Adam Palmer

Mojsijevo zavetanje

PrevelaSanja Bonjak

Naslov originala

Adam PalmerThe Moses Legacy

Copyright Adam Palmer 2012

The moral right of the author has been asserted. All rights reserved.

Translation copyright 2012 za srpsko izdanje, LAGUNA

Tanja Kaluerovi

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomaete razvoj projekta odgovornog korienja umskih resursa irom sveta.

1996 Forest Stewardship Council A.C.SW-COC-001767

Mojoj roaki Avi, koleginici spisateljici i najvelikodunijem izvoru podrke, i Ajri, koji me je

pribliio ovoj temi tako to me je upoznao s Frojdovom teorijom o Mojsiju i Ehnatonu

Prolog

Isuse Navine, moje vreme istie i plat voe prei e na tebe.Sedokosi ovek leao je u peini na slamarici i gledao u

onoga koga je izabrao za svog naslednika. Mlai mukarac, crnokosi etrdesetogodinjak, pocepao je odeu od alosti iako je stariji mukarac jo bio iv. Oi mu se napunie suzama.

Neu te naputati, uitelju moj.Isus je odavno znao da e ovaj dan doi, da e jednog dana

ovek koji je izveo narod Izrailja iz egipatskog ropstva biti primljen na Boje grudi i da e on, verni uenik, naslediti oveka kome je toliko dugovao. Ipak mu se inilo da je slabo pripremljen za dunosti koje su mu pripale. Ne samo zato to se ovaj nekad ivahan mukarac pretvorio u slabanu priliku pred njim ve i zbog uasnog prizora crvenih rana na uiteljevom telu nalik na ognjene zmije.

Neu jo dugo biti na zemlji, Isuse. Kad umrem, mora me sahraniti ovde i zauvek napustiti ovo mesto.

amor ljudi koji su u dolini ekali vesti o svom voi dopi-rao je do peine na pustinjskom vetru.

Adam Palmer8

Ali zato moramo da odemo?, pitao je Isus Navin. Zato ne moemo ostati ovde i sklopiti mir sa zmijskim bogom?

Zato to je zmijski bog laan! Starev glas je jo jednom odjeknuo mladalakom snagom. Otar ton ispuni njegovog uenika i strahom i radou. Uprkos godinama i razornoj bolesti, ivotna snaga jo nije napustila starca. Zato nas je Jehova i kaznio. Udovoljavali smo zmijskom bogu pa smo kanjeni boleu. Jehova nam je zapovedio da nemamo druge bogove osim njega, a ipak smo mu podigli onaj... mahnuo je rukama ka ulazu u peinu ...udovini spomenik.

Onda u sruiti spomenik i pokazati zmijskom bogu da smo odani samo Jehovi, odgovori mlai mukarac usrdno.

To nije dovoljno. Ovo mesto je prokleto. Mora povesti ljude preko reke u Obeanu zemlju, tamo gde tee med i mleko. Jehova, va bog, ii e s vama.

Ali slabi smo. Ne moemo da se borimo protiv Hananaca. Oni su dinovi i mi smo kao skakavci u njihovim oima.

Plamen blesnu u starevim oima. Dosta! Zaista veruje u to budalasto naklapanje? Zar nam nije Halev rekao da e nam Jehova dati snagu da ih pobedimo?

Ali brojniji su od nas.Starev glas je ponovo smekao, kao da ga je gnev istroio,

i u njemu vie nije ostalo borbenosti. Onda ivite u brdima, ne u dolinama, i ostavite ih na miru dok ne budete spremni. ekaj svoj trenutak, Isuse, kao to sam ja saekao svoj.

Isus Navin klimnu glavom. Ali uitelj nije zavrio. Uprkos slabosti, pridigao se da jo jednom progovori. Isus se nagnuo da priblii uvo Mojsijevim ustima.

Budi snaan i hrabar. Zato to e povesti ljude u zemlju koju je Jehova obeao njihovim oevima... i ti e im je pre-dati u nasledstvo.

Prvo Poglavlje

Hamsin vreo, spor, suv vetar koji duva sa zapada. Naziv mu je izveden iz arapske rei pedeset jer, prema

arapskoj tradiciji, treba da duva pedeset dana tokom godine.Mravi devetnaestogodinjak iz zapadnog Londona se

preznojavao, nenaviknut na te pustinjske uslove. Barem je vrelina suva, pomislio je; i zbog toga podnoljiva. Samo je trebalo da se seti da pije mnogo vode. Poto je jednom letovao u arm el eiku, bio je zahvalan to ovde nije tako vlano kao to je bilo na obali. Ali ak i ovako, vreme je za odmaranje pored hotelskog bazena, a ne za arheoloko iskopavanje.

Sad, na vruini prepodneva krajem marta, vie od deset sposobnih mladih studenata radilo je na obeleenim podru-jima pod budnim okom egipatskih vojnika. U majicama kratkih rukava i bermudama (o kojima se tu govorilo kao o islamskim orcevima zbog skromnosti), ovi poletni dobro-voljci pristigli su iz itavog sveta: Egipta, Evrope, June Ame-rike, pa ak i Australije i Novog Zelanda. Svakom dobrovoljcu

Adam Palmer10

dodeljen je kvadratni metar prostora, oznaen na uglovima zastavicama s koordinatama.

Posao je bio teak. Naoruan metalnim aoviem, pla-stinom lopaticom i malom etkom za ienje pronalazaka, mladi je iskopao petnaest centimetara dublje od prethodnog nivoa, stavio sadraj u kofu i odneo ga do dva dobrovoljca koji su rukovali sitom. Par je bio poznat kao Dej-Dej zbog svojih inicijala: Doel i Dejn. Iako priblinih godina on na kraju tinejderskog doba, ona tek to je izala iz njega bili su vrlo neskladan tandem: ilav, crvenokosi treber i izblajhana plavua s telom navijaice. Ali spojio ih je sluaj i sad su njih dvoje bili neraskidivo povezani ovom sluajnom nomenklaturom.

Doelu je dodeljen donekle jednostavan posao zbog nedo-statka iskustva, ali i ta uloga je nosila izvesnu odgovornost. I kad se dobrovoljac iz Londona pojavio pored njega s kofom punom peska i kamenia, Doel je uzdahnuo nije oekivao nita to bi razbilo jednolinost dana.

Iz prikrajka je radove nadgledala plavua zapovednikog dranja i gotovo nordijskog izgleda. Vie je volela da gleda izdaleka, jer kad god je obilazila nalazite, ljudi su presta-jali da rade da bi je pogledali, naroito mukarci. Bilo je to razumljivo ponaanje takvu enu nisi mogao da ne pri-meti. Lea su joj bila iroka i ravna, a lepo izvajane butine i ruke blago miiave. Ali na telu joj ni sluajno nije nedosta-jalo oblina. ena prosene visine sa ovakvom kombinacijom miia i sala izgledala bi prilino zdepasta, ali ona je sa metar osamdeset bila via od veine i savreno skladna, naroito u oima mukaraca.

Mojsijevo zavetanje 11

Mlada arheolokinja iz Bea zvala se Gabrijela Guzak, i posmatrala je radove s meavinom iscrpljenosti i ponosa. Tre-balo je mnogo odlunosti i dosta diplomatije da bi se dobila dozvola za ovo iskopavanje. Mesto se nalazilo u zabranjenoj vojnoj oblasti u podnoju planine Haem el Tarif, a briljivo ga je uvala egipatska vojska zbog blizine izraelske grani-ce. Iz ovog razloga na njemu nikad nije zapoeto pravilno arheoloko iskopavanje uprkos nagovetajima i znacima da bi moglo imati istorijski znaaj.

Posle paljivog lobiranja vlasti su dale zeleno svetlo za iskopavanje, mada uz odreene stroge bezbednosne mere; na nalazite se nisu smeli donositi mobilni telefoni i foto-apa-rati, i samo je jednom zvaninom kamermanu zaposlenom u Vrhovnom veu za antikvitete bilo dozvoljeno da slika. Tako su egipatske vlasti mogle da nadziru protok podataka dobijenih iz iskopina.

Vrhovno vee za antikvitete i njegov predsednik Akil Mansur pokrenuli su itav ovaj projekat. Mansur nije samo oduevljeno podravao projekat, ve je bio i Gabrijelin men-tor pod njegovim pokroviteljstvom ona je odbranila dok-torat na Univerzitetu u Kairu, i njih dvoje su ostali prijatelji, mada ne tako bliski. Takoe je bio prijatelj njenog ujaka, veoma uglednog britanskog biblijskog istoriara Hariso-na Karmajkla. I moda najvanije od svega, bio je zamenik ministra kulture.

Ali ne samo da je umeo da ispuni bezbednosne zahteve ili elje egipatske vojske ve je bio prisiljen i da se done-kle upetlja u trgovinu konjima, pritom oprezno zaobilazei protivljenja, a zbliio se i s kljunim ljudima u politikoj i vojnoj hijerarhiji.

Kao posrednik u sklapanju posla, drao se podalje od nalazita preputajui oduevljenim klincima da ispune

Adam Palmer12

zadatak farbanja ograde s njegovom mladom, privlanom tienicom u ulozi Toma Sojera. Naravno, kad bi pronali neto uzbudljivo, ne bi gubio vreme, ve bi odjurio tamo da d zvaninu izjavu pred kamerama.

Dobrovoljac koji je upravo ispraznio kofu na sito kojim je rukovao Doel nije saekao da vidi ishod, jednostavno se vra-tio kopanju. Sito se sastojalo od drvene kutije, est milimetara debelog metalnog mreastog dna i dve ruke za protresanje. Doel ga je sad protresao kako bi odvojio pesak, koji je propa-dao kroz reetku, a u situ je ostao veliki broj kamenia. Inae, sve ono to je preostalo nije bilo nita drugo do pustinjsko kamenje, ali ovog puta mu je neto zapalo za oko. Setio se Gabrijelinog uputstva da osmotri talog pre nego to ga baci, pogledao je izbliza, zatreptao i ponovo pogledao.

To nisu bili delii od nekakvog neobinog materijala naprotiv: bilo je to tipino domae kamenje ne vee nego obino. I svakako nije imalo sjaj plemenitih metala niti je svetlucalo kao drago kamenje. Ne, samo ovo kamenje, ili delii kamenja, imalo je neke oznake.

Podigao je jedan i primakao ga da bolje pogleda. Okretao ga je tamo-amo i primetio da na jednoj strani ima uklesane are. Oblici su bili premali da bi bili hijeroglifi, a nisu ni pri-padali alfabetu koji je poznavao. Ali izgledali su kao rukopis, a ne kao nasumine oznake.

Podigao je i drugi pa ga zagledao, zatim jo jedan, pa jo jedan. Primetio je da se znaci ponavljaju, to ga je uverilo u to da nisu nasumino urezani. Napravljeni su smiljeno, ljudskom rukom. I zato je ovo bilo otkrie!

Mogao bi da ga stavi u vreicu i obelei, i ostavi drugima da mu u dogledno vreme otkriju znaenje. Ali neto je u vezi

Mojsijevo zavetanje 13

s ovim otkriem godilo njegovom egu. eleo je mali deo slave, ak i da ga je iskopao neko drugi, a neko struniji od njega protumaio. U svakom sluaju, ako je neto vano, svakako bi eleli da saznaju za to odmah.

Doel je shvatio da sanjari i da je Dejn primetila da se neto deava.

ta je bilo?, pitala je veselo kao i uvek.Pruio joj je komadi kamena da ga pogleda, ali joj ga

nije dao u ruke. O... moj... boe!, izustila je.U strahu da e i ostali uti i poeti da se okupljaju pre