SEMINARSKI RAD

SADRŽAJ

1.EKONOMSKI ZNAČAJ NOVCA......................................................................

2.VALUTNA KONVERTIBILNOST......................................................................

3.VREDNOST I PROMENE VREDNOSTI NOVCA...........................................

4.PORAST VREDNOSTI NOVCA – DEFLACIJA.............................................

5.OPADANJE VREDNOSTI NOVCA- INFLACIJA..........................................

6.MONETARNA STABILNOST................................................................................

7.EKSTERNI ŠOKOVI.............................................................................................

ZAKLJUČAK..........................................................................................................

LITERATURA...........................................................................................................

Str. 2.

Str. 4.

Str. 7.

Str. 8.

Str. 10.

Str. 13.

Str. 14.

Str. 15.

Str. 17.

1

SEMINARSKI RAD

1. EKONOMSKI ZNAČAJ NOVCA

Ako se pođe od toga da finansije prevashodno znače novčanu stranu svakog privrednog posla i nočanu stranu nacionalne privrede uopšte, onda je jasno da su finansije nerazdvojno povezane sa pojmom novca. Zbog toga, istorijski gledano finansije su se afirmisale i razvijale u onoj meri koliko se privredni život pojedinih društvenih zajednica kretao od naturalne u pravcu novčane privrede, odnosno u onoj meri koliko su poslovi sa novcem u njihovom ekonomskom i pravnom smislu potiskivali naturalno regulisanje dugova. Drugim rečima, finansije kao pojam koji objašnjava način upotrebe novca u razrešavanju dugova, postajao je bogatiji i precizniji ukoliko su monetarni faktori kao privredni fenomeni, instrument i mere sa kojima se stvara, ograničava, smanjuje, poništava, raspodeljuje i preraspodeljuje novčana kupovna snaga postajali značajniji u svakidašnjem životu date društveno-ekonomske zajednice tj. u životu njenih privrednih subjekata, državnih organa i pojedinaca.

U skladu sa navedenim, proizlazi da monetarni sistem predstavlja ključni deo finansijske celine zemlje, odnosno da je on jedan od temeljnih podsistema ukupnog finansijskog sistema. Zbog toga, istraživanje faktora koji determinišu monetarni sistem u suštini se svodi na objašnjenje sistema odnosa i skupa mera kojima se preko novca i kredita utiče na proces društvene reprodukcije, odnosno na ostvarivanje društveno-ekonomskih ciljeva i zadataka razvojne i tekuće ekonomske politike zemlje. Polazeći od toga da je jedan od osnovnih ciljeva monetarnog sistema porast materijalnog i socijalnog standarda stanovništva u konkretnim uslovima razvoja društveno-ekonomskog sistema, proizlazi da su i temeljni ciljevi monetarnog sistema upravo postizanje trajnih društvenih ciljeva u domenu novca i kredita. Iz tih razloga, u izučavanju monetarnih finansija, odnosno problema monetarnog sistema, pre svega, treba poći od novca kao jedne od osnovnih ekonomskih kategorija društveno-ekonomskog sistema. U tom kontekstu, treba imati u vidu činjenicu da teorija novca i istraživanje uloge novca u procesu društvene reprodukcije svakako spada u jedno od najsloženijih i istovremeno najrazvijenijih teorijskih delova savremene ekonomske teorije. Pri tome, gledanje na ulogu novca u privredi se menjala tokom različitih perioda, od shvatanja novca kao osnovnog instramenta u regulisanju privrednih tokova i sredstva ekonomske stabilizacije, do odbacivanja shvatanja aktivne uloge novca kao osnove za vođenje efikasne monetarne i ekonomske politike. Međutim, u savremenim uslovima uloga novca u privredi postaje izuzetno značajna. Zbog toga, novac i monetarna politika u visoko-razvijenim tržišnim privredama igraju veliku ulogu u programima razvoja i stabilizacije, dok istraživanje delovanja novca u privredi dobija sve veće razmere.

Aktiviranje novčanog regulisanja i porast značaja teorijskih istraživanja uloge novca, doveli su do porasta interesovanja i za funkcionisanje celokupne novcčne sfere reprodukcije. Regulisanjem novčane i kreditne mase regulišu se privredni tokovi, posebno agregatna tražnja, zaposlenost, uvoz i izvoz itd. Kada se restriktivnom monetarnom politikom želi stabilizovati privreda, a pretera se sa korišćenjem monetamih faktora, često dolazi do inflacije, depfesije nezaposlenosti. Analogno tome, krajnosti monetarizma i zloupotreba novca sve su češći u monetarnim privredama u kojima se novac sve više koristi za ciljeve

2

SEMINARSKI RAD

izvan njegovih normalnih prometnih funkcija (finansiranje budžetskog deficita, vojni rashodi, preterana emisija novca i kredita itd).

Danas se još uvek veliki broj monetarnih teorija i dalje bavi procesom stvaranja novca, prirodom novca, novčanim oblicima, kao i vrednošću i flinkcijama novca, što u mnogome savremene probleme novca stavlja u vrlo uske granice istraživanja. Istina, da bi se shvatilo delovanje novca u privredi sa mogućnostima i granicama delovanja monetarne politike, neophodno je prethodno dobro poznavati nastanak, prirodu i genezu savremenog novca. Analogno tome, u teorijskim istraživanjima danas se dosta pažnje posvećuje prirodi i razvoju novčanih formi i sistema, vrednosti i promenama vrednosti novca, kao i odnosima novca i cena. U tom delu, nesumnjivo su neophodna istraživanja danas dominirajućih monetarnih teorija, počev od primitivne kvantitativne teorije novca, preko kejnsijanske teorije do savremene neokvantitativiie teorije novca, odnosno novih pokušaja sinteze tzv. monetarizma i kejnsijanizma.

Međutim, savremena monetarna istraživanja sve se više prenose na delovanje monetamog mehanizma, kao i tendencije monetarnih impulsa na monetarnu politiku i uopšte ekonomsku politiku. Naime novac i monetarna politika postaju neposredni faktor kojim se neposredno utiče na mehanizam uspostavljanja privredne ravnoteže. To je približilo monetarnu teoriju problemima cikličnog kretanja savremenih privreda, odnosno postojanju potrebe njenog stalnog podešavanja fazama visoke konjukture ili recesije i drugim oblicima danas narušene ravnoteže u privredi.

U monetarnoj teoriji danas se sve manje postavlja pitanje šta je novac, već kako se on stvara, ko njime raspolaže kako novac deluje na ekonomsku aktivnost i podsisteme ekonomskog sistema. Drugim rečima, kako novcem efikasno upravljati. Osim toga, znatno je češće istraživanje i mehanizama uzajamnog delovanja novčanih i realnih faktora reprodukcije, što uslovljava da klasičan pristup monetarnim fenomenima u smislu istraživanja novčanih sistema i određivanja novčane jedinice i slično, sve više gubi na znacčaju i definitivno se potiskuje u drugi plan, postajući time samo deo monetarne istorije. U kontekstu toga, monetarna teorija se sada tretira kao teorija o uticaju novca na ekonomsku aktivnost.

U savremenoj teoriji monetarnih finansija sve češće preovladava shvatanje da osnovno područje monetarne teorije predstavlja istraživanje uzajamnog delovanja monetarno-kreditne sfere i drugih agregata privrede, pre svega, promene realnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti proizvodnih faktora, promena nivoa cena i raspodela dohotka. Zbog toga, činjenica je da se monetarna teorija i praksa danas uglavnom usredsređuju na istraživanje sledećih odnosa i veza: 1

a) Povezanost mera monetarno-kreditne politike i promene novčane mase u privredi (ukupne i u strukturi);b) Povezanost promena novčane mase i tražnje roba i usluga, odnosno povezanost i međusobno delovanje novčanog i robnog tržišta:

1 Damnjanović Nemanja, „Međunarodne finansije“, Univerzitet Alfa, 2009., strana 331-335

3

SEMINARSKI RAD

c) Povezanost između ukupne tražnje i dinamike proizvodnje, zaposlenosti i nominalnih dohodaka, s jedne strane, i realne količine novca, s druge strane;d) Uticaj deficitnog finansiranja na efikasnost monetarne politike i delovanje novca na privredna kretanja.

Monetarna teorija u istraživanju delovanja novca na privredu može tim prblemima da pristupi na dva načina: kvantitativno i kvalitativno. Klasična monetarna teorija do sada je uglavnom istraživala kvantitativne osobine novca, kao što su priroda novca, oblici novca i njihova klasifikacija, funkcije novca, kupovna snaga i faktori kupovne snage novca itd. Međutim, ona je danas zamenjena kvantitativnim odnosima i mehanizmom brojnih veza novčanih i realnih faktora u društvenoj reprodukciji. Kvalitativno istraživanje novca sve više ustupa mesto tzv funkcionalno-empirijskoj analizi. Ali to ne znači da su fundamentalna pitanja prirode i razvoja novca, novčanih funkcija, formiranja vrednosti i savremenih oblika novca potpuno rešena u građanskoj monetarnoj i ekonomskoj teoriji. Kvantitativni pristup u monetarnoj teoriji polazi od sfere novčanog opticaja i uticaja novca na različite makroagregate i sektore privrede. Spajanje teorije novca sa makroekonomskom teorijom dovodi do pretvaranja novca u veoma snažan instrument državnog intervencionizma u skoro svim savremenim privredama sveta.

2. VALUTNA KONVERTIBILNOST

Izraz konvertibilnost potiče od latinskog izraza "convertibilis" što znači pretvorljiv, preobratljiv. Međutim, iako se ovaj izraz danas veoma često javlja ipak se ne bi moglo reći da se pod njim podrazumeva uvek isti pojam. Otuda, u široj stručnoj literaturi nailazi se na različita definisanja ovog pojma. Sa aspekta monetarne tehnike valutnu konvertibilnost je najbolje definisati na sledeći način: međusobna zamena raznih vrsta nacionalnog novca naziva se konverzija, a odgovarajuća osobenost takve konverzije naziva se konvertibilnost. Ovakav način definisanja pojma konvertibimosti jasno diferencira suštinu i tehniku konvertibilnosti što je sasvim ispravno jer suština i tehnika ne idu uvek zajedno. To ujedno znači, s jedne strane, da suštinski konvertibilna valuta ne mora to da bude i tehnički, a s druge strane, da tehnički konvertibilna valuta ne mora da znači i njenu suštinsku konvertibilnost. Zato je valutnu konvertibilnost najbolje definisati kao mogućnost da se potraživanje u jednoj valuti može pretvoriti u potraživanje u bilo kojoj drugoj valuti, odnosno da se za domaću valutu može kupovati slobodno bilo koja druga valuta.

Od kako postoji institut konvertibilnosti, on je bio prvenstveno sračunat na to da obezbedi funkcionisanje međunarodne ekonomije koja još nije uspela da pronađe pravi međunarodni novac. Budući da svetska privreda do sada još uvek nije uspela da pronađe takav međunarodni novac koji bi predstavljao pravi svetski medium međunarodnih plaćanja, institut savremene konvertibilnosti trebao bi da omogući rešavanje upravo tog problema. Iz napora za rešavanjem pomenutog problema, proizlazi ujedno i osnovna karakteristika konvertibilnosti valuta, a to je multilateralizam plaćanja. Ali multilateralizam ne pretpostavlja uvek i postojanje konvertibilnosti valuta. Naime, i zemlje sa nekonvertibilnom valutom mogu prihvatiti multilateralizam, ali u tom slučaju, njihove valute se isključuju iz tog sistema, što

4

SEMINARSKI RAD

praktično znači da će se plaćanje vršiti samo u konvertibilnoj valuti, odnosno, valuti drugih zemalja sa kojima ulaze u multilateralne odnose. Dakle, postojanje većeg broja zemalja sa nekonvertibilnom valutom otežava efikasno funkcionisanje multilateralizma kao svetskog sistema plaćanja, što ima za posledicu i otežano širenje i održavanje konvertibilnosti valuta. Otuda, konvertibilnost i multilateralizam su dva međusobno tesno povezana pojma.

Da bi se prešlo na konvertibilnost nacionalne valute potrebno je stvoriti unutrašnje uslove (unutar nacionalne privrede) za ispunjenje čitavog niza pretpostavki koje će nacionalnoj privredi pružiti mogućnost i ujedno garantovati njenu sposobnost da može prihvatiti sistem konvertibilnosti. Od mnoštva tih pretpostavki posebno se ističu sledeće: 2

(a) postojanje privredne i monetarne ravnoteže u nacionalnoj ekonomiji, (b) realan devizni kurs nacionalne valute, kao izraz povezanosti domaćeg i inostranog

tržišta, (c) postojanje dovoljno snažnih monetarnih, odnosno deviznih rezervi koje

omogućavaju nesmetano odvijanje ekonomskih i finansijskih odnosa nacionalne privrede sa inostranstvom, i

(d) makroekonomska politika zemlje mora pratiti događaje u međunarodnom monetarno-finansijskom okruženju, u smislu stalne sinhronizacije ekonomske politike sa zemljama glavnih spoljnotrgovinskih partnera.

a)Postojanje privredne i monetarne ravnoteže u nacionalnoj ekonomiji smatra se kao neophodan uslov za uspostavljanje (uvođenje) konvertibilnosti domaće valute. Naime, potrebno je da postoje takvi stabilni uslovi u privredi koji se karakterišu usklađenošću odnosa proizvodnje i potrošnje, pri određenom stepenu stabilnosti cena (interna stabilnost), kao i usklađenost odnosa u platnom bilansu pri uspostavljanju stabilnog deviznog kursa (eksterna stabilnost). Međutim, najpre treba uspostaviti unutrašnju ravnotežu, jer bez nje isključeno je postizanje spoljne ravnoteže. U tom cilju, nacionalna privreda mora da vodi računa o tome da njeno nacionalno trošenje ne premašuje njena sredstva nacionalnog proizvoda, koji može biti uvećan i za neto uvoz kapitala. Pri tome, unutrašnju finansijsku stabilnost treba shvatati u komparativnom smislu, što podrazumeva da stopa inflacije u zemlji ne premašuje stopu inflacije njenih glavnih spoljnotrgovinskih partnera.

b)Realan devizni kurs nacionalne valute predstavlja dalji neophodan uslov za uspostavijanje konvertibilnosti valuta. Naime, realan devizni kurs treba da omogući nacionalnoj privredi da pređe na konvertibilnost svoje valute ali u isto vreme i da održava konkurentsku sposobnost domaće ekonomije na inostranim tržištima To podrazumeva da pri postojećem deviznom kursu nivo troškova i cena u zemlji ne sme da prevazilazi nivo troškova i cena njenih glavnih spoljnotrgovinskih partnera. Zbog toga, može se reći da realan devizni kurs predstavlja osnovni uslov (conditio sine qua non) za uspostavljanje i održavanje konvertibilnosti nacionalne valute. U tom kontekstu, konvertibilnost domaće valute treba da bude krajnji cilj politike deviznog kursa svake zemlje, kao izraz povezanosti domaćeg i inostranog tržišta.

2 Ivaniš Marko, „Osnove finansija“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006., strana 277-281

5

SEMINARSKI RAD

c) Akumuliranje dovoljno snažnih međunarodnih monetarnih, odnosno deviznih rezervi, predstavlja još jedan značajan uslov u ostvarivanju konvertibilnosti nacionalne valute. Sam pojam međunarodnih monetarnih rezervi obuhvata, s jedne strane, nacionalne monetarne rezerve, a s druge strane, koncentrisane monetarne rezerve kod međunarodnih finansijskih organizacija. Pri tome, skup svih nacionalnih monetarnih rezervi uključujući i rezerve kod svetskih finansijskih institucija čini tzv. svetske monetarne rezerve, što se često naziva i međunarodnom likvidno-šću. S tim u vezi, treba imati u vidu sa se pod međunarodnom likvidnošću jedne nacionalne privrede podrazumeva njena sposobnost plaćanja i izvršavanja prispelih obaveza prema inostranstvu, pri čemu nacionalna likvidnost zavisi od sume nacionalnih deviznih rezervi sa kojima jedna zemlja može slobodno disponirati. Savremena monetarna teorija smatra da bi minimalne devizne rezerve trebale da iznose 30% vrednosti izvoza u toku godine, mada postoje i mišljenja da bi devizne rezerve trebale da odgovaraju visini 60-66% vrednosti izvoza. Međutim, treba istaći da je visina deviznih rezervi ipak relativna. Otuda, njihova visina varira u zavisnosti od konkretnih potreba zemlje.

d)Praćenje događaja u međunarodnom ekonomsko-finansijskom okruženju i sinhronizacija ekonomske politike sa zemljama glavnih spoljnotrgovinskih partnera, predstavlja nezaobilaznu nužnost u procesu realizacije konvertibilnosti domaće valute. Pri tome, najveći teret pada na politiku cena i monetarnu politiku zemlje, budući da politika cena mora biti tako koncipirana i sinhronizovana da promene u visini cena u inostranstvu determinišu i promene i promene u visini cena u zemlji. U suprotnom, može doći do znatnog odliva nacionalnih deviznih rezervi što automatski implicira i znatno duži period vremena potrebnog za stvaranje uslova za uvođenje konvertibilnosti nacionalne valute.

Na osnovu dosadašnjeg izlaganja, kao zaključak proizlazi da je proces stvaranja uslova za prelaz na konvertibilnost nacionalne valute izuzetno složen, pogotovo što je "problem novca danas potpuno i neraskidivo povezan sa problemom čitave nacionalne privrede, pa čak i sa problemom političkog poretka". Otuda, pojam konvertibilnosti ne može se posmatrati samo kao međunarodna novčana kategorija, već i kao rezultat vrlo kompleksnih ekonomskih učinaka nacionalne privrede. To znači, da ekonomsku uslovljenost valutne konvertibilnost treba analizirati kako sa aspekta eksternih faktora uticaja tako i sa aspekta uticaja faktora interne (domaće) ekonomije. Shodno tome, u zemlji koja pretenduje na konvertibilnost svoje valute moraju dobijati na značaju i naučno-istraživačke aktivnosti u tom pravcu, jer svi pokušaji da se na valutnu konvertibilnost pređe bez prethodne ocene svih ekonomski relevantnih faktora koji uslovljavaju savremenu konvertibilnost valuta, moraju biti već unapred osuđeni na neuspeh. Zato uvođenje konvertibilnosti nacionalne valute ne može i ne sme biti eksperiment, jer ako to postane, onda će to za nacionalnu privredu biti jedan od najskuplje plaćenih instrumenata od svih prethodnih.

3. VREDNOST I PROMENE VREDNOSTI NOVCA

6

SEMINARSKI RAD

Savremeni novac je moguće posmatrati sa dva osnovna aspekta: prvo, sa njegovog vrednosnog aspekta, i drugo, sa njegovog pojavnog aspekta. Sa prvog stanovišta, novac se javlja u svom apstraktnom smislu, dok se sa drugog stanovišta javlja u konkretnom smislu. Pri tome, vrednost novca može se takođe posmatrati sa više aspekata. Tako, sa stanovišta njegove vrednosti u zemlji i inostranstvu, odnosno sa stanovišta njegovog odnosa prema nekom drugom ekvivalentu može se govoriti o njegovoj unutrašnjoj i spoljnoj vrednosti.

U pogledu određivanja vrednosti novca može se govoriti o njegovoj materijalnoj (robnoj), kao i o njegovoj funkcionalnoj (nominalnoj) vrednosti. Ako kao novac služi neka roba, onda ne postoji nikakva razlika između ove dve vrednosti novca. Takva situacija je bila sa primitivnim robnim novcem, a delimično i kasnije sa metalnim novcem. Međutim, u savremenim novčanim sistemima u kojima funkcionišu papirni i sitan metalni novac materijalna i funkcionalna vrednost novca se ne poklapaju, već je novac zadržao samo svoju funkcionalnu vrednost i to ne samo u domaćem već i u međunarodnom prometu. Zbog toga, kada se govori o vrednosti savremenog novca, onda se isključivo misli na njegovu funkcionalnu vrednost. S tim u vezi, savremeni novac se ne prima zato što on kao takav ima vrednost, nego zbog njegove funkcije ili jednostavno rečeno što se njime može nešto kupiti. U skladu sa tim, umesto funkcionalne vrednosti novca ispravnije je govoriti o kupovnoj snazi savremenog novca, odnosno njegovoj sposobnosti da se njegovim otuđenjem steknu željeni proizvodi i usluge.

Savremeni novac svoju funkcionalnu vrednost dobija svojim odnosom sa robama koje cirkulišu u prometu tako da se njegova kupovna snaga procenjuje po većoj ili manjoj masi roba i usluga koje se mogu dobiti za datu količinu novca. Međutim, u prometu funkcionišu različite robe sa različitim cenama pa se taj odnos tj. kupovna snaga novca ne može meriti jednostavnim mehaničkim obimom količine novca i količine različitih roba, već odnosom količine novca i sume cena tih roba u nekom vremenskom periodu. Osim toga, ljudi ne vrše samo kupovine roba i materijalmh usluga koje su neophodne za život, nego isto tako kupuju i razne nematerijalne usluge koje za njih predstavljaju troškove života u najširem smislu reči. Dovodeći u vezu raspoloživu količinu novca za nabavku takvih roba i usluga sa njihovom vrednošću ili sa troškovima života, može se dobiti funkcionalna vrednost tj. kupovna snaga današnjeg novca koja se javlja kao recipročna vrednost cena, odnosno troškova života.

U skladu sa navedenim reciprocitetom, proizlazi da viši nivo cena podrazumeva nizu kupovnu snagu novca i obrnuto, niži nivo cena podrazumeva veću kupovnu snagu novca. Veličina cene, odnosno kupovne snage novca zavisi od delovanja zakona vrednosti tj. zakona ponude i tražnje. Kod datih veličina robe i usluga (robnih fondova) na jednoj strani i kupovnih (novčanih) fondova na drugoj strani, dolazi do formiranja određenog odnosa između ova dva faktora, a taj odnos je određen cenama robnih fondova, odnosno kupovnom snagom novca. Kada se jednom stvoreni odnos između kupovnih i robnih fondova na izvestan način poremeti onda nastaju poremećaji i u cenama, odnosno u kupovnoj snazi novca. Poremećaji mogu nastati kako na strani robnih, tako i na strani kupovnih (novčanih) fondova tako da kod oba fonda dolazi ili do njihovog smanjenja ili povećanja. Kao posledica toga, obavezno dolazi do porasta cena i pada kupovne snage novca ili do smanjenja cena i povećanja kupovne snage

7

SEMINARSKI RAD

novca.

Ako pođemo od teze da je kupovna snaga novca izražena odnosom kupovnih (novčanih) i robnih fondova, moglo bi se zaključiti da u opticaju mora biti ona količina novca koja je potrebna da se u određenom vremenu kupi celokupan robni fond (robna masa). Ovakav bi zaključak mogao biti tačan samo onda ako se pretpostavi da u posmatranom vremenu svaka novčana jedinica samo jednom obavi svoju funkciju. Međutim, jedna ista novčana jedinica može u datom vremenu obaviti nekoliko puta svoju funkciju, pa otuda ne mora količina novca u opticaju biti jednaka vrednosti kupovnog fonda izraženog u novcu. Zbog toga je količina potrebnog novca u opticaju znatno manja. Pri tome, ona se smanjuje upravo onoliko puta koliko je puta ista novčana jedinica u datom vremenu obavila svoju funkciju. Broj koji pokazuje koliko je puta ista novčana jedinica obavila funkciju u određenom vremenu (obicno jedna godina) naziva se brzina opticaja. Analogno tome, potrebna količina novca u nekoj privredi jeste ona koja pomnožena sa brzinom opticaja pokazuje u novcu izražene robne fondove. Shodno tome, količina potrebnog novca (potreban opticaj) može se izračunati po sledećoj formuli: 3

O x B = R iz čega proizlazi: O = R : B

gde upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje:

O = Opticaj, B = Brzina opticaja, i R = Robni fondovi

Na kraju, treba reći da postoje razne metode izračunavanja kupovne snage novca, ali sve se one svode uglavnom na šire ili uže obuhvatanje roba i usluga koje determinišu cene, odnosno troškove života u celini. Odgovarajućim metodama utvrđeni indeksi cena ili troškova života upoređeni u datom vremenskom nizu, govore nam o relativnim promenama vrednosti kupovne snage novca u određenom periodu vremena.

4. PORAST VREDNOSTI NOVCA - DEFLACIJA

Novac ima svoju vrednost u zemlji i inostranstvu. Vrednost novca u zemlji jeste njegova kupovna snaga, dok je vrednost novca u inostranstvu njegova inter-valutarna vrednost. Obe vrednosti novca podložne su promenama, odnosno mogu rasti ili opadati. O porastu vrednosti novca govorimo onda kada raste njegova kupovna snaga tj. kada se sa istim brojem novčanih jedinica može kupiti više robe ili kada za kupovinu iste robe treba dati manji broj novčanih jedinica. Svaki porast vrednosti novca i to kako njegove vrednosti u zemlji tako i njegove vrednosti u inostranstvu naziva se apresijacija. Kada postoji apresijacija novca u zemlji govori se o povećanju njegove kupovne snage, a kada je apresijacija novca izražena u odnosu na inostranstvo, onda se govori o povećanju intervalutarne vrednosti novca, što najčešće dovodi do tzv. revalvacije kao pravnog akta zakonodavne vlasti zemlje u smislu zvanične promene spoljne vrednosti novca. Međutim, jedan od najčešćih oblika porasta vrednosti novca tj. njegove kupovne snage jeste deflacija.

3 Ivaniš Marko, „Osnove finansija“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006., strana 288-289

8

SEMINARSKI RAD

Deflacija predstavlja porast kupovne snage novca do kojeg dolazi usled poremećaja u odnosima robnih i novčanih fondova gde su robni fondovi veći od novčanih. Deflacija se izražava u padu opšteg nivoa cena sa jedne strane, odnosno u povećanju kupovne snage novca na drugoj strani. Dakle, deflacija predstavlja takav ekonomski fenomen gde efektivna tražnja zaostaje nad ponudom dobara što se manifestuje u sniženju opšteg nivoa cena. Tako nastaje tzv. deflatorni jaz. Deflacija je mnogo reda pojava od inflacija, a jedna od najvećih i najtežih deflacija u ekonomskoj istoriji bila je u periodu 1929 - 1934, za vreme velike svetske ekonomske krize, a manifestovala se u snažnom padanju cena, kontrakciji robnog prometa, sužavanju proizvodnje, opadanju cena vrednosnih papira na berzama itd. Deflacija je u principu monetarni aspekt privredne depresije koja sledi nakon konjunkture. Ona može biti rezultat:

(a) smanjenja ili usporavanja novčanog opticaja, (b) povećanja ponude robe, i (c) zajedničkog delovanja oba pomenuta faktora.

Deflacija se može manifestovati u različitim oblicima, među kojima posebno treba pomenuti sledeće: 4

1) Naplata i obustava kredita emisionih banaka i drugih banaka;2) Raspisivanje unutrašnjeg državnog zajma i povećanje poreza;3) Povećanje proizvodnje uz istu monetarnu tražnju;4) Bežanje kapitala iz jedne zemlje u drugu zbog većih profita;5) Tezaurisanje zlata putem konvertovanja novčanica u zlato;6) Revalvacija nacionalne valute;7) Ograničavanje uvoza i podsticanje izvoza.

Deflacija izaziva sasvim suprotne posledice od inflacije, ali često mnogo teže i opasnije. Sužavanjem novčanog i kreditnog volumena uz jednaku proizvodnju smanjuje se potražnja svih roba na tržištu i cene padaju. Novac poskupljuje i kamatna stopa raste. S obzirom da se cene ne snižavaju povećanjem produktivnosti rada već opadanjem tražnje, onda rentabilnost opada, a proizvodnja se redukuje ili se potpuno prekida. Takođe, porast nezaposlenosti dalje smanjuje potražnju. Usporava se i brzina novčanog opticaja jer novac postaje sve vredniji, te se stanovništvo uzdržava od kupovine u očekivanju daljeg pada cena. Pri tome, deflacija zadaje posebne teškoće državi, jer se njeni dugovi i obaveze realno povećavaju, iako nominalno ostaju nepromenjeni dok se prihodi usled depresije smanjuju. Deflacija ugrožava i sve ostale dužnike do te mere da oni mogu postati sasvim nesposobni za plaćanje, pa otuda dolazi do narastanja velikog broja stečajeva.

Za vreme deflacije, banke kao i stanovništvo vode politiku tezaurisanja novca u cilju održavanja svoje likvidnosti koja je ugrožena smanjenjem redovnog priliva novca. Istovremeno, lančana reakcija pogada proizvođače, potrošače i banke. Pri tome, svi su oni na

4 Ivaniš Marko, „Osnove finansija“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006., strana 299-303

9

SEMINARSKI RAD

određeni način istovremeno i dužnici i poverioci. Ako banka kao poverilac ne može da naplati svoje potraživanje prema nekom privrednom subjektu jer je pao pod stečaj, onda banka koja je istovremeno i dužnik neće biti sposobna da podmiri svoje obaveze prema poveriocima koji su opet i sami dužnici prema trećima itd.

Najveće koristi od deflacije obično imaju rentijeri koji do novčanih prihoda dolaze bez proizvodnje, odnosno bez rada. Po pravilu, oni se pojavljuju u ulozi samo poverilaca, a ne i dužnika. Takođe, koristi od deflacije mogu imati i slojevi stanovništva koji žive od stalnih dohodaka, kao i ulagači na štednju, naravno ako ne usledi insolventnost banaka. Suština ovih odnosa leži u tome što se pozajmljena sredstva moraju vraćati u nominalnom iznosu, a budući da usled deflacije nominalni iznosi dugova imaju za stepen deflacije veću kupovnu snagu nego što ju je novac imao u času nastanka zaduženja, onda svi dužnici nastoje da se što pre reše obaveza vraćanja pozajmljenih novčanih iznosa.

Na kraju, treba reći da deflacija predstavlja jedan izuzetno složen proces koji pod određenim uslovima može izazvati nesagledive posledice za nacionalnu privredu u smislu njene potpune stagnacije. Međutim, deflaciju kao monetarni fenomen je lakše lečiti od inflacije i to prvenstveno kreditno-političkim merama. Takva politika naziva se reflacija, jer joj je cilj ukloniti negativne posledice prouzrokovane deflacijom, kao što je to bio slučaj sa privrednim planom "New Deal". U tom planu su bile predviđene mnoge mere, kao na primer: smanjenje radnog vremena, javni radovi, regulisanje proizvodnje itd. kako bi se oživela privredna aktivnost i povećale cene, plate i zaposlenost.

5. OPADANJE VREDNOSTI NOVCA- INFLACIJA

O opadanju vrednosti novca govorimo onda kada opada njegova kupovna snaga tj. kada se sa istim brojem novčanih jedinica može kupiti manje robe ili kada za kupovinu iste robe treba dati veđi broj novšanih jedinica. Svako opadanje vrednosti novca i to kako njegove vrednosti u zemlji tako i njegove vrednosti u inostranstvu naziva se depresijacija. Kada postoji depresijacija novca u zemlji govori se o smanjenju njegove kupovne snage, a kada je depresijacija novca izražena u odnosu na inostranstvo, onda se govori o opadanju tj. smanjenju intervalutarne vrednosti novca, sto najšešće dovodi do tzv. devalvacije kao pravnog akta zakonodavne vlasti zemlje u smislu zvanične promene spoljne vrednosti novca. Međutim, jedan od najtežih oblika opadanja i smanjenja vrednosti novca tj. njegove kupovne snage jeste inflacija.

Iako je pojaminflacije etimološki jasan u smislu oznake pojma nadimanja ili naduvavanja, ipak se može reći da danas nema ni jednog ekonomskog pojma niti monetarnog fenomena koji je toliko sporan kao što je inflacija. Obezvređivanje novca, odnosno porast cena nije nova pojava. U tom smislu, obično se navodi da glavnu karakteristiku inflacije čini znatno povećanje nivoa cena koje nastaju zbog povećanja novčane mase koja je praćena povećanjem bankarskih kredita, državnih dugova i deviznih kurseva. Na prvi pogled zaista tako izgleda: porast novčanog opticaja znači i povećanje cena, a povećanje cena traži veći opticaj itd. Međutim, ovakav način objašnjenja porasta cena predstavlja veoma simplificiran

10

SEMINARSKI RAD

pristup problemu inflacije, te se povećanje cena mora objasniti na kompleksniji način, jer je i sam porast cena sam po sebi veoma kompleksna pojava. Naime, inflacija predstavlja povećanje novčanog opticaja koje ima kao posledicu porast opšteg nivoa cena. Pri tome, nije svako povećanje novčanog opticaja ujedno i inflacija, već problem nastaje tek onda kada se količina novca menja bez odgovarajuće promene na strani robe, ta da to menjanje počinje da utiče na opšti nivo cena. Iz ovoga proističe da je inflacija u stvari dinamičan proces. Čim se povećanje opticaja novca zaustavi i cene ustale na opštem nivou, inflacija prestaje. Dakle, o inflaciji se može govoriti samo dotle dok cene skaču. Čim se cene zaustave na bilo kojem nivou, nema više inflacije ma koliko novi opticaj novca bio veći od ranijeg.

Polazeći od stava da je inflacija veoma kompleksna i heterogena ekonomska pojava i monetarni fenomen, mišljenja smo da ju je veoma teško, gotovo i nemoguće, generalno definisati. S tim u vezi, treba reći da se u literaturi pojavljuju brojne varijante i modeli različitih teorija inflacije što u mnogome još više otežava shvatanje i tumačenje fenomena inflacije. Međutim, ipak je najprikladnije rešenje ako se pođe od njenih uzroka.

Analogno rečenom, klasifikacija oblika inflacije po njenim uzrocima za nas je ovde najprihvatljivije rešenje, pre svega, jer je ovaj pristup posmatranja inflacije najviše u skladu sa tipologijom monetarnih teorija o kupovnoj snazi novca, gde se inflacija najčešće identifikuje sa porastom cena, kao osnovnim pokazateljem pada kupovne snage novca. Shodno tome, svi oblici inflacije sa aspekta uzroka promena cena mogu se svrstati u četiri osnovne grupe: 5

(I) inflacija novca, (2) inflacija tražnje, (3) inflacija troškova, i (4) strukturna inflacija.

Inflacija novca ili novčana inflacija - podrazumeva porast cena kao posledicu povećanja novčanog opticaja. Dakle, ovde je uzrok inflacije povećanje monetarne mase. Ovaj koncept inflacije dugo je predstavljao vladajuće i najrasprostranjenije shvatanje inflacije. Kasnije, ovo shvatanje se dopunjava sve većim naglašavanjem tražnje kao determinante promena cena, što se odrazilo na tzv. monetaristički i dohodni pravac u formulisanju inflacije. Monetaristički pravac u formulisanju inflacije u stvari predstavlja izraz neokvantitativne teorije novca prema kojoj svaki porast količine novca, ako je veći od porasta nacionalnog dohotka, dovodi do povećanja opšteg nivoa cena. S tim u vezi, inflacija je u suštini uvek i svuda monetarni fenomen u smislu da se ona stvara i može da stvori samo rastom količine novca koji je brzi od stope rasta proizvodnje.

Inflacija tražnje - odbacuje osnovne postavke o novčanom tj. monetarnom faktoru kao primarnom uzroku inflacije. Umesto novca kao određujućeg faktora inflacije uvodi se u analizu ponuda i potražnja. Na taj način, cene prestaju biti određene količine novca, a kao njihova determinanta se pojavljuje potražnja, uz pretpostavku neizmenjene ponude i uz pretpostavku neizmenjene tražnje. Neravnoteža između ponude i potražnje otvara inflacioni

5 Ivaniš Marko, „Osnove finansija“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006. Strana 311-314

11

SEMINARSKI RAD

jaz koji se popunjava rastom cena. Po ovom shvatanju, porast cena proizlazi iz nesklada između količine roba na tržištu i raspoloživog dohotka za kupovinu robe. Pri tome, do skoka cena dolazi ako postoji takva količina tražnje koja ne može biti podmirena ponudom.

Inflacija troškova - polazi od toga da do porasta cena dolazi zbog autonomnog rasta pojedinih vrsta troškova reprodukcije, kao što su materijal, plate, amortizacija itd. Prema ovom konceptu inflacije, do porasta cena ne mora doći zbog povećanja količine novca u opticaju kao što to tvrde razne teorije novčane inflacije, niti zbog viška ukupne tražnje nad ponudom, kao što tvrde razni oblici teorije inflacije tražnje, već zbog neodgovarajućeg ponašanja faktora proizvodnje u reprodukciji. Mada je u odnosu na druge koncepte inflacije, teorija inflacije troškova znatno bolje uzročno postavljena, ona ipak ne može u praksi da samostalno deluje.

Strukturna inflacija - javlja se kao reakcija na koncepciju inflacije tražnje i koncepciju inflacije troškova. Pristalice koncepta strukturne inflacije smatraju da spomenute teorije inflacije ne mogu da objasne dugotrajni i samopodržavajući karakter savremenih inflacija.

Analogno navedenom, prema ovom konceptu inflaciju je nemoguće identifikovati kao nesklad između ponude i tražnje cele privrede, obzirom da na nekim njenim sektorima može da postoji višak tražnje u odnosu na ukupnu ponudu, a negde obratno tj. manjak ukupne tražnje u odnosu na ukupnu ponudu, dok opet mogu da postoje određeni sektori privrede sa uravnoteženim odnosima ponude i tražnje. Dakle, treba razlikovati agregatne odnose tražnje i ponude za privredu kao celinu i za pojedine sektore, jer do inflacije može doći i onda kada ne postoji globalni raskorak tražnje i ponude u privredi, ali postoji na parcijalnim tržištima. Ovo je potrebno iz razloga što u globalnoj ravnoteži postoji niz strukturnih debalansa između ponude i tražnje nastalih na bazi stalnog procesa pomeranja ponude i tražnje sa jednih na druga parcijalna tržišta. Kao posledica toga, nastaje situacija da zbog strukturnih poremećaja počinju da rastu cene u privredi čak i onda kada postoji globalna ravnoteža. Iz tih razloga, ovaj koncept inflacije često se naziva i inflacijom parcijalne neravnoteže.

Na kraju, treba reći da inflacija ima negativne efekte na privredu u celini. Nepovoljno dejstvo inflacije najviše pogađa subjekte koji primaju fiksne dohotke koji se ne mogu prilagoditi povećanju troškova života, zbog toga što se sa istim prihodima može kupovati sve manje robe. Drugim rečima, inflacija ih dovodi do prisilne štednje ili prisilnog smanjenja potrošnje. S druge strane, inflacija za pojedine subjekte može rezultirati povoljnim efektima. U tom smislu, povoljna situacija će postojati za sve dužnike koji stare dugove podmiruju novcem čija je kupovna snaga manja, nego što je bila u trenutku kada su sredstva dobijena na zajam. Međutim, sa ekonomskog aspekta inflacija remeti proces odvijanja društvene reprodukcije sa makro i mikro aspekta. Ona stvara poremecaje u aktivnostima ekonomskih subjekata i društva u celini i to u oblasti cena, raspodele, investiranja, kreditiranja, zapošljavanja, ekonomije rada, kao i ekonomskih i finansijskih odnosa zemlje sa inostranstvom. Isto tako, inflacija negativno utiče na ukupnost karakteristika ekonomskog sistema, pri čemu se menja odnos između države i delovanja ekonomskih zakonitosti. Naime, država dobija sve veći prostor za delovanje, a sve manje dolaze do izražaja tržišne zakonitosti

12

SEMINARSKI RAD

kao osnovne ekonomske pretpostavke za razvijanje i afirmaciju.

Mada inflacija uvek predstavlja sinteticki izraz svih problema nacionalne privrede, nju je ipak moguće lečiti merama politike koja se naziva dezinflacijom, a koja suzbija inflaciju i ispravlja njene efekte na monetarnom planu, s tim da se njima privreda ne dovede u stanje deflacije. Spektar korektivmh mera ove vrste je raznovrstan i može da se primeni na razne segmente monetarne i finansijske strukture savremene države.

6. MONETARNA STABILNOST

Monetarna stabilnost predstavlja takvo stanje u privredi kada domaći novac, čija je vrednost stabilna, bez ikakvih smetnji i poremećaja obavlja svoje funkcije pri tome, moguće je razlikovati unutrašnju i spoljnu monetarnu stabilnost u zavisnosti od toga da li se ona pokazuje na domaćem tržištu ili u odnosu na inostrano tržište. Unutrašnja monetarna stabilnost postoji kada su u domaćoj privredi uravnoteženi svi faktori, što se pokazuje u ravnoteži robno-novčanih odnosa uz stabilnu vrednost unutrašnje kupovne snage novca. Spoljna monetarna stabilnost je takvo stanje privrede u kojem postoji uravnotežen platni bilans a kao posledica toga i stabilnost deviznih kurseva, odnosno stabilnost deviznog kursa domaćeg novca na stranim deviznim tržištima.

Mada je težnja svake nacionalne privrede stabilnost, a niz ekonomskih mera koje se u privredi preduzimaju usmerene su prvenstveno u tom pravcu, ipak je činjenica da je najčešće prisutna suprotna pojava tj. monetarna nestabilnost. Unutrašnja monetarna nestabilnost nastaje usled poremecaja odnosa robnih i novcanih fondova uz nestabilnu vrednost tj. kupovnu snagu novca. Pokazuje se kao inflacija (I) kada je novčana potražnja (N) veća od robne ponude (R), odnosno ako je N > R = I, ili kao deflacija (D) kada imamo obrnut slučaj tj. kada je novčana potražnja manja od robne ponude, odnosno N < R = D.

U skladu sa navedenim, proizlazi da inflacija i deflacija u stvari predstavljaju monetarni izraz privredne neravnoteže. Poremećaji privredne ravnoteže kao rezultat negativnog delovanja realnih i monetarnih faktora impliciraju i poremećaje monetarne ravnoteže, odnosno pojavu inflacije i deflacije kao elemenata unutrašnje monetarne neravnoteže. S tim u vezi, ako pokušamo definisati monetarnu ravnotežu, onda treba istaći da je uglavnom opšte prihvaćeno mišljenje da stabilnost kupovne snage novca, odnosno opšteg nivoa cena predstavlja suštinu definicije monetarne ravnoteže. Pri tome, treba imati u vidu postojanje kako unutrašnje, tako i spoljne monetarne ravnoteže. Unutrašnja monetarna ravnoteža, shvaćena dinamički, podrazumeva privredu koja se karakteriše relativno stabilnim nivoom kupovne snage novca. Ona je determinisana postojanjem relativne stabilnosti opšteg nivoa cena roba i usluga tj. ravnotežom robnih i novčanih odnosa. Spoljna monetarna ravnoteža, takođe shvaćena dinamički, predstavlja stanje privrede jedne zemlje koje se karakteriše postojanjem ravnoteže u platnom bilansu i relativno stabilnim deviznim kursom domaćeg novca na inostranim deviznim tržištima. Spoljna monetarna ravnoteža značajno

13

SEMINARSKI RAD

utiče na unutrašnju monetarnu ravnotežu i obrnuto. 6

7. EKSTERNI ŠOKOVI

Prema preliminarnim procenama, na nivou EU stopa rasta BDP-a u 2008. godini iznosila je 0,9%, što je u odnosu na prethodnu godinu niže za 2,0% (u 2007. godini rast je iznosio 2,9%). Tako je samo u posljednjem kvartalu 2008. godine pad BDP-a u odnosu na isti period prethodne godine iznosio 1,1%, a u odnosu na prethodni kvartal 1,5%. Prognoze ne obećavaju rast ni u negativne stope BDP-a. Na usporavanje stope rasta i ulazak u recesiju određenog broja zemalja uticala su negativna kretanja na globalnom nivou, koja su uslovila nelikvidnost bankarskog sektora, smanjenje njihovih kreditnih aktivnosti, i dovela su do smanjenja lične i javne potrošnje.

Upoređujući stope rasta BDP-a u zadnjem kvartalu 2007 i 2008. godine, prema Eurostatu, pozitvne stope su imale samo Češka (1%), Grčka (2,6%), Austrija (0,5%) i Slovačka (2,7%). Najviši pad privredne aktivnosti od zemalja EU imala je Latvija (-10,5%).

Inflacija u EU, merena harmonizovanim indeksom potrošačkih cena u 2008. godini iznosila je 2,2%, i u odnosu na 2007 godinu bila je niža za 0,1%. Inflatorni pritisci koji su bili prisutni u prvoj polovini 2008. godine značajno su smanjeni krajem godine i to prvenstveno pod uticajem eksternih šokova (krize na međunarodnom finansijskom tržištu, energetske krize) koji su uslovili pad cijena nafte, prehrambenih proizvoda i nekretnina.

Nemačka, jedna od vodećih ekonomija EU, u zadnjem kvartalu 2008. godine imala je najviši pad izvoza u posljednjih 22 godine u iznosu od 7,3% u odnosu na prethodni kvartal, što je uslovilo pad stope BDP-a od 2,1% u četvrtom kvartalu.

Stopa nezaposlenosti je rasla, posmatrano po kvartalima, tako je u drugom kvartalu u EU iznosila 6,9%, a u zadnjem kvartalu bila je viša za 0,4 procentna poena i iznosila je 7,3%. Na godišnjem nivou, u 2008. godini stopa nezaposlenosti bila je niža za 0,1 procentni poen nego u 2007 godini i iznosila je 7,0% (u 2007 7,1%).

Budžetski deficit je na nivou EU u 2007 godini iznosio 1% BDP-a, u 2008. godini se procenjuje na 1,9%. 7

ZAKLJUČAK

6 Stakić Budimir, „Međunarodne finansije“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008., strana 125-1277 Damnjanović Nemanja, „Međunarodne finansije“, Univerzitet Alfa, 2009., strana 111-113

14

SEMINARSKI RAD

Monetarni sistem predstavlja ključni deo finansijske celine zemlje, odnosno da je on jedan od temeljnih podsistema ukupnog finansijskog sistema. Zbog toga, istraživanje faktora koji determinišu monetarni sistem u suštini se svodi na objašnjenje sistema odnosa i skupa mera kojima se preko novca i kredita utiče na proces društvene reprodukcije, odnosno na ostvarivanje društveno-ekonomskih ciljeva i zadataka razvojne i tekuće ekonomske politike zemlje. Polazeći od toga da je jedan od osnovnih ciljeva monetarnog sistema porast materijalnog i socijalnog standarda stanovništva u konkretnim uslovima razvoja društveno-ekonomskog sistema, proizlazi da su i temeljni ciljevi monetarnog sistema upravo postizanje trajnih društvenih ciljeva u domenu novca i kredita. Iz tih razloga, u izučavanju monetarnih finansija, odnosno problema monetarnog sistema, pre svega, treba poći od novca kao jedne od osnovnih ekonomskih kategorija društveno-ekonomskog sistema. U tom kontekstu, treba imati u vidu činjenicu da teorija novca i istraživanje uloge novca u procesu društvene reprodukcije svakako spada u jedno od najsloženijih i istovremeno najrazvijenijih teorijskih delova savremene ekonomske teorije. Pri tome, gledanje na ulogu novca u privredi se menjala tokom različitih perioda, od shvatanja novca kao osnovnog instramenta u regulisanju privrednih tokova i sredstva ekonomske stabilizacije, do odbacivanja shvatanja aktivne uloge novca kao osnove za vođenje efikasne monetarne i ekonomske politike. Međutim, u savremenim uslovima uloga novca u privredi postaje izuzetno značajna. Zbog toga, novac i monetarna politika u visoko-razvijenim tržišnim privredama igraju veliku ulogu u programima razvoja i stabilizacije, dok istraživanje delovanja novca u privredi dobija sve veće razmere.

Da bi se prešlo na konvertibilnost nacionalne valute potrebno je stvoriti unutrašnje uslove (unutar nacionalne privrede) za ispunjenje čitavog niza pretpostavki koje će nacionalnoj privredi pružiti mogućnost i ujedno garantovati njenu sposobnost da može prihvatiti sistem konvertibilnosti.

Odgovarajućim metodama utvrđeni indeksi cena ili troškova života upoređeni u datom vremenskom nizu, govore nam o relativnim promenama vrednosti kupovne snage novca u određenom periodu vremena.

Deflacija predstavlja porast kupovne snage novca do kojeg dolazi usled poremećaja u odnosima robnih i novčanih fondova gde su robni fondovi veći od novčanih. Deflacija se izražava u padu opšteg nivoa cena sa jedne strane, odnosno u povećanju kupovne snage novca na drugoj strani.

Inflacija novca ili novčana inflacija - podrazumeva porast cena kao posledicu povećanja novčanog opticaja. Dakle, ovde je uzrok inflacije povećanje monetarne mase.

Prema preliminarnim procenama, na nivou EU stopa rasta BDP-a u 2008. godini iznosila je 0,9%, što je u odnosu na prethodnu godinu niže za 2,0% (u 2007. godini rast je iznosio 2,9%). Upoređujući stope rasta BDP-a u zadnjem kvartalu 2007 i 2008. godine, prema Eurostatu, pozitvne stope su imale samo Češka (1%), Grčka (2,6%), Austrija (0,5%) i Slovačka (2,7%). Najviši pad privredne aktivnosti od zemalja EU imala je Latvija (-10,5%). Inflatorni pritisci koji su bili prisutni u prvoj polovini 2008. godine značajno su smanjeni krajem godine i to prvenstveno pod uticajem eksternih šokova (krize na međunarodnom finansijskom tržištu, energetske krize) koji su uslovili pad cijena nafte, prehrambenih

15

SEMINARSKI RAD

proizvoda i nekretnina.

LITERATURA

16

SEMINARSKI RAD

Damnjanović Nemanja, „Međunarodne finansije“, Univerzitet Alfa, 2009.

Ivaniš Marko, „Osnove finansija“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2006.

Stakić Budimir, „Međunarodne finansije“, Univerzitet Singidunum, Beograd, 2008.

17