Ivan Cankar

Kralj Betajnove

Drama u tri ina

LICA JOEF KANTOR, industrijalac HANA, njegova ena FRANCKA, njihova ki PEPEK, dvanaestogodinji sin FRANCELJ, desetogodinji sin NINA, etrnaestogodinja Kantorova roaka KRNEC, nekad trgovac i krmar MAKS, njegov sin UPNIK FRANC BERNOT, posednik, apsolvent tehnike SUDIJA PRISTAV LUARICA KANTOROV NADZORNIK IMANJA KANTOROVI GOSTI SELJACI SUDIJINA ENA KOPRIVEC dogaa se u jesen, u varoici Betajnovi

Prvi in

Poludomaa-polugostionika soba za intimnije goste. Desno vode staklena vrata u duan, levo, vie napred, vrata prema hodniku i stepenite koje vodi u sobe za stanovanje. U sredini, pozadi, gostioniki kredenac sa aama itd., na zidu iviluk. Levo u uglu zastrt stoi, a desno vei etvrtast nepokriven sto, napred belo zastrti gostioniki stolovi; na zidovima lovake i bearske slike. Za stoiem pozadi levo Francka plete; Maks koraa po sobi i s vremena na vreme prilazi velikom stolu pozadi gde se nalazi njegova aa. Iz sobe pozadi uje se klavir. MAKS: Zaista, Francka, mnogo tota se promenilo za ovo vreme dok sam se potucao po svetu. Obogatili ste se, a ja sam prosjak, skitnica. FRANCKA: Moe jo studirati, Maks. Pa otac je rekao da bi ti dao novaca. MAKS: Tvoj otac? Francka, zar misli da ovek mora biti mangup ako ima zakrpljene akire i neurednu kosu? Mnogo sam izgubio, Francka; ivot, budunost, sve te lepe stvari sam izgubio. I tebe. Ali za sve to sam dobio neto drugo, to isto tako ima svoju cenu: ponos skitnice. FRANCKA: Nisam htela da te vream, Maks.

MAKS: I osvetoljubivost skitnice. Od osvetoljubivosti se moe iveti, Francka, zato sve skitnice doive tako duboku starost. Jo danas bih mogao da se skitam bogzna kud, mogao bih na neki nain i dalje da studiram paragrafe po bekim jazbinama, ali neto me je gonilo kui: to je bila elja za osvetom. Nije me naroito bolelo to ste doveli moga starog do propasti; takve stvari se uvek dogaaju i zato ne treba, Francka, da se preda mnom stidi. Ali me je razjarilo to je tvoj otac tako bezobzirno prelazio preko leeva; da, Francka, preko naih leeva. Kad vidim takvog silediju, uhvati me strahovita elja da mu prebijem noge, prebijem, prebijem tako da odmah tresne o tle, uh, elom o kamen! FRANCKA (tie) : Ja ti nita nisam uzela. MAKS: O, Francka! Zar misli da se alim kad tebi sve to prebacujem? Ti si mi uzela najvie a u tebe sam verovao i tako se glupo zavaravao. To je bilo potrebno; sad sam, hvala bogu, pravi prosjak i moje ruke su potpuno slobodne. FRANCKA: Zato se nisi vratio ranije; tako sam te elela. MAKS: elela...ej, Francka, nevesto! Pogledaj me u oi... sea li se onog vremena kad smo se igrali ovuda i voleli se?... Ej, Francka, nevestice, jo i danas me eli!... (Stavi joj ruku na elo i nagne se k njoj.) FRANCKA: ta sam ti uinila, zato me tako mui? MAKS: Zato to te volim, Francka! Kada te ne bih voleo to bi bilo tuno s moje strane, vrlo tuno! Kad ti ovako pogledam u oi pogledaj me u oi! volim te tako mnogo, tako mnogo da znam da je sve izgubljeno, i jer znam da je sve izgubljeno, moda jo nije sve izgubljeno... ti!... (Stisne joj rukama lice i sagne se sasvim blizu nje.) FRANCKA (brani se pomalo): Maks... (Zvono na vratima duana i enski glas: "Zar nema nikoga?" Francka ustane). MAKS: Ne zameri, Francka... zaboravio sam da si nevesta! (Francka ode u duan; iz stana pozadi levo uje se klavir). MAKS (ide velikom stolu desno i pije): Prekasno, glupi, zaljubljeni stare, prekasno! (Polako ide levo; kod vrata sobe za stanovanje.) Gospoice Nina, sanjarite li? NINA (iz sobe): Dobar dan, gospodine Maks! (Klavir se utia.) MAKS: Mnogo se krijete, gospoice Nina... NINA: Drugi me kriju, zato to sam bolesna. (Tie.) Samo, gospodine Maks, nemojte nikome rei da sam bolesna... stric bi se strano ljutio... Ne smete ni razgovarati sa mnom, zato to vas volim... Stric je rekao... Pst... Francka!... (Oprezno se okrene i ode; Francka iz duana.) MAKS: Ljuti li se? FRANCKA: O, ne, Maks. MAKS (polako): uj, reci ta namerava tvoj otac s Ninom? FRANCKA: Odlazi u manastir. MAKS: ini mi se da je bolesna; a ta joj je? FRANCKA (polako): Nije bolesna... samo ponekad uvee, kad je mrak... MAKS: Kad je mrak?.. FRANCKA: Ko ti je rekao da je bolesna? MAKS: Vidi joj se na licu. I ta biva kad je mrak?... FRANCKA: Boji se. MAKS (doe do stola desno, okrene se): Tvoga oca! FRANCKA (prestraena, tie): Maks!... MAKS: I one veeri pre etiri godine, kad je umirao njen otac...

FRANCKA (sedi, prui ruku): To nije istina, to su snovi, Maks, runi snovi, i Nina je bolesna. MAKS: Mene veoma mue ti snovi, rado bih ih sagledao do dna. Ovde sve odie tim tunim snovima, Francka, a ja s uivanjem njukam, nemam mira na drugom mestu... FRANCKA (ustane, molei): Rekao si, Maks, da me voli... MAKS: Fuj, kako te je ve svu otrovao taj neisti vazduh... ta me moli? FRANCKA (ide prema njemu, molei, tiho, sklopljenih ruku): Otac je velik i straan i ja bih drhtala za tebe. Ne govori nita... KRNEC (otvori vrata gostionice pozadi levo): Maks! MAKS: ta je, stari? KRNEC (tie, osvre se po sobi): Maks, ima li koju deseticu? MAKS: Nijednu, stari, pijem na veresiju. KRNEC: A gde je Kantor? MAKS: Nije ovde... De, Francka, donesi mom starom etvrt na moj raun! Samo idite, oe, donee vam. (Krnec ode, Francka za njim.) MAKS (sam, polako ide vratima stana): Voleo bih da su to samo snovi... (Odgrne zavesu na vratima sobe za stanovanje; Nina se sva skupila od plaa pred njim!) Nina? NINA: Rekli ste da je volite. MAKS: Ali, gospoice Nina Ninice, dete! NINA: Ja sam vas toliko zavolela zato ste me tako lepo pozdravili? MAKS (uzme joj maramicu i brie suze): Pa volim te, gledaj, Ninice, sirotice... NINA: Kao Francku? MAKS: Da, Ninice... NINA: Vidite, ja sam vas odmah zavolela... kad ste prolazili i pogledali gore i tako lepo pozdravili... Ovde je tako pusto, gospodine Maks, strano, i ja sam uvek gledala hoete li proi. (Bre.) Ali ne smem sii, vidite, stric ne puta... MAKS: Onda vam je sigurno dosadno... NINA: O! Niko ne razgovara sa mnom... Stric je ljut kad me vidi... samo ponekad je nean i pomiluje me, ali ja ga se tako plaim... tako plaim... MAKS: I kada je mrak? NINA (grevito ga uhvati): O, gospodine Maks! MAKS: Tada se jako plaite? NINA: Volela bih da ste uvek sa mnom... MAKS: Zato se bojite, Ninice? NINA (tiho): uo se vrisak... (glasnije, sa strahom) vrisak... MAKS: Te noi vrisnuo je tvoj otac, Ninice... NINA (grevito ga zagrli): O, gospodine Maks, ostanite sa mnom... FRANC BERNOT (dolazi sleva, s buketom u ruci, u ogrtau uzdignutog okovratnika; pomalo kratkovid, sa naoarima, ulazi polako):Klanjam se, gospoice Nina! (Maksu, s omalovaavanjem.) Servus! (Pogleda u sobu za stanovanje.) A gde je Francka? MAKS: U gostionici!... (Franc ide prema gostionici.) Nina, ja u biti uvek s vama, uvek u misliti na vas!... FRANCKA (doe iz gostionice): Dobar dan, Franc! FRANC: Poslednje ovogodinje rue iz naeg vrta, Francka, zato nisu vie tako lepe. FRANCKA: Kako si ljubazan! FRANC: Metni ih u vodu, teta bi bilo da uvenu. Donesi mi au vina i sode! (Francka

ode u gostionicu.) A to vi, gospoice Nina, uvek manastirski? NINA: Uvek. (Maks prilazi stolu desno, pije, sedne.) FRANC: Odlazite ve idue nedelje, zar ne? NINA: Da. FRANC: Tako... hm... pa, i manastirski ivot je na kraju krajeva prijatan... (Sedne za sto levo; Maks izvue belenicu iz kaputa, gleda zamiljeno, zvidue i dobuje prstima po stolu.) Molim te, Maks, ne zvidi i ne dobuj, to me strano nervira! MAKS (pogleda nemarno preko belenice): A ti idi! FRANC: Ti si mi svakim danom neprijatniji, Maks... hm... da... sve neprijatniji... (Sedne levo.) Pa, gospoice Nina, sedite malo kraj mene... NINA: Moram gore. (Sedne blizu stola; Francka donese vina; pogleda Maksa i Franca.) FRANC: Ovamo, Francka, ovamo. FRANCKA: Gde si bio danas? FRANC: Jutros sam bio u polju. Moram da radim napolju da bih popravio zdravlje. Osim toga, taj rad u polju je neto lepo... etnja po umi, po livadama... ovek je tako miran i zadovoljan. FRANCKA: Da... da... Zato ovamo ne sedne, Maks? MAKS: Moje mesto je ovde, sei ti ovamo! FRANC (pogleda popreko Maksa; Maks pije): Najlepi je takav ivot. ovek je pravi seljak i to je jedini prirodni poziv na svetu. I ako bih poeleo duevne razonode, dobre knjige su u ormanu... (Lagano se dotakne Franckine ruke.) I, Francka, kad bih uz to imao jo lepu enicu u kui... MAKS: Uz to. FRANC: Zar vam se ne ini, gospoice Nina, da je najlepi takav miran, tihi ivot? NINA: Da. MAKS (odjednom):Zar ne biste rado putovali, gospoice Nina? NINA: O da! MAKS: Zar ne biste voleli da vidite more, veliko, lepo more da se vozite u beloj laici, uvee kad zalazi sunce... NINA: O! MAKS: Ili biste moda voleli da budete zimi u velikom gradu: pozorita, velika, osvetljena... udesne odee... igranke... koncerti NINA, FRANCKA: O! MAKS: I ljubav, ljubav, ljubav... ona ljubav, kakva je u romanima i na igrankama... kad je ovek mlad, razuzdan i zaljubljen, pa bi samo igrao i ljubio se. NINA: O, gospodine Maks! FRANC (ustane namrgoen): Same detinjarije. MAKS: Blago onima koji su detinjasti! FRANC: Detinjasti su ljudi koji ne vrede nita. Za tebe je takav ivot, takvo prazno skitanje. Svi propali studenti su mladi, veseli i razuzdani. A ko je neto studirao i neto postigao, ne zanima se vie glupostima. Stvori dom i ivi mirno, zadovoljan sobom i svetom. FRANCKA: Franc! MAKS: Pusti ga samo, Francka, sasvim je u pravu! LJudi koji su neto postigli zadovoljni su sobom i svetom. Naroito ako su nasledili lepo imanje. Ali, Franc, na kraju krajeva, ipak je alosna istina: jedini rezultat tvoga ivota bie, u najboljem sluaju,

nekoliko dece. Zar bi vredelo da se ovek trudi celog ivota za tako bedan rezultat? (Veselo.) Pogledaj mene! KRNEC (otvori vrata od gostionice): Maks! MAKS: Samo idi, stari... de, Francka, donesi mu etvrt! (Krnec nestane, Francka ode za njim.) FRANC (smejui se): Pa vidimo... MAKS: Pa, ta? FRANC (okrene se, s rukama u depovima, smejui se): Prosjaci... MAKS (ustane): Sluaj ti, ne bacaj mi tu re u lice! Kae da sam skitnica i zato me se uvaj! A "prosjake" u ti u drelo sasuti, pa ih nee lako progutati! FRANC (u neprilici, smeei se): Neu se tui s tobom! MAKS (ispije): Fuj! Kad vidim takvo trulo, smrdljivo zadovoljstvo... (Uzme eir i tap, ide Nini.) Zbogom, gospoice Nina... Veeras emo se moda jo malo videti... NINA (ustane i prui mu ruku): Zbogom, gospodine Maks... FRANCKA (iz gostionice): Zar ve ide, Maks? MAKS: Vratiu se moda veeras. Zbogom! (Kod vrata gostionice.) Pa zapii, Francka: pet etvrti ja tri, stari dve. FRANCKA (ide za njim prema vratima): Zbogom, samo doi, Maks! (Francu.) ta si mu uinio? FRANC: E... ne dam se ja, ne... takva skitnica me nee vreati... ne... FRANCKA (obazre se na nj, ide prema duanu): Ti si ga vreao. NINA: Maks nije skitnica. FRANC (uvreen): Dakle... dobro, Maks nije skitnica, da... mi ostali smo skitnice, da... HANA (iz gostionice, obuena kao sluavka): Otac dolazi, Francka, idi u duan! A ta e ti tu, Nina? ta e rei otac? NINA: Idem odmah gore, strina! FRANCKA: Pusti je, mama! (Nina ode levo.) HANA: Ali kad otac ne dozvoljava! I onaj je opet bio tu, onaj Maks. Koliko je opet popio? I stari pije eno tamo. FRANCKA: Pa platio je, mama! FRANC (s naroitim podsmehom): Naravno da je platio! HANA: Pa idite s njom u duan, gospodine Franc. (Sprema stolove, zastre i veliki sto pozadi desno.) FRANC: Ako dozvoli, Francka. (Ogrne kaput i stavi eir, uzme bocu i au.) HANA: Pa mogla bi mu poneti vino. (Francka odlazi u duan, Franc za njom.) (Iz gostionice Kantor i upnik.) KANTOR: Bocu, Hana, i meze! UPNIK: Dobar dan, gospoo Kantor! HANA: Gospodine upnie, dugo vas ve nismo videli! (Keceljom obrie usta i poljubi ruku upniku; pomae mu da skine ogrta.) UPNIK (smeei se): Promenila su se vremena, gospoo... radujem se od srca to sam opet preao prag ove kue... (Hana ode u urbi levo.) KANTOR (koji je skinuo ogrta, ponudi upniku stolicu na sredini napred): Izvolite, gospodine upnie! UPNIK (sedne): Ne moete zamisliti kako mi je prijatno to smo se tako nekako zbliili i nita toliko ne elim svim srcem koliko da to zblienje bude to trajnije i tenje.

KANTOR: I ja to elim. (Hana donese bocu, ae i unke.) HANA: Ne zamerite to vas ne mogu bolje posluiti... UPNIK: Veoma ste ljubazni, gospoo. HANA: Gospodine upnie, ne govorite mi gospoo, ta poznajete me jo kad sam bila sluavka... KANTOR: No, no, dobro! (Hana uuti i ode.) KANTOR: Hana je jo uvek sluavka, ponekad mi je to upravo nezgodno. UPNIK: Da... naravno... a ko je mogao i da misli da ete se popeti tako visoko... KANTOR: E, da! UPNIK: Eto, vrednoom i istrajnou postie ovek mnogo, ali ne sme zaboraviti da nije to sve postigao samo i jedino s v o j o m snagom... KANTOR: Ja to nisam nikada zaboravio. Jue ste rekli da treba zaboraviti sve to je bilo meu nama. Nisam razumeo te rei, gospodine upnie. Mislim da meu nama nije bilo nieg to bi trebalo zaboraviti. UPNIK: Oprostite, ja sam samo mislio... da ste sve vreme bili tako blizu naim protivnicima i da... KANTOR: I jo danas sam im blizu, jer ovek kao to sam ja odrava vezu sa ljudima raznih vrsta. Ali inae nisam nikada imao posla sa protivnicima vere i svetenstva... UPNIK: Radujem se mnogo to ste to tako otvoreno rekli... Protivnici vere i svetenstva, da... Samo ne zamerite, dragi gospodine Kantore ne valja otvoreno neprijateljstvo, ali je neodlunost rava. Uinilo mi se kao da ste se kolebali izmeu jedne i druge strane i kao da niste imali smelosti da kaete glasno: "Takav sam i to mislim!" KANTOR: Dobra je otvorenost, gospodine upnie, ali je jo bolja opreznost. ta sam bio ranije i ta sam imao? Da sam se gurao u prvi red, prvi vetri bi me oduvao. Danas je moja sva Betajnova pola parohije je u mojoj slubi UPNIK: Mnogo ste postigli! KANTOR: I sada, vidite, mogu da budem ta hou! ta sam vam ranije mogao dati? Sad mogu da dajem i akom i kapom... UPNIK: O, gospodine Kantore! KANTOR: I davau! U vae zdravlje, gospodine upnie! (Piju.) KANTOR: Pre svega, govoriemo o parohijskoj kui... UPNIK (paljivo, isprui ruku): Samo govorite, gospodine Kantore, samo govorite... KANTOR: Stvar se povlai punih dvanaest godina, a ona stara koliba stoji jo uvek. Ako biste ekali na poklone, ekali biste sve dok vam se krov ne srui na glavu. UPNIK: Istina je, gospodine Kantore, istina je! Parohija je siromana, a bogatai su bezvernici osim vas, gospodine Kantore! KANTOR: Zato sam odluio da vam sazidam parohijsku kuu o vlastitom troku. UPNIK (uzme au, pridigne se): O, gospodine Kantore! (Spusti au na sto, uhvati Kantora za ruku.) O, pravi katolie! A ono to smo tako polako sakupili za parohijsku kuu, paru po paru? KANTOR: Rekao sam da u vam sazidati parohijsku kuu o vlastitom troku. UPNIK: O, hvala vam, gospodine Kantore! Kako sam se grdno varao kada ste vi u pitanju, oprostite mi! I ne radujem se, gospodine Kantore, samo zato to ste uinili uslugu meni i mojoj parohiji, nego mnogo vie zbog toga to ste tako odluno stali u red katolikih mueva! Pridobili smo itavu vojsku kad smo pridobili tako uticajnog,

istrajnog, karakternog oveka... O, gospodine Kantore! Raunajte na nau zahvalnost, gospodine Kantore! KANTOR: Raunam. UPNIK (pridigne se, uhvati ga za ruku): O, gospodine Kantore recite samo! KANTOR: Prole nedelje sam bio u gradu i razgovarao sa nekom gospodom o izborima za skuptinu. UPNIK (oslanja se rukama o sto): Da, da! KANTOR: Nisam sve pridobio. Pa znate ona glupost od pre est godina... UPNIK: Kad ste se kandidovali protiv nas. KANTOR: Ko? Ja nisam! Nisam se kandidovao kandidovali su me. Znali su i tako da u propasti, inae bi izabrali nekog drugog, kakvo mlado piskaralo, nekog advokata. Ja se za sve to nisam brinuo... UPNIK: O, da, verujem, gospodine Kantore! KANTOR: No, neke sam pridobio, jer sam im dokazao da rado pomaem narodne ustanove, ali narodnih ustanova ima tako mnogo, gospodine upnie! UPNIK: O, da, gospodine Kantore! KANTOR: I na putu mi je jo i preanji poslanik. Nita ne kaem poten i dobar ovek, ali za poslanika... UPNIK (brzo, potape ga po ruci): Nije, nije! I ja bih rekao... KANTOR: Sada sve zavisi od vas, gospodine upnie, vaa re pretee, jer imate tako rei itavu parohiju u ruci: vi due, ja tela. Ako vi tamo dole date mig: taj ovek je poznat u ovim krajevima, omiljen i tako dalje... UPNIK: O poznat, o, omiljen!... KANTOR: Dakle? UPNIK: O, ja!... Ali, gospodine Kantore, ona tala pored parohijske kue koja se ve rui... KANTOR: Naravno, i tala dolazi u obzir. Rekao sam da u davati i akom i kapom. UPNIK (ustane, prui mu ruku, sveano): Da ne govorimo dalje!... KANTOR: Hvala, gospodine upnie! I nemojte misliti da mi toliko na srcu lei poslaniki mandant; imam ja i kod kue posla i briga preko glave. Ali, vidite, gospodine upnie, govoriu otvoreno: svem bogatstvu koje sam stekao i svoj vlasti koju sam dosegao ne radujem se ba naroito. To je na kraju krajeva tako malo. U svojoj parohiji ja sam kralj, ali moje kraljevstvo je tako ogranieno; s one strane plota ne znaju o meni nita. UPNIK: O, molim KANTOR: Rodio sam se u nesrenoj kui. O, da sam na drugom mestu i da sam drukije otpoeo svoj ivotni put! Drukije i vee bi bilo moje kraljevstvo. Ono dobra to sam uinio u svojoj parohiji, samome mi je preselo; voleo bih da budem dobrotvor svoga naroda, itavog naroda. UPNIK: O, plemeniti ovee! Verujte mi, gospodine Kantore, i najmanje dobro koje ste uinili i koliko ste uinili zapisano je. KANTOR: No, da. Hana. (Hana doe iz sobe za stanovanje). Jo jednu bocu! (Hana ode.) UPNIK: Ama ne treba, gospodine Kantore, radi mene. KANTOR: E, vino je dobro! (Krnec pogleda iz gostionice, skine eir).

KANTOR: ta je? KRNEC (smeei se u neprilici): Molio bih vas... KANTOR: Samo priekajte! (Hana donese bocu.) Daj tamo starom etvrt. HANA: Pa ve je pio. KANTOR: etvrt e jo podneti. (Hana ode.) UPNIK: Kako ste dobri! Svaka aa vina koju darujete siromahu bie vam jednom stostruko vraena. KANTOR: Vedro za aicu. (Kucnu se aama.) U vae zdravlje! UPNIK: U vae, na poslanie! KANTOR: U depu jo nemam poslanikog mandata. (Ustane.) Ja ne znam zato je meni svaka stvar tako strahovito teka, put do najblieg cilja tako dug! Ono to drugim ljudima, koji su slabiji i bojaljiviji od mene, tako lako uspe, za mene je skoro nedostino: moram pre toga razmaknuti devet zidova... Ima neto odvratno, strano izmeu mene i poslednjeg cilja... kao velika senka ide preda mnom. Ja ne mogu slobodno, bezbrino da posegnem za onim to bih eleo; kau da kradem, da sam brutalan... I tako je, na kraju krajeva, zaista potrebno da ovek bude okrutan, iako mu je posle ao; ali to ne postie milom, mora da postigne silom. Ja znam da nisam uvek bio blag i umiljat i paljiv ali kakvi su drugi? Ko neto stekne, mora da oteti svoga suseda. Na putu ne lei ni bogatstvo ni vlast, sve je to u depovima drugih ljudi. Kau da sam se obogatio na brutalan nain voleo bih da znam kako se bogate drugi! UPNIK: To je boja volja da su na jednoj strani imuni, a na drugoj siromani ljudi! Nita vam ne mogu prebaciti. KANTOR: Nita, dabome! To je samo odlunost i snaga: ko je snaan, ide uzbrdo, plaljivci i slabii klize nizbrdo. Nita ne mogu da mi prebace, ali ipak mi prebacuju to je ona senka to ide preda mnom. Smesta u vam dati svoje kraljevstvo ako mi pokaete oveka koji bi iza mojih lea govorio da sam poten, da nisam ni krao ni ubijao. UPNIK: Gospodine Kantore! KANTOR: Vidite, doveo sam vas u nepriliku. Kad sam bio u gradu i razgovarao s ljudima o izborima, znate li kako su me gledali? Kao da sam doao pravo ispod veala. Ne znam da li bi mi iko pruio ruku da je ja nisam prvi pruio... UPNIK (kolebljivo, neodluno): Svaki ovek ima neprijatelja, svaki ovek... KANTOR: Recite mi pravo, kad vas upitaju, hoete li odgovoriti mirne savesti: "Kantor je potenjak i nikakve ljage nema na njemu?" UPNIK (ustane, prui ruku): Od danas, gospodine Kantore, mirne savesti. KANTOR (ne prihvati ruku, toi; uti neko vreme, zatim hladno, s jedva primetnim osmehom na usnama): Hvala! UPNIK (hitro): Ne... gospodine Kantore... ne... nisam tako mislio... U v e k sam bio uveren... KANTOR: Mislili ste ono to je tu, u vazduhu, to misle svi: da sam prevarom stekao, pljakom se obogatio. To ste mislili. UPNIK: O... ne, ne, gospodine Kantore... ne, ne. Kako bih onda mogao zahtevati od vas da mi sagradite parohijsku kuu o svom troku... i talu... Pravo da kaem... i do mene su ve stigle takve glasine... KANTOR (sedne paljivo, ukoena pogleda : Koje? UPNIK: Ja o njima nisam vodio rauna. KANTOR: Koje glasine?

UPNIK (seda, tie, kolebajui se): O Martinu Kantoru, vaem bratu od strica... KANTOR (nestrpljivo, nagne se napred): E? A ta je bilo s njim? UPNIK (polako, odmahne): E... pa... da ste prisvojili njegovo imanje... da ste naneli tetu njegovoj erki... KANTOR: I ta jo? UPNIK (zaueno): Nita vie... KANTOR (kao da mu je laknulo, mirnije skoro veselo): Da sam prisvojio njegovo imanje! Ta vi se seate kakvo je bilo to imanje... Trebalo je poeti sve iznova... Ciglana, pivara i sve zajedno nije tada vredelo ni prebijene pare. Neka poiva u miru bio je pijanica i samo je srea za njegovu ker to je umro... Nita drugo mi ne prebacuju, kaete? UPNIK (u neprilici, zauen): O nita! KANTOR: Pa, u vae zdravlje, gospodine upnie. (Pije.) Kad bi samo svako tako krao kao ja! Bio je pijanica i da nije na vreme umro, njegova bi ki danas bila i gola i bosa. UPNIK (nasloni se, promenjenim glasom, da bi prekinuo ovaj razgovor): Kau da nameravate da je poaljete u manastir. KANTOR: Boleljiva je, ami u prikrajku i razmilja, isto kao njen otac. I kad je vide tako bledu, mravu, plaljivu odmah pokazuju na mene, tutora: "Opljakao je i sad je mrzi!" Pravo da vam kaem, gotovo me strah od nje. UPNIK: LJudi su pakosni. KANTOR: Tamo e iveti u miru; bie zadovoljna i ja u biti zadovoljnn. (Ide prema sobi za stanovanje, i zove.) Hana! Pozovi Ninu dole! (Vrati se.) Mislio sam da je dam u neku kolu ali je uvek boleljiva, zato da je muim bez potrebe? (uje se deji vrisak spolja.) (Pepek dvanaestogodinji deak plaui, sleva). KANTOR: A ta je, Pepek? PEPEK (plae): Francelj me je gurnuo. FRANCELJ (desetogodinji deak, izviri iza vrata levo): To nije istina, tata, sam je pao. KANTOR: Hodi ovamo, razbojnie! PEPEK: Gurnuo me! KANTOR: A zato si ga gurnuo? (Uzme Francelja u naruje.) UPNIK: Jao, jao, Francelj, zar si ti takav? (Miluje po glavi Pepeka, koji stoji pred njim.) Samo nemoj da plae! KANTOR: ekaj, mangupe, dau ti ja! (Uhvati Francelja lagano za uvo, Francelj se smeje.) PEPEK: Rekao je da e me ubiti. UPNIK: Ajao! KANTOR: ta si rekao? FRANCELJ (smeje se u Kantorovom naruju): Ma nisam! PEPEK: Zar sme? KANTOR: Zar ne zna da bi te uhapsili ako bi ga ubio? FRANCELJ: Uhapsili? KANTOR: Uhapsili, uhapsili! Zato se ne sme ubijati! (Spusti Francelja na pod.) Idi samo ti, mangupe, i nemoj vie da ga gura! (Francelj pobegne levo.) I ti si mi neki slinavac, Pepek! Ako te jo jednom gurne, izlupaj ga! Napolje! (Pepek ode.)

UPNIK: Potrebno je maloga dobro vaspitati. KANTOR: E, uvek je bolje da je dete ivahno. Iz plaljivka nikad nita. (Nina doe iz sobe za stanovanje i stane kod vrata.) KANTOR: Pa pozdravi, Nina! NINA: Dobar dan, gospodine upnie! UPNIK (priblii joj se): Dobar dan, Ninice! KANTOR: A meni? NINA: Dobar dan, strie! KANTOR: Prii blie, ne stoj kod vrata! (Nina prie blie.) UPNIK: Rekao mi je gospodin Kantor da nameravate u manastir, Ninice? (Nina uti.) KANTOR: Odgovori, Nina! NINA: Da, gospodine upnie! UPNIK: Radujete se mirnom, pobonom manastirskom ivotu? Je li vae srce spremno? (Kantor ide prema stolu gde je sedeo, okrene se Nini i gleda joj u oi.) NINA: Da, gospodine upnie, spremno je. UPNIK (uhvati je za ruku): Imate pravo, Ninice, eka vas najlepi ivot, ivot u Hristu. ta biste imali u svetu, Ninice? Malo ih je koji sauvaju neokaljanu duu; malo je istoga zlata koje ostaje sjajno u kaljuzi poudnog svetovnog ivota. Lepa je vaa budunost, Ninice... Ali, kaite mi otvoreno, nije li moda skrivena u vaem srcu jo neka elja? Ne javlja li se moda ponekad blago aljenje u vaem srcu? (Nina uti.) KANTOR (sedi za stolom): Odgovori, Nina! ali li? NINA: Nikad, gospodine upnie! Zbogom, gospodine upnie! (Sagne se njegovoj ruci s namerom da je poljubi.) UPNIK: ta vam je, Ninice? Zato plaete, Ninice? (Kantor ustane, Nina se trgne.) NINA: Nisam plakala, gospodine upnie. UPNIK: Pa teku vam suze niz lice. KANTOR: Dete! NINA: Pa nisam plakala, strie! KANTOR: No, idi gore! (Nina poljubi upnikovu ruku.) UPNIK: Zbogom, Ninice! (Nina ode.) KANTOR: Kao to rekoh: boleljiva je i lude misli vire joj iz oiju. Bie najbolje za njeno telo i za njenu duu ako je odvojim od sveta. UPNIK: I ja mislim. A sada dozvolite, gospodine Kantore, da vam jo jednom od srca zahvalim zaista, dananji dan je bio jedan od najlepih u mome ivotu. Kad ste ono rekli da emo poeti sa parohijskom kuom? KANTOR: Odmah na prolee, gospodine upnie. (upnik oblai kaput, Kantor ide prema duanu i otvori vrata.) Francka dobar dan, Maks nije li Bernot dolazio? FRANCKA (iz duana): Otiao je. KANTOR: Da mi ne sedite s Ninom u gostionici! (Zatvori vrata.) Treba samo da neko malo pripazi na Ninu. (Uzme eir i ogrne kaput.) Naroito otkako je tu ova skitnica Maks. Ne volim da razgovaram s njim: taj momak mi se ne svia. (Krnec pogleda iza vrata gostionice i smei se prosjaki.) KANTOR: Ah, tako, no ta je? KRNEC: Pa znate, gospodine Kantore... KANTOR: A kad sam vam poslednji put dao? Ve ste sve popili?

KRNEC (prie blie, sa eirom u ruci): O, nisam popio! KANTOR: Ko bi ti verovao! KRNEC: Ve je hladno, kaput bih kupio... KANTOR: Po kaput doite meni... KRNEC: A i Maks je sada kod kue... KANTOR: A ta radi? KRNEC (slegne ramenima): Eh... KANTOR: Ja znam ta radi, Krnec, i recite mu samo neka se uva radije nek se bavi neim pametnim, da ne bi morao da prosi... NJuka okolo, njuka znam dobro kako se raspitivao kod sudije i drugih... Ja nisam kriv to ste ravo gospodarili i sve propili. Vredan ovek nikad ne stigne na bubanj... KRNEC (uplaen, mucajui): Ja ne mogu nita, gospodine Kantore... ne znam ta je s njim... Odrastao je ovek, neka gleda sam... UPNIK: Izgleda da se taj momak potpuno izgubio ak i za novine pie. KRNEC: Kae da bi radio u nekoj kancelariji. KANTOR: Ba e ovakav da radi, kako da ne; neradnik je on kao i vi! (Izvadi iz kaputa papirni novac.) Ali za ovaj mesec dosta, zbogom! KRNEC: Mnogo vam zahvaljujem, gospodine Kantore! UPNIK: Plemeniti ovee! (Stegne Kantoru ruku) KANTOR: A ta u, kad misle da sam im duan. A da na ulici pomru, ni to neu. Izvolite, gospodine upnie... (Kantor i upnik odlaze levo.) KRNEC (skoi vratima duana): Francka, hej! Maks, ovamo meni, Maks! (Francka doe.) Pola litre, Francka! I veeru, Francka peenje, Francka! FRANCKA: Odmah, iko, odmah! (Ode u gostionicu.) MAKS (kod vrata duana): A ta ti je, stari? KRNEC (mae novcem): Mami li te? MAKS: iji je taj novac? KRNEC (zauen): iji? Moj! MAKS (napola ironino): ta ti misli, stari? Ja da pijem za taj novac? Zar nema vie nikakva stida? Za kradeni, pljakani novac! Zar nema stida? KRNEC (prestraen): ta? MAKS: Stari, taj novac smrdi na veala! (Francka donese vina.) KRNEC (sedne u pozadini desno): Sedi ovamo kod mene, Maks. Nije u vino zamoio svoje ruke! MAKS: Idi, Francka... (Prie joj.) No, saekaj malo, Francka! (Uhvati je za ruku.) udno kako mi je teko... FRANCKA: Zato ti je teko? MAKS: Kao da se sada zauvek pozdravljamo... ni sam ne znam... FRANCKA (tie): Rekla sam ti, Maks... kazau ocu i njemu... pa kud puklo da puklo... MAKS: Ne govori nikome nita i ne razgovaraj vie sa mnom... sad je ve sve prekasno... I, Francka, ne zameri, ako se neto desi... neto ravo i runo... ao mi te... FRANCKA (molei): Maks, kai mi ta ti je teko na srcu... MAKS: Idi, idi, Francka... (stegne joj ruku) pa, zbogom! (Hana donese veeru iz sobe za stanovanje; Francka ode u duan, Hana u gostionicu). KRNEC: Lepo pare! MAKS: Ima pravo, stari, pijmo. Isprosjaiti od lopova jo uvek je potenije nego krasti

od prosjaka. (Pije.) Ja ne znam zato je teko uiniti neto poteno; lopovluk se lako uini. Noge mi se tresu, nisam mislio da sam takav slabi. LJubav mi je u nogama, nee napolje. KRNEC: Suvie si pio; sedi i jedi! MAKS (sedne): Jeste li poznavali Martina Kantora? KRNEC: Laka mu zemlja; jedi, Maks! MAKS: Jeste li bili u poslednje vreme kod njega; one dve godine kad je umirao? KRNEC: Jedi, Maks, jedi i pusti pokojnike na miru! MAKS: Oe, u mojoj glavi kljuje tako strana misao da je moram izrei. Dola mi je, sam bog zna kako, i sada znam da je istinita. Ovde je zapisana na zidovima, na svim licima. KRNEC: Ti si pijan, Maks; ne obziri se na bapske prie, moglo bi da ti kodi. MAKS: Oe, Kantor je ubio njenog oca. (Krnec skoi drui i obazre se.) HANA (doe s leva): Francka! Francka! (Ide prema duanu.) (Francka dolazi iz duana.) HANA: Idi gore, Francka, Nini! Upali sve svetiljke! FRANCKA (zastane, sa strahom):Gospode, zar opet? HANA (popne se na stolicu i upali lampu koja visi na tavanici): Idi brzo gore, Francka! (Francka ode levo.) To ti je pokora; ovek je uvek u strahu! Kad bi ve jednom otila iz kue! MAKS: ta je s Ninom? HANA (sie sa stolice): Bolesna je, bunca! (Ode u sobu za stanovanje.) MAKS: Sad kad je kucnuo as, bojim se. Naneli ste mi veliku tetu, oe, to ste me nainili tako malenim i slabim... tako sada stalno dobijam po leima, a sam ne mogu da udarim... (Uzme au.) Do dna, da sie u noge! (Ispije.) KRNEC: Ako se slabo osea, Maks, idi u krevet... MAKS: Ali sad mora da se svri, pa bilo kako bilo... Ubio ga je, oe, i ja vam mogu pokazati kako ga je zadavio. Gledajte mu u lice, kad doe... Kada doe, pogledau mu u lice... u lice u mu pogledati, oe, stati pred nj i pozdraviti ga... (Levo se otvore vrata, ue Kantor, nasmejan, u ogrtau, sa eirom na glavi, u naruju nosi Francelja, koji dri njegov tap.) MAKS (ustane i okrene se): Ubico! KANTOR (ispusti dete, ustukne korak prema vratima, kao u snu bunca): Ko si? (Krnec skoi iza stola i prevrne vino.) MAKS: Zatvori vrata, Kantore, da ne bi ko video napolje s detetom, Kantore, da ne uje ako bi stari kriknuo. KANTOR (mehaniki izgura dete napolje i zatvori vrata.) MAKS: Zakljuaj ih, mogao bi neko doi! (Kantor zakljua vrata.) MAKS (popne se na stolicu i uvrne lampu): Pogasimo svetlo, nijedan zloinac nije jo ubijao pri svetlu... I sad je potrebna samo hladna snaga... samo korak napred... bez ikakva straha... Stari se izvlai ve dve godine, nee da umre... NJegova krivica!... Nek uini drugima mesta... I jadan je i glup... Moglo bi mu pasti na um da promeni testament... ta bi bilo onda s tvojim kraljevstvom? Ne ekaj vie... samo snage... plaljive, zar ti se noge tresu?... Lagano, tiho... stari spava... oprezno, tiho... (Kantor za to vreme ide polako prema stolu gde sedi Krnec, oprezno, zgrenih prstiju;

Krnec sedi mirno kao okamenjen.) MAKS: Uhvati, stisni!... (Kantor skoi prema Krnecu, preko stola, uhvati ga za vrat, Krnec vrisne.) MAKS (odvrne lampu, promenjenim glasom): ta to inite, gospodine Kantore? Jeste li poludeli? NINA (iz sobe za stanovanje, bosa, u spavaoj koulji): Oe! Oe! (Uhvati se grevito za Maksa.) MAKS: Snovi, Ninice, snovi! Niko nije zavikao! (Kantoru koji stoji bled u pozadini.) Snovi! KANTOR: Snovi!... (Pree rukom preko ela.) (Hana i Francka iz sobe za stanovanje.) FRANCKA: Nina! HANA: Dete! MAKS: Idi samo gore, Ninice! NINA: Snovi, Maks? MAKS: Snovi! Samo idi gore. (Hana, Francka, Nina odu.) MAKS: ta vam se dogodilo, oe? Veoma ste uplaeni? KRNEC (sedi drui, s rukama na kolenima, sagnute glave): Uinilo mi se, Maks. MAKS: Snilo vam se. Poimo! Malo vie ste popili, oe, noge vam se sapliu. (Uzme Krneca pod ruku, odu.) KANTOR (uini korak napred, sedne za sto u pozadini, nasloni glavu na ruke):Sad se to vie ne moe izbrisati!... I sad je kraj jo samo ovu no, moda jo do jutra... jo do jutra rado bih iveo... I sve to, sav taj ivot, za ovakav kraj? I onda e pljuvati na moj grob, celo moje kraljevstvo e raskomadati, i decu... decu e tui, rasterae ih po svetu! O! (Ustane.) Kakav strah me bio obuzeo!... Francelj! (Prie vratima i otkljua ih.) Francelj! (Ide vratima sobe za stanovanje.) Francelj! (Francelj doe. Kantor ga digne u naruje.) O ti, deko moj! Smej se, Francelj! Nas dvojica se ne damo tako lako!... Radije sto drugih nego nas dvojica! Bi li se tukao sa mnom. Francelj? FRANCELJ: O, odmah! (Uhvati ga za kose.) KANTOR: Bravo, Francelj! (Klekne i bije se s detetom; Francelj se smeje naglas, isto tako i Kantor.)

Drugi in

Soba u Kantorovom stanu; ureena kao salon na selu, tamne boje. Na levoj strani prozor sa tamnocrvenim zastorima, blizu prozora stoi. U pozadini levo vrata u trpezariju; desno ulaz iz hodnika. Desno ulaz u spavau sobu. Na sredini okrugli sto, stolice i fotelje. Lampa na stolu uvrnuta i kroz zeleni abaur pada prigueno svetlo. Nina kod prozora; razmakla je malo zavesu tako da u sobu ulazi trak meseine; vrata iz trpezarije se otvore, ue Francka i ostavi vrata pritvorena; iz trpezarije se uje razgovor, zveket aa, smeh. NINA (okrene se od prozora): Nema ga. FRANCKA: Volela bih da doe i bojim se. NINA: Jo se nije ni pozdravio sa mnom.

FRANCKA: Otac ga je pozvao; moda e doi, jer sam mu ja pisala. NINA: Zato jer si mu ti pisala? FRANCKA: Zato, Ninice, da se pozdravi s tobom. NINA (privija se uz nju): Francka, ja ga toliko volim. Moda e jo doi veeras, ja jo uvek ekam. I ako doe, onda sutra neu u manastir. FRANCKA: Pola bih s tobom. NINA: Ti, Francka? FRANCKA: O, Ninice, meni je tako teko... (Sedne i pokrije lice rukama.) NINA (sagne se k njoj): Francka! FRANC (doe u lovakom odelu, s pukom o ramenu): Dobro vee... Zar same, devojke?... Malo sam zakasnio! (Ostavi puku u ugao i eir na stolicu.) FRANCKA (ustane): Dobro vee, Franc. Samo ui, svi su ve tamo. FRANC: Pa, gospoice Nina, vi se, izgleda, opratate? NINA: Da, gospodine Franc. FRANC: Kako... je li vam ao? Malo, naravno. Pa vi ste kao stvoreni za manastir... pravo opatiko lice... A ko je unutra? FRANCKA: No... gospodin upnik i sudija, i... FRANC: Pa valjda jo nisu veerali? FRANCKA: Jo ne. KANTOR (iz trpezarije): Zar jo nema Maksa? FRANCKA: Nema ga. FRANC: Dobro vee, gospodine Kantore. KANTOR: A kakvi ste... i jo tako kasno? FRANC: Tumarao sam okolo, po umi... to je moja razonoda... a zeevi mogu slobodno da mi se vrzu oko nogu... KANTOR: Hajd unutra da ne biste kosti glodali. (Franc ode.) A ti, Nina, veeras jo nisi u manastiru. (Nina ode, pogleda kroz prozor; Francki koja ide za Ninom.) Kada si poslednji put razgovarala s Maksom? FRANCKA: Samo jednom posle onog veera kad je poslednji put bio kod nas. KANTOR: O emu ste razgovarali? FRANCKA: Samo malo, u prolazu. KANTOR: Pa, ta te je pitao? Kako je izgledao? FRANCKA: Kao da je bolestan. KANTOR: Bolestan kako misli? FRANCKA: Bled je bio i... tako je govorio... samo nekoliko rei je kazao i otiao. KANTOR: A ta je kazao? FRANCKA: Pitao je da li ste zdravi. KANTOR: Da li sam zdrav? (eta po sobi.) Trebalo je da kae da sam zdrav i da u biti zdrav i veseo kada on ve bude... ija je to puka? FRANCKA: Francova. KANTOR (uzme je i opet stavi u ugao; tie): Da... on je doao iz lova... (Odjednom, surovo.) Ta ta gleda? Idi unutra! HANA (sa glavnog ulaza, preko praznine suknje privezana bela kecelja): Luarica je opet tu; sam razgovaraj s njom, neu ja uvek da je gonim. (Ode.) (Bedno obuena, postarija radnica prie ponizno.) KANTOR: ta je, dakle?

RADNICA: Primite ga opet. KANTOR: Ako govorite o svom muu, svaka je re izlina. RADNICA: Kao boga vas molim estoro dece imam kod kue. KANTOR: Ako su gladni, poaljite ih meni po hleb. S vaim muem neu vie da imam posla. Ne treba mi niko da mi ljude huka. Ko je kod mene u slubi, taj je moj radnik, moj sluga! RADNICA: Smilujte se! KANTOR: Je li vas on poslao? RADNICA: Nije me poslao. KANTOR: Ne, draga eno: kad bi on sam doao i kleknuo preda me i molio me sklopljenih ruku moda. ao mi vas je... ali... (Ide prema prozoru, pogleda dole, okrene se radnici) Svrili smo! (Poe desno.) UPNIK (otvori vrata trpezarije, veoma crven, nasmejan, s aom u ruci): Gospodine Kantore, nedostajete nam, o vama govorimo. KANTOR: Odmah u doi... (Uzme eir koji lei na sofi; radnici.) Pa, idite. RADNICA (stoji mirno uza zid pored vrata): Smilujte se... Gospodine upnie. UPNIK: Niste li vi Luarica? KANTOR: Gospodin upnik nema s tom stvari nikakva posla... Dola je da moli da primim njenog mua. Ja to neu da uinim. UPNIK: To, naravno, nije mogue... Draga eno, va mu je na ravom putu. Sablanjive knjige je itao, eto to je, draga eno. Bezverac je. RADNICA: Decu je uio da se mole. UPNIK: To je bilo lepo i u redu. Ali, znate li ta znai buniti se protiv svoga gospodara, ljude hukati? To znai greiti protiv bojih zakona. RADNICA: Smilujte se... UPNIK: Zar nije pogrdnim reima govorio o svome gospodaru? Zar nije nameravao da stvori nekakvo bezboniko drutvo, to mu, hvala bogu, nije uspelo? Zar ne izaziva meu ljudima nezadovoljstvo i nesuglasice? Draga eno, takve ljude treba iskoreniti kao korov. RADNICA: Samo jednu re kaite, gospodine upnie nau bedu pogledajte i kaite samo jednu re... UPNIK: Draga eno, to nije u mojim rukama, trebalo je da va mu pazi... Ako mogu da uinim ta za vas, draga eno evo ova aa vina. To je sve. (Ponudi joj au i ide prema njoj.) RADNICA: Neka vam bog oprosti. (Ode.) UPNIK: Saaljevam je... ali to su principi... (Prie Kantoru.) rekao sam da treba taj duh bezbotva meu radnicima i golaima... (naglaavajui jako, lagano) svom strogou... (spusti Kantoru ruku na rame) svom strogou... KANTOR: Da! (Prie prozoru.) UPNIK (poe malo za njim, s aom u ruci, pije): Onaj propali student, Maks Krnec, posejao je to sotonino seme. KANTOR (brzo se okrene): ta je uinio? UPNIK: On je taj koji huka ljude; udruio se s Luarem, a imao je svoje prste i u onoj italakoj druini... Glasno je rekao, pred svim ljudima: "Muku re vam dajem da Kantor nee biti izabran!" KANTOR: Je li to rekao?

UPNIK: Pred svima ljudima. KANTOR: I ta jo? UPNIK: Nisam ga uo, ali opasan je ovek. KANTOR: Opasan ovek! Ali verujte mi, reiu ga se. Zabavljajte se, gospodine upnie, pogledau samo dole u gostionicu i vratiu se odmah. UPNIK: Kao to sam rekao: to su principi... (Ode u trpezariju.) KANTOR (ide desno, vrati se i vikne u trpezariju): Francka! (Francka doe iz trpezarije ) KANTOR: Kad doe Maks, budi s njim ljubazna... (Posle kratke pauze.) Reci, jesi li ikad ita imala s Maksom? FRANCKA: Da, oe, on me voli. KANTOR: A ti? FRANCKA: I ja volim njega. KANTOR (posle kratkog utanja prie joj, uhvati je obema rukama za glavu i sagne se prema njoj): E... sirotice... FRANCKA: Oe! KANTOR (trgne se, okrene, mirnim, tiim glasom): Ve je dockan, povedi decu na spavanje. (Ode.) FRANCKA (stoji mirno; vikne tihim, plaljivim glasom za ocem koji je zatvorio vrata za sobom): Oe, nemojte mu uiniti nita naao! BERNOT (iz trpezarije): No, Francka? (Francka ga pogleda; ide prozoru.) FRANC (prilazi Francki): ta je s tobom, Francka? (Sasvim uz nju.) Ni pre mi se tvoj obraz nije sviao. FRANCKA: Pusti me, Franc... veeras. FRANC (tie i srdanije):Francka, neto mi je na srcu, hteo bih da te pitam. FRANCKA: Ne veeras. FRANC (uhvati je za ruku): Meni je teko... Neto se izmenilo, Francka, meu nama. FRANCKA: Sve se izmenilo. FRANC: ta! FRANCKA: Pusti me veeras... loe mi je, najradije bih umrla. (Izvue ruku iz njegove, sedne.) FRANC (poneto uzrujan, skoro mucajui): Ja znam da se izmenilo... sam sam video... uj!... Reci mi samo da li me jo bar malo voli? FRANCKA: Nita me ne pitaj veeras. FRANC (zastane nem, zatim muca): Ti... ti... (Klekne pored stolice, trai njene ruke.) Francka... ta si uinila Francka? (Francka ustane, Franc dri njene ruke, ustane.) FRANC: To si ti samo onako rekla! Reci, Francka, sasvim ozbiljno te pitam, bez sve ale, voli li me bar malo... samo malo, Francka... pomisli... ne odgovori odmah... (Bre.) Ne traim mnogo od tebe, Francka... samo toliko da apne: "Volim te malo, Franc!"... Vidi, Francka, tako te molim... sasvim ponizno i upravo prosjaki... i samo malo, Francka!... FRANCKA: Ne ljuti se na mene... teko mi je bilo i nisam ti mogla kazati. Ali sve se izmenilo; ne misli na to to je bilo meu nama. I ne pitaj me vie nita... Idi unutra i budi veseo, Franc, bie mi lake ako bude veseo. FRANC: Nita drugo, Francka, zar nita drugo ne moe da mi kae?

FRANCKA: Nita drugo. FRANC: Sve vreme si se igrala, itavu godinu? FRANCKA: Nisam se igrala s tobom; ne misli vie na to ta je bilo. Vratiti se nee, zato ne spominji, i smiluj se, Franc, i ne prebacuj mi nita. FRANC: Ti se nisi smilovala; ovom malenom rukom, Francka, sruila si sada moj ivot i nikad ga vie neu moi izgraditi. FRANCKA: Smiluj se. FRANC: Zato to je doao odrpan i razbaruen i izgubljen, odmah te osvojio... svu, kakva si stala preda nj. Eto, gledaj, sad sam i ja izgubljen, bez kue, skitnica; tako lepo sam bio svio toplo gnezdo, samu boju sreu eto, vidi, sad je sve to iezlo kao senka... Francka, sad stojim pred tobom odrpan, razbaruen, izgubljen i molim te hleba, ljubavi... FRANCKA: Ne mui me. Ne mogu ti nita dati, samo alosti i straha, to primi kao milostinju, nita drugo nemam. FRANC: O, Francka, ja u da grabim jo poslednje mrvice one sree za koju sam mislio da postoji, a nikad je nije bilo. Neu da je ispustim tako brzo. Uvek sam bio glup i spor, pa ipak sam postigao vie nego drugi. Uporna tvrdoglavost je bila moja snaga, Francka i ja te ne putam. Videe biu veseo i obestan kao i sve druge skitnice; ako eli, zapaliu moju belu kuicu na bregu da ne ostane ni traga vie od dosadne udobnosti. (rancka se okrene od njega i ide prema vratima trpezarije.) Ne, Francka, strpi se kad bude s njim razgovarala, reci mu ozbiljno i kakvim hoe naglaskom da se sad radi o ivotu i smrti. FRANCKA (prestraeno): Franc! FRANC: Reci mu to sasvim ozbiljno. Jer vidi, Francka, ja ti ne mogu nita prebaciti, ali si mi uzela i suvie da bih uz to dao i svoje potenje i srameljivost. FRANCKA: ta hoe? FRANC (hladnije):Tebe, Francka! KANTOR (sa glavnog ulaza, Francki): Jo nikoga? FRANCKA: Nikoga. (Ode u trpezariju.) FRANC: Oekujete li Maksa? KANTOR: Bojim se da nee doi. FRANC: Brzo ste se sprijateljili s njim. KANTOR: Zar vam se ne svia? Bistar je deko. FRANC: Svakako, inae se ne bi bojali da nee doi. KANTOR: Ej, prijatelju, otkuda ta zajedljivost? FRANC: Iz iste zdele otkud i vae ljubazno oekivanje. (Ode u trpezariju.) KANTOR: ak i iz njegovih oiju viri neto. ovee, svuda aveti!... (Francka doe sa decom iz trpezarije.) FRANCELJ: Oe, meni se jo ne spava. KANTOR: Smesta! FRANCELJ: Oe, bolje da se jo malo pohrvemo. KANTOR: Francelj, nas dvojica se veeras neemo tui. FRANCELJ: Nego s kim? KANTOR: Na spavanje! (Ode u trpezariju.) FRANCELJ: Francka, ja neu jo da idem. FRANCKA: Bre, otac e se ljutiti. (Francelj ugleda puku, uzme je u ruke.)

FRANCKA: Hoe li ostaviti to na miru! FRANCELJ: A ija je? FRANCKA (uhvati ga za ruku): Na spavanje! Pepek! PEPEK: Ide li Nina zauvek? FRANCKA: Zauvek! (Poe prema spavaoj sobi, otvori vrata.) MAKS (doe sa glavnog ulaza; obrazi jo vie upali, odea jo zaputenija nego ranije): Dobro vee, Francka! FRANCKA: Maks! MAKS: Doao sam samo da se oprostim. Gde je Nina? FRANCKA (ugura decu u spavau sobu): Na spavanje! Maks, strpi se da upalim lampu. (Ode u spavau sobu, vrata ostavi otvorena, govori unutra.) Igrajte se jo malo, odmah u doi. MAKS (sam): Dolazim sa takvim strahom kao da sam pravi zloinac. (Pogleda puku s osmehom.) Je li spremljena za mene? (Francka doe.) MAKS: Pisala si mi da doem. FRANCKA: Sad me strah to si doao, Maks; bojim se za tebe. MAKS: Da se boji za mene, to je sve to si mi htela rei? FRANCKA: ta si ti uinio od mene? Sad kada te toliko, toliko volim, tako mi je da bih umrla. MAKS: Oprosti mi, Francka, ako sam te sramno varao. Ali pomisli da je sve dockan. (Srdano.) Pomisli da je bilo bogzna kada i da ne moe vie da bude. Ba tako, Francka, duice, kao to je danas jesen i mraz i ne moe da bude prolee. Jer nae su ruke preslabe da razagnaju magle, zato da se alosti? FRANCKA: O ne, Maks, nije dockan. Samo se nasmej i budi veseo i misli da je prolee, pa e biti prolee, gledaj, pa e sve biti dobro. MAKS (uhvati je za ruku): Sedi ovamo, Francka (Francka sedne u fotelju, Maks joj poloi obe ruke na lice), i budi ozbiljna i mirna i posluaj me (sedne na stolicu do nje, dri njenu ruku u svojoj). Kad bih te ja sada uhvatio oko pasa i privinuo sebi zauvek... zauvek, Francka... (Sagne se ka njoj, uhvati joj obe ruke, zatim ih ispusti i ustane; odjednom bolno alei.) Zauvek... (Mirnije.) To bi bilo slatko, kao ukradeno blago, i peklo bi me u dui ba kao ukradeno blago. (Sedne.) No, budi ozbiljna i mirna i posluaj me... Mogao bih da ti stvorim prijatan dom i lep, tihi ivot za te be bih naao jo uvek toliko snage da sve to steknem. A kad bi sedela u kui, pogledao bih te s ljubavlju i mrnjom i morao bih da odem, Francka, na ulicu, da se sakrijem od stida i iskrenog kajanja, jer nisam uinio to je trebalo uiniti. FRANCKA: Zar me nimalo vie ne voli, Maks? MAKS: Sluaj ta ti govorim. FRANCKA: Nita ne razumem ta pria. Ostavi sve drugo, Maks, i reci mi samo, voli li me? MAKS: Titalo bi me uvek da sam te kupio za svoje potenje. Katanac na ustima bio bi sramotna cena, nedostojna tebe i mene. Ne sme misliti da sam zaista tako miran i rezigniran, kao to su mirne i rezignirane moje rei. FRANCKA: Maks, toliko sam plakala i toliko sam te ekala a ti sada ne govori sa mnom. S kim to govori, Maks, kad nema ljubazne rei, kad ti je pogled tako mraan? MAKS: Istina je, Francka moda nije sve tako kao to sam ti kazao. Ali ako ti sasvim

ozbiljno kaem i bez ikakvog daljeg objanjavanja da je mom ivotu kraj i da mrtvaci nemaju prava na ljubav, tada mi to veruj, Francka, i ne pitaj me nita. FRANCKA: Zato si doao i kazao da me voli? MAKS: Jer sam te voleo kao to te i danas volim. (Miluje je po ruci, jedva se savlauje.) Francka, moda se vara zar stvarno misli da je dockan? Jesam li ja kriv, jesi li ti kriva to je ova kua prokleta? to mrtvaci etaju ovuda? ta nas se tiu drugi ljudi. FRANCKA (veselo, zagrli ga): Maks, beimo odavde! (Drui.) Maks, jo veeras!... MAKS: Napolje iz mrtvanice s tobom, Francka, u novi ivot. (Stoje s rukom u ruci.) KANTOR (iz trpezarije): A, pa tu ste. Kako je? (Spusti eir na sofu.) MAKS: Dobro. KANTOR (Francki): Idi deci! (Francka ode u spavau sobu.) KANTOR (ide prema vratima spavae sobe koja su bila samo pritvorena i zatvori ih): Sedite. (Vrati se natrag, sedne za sto vie napred.) Valjda ste se dosetili da sam vas pozvao zato jer bih nasamo hteo da govorim s vama. MAKS: Nasluivao sam to. Ali ja nisam doao radi toga, ve da se oprostim od keri vaega brata. KANTOR: Razgovaraemo sasvim realno, kao to dolikuje ljudima koji nemaju ta jedan od drugoga da kriju. Jeste li poneli raun sa sobom? Kaite cenu! MAKS: Oko ega se cenkamo? KANTOR: Ja nisam cicija; toliko me poznajete, dragi gospodine. Zahtevajte slobodno. A zatim ete dozvoliti da vam dam svoj blagoslov za dugi put i da zatvorim sva vrata za vama. MAKS: O, gospodine Kantore, jako se varate. Nisam doao ovamo da trgujem. KANTOR: Pa, dobro recite samo cenu, ja se predajem. Hteo bih da se otresem te stvari kao dosadne muhe; je li vam se ikad desilo da vam se smrtno smui zato to vam zuji muva pred nosom? Zaista mi je neprijatno, zato samo zacenite. MAKS (ustane): Rekao sam da nisam doneo raun. KANTOR (uhvati ga za ruku): Sad vas drim, sad vas ne putam. Sedite! MAKS: ta mi nudite? KANTOR: Govorite otvoreno, nemojte se ustruavati! Verujte da mi je teko i gorko, kako mi nikad jo u ivotu nije bilo. Da se stvar sama svrila, u drugom vremenu i u drugim prilikama, ne bi bilo nita runoga u njoj. A ovako mi je teko i hteo bih da govorite sami. ta biste imali od mog ponienja? MAKS: ta imate da mi kaete, kaite. KANTOR: Jo jednom: ne terajte me da se prljam pred vama. Ja vas ne mrzim i, vidite, ja ne mrzim nikoga. Moda bih vas ak i voleo, jer ste poteni i pametni i jer biste mogli da stvorite sebi lep ivot. Zato se ne bojim s a d a govorim otvoreno s vama i da ste doli meni b e z rauna, a ne kao nemilosrdni poverilac, dao bih vam svoju ker i ne bih se brinuo za njenu budunost. A ovako me poniavate kao podvodaa koji se raduje to su mu okolnosti povoljne i moe da se rei robe za dobru cenu. MAKS (ustane): Sami ste se ponizili. KANTOR (ustane, brutalno): Dajte mi sad nagradu za ponienje. Nagradu! MAKS: Sami ste je uzeli; ponienje je nagrada za ponienje. Sad ne motu nita vie da vam dam i nita da vam uzmem. Sad smo svrili, moemo da se oprostimo. KANTOR: uvajte se, razmislite! Sad ste mi uzeli poslednje, sad sam go pred vama. Vau re: primate li moje ponienje?

MAKS: Pre no to ste doli u sobu, stajali smo na ovome mestu ja i vaa ki. Da ste doli minut kasnije, ne bi me videli nikad vie. Bio bih va zet bez vaeg blagoslova i bez vaeg ponienja. I jurio bih sutra u ovo doba ve bih vodio svatove glavnim drumom jer sam se bojao vaeg ponienja; kad sam ugledao vae lice, uplaio sam se (okrene se) i drhtao sam. A ovako je svreno i zbogom!... KANTOR (preprei mu put): O, ne tako brzo! Nismo se jo dogovorili. Drim vas i neu vas tako lako pustiti. Vi sa sobom nosite suvie dragocene stvari da bih vas pustio na put. Doli ste i pokrali me, a sad nemojte da se alite ako vam pred nosom zatvorim vrata. Samo otvoreno: ta nameravate sa mnom? MAKS: to sam nameravao, to sam postigao. Sad imate ogradu preko koje ne moete. Imate savest koja vam ne da mira. Noge su vam okovane. To mi je bio cilj. KANTOR: Znate li da ja to neu? (Brutalno.) Neu, prijatelju! Znate li da igrate vrlo opasnu igru? Vidite, ja neu, neu ogradu, neu savest, neu okovane noge! Ja neu! Jer ja nisam srameljivi puzavac, bojaljivi, moralom premazani puzavac. J a m o r a m napred, zato s puta, prijatelju! MAKS: Neete napred, ni stopu dalje. Neete preko leeva. Nina nee ii u manastir, ii e u grad. KANTOR: U snovima nosi suvie dragocene stvari, i i e u manastir. Rekao sam da ne trpim ni ograde, ni savesti; kad mi je kamen na putu, gurnem ga u stranu. Eto, nareujte, pokuajte! MAKS: Opljakali ste je, vratite joj oev novac. KANTOR (sedne, usiljeno miran, s udnim osmehom): Pa, dalje! MAKS: Opljakali ste moga oca, opljakali i prevarili ste svakoga na koga ste naili. Vae kraljevstvo je sve od krae i koliko je god u njemu prosjaka, vi ste ih opljakali, svukli, bacili na ulicu. Krunu s glave, ezlo iz ruku! KANTOR (kao pre): Dalje! MAKS: I daete krunu s glave, ezlo iz ruku! Ni koraka dalje, ni za prst neete proiriti kraljevstvo. Jeste li osetili da se tamo dole ve neto pokree, da se ve bune vai robovi? To je moje delo, velianstveni kralju, to je ograda, to je savest! KANTOR (ustane): Ko e mi skinuti krunu s glave? MAKS: Ja. KANTOR (lagano se dotakne njegovog ramena nasmeje se i poe nekoliko koraka po sobi, veselo): Gospodiiu mladi, otkuda ta hrabrost? Otkuda ta snaga u vaim malim ruicama? I za ta mislite da me uhvatite, gde da udarite? MAKS: Sami ste se razgolitili preda mnom. KANTOR: Ostavite se, prijatelju, ostavite! Sanjate li vi? (Nasloni se na sto, govori veselo.) Pa zatvorie vas, prijatelju, ako budete govorili takve gluposti, U ludnicu e vas strpati! Znate li ko sam ja? Kantor, kralj Betajnove! A ko ste vi? Propali student! Budite pametni i razmislite: kad bi sada moj kaput bio sav krvav i kad biste vi doli i pokazali: "Gledajte, ubijao je, jo je sav krvav!" odmah bi vas zgrabili za kose i oterali u ludnicu. Kralj Betajnove ubica! Nije nego! U ali, iz dosade se malo poprskao krvlju! I da je one veeri, prijatelju, stotine i hiljade ljudi bilo prisutno, i da je stotine i hiljade ljudi videlo i ulo, okrenuli bi se u stranu i rekli: kralj Betajnove ubica! Nije nego! To se nama samo tako prisnilo o, prijatelju, i strpali bi vas u ludnicu! MAKS: Zato ste se ponizili? KANTOR: Jer ne trpim da ljudi runo sanjaju o meni. Ti glupi snovi, ta prepriavanja ne

bi me zaustavila ni stopu na mom putu ali bi mi bili mrski kao ravo vreme. Kad pada kia, idem dalje svojim putem, ali me ljuti to pada kia. To je sav moj strah i nita vie. Prevarili ste se u meni. MAKS (ustane): Znai, prevario sam se i zaista mi je ao. Kaete da vam ne mogu prepreiti put no, potrebno je ipak pokuati, pa neka bude kako je boja volja. Ja se ve odavno bavim stvarima za koje unapred znam da e mi se izjaloviti. Vidite, to je moja sudbina! (Sprema se da ode.) KANTOR: Priekajte! Sa mnom je ba obratno, razmislite o tome! Kad se neke stvari prihvatim, mora uspeti, pa makar ih pri tom stotinu poginulo. Ja nisam kriv to mi je put zakren i verujte mi, molim vas, da bih lake iao ravnim putem Ali ako drvo ne prelomim, onda moram uzeti sekiru. Razmislite, molim vas! MAKS: Sasvim dobro vas razumem, ali neka bude kako je volja boja. KANTOR: Samo jo trenutak promislite. Tada ste me, vidite, zgrabili za vrat, tako iznenada ste me zgrabili, skoili na mene iz mraka, da sam se oamutio i da ste me vodili za ruku. Zato to ste me videli slaba i poniena, jo danas me ne gledate treznim oima, jo ne znate ko sam ja. MAKS: Dobro sam razmislio i smatram da nemamo nita vie jedan drugome da kaemo. KANTOR (ide prema trepezariji, blizu vrata zastane i okrene se Maksu): Nita vie? MAKS: Nita. KANTOR (otvori vrata trpezarije): Nina (Nina ue.) Maks bi hteo da se pozdravi s tobom. (Kantor ode u trpezariju.) NINA (poleti Maksu i prui mu obe ruke): Ipak ste doli! Tako sam vas ekala! MAKS: Zbogom, Nina! NINA: Samo zbogom? MAKS: Samo zbogom, Ninice. I sam sam jadan i slab, i ao mi je to sam vam nekad neto obeao. NINA (zatetura, tiho): O! Ja sam vas ekala svako vee, uvek... O! (Sedne i pokrije lice rukama.) MAKS (prie joj): Ne zamerite, Ninice, pogledajte me u lice... Vidite da vas volim i da mi je teko pri dui. Ja sam vam obeao, Ninice, kad sam jo bio veseo i mlad, to je bilo pre etrnaest dana, a danas vam ne mogu vie nita obeati, jer sam siromaniji od vas... Obeajte mi vi Ninice, vi mi dajte malo utehe, malo snage. Meni je sad tako zlo i tako se plaim, kao da me je neko iz groba pozvao... kao ono kad sam uo vrisak, Ninice, tako u vrisnuti ja... moda jo veeras. NINA (privine se uz njega, stavi mu ruku na rame, oko vrata): Maks, o Maks, ja vas volim, nita se ne bojte... MAKS (jedva smeei se oslobodi se njenogzagrljaja): E, jadno dete, neka je bog s tobom. Moda je tako bolje, Ninice... Pozdravi Francku!... NINA: Jo malo, Maks! MAKS: Zbogom, Ninice! (Okrene se i ode.) NINA (sedne sa strahom, tiho): Maks! FRANCKA (iz spavae sobe, tiho, veselo, malo tajanstveno): Jesi li razgovarala s njim? NINA (plaui zagrli Francku): O, Francka! Ja se tako bojim. (Vrata trpezarije se otvore: ulaze upnik, sudija i njegova ena, Bernot, sudski pristav, Kantor; poslednja Hana, koja ostane pored vrata.) UPNIK: Pa, Ninice, neka je bog s vama. Doe i taj as da se opratamo zauvek. (Svi se

pozdravljaju s njom i idu prema vratima.) KANTOR (Francki, napred): Je li Maks otiao? FRANCKA: Ba sad. KANTOR: Pogledaj dole je li u gostionici i doi odmah. (Francka ode.) SUDIJINA ENA (Kantoru i Bernotu): Ja se nadam da emo se opet ovako skupiti, samo u veselijoj prilici... (Bernotu) ako nas pozovete. FRANC: Ne razumem, milostiva. SUDIJINA ENA: Zato ste tako neraspoloeni? FRANC: Tako vam je to... (Nini.) E pa, gospoice Nina, elim vam svako dobro u manastiru, zbogom! KANTOR (upniku): E pa, prekosutra posle jutarnje mise. UPNIK: Kao to smo se dogovorili. KANTOR (stoji u uglu pored puke): Bilo mi je veoma milo, gospodo... Gospodine Bernote, doite uskoro, ali ne tako neraspoloeni. FRANC: Zbogom, gospodine Kantore. (Otvori vrata, ode, ostali za njim, osim Nine; na vratima Francka.) HANA (kod vrata): Na stepenicama je mrak, priekajte malo! (Ide brzo u trpezariju, donese lampu, ode za ostalima.) KANTOR (Francki, tie): No? FRANCKA: Tek to je ustao i otiao. KANTOR (ue u sobu): Nina, na spavanje! Sutra se die rano. (Francki.) Raspremi! (Francka ode u trpezariju, Nina u spavau sobu; Kantor zatvori vrata trpezarije, ode k prozoru, vrati se, zastane za trenutak, ode do ugla i uzme puku: hoe da otvori glavni ulaz; iz spavae sobe Francelj samo u kouljici.) FRANCELJ: Oe! KANTOR (strese se; brutalno): Na spavanje! (Francelj ode polako, bojaljivo u spavau sobu; Kantor, s pukom u ruci, ode. Posle kratke pauze Nina iz spavae sobe, svukla je ve bluzu, ide prema trpezariji.) NINA (otvori vrata trpezarije): Francka, mene je strah! FRANCKA (doe iz trpezarije, pomiluje Ninu, koja je vrsto zagrli): Lezi u krevet, Ninice, pokrij se preko glave, pa te nee biti strah; prekrsti se, pomoli se! NINA: Ne mogu da se pomolim, Francka. im zatvorim oi, Maks je preda mnom i ima lice ba kao mrtvac... O, Francka! FRANCKA: Gospode, Nina, kakvi su to snovi? NINA (drhti i privija se uz Francku): Sasvim bledo lice i sa ela mu tee krv... FRANCELJ (iz spavae sobe, kao pre): Francka, upali lampu! FRANCKA: Ta upaljena je. FRANCELJ: Ali mrak je i ja se bojim. Doi da spava Francka. FRANCKA: Idi samo, odmah u doi... (Francelj se uhvati Francki za suknju.) NINA: Vidi, i ova lampa slabo gori. FRANCKA: Pa uvrnuta je. (Prie lampi da je odvrne, ali ruka joj drhti i ona uvrne lampu tako da soba ostane u mraku.) NINA: Kako ti drhti ruka, Francka, boji li se? FRANCKA (trgne se, oslukuje): Jesi li ula, Nina? (Sve troje uute, stisnu se jedno uz drugo, stanka.) HANA (sa glavnog ulaza; prie polako, drui, govori tiho, muno): Gospode, deco,

klekni te, molite se; kleknite, deco!... (Francka i Nina zanemele od straha, kleknu, Francelj zaplae.) KANTOR (sa glavnog ulaza; hladno, surovo): ta radite? Na spavanje, deco! HANA (prui ruku, povue se pred njim do prozora; dri za ruku Francku i Francelja, zatim stane pred njih da bi ih skrila): Ostavi decu za ime boga ostavi decu! KANTOR (zastane, pogleda je): ta ti je, Hana? HANA: Ne dodiruj decu! KANTOR (podvikne brutalno Francki i Nini.): Napolje! (Francka i Nina odu u spavau sobu.) KANTOR (uhvati Hanu grubo za ruku): Gde si bila? ta si videla? HANA: Tebe, kako si ubio nevina oveka... Ostavi me, molim te kao boga. (Klekne pred njim.) KANTOR (dri je za ruku; govori grubo, hladno): Usnilo ti se... Ti nisi izlazila nikud i ja nisam izlazio nikud. Oboje smo bili gore u sobi, spremali smo se na spavanje... Ustani! (Digni je.) Obrii oi, ne buncaj vie i poi u postelju. Spavaj, Francelj! FRANCELJ: Oe, gde vam je puka? KANTOR: ta je imao otac? FRANCELJ: Puku. KANTOR (odlazi u ugao, vodi Francelja za ruku, uzme tap): ta je imao otac? (Podigne tap.) Otac je imao tap! FRANCELJ (plaui): Otac je imao tap! KANTOR (odgurne ga, baci tap u oak): Na spavanje! (Hani.) Idi! (Hana i Francelj odu u spavau sobu.) KANTOR (sam; zastane, zatim sedne za sto napred, pokrije lice rukama, sagne se do stola i dodirne elom ivicu.)

Trei in

Soba za stanovanje u prizemlju. Pozadi glavni ulaz iz hodnika, desno nizak prozor bez zavesa, levo vrata iz gostionice. Soba je nametena veoma jednostavno; tri stola belo zastrvena jedan blizu prozora obine stolice, kredenac, crtei u crnim okvirima; na iviluku u desnom uglu razna muka i enska odela. Pored prozora klavir. Francelj i Pepek u crnim prazninim odelima lee na podu, pred njima hartije, ae s vodom, drvena kutija za boje; crtaju. Odjednom se trgnu, gledaju prema gostionici. FRANCELJ: Otac! (Skoe i hoe da pobegnu kroz vrata u pozadini.) KANTOR (sleva, u kunom kaputu, bez eira): Kuda, Francelj! Priekaj! (Francelj i Pepek stoje pred vratima u pozadini.) FRANCELJ (tiho): Pa nisam nita uinio! KANTOR (prie im): A to se boji, Francelj? (Uzme ga u naruje.) Smej se, de!... ta kae, bi li se malo potukli? (Francelj zaplae). PEPEK (otvori vrata, hoe da ode). KANTOR (Pepeku): Ej! Kuda? Ostani! (Francelju, prodrma ga surovo.) Pogledaj mi u lice, dete! Nasmej se! FRANCELJ (zaplae): Pa nisam nita uinio!

KANTOR (meke, molei): E pa sad, Francel budi veseo kad si kod mene. Nita nisi uinio... No, Francelj, ni ja tebi nisam nita uinio. Povuci me malo za bradu, Francelj! (Francelj se okrene od njega, hoe da sie. Surovo ga spusti na pod.) Idi do avola! (Francelj i Pepek odu). KANTOR (prie stolu pored prozora, uzme iz fioke pisma; s gorkim osmehom): anse dobre, mandat osiguran... za prokleto visoku cenu... Vredi li ivot takve cene? (Francka iz gostionice donese vina i unke, stavi na sto, hoe da se okrene.) KANTOR: Francka! (Francka zastane.) KANTOR (prilazi joj): Francka, zato me izbegava?... Od preksino mi jo nisi pogledala pravo u lice. ta ti je, Francka? Je li ti teko bez Nine? (Prie joj blie, Francka se povue za korak, on je uhvati za ruku.) No, odgovori, govori! FRANCKA (tiho, suvo, ne gledajui mu u lice): Teko mi je bez Nine. KANTOR: Lae, Francka, lae!... Ja uti rei zato me izbegava, zato mi od preksino nisi pogledala u lice. Boji me se, Francka, strah te je! Zar nije istina? Kai. FRANCKA: Istina je. (Izvija ruku iz njegove.) KANTOR (sagne se blie k njoj, druim glasom, uzdranim gnevom) : Zato se boji moje ruke, Francka? Zar ti se ini da je uprljana, da je moja ruka krvava? FRANCKA (izmakne se, sa strahom): Pa nisam vam nita uinila, pustite me! KANTOR: Ne bi smela da se boji, Francka. I kad bi moja ruka bila krvava, morala bi je poljubiti, Francka!... Nita se ne boj, ne izbegavaj me sedi ovde, Francka (uhvati je za ruke), ovde kraj mene... (posadi je na stolicu) da popijemo malo (otvara bocu) i da porazgovaramo... FRANCKA (pokrije lice rukama): Oe, ja odlazim, zauvek... KANTOR (glasno, sa strahom i ujedno zapovedniki):Kod mene e ostati! (Tie, skoro molei.) Ostani kod mene, Francka, dete moje... Gledaj, koliko sam radio i koliko sam patio i koliko sam se poniavao pred sobom! Sve za sebe i za svoju vlast! Ali ja hou da se ti, Francka, raduje naoj vlasti i naem bogatstvu. Ja hou da me voli, Francka, da se smei veselo i ponosno kada mi pogleda u lice... Oh ne, Francka, nisam radio i patio samo za se... ta e mi sada vlast kad nemam nikoga ko bi voleo mene i moju vlast?... Sad me se boji i ne usuuje se da mi pogleda u lice sada, kad bi na ivot bio veseo i prijatan, kad bismo mogli da idemo napred i da stvorimo veliko kraljevstvo? S a d a me, Francka, mora voleti, sad se morate oko mene saviti svi, pa da se svi zajedno, s rukom u ruci veselimo bogatstvu i ivotu. FRANCKA: Ja neu bogatstvo... bojim se tog bogatstva! KANTOR: Odagnaj aveti! Protrljaj oi i pogledaj bistro i zaboravi aveti kao da ih nikad nije ni bilo! FRANCKA: Ne mogu da zaboravim, oe! KANTOR: Ne budi nemilosrdna, ja sam tvoj otac, smiluj se!... Ako sada odete svi od mene i ostavite me samoga, sasvim samoga bojau se u ovoj praznoj kui, kao dete koje se boji mraka i samoe... Ne ostavljajte me samoga, Francka, ostanite kod mene. (Francka ustane.) KANTOR: Kuda, Francka? FRANCKA: Ni vi se niste smilovali. HANA (iz gostionice): Kantore, Luarica je ovde. Decu ti je dovela. Muu si oduzeo hleb, sad joj hrani decu!

RADNICA (iz gostionice sa troje odrpane dece): Evo vam ih, obucite ih, nahranite ih, od jue nisu nita jela, danas je nedelja i nemaju nita za ruak! (Gurne decu napred, deca joj se dre za suknju.) (Kantor uzme eir sa iviluka, hoe da izie na zadnja vrata.) RADNICA (glasnije, skoro vie): Nisi se smilovao, ni bog se nee na te smilovati! Sve si pokrao i opljakao i nikome se nisi smilovao, deci koja ti nisu nita naao uinila a kad bude dosta svega, bog e te kazniti i onda proklet bio ti i cela tvoja kua!... Samo uti, idi proklet bio ti i cela tvoja kua! (NJena deca zaplau.) KANTOR: Poludela si, eno! RADNICA: Bog zna jesam li poludela. (Hani.) Kad bi tvoja deca gladovala i prosjaila svud po selu za pare hleba, i ti bi poludela. I daj boe da prosjai, da prosjae tvoja deca od kue do kue i da skapavaju od gladi. KANTOR: Napolje! HANA: Ostavi enu! Poite sa mnom, dau vam hleba! RADNICA: Neu vaeg hleba, on je ukraden! Bolje isprosjaen, nego kraden hleb!... Napolje, deco, ova je kua prokleta! Proklet bio i ti i tvoja kua! (Radnica ode na zadnja vrata.) KANTOR: Poludela je! HANA: Ti je nosi na dui! Proklet bio ti i tvoja kua! KANTOR: Hana, bunca li? ena je luda, ne obaziri se na njene rei... Hana, budi pametna; sada kad nas svi tako mrze, sada kad smo ve toliko zla doiveli, moramo se svi zbiti, moramo se jo vie voleti. Ali vi me svi tako izbegavate, svi me tako gledate kao da imate tuina u kui, a ne oca i gospodara... Daj mi ruku, Hana; Francka, daj mi i ti ruku... Ako se volimo, ne treba da se bojimo prokletstva... HANA: Ne dotii me se! Samo radi dece podnosim greh i sramotu i neka mi bog oprosti to ih podnosim. Greh je meu nama, ne dotii me se vie, ne obraaj mi se, ne gledaj me vie. Ne dotii se dece da ih ne uprlja, da ne budu prokleta. KANTOR (glasno, prilazi joj): uti, Hana, uti! To je bilo i prolo. Runi snovi su bili i nema ih vie... Samo snovi su bili meu nama i nema ih vie! Zar ne vidi da je moralo biti? Zar ne vidi da je i meni bilo do smrti teko kad sam uzeo na plea tako teko breme. Greio sam, jer sam m o r a o greiti!... HANA: Idi u crkvu i ispovedi se pa zatim otkrij greh. Ako bude trebalo, poi u s decom od kue do kue. Lake e mi biti na srcu nego danas. Uini tako i bog e ti oprostiti. FRANCKA: Uinite tako, oe! (Hana i Francka odu levo; Kantor ide polako prema prozoru.) KANTOR: Idi u crkvu i ispovedi se pa onda otkrij... To je kraj puta na golgotu, to je moje kraljevstvo!... Gledaj, kako je to dolo iznenada... mir boji s neba... Kako je to udno i toplo i slatko... (Pogleda kroz prozor, s blagim osmehom.) Sunce sija na moje kraljevstvo... kako e tek onda sjati kad sve bude izbrisano, bez ijedne senke... FRANCKA (iz gostionice): Doli su sudija i pristav. KANTOR (sa strahom, uzrujan): Tako rano?... (Meko, molei.) Francka, daj mi ruku sada... Neka je bog s tobom, Francka... I... gledaj... ja sam tako slab, tako udno mi je pri dui... stoj pred vratima, lake e mi biti ako budem znao da si blizu... Daj mi sada ruku! FRANCKA: Oe! (Privija se uza nj.) (Sudija i pristav iz gostionice.) SUDIJA (debeljukast ovek, vesela lica, pozdravi): Dobar dan, Kantore!

KANTOR (uzrujan): Idi, Francka! (Francka ode levo.) SUDIJA: Ne zamerite to vam opet dosaujemo s ovom neprijatnom stvari, ali mislim da emo odmah svriti... Ne biste li poruili au vina? Razgovaraemo prijateljski bez ikakvih formalnosti. KANTOR: I ja mislim da emo odmah svriti... SUDIJA: E, nije tako hitao! (Veselo.) Zato sam doao... a sada takva neljubaznost!... KANTOR: Svrimo, svrimo! (Pristav sedne.) SUDIJA: Ako ste, dakle, tako zvanini da u ovakvoj prilici ne poznajete prijateljstva, onda budimo zvanini... (Sedne.) Ali, sto mu muka... (vikne) Francka! (Francka ue odmah sleva.) SUDIJA: Bocu vina! (Francka ode.) ta je vama? Je li vas kandidatura uinila takvim? Tako neraspoloena vas jo nisam video! (Francka donese bocu, stavi je na sto, aa joj padne na pod.) SUDIJA: Ruke ti drhte, Francka! ta je svima vama danas? (Francka ode.) KANTOR: Svrite brzo. Jeste li doli da me muite? SUDIJA (pogleda, pouti, zatim ozbiljnim glasom, polako): Pa, kad je tako... Dakle, ne zamerite to opet dolazimo sa onim... Onim nesrenim sluajem od prekjue... Stvar je inae potpuno jasna, ali forme radi... (Pije, zatim ljubaznije.) A ta vi kaete o tome? Jeste li ikad mogli misliti tako neto o onom dosadnom, mirnom oveku? KANTOR: O kome? SUDIJA: Kako o kome o Bernotu! KANTOR: ta je s Bernotom? SUDIJA: E sada da vas jo neto pitam! jeste li pijani, prijatelju, ne zamerite? Govorite kao da sanjate. KANTOR: Svrite brzo to mislite. SUDIJA: avo vas odneo! (Promenjenim glasom.) Jeste li sigurno videli, moete li da se zakunete da je Bernot uzeo puku kad se oprostio od vas? KANTOR: Nije uzeo. (Sudija lupi po stolu, pristav zaueno pogleda Kantora.) SUDIJA (skoro vie): A jue ste rekli da je uzeo i ispred nosa da vam je uzeo! (Pristavu) Nemojte nita da piete, ovaj ovek je danas... Pa, kako je li uzeo ili nije uzeo? KANTOR: Nije uzeo! (Sudija ga zaueno gleda, pristav odloi pero i smeka se.) SUDIJA: Na taj nain sve pada. KANTOR: emu okolianja; nemojte da me muite, ostavite svoje pravnike gluposti i pitajte direktno; ko ga je ubio, to je pitanje! SUDIJA: Dakle, ko ga je ubio? KANTOR (stoji pored prozora, uini korak napred, odluno): Ja sam ga ubio. SUDIJA (ustane razjaren): ovee! Na stranu prijateljstvo ne pravite me budalom! Na kraju krajeva, stvar nije tako vesela da bi zbijali ale s njom... (Sedne, mirnim glasom, kao da ita.) Petnaestog oktobra, to jest prekjue, imali ste goste, meu njima Bernota i Krneca. Poslednji je ostao u salonu i ubrzo se oprostio; zatim je bio nekoliko minuta dole u gostionici, gde je popio etvrt litra vina a posle se uputio stazom preko polja; na polju, sto koraka od vae kue, nali su ga ujutru ubijenog i sa razbijenom lobanjom; ubica ga je verovatno udario kundakom nekoliko puta po glavi za svaku sigurnost. U vlanoj zemlji ostali su tragovi stopa, vodili su do jarka i u jarku je leala puka Bernotova, koju smo svi odmah prepoznali... Dotle je sve jasno. Ali Bernot se kune da je puku ostavio kod vas, i to ba u onom uglu gde ju je metnuo kad je doao. Da se docnije setio na putu, ali

se nije hteo vraati... Ja sam te veeri i sam bio kod vas, ali ne seam se da sam video neku puku u uglu... Znate li da ju je doneo sa sobom? KANTOR: Doneo ju je. SUDIJA: Pa dobro... a kad je odlazio, je li puku poneo sa sobom ili nije? KANTOR (neodluno): Ve sam rekao. PRISTAV: Znai, sama je ila s njim. SUDIJA: Kakvi su odnosi vladali izmeu Bernota i Krneca? Jesu li bili prijatelji? KANTOR: Nisu bili prijatelji. SUDIJA: Bernot je bio veren sa vaom erkom? KANTOR: Da. SUDIJA: I u poslednje vreme su odnosi meu verenicima bili nekako zategnuti. Ko je tome bio uzrok? KANTOR: Maks Krnec. SUDIJA: Krnec je voleo vau ker? KANTOR: Da. SUDIJA: A ona? KANTOR: Nije joj bio mrzak. PRISTAV (smeei se): Kao to smo mislili. SUDIJA: Bernot je doao dosta kasno, seam se da smo ve bili veerali. Kad je doao, Francka je bila napolju i tada je meu njima dolo do razmirica. Uao je u sobu uzbuen i ja sam ga pitao ta mu se dogodilo. Zatim je doao Krnec, ostao u salonu i oprostio se, i ne zavirivi u sobu. Tada je njegova sudbina ve bila zapeaena. KANTOR: Tako je bilo. FRANCKA (iz gostionice, sa strahom): Oe! KANTOR (trgne se): Idi samo, Francka! (Francka ode. Brzo, uzrujan.) Brzo dakle svrite emu objanjenja, emu pitanja? Ne navodite me silom na greh! Rekao sam vam ko ga je ubio sad uinite ta treba! SUDIJA: Ko ga je ubio? KANTOR (vie nego pre): Ja! SUDIJA (veoma zauen, vikne): Kantore jesi li poludeo? (Pristav se nasmeje naglas.) SUDIJA (mirnije): Danas se s vama ne moe govoriti. Stvar je sama po sebi sasvim jasna (ustane) i nikad ne bih tako neto pomislio o tom prokletom Bernotu. KANTOR: Na svaki nain, znai, ubio ga je Bernot i niko drugi ni ja, niti iko drugi? SUDIJA: Bog mi je svedok da vas nikad jo nisam video tako udnoga. Pravite li me namerno budalom ili ste zaista poludeli?... Ko bi ga drugi mogao ubiti? Zar dokazi nisu tako jasni da bi ih i slepac video? (Natoi i iskapi au.) Ali ipak je udno. Takav dosadan, nespretan tip da ode i ubije oveka samo iz detinjaste ljubomore. KANTOR: Zar ga je zbilja ubio? SUDIJA (okrene se njemu, posle kratke stanke, veoma razjaren): avo vas odneo! Obesite se! (Navue kaput.) Zbogom! (Ode s pristavom na zadnja vrata.) KANTOR (nasmeje se naglas): Sad je, najzad, jasno kao na dlanu da ga ja nisam ubio. Bernot ga je ubio: dokazi govore tako glasno da ne moe da ih nadvie. Ubio ga je stvar je jasna kao beli dan i samo je udno zato se uznemirujem radi stvari koja me se ne tie; govorio sam zaista kao prava budala (ide prema gostionici; veselo). Francka! FRANCKA (iz gostionice, uplakana, sklopljenih ruku): ta ste uinili, oe?

KANTOR: Ej, Francka, ta sam uinio? Prepustio sam se bojoj volji, Francka! FRANCKA: Ja odlazim, oe, ne ljutite se na mene! KANTOR (mirnije): Ako ne moe da ostane kod mene idi, neka je bog s tobom. Sad mi vie nije teko; bila me obuzela malodunost i sad sam je se otresao zauvek. Ako ode, Francka, odnee sa sobom samo komadi, sasvim mali komadi moga srca... Idite svi i ponesite sa sobom ljubav; ako odnesete i itavo moje srce ja ostajem... Ne treba mi vie niija ljubav. Jesi li bila iza vrata, jesi li ula? Ja m o r a m svojim putem dalje, nema tako velikog greha o koji bih ja mogao da se spotaknem. Ako neete sa mnom, a vi ostanite, ja idem svojim putem m o r a m . FRANCKA: Oe, zato ste to uinili? KANTOR: Ej, Francka, ta mi prebacuje? Govori, hajde, otkrij ti! Eto, Francka, izii na put i reci svakom ko god proe: moj otac je krao, pljakao, ubijao. Idi i uini to, Francka! FRANCKA: Ne mogu. KANTOR: O, Francka, kako je slabana tvoja vrlina! Pre nego to bi izila na put, poklekla bi! Usne bi se pomicale, ali glas se ne bi uo iz grla! Sirotice, ti e ostati kod mene tako slabana i tako plaljiva kakva si!... (Veselo, skoro ironino, uhvati je za ruku.) Kad odlazi, Francka? I kuda ide? Sirotice, Francka, uj: ako bih ti ja sada rekao: "Francka, idi i ne vraaj se nikad vie!" ti bi pola i zastala na pragu i plakala!... Francka, ti ne moe da ode. Sa mnom ete ostati svi, vezani ste za mene. (Ispusti njene ruke; hladno.) Sad poi i donesi vina na sto, mislim da je misa skoro pri kraju. Sastavi prvo ta dva stola... (Francka to uini, Kantor se smei.) No, pogledaj!... (Na zadnja vrata ue nadzornik imanja; Francka ode.) KANTOR: ta je? NADZORNIK (postariji i mrav ovek): Sve je u redu, trajk je zavren; sutra dolaze svi na rad. Najvei bukai doli su prvi da mole za oprotaj. KANTOR: A ta je sa Luarem? NADZORNIK: Doao je poslednji, stideo se. Prema vaoj zapovesti nisam ga primio. KANTOR: ta je rekao? NADZORNIK: Bio je bled kao zid i otiao je. KANTOR: Idite u selo i, ako ga vidite, recite mu da moe doi. (Nadzornik stavi eir, pred vratima ga opet skine i vrati se.) NADZORNIK: andarmi su otili po Bernota. (Kantor se trgne i pogleda ga.) NADZORNIK: Sreo sam ih kad sam dolazio iz fabrike. KANTOR: U redu! (Nadzornik ode. Francka donese nekoliko boca vina i stavi ih na sto; zatim rasporedi stolice i popravi stolnjak; Kantor stoji kod prozora.) KANTOR (okrene se njoj): Gde je mati? FRANCKA: Gore. KANTOR: Neka sie da poslui goste. (Ode od prozora ka vratima u pozadini; Francka levo; na zadnja vrata ue Koprivec, velik, debeo ovek.) KANTOR: Dobar dan, Koprivec, radujem se to ste doli. KOPRIVEC: Poziv nije ni bio potreban. Biete izabrani. Kad imate svetenstvo na svojoj strani. KANTOR: Meni je mnogo stalo do toga da razgovaram s pametnim ljudima. Neu da idu na izbore kao na plaanje danka; po zapovesti. Sledee nedelje sazvau zbor da bi ljudi znali za koga glasaju.

KOPRIVEC: E, svejedno. Pet puta sam ve glasao pa jo nikad nisam znao za koga glasam. KANTOR: Zato me sada dobro pogledajte. (upnik sa dva oveka Francka donese sleva ae, rasporedi ih po stolovima i izae.) KANTOR: Samo uite! UPNIK (prui mu ruku): A ta vi mislite o tom stranom zloinu, gospodine Kantore? KANTOR: ta mogu, nisam ga ja ubio. (Seljaci priu blie.) UPNIK: I ba posle veere, kad smo se kod vas tako dobro proveli. Ba tako mi se ini, gospodine Kantore, kao da se ovde desilo, kao da je vaa kua krvava... Celu no sam sanjao o tome, ak i za vreme mise mi nije dalo mira. KOPRIVEC: Ko ga je zapravo ubio? UPNIK: Bernot! i tako miran, pristojan ovek; ja sam ga voleo, iako je bezveac. PRVI SELJAK: A, bezverac je, gle! (Na zadnja vrata ue jo nekoliko ljudi.) DRUGI SELJAK (jo na vratima):andarmi su otili po njega. TREI SELJAK: Vode ga dole u selo. KANTOR: Sedite, prijatelji! UPNIK: Ali ja ipak ne znam uinilo mi se kao da sam tada video puku u uglu a sada kau da je leala u jarku. KANTOR: Znai da je uzeo, znai da ste se zabunili. UPNIK: Naravno da sam se zabunio! I ba u ovoj kui! (Uzdahne i sedne.) KANTOR: Takva je bila boja volja. Ostavimo na miru mrtve! Pozvao sam vas da razgovaramo o izborima. (Hana doe iz gostionice.) HANA: Zvao si me. KANTOR: Toi! (Hana uzme bocu, ruka joj drhti, stavi bocu opet na sto.) KANTOR: Idi i spremi ruak! (Hana ode.) Dozvolite da vam natoim! (Toi upniku.) KOPRIVEC (uzme drugu bocu): E, natoiemo ve sami; nije neprijatan posao. PRVI SELJAK: Golai su vam se pobunili, a? KANTOR: Ve su se pokajali. DRUGI SELJAK: Sad ve svaki obanin guna ako mu se ne kae gospodin; ranije je bio zadovoljan kad dobije izme za Boi... KANTOR: Moram vam neto otkriti, prijatelji, to mi ve odavno lei na srcu. I to zato da bi me upoznali, da bi znali s kim imate posla, koga ete da birate, za koga ete agitovati po parohiji. Ja znam dobro da ih ima mnogo koji me ne trpe i koji e sada javno i potajno rovariti i bukati protiv mene. TREI SELJAK: Nita nee postii. KANTOR: Nema ih ni deset u itavoj parohiji koji su mi istinski naklonjeni. Svi drugi o, pa i onih deset, pa i vi, dragi moji, kad bih doao vama kao Job od boga kanjen, oterali bi me s praga poput ugavoga psa. (Gosti se uznemire.) I kad bih stao pred ljude i razdrljio grudi: "Va sam, udrite!" hiljade noeva probilo bi moja rebra. Mrzite me kao grad i bojite me se kao grada; va strah je moj uvar. (Povienim glasom.) Ali ta sam vam uinio da me tako mrzite? Kaete da sam tvrd, da sam bezobziran, ovek bez samilosti, kaete da sam... KRNEC (zavie napolju): Ubica! (Gosti se trgnu.) KANTOR (zatetura): Da sam ubica...

KRNEC (napolju): Ubica! GOSTI (kao skamenjeni): Ubica! KRNEC (otvori vrata i povie): Putem vode onoga koji mi je sina ubio! (Nestane.) UPNIK: ta se dogodilo? (Gleda prestraeno Kantora.) KOPRIVEC (stojei): ta je bilo? NADZORNIK (otvori vrata):Stari je poludeo. Sina su mu ubili, napio se rakije i poludeo. (Ode.) KANTOR: Tako je: ubili su mu sina, napio se rakije i poludeo. Ostavimo mrtve na miru. PRVI SELJAK (priblii se prozoru): Zaista ga gone Krnec je poleteo na nj. DRUGI SELJAK (prie prvome): Ruke su mu vezane na leima Krnec ga je ujeo za ruku. FRANC (napolju; pored prozora prolaze ljudi tako da se vide eiri i poneka glava): Pustite me! ta sam vam uinio? Kantore! Kantore! KANTOR (vikne): Prekasno! Pomozi se sam! (Ode od prozora, uzme au vina, prinese ustima i odloi, ide prema vratima.) Francka! FRANCKA (iz gostionice): Oe, Franc prolazi. KANTOR (da joj au): Daj mu au vina. (Francka uzme au i ode.) UPNIK: ta vam je, gospodine Kantore? KANTOR: Voleo sam ga vie no ikoga. PRVI SELJAK: Proli su. (Seljaci se vrate stolu.) KANTOR: Sve je prolo. I sada, radujmo se gledajte kako je zasijalo sunce pravo na nas... Dolo nam je u posetu u ovom sveanom asu... FRANCKA (ue na zadnja vrata, donese praznu au): Ispio je i pozdravlja vas. KANTOR: Idi prolo je. (Francka ode.) Tako je, prijatelji, kao to sam vam kazao. Prebacuju mi da nemam samilosti, da sam okrutan i bezobziran. Ko hoe da neto postigne za sebe, za svoju parohiju, za ceo svoj narod, ne sme da bude plaljiv i slab, ne sme da ima obzira ni milosti. Put do prestola je tegoban ovek mora da gazi do kolena u krvi i suzama. Svi su zloinci ubijaju due i ubijaju tela. Ko hoe da ide napred, mora napred, mora odgurnuti svaki kamen koji mu stoji na putu, mora, ako treba, preko leeva, mora preko toplih ljudskih leeva. Ko mi prebacuje bezdunost, sam je preslab da bude bezduan i njegova je vrlina licemerstvo. UPNIK: To je istina! KANTOR: Prijatelji, to je put kojim idem. Ne bojim se i ne stidim se i vedra ela stojim pred vama. (Digne au.) Ko ima ta da mi prebaci, neka govori i nek se ne kucne sa mnom. SVI (ustaju i kucaju se s njim): Svi smo uz vas! Bog vas poiveo, Kantore!