљачкало пшенице колико Млецима треба – без обзира на протесте Напуља, чија је то житница била!

Ко је хтео нечега да се докопа, а при том оценио да му се може, није се мно-го препуштао сентиментима. Говорило се хладно: кад ратник уђе у туђи град, и вера се заборавља!

Доситеј и варлаам су, значи, стигли у венецију у време без оскудице, без непосредне опасности од епидемије, а и ратне трубе одјекују подалеко. А кад нема глади, мање се мари што се држава повлачи са својих поседа на Средозе-мљу, а њена тешка, трома машина, зачас зариба.

Излаз је увек у безбрижном, распојасаном весељу! Чувени су венецијан-ски карневали, који су опстали низ векова као прилика за омекшавање, па и кршење грађанских табуа. Шарена гомила под маскама и свакојаким костими-ма одједном почиње да ври на трговима, закрчујући уске улице. управо тада забављачи и проститутке – а било их је свих врста – имају највише посла.

Где је било место Доситеју и руском архимандриту у том вашару јефтиних жеља и плитке разоноде? Логика те масе ипак се своди на двоумицу – болна чулност или грчевита разблудност, чак до повременог одсуства здравих на-гона. Без сумње, Доситејево држање било је достојно – негде на периферији, свакако изван матице таквих збивања. Тамо где се, и иначе, налазе посматра-чи за које је релативна чак и она мудрост да време открива сваку сањарију. Доситеј је морао да наслути тривијално – хуморни и водвиљски (а ипак тра-гични!) смисао тог пражњења, док иза стаменог институционалног реда и блештавила пред њим експлодира морални неред клонуле величине… Али, тек владика Раде ће, са Драшком у Млетаках, описати наличје сусрета балкан-ских брђана са европом.

Други пут на Медитерану

103

Као да у тој венецијанској вреви нико не мисли на трговце из центара сред-ње европе, који су се жалили што, после окретања европског саобраћаја око Африке, нема већих количина зачина и друге атрактивне караванске робе са Далеког истока. Постоје документи у бечком државном архиву о молбама ко-је су снабдевачи главног града Аустрије слали царској кући Хабзбурга, да им се издају дозволе да се, уместо све несигурније венеције, окрену ка Антверпе-ну, Франкфурту, Нирнбергу и другим северноморским лукама. Додуше, Мле-ци су се борили – једном су затворили границу према Ђенови, под шпанском управом, други пут према Фиренци. Затим су поново, још дрскије, успоста-вљали старе посредничке везе преко Блиског истока и Црвеног мора. Охра-бривали су египат да још раније покуша са прокопавањем Суецког канала.

Током Доситејевог века, као трун у око упада истина о застави Републике: под њом тих година 18. века плови тек двадесетак линијских бродова са мање од хиљаду топова укупно и још толико фрегата и галија. Некада је то била нај-моћнија ратна флота на Медитерану, а њени адмирали били су дуго страх и трепет свима осим, једном, ђеновској патрицијској фамилији Дорија. Холанд-ски и немачки ливци топова прво су млетачком дужду нудили своје најнови-је моделе артиљерије већег домета и убојности, прецизније и с мање хабања цеви. Сада нема тог облетања. венецијански Арсенал, вековима врло моћна војна фабрика, највећа и најопремљенија на Медитерану, неко време је држа-ла и европски примат али, ту где су се вековима „градили корабљи и оружја” (Зелић), сада се тешко финансирају чак и редовни ремонти и нужне поправке ратних лађа! Зато је Арсенал принуђен да се полако претвара у класично ко-мерцијално бродоградилиште, и да своје навозе попуњава изградњом опскур-них брикова,220 бригантина221 и других трговачких пловила.

После Рата за шпанско наслеђе, млетачка морнарица се нерадо упуштала у одмеравање снага с новим поморским силама у европи. Поготову што је главнина те ратне ескадре била подалеко, некако савијена око јонских острва − Крфа пре свега – да штити преостале поседе и свој део превласти у Средо-земљу. Барем да се очува привид оперативности на широкој пучини; у ства-ри, да се од насртљивих турских капудан-паша штити трговина, старо добро име, и пут ка Оријенту. Такође, млетачка копнена сила ни по колонијалним поседима више није тако бројна; под оружјем је око 20.000 људи, махом плаће-ника; међу њима и нешто Срба из северне Далмације, Хрвата и Црногораца, с којима се Доситеј сусретао на Крфу. На матичној територији, у северној Ита-лији, била је распоређена тек трећина тих трупа.222

220 енгл. brig, једрењак са два јарбола, оба са крстастим једрима.221 Итал. brigan­tin­o­, једрењак са три јарбола.222 Сафонов Никола, Раови на Јарану 1795−1815, Београд, 1988, 20.

Monah zlatnog veka

104

венецију је и то војске много коштало. Зато је увела врло строге монопо-листичке уредбе, да би црпила преостале сокове из већ посусталих поседа. Можда је тако (и ненамерно) гушила Далмацију и Боку которску, као и прео-стала грчка острва.223 Међутим, ни таква врста цеђења суве дреновине није била довољна да би се Преведра, оптерећена окошталом владавином старог племства (и још без слуха за сталеже, за све динамичнију грађанску класу), пренула из летаргије!

упркос свему, у време Доситејевог боравка блештало је свих седам јавних позоришта, углавном унутар „потковице” Канала гранде. Посебно је био по-пуларан театар који је носио име Сан Бенедето224. Пуном паром су радили циркуси, коцкарнице.

Одбијање стварности у корист илузија? Довде су већ стизали Гибонови томови о пропадању Римског царства225, а Млечани су могли да прочитају можда кључну реченицу за постављање дијагнозе о својој судбини: Пропаст империје цезара и конзула била је природна и неизбежна последица неумере-ног сјаја и благостања без покрића! Гибон је, заправо, био изненађен што је то царство уопште тако дуго опстало. За онога ко је знао да чита, можда је то било последње упозорење за венецију. Јер, рекло би се, у наоко врло строгом католичком граду, јавне куће су, управо преко поклада, имале повећан број (ионако честих) галантних муштерија! Трговци с Оријента, Јевреји и Јерме-ни пре свих, засипали су и даље овај град понудом луксуза – мириси, свила, накит. Без тога се распомамљено биће расапа – које препоручује само чулна уживања – не може замислити. весело, само весело.

Што даље од тежих тема, од брига, у сусрет oлаком корачању кроз живот. Сви излазе на канале и тргове, који у осветљеној ноћи делују као огледала за ликове љубавника. Чему све те дневне, реалне ствари кад карневал, чини се без ироније, нуди одједном остварење маштарија, лепших и од снова? Нагла-шено веселе, заправо распусне, биле су покладне свечаности – незамењива и незалечива институција зависности од забаве, углавном ноћу.

управо то лудовање посматрају наши часни путници.Доситеј и архимандрит варлаам се, у својим црним ризама – бар за посма-

трача са стране – не издвајају из машкаране гомиле. Исти су, иако им снови не станују под истим кровом.

223 Млеци су дуго опстали у својим поседима зато што су били жилави у одбрани, савесно су одржавали посадна утврђења и били прилагодљивији (па и лукавији) у управљању, у поређењу с другим освајачима. Све то је погранично становништво, непосредно угрожено од Турака, доживљавало као добру намеру и уопште ваљаност државе заштитнице, исказу-јући такво осећање каткад и с одушевљењем! уз то, лако су врбовани војници међу Далма-тинцима, Грцима и Албанцима, а и међу Бокељима (Бродел, 311, I ).

224 Позоришна сезона у венецији отварана је у октобру, а завршавана после поклада.225 едвард Гибон (1737−1794); главно дело Оаање и роас Римскоа царсва.

Други пут на Медитерану

105

Као нигде, види се процес: како халуцинација тог готово фиктивног света одједном пресвлачи стварност и препуњава се еросом. И како се зачас подаје авантури магичног, по такту свемоћне музике медитеранског даха, мелодрам-ског садржаја – чар раскошне учмалости. Лелуја се зачарани свет у заносу страсног задовољавања чула, без трајнијих обавеза, често и по сваку цену!

Однекуд, а нигде као у венецији, ненадно навире моћ за обману и других, и себе! у граду уздрманих стандарда, пред очима апатичне инквизиције, пра-вила која спутавају разузданој гомили падају под ноге! Почетак је често несмо-трени флерт, а онда се наставља све даље. То је време кад европска госпођа није смела отворено да бира партнере осим током карневала, који се наметао као терапеутска могућност, па и нужност. Тече век у којем вера у земаљску срећу и доступна задовољства као да почиње да засењује веру у Бога!

Само тако можемо да замислимо тадашњег млађахног Казанову, кojи као ђакон бива именован за секретара једног кардинала. Али и донекле да схвати-мо огорчење папе Јована Павла II, који је ренесансу означио као разлаз вере и разума.

Нису два калуђера баш сваки дан обилазили само музеје и галерије, цр-кве и библиотеке. За обојицу је можда занимљивији часопис Gio­rn­al­e­ e­n­cic­l­o­pe­dico­, који је неко време уређивао и Алберто Фортис. Доситеј не пориче карневалска чудеса: обојици монаха је све то било барем занимљиво! Каткад је лепо придружити се гомили, мада су и полицајци тог времена знали да су овакви масовни догађаји привлачни тек посебном типу људи. (Ни већ поми-њани Гете, тих година, није пропустио да осети карневалски вртлог страсти, али јужније, у Риму.) веран свом рационалистичком карактеру, а и уверењу, наш монах је венецију само узгред помињао, али без ширег записа о граду, људима, приликама. Ни изблиза се овим градом није одушевљавао као, на пример, Лондоном, касније. Није одолео, као ни толики други, да посведочи шта му се догађало.226

Шкрт на перу, Доситеј као да ни за тренутак није подлегао импресијама. Зато је после помнијег разгледања „чудеса невиђених истога града” своје ути-ске – као и толики други – на папир ставио дванаест година млађи Герасим Зелић.227

Он је овде боравио у лето 1782, дакле две и по године после Доситеја.

226 Као да је предвиђао приговоре те врсте, Доситеј је касније у Паризу срочио одбрану. Они који би желели појединости о томе шта је све „овде видио” требало би да знају колико га то кошта у штампарији! „Табак један наштампати коштује ме дванаест талира; а за ови посао (описати све што је доживео и видео том приликом) хотело би се најмање десетак табака” (Доситеј, 81 б).

227 Жиије, I, 61−63.

Monah zlatnog veka

106

Као и сваки изданак љутог крша, прво је приметио да је венеција сва „ни-кла из воде и водом опкољена”, а ниједне стопе голе земље нема, осим по вр-товима између кућа. Али, по каналима „врве различни чунови и чамци, као другђе кола и каруце”.

„Кад је прилив (плима) морски чрезвичајан другда, што бива каткад у про-љеће и у јесен по једанпут, онда вода поплави њеке ниже плошчади и улице, а и дољне подове домова, ђе се не обитава. Обаче послије двије три уре уступи опет вода, а и не нарасте више од које стопе.”

Није тешко одушевљавати се Црквом Св. Марка, а Зелић је − још више – сматрао да јој „не има равне ни у којем граду на свијету”, као да из ње стру-ји само матица благовести! Да је Доситеј ушао у катедралу, можда би застао пред најчувенијом сликом у њој: арханђел Михајло у византијској раскоши емајла и драгуља пренесен овде после крсташке похаре Константинопоља. Али, зато је Зелић добро упамтио неке друге „великољепне палате, које се зо-ву прокураторије, у којима су при земљи свуда у наоколо све саме писарнице и нотари и ходатаји (посредници).” управо без њих није се могло, пре било ког сусрета, изаћи накрај с непревазиђеном млетачком бирократијом и ње-ном корупцијом.

То Зелићево тумачење има свој наставак – казује како су из Цариграда у 13. веку енглези покупили флоту, Французи архиве и књижнице, а венеци-јанци царске круне, ризе, посуђе, светачке мошти, иконе. А уз све то, са хи-подрома у Константинополису и скулптуре четири коња, „за која веле да су тамо биле још од Неронових времена, али их је Константин велики из Рима пренео у византију”. Петнаест година касније, 1797, Бонапарта је по освајању венеције дао да се ти коњи пренесу у Париз, у Тиљерије. Свако са осећањем јачег безобзирно узима туђе и кити се туђим перјем. Ретки су, као калифа Омар, установитељ хиџре, узвикивали да је похлепа у ствари највеће сиро-маштво! Авај, управо њега бије глас да је у јарости наредио спаљивање Алек-сандријске библиотеке, што је много већи грех, чак и од неке, колико толико контролисане, пљачке.228

Из венеције, два монаха отпутују „књигоношњом лађом”, дакле поштан-ским бродом, у Болоњу. За такву службу обично су узимани омањи двојарбол-ни једрењаци, који су морали да испуњавају два тешка и прилично искључују-ћа услова – да буду брзи, дакле да што пре стигну на одредиште, али и да буду отпорни према невољама на мору. вешта посада, која зна да избегне или бар ублажи неочекивана искушења као што су напади разбојника при пловидби и у лукама, подразумева се. Морнари су имали ножеве, а у оружарници, под капетанским кључем, биле су и пушке.

228 Омар Ибн ал Хатиб; током своје владавине (634−644) освојио Персију и Сирију, поставио темеље арапске империје.

Други пут на Медитерану

107

Доситеј и варлаам су се вероватно укрцали на неку трбушасту фелуку.229 Од венеције, поред Кјође и естуарија реке По, најчешће прете плићине

крај ниских обала и густе магле које нису ретке током јануара. Осматрачима на прамцу очи испадају од напора: само да им се не догоди насукавање!230 Јер, оваквим бродовима се обично поверава драгоцен товар – вреће пуне нужних пошиљки, трговачких и банкарских писама, чекова, гаранција, облигација, полиса и осталих вредносних папира. у бродском складишту је и роба – ва-жне и хитне испоруке. И вреће новца!

Баш на то, из сплета лагуна вребају скитнице и неретко добро организо-ване харамије, којима би овакав плен био повод да се касније дуго захваљују небу. И да дуго и смерно (без кајања, напротив) клече пред олтарима! Морна-ри се плаше гусарске безобзирне дивљине јер векови хришћанства као да их нису ни дотакли.

Чак и тридесетак година касније, до јадранског севера залетали су се ал-жирски и туниски пирати. Ако могу, без провинцијалног комплекса и страха од одмазде плене све што броди. Могуће је да су корабљеници, тада и иначе, казивали Доситеју да су амбасадори Шпаније, Француске и неких државица са Апенинског полуострва, као и шефови разних мисија државног значаја, журећи у Цариград најрадије користили баш фелуке. Њихове породице, нај-већи део послуге и пратње остајао је да касније отпутује неком већом, дакле комфорнијом, али и знатно споријом галијом.

Овај поштански брод изузетно је занимљив због Доситејевог кратког наво-да да се с њима укрцала и „сила божија музиканта и комедијанта мужескога и женскога рода и племена”231. Рекло би се да то нису били „музички насртљив-ци” (Томас Ман). Збрда-здола компоновано друштво се, без сумње, враћало из венеције, с посла. Одлазило је својим кућама, у своје јужније градиће. Глав-на годишња берба (fi­n­al­me­n­te­!, рекао би и Доситеј) окончана је.

Тешко је у потпуности реконструисати тај део пловидбене руте. Тек, јасно је да је била очаравајућа, раскошна. видимо палубу једрењака која се, уз тем-пераментну гестикулацију и галаму, очас попуњава и претвара у импрови-зовану, помало анархичну а ипак блиставу сцену. Чељад забавњачка; дакле, и глумци, и кловнови и акробате, и тада, као и много година касније, као да није помишљала на опуштање. Иако је дан леп, између једара ипак од зубатог

229 Фелука, франц. fe­l­o­uque­, тип пловила који је много употребљаван на Средоземљу од 17. до 19. века. Коришћен је и као ратни, али и као гусарски, односно пиратски брод.

230 Према једној карти објављеној у венецији 1759, бродови који су од 1592. до 1609. пловили по Јадрану најчешће су управо ту страдали. Друго најгушће подручје бродолома било је од Отранта до Гаргана, уз италијанску обалу, а прилично их је страдало, не рачунајући ускоке, и на источној страни, од Пуле до Боке которске.

231 Доситеј, 74 б.

Monah zlatnog veka

108

сунца струји хладноћа, па се треба загрејати! Но, да је било и много сунчани-је, обично је тај шарени свет после напорног рада и зараде у великом граду барем једном годишње давао себи одушка. А када ће ако не сада.

Разулари се то друштво готово ренесансних ликова. Одједном, почиње за-бава, пре свега за свој рачун! По Доситејевом коду, то је сигурно била логика здравља. Знамо да је он и даље био празних џепова, али зато је комедијантима у изгледу била повећа шака талира од руског архимандрита! Који је – судећи по свему – био галантан човек на одмору; очито, више ратник једне царице, него свештено лице које открива духовна тајанства.

А тек је почела прва недеља ускршњег поста! Истина, строгост хришћан-ских, заповедних норми је јасна; на мору и на копну – као од тужилаца − наме-тала се савршена негација профаности! Међутим, као и у покладној венеци-ји, овде се наметала инерција и бесмислено би било позивање на теологију, на катехезу, обавезе светих тајни. После испловљавања, једрењак у мах постаје мало царство дионизијске музике, а мало после и игре чула, па и оргијастич-ког транса. Био је то пијани брод, уз неповратне тренутке интимности.

Једрењак посрће иако је море мирно. Знају ли морнари куда броде? „Тако-ве музике и пoјања”, пише Доситеј, „нигде на свету нема”. Та песма очарава, а италијански језик је као вино док се пије.

Ту врсту одушевљења он није имао ни после бечких оперета.Чини се, брод се некако завио у тишину тек кад је с мора скренуо према

Ферари „кроз широки канал”, дакле кад је нешто северније од мочварних про-стора Комача ушао у најјужнији рукавац делте Поа.

Али, ту упада у циклон! „Фортуна”,232 опет каже Доситеј.Несклон претеривањима и маниристичким контрастима, он тврди да је

то била „страховита бура”, дакле, изненадна провала североисточног ветра, која се често претвара у рику звери. Ипак, Доситеј хуморно објашњава и ту стихију – као да му је еолска грмљавина била нека посебна музика! Ипак, ко то језиво завијање није раније чуо, „нек не жели чути”.

Тек сада наступа потврда о квалитету брода: да се та „древеса” не одржа-ше, опирући се ударцима стихије својим конструкционим склопом, „мишља-шмо се сви заједно утопити као мишеви”! Очито, невреме је било толико, а атмосфера међу путницима на ивици панике да је Доситеј исказао храброст морепловца тек касније, на Црном мору.

Јер, сигурно су на броду одмах почели запомагање и кукњава. Они који су тако лепо певали, сада су ридали и молили се на коленима! Да није било тако Доситеј не би записао да је паника била доиста озбиљна и да „с оваким дру-штвом утећи, то се зове Харуну рећи мац!”233

232 Исправно фортунал; у дијалекту Далматинаца бесна олуја.233 Харон, у грчкој митологији лађар који преноси мртве преко реке Стикс на онај свет.

Други пут на Медитерану

10�

И још: пред том покислом дружином, измученом морском болешћу, он су-традан, као већ искусан морепловац, узвикује: „Чујте браћо и сестрице! Кад смо се овога зла шкапулали (избавили), поживећемо још!”234

Наставак пловидбе каналом и реком био је после тога рутински, све до Фе-раре, у којој су магнолије тек цвале. Изнад јарбола су „блага небеса Италије”, која „стишавају варваре” (Црњански), а на довик од канала ређала су се насе-ља с витким каманилима, брецала ситна звона са њих.

Ферара, некада јак културни центар и седиште самосталне кнежевине, ни-је се усрећила кад се, према логици размрвљене (и веома сложене) политичке карте Италије век и по раније нашла у саставу Папске државе.235… Бродови су, у то време, везивани у луци на по неколико сати, не само ради искрцавања старог и примања новог терета и поште. Било је то време незазирања од кон-куренције – после мора подразумевао се предах на копну! По правилу, предах користе сви путници; зашто би Доситеј и варлаам били изузетак?

Ако је тако, они су у Ферари могли да виде катедралу, тада стару више од пола миленијума. Морала је посебно да их занима, видеће се зашто. Затим, ту је један леп стари замак, који је – као и остала утврђења – вероватно имао неку (војнички речено) одвраћајућу, дефанзивну функцију да и у одсудним тренуцима спасава град од упада. Дуго је опстао и универзитет, још од краја 14. века.

Шта је прва могућа асоцијација код учених православних монаха, а До-ситеј и варлаам су то били, кад су већ изашли на улице и пјаце Фераре и кад су се нашли пред поменутом катедралом из 12. века? О чему су тада разговарали? вероватно им се наметнула тема која је вековима мучила пра-вославце.

Један од њих (можда обојица) сетио се да је ту, пре више од три столећа (1438−1445), одржан црквени концил који је одредио темељну геополитичку конфигурацију хришћанског света и отада спада у тамни вилајет европске историје. На њему су представници Свете столице, а и неких православних цркава, присегли да ће се сви хришћани подвргнути власти папе евгенија IV. византијски цар Јован VIII Палеолог био је принуђен да подржи такав корак, уз политичку процену да је признање ватиканског првенства неопходан услов за окупљање јачих војничких снага за отпор османлијској најезди.

у ствари, папа је само рачунао да искористи турски јатаган под грлом Кон-стантинопоља као крунску предност за проширење своје инвеституре и на православље у целини. Расколи су, наиме, реализација идеологије.

234 Шкапулати, итал. skapo­l­are­, побећи, сачувати се. Овај израз Доситеј је чуо још у Далмацији.235 Папска држава, територија средње Италије, постојала је од 8. века, а територијално се по-

времено осетно мењала; трајала до 1870, односно до уједињења Италије − risorgimenta.

Monah zlatnog veka

110

Али, могли су се присетити и Доситеј и варлаам и наставка те повести: одмах после Фераре и потписивања уговора, црквени врх византије и Русије дезавуисали су Палеолога и своје малодушне представнике, не пристајући на папску уцену! Закључке са концила прихватиле су само неке православ-не епархије у Литванији, где су затим никле прве унијатске цркве. византија је, клецајући под ударцима турске силе, десетак година касније ипак морала да призна указ о унији, који је затим званично проглашен у Светој Софији, усред царске престонице. Међутим, већ наредне године Цариград је пао под османлијским ударцима! Запад и папски Рим су се врло ускогрудо понели при одбрани источног зида хришћанства, шаљући на Босфор тек симболич-ну помоћ. Свака несрећа је у ствари кап жучи у реци времена, али ова папска „подршка” била је безмерна бујица хипокризије.

До тада су још постојале неке релативно важне везе између православног и латинског дела хришћанства; на пример, све до пред крај наредног века (1582), на Истоку и Западу је истог дана слављен ускрс. Али, после су се рази-шли у неким догматским, а и астрономским прорачунима.236

Знајући Доситеја, он је и овом приликом могао да изрекне своју јасну, ра-ционалистичку мисао. у ствари, познат је његов вапај против „сострастија и неразумија” противан сваком покушају да Биб­лија постане средство манипу-лације, а грижа савести спорадична, занемарљива појава. Изразио се тако да га је надалеко требало чути: хришћанска црква није ни грчка, ни латинска!

„Церков је Христова!”

Од Фераре се, „из канала у канал”, па преко слива реке Рено, добро развије-ним једрима путује право на запад. Коначно, каналом Навиљо, стиже се до Бо-лоње. Она је изграђена на темељима етрурског насеља Фелсина, у издуженом шестоугаонику, на благој падини последњих изданака Тосканско-емилијских планина. А додатно је утврђивана касније, кад су бискупи често и ручали и вечерали не скидајући оклопе. Пред навалом војничких дужности занемари-вали су све, па и своје пурпурне столе, боју бесмртности.

Град је постављен тако да се његових тридесетак хиљада становника купа у зрацима јутарњег сунца с оближњег Јадрана, док се стеновити врхови Апе-нина још беле на хоризонту. Са болоњских цркава јек звона је пун ласта, док у храмовима самују мермерни анђели, које је Црњански много касније због нечега доживео као „грозничаве и разблудне”.

Иза путника су остали нежни крајолици непрегледних поља, тада углав-ном под шећерном трском. Смењују их тешки виногради, воћњаци и римски путеви, по којима су се испрва варвари котрљали ка југу. Ово је прилика да се

236 више о томе: Радомир Поповић, Каленарско иање, Београд, 2005. Иначе, теолошки ди-јалог представника Православне и Римокатоличке цркве почео је тек пред крај 20. века.

Други пут на Медитерану

111

види Италија која заостаје скоро у свему и зато мора да напусти превазиђен ренесански модел ако жели да задржи место у европи.

Прилика је да морнари, при опраштању са путницима, срдачно а ипак без сувишних интимности, препоруче варлааму (а ни Доситеју то није било мр-ско чути), да овде обавезно проба чувена црна вина ламб­руско и санђиовезе. Ако sign­o­r e­che­l­e­n­ca воли бела вина, нека посебно тражи миришљаву алб­ану.

Зашто је варлааму од толико италијанских градова баш Болоња била циљ? Можда је из Русије дошао с намером да осети би ло Италије, можда дах етрур-ске, италске културе, а много вероватније да назре обрисе политичке узруја-ности. Осим венеције и Ђенове, Милано, Тоскана и Парма припадали су и Бечу. Напуљском краљевином и Сицилијом владали су шпански Бурбони, у средишњем делу била је Папска држава са центром у Риму. Да ли ће о својим запажањима, о том клупку и колоплету, о турбуленцијама у њему, сачинити елаборат за потребе кнеза Потемкина?

у том случају је овај град био пажљиво одабран. Јер, италијански југ је весео али маларичан и гладан; дакле, не тако битан.

Снага земље почиње тек северно од црвене земље умбрије. Нервозна истори-ја тадашње Италије плела се углавном око Рима, венеције, Ђенове и Милана, неретко и око Напуља.

Тек понешто од повести остаде у болоњским катедралама, утиснуто у мра-мору и слоновачи, где уз скамењене гримасе светаца и грчеве папа самује још по који владар, док са њих прашину бришу босоноги францисканци. По пре-цизно изведеним аркадама исклесани су зверињаци, грожђе, лишће… Али, та раскош не може да сакрије злу коб сталног ривалства великих центара, гложења која су се извргавала у међусобне ратове, и то увек по већинској од-луци преовладавајућих странака банкара, трговаца, па и занатлија, али никад помораца (шпорки маринери!) или аграрних трудбеника. Да се не би поми-слило да су Болоњези били мирољубивији, а камоли мање одани кјанији, треба рећи да су и они често били у ланцу опште дезинтеграције са суседним војводствима Модена и Фиренца, с Риминијем и Равеном, па и с Миланом.

Чини се, ренесанса је варлааму могла да буде тек изговор. Доситеју није била ни повод – као да га није ни занимала на (помало опо-

ром) рационалистичком путу! Али, морао би да призна, као и толики други, да нема лепшег пролећа од тосканског.

Болоња се врло дуго одржала као центар једне ванредно занимљиве регије с Пармом, Фераром и другим околним градовима, а врло близу су и Падова, Пистоја, Форли. Преко регије прелазио је важан пут, који је у стара времена, два века пре Христа, дао да се сагради римски конзул Марко емилио Лепид. А тај друм, чувен врло дуго под истим именом, постао је главна спојница

Monah zlatnog veka

112

италијанских области Јадрана са западним деловима Падске низије. Рим је платио искуство с Ханибалом.

Могуће је потражити и Доситејеву улогу у варлаaмовом одабиру Болоње за – условно речено – посматрачко одредиште. вероватно му је његов књио­љуб­ни водич навео посебне разлоге – тај град с универзитетом најстаријим у европи, утемељеним још на одредбама Co­n­stitutio­ Habita Фридриха Барбаро-се, спада међу најважније културне центре на Апенинима. у Доситејево вре-ме, ту су могле да студирају (и предају) и жене.237 Ту су и велике библиотеке, цветају наука и уметност. Цео град је био јединствени музеј средњовековне и ренесансне архитектуре. Рај за очи, мелем за душу – оцвали сјај непревази-ђене романтике!

у Доситејевим списима остали смо прикраћени за податак да ли је руски архимандрит примио к срцу сву ту лепоту или је и он остао иза збира после-дица једне историјске чињенице да Русија није имала своју ренесансу, aли је зато заблистала у властитом бароку. уз све то, тадашње претече бедекера238 – које наш монах другде помиње тек узгред – препоручивале су и болоњско кулинарство. Ко би томе одолео – рекао би Доситеј.

Наши монаси задржали су се дуго у овом граду, чак до католичког ускр-са. Зашто? Одговор је тешко наћи у Доситејевој лапидарној напомени да су за то време видели све „што је год било достојно виденија”.239 Хроничари су, уместо Болоње, именовали неке важније центре Средоземља, пре свега Рим и венецију, као „градове паразите”240. То су државице са сталном концентра-цијом новца и власти и само су наивни могли да помисле − ето савршених урбаних величина, створених да у њима сви раде и производе. Тако нешто се, напросто, није догађало, јер су ти градови магичном привлачношћу оку-пљали и оне који краду, харају туђе куће, удружују се у банде и, уопште, иза-зивају честе немире. „То су људи од Бога проклети”, оцењује један француски историчар.241

Ни Болоња вероватно није била изузета из тих општих кретања. Али, не намећу се ни подаци да је град био теже угрожен од криминала, бар не до те

237 Основан 1088, брзо је постао главни центар студија грађанског и црквеног права, а мало касније отворени су и филозофски, факултет природних наука, узор универзитетима ши-ром европе. у исто време, у Паризу су могле да се изучавају слободне вештине, у Салерну медицина, у Толеду магија.

238 Прави продор те врсте литературе, ради пружања практичних информација путницима, направио је, педесетак година касније, Карло Бедекер у Кобленцу, штампајући за велики део европе туристичке водиче на немачком и енглеском.

239 Доситеј, 76 а.240 Бродел, II, 227.241 Jean Delumeau, Vie­ e­cco­n­o­mique­ e­t so­cial­e­ de­ Ro­me­ dan­s l­a se­co­n­de­ mo­itil­e­ du 16. sie­cl­e­, Paris,

1957, 59.

Други пут на Медитерану

113

мере да се морало ступати у мале ратове против ребелија242 и да полиција ки-ти тврђавске зидине главама несрећника, углавном луталица из сиромашне а пренасељене Калабрије и, уопште, са вечито гладног југа, који врви од одмет-ника. Њихови су злочини свирепији него другде, а дрскост још већа, без обзи-ра на потере и претње смакнућима која су овде била бројнија него у осталим деловима полуострва. Рим је тако принудно „украшавао” Бернинијев мост Сант Анђело. На њему је, не тако ретко, било више посечених глава „него ди-ња на пијаци”.243 А неред из латинских времена, кад је римски Форум у време папе Лоренца величанственог Медичија био назван просто Поље крава, беше сасвим заборављен.

Болоња је била богата! Додуше, није је запало да буде центар прерасподеле сребра из Латинске Америке, као што је то постала Ђенова, али се није могло рећи ни да је осећала трајније последице по развој. Истина је, такође, да је нај-већи део Италије био – како се говорило – „чудна лабораторија за државни-ке”, још један феномен који је морао интересовати архимандрита варлаама. Јер, сви су овде причали о политици, али владало се терором! О Болоњи се, ипак, одржавао глас како зна да се повија под ударима, али и да избегне неке веће невоље.

Или је то, ипак, био само привид, један од израза мистике без којих држа-ве не могу. Ако је још два и по столећа раније Италија доживљавана као сеи-змичко подручје, право би чудо било да потреси заобилазе баш Болоњу.

Монаси су, изгледа, имали лепо време, што овде није реткост. Али, сву варљивост медитеранске климе Болоњези неретко осете током лепог почетка пролећа, кад све пропупи и распева се у цвету и зеленилу. А ипак, повремено изненадно ударе снег и лед, чак с Алпа! „Нека нам је Бог на помоћи”, записано је тим поводом у Болоњској хроници 1594, а шта значи такав вапај, зна се.

Јер, после леда уследило би жарко лето. Ако не падну јесење кише, масли-не се смежурају и не налију уљем, нити могу да сазру. Суров је ритам живота и климе. Нису то једини екстреми. Исте хронике садрже и податке о узастоп-ним сушама, а тада глад покоси већи део Италије, посебно Папску државу. Апокалиптичне слике умирања са шаком земље у устима – јер друге хране за мноштво није било – уоквириле би се са братствима скитница – лазарона244. Против њих није било лека, осим родне године.

велика књига би се хоела, каже Доситеј, па да се опишу све красоте којих су се монаси нагледали, не само у Тоскани, с погледом на сједињену лепоту предела и архитектуре, с модрином мора и плавенилом неба, зеленилом ви-

242 Лат. re­be­l­l­io­, побуна.243 Delumeau, 60.244 Итал. l­azzaro­n­e­, одрпанац, просјак, у Калабрији.

Monah zlatnog veka

114

нограда и белином камена. Све то обухвата дрско наметљив утисак о дивоти природе и човекових прегнућа.

у Болоњи су наши путници имали неку врсту бивака, a затим одлазили на излете до других места. Помиње се касније Пистоја, Лука. Одлазе у Пизу, у којој се још препознају трагови византизма. Сви странци журе на пизански криви торањ; зашто не би и ова два намерника? С торња се пружа поглед на жути Арно – као на песак који тече. Крај њега је колона господских палата с патрицијским грбовима и орлом, старим симболом града.

успут, по повратку, могли су да се зграну пред кућом у којој се родио Гали-леј и неко време живео у њој пошто је именован за професора математике на пизанском универзитету, заснивајући нову теорију динамике, истрајавајући као ватрени коперниканац. Авај, то његово двориште се деценијама уместо трајног пијетета пунило стадом оваца – још један грч неизлечиве бољке про-лазности. Ипак, галилејевска традиција још је давала резултате по континен-ту, иако Италија у просветитељском покрету као новој ерудицији није више била у првом европском ешелону.

Чудна је панорама града који је некада изазивао страхопоштовање – од Пизанаца су дрхтали Мавари на Балеарима и Сардинији, као и већи део ис-точног Медитерана. А сада је то пука паланка, за чије разгледање са куле пуне гуштера треба десетак азеа, најситнијег апенинског новца.

Једва су приметни трагови медичијевског уређења и удобности. Све су ређи изазови мргодних градских тврђава: из зидова им расте трава, гдекоја кржља-ва смоква. Hic tran­sit… Ипак, не може се заобићи катедрална Црква Св. Мари-је, заштитнице Пизе, у којој се наводно чува трнов венац са Христове главе на Голготи. „Пронашао” га је, ко ће други, него − трговац! Довољно да се Доситеј, као и у другим сличним приликама дрске профаности, јетко насмеје.

Два монаха затим посећују Фиренцу – Флоренцију, из које је Данте био доживотно изгнан. Можда зато у гневу није ни помињао свој родни град у божанским сонетима и канцонама. Али је у петом певању Пакла прељубници-ма Паолу и Франчески наменио сурову казну у виду страсног и нераскидивог загрљаја! Далеко иза тог града су невоље које је имао са Римом и Напуљом, кад су му путеви били препречени чак и према Ђенови и венецији, па су Фло-рентинци своју робу морали да кријумчаре у Француску и Немачку морем и преко алпских провалија. Преживела је Фиренца тих стотинак година и опет цвета, у знаку дантеовски раскошног сунчаног круга и у потоњем присуству страственог слободоумника виторија Алфиерија. Он је прво тумарао из бун-товног духа у махнито луталаштво,245 али је упркос болним разочарењима већ успео да напише неке своје главне трагедије.

245 Ђулио Ферони, Исорија иалијанске књижевноси, Подгорица, 2005, 520−521.

Други пут на Медитерану

115

Оне, чини се, Доситеја неће занимати. Сви много већу пажњу обраћају чињеници да је ово родни град Никола Макијавелија, по многима првог мо-дерног политичког научника. Запрепашћење је изазвао цинични позив „му-дрим владарима” да без двоумљења користе „животињу у човеку”, да упра-вљају игром друштвених појмова и нестабилношћу људске природе, па – ако је нужно – да употребе лукавост и најсвирепије насиље. Јер, поданици су по природи пакосни и лаковерни до самообмане, тврдио је он. Је ли то депре-сивно тумачење људске природе заправо екстремна неморалност? Или је то реализам фирентинске трговачке традиције на који су указивали француски и енглески протестанти као на специфичан израз италијанског језуитизма?

Додуше, ватикан је забранио Макијавелијева дела. Али Доситеју су, суде-ћи по једној његовој басни246, „махијавелисми” били синоним за злобне мани-пуланте и безобзирне обмањиваче.

Можда Доситеј није могао баш у детаље да објасни руском архимандриту каква је громада био Лоренцо величанствени247, незаобилазни лик фирентин-ског златног доба. Али му није тешко да опише каква је заправо била моћ ојачалог, па на неки начин и оплемењеног грађанства. Оно је имало довољно новца, али изнад свега осећај за свој град, нарочито за идеал лепоте Ботиче-лијевих жена. Могућа тема за разговор два монаха је још један Медичи, син Лоренцов. Кад је постао папа Лав X, прекрио се гримизом као продуктом уни-верзалне алхемије! Имао је врло необичан понтификат – иако претходно није био свештеник, вољом моћних примио је сва рукополагања за само неколико дана, али је већ деценију касније запамћен као велики заштитник ренесансе!

Нашим путницима није могло да промакне да су Медичи били и велики банкари. Контролисали су део Медитерана, а који пут ланац њихових испо-става ишао је и од енглеске до Црног мора. Тада је настала изрека да нема де-ла света без дрских а практичних Фирентинаца! Свуда се могу наћи − у Тран-силванији, Ирану, Индији. И свуда жуде да се врате, дакако са богатством, у свој град препун зеба… Чим је минуо средњи век, управо је у Италији рођена и силна љубав према раскоши, занос за лепе уметности, за духовним и чул-ним уживањима, али и за доскочице и лакрдије, у чему је предњачио парох Арлото Маинарди. Доситеј је превео једну његову анегдоту за Соб­раније248. Је ли баш тако настао јединствен спој фирентинске снаге и лепоте, храбрости и безбрижне лепршавости? Не плашити се скончања, а силно волети живот – то је суштина новог приступа високом умећу спајања ослобођеног темпера-

246 Наравоученије басне Лисица, еао, кокош и си.247 Поглавар Фирентинске републике из породице Медичи, 1449−1492, оснивач Академије за

проучавање грчко-римске историје.248 Доситеј, 314 б − 315 а.

Monah zlatnog veka

116

мента с класичном културом. Доситеју је лако да наслути – тако су се итали-јански градови развијали.

Ипак, Фиренца је, у знаку лавова, љиљана и гомиле бронзаних коњаника, дуго била финансијски центар света, пре Ђенове! И Дубровник, на врхунцу, није могао да послује без ослонца на италијанске градове. Новац није увек синоним за безбрижност, него и мука обести и крволоштва. Кад је Фиренца заратила против Сијене, није је спасила Богородица која је снисходљиво би-ла проглашена за заштитницу града. Ипак, знало се да фриволна Фиренца, уз сву своју моћ усред винородне Тоскане, неретко није могла да произведе за себе ни трећи део неопходног жита, па су њени трговци често морали да га купују где год родило, напослетку и преко Атлантика, у Латинској Амери-ци. Без те енергетске допуне остала би и без својих нервозних, виторогих бикова.

укратко, било је то место за размишљање о променљивости судбине: она не штеди човека ни његова најлепша дела иако „царства и градове води истом циљу” (Гибон).

Наши монаси путују даље. Није далеко Пјаченца, у којој је дуго одржаван највећи сајам северне Италије, „срце апенинске економије и целог Запада”, нека врста средњоевропског Лајпцига. На путу за Милано кроз побрђе то-сканских Апенина, којим је своје ритере некад предводио Фридрих Барбаро-са против једног од папа по имену Александар, сада се сусрећу фрањевци у прошњи. Беласају се Парма, Ређо, Модена, посебно Форли, као и камени зидо-ви свих њихових самостана.249

у време Доситејево, и раније, у северној Италији окупља се на стотине дискретних, опрезних људи из Француске и немачких земаља, сада и из енгле-ске, па и Шведске, чак из Русије. Они се све ређе машају за кесе са готовином, већ с осмехом милују своје касе, своје магичне кристалне коцке. Не би нежни-је гладили ни јагње пролећно! ваде само менице – дуговања и потраживања; то је равно злату и сребру у милионима дуката. И све те вредности које круже у папирима, на крају се опет трансформишу у моћ, неретко и у недосегнутост заблуде.

Контраст Фиренци је Падова, изнад које пред вече као да трепере наран-џасти небески букети. Ту је велики, сјајан универзитетски центар коме су аутономију признали још владари Светог римског царства. Али, падованска метропола дуго није могла да се отресе сеоске аркадије – литија, кавалкада, коњских трка, снажног тржишта сујеверја, па ни бројних обора свиња у пред-грађима. Не живи се само од књига, поезије и науке.

249 Бродел, 321, II.

Други пут на Медитерану

117

То су симплификоване скице места које је Доситеј, без двосмислености, назвао „земним рајем”.250 Једном је Италију, у језгровито сроченом исказу, по-ставио на пиједесетал уз Грчку. Оне су се „тако светле и знамените на земљи показале”! Притом, није мислио само на антику.

Пут се одатле наставља према западном делу полуострва, кочијама преко Апенинског горја. Шума има мало иако венеција, Фиренца и Ђенова, свака са својом варијантом варљивог демократског поретка, стално предузимају строге, па и драконске мере да се оне сачувају. Прштаве речне каскаде пра-те, каткад пресецају, друм са тврдом кречњачком подлогом. Прелазе преко Тосканско-емилијских планина, по снегу и леду. Иду затим преко превоја, с погледом на врхове изнад 2.000 m. Стижу на пролаз Черата, већ навикли на пејзаже шкрапа и вртача. Све то, иако није неочекивано, ипак је у отрежњују-ћој супротности с млаком нежношћу перивоја из којих долазе.

Докле год се пробијају „преко високи’ апенински’ гора”,251 сусрећу свет који је врло сличан велебиту и Динари, Црној Гори или Албанији – грубе, оштре физиономије планинаца уз буљуке оваца, на катунима. Хроничари на-воде да су на подалпске планине пастири пристизали на заједничка подручја за испашу (se­tte­ co­mun­i) из Падове, виченце, Мантована, Форлија. Наводно, имали су стада од по неколико хиљада овнова!252 Колико ли је онда овчица било? Као да су за одговор била потребна питагорејска знања.

И ови горштаци су усамљени – чељад из градова их избегава. Кад год могу, извргну их подлим, лукавим поругама! Сумњиче их за све и свашта и нерадо склапају бракове с њима. Брђанин с брчинама, кад баш мора, силази у град одевен по својој мери и посебно припремљен на замке варошана. На њему су плетени опанци, разне врсте јечерми и гајтана у бројним средоземним вари-јантама, затим долама, живописна капица лети, груба шубара зими. Коначно (рекло би се и неизбежно), красили су их укрштени ножеви за појасом или пиштољи. Али и тај труд да се изгледа снажно и важно изазива код варошана барем подсмех.

Доситеј може успут да упоређује куће планинаца с онима које је видео у северној Далмацији и Црној Гори. Мала је разлика: и овде се гради станиште само од камена – прво за стоку, па за људе. Сви су затим под истим кровом од сламе или камених плоча. Свега се наш монах већ нагледао у Грчкој и Ал-банији, а сличне призоре видеће и у делу Турске, па и Румуније. Ипак, све је то свет Средоземља – под небом које је каткад од свиленог праха, а неретко смркнуто и рутаво.

250 Доситеј, 76 а.251 Исо, 76 а.252 Од овог начина привређивања, врло раширеног по Средоземљу, Шпанија је, на пример, има-

ла више прихода него од маслина и винограда, па чак и од блага из Перуа (Бродел, 210).

Monah zlatnog veka

118

Коначно, ово је једно од путовања кад Доситеј није усамљеник и не при-бојава се овчарских паса као некад у Лици. А и архимандриту је време да се слободније упушта у конверзацију, пошто је увежбао свој италијански.

Рекло би се, наши путници не савладавају превелику раздаљину – по ста-рим картама око двеста километара им је до циља. Али, задржавања су ну-жна, мучно је пребацивање преко планинских провалија и долина, испресеца-них брзим речицама. укратко, одахне се тек по силаску до Арна.

Збацују се огртачи; пролеће је и овде у пуном цвату!Из даљине, на ободу модрине Лигуријског мора, блесну Ливорно.О изгледу тог града можемо судити по једној гравири из 1764. На њој је

и име града: Livo­urn­e­. На улазу у луку (Po­rto­ Мe­dice­o­) налази се импресивни светионик (Fe­ral­). Раширила се стара тврђава (Fo­rte­za Ve­cchia), а испод ње, на северозападној страни, пролази Канал за Пизу (Can­al­ de­ Pise­), којим плове ма-њи бродови. Старо насеље је уоквирено градским зидинама, изграђеним по свим правилима војног утврђивања. Источно су лазарет и велики капуцин-ски самостан, сав од норманске готике, са зидовима од порфира и неколико папа на фрескама. Катедрала није баш древна, нити је ослоњена на колонаде коринтских стубова као у неким другим италијанским градовима, а није чак ни старија од оближње синагоге. Али су из ње стално допирали таласи оргуљ-ске музике. И овде, Доситеј је у прилици да искуствено потврди да се границе света проширују провером знања.

Некада је ово био посед Пизе, све док мачем није припао Ђенови. Али, по-сле му она није придавала неки значај. у Доситејево време, само су још ретки хроничари покушавали да се врате столеће уназад и назру силуете Медичија како проучавају скупе наутичке карте, а грозе се шпијуна и вероломника; за-тим стављају прст на убого насеље одавно заборављеног имена – Ливорно! То је било легло маларијске грознице и мало ко је хтео у њему да живи добро-вољно. „Људи су тупави, неотесани, шкрти, али ипак издржљиви у тешким радовима”, пише о ливорнском крају у једној ђеновској хроници.253

Kугу или колеру, неко је овамо могао да донесе са далеких страна Азије или Африке, али је маларија овде, до открића кинина, имала стално борави-ште као саставни део средоземне патологије. Ливорњанима је, у егзистенци-јалном батргању, преостајало само гусарење и њихов градић је тако, као и Алжир, на пример, у једном тренутку почео да се буди! Тада су дошли Меди-чи и управо међу тим дрским разбојницима почели да врбују прве посаде за своје галије; а онда годинама наставили исту потрагу, од Малаге и Сеуте до грчког архипелага. Али, кажу да тако одважних помораца, као из Ливорна, више није било.

253 Matteo Bandelo, No­ve­l­l­e­, Genova, 1988.

Други пут на Медитерану

11�

Захваљујући Фиренци, која је откупила читав крај, и зениту Медичијевих, особито старог и фрустрираног Козме I, почиње изградња пристаништа. Чи-тава брда су рушена, камење је крцано помоћу дизалица у маоне254, а затим стропоштавано у дубине, да би се вешто извукла линија лукобрана по рав-ном, плитком, мочварном тлу, без залива и увала.

То дело људских руку требало је да штити бродове од таласа с пучине. Те-рен врло неприкладан, али гомиле мановала (надничара), и доста мајстора каменара ту су да остваре велику замисао. Опасан је то посао, па неопрезни гину под кречњачким громадама и у усковитланим вировима, без накнаде породицама. Јер, стара је италијанска изрека да „ко има новаца, не мора да брине о правди”.

Ливорну је убрзо дат статус слободне луке – по чему је била прва у све-ту!255 Нису више требале посебне дозволе владара; сви капетани и трговци ов-де су користили повластицу царинске екстериторијалности, уз примамљиво обећање да ће коначно бити заштићени од зловоље власти!

убрзо, позвани су овамо и трговци са Средоземља, укључујући и Армене, Јевреје, Турке и Арапе, али и Холанђане и Немце са севера, да се ту настане, да спекулишу, комбинују, да се довијају и стичу! Капитал, кад му треба, ефи-касно установљује верску и сваку другу толеранцију – само нека река новца потече! И коме год се открило умеће прављења пара, показало се и у Ђенови, био је поштованији од кардинала.

Сваког намерника Ливорно је морао да одушеви, изнад свега као велика лука. Она нова, на тридесетак хектара, постала је убрзо прометнија, а и већа, чак и од млетачке. Али, два путника су, силазећи с Апенина, могла да виде и стару фирентинску луку у Пизи на Арну, четрдесетак километара од мора. упркос сталним напорима да се обуздају последице ерозије, лука је брзо за-сипана наносима и тако изгубила најважнију функцију и послове, поготову с појавом већих трговачких бродова дубљег газа.

Знатан део становништва ливорнског краја се, нужно, окренуо пољима, поготову кад су и овде примењена искуства из Аквиле, Форлија и венеције и предузето исушивање околне простране кужне мочваре. велики подухват, али не баш чест на ондашњем Средоземљу. Тако је оздравила цела област. По брдима која нису била погодна ни за маслињаке ни за пашњаке, засађене су шуме дудова. Затим, протерани су беспосличари и скитнице – за прогон су ангажовани немилосрдни трагачи, звани цензори. ефикасно, нема шта, мада ће и овде потрајати игра жандарма и лопова, уосталом као и другде. Али је зато одстрањивање сецикеса, укољица и бадаваџија свих врста деловало као

254 Брод без једара, тегленица.255 Итал. po­rto­ fran­co­. Тек касније статус слободне луке добила је и Ђенова.

Monah zlatnog veka

120

нови, још убедљивији позив богатим људима, трговцима и бродовласницима пре свих да се населе и развију послове.

Кад је Доситеј стигао у Ливорно, четрдесетак хиљада његових становника већ је живело од прекрцавања бродова и првих фабричица у којима су се про-изводили челик, стакло, порцелан и прерађивао памук у десетак предионица и ткачница. И – дукати су почели да се сливају у банке, посебно у ливорнски Клириншки завод, један од најстаријих у свету. Град је убрзано добијао значај изузетно важне средоземне луке, поготову за трговину с Левантом.

Наши монаси су ту прославили православно воскресеније. Имали су разло-га да празнују не три дана, него – како бележи Доситеј – „равно три недеље”.

За то време чак и људи не баш вични тајнама економије могу да осете ко-лико је жестока (али и делотворна) хитрина просперитета – чим се наговести одвртање профитних славина! Град је брзо почео да се богати! С временом, постао је важан пункт са којег се пажљиво пратило шта се збива у венецији, шта смерају Турци и Шпанија; каква је активност нервозног вишенационал-ног братства пирата у Тиренском мору, затим у водама Сицилије и Корзике или око оближње елбе, иначе важног извора гвожђа. Медитерански поморци су први успоставили саобраћај преко Атлантика, али доминацију у светској пловидби брзо су преузели енглези.

европа се окренула океанима, али Ливорно остаје живи доказ да се ово море, југ европе, ипак није могло тек тако игнорисати. Одавде су разматрани планови о освајању Африке. Прекрцавано је маслиново уље са туниске обале, посебно с острва Ђерба, без кога повећи део европских бонкуловића256 није могао да замисли гастрономију. Ту се трговало бачвицама туњевине, сицили-јанским сиром, кожама и вуном из Азије. Али, такође су и европски владари, као и у Ђенови, у дијаболичној журби трагали за кредитима за нове ратне походе.

Пристижу једрењаци свих врста – наве, караке, галије. у градском архиву Ливорна чува се документ – шест деценија пре Доситеја − како се овде поја-вио и брод „Јерменски трговац”, накрцан зачинима и деликатесима с Оријен-та, иначе врло траженом робом. Храна је остала крунски аргумент у несигур-ним временима.257

256 Сладокусац, према жаргону Далматинаца; итал. bo­n­o­ − добар и cul­o­ − стражњица. 257 Као путујуће трговце, Јермене су пре свега привлачили Одеса, Тифлис, Цариград, Смирна.

у занимљивој поморској прошлости ова потоња континентална земља имала је своје бро-дове чак и на Индијском океану, а можда чак и у Јапану и Кини. Њени бродари стизали су и на север европе, до Амстердама и Хамбурга. у великим медитеранским лукама били су редовни гости. Бизарна прича о јерменском броду „Quedagh Merchant”, који су запленили пирати 1699. код Мадагаскара важан је истинити детаљ из легенде о злогласном капетану Киду.

Други пут на Медитерану

121

Ливорно, град лихвара, ћифта! О пежоративном значењу тих израза се, барем овде, мало мислило. Поготову не као о леку од таштине; и овде су, врло лако, чак и зеленаши могли да се домогну повеље о племству! већ није било државе, ни принца, који не би за готов новац продао доказ о валидној титули неком будућем маркизу или грофу.258

Одавде су се убрзо вукли и политички потези и покретале мале или веће ратне ескадре да би се осигурали поморски путеви, трговина, риболов уз се-верноафричку обалу, па и берба корала, мерџана. већи састави бродова упу-ћивани су тамо где затреба, да би се претњом топовима осигурао политички утицај и контрола Средоземног мора.

Мало пре руског архимандрита и Доситеја, овде се искрцао руски адмирал Алексеј Орлов. Шта би могла да буде намера команданта једне моћне флоте него да можда изблиза проџара по све задимљенијем огњишту Источног пи-тања. Опште је место неутажена чежња Русије за топлим морима. управо у Ливорну руског грофа је потражио посебно припремљен дубровачки изасла-ник, конте Франо Сабо Рањина, аристократа с „урођеном дипломатском ве-штином”259. Намеравао је да, колико-толико, уреди запетљане односе Дубро-вачке републике са руским царством после тешких оптужби да се Дубровник понаша непријатељски према Русији! Ово су већ околности које је Доситеј морао макар овлашно знати јер ће му касније многи помињати рат Русије и Турске (1770), чију флоту је Орлов тешко поразио у бици код рта Чешме, што је жестоко одјекнуло у свету.260 Дубровник је више пута озбиљно оптуживан да се отворено стављао на турску страну. По старом обичају, хитао је да зара-ди кад год су оријаши у окршају: транспортовао је у Цариград храну и – што су Руси нарочито нотирали – муницију. Али, сад треба за то да плати!

Адмирал се, после дужег оклевања, ипак умилостивио да на фрегати по-етичног имена „Надежда” прими дубровачког поклисара, пошто му је овај претходно послао богате дарове. у Дубровачком архиву је сачуван документ о тој пошиљци „добре руке” – жежено злато, скупоцене тканине, драгим ка-мењем украшени самокреси, а на челу поворке носача воде дивног, младог арабера!

Листа питања за грофа адмирала била је још раније снисходљиво срочена у Кнежевој палачи: стил и начин усклађују се кад год слабија страна мора да општи с великом, јачом. Кога је молити, није га срдити! Se­tte­ ban­die­re­, каже

258 Доситеј је у једном наравоученију цитирао стихове неког италијанског песника: „Fo­l­u tu van­ti.”, преводећи их са: „Лудо, ти се благородством поносиш залуду/ Кад нарав имаш ор-јатску и луду” (Дела, 221 б).

259 винко Иванчевић, Поморско­ровачке везе саро Дуб­ровника с руско­црноморским лука­ма, Поморски зборник 5, Задар, 1967, 511−520.

260 Шире у поглављу Хомерово осрво.

Monah zlatnog veka

122

се у граду под Срђом исквареном талијанштином – није битно под чијом си заставом, кад се мораш прилагодити политичким променама. Само нека се благо оплођује, нека тече!

Пошто је Русија после тог рата објавила амнестију, а Дубровник добио сиг-нал Порте да може упловити са својим бродовима у Црно море, прво пита-ње је било: колико сада таква пловидба под заставом Libe­rtas смета Русији? Затим, следи лукаво подилажење, само да се задобију неки поени – може ли Република да послуша Орлова и његове „мудре савјете, ако би их он хтио искрено дати”? Како да дубровачки бродови дођу на северне обале Црног мо-ра – до Одесе?

уз то, сервира се ново храбро (или) прилично дрско питање – како би се дубровачкој застави дозволило да се појави − чак на Балтику?! И корак даље у чаролију дипломатије – они би, ако се може, бродили и у сва друга руска подручја (tutt’i Stati de­’ Rusi).

Орлов условљава сагласност – дубровачко велико вијеће мора претходно да испуни неке захтеве Петрограда. Прво, да прими руског конзула, који је био Албанац и звао се Антун Глика. Затим, да се Дубровник обавеже на неу-тралност у свим будућим ратовима Русије са било којом земљом. Да се госпа-ри држе реда, да се не понашају по плитком обрасцу о умиљатом јагњету које би сисало где год му се свиди.

Дубровник је брже-боље пристао на све јер су му бродови били неупосле-ни. Журио је да се умеша у драму утољавања још једне глади на Средоземљу – несташица жита тада је била велика, а у Русији га има у вишковима! Турци су, додуше, дозвољавали извоз у Италију с Пелопонеза и из крајева око Ле-пантског залива, али све је то било мало. Праве робе, много жита, било је само на Криму, где су се, иначе, већ били одомаћили први Срби, тршћански бродовласници. углавном, споразум је посредством Орлова некако склопљен јер је и Петрограду одговарало да од тог тренутка у Ливорно стигне много дубровачких бродова с руском пшеницом.261

Један од њих сачекао је Доситеја.

Приликом реконструкције његовог животописа ваља знати и за те поје-диности. Јер, ускршњи празници 1780. ипак нису нашим монасима прошли само у излетима и шетњама, него и у потрази за решењем како се превести на Оријент. С обзиром на предисторију, није случајно што су се у Ливорну намерили баш на Дубровчане који су одлазило на исток. Током својих путо-вања по Медитерану Доситеј је вероватно госпаре сусретао и раније, али их – тешко је рећи зашто – никада више није помињао, ни по добру ни по злу.

261 у ствари, Алексеј Орлов је у Ливорну био, пре свега, ради хватања кнегиње Тараканове, претенденткиње на руски престо, коју је Катарина II потом бацила у тамницу. О етичкој страни те афере, која је одјекнула по европи, Доситеј се није изјашњавао.