Student: Jelena IlićProfesor: Dubravak ĐurićPredmet: Slika i ZnačenjeDatum: Januar, 2007.Tema:

SIMBOLIZAM

I Uvod

Simbolizam je umetnički pokret nastao u Francuskoj oko 1880. godine, proširio se po celoj Evropi do Rusije, a zatim i na američkom kontinetu do 1900. godine. Nastao je kao reakcija na naturalizam, realizam i impresionizam.

Likovna umetnost simbolizma bila je pod snažnim uticajem lirskog jezika romantičara i melanholičnog šarma prerafaelista, međutim, suprotno njima, simboliste ne inspiriše direktno priroda, njihov osnovni cilj je da pre svega dosegnu skrivene istine, izvan prividnog i očiglednog. Pomoću implicitne korespondencije oni traže realnost koja evocira neku drugu, odsutnu ili abstraktnu.

Kritičar Žorž-Alber Orje, opisuje simbolizam u članku o Polu Gogenu, objavljenom u Merkir de Frans 1891. godine: „ Umetničko delo bi trebalo da bude: pod jedan idejističko, s obzirom da će njegov jedini ideal biti izražavanje ideje; pod dva simbolističko, s obzirom da izražava tu ideju oblicima; pod tri sintetičko, s obzirom da će te oblike, znake iskazivati na opšte razumejući način; pod četiri subjektivno, s obzirom da objekat nikad neće biti tretiran kao takav, već kao znak shvaćen od strane subjekta; pod pet umetničko delo bi trebalo da bude dekorativno.“

Zaista, simbolizam pruža umetnosti drugačije načine izražavanja od običnog realističkog predstavljanja. On se obraća umu, mašti a ne pogledu. Teži idealizmu putem simbola koji sličnošću nagoveštava jednu duboku i ličnu ideju. On nastoji da pruži osećanje, a ne da predstavi stvari. Van dometa očiglednog, simbolizam evocira jedan idealan svet i daje prednost izražavanju raspoloženja, sna, misterije, on opisuje stvarni svet koristeći metaforičke opise.

II Uticaj

Veliki uticaj na stvaranje simbolizma u slikarstvu imali su pesnici, pre svega Bodler, zatim Verlen, Rembo i naravno Malarme. Bodlera su najveći simbolisti, Moro i

1

Roden, priznavali za svog učitelja („Gospod naš Bodler“), ali on je na simbolizam uticao mnogo više svojim pesmama nego svojim estetskim raspravama.

Verlen im je bio vrlo blizak no budući suviše jednostavan za proroka, proglasili su ga svecem. Kod Verlena su nalazili tužnu sreću, napuštene parkove, daleke valcere i pobožne slike po zidovima krčmi. On je neka vrste karike između dekadencije i simbolizma. Verlen je nadahnuo najlepše ilustracije Morisa Denija i Bonara i najljupkije dekoracije Aman-Žana.

U Malarmeovim delima nalazili su proročke reči magijske umetnosti; međutim zbog teške čitljivosti njegovih pesama mnogo su ga manje nosili u srcu nego Bodlera.

Iznad svega simbolisti su izuzetno cenili Vagnerovu muziku ali i Vagnera kao ličnost, smatrali su ga božanskim umetnikom.

Pored njih veliki uticaj imali su i Edgara Alan Po, Svedenborg, Meterlink. Važno je takođe pomenuti uticaj dva velika pisca: Balzaka i Flobera. Balzak je

nadahnuo Rodena i Berdzlija, a Flober Redona za ilustraciju Iskušenja svetog Antonija i Gistava Moroa u delima Sveti Julijan Bolnički i Irod.

III Motivi

Simbolisti su gotovo uvek bili dobrovoljni izgnanici iz društva koji su težili svetskoj aristokratiji. Prezirali su svaku vrstu napredka i uspeha. Popuštajući pred neminovnošću neuspeha tražili su spas i oazu u kulama od slonovače i rajskim vrtovima. Simbolizam je izgradio pravi jezik cveća. Veoma čest motiv bili su na izgled devičanski krinovi, perunike (javlja se na Muhinim plakatima, u nakitu Lalika, pesmama Lorena), plave hortenzije na slikama Elea i Le Sidanera, uvele ruže, drage Polu Verlenu, krune se u podnožju sfinga. Simbolizam je izgradio jednu vrstu heraldike duševnog stanja; određeni ton cveta ili položaj ptice ponekad daje mogućnost da se slika protumači kao što bi se čitao grb.

ŽENE

Veliki izvor inspiracije simbolistima su žene. Žene u tunikama bez obeleženog struka, kose vezane trakom, ili puštene niz leđa. Često predstavljena kao fatalna lepotica, velika zavodnica, koja vuče čoveka u smrt ili kao lepa zarobljenica, anđeoskog lika, čista i nevina, sveta, i idealizovana. Uzor je bila Sveta Genoveva Pivija de Šavana ili Moroova vatrena devica Saloma.

2

Na ovom platnu Anri Le Sidaner slika grupu mladih devojaka odevenih u belo. Njhova mirnoća odaje utisak savršenog sklada sa scenom, što još više naglašavaju cvetni žbunovi, a naročito bleda svetlost koja ublažava sve boje. Čak i urbani pejzaž od koga se sastoji zadnji plan platna, doprinosi utisku čistoće celine. Na kraju, naziv dela, Nedelja, potvrđuje slikareve namere.

Na ovoj slici Pivija de Šavana, žena odaje sliku spokoja.Na platnu Materinstvo, oslikana je idilična scena gde kao da Majka i Priroda istovremeno pozivaju dvoje dece na sreću i na odmor.

Međutim, na platnu bečkog slikara Gustava Klimta pod nazivom Nada, materinstvo nema više ništa utešno u sebi. Naime, trudnici i detetu koje nosi, prete deformisane figure koje predstavljaju izopačenost i smrt. Ipak, ženin pogled pun pouzdanja, njen ponos, njena sloboda ka seksualnim tabuima, sloboda koju pokazuje prikazujući svoje nago telo, sve to ističe vrednost životne snage. Potrebno je, takođe istaći potpunu odsutnost nevinosti i spokoja koji dominiraju na predhodno prikazanim delima. Naprotiv, ovde je istaknuta seksualnost. Naime, karakteristika umetnosti poslednjih

3

godina devetnaestog veka i prvih godina dvadesetog, je da se seksualnost pojavljuje u jednom uznemirujućem okruženju,

Klimtovo delo pod nazivom Judita, potvrđuje morbidni karakter koji često dobija prikazivanje seksualnosti između 2 veka. Podsetimo najpre da je Judita jevrejska junjakinja. Po Bibliji, ona je zavela Holoferna, neprijateljskog generala jevrejskog naroda, a zatim mu je odsekla glavu dok je spavao pored nje. Agresivnost Juditine ličnosti primećuje se najpre kroz njene prste, zarivene kao kandže u Holofernovoj kosi. Nakit koji ona nosi na zglobovima, a posebno geometrijski motivi koji izbijaju iz zadnjeg plana osvajajući likove, ističu čudnovatu senzualnost ove scene smrti. Primetimo najzad, bele trake koje se vijugaju duž Juditinog tela : dok se čini kao da cepaju platno, te trake još više doprinose žestini prikazaivanja ubistva.

Ovo platno Gistava Moroa, Priviđenje, oslikava jednu drugu biblijsku scenu. Ovog puta ženski lik je Salome, ista ona koja je igrala za svog ujaka Heroda i koja je za uzvrat tražila glavu Jovana Krstitelja. Dakle i ovde se pojavljuje motiv senzualnosti i želje koje vode u smrt.

Ovo platno Lisjena Levi-Dirmera, Salome ljubi glavu Svetog Jovana, inspirisano je istim biblijskim motivom kao i predhodno. Nailazimo na istu senzualnost pomešanu sa

izopačenošću koju primećujemo i kod Moroa. U tom smislu, potrebno je napomenuti da osim Moroa i Levi-Dirmera, mnogi simbolisti bili su inspirisani Salomeovom ličnošću: slikari kao što su Miša ili Nemac Von Stak, pisci Oskar Vajld, Laforg; Apoliner ili Malarme (kod Malarmea, Salome ima ime koje, u Bibliji, pripada njenoj majci Herodiadi) muzičari kao Floran Šmit ili Ričard Štraus, svi oni bili su zainteresovani za ovu istovremeno fascinanatni i izopačeni ženski lik. Ovde smo prilično daleko od utešnih slika žena koje nalazimo kod Le Sidanera i Pivija de Šavana. Međutim, setimo se da je u tim delima seksualnot bila potpuno odsutna.

4

NEOPIPLJIVO

Kao reakcija na Realizam koji, od sredine 19. veka, proklamuje prioritet nauke i objektivne observacije, umetnike Simbolizma privlači neopipljivo, sve ono što

izmiče pogledu same inteligencije. U svojoj pesmi Prozori, Šarl Bodler kaže: “Onaj koji gleda s polja kroz otvoren prozor, nikad ne vidi onoliko stvari kao onaj koji gleda zatvoren prozor.“ Upravo to ilustruje platno Odilona Redon, Sklopljene oči. Okrenut ka svom unutrašnjem svetu, ličnost kao da se izdvaja od društvenog sveta, ljudskog društva, da bi se prepustila istraživanju svojih snova. Nije slučajnost da je u periodu simbolizma postojala veoma velika zainteresovanost za hipnozu koja se smatrala najfascinantnijim spektaklom gde se čovek predaje svojim mislima.

5

Na sličan način, delo Orfej belgijskog slikara Žana Delvila, prikazuje junaka koji više nema telo, zatvorenih očiju sa lirom,simbolom muzike, najnematerijalnije umetnosti koja postoji. Dominirajuća svetlo zelena boja, odsjaji svetlosti na talasima, Orfejeva glava koja nestaje u liri, sve to naglašava nestvarni karkter ovog dela.

Sklonost Simbolista ka nedodirljivom i nedosežnom

objašnjava takođe, bez sumnje, i njihovu naklonjenost ka zaobljenim oblicima, slično arabeskama i vegetativnim oblicima karakterisitčnim za Ar Nuvo. Tako Fernan Knof u delu Cveće sna stvara sliku napravljenu u potpunosti od stabljika, alki i zaoblenih oblika. Nežne boje, ponekad zatamnjene staklom vaza, ističu poetski karakter platna. Očigledno je da bi upotreba geometrijskih oblika i jačih boja više zadovoljila osećaj za organizaciju svojstvenu inteligenciji, ali ne bi u dovoljnoj meri podstakla imaginaciju.

DEKADENCIJA

Većina Simbolista imala je osećaj da živi u vremenu dekadencije, a mnogi su čak svesno tražili takvo stanje. Dobar pokazatelj toga je da jedna od najznačajnih revija simbolističkog pokreta zvala Dekadent. U romanu Naopako Ujsmans daje najuspešniji opis krajnje prefinjenosti, koja se graniči sa manijačkim ludilom, tipičnim za senzibilietet « kraja veka ». Ovo delo

6

Žorža de Fera, Melanholija, prikazujući dendija prepustenog dosadi, odlično ilustruje od čega se sastoji taj sensibilitet.

Ovo delo Fernana Knofa pod naziovom Mrtav Grad, platno ispirisano romanom Žorža Rodenbaka Mrtvi Briž, daje lep prikaz dekadentnih tema. Naravno, potrebno je obratiti pažnju na biće hladne ali čvrste lepote, predano proučavanju kraljevske krune: ta fizionomija predstavlja osobu koju možemo zamisliti kao vrlo bogatu i moćnu, ali razlog tome što je njen pogled prazan je taj što ona nema više sta da poželi. Žena koja je prikazana liči na jednog od onih androgina čija je fundamentalna neodređenost vrlo često fascinirala simboliste. Na kraju, grad, čije kuće naziremo u zadnjem planu slike je flamanski grad Briž, jedan od gradova koje Simbolisti najčešće vezuju za temu dekadencije.

Drugo platno belgisjskog slikara Fernana Knofa nosi naziv Napušten grad. Iako scena koja je oslikana pripada mašti, ona je jasno inspirisana

arhitekturom tipičnih kuća Briža. Podsetimo se uostalom, da je Briž

u 19. veku bio skoro napušten grad i da ga je Rodenbak pominjao kao mrtvi Briž. Potrebno je istaći da je u Srednjem Veku Briž bio vrlo dinamičan i napredan grad, ali zbog slabog prilaza moru postao je skoro podjednako sablasan, kao onaj sa platna. Tek tada možemo razumeti zašto je Briž tako dobro simbolizovao temu

dekadencije.

Na kraju, delo Pušačice opijuma,

Gaetana Previatia, oslikava nekoliko najtipičnijih tema dekadentnog senzibiliteta, posebno fascinaciju najjačim čulnim

7

iskustvima, takođe fascinaciju fizičkim stanjima nastalim veštačkim putem, odbijanje realnosti i društvenih pravila.

RELIGIOZNI MOTIVI

Kao reakcija na realizam, i još više na buržoaski prozaizam, većina simbolista je težila da putem mitova i religioznih obreda, zadovolji svoje potrebe za transcendencijom. Pojedini simbolisti, kao Verlen i Ujsmans, su obnovili, posle dubokih duhovnih kriza, dobre odnose sa katoličkom crkvom. U slikarstvu, sredinom devetnaestog veka, religiozna inspiracija, kod na primer impresionista, nije imala nikakvu vrednost. Na suprot tome, krajem veka, zaokupljnost mistikom se ponovo vraća u modu. Moris Deni je jedan od umetnika inpirisan nu najvećoj meri religioznim temama. Ovo platno se naziva Raspeće. Međutim, raspeće ovde nema dramatični karakter koji imače poseduje. Na suprot tome, žalost i tuga su prikazane uzdržano, dostojanstveno, posebno pomoću tamnih boja gde preovlađuje ljubičasta, simbol žalosti.

Ovo delo Gistava Moroa, Sodomini Anđeli, ilustruje jednu scenu iz Biblije, u kojoj grad Sodoma, obrukan homoseksualnim načinom života svojih stanovnika biva uništen u vatri. Dve centralne figure platna su anđeli koje je Bog poslao da unište ukleti grad. Njihove siluete su u stvari senke, što pojačava uznemiravajući utisak koji ostavljaju, tim pre što je i sama Sodoma uronjena u tamne i smežurane nijanse. Na ovaj način ističe se neumoljivost božanske osvete.

Umetnost religije se kod simbolista ne inspiriše samo hrišćanskim obredima i mitovima. Zapažamo, na primer, pod uticajem romantičarskog kompozitora Ričarda Vagnera,

8

veoma veliku zainteresovanost za paganstvo nordijskih mitologija. Drugi umetnici su više inspirisani orijentalnim religijama. To je upravo slučaj sa Odilonom Redonom i Polom Ransonom čiju sliku Krist i Buda prikazujemo. Treba istaći činjenicu da je sinkretizam, povezujući elemente hrišćanstva i elemente koji potiču iz drugih religija, bio veoma popularan krajem devetnaestog veka, na primer u Francuskoj, sa redom Ruža-Krst kome je pripadao kpmpozitor Erik Sati, ili pak u Rusiji, sa teozofima, sektom koju je vodila Helena Blavatski i koja je imala veoma velikog uticaja na muziku Siabina.

Za Remboa, najintezivnije mistično iskustvo bi trebalo biti suprotno opštoj etici. Ta poruka se nazire u nekim njegovim pesmama kao što su Priča ili Genije, gde je uz pomoć vidovitosti upravo nastojao da otkrije najmonstruoznije strane svoje ličnosti. Ta sklonost ka čudnom i nemoralnom, povezana sa fasciniranošću neuobičajenim religioznim obredima i zadovoljstvom u

provokaciji, objašnjava zainteresovanost koju su neki simbolisti pokazivali za satanizam. Tragove ovakvih ineresovanja nalazimo kod najrazličitih umetnika kao npr Ujsmans, čiji roman Tamo opisuje neke skoro neizdržive scene, ili ateista Felisjen Rop. U Sataninoj Riznici Žana Delvila, Lucifer je prikazan uzvišen iznad bez sumnje veličanstvenih tela, ali nagomilana jedna na druge navode misao na kosturnicu.

STREPNJE UNUTRAŠNJEG JA

Kao i romantičari, i simbolisti su postavili Ja u centar svih svojih preokupacija, međutim još više od svojih predhodnika, Ja simbolista je zabrinuto, često mučeno strepnjom od praznog, od ludila ili od smrti. Upravo taj užas prouzrokovan sopstvenim licem prikazuje Autoportret u ogledalu belgijskog umetnika Leona Spilierta: stakleno oko u sredini platna, lice koje se raspada, časovnik koji – kao kod Bodlera – podseća na pretnju Vremena, sve na ovom sumornom delu tamnih nijansi je stvoreno da ističe zabrinjavajući karakter koji može da dobije naš sopstveni odraz. Ovde kao i u Mopasanovom Le Orla, Ja obuzima jedan popuno strani entitet.

9

U ovom autoportretu, Crveni Pogled, bečkog slikara i kompozitora Arnolda Šenberga, umetnik prikazuje sopstveno lice deformisanim ustima, a naročito grozničavim očima. Glava, koja kao da je uhvaćena u mengele, jedva je skicirana. Braon, crvene i sive linije služe mnogo više za iskazivanje jedne sirove emocije nego za predstavljanje lica.

Krik, Norvežanina Edvarda Munka, je posebno potresan prikaz strepnje i, kao i kod Spilierta i Šenberga, to se postiže slikanjem deformisanog lica, više sablasnog nego ljudskog, lica gde se naročito ističu oči zgrčene od užasa. Ruke stegnute u mengele oko glave i krive linije ljubičaste boje koje prekrivaju zadnji plan slike – užas kao da poprima razmere celog sveta – savršeno iskazuju ludilo koje obuzima centralnu ličnost. Potrebno je međutim naglasiti da se ovo delo, kao i Šenbergov Crveni Pogled, nalazi se na

granici simbolizma i ekspresionizma.

U delu Košmar, Luj Žanmo izražava strahove unutrašnjeg Ja, uhvaćene u čistom obliku, tj. u snu. Ovde je prikazano jedna uplašena devojčica, koju juri starija žena još uvek snašna i brza, koja stremi u provaliju. Osobe, čije se samo glave vide, posmatraju scenu radoznalim pogledom. Geometrijski i hladni oblici koji sačinjavaju dekor još više

10

pridodaju jednom ujedno zgrčenom, neuobičajenom i mučnom utisku platna.

Ponekad Ja pobegne Vremenu i zebnji, kao na ovom platnu Pjera Pivia de Šavana, Meditacija. Naziv, koji podseća na jednu od najlepših Bodlerovih pesama, izražava spokoj povezan sa usredsređenošću na unutrašnji život. Mirni stav ženske figure, haljina koja podseća na spokoj antičke Grčke, sve te crte odskaču od uznemirujućih scena i uništenih lica predhodnih dela, međutim, čak i ovde Ja je suočeno sa samim sobom.

Ovo platno Fernana Knopfa, Moje srce plače od onda, preuzima motiv usredsređenosti na unutrašnji život, međutim ovde je to prikazano nostalgičnom slikom gde bukvalno sadašnjost ljubi

prošlost.

11

IV Glavni predstavnici

Pripadnici iste generacije – Pivi de Šavan, rođen 1824. i Moro 1826. – bili su potpuni agnostici kao i većina ineligentnih ljudi polovine 19. veka, što ih nije sprečavalo da sanjaju o svetovima drugačijim od onoga u kome žive. Moro je izabrao paganski, egzotični, arhaični svet, a svet Pivija je svetovni, Francuski, vanvremenski. Moro obiluje zločinačkim kraljicama, prelepim mučenicama i bogovima prekrivenim zlatom, a u Pivija bele siluete u belim naborima lebde nad pejzažom Il-de-Fransa oličavajući Slobodne umetnosti ili Rodoljublje, ali mogle bi da predstavljaju i Osnovno obrazovanje. Slikar alegorija, Pivi je ubrajan u simboliste, te je najzad i postao simbolista. Moro je bio čarobnjak, Pivi majstor.

Moro je bio dete iz dobre porodice, nikad mu nije bilo potrebno da proda ijedno platno niti da laska ukusu publike. Umetnost renesanse imala je jako velikog uticaja na njegovo stvaralaštvo. Puno je putovao po Italiji, obišao je Rim, Firencu, Milano, Pizu, Sjenu, Napulj, Veneciju. Svako putovanje je produbljivalo njegovo znanje o italijanskoj umetnosti 15. i 16. veka. Venecijanske slike su ga izuzetno privlačile : kopirao je dela Mikelanđela i Ticijana. Mesecima je preslikavako freske Mikelanđela iz Sikstinske Kapele. Gistav Moro je takođe izuzetno cenio delo Leonarda da Vinčija. Priča se da je reprodukcija Da Vinčijevog Svetog Jovana visila na zidu njegovog predsoblja.

Moroova antika, brižljivo obrađena i puna nostalgije mnogo je dublja od one koju su istovremeno opevali parnasovci ; utisak da nema lepote bez tuge, da najčulnije scene imaju ukus krvi, mnogo ga više približava Bodleru. Uostalom, on je posebno obožavao pisca Cveća zla.

Moro je izlagao u Salonu Krst i Ruža s velikim uspehom od 1864. godine, a potom dolaze državne narudžbine. Posle par godina izbegavanja Salona, Moro se triumfalno vraća 1876. s jednom Salomom u kojoj se oseća uticaj Floberove Salambo u dekoru, a u sadržini priča o Irodu.

12

Zatim sledi novi uspeh na Svetskoj izložbi 1878. s blistavim akvarelima među kojima je Priviđenje. Moro je poslednji put izlagao u Salonu 1880. delo Jelena i delo Galatea, a pet godina kasnije u galeriji Gupil šesdeset i pet ilustracija za Lafontenove Basne, toliko daleko od pisaca

13

basni da dalje ne mogu biti.

14

Moroova starost bila je ispunjena ogromnim platnima, koja je stalno započinjao i napuštao: Pretendenti, Mrtvi Ljiljani , Himere. Pored njih stotite studija, akvarela i crteža nikad nije dovršeno.

1892. Moro postaje profesor na Fakultetu Lepih Umetnosti, a među njegovim učenicima su bili i Matis, Marke i Ruo – njegov miljenik.

Pored gore pomenutih, najpoznatija Moroova dela su : Veče i bol, Safo se baca u more, Mistični cvet, Venecija, Jazon i Medeja, Igra Saloma, Krilati duh, Otmica Dejanire, Orfej, Kentaur nosi mrtvog pesnika, Anđeo glasonoša, Žena i panter, Orfej na grobu Euridike, itd.

Moroov Autoportret

Moroov citat iz Lermitaža najbolje prikazuje slikareve stavove : « Želim da u svojim delima sakupim ideje koje podstiču tako da i onaj koji ima samo jedno moje delo može da nađe melem za obnavljanje, a san mi je da slikam ikonostase a ne samo slike. Iz godine u godinu, onako kako nailaze ideje, dodajem dopunske pojedinosti svojim posmrtnim delima, ima ih dve stotine, jer hoću da se moja umetnost pojavi najednom u celosti, samo tren posle moje smrti. »

Rodjen u Lionu, sin inženjera, Pjer Pivi de Šavan odlučio je da bude slikar tek posle putovanja po Italiji 1847. godine. Dopao mu se Rafael, a naročito slike iz Pompeje jer je u njima nalazio « vrhunsku lepotu, jasnoću izlaganja, izvanrednu odmerenost pokreta ». Počeo je da slika ogromna platna koja su veoma lepo primljena u Salonu i koja su ukrasila stepenište muzeja u Amijenu i Marselju. 1874. započeo je ukrašavanje Panteona gde mu je bio poveren transept ; na njemu je radio do kraja života.

Potrebno je reći da je Pivi de Šavan nikad nije slikao freske, već je radio uljem na nalepljenom platnu, tako dobro pričvršćenom za zid da vlaga ne može da mu stvori nabore. Podražavao je tonove fresaka koje je video u Italiji i ne pokušavajući da radi u tehnici koja nije mogla da se održi u tom podneblju. Još za vreme Drugog carstva velike kompozicije Pivija de Šavana bile su visoko cenjene. Iz tog doba je divna Marseljeza na Istočnoj kapiji (1869). U njoj ima sklada znalački odmerene živopisnosti, koja podseća na stil Ernesta Renana, njegovog bliskog prijatelja. Pored Panteona, dekorisao je i Gradsku kuću U Poatjeu 1875. Palatu umetnosti u Lionu 1883. – slavna Ludus pro partia u Amijenu je iz 1884. – Sorbonu 1887. muzej u Ruanu 1890, Gradsku kuću Uu Parizu 1894. i najzad, levu stranu pevnice Panteona gde se oseća uticaj njegovih obožavalaca,

15

simbolista : Sveta Genoveva. Ona je anti-Saloma. Amerikanci su se duboko divili Piviju de Šavanu i naručili su mu velike dekorativne slike za biblioteku u Bostonu, posle čega je nastala čitava škola zidnih slikara, od kojih je najbolji bio Džon La Farž.

Tri najčuvenije slike Pivija de Šavana bile su Nada 1872, Bludni sin 1878. i Siromašni ribar 1881. Ova su platna imala ogromnog uticaja, mnogo snažnijeg od velikih dekoracija, mada ih je velikotiražna štampa ironično dočekala.

Jedno od Pivi de Šavanovih najboljih slika, Nada, imala je znatan uticaj na Gogena – zna se da je Gogen čiodom prikačivao reprodukciju Nade na zid krčme u Pont-Avenu ili kolobe na Tahitiju. Oseća se veoma jak uticaj u ogromnoj slici u Muzeju u

16

Bostonu Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo?, najvećem delu nadahnutom simbolizmom.

Neosporan je izrazit uticaj Pivija de Šavana na Sarovo remek delo Velika Činija, prepoznaje se njegov način komponovanja i veličanstvena statičnost.

Moris Deni je Pivijeve osnove prilagodio svom porodičnom svetu vernika dajući im simboličku draž prigušene palete.

Odilona Redona su mnogo voleli književnici, kritičari su ga pažljivo pratili, a poštovali su ga mlađi slikari, smatrali su ga „Malarmeom slikarstva“ (Moris Deni), međutim njegov uticaj na simbolizam nije imao onako veliki značaj kao uticaj dvojce stariji majstora. Njegovo delo je kao biljka, čas blistava, čas tamna, ali koja semena nema. Redon je pobožno poštovao Delakroa, učio kod Bredena, divio se, s nešto uzdržanosti Morou.

Odilon Redon je počeo da slika tek posle navršene 50. godine. Do tada je napravio veliki broj crno-belih crteža, uglavnom u drvenom uglju i litografije. « Treba poštovati crnu, sitnica je obeščašćuje ». Najveći deo njegovih crteža predstavljali su morbidne teme, kao što su insekti i bizarna bića koja je stvorio. Njegovi crteži su bili pod velikim uticajem Edgara Alana Poa.

Kada je napokon počeo da slika, potpuno je promenio stil. Umesto crno-belih životinja, počeo je da slika cvetne scene svetleće i raznobojne.

Razmišljanje Bude

17

Najpoznatija dela su mu Portret Gogena, Žensko poprsje raširenih ruku, Pandora, Srce Isusovo, Profil žene s vencem na glavi, Osvetljeni profil, Sklopljene oči, Razmišljanje Bude, Dan, Noć, Parsifal, Smrt, Videh svetlost bledu i široku.

Umetnički put Pola Gogena ide od impresionizma do simbolizma. On slaže boje i oblike sa zavodljivošću i autoritetom, koji će uticati na nabiste, foviste, ekspresioniste. Tokom njegovog boravka u Pon-Avenu 1888. godine iz dugih rasprava sa mladim Emilom Bernarom nastaje nova estetika koja neoimpresionizmu suprotstavlja sintetizam (čiste boje nanete pljoštimice, tamni prelivi) čiju sliku-manifest predstavlja Vizija nakon propovedi. Gogen je predvodnik simbolističke škole. U tom periodu, od novembra do decembra 1888, boravi u Arlu kod Van Goga i tada nastaju zasljepljujuća platna (Le Alikan). Portret lepe Anđele, Žuti Hrist odslikavaju likovne i moralne preokupacije iz tog bretonskog perioda, nakon kojeg će uslijediti prvo putovanje na Tahiti.artistes favoris. Cet artiste français n’a pas commencé à peindre jusqu’à ce qu’il

avait plus que cinquante ans. Pou r toute sa vie avant ça, il a fait be

Konfuznu religioznost bretonskih dela smenjuju na Polineziji veliki mitovi (zadovoljstvo, strah, smrt), masivne forme zasićenih boja. Radost povratka izvorima vidljiva je na slikama iz 1896. (Dani zadovoljstva), zatim se u njega uvlači tjeskoba (Nikad više). Deprimiran, pateći zbog vesti o smrti kćerke Aline, Gogen pomišlja na samoubistvo. Odakle dolazimo? Šta smo? Gdje idemo?

je slika, koja se pojavljuje tada kao vrsta testamenta. Ponovni polet, koji ga obuzima u selu Atuona, na ostrvu Hiva-Oa, na Markiškim ostrvima, dovodi do nastajanja remek dela iz kojih izvire njegovo osjećanje rajskog sveta (Varvarske priče, Konjanici na obali mora). Bavi se i skulpturom. Iscrpljen bolestima, alkoholom i oštrim sukobima sa lokalnim vlastima, umire u Atuoni, u 55. godini.

18

U Morisu Deniju ima i Pivija i Gogena, obožavao je Sezana, i, kao dobar katolik, uzvikivao je pred platnima Moroa: Vade retro Satanas. Najbolji je slikar svoje generacije, a njegova se dela, ostvarena do tridesete godine, odlikuju nenametljivim savršenstvom svih osobina simbolizma u jednom ograničenom svetu obuzdane mašte. Kasnije se udaljio od pokreta i upustio se u religiozno i dekorativno slikarstvo prilično jednolično, ali i dalje visokog kvaliteta.

Ugled Ferdinana Knopfa iz Brisela – gde je on još u mladosti uživao glas genija – proširio se i dobio evropske razmere. Njegova slava se brzo širila celom simbolističkom Evropom. Poticao je iz bogate porodice u Ardenima, detinjstvo je proveo u Brižu i bio je jedan od retkih dekadenata koji je istovremeno umeo da bude i umetnik i esteta. Knopf je bio jedan od najzapaženijih izlagača Salona Ruža i Krst, međutim, neka njegova površnost često je razdraživala francuske kritičare.

Setna elegancija daje pečat ogromnom pastelu Sećanja, koji se mogao nazvati i Velikim Bokalom simbolizma. Sedam žena, a u stvari ista žena, u suton, u pojednostavljenom engleskom parku, daleko kao da “svedoče o nemogućnosti opštenja među bićima”.

Među važne pripadnike simbolizma važno je pomenuti i Ogista Rodena, Fanten-Latura, Karijera, Muhu, Klarena,…essins en noir et banc, plutôt en charbon de bios et lithographie. La plupart de ses dessins était de choses un peu morbides, comme les insectes et des créatures bizarres qu’il a créées. Ses dessins étaient beaucoup influencés par l’écGodine 1900. smatralo se da su simbolisti pošli pogrešnim putem u svojim traženjima tajanstvenosti i da je bolje biti zaslepljen vrtom n aobali Sene no šumama punim princeza i paunova. Veoma brzo je mrtvoj raskoši Gistava Moroa pala prašina i naišlo shvatanje da je red zevati pred slikama Pivija de Šavana; samo su Redon, zahvaljujući svome cveću, i Roden, koji je zahvaljujući patriotizmu postao francuski Vagner, izbegli tu sudbinu.

19

V Zaključak

Simbolizam je ujedno filozofski, literarni i umetnički pokret, čiji svi učesnici, putem tražene neobičnosti, dele istu bitku. Međutim, iako simbolizam karakteriše uporni individualizam, neosporno je da inerpretacija kulturnih polja predstavlja jednu od dominirajućioh crta tog perioda. Upravo u domenu književnosti, koja je i sama nasledila Romantizam i razvila se pod uticajem filozofije Šopenhauera i Ničea, Simbolizam prvobitno počinje da se izražava, putem dela Bodlera, Lotreamona, Verlena, Remboa i najzad Malarmea koji će napisati:

„Oslikati ne stvar, već utisak koji ona ostavlja“

Bodler je u članku koji je napisao o Vagneru, tvrdio da « bi bilo zaista čudno da zvuk ne može da nadahne boju, da boje ne mogu da nagoveste ideju jedne melodije, i da zvuk i boja nisu u mogućnosti da prevedu ideje. » U suštini, ta bodlerovska intuicija, po kojoj osećaji mogu da se smenjuju jedni za druge i da se ideje stvaraju iz čulnih percepcija, ta inuticija je dakle, neprestano bila preuzimana od strane simbolista. Nalazimo je na primer kod Remboa, u Pismu Vidovitog, gde on zahteva poeziju koja se obraća direktno čulima. Takođe, nalazimo je i kod ruskog kompozitora Skriabina, koji je zamislio sistem veza između nota i boja, gde bi između ostalog, Do navodilo na crvenu a La na zelenu boju. U pesmi Svetionici, Bodler se najeksplicitnije igra vezama između reči i boja, svaka strofa evocirajući to što je jedinstveno za duhovni svet svakog navedenog stvaraoca.

Simbolizam želi dakle, da istakne nešto drugo osim neposredne i vidljive stvarnosti. Romantičan je do jedne određene tačke, na trenutke alegoričan, fantastičan ili nestvaran, često se približava toj dubokoj instanci koju će Frojd uskoro opisati u teoriji o nesvesnom.

20

VI Bibliografija

1. Ruhberg, Schneckenburger, Fricke, Honnef, Art of the 20th century, Ingo F. Valther, Spain, 2000.

2. Žilijan, Filip, Simbolisti, Izdavački zavod Jugoslavija, Beograd, 1978.

3. Gibson, Michael, Symbolism, Taschen, China, 2006.

4. Levi, Majkl, Istorija slikarstva od Đota do Sezana, Izdavački zavod Jugoslavija, Beograd, 1975.

21