Епске народне песме – наше епске песме деле се на: бугарштице( песме дугог стиха) и десетерачке (песме кратког стиха). Бугарштице су највећим делом забележене у јадранском приморју. Карактеристична појава бугарстичког стиха је рефрен, који се углавном јавља после сваког другог стиха. Изражавају начин живота и дух нашег средњег века, феудалне односе између владара и племства. Сачуване су неке песме о Марку Краљевићу, о Косову, о деспоту Ђурђу. Од догађаја најбитније су битке на Косову. Десетерачка епика обухвата скоро све догађаје и личности о којима певају бугарштице, али и догађаје ранијих и познијих времена. Вук је наше епске народне песме поделио на циклусе: 1.преткосовски ( Урош и Мрњавчевићи, Зидање Скадра, Бановић Страхиња, Женидба краља Вукашина ) 2. косовски ( Цар Лазар и царица Милица, Косовка девојка, Смрт мајке Југовића ) 3. покосовски или песме о Бранковићима, Јакшићима и Црнојевићима ( Диоба Јакшића, Смрт војводе Кајице, Женидба Максима Црнојевића ); 4. песме о Марку Краљевићу ( Марко К. укида свадбарину, Орање Марка Краљевића ) 5. ускочки и хајдучки циклус ( Мали Радојица, Стари Вујадин, Иво Сенковић и ага од Рибника, ропство Јанковић Стојана ) 6. црногорски ( Три сужња, Горски вијенац) 7. устанички ( Почетак буне против дахија, Пропаст царства српскога )

„Урош и Мрњавчевићи“ – у основи песме је историјска истина о неслози, која је била општа појава после Душанове смрти. Браћа Мрњавчевићи су представници оног дела непокорене властеле, на челу такве властеле је Вукашин Мрњавчевић. Он је међу првима одрекао послушност Урошу и прогласио се краљем у крају у коме је владао. У песми је испричано како су се Мрњавчевићи завадили око царства и међу собом и са „нејаким Урошем“. Уздајући се у силу они шаљу своје слуге по свештеника Недељка код кога су, како они мисле, књиге староставне. Уместо свештеника на Косово стиже Марко Краљевић. Чврст у својим уверењима, он се не колеба. Мрк и достојанствен, разговара са оцем и стричевима. Отац обећава да ће му у наследство дати огромну Душанову царевину ако пресуди да је силни цар свој престо оставио њему, стриц Угљеша хоће да подели власт са својим синовцем, а стриц Гојко нуди читаву царевину. Похлепа за влашћу помрачила је патриотизам и осећање правичности Мрњавчевићима, али Марково није. У очевој клетви и Урошевом благослову, народни певач је нашао објашњење за Маркову судбину турског слуге и за његову јуначку природу.

„Смрт Мајке Југовића“ – у песму је наглашена снажна материнска љубав. Она жели да оде на ратиште да види своје синове. Први део је у трагичном призору смрти. Уз девет мртвих Југовића стоје коњи, а на копљима њихови соколи. Мати не плаче, она је скамењена занемела од бола који не може ни плачем да изрази. Мирна и достојанствена враћа се у двор. Снахе не сачекују свекрву двору, већ јој полазе у сусрет. По жалосној мајчиној пратњи сазнај за погибију. Прве ноћи после страшног боја од бола нико не спава. У том тренутку туговања јавља се Дамјанов зеленко да подсети на ужасну јаву и некадашњи срећан живот. У рано јутро дворе Југовића надлећу гаврани. Из кљуна једног од њих пада у мајчино крило рука најмлађег сина. Дуго уздржавани бол се излива и гаси живот поносне и несрећне мајке.

„Марко Краљевић укида свадбарину“ – у песми се наглашава његова улога заштитника сиротиње. У првом делу је приказан сусрет уплакане девојке са усамљеним јунаком. Немоћна пред силом освајача девојка треба да бира: или да изгуби девојачку част и погази понос, или да

сасече свој млади живот у корену. Она бира да животом плати своје достојанство. Непобедиви Марко снагом своје мржње савладава бездушног Арапина и његових четрдесет слугу. Марко скида са Арапиновог копља главе српских јунака да би нањихово место ставио главе својих непријатеља.

„Диоба Јакшића“ – у време када се радило о народном опстанку, међу браћом се појавила себичност која је претила крвопролићем. Међутим племенита Анђелија је успела да молитвеном чашом добије од девера на поклон коња и сокола, дотле је Дмитар кроз трагичан удес у лову сазнао о незамењивој вредности братске љубави. Спреман да поклони брату и коња и сокола, он са нескривеном радошћу прима вест о измирењу.

„Мали Радојица“ – да се не би одао мали Радојица је морао да издржи ватру на прсима, змију у недрима и клинце под ноктима. Хајдук се није одао ни пред најтежим мукама, одолео је у чарима лепе Хајкуне.Затражио је кључеве од Хајкуне.Девојка му нађе од тамнице кључеве,он се ослободи и одведе Хајкуну у Србију, и узе је за супругу.

„Ропство Јанковић Стојана“ – опеван је повратак јунака из дугогодишњег ропства и његов сусрет са остарелом мајком и љубом. По бекству из тамнице Стојан пролази крај свог винограда и у њему затиче мајку како тугује за сином и снахом, која је пред одлуком да се преуда. Стојан одлази кући и затиче сватове у тренутку кад су његову драгу натерали да се уда. Препознавши свог мужа она одустаје да се преуда. Стојан даје младожењи своју сестру, а његова тек пристигла мајка умире од радости.

„Три сужња“ – у песми се опева тамновање црногорских јунака. Три сужња пред смрт говоре шта је коме најмилије. Лијеш од Пипера што оставља своју младу љубу, Селак васојевић жали дворе и благо, Вуксан од Роваца има и љубу остарелу мајку, и сестру, и дворе, и благо, али му је најжалије што неће моћи да погине јуначки и да замени главу. Лијеш и Селак гину од џелатове сабље, а Вуксан се досетљив и лукав спасава тамнице, посекавши турске главе.

„Почетак буне против дахија“ – сви призори су ноћни. Први део је на београдској Стамбол – капији. Јавља се боја крви, дахије посматрају чудна небеса. Плачу од страха. Други део је на кули Небојши, крај Дунава. Седам дахија се ноћу нагињу над стакленом тепсијом са водом. У огледалу воде они ће видети звезде и своја тела без главе. У трећем делу дахије су се окупиле, поседале укруг, пред њима стоје муслимански свештеници и приповедници. Они расклапају свете књиге и читају плачући. Свете књиге су прорекле да се не плаше краљева већ сиротиње. Када се склопе корице, међу дахијама настаје тајац. Не посустане једино Мемед – ага. Дахија почне да набраја виђене људе које мисли да погуби. Фочић Мемед ага завршава свој дуги говор. Изван себе од заноса дахије одају хвалу говорнику. По страни је само Мемед агин отац, стари Фочо. Он је противник замисли о сечи српских кнезова. У четвртом делу је сеча кнезова, сеча деветорице поглавица (Палалије, Станоја...), и узалудни покушај кнеза Алексе и Илије Бирчанина да благом спасу главе. У петом делу је обрачун Црног Ђорђа са Турцима који су дошли у Тополу да га посеку. Устанак се проширује на Тополу и Сибницу. Ђорђе заповеда да свако свога убије субашу, а жене и

децу пошаље у бег. Испуњава се пророчанство, устаје раја свесна своје снаге,спремна да се бије. Ђорђе је на крају ,после битака, завладао Србијом.

Вукови певачи - Тешан Подруговић - родом из Херцеговине,је певач кога је Вук највише ценио. Од њега је записао 20так песама. Главне одлике су му јасност излагања и хумор. Тешан пева о сјају нашег средњег века, јунаци су му храбри, лепог стаса и господских поступака. Песме : Женидба Душанова,Цар лазар и царица Милица, Женидба Јанковић Стојана. „Женидба Душанова“ - међу песмама о цару Душану најлепша је Женидба Душанова. У њој нема историјских чињеница, сви догађаји су производ песникове маште. У средиште догађаја није стављен цар Душан, већ човек из народа, чобанин Милош Војиновић. Иако је царев сестрић, он живи у планини као чобанин. Огрнут бугар - кабаницом он се међу сватовима понаша природно, кад му затреба зоб узима је из туђих зобница, Излази на мегдан краљевом заточенику, прескаче коња са мачевима окренутим навише, погађа кроз прстен јабуку и убија Балачка војводу. Милошева мудрост и лукавост испољене су и у начину на који препознаје Роксанду између три потпуно исте девојке. Сваки нови Милошев задатак је тежи од претходног. Непознати сват за Душана је у почетку био “млађано бугарче“, после првог подвига „драго дете“,после следеће ситуације цар му се обраћа са „мој рођени синко“ ; а на крају „цар Милоша љуби међу очи“. Старац Милија - родом из Колашина, од њега је Вук записао песме: Женидба Максима Црнојевића и Бановић Страхиња. Пева о сјају и господству на дворовима али открива и наличје таквог живота. Старац Рашко - је песник пропасти српског царства. Склон је легендама и чудима, у Зидању Скадра прича о жртвованој невести завршава се чудом: мајчино млеко тече и после њене смрти. У песми је опевана стара мисао да нема великих дела без великих жртава. Да би се остварило велико дело као што је подизање града Скадра, потребна је људска жртва. Та жртва је млада Гојковица, мајка малог детета.Описан је дирљиво њен сусрет са мужем, његов бол за вољеном женом, њено зазиђивање у темеље града и дубоки матерински бол за дететом које остаје сироче. Филип Вишњић - је рођен у Српској Трнови у Босни. Ослепео је као дете од великих богиња. Путовао је са гуслама и певао по селима и дворовима. Писао је песме у ватри ратних збивања, после битака, песме о почетку устанка на основу причања учесника. Песме: Почетак буне против дахија, смрт Марка Краљевића, Бајо Пивљанин и др.

Систем жанрова у народној књижевности - Осн.подела народних умотворина је на поезију и прозу. Подела народне поезије: 1. лирске песме: обредне ( додолске,краљичке...), обичајне ( сватовске, успаванке, здравице и тужбалице), посленичке (песме о раду, да би олакшали тешке послове певали су уз рад - Наджњева се момак и девојка - у овој песми девојка ради више од момка, и пије више од момка), митолошке, породичне( Највећа је жалост за братом – за господаром Ђурђем је косу одрезала, за девером лице изгрдила, а за братом очи извадила, коса расте,лице израста, али очи не могу израсти ), љубавне(Српска девојка – девојка и девојачка лепота чест је пример певања у нар.поезији, међутим телесна лепота само је повод да се скрене пажња на душевне особине, које се више цене од телесних ), Драги и недраги ...), шаљиве ( Женидба врапца подунавца ). 2. епске п. : епске, мушке, јуначке, гусларске, песме старијих времена, средњих и новијих. 3. лирско - епске: религиозно - моралистичке легенде у стиху, бајке у стиху, баладе ( Хасанагиница, смрт Омер и Мериме, Предраг и Ненад ) и романсе. Подела

народне прозе : бајке, новеле, шаљиве приче, легенде, басне, приче о животињама, анегдоте. Народна бајка „Немушти језик“ – бајка о чобанину који је заслужио немушти језик јер је спасао змију из ватре, па му је змијски цар дао немушти језик, али му је рекао да не сме ником да каже да разуме животиње. То је језик животиња. Чобанин је разумео шта животиње говоре, и захваљујући својој доброти и даром ког је добио, он се обогатио. Чобанин је постао газда и најбогатији у крају. Није поступио праведно када је тукао своју жену. А тукао ју је, јер није смео да јој каже да зна језик животиња и да је чуо кобилу како каже да ће његова жена добити дете. Ако би јој рекао, истог часа би умро. Баш челик – у овој бајци се говори о неколико царевића чије су сестре удате за цара змајског, цара соколова и цара орлова. Најмлађи од њих грешком ослобађа страшно чудовиште Баш челика који му потом отме жену. Уз помоћ своје истрајности и мудрости најмлађи царевић успева да савлада Баш челика и поврати своју жену. У цара Тројана козје уши – у основи бајке је намера приповедача да уметнички илуструје мисао о томе како се ниједна тајна не може сакрити. Цар Тројан уместо људских има козје уши, и зато би највише волео да има берберина који би умео да чува тајну. Међутим човеку је у природи да говори истину, јер тајна постаје терет. Зато је берберин ископао јаму и рекао јој тајну, и тиме олакшао себи.

Житија у средњовековној књижевности – Житија светаца или хагиографије се надовезују на новозаветне књиге.Највише подсећају на белетристичке жанрове – приповетку и роман. Житије је постало из дужих или краћих записа о страдању првих хришћанских мученика. Житије саопштава одлике и врлине једне личности. Свој садржај гради на подацима историје или легенде о тој личности. Дела: Доментијан – Житије светог Саве ; архиепископ Данило II – описује животе краљева – Житије краља Милутина . Неки непознати писац написао је краће Житије кнеза Лазара. Константин Филозоф је написао Житије деспота Стефана Лазаревића. Свети Сава је написао прво српско оригинално дело Житије светог Симеона Немање , у коме су описане последње године Немањина живота (одрицање од престола, калуђерски живот, подизање Хиландара ) и смрт. Свети Сава говори о томе како је његов отац освојио неке области, о његовој владавини, о томе како су људи жалили када је отишао са власти и када се замонашио, о животу са својим оцем, о томе како је он побегао у Свету Гору јер није желео више да влада Хумском облашћу коју му је отац поверио. Свети Симеон је пошао за њим и замонашио се. Сава је пратио Симеонов живот из дана у дан, бележећи све битније догађаје, наводећи места и имена људи. У биографији има цитата из Библије. Живео је 86 година.

Реализам – од 1870 – 1900 год. Главне идеје: култ науке, тражење истине, позитивни погледи на живот и књижевност, ослањање на стварност и савременост. Реализам у српској књиж. почиње са појавом Светозара Марковића. Он је писао критичке текстове о схавтању књижевности. Представници: Милован Глишић, Лаза Лазаревић, Радоје Домановић , Саво Матавуљ, Светолик Ранковић. Карактеристике: чврста фабула, развијени описи људи, психичка анализа ликова, приказује живот и ликове села, а не града... приказује обичне ситуације, просечне људе. Милован Глишић је први носилац српске реалистичке приповетке. Он полази од народног живота и савремене стварности. У основи скоро сваког његовог дела је нека анегдота, истинити

догађај или људска судбина. Употребљава архаизме, турцизме... Писао је : 1. приповетке : Глава шећера, Свирач, Учитељ, Шетња после смрти, После 90 година... 2. комедије :Два цванцика, Подвала. „Глава шећера“ - у приповеци се прати судбина сељака Радана Радановића, који пропада у робно - новчаним односима. Пошто се одвојио од брата, у жељи да сагради кров над главом, Радан позајмљује 50 дуката од зеленаша Узловића, који се повећавао уз камату на 150. Он почиње да пије и још више материјално пропада. Када је Узловић дошао да му прода кућу и имање, Радан је узео пушку и убио га. Он одлази на робију, а деца му постају слуге на туђим имањима. Ликови: Р.Р. , капетан Максим Сармашевић, Ђука, Давид Узовић Даша - зеленаш. Лаза

Лазаревић се сматра творцем психолошке приповетке. Рано је остао без оца, па отуда наглашена љубав према мајци. Био је обожавалац патријархалне породице , у својим делима износи моралне и психичке проблеме појединца. Приповетке о интелектуалцима : Вертер,Ветар и Швабица. Приповетке патријархалне идиле: Први пут с оцем на јутрење, На бунару, У добри час хајдуци, Он зна све. „Ветар“ је психолошка приповетка, а тема је из грађанског живота. Показује патријархалну грађанску породицу и судбину патријархалног интелектуалца, правника Јанка. Јанко је главни лик у делу и наратор који приповеда о себи. Школовао се у Паризу, прави интелектуалац са европским образовањем, али је и даље патријархалан – везан за мајку, увек у сенци њеног ауторитета.Ликови: Јанко, његова мајка, Јоца – лекар (Јанков пријатељ), Ђорђе (пријатељ Јанковог покојног оца), његова сестра и његова ћерка ( коју се Јанко заљубљује).

Симо Матавуљ - Пилипенда - Пилип Баклина је сиромашан сељак који живи са женом Јелом, два сина су му отишла на рад у Приморје. Има старог магарца Куријела, две кокошке и петла. Због тешке ситуације одлучује да прода у граду Дрниш једну кокошку Пиргу и креће на пут са магарцем. Успут се појављује Јован Кљако, унијат (гркокатолик). Он наговара Пилипенду да следи његов пример и да ће му тако бити лакше. Међутим он то не жели, и свађа између њих се умало претвара у тучу. Јован Кљако бежи, а Пилипенда из беса удари штапом магарца Куријела, након чега се посрами и заплаче.

Стеван Сремац – Поп Ћира и поп Спира - тема је сукоб две поповске породице, ликови: Спира, Ћира, Јула, Меланија, Перса, Сида, Петар Петровић, поп Олуја... у уводном делу као место радње описује се једно богато банатско село. Мештани у селу су сложни и увек спремни за весеље и забаву, а попови уживају у изобиљу и одлично се међусобно слажу. Међутим у село стиже леп и млад учитељ Петар Петровић и попадије обе желе да искористе прилику да удају своје ћерке. Лепи учитељ посећује обе породице. За то време дежурна сеоска трачара Габријела шири трачеве по селу. Јуца, Спирина и Сидина ћерка није волела учитеља, њено срце је припадало Шаци, брицином помоћнику. Меланији се свидео учитељ, она је слушала савете своје мајке и он се заљубио у њу. Огорчане попадије испричале су свашта својим мужевима. Поп Ћира и поп Спира су се састали да разговарају,на крају је дошло до туче. Спира је Ћири поломио зуб. Владика мири попа Ћиру и попа Спиру, а Персида је очајна због тога. Меланија се удала за Перу, који је касније постао поп,нису имали децу,дружила се са господским светом. Јуца се удала за Шацу, родила је четворо деце и срећно живела у Бачкој.

Јаков Игњатовић – Вечити младожења – Пут до Кракова обележен је низом разних сцена и ситуација, у којима доминира Чамча са својим познавањем пољског језика и великим смислом за шалу. Стари Сентандрејци стално имају на уму профит. Стечено богатсво знали су да покажу, жеља им је била да у свему буду виђени. Софра Кирић се са својим пријатељима враћа из Кракова. Он је трговац, врло имућан и угледан човек. Он припада оном типу људи који до богатства долази сопственим радом. Његово богаћење почело је шездесетих година 19ог века. Стекао је куће земљу, винограде, дућане, улагао је у имања и некретнине и тако се сачувао од инфлације. Оженио се и убрзо постао удовац. У тридесет петој се оженио поново, са осамнаестогодишњом Софком, са којом ће добити два сина Перу и Шамику и ћерке Ленку Пелагију и Катицу. Умро је од упале плућа. Ленка се удала за неког судију мимо очеве воље, Пелагија је умрла, Катица се повукла у себе и неудата живи. Она је поштовала очеву вољу и није се удала за оног којег је волела. Пера је бекрија,карташ и пијанац, од њега нема ништа. Своју суровост према оцу показао је у тренутку када хоће због новца да га обеси. Шамика је био мажен и вољен како од сестара тако и од родитеља. Намењено му је школовање и сви су у њему гледали будућег адвоката. Стално у друштву сестара развио је женску финоћу, лишен несташлука и игре. Тако је губио мушко држање и понашање. Био је обузет као нико други изгледом и одевањем. Било му је важно да оставља утисак и да се свима допада.

Светолик Ранковић - Сеоска учитељица - главни лик је учитељица Љубица. Долази у село са срцем пуним милине и јаке младалачке жудње за радом. Рођена је да проживи свој век као часна жена и као користан члан друштва. Она тежи ка поштењу. Услови и зли људи стварају од ње лабилну и посрнулу личност. У ненормалним условима Љубица је доживела рушење својих скромних идеала.

Просветитељство – Најизразитији представник доба српског просветитељства у другој половини

18ог века је Доситеј Обрадовић. Родио се у Чакову, месту које је данас у Румунији. Световно име му је било Димитрије. Рано је остао без родитеља, па је бригу око њега преузео рођак. Рано је почео да се везује за црквену литературу, нарочито за ону која говори о свецима. И сам је желео да постане светац. Одлази у фрушкогорски манастир Хопово. Напушта манастир и креће на пут упознавања света. Тај његов пут трајаће више од 40 година. Посетиће Далмацију, Грчку, Турску, Албанију, Италију, Немачку, Енглеску и Француску. Овладаће многим језицима: старогрчким, турским, албанским, руским, немачким, италијанским, француским – и тако бити наш први полиглота. У Србију се враћа после I српског устанка 1807. године. Постаје наш први министар за просвету, отвара велику школу у Београду ( почетак универзитет школовања код нас ) , прву богословију, пише уџбенике. Умире 1811. у Београду, где је и сахрањен. Гроб му је пред саборном црквом, на њему пише: Он је љубио свој род. Дела: „Живот и прикљученија“, „Писмо љубезном Харалампију“, „Басне“, „Песма о избављенију Серби“. Живот и прикљученија – дело је аутобиографског карактера. Испричао је како је упознавао свет, обогаћивао живот свакојаким доживљајима и како је уз књиге сазревао.Први део живота састоји се из поглавља у којима се описује рођење, родитељи, ујак детињство, бекство у манастир. У првом одломку описује се општа слика сусрета са људима из манастира. О игуману Теодору Милутиновићу пише са доста наклоности и симпатија, он је најтрезвенији међу неписменим калуђерима. Следећи одломак

приказује како се успоставља блискост међу њима. Пре него што ће се од свог миљеника и младог калуђера растати заувек, он му даје своју уштеђевину од 15 дуката и говори родитељски, језиком разума. Причање је реалистичко, везано за свакодневне ситуације и људе. У другом делу су обухваћена Доситејева путовања ; састоји се из дванаест писама упућеним непознатом, измишљеном пријатељу. Писма су пуна свакојаких догађаја, испричаних у хумористичком или сентименталном тону, сусрета са земљама и људима, портрета личности.Први део је филозофски и педагошки заснована књига о просвећивању народа, други део је књижевни текст посвећен пријатељству.

Вукова реформа језика – Вук се родио 1787.год. у Тршићу, недалеко од Лознице, у досељеничкој породици херцеговачког порекла. 1813. – након пропасти устанка, као и многи устаници прелази у Аустроугарску. Одмах по доласку у Беч написао је текст о пропасти I српског устанка и понудио га српским новинама. Тада је дошло до блиске везе и плодне сарадње са контролором за српску штампу Јернејом Копитаром. Охрабрен Јернејом, Вук почиње да уводи народни језик у књижевност, врши реформу правописа. Прва верзија Вукове азбуке имала је 28 слова, без Ф и Х. 1818. године издаје први српски речник. ( 27 270 речи ) 1814. – издао је књигу народних песама „Мала простонародна славеносербска пјеснарица“ са 100 лирских и 7 епских песама. 1847. године јављају се први следбеници и прва дела написана на народном језику. То су: Бранко Радичевић „Песме“, Ђуро Даничић „Рат за српски језик и правопис“, Петар Петровић Његош „Горски вјенац“ , Вуков превод Новог завета. 1852. - појавило се друго издање српског речника (47 500 речи ) Значај Вукове реформе: преводи нови завет на српски језик, упознаје нас са народним умотворинама и њиховом лепотом, потискује црквени језик, творац је нове азбуке од 30 слова, наше прве граматике и првог речника, допринео је да народни језик постане књижевни. Недостаци Вукобе реф. : преводећи је избацио поједине речи, користио је туђе речи, није успео да народни јез. без ичијих позајмица претвори у књижевни. Умро је 1864. год. у Бечу, кости су му касније пренете у Београд и сахрањене пред саборном црквом, поред гроба Доситеја О.

Романтизам – од 1848 до 1870 год. То је доба маште, осећања, одушевљења, идеализма. Карактеристике: противречност, субјективност и индивидуалност, бол и меланхолија према ироничном ставу, преосетљивост, сањалаштво, описује патњу,бол,тугу, присуство маште. Представници: Бранко Радичевић, Ђура Јакшић, Јован Јовановић Змај, Лаза Костић. Један од тзв. вучића, присталица и помагача Вука Караџића, био је и Бранко Радичевић. Писао је: лирске песме – о љубави младих, веселе, раскошне... ( Девојка на студенцу, Враголије), елегичне – о болу, смтри... ( Јадна драга, Кад млидија умрети, Туга и опомена ), епске ( Хајдуков гроб, Урош), поеме ( Ђачки растанак), приповетке ( Утопљеница, Освета ) Основне особине и значај: започео је нову епоху у српском песништву – романтизам, ставарао је поезију на основи народног језика, два основна расположења су екстаза и елегичност, љубав,родољубље и усхит према природи. „Кад млидија умрети“ – предсмртна елегија, описује се жаљење за младошћу, меланхолијом. Описао је слутњу смрти, а није био болестан. „ Девојка на студенцу“ – у центру је разбијени крчаг као симбол изгубљене невиности. Песма је чиста,невина као девојка на извору. Мелодија њене љубави је радосна и светла.Девојка са разбијеним крчагом не чезне стидљиво за драгим у сненим вечерима. Жедна љубави, она је тражи, без стида дозива радост са бистрог извора. Лаза Костић је

наш први Шекспиролог. Био је песник, драмски писац, новинар, преводилац, професор, филозоф. Песник дубоке осећајности и богате мисаоности, исказивао је тежњу ка свему што је митско, библијско и епско. Писао је: лирске песме – Међу јавом и међ сном, Спомен на Руварца, Снове снивам, Санта мариа де ла салуте ; епско – лирске песме : Минадир, Самсон и Далила ; драме – Максим Црнојевић, Гордана ; критике – монографија о Јовану Јовановићу Змају ; преводи – Ромео и Јулија, Хамлет. „ Међу јавом и међ сном“ - У њој на поетски начин дефинише поезију као нарочито стање духа показавши у сликама да је она производ сна и јаве, свесног и подсвесног, халуцинантног и логичног. Песник се непосредно обраћа свом срцу. „Санта Мариа де ла салуте“ - Као сржни симбол песме он одабира венецијанску барокну цркву из 18 века посвећену Госпи од Спаса. Ова изузетно лепа црква представља репрезентативно дело западне културе настало у време када је код Срба културни и уметнички живот био на најнижој тачки. Из усхита којим се песник обраћа цркви као духовном здању, симболу опште лепоте,произилази да је раскошна, прелепа црква истовремено и симбол идеалне драге, Ленке Дунђерски.

Ђура Јакшић - Отаџбина – први стих представља отаџбину као део вечности – трајање у времену. Камен је доживљен као људски лик из кога зраче осећање и расположење, огледају се вечите патње које су оставиле трагове на лицу. У другој строфи је објашњен његов настанак. Пирамида је метафора за јуначку прошлост . У трећој строфи је камен – бедем који означава непролазност, постојаност.

Симболизам – поезија српског симболизма ; ово време карактерише песимизам. Поезија српског симболизма: Алекса Шантић, Јован Дучић, Сима Пандуровић, Милан Ракић, Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић. Проза српског симболизма: Петар Кочић, Исидора Секулић, Вељко петровић, Радоје Домановић. Милан Ракић – Врло учен, интелектуалан и музички образована. Писао је: Љубавне п.: Чежња, Љубавна песма, Искрена п., Очајна п., Лепота. Мисаоне п.: Долап, У квргама, Мисао. Родољубиве п.: Симонида, Јефимија, На Газиместану. Ракић у поезију уноси пренеглашени песимизам, ствара под утицајем француских модерниста и увек тражи ново у доживљају света. Искрена п. - суштина ове песме је несталност љубави. Мотиви пролазности и живота. Човек признаје жени да је не воли више, да жели да она настави свој живот без њега.

Увела ружа – три тематске целине: рађање љубави између Које и његове лепе сусетке Стане. Насилно прекидање љубави због јунаковог одласка на школовање. Поновни сусрет Које и Стане и његово суочење са трагичном судбином некадашње лепотице, као и патње због те судбине.

Петар Кочић - Кроз мећаву - посебно је немилосдна борба Реље са мећавом и дубоким снегом. најемотивније место у приповетци је када се у Рељи буде стара сећања на младост, која у њему подстичу тугу, очај и жалост. Реља Кнежевић је у прошлости био богат и моћан, а сада је сиромашан и очајан. Побеђују га мећава, мраз и хладноћа,психички очај и туга га изједају изнутра. Рељин однос према синовцу је пун неке забринутости. Овим делом писац нам поручује да је младост најлепше доба живота и да га треба паметно искористити.

Милош Црњански - Суматра и објашњење суматре - сам назив означава Суматру као острво које симболише мир, спокој. Она носи у себи значење С - УМА - ТРАС .(сишли с ума) Песник је повезао

беле врхове Урала, бледи лик жене који је некада волео, румено вече и мир плавог мора, црвене трешње и црвене корале. У песми се не помиње реч рат али се он наслућује по разочарењу и психолошком стању јунака. Дневник о Чарнојевићу – у њему су опевани сви душевни судари пишчеве душе за време рата. Јунак Дневника о Чарнојевићу је окренут детињству, даљинама, женама, и ратним призорима. Са белим рукавицама, на белом снегу, пред белим кућама, загушен том белином под којом све нестаје. Јунак је у служби војскама и теткама на дрвари, у служби домовини, похотним женама и својој мајци која цео живот ради, и он се од те силне службе гади. Јунак уствари жели да остане дете, он у све верује, верује да ће бити боље, верује да ће све опет бити по старом после рата, и да је све био само један ружан сан. На крају тражи воз за југ, а улази у онај који одлази на север и каже да „он већ одавно тера шегу са самим собом“. Сеобе – то је дело о страдању породице Исаковича и људских живота. О пролазности физичке лепоте, младости и срећи.ликови : Вук Исакович - у прошлости је био немаран према обавезама. У пословима у којима је требао да се као син славног трговца посвети обавезама, он није имао успеха. Био је гутник, јер није имао ни воље, ни вештине за тај посао. Леп и снажан одао се пијанству и блуду. Определио се за војнички живот, јер су сабље и коњи била његова једина љубав. У садашњости Вук има породицу, он је муж и отац. Као официр и војник, Вук воли своје војнике, тражи од њих дисциплину, воли их и штити, зна их у душу. Он жели да својим ратним подвизима избори бољи живот за свој народ. Губитник је и као човек, и као ратник. Аранђел Исакович – он влада људима помоћу своје моћи и имања. Вешт је трговац. Иако је млађи од Вука, он се према њему понашао као да је он млађи. Упркос свом богатству, Аранђел не може да има све што пожели. Када се заљуби у Дафину она му даје тело, али не и себе, а када она умире он не може да је спаси ни новцем и моћи које има. Госпођа Дафина је тип фаталне жене чија лепота и страст изазивају несрећу. Опседнута тиме што је учинила, она се повређује. На самрти жели да се венча са Аранђелом,али када умире у њеним очима је лик мужа Вука кога је све мање волела.

Иво Андрић - На дрини ћуприја - дело је састављено од двадесетчетири приче које чине једну савршено испричану причу малог места у средњој Босни. Роман почиње дугим географским описом Вишеградског краја и навођењем више легенди о настанку моста. Најистакнутија је о зазиђивању хришћанске деце у један од стубова. Тај мост(ћуприја)има врло важну улогу у животу мештана Вишеграда. Он не само да спаја две реке, већ чини Вишеград прометним и даје му главно место за окупљања. У другом поглављу се описује прелазак преко реке без моста, ту видимо беду и тежак живот под Турцима. Преко реке се прелазило уз помоћ скеле која није возила редовно, већ је зависила од воље скелара Јамака, који је сакат и глув на једно уво. Прелазак је зависио од временских прилика. Мехмед паша Соколовић је постао турски везир, и пошто му је остало ружно сећање на скелу, он је одлучио да се на Дрини мора направити мост. Након те одлуке одмах долазе стручњаци, војска и надлежник Абидага. Он јеокрутан и суров човек који и најмању грешку оштро кажњава. Радна снага били су људи из околних места који су присиљени да раде. Оброци су им били бедни, као и смештај и услови за рад. Радили су и зими, осим кад напада снег. Сви радници су били незадовољни, али се само двоје одважило да нешто учине да прекину градњу, један од њих је србин Радислав. Они су ширила глас како вила не да да се ту сагради мост. Народ је преносио причу и пича је дошла и до турских стражара. Радислав је окрутно мучен, не издаје помагача који је побегао, и бива набијен на колац. Када је смењен

Абидага, и постављен Ариф бег који је био сушта супротност ,градња се наставља.Мост је завршен после пет година. У поређењу са мостом људски век је кратак и безначајан и то се често истиче. Све се мења и нестаје, само мост остаје. Ликови : Мехмед паша Соколовић, Ћоркан, Лотика, Фата Авдагина. Аникина времена - прича почиње причом о гашењу лозе Порубовића и трагичном крају њеног последњег изданка, о попу Вујадину Порубовићу из Добруна. Аника је ћерка пекара Маринка ожењеног женом из места у којем је одлежао робију. Она је жена блудница, која све око себе опчињава чарима свога тела. За њу се нарочито заинтересовао Михаило странац. Међутим њихово размењивање пажње је нагло прекинуто због Михаиловог трауматичног љубавног искуства са ханџијком која је са њим варала мужа. Ханџиница је после једне свађе убила мужа Михајиловим ножем, Михаило јој је помогао. Када је Аника отворила кућу мушкарцима , жене су је клеле, и зато добијале батине од мужева. Синови су долазили у сукоб са очевима. Аника је нађена мртва поред миндерлука. Не зна се да ли је то био Лале који се стидео сестре или Михаило који је давно изгубио свој мир или неки други мушкарац из Добруна. Мушкарци су се вратили својим кућама, жене су наставиле да чувају своја огњишта.