VEŠTAČENJE U POSTUPKU UNOVČENJA IMOVINE STEČAJNOG DUŽNIKA

Mr Dragiša Slijepčević,sudija Ustavnog suda Srbije

UVOD

Stečaj predstavlja stanje insolventnosti, ili prezaduženosti zbog koje dužnik nije u mogućnosti da ispunjava svoje dospele novčane obaveze. Insolventnost se ispoljava dužnikovom obustavom ili prekidom plaćanja dospelih obaveza, dok prezaduženost predstavlja posebno imovinsko stanje dužnika u kome njegova ukupna imovina nije dovoljna za podmirenje njegovih dugovanja. I u jednom i u drugom slučaju dužnik ispoljava pravnu nesposobnost za plaćanje. Takvo imovinsko stanje dužnika stvara opasnost od nemogućnosti namirenja potraživanja njegovih poverilaca. To je posledica činjenice da zbog trajne nesposobnosti plaćanja prestaju da postoje sve realne pretpostavke za individualno namirenje poverilaca prodajom pojedinih delova dužnikove imovine. U tom slučaju može doći do pojave nepoželjnog – haotičnog stanja u kome će poverioci pokušati da po svaku cenu namire svoja potraživanja. U nastojanju da se taj cilj ostvari postoji i mogućnost da dužnik neosnovano favorizuje jedne na štetu drugih poverilaca. Tako se može desiti da neki poverioci u potpunosti namire svoja potraživanja, a da drugi to ne učine ni u minimalnom iznosu.

Da bi se takvo stanje predupredilo i svi poverioci doveli u ravnopravan položaj potrebno je pravno urediti mehanizam njihovog kolektivnog namirenja. Taj mehanizam predstavljaju pravila stečajnog postupka po kojima se sprovodi potpuno izvršenje nad celokupnom imovinom stečajnog dužnika radi kolektivnog izmirenja svih njegovih dugovanja. Postupak stečaja sprovodi nadležni stečajni sud. Sa njegovim pokretanjem dolazi do prerastanja stečaja u materijalnom smislu i stečaja u formalnom smislu. Stečaj u materijalnom i formalnom smislu su naučne kategorije kojima se izražava razlika između objektivnog stanja izazvanog dužnikovom nesposobnošću za izmirenje dospelih obaveza (njegovom prezaduženošću ili insolventnošću) i postupka koji se zbog tako nastalog stanja pokreće pred nadležnim – stečajnim sudom radi kolektivnog izmirenja njegovih poverilaca. Stečaj u formalnom smislu se pokreće rešenjem stečajnog veća kojim se utvrđuje postojanje zakonom propisanih stečajnih uslova. Oni se ispoljavaju kao subjektivne i objektivne pretpostavke materijalno-pravne i formalno-pravne sadržine. Subjektivne pretpostavke stečajnog postupka su: da postoji stečajni dužnik na čijoj se imovini može pokrenuti i voditi stečajni postupak (pasivna legitimacija stečajnog dužnika) i da postoje poverioci radi čijeg ravnomernog kolektivnog namirenja se stečajni postupak vodi. Objektivne pretpostavke stečajnog postupka su: da postoji stečajni razlog ili uzrok, zbog koga se pokreće ili vodi stečajni postupak, kao i da dužnik raspolaže svojom imovinom u određenom iznosu.1

U stečajnom postupku se namiruju svi poverioci stečajnog dužnika. Razlika je samo što se pojedina potraživanja namiruju iz posebne imovine stečajnog dužnika, dok se sva druga potraživanja izmiruju iz opšte stečajne mase. U prvu grupu spadaju potraživanja obezbeđenih, a u drugu grupu potraživanja neobezbeđenih poverilaca. Poverioci obezbeđenih potraživanja (hipotekarni i založni poverioci) namiruju se u celosti iz vrednosti posebne imovine stečajnog dužnika koja predstavlja predmet obezbeđenja njihovih potraživanja. Izuzetno, i ovi poverioci se mogu namiriti iz opšte stečajne mase, ali samo za deo potraživanja koji nije pokriven ni isplaćen iz novčanih sredstava dobijenih prodajom predmeta obezbeđenja. Ostali – neobezbeđeni poverioci su stečajni poverioci čija se potraživanja namiruju srazmerno vrednosti opšte stečajne mase. To se čini uz njihovu ravnopravnu konkurenciju u postupku kolektivnog namirenja iz imovine stečajnog dužnika. Zato se i postupak stečaja može sprovoditi samo kada za namirenje iz stečajne mase konkurišu dva ili više poverilaca neobezbeđenih potraživanja. Ovakav uslov za sprovođenje stečajnog postupka poznaje i naš Zakon o stečajnom postupku.2

Postojanje imovine stečajnog dužnika je opšta – objektivna pretpostavka za vođenje stečajnog postupka, jer se njenom vrednošću opredeljuje mogućnost i obim namirenja dugovanja stečajnog dužnika. Zato se postupak stečaja može sprovoditi samo kada stečajni dužnik raspolaže sa imovinom čija vrednost garantuje izmirenje troškova stečajnog postupka i dela potraživanja stečajnih poverilaca. U protivnom, imovina neznatne vrednosti, ili odsustvo imovine iz čije se vrednosti mogu podmiriti potraživanja stečajnog postupka predstavlja razlog za nesprovođenje stečaja. U tom slučaju se postupak stečaja otvara, ali se zbog imovine stečajnog dužnika ne sprovodi.3

Potraživanja stečajnih poverilaca se namiruju iz stečajne mase. U stečajnu masu ulaze sva prava stečajnog dužnika. To su - pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima, novčana sredstva, hartije od vrednosti i druga imovinska prava stečajnog dužnika. Tako određena stečajna masa čini logičan izraz njene namene u postupku stečaja. Stečajna masa služi namirenju potraživanja stečajnih i razlučnih poverilaca. Taj cilj se može realizovati samo unovčenjem celokupne aktive stečajnog dužnika.4

POSTUPAK UNOVČENJA IMOVINE STEČAJNOG DUŽNIKA

Postupak unovčenja imovine stečajnog dužnika se sprovodi u cilju obezbeđenja sredstava za namirenje njegovih poverilaca. To se čini posredstvom tri ravnopravna načina unovčenja imovine. U tu svrhu se može koristiti prodaja putem javnog nadmetanja, prodaja javnim prikupljanjem ponuda i prodaja neposrednom pogodbom. Kojim načinom će se prodaja realizovati odlučuje stečajni upravnik. Međutim, nezavisno od načina na koji se vrši prodaja celokupne ili dela imovine stečajnog dužnika, stečajni upravnik je odgovoran za zakonitost i efikasnost tog postupka. On će odgovarati za zakonitost i postignute ekonomske efekte u postupku unovčenja i kada je sprovođenje tog postupka poverio drugim licima.5 Stoga se stečajni upravnik mora starati da se u zakonito sprovedenom postupku unovčenja postigne adekvatna tržišna cena stvari i prava izloženih prodaji.

Realizaciju zaključka o unovčenju imovine stečajni upravnik započinje izborom metoda po kome će se sprovesti prodaja imovine stečajnog dužnika. Na koji način se vrši izbor najpovoljnijih metoda prodaje, kao i bliži kriterijumi kojima se opredeljuje način izbora metodom prodaje, utvrđeni su Nacionalnim standardima o upravljanju stečajnom masom.6 Stečajni upravnik je dužan da se u prodaji imovine stečajnog dužnika pridržava svih nacionalnih standarda nezavisno od načina prodaje po kojoj se vrši unovčenje stečajne mase. Osim toga, on je u obavezi da pre prodaje neposrednom pogodbom pribavi izričitu saglasnost odbora poverilaca za taj vid unovčenja stečajne mase. Saglasnost odbora poverilaca se mora pribaviti i u slučaju kada se unovčenje stečajne mase vrši prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica.7 Zakon je obavezao stečajnog upravnika da pre realizacije prodaje dostavi obaveštenje o nameri, planu, načinu i rokovima prodaje stečajnog dužnika odboru poverilaca, poveriocima koji imaju obezbeđena potraživanja na imovini koja se prodaje i svim onim licima koja su iskazala interes za tu imovinu bez obzira po kom osnovu pretenduju na istu.8

Razlučni poverioci imaju pravo na odvojeno namirenje iz sredstava dobijenih prodajom predmeta zaloge.9 To znači da sredstva dobijena prodajom predmeta obezbeđenja ne ulaze u stečajnu masu, već se iz njih prvenstveno namiruju razlučni poverioci u skladu sa prioritetom zasnovanim prilikom zasnivanja obezbeđenja. Međutim, pre razlučnih poverilaca iz tih sredstava namiruju se svi troškovi organizovanja prodaje predmeta obezbeđenja. To su samo neposredni troškovi oglašavanja i drugi nužni troškovi nastali tim povodom, uključujući i adekvatnu (rešenjem stečajnog sudije propisanu) nagradu stečajnom upravniku. Ako po namirenju razlučnih poverilaca preostanu sredstva, ona ulaze u stečajnu masu za namirenje troškova stečajnog postupka i stečajnih poverilaca u skladu sa njihovim redosledom namirenja ustanovljenim zakonom propisanim isplatnim redovima. Osim toga, Zakonom je propisan i kratak rok od svega tri dana od dana prijema kupoprodajne cene u kome stečajni upravnik mora namiriti razlučne poverioce, odnosno staviti im na raspolaganja sredstva ostvarena prodajom imovine.

Unovčenje stečajne mase se može realizovati prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, ili njegovih funkcionalnih celina. Po izvršenom unovčenju imovine stečajnog dužnika, pristupa se namirenju potraživanja njegovih poverilaca. To se čini u postupku deobe koja se sprovodi na način i pod uslovima propisanim odredbom člana 115. Zakona o stečajnom postupku. Predmet deobe predstavljaju novčana sredstva ostvarena unovčenjem stečajne mase. Zato celokupna novčana sredstva ostvarena po okončanom postupku unovčenja stečajne mase predstavljaju deobnu masu koja služi za namirenje potraživanja stečajnih poverilaca. Stečajna masa se određuje kao celokupna imovina stečajnog dužnika u trenutku pokretanja stečajnog postupka i sva imovina pribavljena ili stečena u toku njegovog trajanja. Deobna masa proističe iz stečajne mase, ali se ne može pojmovno poistovetiti sa stečajnom masom. Nju čine sva gotovinska sredstva u koja taksativno ulaze novčana sredstva stečajnog dužnika na dan pokretanja stečajnog postupka, novčana sredstva dobijena nastavljanjem započetih poslova, novčana sredstva realizovana unovčenjem stvari i prava stečajnog dužnika, kao i potraživanja stečajnog dužnika prema njegovim dužnicima koja su naplaćena u toku stečajnog postupka. Tako realizovana stečajna masa predstavlja deobnu masu koja shodno odredbi člana 115. stav 1. Zakona o stečajnom postupku služi za podmirenje potraživanja stečajnih poverilaca.

PROCENA IMOVINE STEČAJNIH DUŽNIKA

Postupak prodaje imovine stečajnih dužnika uređen je odredbom člana 111. Zakona o stečajnom postupku. Njome je određeno šta mora da sadrži obaveštenje stečajnog upravnika koje se upućuje stečajnom dužniku, odboru poverilaca, poverilaca koji imaju obezbeđena potraživanja na imovini koja se prodaje i svih drugih lica koja su iskazala interes za imovinu stečajnog dužnika. U slučaju prodaje javnim nadmetanjem to obaveštenje mora da sadrži, pored ostalog, početnu cenu i uslove pod kojima će se izvršiti javno nadmetanje. Kada se prodaja vrši javnim prikupljanjem ponuda ili neposrednom pogodbom obaveštenje mora da sadrži i procenu vrednosti imovine. Pri tome, zakon ne propisuje kako će se utvrditi početna cena i izvršiti procena imovine stečajnog dužnika. To dalje znači da nema zakonske obaveze angažovanja stručnih lica – veštaka ili ovlašćenih procenitelja u postupku procene imovine stečajnog dužnika i utvrđenja njene početne cene. Ta obaveza nije konstituisana ni nacionalnim standardima. Šta više, Nacionalnim standardom br. 5 se određuje samo potreba da izvršena procena bude pravovremena i realna.10

Međutim, bez obzira na odsustvo zakonskog naređenja da se procena imovine stečajnog dužnika mora izvršiti od strane veštaka ili ovlašćenog procenitelja, ta mogućnost je apsolutno dopuštena. Jer, nacionalni standardi propuštaju da se za te poslove angažuju i lica kojima ti poslovi predstavljaju profesionalnu delatnost.11 Osim toga, takva mogućnost je predviđena i odredbom člana 18. stav 2. i člana 85. stav 1. Zakona o stečajnom postupku. Time se nedvosmisleno određuje da se poslovi procene i određivanja početne cene imovine stečajnog dužnika mogu poveriti veštaku. Istina, Nacionalni standard br. 5 II tačka 3. dopušta mogućnost i da procenu imovine stečajnog dužnika izvrši i sam stečajni upravnik. On to može neposredno učiniti, ali samo u slučaju kada za obavljanje tih poslova poseduje odgovarajuću stručnu kvalifikaciju. U svakom slučaju procena se odredbe mora izvršiti po pravilima odgovarajuće struke, bez obzira da li se ona vrši od strane veštaka kao angažovanog stručnjaka za te poslove ili stečajnog upravnika neposredno. I u jednom i u drugom slučaju procenat se mora zasnivati na profesionalnoj proceni tržišne vrednosti imovine koja se procenjuje.

Iz rečenog nesumnjivo proizilazi da uprkos odsustva izričitog zakonskog naređenja stečajni upravnik može uvek angažovati veštaka za procenu vrednosti i utvrđenje početne cene za prodaju imovine stečajnog dužnika. Da li će i kada stečajni upravnik angažovati veštaka za procenu imovine stečajnog dužnika stvar je njegove procene i opredeljenja. On to može uvek učiniti kada sam ne poseduje stručno znanje i kvalifikaciju za obavljanje tih poslova. Osim toga, on i u odsustvu stručnog znanja može izvršiti procenu imovine na stečajnog dužnika za potrebe njenog unovčenja kada je takva procena prethodno sačinjena u postupku popisa i procene imovine od strane veštaka.12

Prema tome, procena vrednosti i utvrđenja početne cene imovine stečajnog dužnika se može uvek poveriti veštaku. Ako se ti poslovi povere veštaku onda se oni, po pravilu, moraju realizovati primenom metoda diskontovanih novčanih tokova. Primena tog metoda je nužna u situaciji kada se prodaji izlaže stečajni dužnik kao pravno lice, odnosno njegovi funkcionalni poslovni delovi. Ovaj metod se primenjuje u cilju realizacije profesionalne procene kojom će se utvrditi tržišna vrednost pravnog lica, ili pojedinih delova koji će sprovesti angažovani stručnjak za izvršenje tih poslova.13 Ovakav pristup u postupku procene imovine stečajnog dužnika i utvrđenje njene početne cene je uvek nužan, a posebno u slučaju kada se u okviru prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ili njegovih proizvodnih celina izlažu delovi njegove imovine koja služi za namirenje potraživanja razlučnih poverilaca. ovo iz razloga što razlučni poverioci imaju pravo da svoja obezbeđena potraživanja namire iz vrednosti založene stvari. Oni su u poziciji da svoja potraživanja namire iz sredstava stečenih prodajom imovine na kojoj su stekli razlučna prava.14 To izričito zakonsko naređenje koje se može dovesti u pitanje u slučaju kada se u sklopu prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, ili njegovih zasebnih proizvodnih celina prodaju stvari koje predstavljaju predmet obezbeđenja potraživanja razlučnih poverilaca. U tom slučaju sredstva stečena prodajom imovine na kojoj razlučni poverioci imaju pravo odvojenog namirenja se realizuje u sklopu ukupne kupoprodajne cene ostvarene prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica, odnosno njegovih proizvodnih funkcionalnih celina. Time se otvara sporno pitanje šta predstavlja i koliko iznose sredstva iz kojih se u tom slučaju može ostvariti namirenje potraživanja razlučnih poverilaca. Jasno je da se odgovor na to pitanje nalazi u proceni imovine stečajnog dužnika koju je izvršio sam stečajni upravnik ili veštak koga je on angažovao za obavljanje tog posla. Mišljenja smo da se u toj situaciji procenom mora odrediti posebna vrednost imovine kojom su obezbeđena potraživanja razlučnih poverilaca. Ta procena mora predstavljati tržišnu vrednost predmeta obezbeđenja. Utvrđena vrednost hipotekarne ili založne stvari mora predstavljati njenu tržišnu vrednost, jer se iz tog iznosa mora namiriti razlučno potraživanje nezavisno od vrednosti i visine ostvarene ukupne cene za imovinu koja je predstavljala predmet prodaje. To praktično znači da se u slučaju ostvarene ukupne prodajne cene u smanjenom procentu od iznosa procenjene vrednosti to umanjenje ne može reflektovati na ostvarenje prava razlučnih poverilaca. Ovo iz razloga što razlučni poverioci imaju pravo odvojenog namirenja iz vrednosti dela imovine koja služi obezbeđenju njihovog potraživanja.15 Iz rečenog sledi da se tržišnom vrednošću dela imovine koja služi obezbeđenju potraživanja razlučnih poverilaca opredeljuje mogućnost i visina njihovog namirenja. Razlučni poverioci imaju pravo da iz postignute tržišne cene predmeta zaloge namire svoje potraživanje. Oni to pravo mogu realizovati kako u slučaju odvojenog namirenja koje se sprovodi samo prodajom dela imovine koja služi obezbeđenju njihovog potraživanja, tako i u slučaju prodaje te imovine u sklopu zasebnog funkcionalnog proizvodnog dela stečajnog dužnika ili njegove prodaje kao pravnog lica. Razlučni poverioci su privilegovani poverioci. Stoga se prodaja dela imovine koji služi obezbeđenju njihovih potraživanja ne može realizovati na uštrb umanjenja njihovih prava zato što je skupna prodaja u okviru koje su prodate stvari koje služe kao predmet obezbeđenja potraživanja razlučnih poverilaca ostvarena u smanjenom procentu u odnosu na procenjenu vrednost. Takav status razlučnih poverilaca se garantuje i odredbom člana 111. stav 10. Zakona o stečajnom postupku. Njome se izričito propisuje da u slučaju skupne prodaje imovine koja je bila predmet obezbeđenja potraživanja razlučnih poverilaca iz ostvarene cene se najpre namiruju troškovi prodaje, a iz preostalih iznosa potraživanja razlučnih poverilaca. Samo u slučaju kada po namirenju potraživanja razlučnih poverilaca preostanu sredstva ona ulaze u stečajnu masu i predstavljaju deobnu masu za namirenje potraživanja stečajnih poverilaca na način i pod uslovima propisanim odredbama Zakona o stečajnom postupku.16 U tom cilju je i Nacionalnim standardom br. 5 III tačka 5. izričito propisano da se prodaja dužnika kao pravnog lica ili njegovih funkcionalnih poslovnih delova može odrediti samo u slučaju kada izvršena procena nesumnjivo ukazuje da je tako procenjena vrednost veća od procene ukupne vrednosti pojedinačnih delova imovine stečajnih dužnika.

Sledom iznetih razloga nema mesta stanovištu zauzetom u sudskoj praksi Višeg trgovinskog suda u Beogradu da se u tom slučaju namirenje razlučnih poverilaca namiruje iz iznosa dobijene kupoprodajne cene u visini srazmernoj procentualnom učešću procenjene vrednosti individualnih predmeta obezbeđenja u odnosu na ukupnu procenjenu vrednost imovine izložene prodaji.17 Ovakvo namirenje razlučnih poverilaca je pravno nedopušteno, jer se njime direktno krši Zakonom o stečajnom postupku garantovani privilegovani status koji ti poverioci imaju u postupku namirenja svojih potraživanja prema stečajnom dužniku u odnosu na obične – neprivilegovane poverioce.18 Privilegovani status razlučnih poverilaca se iskazuje u njihovom pravu da zahtevaju odvojeno namirenje prodajom stvari na kojoj su stekli razlučno pravo. To je razlog zbog koga Zakon o stečajnom postupku razlučnim poveriocima ne priznaje status stečajnih poverilaca.19 Odvojeno namirenje razlučnih poverilaca se realizuje kroz prethodno izdvajanje predmeta obezbeđenja njihovog potraživanja iz stečajne mase. Izdvojeni predmeti obezbeđenja iz stečajne mase se izlažu samostalnoj prodaji i iz dobijenih unovčenih sredstava namiruju potraživanja razlučnih poverilaca. Ta sredstva služe za potpuno namirenje obezbeđenih potraživanja. U slučaju kada je visina obezbeđenog potraživanja veća od visine iznosa dobijenog unovčenjem stvari ili prava na kojima postoji razlučno pravo nenamirenu razliku obezbeđenog potraživanja razlučni poverioci ostvaruju kao stečajni poverioci. To jasno ukazuje da se namirenje obezbeđenih potraživanja realizuje iz tržišne vrednosti predmeta obezbeđenja. Tržišnom vrednošću, odnosno dobijenom tržišnom cenom u postupku odvojene prodaje predmeta obezbeđenja limitira se visina mogućeg namirenja potraživanja razlučnih poverilaca. Ako je prodajom ostvarena tržišna cena veća od priznatog potraživanja razlučnog poverioca ono će se u celosti namiriti, nezavisno od mogućeg procenta namirenja ostalih neprivilegovanih stečajnih poverilaca. Zato razlučni poverioci imaju zakonom priznato pravo namirenja svog potraživanja do visine tržišne vrednosti predmeta obezbeđenja kako u slučaju njegove odvojene prodaje tako i u slučaju prodaje u okviru pravnog lica ili funkcionalnih celina stečajnog dužnika. Iz tog razloga nema mesta umanjenju procenjene tržišne vrednosti predmeta obezbeđenja i u slučaju kada je ostvarena manja cena od procenjene vrednosti imovine u sklopu koje su prodati i ti predmeti. Veštačenjem procenjena tržišna cena predmeta obezbeđenja se i u tom slučaju mora izdvojiti iz ukupnog iznosa dobijene prodajne cene. U protivnom, umanjenje procenjene tržišne vrednosti predmeta obezbeđenja u srazmeri ostvarenog procenta prodajne cene u odnosu na procenjenu vrednost imovine u sklopu koje su prodati isti predmeti predstavlja grubu povredu zakonom priznatog prava razlučnim poveriocima. Zato je i odredbom Nacionalnog standarda br. 5 III tačka 5. izričito propisano da se u slučaju prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ili njegovih funkcionalnih poslovnih delova procena mora pokazati da je taj vid prodaje povoljniji od procenjene ukupne vrednosti pojedinačnih delova imovine. U tom cilju je i odredbom člana 112. stav 1. Zakona o stečajnom postupku propisano da se prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica, ili njegovih delova koji predstavljaju funkcionalnu celinu može izvršiti samo uz saglasnost stečajnih poverilaca. Iz istih razloga je i odredbom člana 111. stav 5. citiranog zakona propisano i da razlučni poverioci imaju pravo da predlože povoljniji način prodaje imovine koja predstavlja predmet obezbeđenja njihovih potraživanja.

Sledom rečenog, jasno je da procena imovine stečajnog dužnika mora uvek predstavljati izraz njene realne tržišne cene. Zato se postupak unovčenja stečajne mase mora zasnivati na stručnoj proceni sačinjenoj od strane veštaka. Veštačenjem se mora utvrditi realna tržišna vrednost imovine i predmeta koji se izlažu prodaji. Samo u tom slučaju može se ostvariti zakonsko naređenje da se prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica ili njegovih delova kao funkcionalnih celina mora ostvariti veća cena od ukupne vrednosti pojedinih delova imovine. To praktično znači da stručna procena – veštačenje predstavlja garant zaštite zakonom priznatog prava privilegovanog statusa razlučnih poverilaca. Takav postupak je nužan, jer se u protivnom prodaja predmeta obezbeđenja u okviru prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ili njegovih funkcionalnih delova može ostvariti na štetu razlučnih poverilaca. Štetne posledice takve prodaje mora snositi stečajni upravnik. Otuda je stečajni upravnik ovlašćen da u odsustvu sopstvenog stručnog znanja angažuje veštake koji će izvršiti realnu procenu tržišne vrednosti imovine koja se prodaje, bez obzira da li se prodaja realizuje javnim nadmetanjem, javnim prikupljanjem ponuda ili neposrednom pogodbom. Takav postupak je nužan, uprkos činjenici da je Zakonom o stečajnom postupku propisana samo mogućnost20, a ne i obaveza angažovanja stručnih lica u obavljanju poslova iz nadležnosti stečajnog upravnika.

Z A K LJ U Č A K

Sledom iznete argumentacije u ovom tekstu može se zaključiti:

1) Unovčenje imovine stečajnog dužnika se mora zasnivati na stručnom nalazu i mišljenju veštaka kojim je utvrđena realna tržišna vrednost imovine koja se izlaže prodaji.

2) Veštačenjem se mora utvrditi i procena tržišne vrednosti predmeta obezbeđenja potraživanja razlučnih poverilaca koji su obuhvaćeni prodajom stečajnog dužnika kao pravnog lica ili njegovih pojedinih delova koji čine funkcionalnu celinu.

3) U slučaju prodaje predmeta obezbeđenja zajedno sa pojedinim funkcionalnim delovima, ili prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, iz dobijene kupoprodajne cene se mora izdvojiti procenjena tržišna vrednost tih predmeta iz koje će se izvršiti odvojeno namirenje obezbeđenih potraživanja. Samo preostala razlika o izvršenom potpunom namirenju potraživanja razlučnih poverilaca može ući u stečajnu masu iz koje će se izvršiti srazmerno namirenje i preostalih stečajnih poverilaca.

____________________

1 N. Velimirović, Stečajno pravo, Novi Sad 2004, strana 27

2 Član 4. stav 1. Zakona o stečajnom postupku

3 Član 4. stav 2. Zakona o stečajnom postupku

4 D. Slijepčević, S. Spasić, Komentar Zakona o stečajnom postupku, Beograd, 2006, strana 275

5 Takva odgovornost stečajnog upravnika se temelji na odredbi člana 19. stav 3. Zakona o stečajnom postupku.

6 Nacionalni standardi o upravljanju stečajnom masom predstavljaju opšta pravila koja je shodno ovlašćenjima utemeljenim odredbom člana 14. stav 8. Zakona o stečajnom postupku doneo ministar nadležan za poslove privrede na predlog Agencije za licenciranje stečajnih upravnika.

7 Stečajni upravnik je u obavezi da shodno odredbi člana 112. stav 1. pribavi saglasnost odbora poverilaca za prodaju stečajnog dužnika kao pravnog lica.

8 Stečajni upravnik je shodno odredbi člana 111. stav 2. Zakona o stečajnom postupku dužan da obaveštenje dostavi najkasnije 30 dana pre predloženog datuma javnog nadmetanja, odnosno 15 dana pre dana zaključenja prodaje javnim prikupljanjem prodaje ili neposrednom pogodbom. U obaveštenju se moraju navesti svi relevantni podaci vezani za prodaju kako bi se sa istom upoznali svi učesnici u postupku prodaje, ali i druga zainteresovana lica. Ovo obaveštenje stečajni upravnik dostavlja u cilju potpune informisanosti svih zainteresovanih lica za postupak prodaje i omogućavanja istim da realno izvrše kontrolu preduzetih aktivnosti na tom planu.

9 Odredbom člana 65. stav 2. Zakona o stečajnom postupku propisano je da se pokretanjem stečajnog postupka razlučna prava ostvaruju isključivo u stečajnom postupku.

10 Pravilnik o utvrđivanju nacionalnih standarda za upravljanje stečajnom masom ("Službeni glasnik RS", br. 43/05).

11 Vidi Nacionalni standard br. 5, II tačka 3.

12 Odredbom Nacionalnog standarda 5 II tačka 3. izričito je propisano da: "Stečajni upravnik svoju procenu može zasnovati i na proceni veštaka, ako je veštak bio angažovan za potrebe popisa i procene imovine stečajnog dužnika."

13 Odredbom Nacionalnog standarda br. 5 III tačka 4. je izričito propisano da je osnovni standard u procenjivanju vrednosti imovine stečajnog dužnika tržišna vrednost iste ili slične funkcionalnosti na datom tržištu.

14 Vidi odredbu člana 38. Zakona o stečajnom postupku

15 To pravo razlučnih poverilaca je konstituisano imperativnom odredbom člana 138. stav 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku. Na isti način su propisana i prava založnog poverioca odredbom člana 984. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno hipotekarnog poverioca propisana odredbom člana 24. stav 1. Zakona o hipoteci ("Službeni glasnik RS", br. 115/05).

16 Zakonsko naređenje propisano odredbom člana 111. stav 10. Zakona o stečajnom postupku da se iz dobijene ukupne kupoprodajne cene najpre podmiruju troškovi prodaje, a potom potraživanja

razlučnih poverilaca, odnosno da samo preostali iznos ulazi u stečajnu masu nedvosmisleno ukazuje da se razlučni poverioci u celosti namiruju iz tako dobijene kupoprodajne cene.

17 Odgovor Višeg trgovinskog suda dat na Savetovanju "Stečaj i privatizacija" Vršac 2005. godine.

18 Više o tome D. Slijepčević, S. Spasić, Navedeno delo, strana 131-133

19 Vidi odredbu člana 38. stav 4. Zakona o stečajnom postupku