Univerzitet u BeograduFakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju

Tema: Bolbijeva teorija razvoja

Mentor : prof. dr. Svetlana Slavnić Studenti: Marija Petkovic 11/10-m Jasmina Grgic 10/10-m

Beograd, Maj, 2011.

Uvod

Dzon Bolbi je rodjen 1907 u Londonu. Bolbi je odrastao u dobroj meri lišen topline i

roditeljske ljubavi. Proučavajući razvoj dece koja su odrastala u popravnim domovima,

on se morao sećati kako je s majkom provodio po jedan sat dnevno, uz popodnevni čaj i

razgovore nesvojstvene detinjstvu (ili makar našoj današnjoj slici detinjstva); i što je oca,

čuvenog i prezaposlenog hirurga, viđao praktično samo vikendom i na odmorima; koliko

je patio kad je u sedmoj godini poslat u internat; kako mu je pre toga bilo važno prisustvo

njegove dadilje i koliko ga je povredio iznenadni rastanak s njom (R. Bowlby, 2004,

str. 17).

Bolbijeva osetljivost za pitanja ljubavi i odbačenosti ne može, naravno, da pruži

celokupno objašnjenje za nastanak teorije vezanosti – milioni dece odrastali su na isti, ili

čak još gori, način, a Bolbijev pristup bio je, u trenutku pojavljivanja, prilično jedinstven.

Mnogo je razloga za to. Ne treba smetnuti s uma Bolbijevu brilijantnu akademsku

karijeru. U 21. godini je završio pripremne studije za upis medicine. Na čuvenom Triniti

koledžu u Kembridžu mentor mu je bio bezmalo još čuveniji Lord Edrijen (Edgar

Douglas Adrian) koji je 1932. dobio Nobelovu nagradu za fiziologiju. Po završetku

koledža odlučio je da prihvati posao u školi za neprilagođenu decu, izdanku Samerhila.

Potom je prešao u London i paralelno otpočeo studije medicine i psihoanalitički trening.

Fakultet je završio u 26. godini, a psihoanalitičar je postao u tridesetoj. Ne deluje

iznenađujuće što je u narednih pola veka, do smrti 1990. godine, sarađivao i/ili polemisao

s velikim brojem najvažnijih autora u oblastima kojima se bavio: od Ane Frojd, preko

Vinikota (Winnicott), do Melani Klajn (Klein); od Pijažea (Piaget), preko Roberta

Hajnda (Hinde), do Harija Harloua (Harlow).

Bolbi je počeo svoje bavljenje psihoanalizom pod okriljem klasičnog modela. Njegov

analitičar bila je Džoan Rivijer (Riviere), poznata po svojim prevodima Frojda i bliskoj

saradnji s Melani Klajn. Još veći uticaj na njegov dalji rad imala je supervizija s Melani

Klajn, ali, za mnoge neočekivano, u smeru Bolbijevog udaljavanja od većine tada

aktuelnih trendova u psihoanalizi.

Napisao je izveštaj o mentalnom zdravlju dece lišene roditeljske nege u posleratnim

društvima. Za pripremu tog izveštaja Bolbi je putovao širom Evrope i Sjedinjenih Država

2

da bi se sastao s vodećim stručnjacima za dečji razvoj i s njima diskutovao nalaze i

razmenjivao gledišta. Izveštaj je objavljen 1951. godine pod nazivom «Majčinska nega i

mentalno zdravlje», a dve godine kasnije pojavio se i u popularnom izdanju koje je samo

u Engleskoj prodato u gotovo pola miliona primeraka, a zatim je prevedeno na deset

jezika (Holmes, 1993, str 27). Često citirana rečenica iz ovog izveštaja predstavlja

sažetak Bolbijevog shvatanja o značaju rane emocionalne vezanosti deteta za majku: za

mentalno zdravlje je potrebno da „odojče i malo dete imaju u iskustvu topao, intiman i

trajan odnos sa svojim majkom (ili njenom stalnom zamenom) u kojem oboje nalaze

zadovoljstvo i uživanje“ (Bowlby, 1951, str. 13).

Da bi dodatno razjasnio svoju poziciju i objasnio nejasnoće u pogledu značenja termina

„trajni odnos“ i „produženo odvajanje“, Bolbi 1958. godine objavljuje pamflet „Da li

smem da ostavim svoju bebu?“ Ističući važnost uspešnog roditeljstva za mentalno

zdravlje naredne generacije, Bolbi uvažava naporan i odgovoran rad koji roditeljstvo

podrazumeva i smatra da bi „društvo koje vrednuje svoju decu moralo da čuva njihove

roditelje“ (Bowlby, 1951, str. 84) i pruži im podršku kakva je oduvek postojala u

ljudskim zajednicama, ali izostaje u savremenom društvu. Konkretno, zalagao se za to da

majke dobijaju od države odgovarajuću finansijsku podršku tokom prve tri godine života

njihovog deteta (Bowlby, 2004, str. 19).

Čitajući u radovima biologa Lorenca i Tinbergena o fenomenu utiskivanja kod gusaka i

drugih ptica, Bolbi 1952. godine dolazi na ideju o afektivnom vezivanju. Ovaj pojam,

međutim, počinje da koristi tek od 1957. godine (Bretherton, 1952). Iako se često

nastanak Bolbijeve teorije afektivnog vezivanja povezuje s njegovom trilogijom na kojoj

je radio od 1964. do 1979. godine, on je formalno predstavio svoju teoriju već kroz pet

radova nastalih u periodu između 1958. i 1962. godine. Prva tri rada iz ove serije izložio

je pred Britanskim psihoanalitičkim društvom. U svakom od njih Bolbi razmatra neke od

ključnih postavki Frojdove metapsihologije, kritikuje ih sa stanovišta empirijskih nalaza

etologije, savremene razvojne psihologije i novih naučnih paradigmi koje su ponudile

teorija informacija i kontrolnih sistema i nudi alternativno gledište.

U tekstu „Priroda detetove vezanosti za majku“ (1958a), Bolbi odbacuje shvatanje da je

vezanost sekundarne prirode, odnosno zasnovana na libidinalnom zadovoljenju primarnih

nagona. U sledećem radu, „Strepnja od odvajanja“ (1959), Bolbi predstavlja nalaze svog

3

saradnika Roberstona o reakcijama male dece na odvajanje od majke i etologa Harloua i

Zimermana (Zimmerman) o efektima lišavanja majčinske nege kod rezus-majmuna. On

smatra da se strepnja od odvajanja javlja kada se istovremeno aktiviraju sistemi

ponašanja bekstva i vezivanja, a figura za koju je dete vezano nije prisutna ili nije

dostupna. Najzad, u trećem radu (1960), Bolbi opovrgava shvatanje Ane Frojd o tome da

odojčad nisu u stanju da tuguju kada dožive gubitak. Ove tri teme čine ujedno okosnicu

Bolbijevog životnog dela: trilogije «Afektivno vezivanje»

U prvom tomu (1969), Bolbi najpre izlaže novu teoriju motivacije i kontrole ponašanja,

zasnovanu na savremenoj nauci, a ne na modelu psihičke energije koji je bio dostupan u

Frojdovo vreme. U drugom delu knjige, on primenjuje novu teoriju na domen ponašanja

afektivnog vezivanja koje ima svoju sopstvenu motivaciju i evolutivnu funkciju.

U drugom delu Bolbijeve trilogije, „Odvajanje“, objavljenom četiri godine kasnije,

ponuđena je revizija Frojdove teorije o signalnoj strepnji i umesto teorije o stadijumima

psihoseksualnog razvoja ponuđen nov epigenetski model razvoja ličnosti inspirisan

Vadingtonovom (Waddington) teorijom razvojnih puteva (prema Bretherton, 1992). U

ovom delu, on takođe detaljnije opisuje nastanak unutrašnjih radnih modela selfa i

drugih, koji čine najvažnije aspekte unutrašnjeg sveta osobe i objašnjava ulogu koju radni

modeli imaju u transgeneracijskom prenošenju obrazaca afektivne vezanosti.

U trećem tomu, naslovljenom «Gubitak, tuga i depresija», iz 1980. godine, Bolbi

nastavlja da se bavi klinički značajnim aspektima unutrašnjih radnih modela, činiocima

njihove stabilnosti i otpornosti na promenu. Takođe, on reformuliše jedan od najvećih

Frojdovih doprinosa psihologiji – učenje o mehanizmima odbrane. Frojd je mehanizme

odbrane konceptualizovao na tada dostupnom i popularnom energetskom modelu, dok je

Bolbi koristio saznanja savremene kognitivne psihologije o procesu obrade informacija i

o različitim odlikama epizodičkog i semantičkog pamćenja (Bretherton, 1992).

U dugom periodu rada na trilogiji, Bolbi je održao brojna predavanja koja je kasnije

objavljivao u časopisima i okupio u dva zbornika: «Stvaranje i prekidanje afektivnih

veza» (1979) i «Sigurna baza» (1988). U poslednjoj deceniji svog života naročito se

interesovao za primenu teorije afektivnog vezivanja u psihoterapiji, a njegova poslednja

knjiga predstavlja neobičnu kodu za čitav opus. Ona je posvećena njegovom heroju,

naučniku koga je gotovo obožavao – Čarlsu Darvinu (1992).

4

Razvoj afektivnog vezivanja kroz životni vek

Afektivno vezivanje u ranom detinjstvu

Teorija afektivnog vezivanja nudi model emocionalnog razvoja ličnosti,

posmatrajući formiranje i razvoj ljudske emocionalnosti od perioda

novorođenčeta, kroz doba adolescencije, do perioda zrelosti.

Za razliku od psihoanalize, prema teoriji vezivanja, konflikt u ljudskoj

prirodi nije dat kao primaran tokom emocionalnog razvoja.

Bolbi uvodi ideju da se novorođenče rađa sa izvesnim socijalnim

sposobnostima, koje su

u funkciji ostvarivanja kontakta sa majkom ili osobom koja se brine o

novorođenčetu. Osmeh, koji je u funkciji inicijative u obezbeđivanju

kontakta sa majkom, pojavljuje se već u četvrtoj nedelji života; plač se

pojavljuje još od samog rođenja. Odrasla osoba reaguje na ove signale

deteta, te se opseg međusobno izmenjenih poruka postepeno

usložnjava.

Odrasla osoba počinje više da diferencira značenje detetovih signala, i

svoje ponašanje postupno prilagođava u pravcu zadovoljavanja

potreba odojčeta. Tako, u postupku izgrađivanja afektivne veze, majke

počinju da razlikuju nekoliko vrsta plača kod deteta, u

zavisnosti od potrebe koju tako izražava, te se prepoznaje

komunikaciono plakanje, plakanje usled gladi, bola, i sl.

Prema Bolbiju, afektivna relacija između deteta i majke, ili neke druge

određene osobe, uspostavljena je onda kada dete socijalne signale

počne da individualizira i vezuje za konkretnu osobu, kojoj prilagođava

ponašanje vezivanja. Taj proces se odigrava oko šestog meseca života,

kada dete počinje da, iz mase stimulusa u okruženju, načini geštalt

majke i uspeva da je izdvoji kao jasno profilisanu figuru emocionalne

vezanosti, počinjući auditivno i vizuelno da prati njeno kretanje.

Ovakvo ponašanje Bolbi upoređuje sa „samonavodećom napravom“,

jer je dete programirano da se usredsredi na roditelja u cilju

5

obezbeđivanja njegove blizine (Bowlby,1969). Bolbi navodi pet

obrazaca ponašanja deteta, u cilju obezbeđivanja roditeljskog

prisustva: dozivanje, plakanje, tepanje, osmehivanje, prianjanje,

traženje.

Proučavajući dalje fenomen afektivnog vezivanja, Bolbi navodi da se

kod deteta koje je starosti između devet i osamnaest meseci ovi

obrasci povezuju u složeniji sistem ponašanja, te tako kaže da: “U

devetom mesecu je najjače pribijanje uz majku posebno kad je beba

uznemirena ili je u prisustvu nepoznate osobe” (Bowlby,1969). Bolbi

ovaj složeni sistem poredi sa kontrolnim sistemom, te svoju teoriju

naziva teorijom kontrole ponašanja. Čineći dalju razradu teorije,

ponašanja koja su u funkciji ostvarivanja afektivne veze, deli u dve

kategorije:

• signalna ponašanja (osmeh, gukanje, plač), koja imaju funkciju da

dovedu majku detetu, i

• približavajuća ponašanja (puzanje ka majci, praćenje, prianjaje za

majku), koja za cilj imaju da dovedu dete majci.

Signalno ponašanje je dominantno u prvom šestomesečju života.

Nakon tog perioda, sve više se upotrebljavaju približavajuća ponašanja,

koja se izraženije koriste sa razvojem fizičkih i kognitivnih potencijala.

Tako, sa pojavom prvih koraka, usložnjava se sistem afektivnog

vezivanja, uporedo sa razvojem kapaciteta za manifestovanje

približavajućih ponašanja.Stepen uzajamne interakcije, broj

razmenjenih signala, kao i interpretacija njihovog značenja, nalaze se,

sada, u narastajućoj diferencijaciji kod oba člana dijade dete-majka

dete ostvaruje izvestan stepen kontrole okolnosti u kojima se nalazi,

što mu je omogućeno sposobnošću da prati majku i da do nje dođe.

Majka, pak, sada zna da dete ima mogućnost da dođe do nje u situaciji

opasnosti ili neprijatnosti, kao i da će uputiti jasnije signale kojima

izražava negodovanje ili žalost ukoliko, na kratko, biva ostavljeno. Ovu

interakciju Bolbi označava kao ciljem postavljenu vezanost, pri čemu je

6

detetov cilj da održi majčinu blizinu, kako bi se omogućila eksploracija

okoline u situacijama kada su, po detetovoj proceni, pretnje iz

okruženja minimalne i ne-ugrožavajuće. Ukoliko se pojave intenzivnije

pretnje detetovoj sigurnosti, ono signalizira opasnost ili aktivira

negodovanje zbog separacije.Svojim signalima, dete inicira recipročno,

negujuće ponašanje kod roditelja, koje predstavlja komplementaran

odgovor na detetovu privrženost roditelju, čime se dalje ponovo

uspostavlja doživljaj sigurnosti i zaštićenosti kod deteta. U nepoznatim

situacijama, u zavisnosti od kvaliteta uspostavljene interakcije sa

majkom, dete će u eksploraciji okruženja manifestovati inhibirano ili

istraživačko ponašanje.

Bolbi iznosi pretpostavku da se u ovom periodu izgrađuje unutrašnji

radni model, odnosno, da se vrši mentalitacija doživljenih interakcionih

obrazaca, koji se ugrađuju u koherentan doživljaj sebe i drugih osoba iz

najbližeg okruženja. Inkorporirajući u svoj teorijski okvir dostignuća iz

oblasti kognitivne psihologije, Bolbi pretpostavlja da dete pravi

unutrašnju, internu mapu sebe i značajnih drugih, putem internalizacije

iskustava sa figurama vezanosti, i čuvanjem tih utisaka u dugoročnoj

memoriji. Usvojene interakcione šeme su, uglavnom, nesvesne, sa

tendencijom da asimiluju nove informacije (Bowlby,1988). Nakon

završetka prve godine života deteta, ponašanje afektivne vezanosti i

dalje je izraženo, sa jedinom razlikom da tokom druge i treće godine

života dete postaje svesno neophodnosti povremenih separacija od

roditelja.

Meri Ejnsvort (Ainsworth, 1978), afektivnu vezanost na uzrastu oko

četvrte godine života označava kao partnerstvo sa korigovanim ciljem.

Sa razvojem govornih sposobnosti, dete razvija potencijal da izražava

vlastite potrebe ali i da razume poruke drugih ljudi, te se interakcija

bolje usklađuje, uporedo sa razvojem mogućnosti pravljenja

međusobnih dogovora između deteta i roditelja. Razdvajanja od majke

sada se tolerišu na nešto duži period, uz manje anksioznih afekacija i

7

doživljaja tuge i napuštenosti u situacijama razdvajanja; uporedo se

razvija i detetovo poverenje u stabilnost i doslednost međusobnog

razumevanja i dogovaranja, koje se inkorporira u radni model majke.

Međutim, Bolbi je svoju pažnju usmerio i na faktore vulnerabilnog

emocionalnog razvoja. Životni događaji, poput gubitaka i separacija u

detinjstvu, nose patološke posledice, u Bolbijevom tumačenju geneze

patološkog emocionalnog razvoja deteta. Jedan od najznačajnijih

Bolbijevih doprinosa razumevanju psihopatologije je konceptualizacija

normalne, očekivane dečje reakcije na separaciju od roditelja, koju

označava kao protest, očaj i na kraju, povlačenje, odustajanje od

voljenog objekta. Naročito naglašava značaj poslednje faze u

reaktivnom ponašanju na separacije, kao povlačenje i odustajanje od

objekta ljubavi, koju je naročito zapazio u ponašanju hospitalizovane

dece. Bolbijevo tumačenje značaja adekvatne emocionalne razmene u

detinjstvu, i uočavanje patoloških efekata separacija, u doba razvoja

ove teorije, uticao je u bitnoj meri na izmenu bolničke prakse u

mnogim državama, te se tada već, krenulo sa praksom da roditeljima

čija su deca hospitalizovana, bude dozvoljeno da u bolnicama ostanu

uz svoju decu.

Bolbi dozvoljava mogućnost postojanja multiplih radnih modela,

stvorenih kroz interakciju sa različitim figurama afektivne vezanosti,

koji mogu biti kontradiktorni ili inkompatibilni. I ovde se može podvući

paralela sa Frojdovom teorijom dinamičkog nesvesnog: između

neusaglašenosti nesvesnih unutrašnjih radnih modela u Bolbijevoj

teoriji, i psihoanalitičkog koncepta sukoba nesvesnih, protivrečnih

poriva deteta, evidentne su podudarnosti. Ključne razlike od

psihoanalize, u tumačenju geneze psihopatologije, su sadržana u

stanovištu da su realni događaji faktori vulnerabilnosti za

psihopatološki razvoj, te da intrapsihički konflikt nastaje kao

eventualna sekundarna tvorevina.

1.8. Stilovi afektivnog vezivanja kod dece

8

Individualne različitosti među decom Bolbi objašnjava različitim

interakcionim iskustvima u odnosu između deteta i majke, pri čemu

ključni faktor razlika u interakciji opisuje kao sigurnost, odnosno

nesigurnost deteta u fizičko prisustvo, dostupnost, responzivnost za

detetove potrebe, doslednost i kontinuitet u zadovoljavanju potreba

deteta (Bowlby, 1969).

Prema Bolbiju, sigurnost u odnosu sa majkom imaju ona deca koja

dobiju zaštitu i sigurnost onda kada je traže, u situacijama koje

doživljavaju kao preteće, ugrožavajuće ili

nelagodne. Svest o sigurnoj dostupnosti i prijemčivosti osobe koja se o

detetu stara, stvara doživljaj prihvaćenosti, sigurnosti, optimizma.

U opozitnim situacijama, kada dete u interakciji sa majkom nailazi na

nedoslednost, odbacivanje, nerazumevanje, neadekvatno

zadovoljavanje potreba, dete stvara loš unutrašnji model ne samo

majke, već i sebe, pripisujući odbacujući majčin stav vlastitim lošim

osobinama. Bolbi dalje navodi da loše unutrašnje modele stvaraju i

deca čije majke ispoljavaju karekteristike „neurotične vezanosti“, u

kojima se ispoljava prezaštitnički odnos prema detetu, koji inhibira

samostalnost i ima tendenciju stvaranja simbiotskih veza, kao i deca

majki koje nepredvidivo reaguju na ispoljavanje detetovih potreba.

Bolbi nije činio dalju klasifikaciju tipova vezanosti deteta sa majkom.

Međutim, njegove teze dalje preuzima i razrađuje Ejnsvortova

(Ainsworth, 1978), sačinjavajući prvu klasifikaciju razlika u

interakcijama dete-majka, gde je osnovna razlika u kvalitetu sigurnosti

deteta u dostupnost i osetljivost majke, u odnosu na detetove signale

kojima izražava potrebe. U zavisnosti od kvaliteta doživljene interakcije

sa majkom, kroz svakodnevnu, ponavljajuću emocionalnu razmenu,

formira se neki od sledećih stilova ranih afektivnih veza:

1. Sigurna afektivna vezanost

Siguran stil ranih afektivnih veza se formira u situacijama kada dete na

osnovu adekvatnog, pravovremenog i doslednog reagovanja, formira

9

unutrašnji radni model majke kao pouzdane, stvarajući tako

istovremeno i predstavu o sebi kao biću koje zavređuje pažnju,

naklonost, ljubav, dok je predstava o spoljašnjem svetu optimistična i

vedra.

Istraživanja tzv. sigurne afektivne baze su brojna; nalazi skoro

jednoznačno upućuju na činjenicu da siguran stil u ranom afektivnom

vezivanju predstavlja protektivan faktor za psihološku vulnerabilnost za

brojne nepovoljne egzogene uticaje, te da je baza za formiranje

kvalitetnih socijalnih odnosa kroz celoživotnu perspektivu, da vodi

dobroj samo-predstavi, itd. Tako, npr, Svanberg (Svanberg, 1998)

govori da sigurna afektivna baza ima ishodište u emocionalnoj

stabilnosti osobe.

2. Nesigurno - izbegavajuća afektivna vezanost

Ukoliko se rana emocionalna interakcija razvija sa iskustvima

osećajnog lišavanja, nereagovanja na detetove potrebe, emocionalne

hladnoće i nepristupačnosti, ili pak, iskustvima razmene koja je

praćena fizičkim prisustvom majke, ali kompromitovanim, deficijentnim

emocionalnim investicijama, dete formira radni model sebe kao bića

koje nije dovoljno vredno ljubavi i pažnje, dok svet doživljava kao

neprijateljsko okruženje. Razvija dalje, brojne strategije zaštite od

povređivanja, uglavnom u pravcu raznih oblika socijalne distance,

izgrađujući samo-dovoljan svet, u kome drugima ne veruje, izbegava

da se oslanja na druge ljude, sklono je osamljivanju i biranju aktivnosti

u kojima nema mesta za druge. U studijama koje su se bavile

praćenjem socijalnog razvoja ovakve dece, uglavnom se potvrđuje

stabilnost ovakvog stanja, te i kasnije, ovakva deca zadržavaju poziciju

izolacije od ljudi, nedovoljno razvijaju socijalne veštine, uz prateći

deficit suptilnih sposobnosti za adekvatnu, pravovremenu socijalnu

adaptaciju.

3. Nesigurno - preokupirana (ambivalentna) afektivna vezanost

10

Ukoliko majka na detetove signale reaguje nedoslednim ponašanjem,

dete razvija radni model koji se pre zasniva na težnji da se zadrži

majčino prisustvo, nego na reprezentaciji sebe i značajnih drugih

osoba. Vezanost za majku se intenzivira, pri čemu se majčina

prisutnost proverava čestim nadgledanjem, praćenjem, kontrolisanjem

njenog prisustva. Usmeravanjem pažnje na zadržavanje majčine fizičke

blizine i usmeravanjem energije na modifikaciju ponašanja kako bi

obezbedilo majčinu ljubav, vremenom slabi detetovo interesovanje za

okolinu. Dete postaje pasivno, vezano za majku. Grade se, vremenom,

simbiotski odnosi i sa drugim značajnim osobama tokom života, koji su

bez inicijative, spontanosti, autonomije, najčešće komplementarni u

smislu da i drugi član dijade ima psihološke dobiti od formiranja

ovakvih „lepljivih“ veza, u kojima nema mesta za druge ljude.

Istraživanja novijeg datuma naglašavaju negativne posledice ovog tipa

ranih veza na kasnije otežano uklapanje u društvene okolnosti, jer se

teži formiranju socijalnih odnosa koji treba da kompenzuju doživljaj

lične neadekvatnosti, nesigurnosti, uz insistiranje na simbiozi.

4. Nesigurno - bojažljiva (dezorganizovana) afektivna vezanost

Novija istraživanja definišu ovaj oblik organizacije afektivnog vezivanja.

U radovima osnivača teorije, on se ne izdvaja kao zasebna kategorija.

Ovakav oblik afektivne veze zapažen je na deci čiji su roditelji bili

izloženi zlostavljanju, ili su duševno oboleli. Istraživači ističu da

detetova psihološka patnja narasta u okruženju koje je neosetljivo,

besno, koje ne pruža osnov za stvaranje sigurne baze, čime se dalje

stvara konstantan doživljaj osetljivosti (Warren, et al., 1997). Značaj

atipičnog materinskog ponašanja, u čijoj pozadini je nerazrešeno

iskustvo gubitaka ili traume, povezuje se sa genezom bojažljive

vezanosti kod deteta (Madigan et al., 2006). Dezorganizovanu

(bojažljivu) vezanost karakteriše ambivalentan odnos prema vezivanju,

koji se prenosi i u kasnije partnerske veze, gde ispoljavaju teškoće u

kontrolosanju besa, teškoće u realizovanju bliskosti (iako teže za tim),

11

manifestujući visoku anksioznost i pogrešno interpretiranje

emocionalno obojenih signala i poruka (Renn, 2010) U novijim

radovima se takođe ističe uloga nepovoljnih i ekstremnih sredinskih

uslova u strukturisanju bojažljive afektivne vezanosti (Renn, 2007).

Poslednjih godina, intenziviraju se istraživanja koja sagledavaju

interaktivni odnos genetske osnove i nepovoljnih sredinskih okolnosti,

u razvoju bojažljive vezanosti (Gervai, et al., 2005). Pojedini istraživači

sugerišu postojanje složene povezanosti infantilnog genotipa i

sredinskih okolnosti, kao riziko-faktora za razvoj bojažljive vezanosti

(Lakatos, et al., 2002).

Afektivna vezanost u odraslom životnom dobu

Unutrašnji radni model, prema teoriji afektivne vezanosti, predstavlja

trajno usvojen kognitivno-emocionalni obrazac, koji posredstvom

internalizacije spoljašnjih ranih interakcionih šema, postaje trajna

odlika osobe, utičući na njene komunikacione obrasce kako sa

primarnim figurama vezanosti, tako i kasnije, sa figurama sa kojima

ostvarujemo bliske emocionalne odnose. Usvojeni radni modeli,

zahvaljujući potencijalu otpora prema promenama i unutrašnjim

stabilizacionim mehanizmima, posredstvom kojih i nove interakcione

obrasce posmatraju na ustaljan, stari način, predstavljaju trajan uticaj

na način uspostavljanja i održavanja socijalne interakcije osobe. Teorija

vezanosti ističe da su modeli celoživotni potencijal osobe,

naglašavajući time krucijalni značaj ranog detinjstva na funkcionisanje

odrasle osobe. Bolbi (Bowlby, 1969) uvodi tezu da u odraslom

životnom dobu, partnerske veze postaju simbolička supstitucija za

odnose sa roditeljima, te da se prema partnerima zauzima pozicija u

odnosu na usvojeni radni model ponet iz ranog detinjstva. Partneri sa

kojima se uspostavljaju emocionalni odnosi u odraslom životnom dobu,

zauzimaju poziciju primarnih figura afektivne vezanosti. Stabilne

mentalne šeme u okviru radnih modela, determinišu karakteristike

partnerske relacije, na način na koji su nekad moderirale interakciju

12

deteta sa roditeljima. Afektivno vezivanje u odraslom dobu, prema

Bolbiju, se zasniva na dve pretpostavke (Stefanović-Stanojević, 2004):

• Afektivne veze su prisutne tokom celog ljudskog života

• Obrazac afektivne vezanosti, formiran u ranom detinjstvu kroz

interakciju deteta sa roditeljem, u odraslom dobu se prenosi na

ljubavnog partnera.

Sa rehabilitacijom Bolbijeve teorije, osamdesetih godina prošlog veka,

brojni koncepti bivaju uvedeni u žižu interesovanja teoretičara

emocionalnog razvoja ličnosti, te tako počinje kako obogaćivanje

teorijskog okvira emocionalnog razvoja, tako i empirijska validacija

brojnih konstrukata. U oblasti proučavanja emocionalnog razvoja

ličnosti, u periodu odraslog životnog doba, uočavaju se dve oblasti:

oblast partnerskog afektivnog vezivanja i oblast odraslog afektivnog

vezivanja. Pioniri istraživanja afektivnog vezivanja u odraslom dobu su

istraživači sa Berkli univerziteta u Kaliforniji (Main, Casidy, Caplan), koji

od 1985.godine počinju sa teorijskom razradom prirode vezivanja u

odraslom dobu, ali i razvojem empirijskih tehnika. Predmet

interesovanja za afektivnu vezanost kod odraslih osoba vremenom je

bio proširivan, te se tako danas, uočava veliki broj oblasti proučavanja

afektivnih odnosa kod adulta, kao što su npr. odnosi između

psihopatologije i kvaliteta vezivanja, izmene karakteristika afektivnih

veza tokom životnog doba, afektivno vezivanje u periodu

adolescencije, kros-kulturna istraživanja sa ciljem kompariranja

univerzalnosti ključnih koncepata teorije vezivanja među različitim

narodima i državama, zatim provera podudarnosti između ranih

afektivnih veza sa vezivanjem u bliskim, ne-partnerskim relacijama

(npr. u odnosima prema prijateljima, poznanicima, itd), karakteristike

socijalnog konteksta koje utiču na vezivanje, i sl..

Afektivna vezanost u partnerskim odnosima

Bolbijeve pretpostavke o ljubavnim partnerima kao figurama na koje se

u odraslom dobu prenose primarne afektivne veze, empirijsku

13

validaciju doživljavaju osamdesetih godina prošlog veka, kada se

počinje sa sagledavanjem partnerskih veza kao oblika prenošenja

unutrašnjih radnih modela, ponetih iz najranijih interakcija sa

roditeljima ili starteljima. Istraživači sada, koriste neke od koncepata iz

teorije vezivanja, kao što su sigurna baza, protest razdvajanja,

ponašanje u funkciji očuvanja blizine, itd., u razumevanju partnerskih

odnosa.

U stresnim situacijama, odrasli ljudi, poput dece, imaju potrebu za

zaštitom i utehom, koju im pruža partner; ukoliko postoji opasnost od

napuštanja, manifestuju protest, ili koriguju ponašanje u pravcu

očuvanja blizine partnera, i sl. Psiholozi Hejzn i Šejver (Hazan, and

Shaver, 1987, prema Stefanović-Stanojević, 2004) sa Dejvis

univerziteta u Kliforniji, objavljuju „Studiju o romantičnoj ljubavi“; u

potrebi da pronađu odgovarajući konceptualni okvir razumevanja

emotivnih veza u odraslom dobu, iste sagledavaju sa pozicije teorije

vezivanja, naglašavajući da:

• Isti bihejvioralni sistem determiniše dinamiku ranih afektivnh odnosa

i partnerskih odnosa u odraslom dobu. Bolbi (Bowlby, 1969) zagovara

tezu da je detetova vezanost za majku posledica urođene potrebe,

evoluciono stvorene, kako bi se osigurao opstanak deteta. Dete se u

blizini osobe za koju je vezano, oseća bezbedno i sigurno; u takvim

okolnostima pažnju može usmeriti na istraživanje okoline, bez potrebe

da proverava fizičku blizinu i dostupnost majke, ili staratelja. Podršku i

sigurnost od osobe sa kojom ima izgrađenu afektivnu vezu traži u

situacijama preteće opasnosti ili nelagode. Kao i na dečjem uzrastu, i

odrasle osobe manifestuju isti odnos prema partneru, kao nekada u

detinjstvu, prema roditelju; osećaju se bezbedno u blizini partnera, koji

predstavlja simboličku reprodukciju sigurne baze- naime, ukoliko nema

sumnje u partnerovu podršku i razumevanje, lakše se odlučuju na

brojne kreativne i istraživačke aktivnosti.

14

• Individualne razlike u organizaciji afektivne vezanosti u detinjstvu,

slične su individualnim razlikama u tipologiji vezanosti u partnerskim

relacijama. Hejzn I Šejver usvajaju klasifikaciju odnosa dete-majka,

koju je opisala Meri Ejnsvort (Einsworth, 1978), primenjujući je na

razvrstavanje različitih stilova u organizaciji afektivnog vezivanja u

partnerskim relacijama.

• Razlike u organizaciji vezanosti u bliskim partnerskim vezama,

modelovane su iskustvima iz rane prošlosti, na osnovu doživljenih

interakcija sa primarnim figurama vezanosti. Unutrašnja mapa sebe,

drugih ljudi i sveta koji ga okružuje, stvorena unutrašnjim mentalnim

reprezentovanjem kvaliteta interakcije sa roditeljima, generalizuje se

na bliske veze u odraslom dobu. Kroz svakodnevna, ponavljana

iskustva sa majkom (ili drugom osobom koja se bavi detetom), dete

postupno izgrađuje radni model sebe, i radni model osobe koja ga

neguje. Budući da je radni model trajna mentalna reprezentacija, koja

teži asimilovanju novih iskustava u stare intrakcione obrasce, uz

opiranje promeni (iako je moguća, pod određenim okolnostima), osoba

rano usvojena osećanja, očekivanja, stavove, načine percipiranja i

interpretacija interakcija, prenosi u partnerske veze. Na ovaj način,

partnerski ljubavni odnosi postaju aktuelno odigravanje ranijih životnih

uloga, pri čemu u odnosu na partnera prenosimo iskustva stečena u

najranijoj dobi.

15

Zaključak

Na kraju se može zaključiti da su ova zapažanja znatno uticala na opstetričku i

pedijatrijsku praksu u smislu podržavanja bliskog kontakta između majke i deteta

neposredno posle i u prvim nedeljama po rođenju, na uvođenje prakse hospitalizacije

deteta zajedno sa majkom, i slično. Da savremene teorije dečjeg razvoja prihvataju stav

da se razvoj deteta odvija kroz interakciju bioloških i sredinskih činilaca i da znatno uticu

na dalji razvoj i struktuiranje licnosi. Preduslov normalnog razvoja jeste strukturalno

celovit i za uzrast funkcionalno zreo nervni sistem, ali je isto toliko značajna i sredina

koja obezbeđuje uslove za neometan fizički rast i za uspostavljanje čvrstih osećajnih veza

deteta sa drugim osobama, koje detetu pružaju mogućnost da uči, istražuje okolinu i

aktivno deluje na nju, podstičući i nagrađujući dete.

16