Краљ Петар I Карађорђевић (до ступања на престо 1903. године)

Петар Карађорђевић, унук Карађорђев, рођен је о Петровдану 29. јуна 1844. године у кући Мише Анастасијевића, богатог београдског трговца. Био је трећи син, а пето, од укупно десеторо деце, кнеза Александра и кнегиње Персиде Карађорђевић, кћери Јефрема Ненадовића. Петров отац Александар, након што је изабран за српског кнеза 1842. године, био је суочен са многим проблемима, од којих је његов уставни положај, као и његове породице, био један од најосетљивијих. Велике тешкоће у учвршћивању власти представљало је то што он, за разлику од Обреновића, није био наследни кнез. Одатле је долазио осећај привремености и несигурности његовог положаја. За разлику од кнеза Александра, кнежевићева мајка Персида исказивала је много више предузимљивости и политичког темперамента. Рано детињство кнежевић Петар провео је у Београду уз повремене одласке на породично имање у Тополу. Одрастао је у здравом породичном амбијенту окружен пажњом и љубављу својих родитеља и сестара. Иако слабог здравља, био је живахно и несташно дете. Иницијативу за проналажење васпитача шестогодишњем кнежевићу покренуо је државник Илија Гарашанин. Фрањо Зах, управник војне академије у Београду, због обавеза морао је одбити понуђену му част, али је предложио Гарашанину да се дечаку изабере васпитач, такође Чех, који би му пружио патриотско, словенско образовање. Након дуже потраге за васпитачем, из Прага је доведен др Виљем Габлер, који августа 1852. године долази у Београд и прихвата се ове врло

одговорне дужности. Кнежевић Петар ће свим срцем прихватити свог васпитача који је стрпљивим радом утицао да дечак своје несташлуке, постепено и кроз игру, замењује занимањем за истрајан и озбињан рад. Габлер је био кнежевићев васпитач до лета 1854. године када је добио отказ. Особа која је највише имала удела у Габлеровом отпуштању била је кнегиња Персида која је очекивала од њега да се брине и о васпитању Петровог млађег брата, кнежевића Андреја. У то време кнежевић Петар завршава основну школу и почиње са гимназијским образовањем. На иницијативу кнеза Александра за приватне наставнике су изабрани професори београдске гимназије који на кнежевића преносе знања из веронауке, француског и немачког језика, свирања клавира, као и многа друга. Прва четири разреда завршио је у Београду. Паралелно са марљивим радом на усвајању нових знања, кнежевић није зазирао ни од неких несташлука својствених дечацима тога узраста: са друговима припрема тајни план о нападу на град и његово отимање од Турака, а у заклону од шибља и ружа први пут пробао је дуван. У међувремену, нови васпитач Петра и Андреја Карађођевића постаје словак Људевит Подгорски, и задуго остаје њихов духовни и образовни ментор. Када је 1858. године кнежевић завршио четврти разред гимназије одлучено је да он, заједно са братом, школовање настави у иностранству. Вероватно да је на ову одлуку у великој мери утицала и тадашња политичка ситуација у Србији. 1858. године кнежевићи, заједно са Подгорским, долазе у Женеву и тиме се завршава први, краћи и срећнији, период Петровог живота. Политичка збивања у Србији и школовање у Швајцарској и Француској дуго су га одвојили од земље. Уски видици који су ограничавали србијанску средину постепено су уступали место европским, космополитским. Прву опширнију анализу Петровог карактера дао је Подгорски у једном од својих писама. Он указује на слабости и снагу његове личности у поређењу са братом: ,,Петар, јер се о њему углавном ради, постао је од болешљивог и нежног – младић, јак, вешт на коњу и оружју, издржљив на умору, не плашећи се никада својих вршњака и сносећи олако врло строгу дијету''. Као главну слабост Петрову Подгорски наводи да му по природи недостаје господарење над вољом и духом. За мере којима би се те слабости могле исправити васпитач је сматрао да су то рад и брак, политичка активност и породични мир. Биле су то уобичајене методе за то време. Он, такође, упозорава на кнежевићеву видљиву незаинтересованост за протекла збивања у

1

Србији, склоност да се повуче у себе и препусти судбини. У питању су биле одлуке Светоандрејске скупштине и збацивање Карађорђевића. У јесен 1861. одлучено је да браћа наставе школовање у Паризу. Пре одласка у француску престоницу, деца су са Подгорским путовала по Европи. Из периода гимназијског школовања у париском Сен-Барбу сачувано је веома мало вести. Потом ће кнез Александар донети одлуку да кнежевића Петра упише на неку од француских војних школа. На велику радост породице, новембра 1862. кнежевићу је дозвољено да се упише у војну академију у Сен-Сиру у својству иностраног питомца. О самом боравку у академији, као и догађајима везаним за овај двогодишњи период, зна се врло мало. Негде у време напуштања Сен-Сира (1.X 1864.), сазнајемо, кнежевић је у Паризу избегавао друштво вршњака из Србије, свестан непријатности које би му оно могло створити. Због тога се дружио превасходно са странцима. Из тога је проистекло уверење, широко распрострањено и стално подстицано међу противницима династије Карађорђевић, да је кнежевић Петар био распусник, трошкаџија и скитница. Поред војничког и политичког образовања, боравак у Паризу допринео је и уобличавању кнежевићевих политичких визија. Он се ту детаљније упознао са парламентаризмом, слободом штампе, демократијом и њеним институцијама. Од посебног је значаја да он то не чини под притиском политичких зсхтева, већ сам од себе, спонтано. Петар се одушевио идејама енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила и одлучује да преведе његову књигу О слободи. У предговору књиге кнежевић Петар указује на значај питања слободе за даљи развитак појединих народа. Он упозорава да би напредак био још већи и очевиднији да су сви народи уживали слободу, а не само поједини; многи су се гушили у ропству и тиранији. Ове речи на неки начин представљају својеврсну политичку поруку упућену српском народу. Након смрти кнеза Милоша (септембар, 1860.), долази до наглог заокрета у односу Обреновића према својим противницима и неистомишњеницима, па и према династији Карађорђевића. Кнез Михаило био је више склон политици помирења од свог преминулог оца. Тад је потекла мисао о Михаиловој женидби с Јеленом, кћерком Александра Карађорђевића. Тиме би се две супарничке династије ородиле и измириле. Кнегиња Персида која се у овим стварима више питала од кнеза Александра, одбила је оне који су сондирали терен код

2

Карађорђевића и тиме је учинила крај сновима о династичком помирењу.1

Након убиства кнеза Михаила, 29.маја 1869. године почели су разговори око избора новог кнеза, а у њима је спомињан и кнежевић Петар. Међутим, за новог владара Србије изабран је малолетни Милан Обреновић, Михаилов сестрић. Власт је преузело посебно намесништво, а за атентат су одмах оптуживани Карађорђевићи, на првом месту кнез Александар. Кнежевић Петар, као претендент, морао је одлучно одбацити све оптужбе, уколико је желео да сачува било какве изгледе на остварење својих претензија. Намесничка влада је донела одлуку о забрани повратка Карађорђевића у Србију, као и о одузимању њихове целокупне имовине. Такође је захтевано да им се одузму и велики поседи у Румунији и Угарској да би се на тај начин потпуно онемогућили да угрожавају Обреновиће и њихов положај у земљи. У таквој ситуацији, кнежевић Петар, боравећи у Паризу, све своје наде полагао је у Француску и Наполеона III, док од Русије није очекивао подршку. То је, показаће се касније, била велика обмана и дуго времена ће морати провести на исправљању погрешно процењене ситуације. У пролеће и лето 1870. године кнежевић Петар је доста путовао, задржавајући се у разним бањама и градовима. На основу писама Косте Николајевића, као и неких других извора, можемо употпунити представу о двадесетшестогодишњем кнежевићу. Био је средњег раста, сувоњав, леп човек, бујне црне косе, повученог чела и наглашено кукастог носа. Облачио се елегантно, како је то доликовало младићима његовог узраста и друштвеног положаја. Проводио је доста времена у бањама и другим монденским средиштима, био чест посетилац многих париских салона и имао круг својих пријатеља, од којих су неки били пријатељи из Сен-Сира, као што је био маркиз де ла Роз. Повремене посете родитељима у Темишвару представљале су му намет који је тешко подносио, било му је досадно и једва је чекао да се врати у Париз, где би се бацао у живот и провод. За то је требало доста новца, које је било тешко извући од кнеза Александра.2 Стално спомињање кнежевићевих често непостојећих активности откривало је параноичан страх намесничке владе за будућност. Без обзира што се кнежевић Петар налазио далеко и што се о њему говорило са крајњим потцењивањам, његово име изазивало је нервозу помешану са страхом. О њему су се у Србији говориле многе ружне

1 Р.Љушић, Љубави српских владара и политичара, Београд 2001, 99-1002 Д.Живојиновић, Петар I Карађорђевић, I (У изгнанству ), Београд, 1988, 78

3

ствари, углавном неистините или претеране. Понекад су потицале од највиших државних достојанственика, који су тиме желели да дискредитују и онемогуће потенцијалног претендента, прикажу га као неспособног, неподобног и опасног по државу. 1870. године избија рат између Француске и Пруске у којем је кнежевић Петар узео активно учешће. Расположење које је захватило париску гомилу није га могло мимоићи и он је сматрао својом моралном обавезом да брани земљу у којој је добио образовање, а уједно била је то и прилика да покаже своје војничке способности. Зато је 10. августа 1870. године ступио у легију странаца као наредник. Иако његово учешће у овом рату изазива многе недоумице, ипак је оно створило основа за стварање прича о кнежевићевим ратним подвизима. За то време, у Србији, сплеткарења и оптужбе на рачун кнежевића од стране властодржаца никако не јењавају, а многи инциденти и радње уперене против актуелног режима означавају се као његово масло. Оптуживан је да је Турцима обећавао повратак у градове ако би уз њихову помоћ постао српски кнез, што је он одлучно оповргавао. Затим, када су на кнеза Милана 1871. године на Теразијама бачене бомбе, влада је тврдила да је то било дело Карађорђевића. То је подстакло кнежевића Петра да штампа Изјаву у којој је оптужио власт због ,,шкандалозног процеса'' и нискости према његовој породици. Негде у то време, у друштву са грофом Орловим, кнежевић Петар почео је да залази у кругове руских емиграната, ,,слободомислећих'' демократа. Разговори са њима подстакли су кнежевића на размишљање и преиспитивање свога положаја. Био је непокретан, везан за Париз, заробљеник лагодног живота. Руски револуционари су му открили колико је био без енергије и воље, колико су они били спремни на одрицања за ствар до које им је стало. Насупрот њима он је седео скрштених руку. Кнез Александар, сазнавши за ове сусрете, реаговао је веома бурно осуђујући синовљево понашање ( ,,Уместо да гледаш себе, да се ни у шта не плетеш, ти идеш кроз подземни Париз и катакомбе, на тајне револуционарне седнице са људима, који не знају ни сами шта хоће и поводиш се за њима.'' ) У овом случају кнежева замерка била је на месту пошто би сазнање о томе у Аустро-Угарској, Русији и Србији могло да онемогући делатност кнежевића као претендента. Ипак, кнежевићево дружење са Русима, као и ,безмало десетогодишња сарадња, са Димитријем Љотићем, који је нагињао марксистичким идејама, нису довели у питање његова грађанска и

4

демократска уверења. Кнежевић није постао ,,црвени принц'', иако је то био у прилици. Из претходно изложеног можемо закључити да кнежевић Петар није показивао неку посебну предузимљивост као претендент. Многа збивања одвијала су се мимо његовог знања и воље, често пута спонтано и као израз прилика у земљи или политике великих сила. Њeгово име и чињеница да је био најстарији син кнеза Александра, одржавали су га у свим плановима и комбинацијама, било унутрашњих или спољних противника обреновићевске владе. Неки његови поступци претили су да га дискредитују, иако се сматрало да би он као човек школован у иностранству био погодна личност за кнеза. У многим разговорима и плановима његово име се механички спомињало, често као симболичан израз незадовољства група и појединаца.3

Око Петрова дана 1875. године избила је оружана побуна у околини Невесиња. Она је снажно одјекнула у читавој Херцеговини и Босанској Крајини, изазвала политичка превирања у Србији и Црној Гори, довела до рата између Русије и Турске и окончала се територијалним ширењем и независношћу Србије и Црне Горе и аустроугарском окупацијом Босне и Херцеговине. Кнежевић Петар је о ситуацији у Хецеговини и очекиваном устанку сазнао из писма које је примио у Паризу, на свој тридесетпрви рођендан, од свог старог пријатеља Манојла Хрваћанина из Дубице. Писмо је представљало директан позив кнежевићу да дође у Босну. Својим руским пријатељима кнжевић је објашњавао да је побуна могла да доведе до устанка широких размера на читавом Балкану. Такође, тражио је подршку за борбу свога народа и уверавао своје слушаоце како српски народ не очекује да добије слободу од других, већ је био спреман да се за њу сам бори. Њему самом то је била прилика коју није смео пропустити, начин да ступи у ближи додир са српским народом после толико година живљења у туђини. Како је кнежевићу Петру прва препрека за одлазак у Босну била финансијске природе он се обратио за помоћ штедљивоме оцу. Иначе, након мајчине смрти кнежевић је имао великих потешкоћа да од оца добије више од оног што му је било потребно за живот. Тек је уз Љотићево посредовање од оца успео да извуче нека средства, што му је омогућило да приступи спровођењу својих планова. Његове намере нису се ограничавале само на Босну већ је његова концепција побуне била много шира. Предлагао је да се изасланици упуте ,,како у Босну и Херцеговину и Стару Србију и у Влашкој код Бугарског комитета као и у Тесалију и у Албанију, како би сви одједаред почињали''. Циљ му је, 3 Д. Живојиновић, Петар I Карађорђевић, I ( У изгнанству), Београд, 1988, 92

5

дакле, била побуна хришћанских народа на Балкану против турске власти. Такође, он је намеравао, да сакупи ,,једну малу легију у Француској од стари и извежбани војника, који ћеду у почетку задавати кураж новим борцима''. Као професионални војник, знао је да на челу покрета треба да стоје искусни и образовани официри. Отуда његова намера да створи једну мању јединицу у Француској. Као да је предосећао да недисциплинова сељачка маса неће бити дорасла редовној војсци када се са њом сукоби. Али, жеље су биле једно, а стварност друго, како се то убрзо показало. 4

И српска влада је, у складу са својим могућностима, енергично настојала да узме учешћа у збивањима у Босни. Влада је подстицала одлазак добровољаца у Босну и одобрила тајне фондове за помагање устаника. Створен је и Главни одбор у Старој Градишки, који је уједно био и политички центар устанка. Све ово није ишло на руку кнежевићу који се у то време налазио у Бечу и даље мучен финансијским неприликама. Из Беча је, преко Сиска, отпутовао у Дубицу одакле се ускоро прикључује устаницима. Међутим, уместо да, како је очекивао, буде дочекан раширених руку, наишао је на неповерење и суревњивост који су сезали чак и до отвореног непријатељства. Српска влада је оправдано страховала да се учешће кнежевића Петра у устанку може битно одразити и на политичке прилике у Србији, у крајњој линији да може проузроковати и смену на престолу. Његово учешће такође нису желеле ни неке устаничке вође, а ни аустријска влада. На нападе који су долазили са свих страна кнежевић је одговорио писменом изјавом у којој наводи разлоге свог учешћа у устанку. Он одбацује све оптужбе српске владе и наводи да је његов боравак у Босни везан искључиво за његова искрена патриотска уверења, а српску владу оптужује због необјављивања рата Турској. Међутим, он делимично признаје и своје претензије, иако напомиње да их не намерава остварити по сваку цену. Након одласка из Босне и растанка са устаницима Петар је био разочаран, али не и обесхрабрен. Тражио је прилику да се бори, али се суочавао са одбијањем, интригама и клеветама. Утрошио је своје наслеђе, а ништа није добио за узврат. Са друге стране, учешће у устанку омогућило му је да упозна своје сународнике и њихове нарави, идеје и погледе, битно различите од његових. Најзад, научио је да неуспехе прима стоички, да не губи наду и истраје у својим тежњама, што ће му у даљој борби и животу бити од велике помоћи. Након пораза Србије у рату са Турском, потписивања мира и распуштања Народне скупштине 16. фебруара 1877. године, у српским 4 Исто, 116

6

владајућим круговима поново расте страх од супарникичке династије Карађорђевића. Ове стрепње, упркос тешком стању, нису биле оправдане. Кнез Александар био је сувише стар и дискредитован, без угледа и следбеника, да би озбиљније угрозио властодржце. Кнежевић Петар није био спреман да се ухвати у коштац са противницима након одлазка из Босне, иако није одустајао од својих намера. Ипак, карађорђевићевци су успели макар у једном: да се о њима и њиховим претензијама непрекидно говори, да се име кнежевића Петра стално спомиње, а истичу слабости и неуспеси краља Милана. У тим говоркањима, све мање се спомињао кнез Александар, чиме је династијско пиање у Србији добило нови квалитет. Средином октобра (1877), кнежевић Петар је допутовао у Букурешт да се састане са руским државницима. Желео је да добије њихову дозволу да као руски војник учествује у балканским операцијама. Одбијен је јер би то могло изазвати неспоразуме са Србијом. Заправо, руски државници су тако поступили на захтев кнеза Милана. Како кнежевић Петар није одустајао од претендентских намера, није му било дозвољено да постане руски официр. За време боравка у Букурешту он је саставио и упутио Проглас српском народу у кнежевини Србији. У њему је први пут јавно изнео своју намеру да уклони Обреновиће са престола Србије, обећавајући посредно да ће народу олакшати патње и ослободити га себичних и покварених господара. У Србији су знали да су кнежевићеве могућности за акцију веома скучене, па његовом прогласу нису поклањали већу пажњу, иако ће то касније искористити да га дискредитују у очима народа. Убрзо затим, у владиним круговима у Београду, настала је велика узнемиреност када се сазнало да је Порта припремала оружани упад кнежевића Петра у Србију. У записнику са седнице српске владе стоји да је циљ завере био да се омете Србија у њеном рату против Турске, тако што ће изазвати грађански рат у корист кнежевића Петра. Предузете су све мере предострожности да се избегне изненађење. Овај потез Порте спадао је у оквир такозваног психолошког рата, арсенал оружја нетипичан за то време. Као што то обично бива, показало се да је прича око завере била преко мере надувана, а уколико је и постојала, припремала се, а њени учесници нису били дорасли послу. Кафанске приче и планови нису били довољни да уклоне Обреновиће, без обзира на растући отпор, нерасположење народа и пораст броја присталица Карађорђевића. Прича о сарадњи са Турцима претила је да кнежевића дискредитује у очима народа и његових присталица. То је представљало огромну опасност по његове претендентске намере.

7

Новембра 1877. године у Србији је избила Тополска буна. Иако је побуна брзо угушена, она је искоришћена да се на рачун кнежевића Петра поново изнесу тешке оптужбе, што је он са гнушањем одбацивао. Подсећајући на прошлост, напоменуо је да су једино Обреновићи били способни и спремни на сарадњу са Турцима. Подсетио је на своје мирољубиве намере и спремност да се помири са кнезом Миланом, позвавши га да заборави све што је раније било и што је довело до сукоба међу двема породицама. Тих година дошло је и до смене генерација у династији Карађорђевића. На место старог кнеза Александра долази Петар у кога су полагане све веће наде. Међутим, његове могућности за деловање биле су веома ограничене. Он није раполагао средствима да буде прдузимљивији, зависио је од добре воље свога оца и браће, спутавале су га Аустро-Угарска и Русија које нису желеле ново заоштравање балканских прилика. У таквом процепу, између жеља и могућности, кнежевић Петар је био склон да доноси непромишљене одлуке и предузима ризичне кораке. Одлука да дође у Србију представља најбољу илустрацију његове непромишљености. Његово самоуверење и неопрезност подстицале су и разне приче које су долазиле из Србије. Говорило се да су и посланици били спремни да подрже претендента уколико он дође у Крагујевац и да ће војска стати на његову страну. Такве речи подстицале су кнежевићеву машту и осећање дужности према породици, земљи и народу. Кнежевић је намеравао да се обрачуна са Обреновићима због свега што су учинили породици Карађорђевића, а посебно због разарања Карађорђевог града у Тополи, приликом угушења Тополске буне. Био је свестан опасности подухвата и зато је захтевао од браће да, у случају његове погибије, наставе оно што је он започео. 19. јуна 1978. године, заједно са шесторицом наоуружаних пратилаца, кнежевић се искрцао на српској обали код места званог Госпођин Вир, између Голупца и Д. Милановца. Нашавши се у беспућу Хомољских брда, група је лутала, често без хране у страху да ће бити откривена. Након више од две недеље лутања, исцрпљени и гладни, чланови групе су се вратили тамо одакле су пошли у авантуру и чамцем прешли Дунав, нашавши се на безбедном аустроугарском тлу. Српска влада је расписала награду од 20.000 дуката оном ко ухвати кнежевића. О овој авантури су сачуване многе приче, али је њихову веродостојност тешко утврдити. Одмах по преласку у Аустро-Угарску група је ухваћена и приведена на саслушање. Кежевићеви пратиоци су задржани, а њему је био

8

допуштен боравак у Боксегу, под условом да се никуда не удаљава без дозволе власти. Његова судбина била је потпуно неизвесна, а трајање боравка у Богсегу неодређено. У интернацији се налазио од 15. јула до почетка октобра 1878. године. За то време српска влада је улагала велике напоре да приволи аустроугарске власти да против кнежевића предузму оштре мере. Овај период био је изузетно тежак за кнежевића. Проводио је немирне и бесане дане у Боксегу, присиљен на мир, учмалост и писање писама. Толика неактивност, као и забрана кретања тешко му је падала. За то време српска опозициона емиграција није седела скрештених руку. Почетком 1878. године, у Темишвару, изашао је први број листа Народни гласник. Идеја водиља овог гласила била је борба против тираније Обреновића и либерала, њихове политике, увреда, клевета и неистина које су ширили против својих противника, пре свега Карађорђевића. Истовремено, то је био својеврсни напор да се династији Карађорђевића, пре свега кнежевићу Петру, подигне углед у земљи и припреми пут за повратак на кнежевски престо у Србији. Непосредно по објављивању првог броја, растурање листа у кнежевини било је забрањено, а путеви његовог ширења постају илегални. Лист је излазио до 2. маја 1880, када је због финансијских неприлика угашен. Све до почетка 1883. године. године у Србији се није много знало претендентовим кретањима. Из Париза он је често путовао у многе европске градове: Темишвар, Петроград, Беч, и другде. Сваки његов корак изазивао је неспокојство у српским владалачким круговима. Средином јануара 1883. године кнежевић Петар допутовао је у Цетиње, а вест о његовом приспећу изазвала је бурне реакције у Београду, Бечу, као и у другим европским престоницама. Из дубоке скровитости, одједанпут, избио је у први план, измакавши надзору и пратњи српских и аустроугарских агената полиције. Осим упознавања Црне Горе и посете пријатељима, кнежевић је имао и друге планове на уму. Његова намера је била да уговори веридбу са кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком кнеза Николе. Тешко је са сигурношћу утврдити разлоге који су га навели на такву одлуку. Највероватније да су љубав и политика уплели прсте и навели кнежевића Петра да раскине са дотадашњим начином живота. Свакако да је кнежевић био свестан политичких консеквенци намераваног брака. Из ривалитета Србије и Црне Горе он је могао извући само корист. Кнез Никола је био веома неодлучан по питању склапања овог брака, па се о том питању посаветовао и са руским царем. Цар није видео никакве сметње , понудивши кнезу мираз за његову кћер. Убрзо

9

је кнежевић Петар добио позив да посети Црну Гору. Сачуван нам је и кнежевићев опис из времена посете Цетињу. Имао је тада 38. година, био је средњег раста, сувоњав, али прикладно развијен. Био је хитрих покрета, начитан и образован; имао је изразито црну пут и црну косу. Уговарање брака још је више заоштрило односе између Србије и Црне Горе. Српска влада је сматрала да ће сада Карађорђевићи уз црногорску помоћ покушати насилан упад у Србију. Кнез Никола је одлучно одбацивао овакве оптужбе. За односе између кнежевића Петра и кнеза Николе не може се рећи да су били сасвим пријатељски. Кнежевићу је сметало што је црногорски владар користио сваку прилику да истакне своју величину као и чињеницу да он удајом своје кћерке чини велику услугу Карађорђевићима. До венчања је ипак дошло 30. јула 1883. године у манастирској цркви на Цетињу. Сама свадба изазвала је велики одјек у Србији. Српска влада је знала да су Карађорђевићи сада добили новог савезника, а говорило се и да је мираз који је Петар том приликом примио изузетно велик, те да ће му он омогућити излазак из финансијских неприлика. У време када се брачни пар Карађорђевића настанио у Паризу (септембар 1883) у Србији долази до нових политичких превирања. Краљ Милан долази у сукоб са радикалима након избора на којима радикали, након неочекиваног одзива гласача, односе убедљиву победу. Из таквог стања ствари произишло је и успостављање везе између кнежевића Петра и радикалске опозције на челу са Николом Пашићем. Сарадња се наставила и наредних година, иако није донела неки сензационални исход. Опозиционо деловање радикалне странке отежавала је околност што је врх странке био видно подељен по питању метода борбе против власти. Пашићу је требало дуго времена да се ослободи идеје о побуни, преврату и револуцији и прихвати демократске методе политичке борбе. Смрт кнеза Александра (22.04.1885.) представљала је важну прекретницу у политичкој делатности претендента. Постао је старешина куће и преузео кнежевску титулу, али није имао материјалне могућности да своја права оствари. Зависност од брата Ђорђа и кнеза Николе тешко га је погађала. Након очеве смрти кнез Петар је написао Манифест српском народу. У њему је указао на сву погубност политике краља Милана и његовог аустрофилства. Он је сматрао да је одвајање од словенства погубно по Србију, што показује да је гледао у Русију као подржаваоца својих претензија. Битно је истаћи да, иако је

10

Манифест потврђивао његове претендентске амбиције, кнез се сада одриче насиља као пута за остварење својих претензија. Убрзо је дошло до српско-бугарског рата чији је исход био катастрофалан по краља Милана. Сви заинтересовани – кнез Никола, султан, велике силе, емигранти и кнез Петар пажљиво су пратили збивања у Бугарској и Србији. У таквој ситуацији кнез Петар је у Женеви написао свој нови Манифест, кога су објавили многи европски листови. И овај његов корак наишао је на отворену осуду српских државника. Манифест није ишао даље од тога да потврди постојање претендента и подсети на његова права. Раније успостављена веза претендента са Николом Пашићем и радикалима добила је коначно и своју конкретну форму. У јулу 1886. године склопљен је споразум који су потписали Никола Пашић и кнежевић Ђорђе. Циљ споразума је био да спречи даље пропадање Србије за које је, по њиховом мишљењу био одговоран, пре свих, краљ Милан. Иако је кнез Петар одбио да потпише споразум сарадња са радикалима се наставила. Све више се говорило о црногорској чети која је требала да помогне радикалима и Карађорђевићима да преузму власт. Припреме за ову акцију већ су увелико поодмакле, када се Русија томе одлучно успротивила и спречила рад на династичком преврату. Кнез Петар је временом увидео да му у остварењу његових претензија није неопходна подршка политичких странака. Уместо тога, говорио је да Обреновићи раде за њега, очекујући да ће га његово име и порекло, као и прилике у земљи, учинити неопходним кандидатом за српски престо. 27. августа 1887. године кнегиња Зорка родила је сина Ђорђа. Његово рођење донекле је утицало на побољшање односа између кнеза Петра и његовог таста, коме је ово био први унук. Међутим, радост због дететовог рођења ускоро је поново замењена пређашњом суревњивошћу. Кнез Никола није показивао никаквог обзира према своме зету и његовој породици када су били у питању материјални и политички интереси. Већ следеће године, 4. децембра, родио се и други син Александар. Међутим, свега неколико дана касније, породица је примила тужну вест о смрти Петровог брата, кнежевића Ђорђа. Његова смрт је прдстављала велики ударац за кнеза Петра и у финансијском погледу. Ипак, иако Ђорђе тестаментом није Петру оставио никакву готовину, знатно му је олакшао ствари наложивши да се Петар ослободи свих дугова. То је била велика олакшица, пошто се сматрало да су дугови досезали значајне суме. На тај начин ослобођен је

11

зависности од кнеза Николе, а по Европи је могао слободно путовати, без страха од поверилаца. У то време долази до значајних промена и на српској политичкој сцени. Краљ Милан је абдицирао, а власт је у име малолетног Александра и у складу са уставом, преузело намесништво на челу са Ристићем, огорченим противником Карађорђевића. Кнез Петар није успео да политички профитира на рачун промена у Србији, како се првобитно надао. Напротив, повлачење Миланово довело је до зближавања Србије и Црне Горе што му генерално није ишло у прилог. Фебруара 1890. године породицу Карађорђевића задесила је велика невоља. Неколико дана након рођења трећег сина Андреја, кнегиња Зорка је преминула услед повишене температуре. Убрзо је смрт однела и тек рођеног Андреја. Смрт кнегиње Зорке означила је нову етапу, како у приватном, тако и политичком животу кнеза Петра. Нашавши се пред дилемом да ли да остане у Црној Гори или пође у Европу, кнез Петар се одлучио за останак, првенствено због незадовољавајуће финансијске ситуације. Боравак у Црној Гори значио је чамотињу и одрицање од много чега, пре свега од политичке делатности до које му је било стало. Оставши удовац са малом децом, живео је повучено, избегавао је сусрете и разговоре с људима. Често је путовао по Европи како би средио своје финансије, али и нашао нове савезнике. У међувремену, радикали у Србији постају лојални краљу Александру и његовој политици. Стога се Петар окреће разним антиобреновићким елементима у иностранству, без обзира на њихову страначку опредељеност. Како је у ово време живео у Цетињу, прилично удаљеној европској престоници, трудио се да буде редовно обавештен о главним европским струјањима и догађајима. Био је преплаћен на више листова, а такође, доста је и читао, првенствено филозофска дела. Из његове бележнице може се видети да су кнеза Петра посебно занимала питања о узајамној спрези војске и државе. Управо из ових белешки види се да је био заљубеник у лепу реч и снажну мисао, као и то да је био изразити реалиста који је разум држао изнад осећања. Настојао је да побољша и оплемени своју личност, па је у ово време научио Морзеову и Брајову азбуку. У лето 1894. године кнез Петар је обавио неопходне припреме за одлазак из Црне Горе и прелазак у Швајцарску. Савременици наводе неколико опречних резлога који су навели кнеза да пређе у Женеву. Војвода Гавро Вуковић говори да је потреба да се деца образују представљала само ,,изговор пред јавношћу'', а да су други разлози

12

превагнули. Неподношљива ситуација у којој се нашао и раскинуте везе са црногорским двором биле су пресудне. И поред тога, односи између два кнеза пред јавношћу остали су непомућени јер је то било у обостраном интересу. Након десет година проведених у Цетињу кнез Петар се и физички променио. Кад је дошао у Црну Гору био је млад, наочит човек, у пуној снази. Пред полазак у Женеву изгледао је сасвим другачије. Један савременик га је описао овим речима: ,,Био је мршав човек, округле главе, просед, средњег раста, црних брчића, избријане браде и живих проницљивих очију.'' Од европског бонвивана претворио се у начитаног, ученог и медитацији склоног човека. У Женеви су деца наставила школовање. Кнез Петар је био строг отац који је велику пажњу поклањао образовању и васпитању. У току следећих неколико година он је успео да у потпуности поправи своју финансијску ситуацију што му је омогућило да се посвети активној политичкој борби. У више наврата је одлазио у Русију да би испитао став руске владе према краљу Александру и могућности извођења преврата у Србији. Чини се да је у Москви добио охрабрење и подстицај за своје планове. Такође, ситуација у Србији постајала је све повољнија за претендента. Краљ Александар је био у отвореном сукобу са оцем због своје намере да се ожени удовицом Драгом Машин. Продубљивање јаза између оца и сина довело је до слабљења утицаја и ауторитета владајуће династије. Упркос противљењу највећег дела јавности до венчања је дошло 21. јула 1900. године. Неколико месеци касније у Бечу је умро Милан Обреновић. То је био више него повољан моменат за остварење дугогодишњих настојања кнеза Петра да завлада Србијом. Аусто-Угарска је Милановом смрћу изгубила важног савезника и више није била против претензија Карађорђевића. Русија се такође држала врло хладно према краљу Александру. Сам кнез Петар је био свестан новонастале ситуације и одлучно се дао у политички маневар. Владавином краља Александра био је незадовољан народ, али и војска. Против краља Алекандра и краљице Драге склопљена је завера у којој су узели учешћа највиши војни кругови. Највероватније да је и сам кнез Петар био обавештен о припреми завере. После неколико неуспелих покушаја, завереници су ступили у коначну акцију. Рано изјутра, 29. маја 1903. Александар и Драга су убијени и тиме је читава ствар завршена. Мајским превратом Обреновићи су сишли са историјске позорнице краљевине Србије. На догађаје у Србији, Русија и Аустроугарска реаговале су врло хладно. И једна и друга влада су

13

сматрале да на српски престо треба да дође Петар Карађорђевић. Остало је забележено да је цар Фрања Јосип на вест о преврату у Србији, изјавио да се то и дало очекивати после Александрове женидбе са Драгом, која је била ,,зао дух краљев, а несрећа Србије''. Доласком у Београд, 24. јуна 1903. године завршила се мукотрпна борба Петра Карађорђевића за ступање на српски престо, која је трајала преко три деценије. Од овог датума почиње нови период у његовом животу који ће такође бити испуњен бројним и бурним догађајима.

Слободан Мандић

14