Врхунаи, м одер не

Сапутници И сидоре Секулић и могућносши њиховог шумачења

Алек сандар Јер ков

Судећи по месту које уисториј и српске књи-

ж евн о ст и с п р аво м зау-

зима, за Исидору Секулић се не

би могло рећи, као што се то

нерадо признај е када ј е реч о

другим женама писцима, да ј е

остала заборављена, или да ј е

њ ен о д ел о , у ц ел и н и у зев, п от -

цењено. Исидора Секулић ј е,

наиме, ј едан од нај значај ниј их

српских књижевника на чиј ем

опусу, као на делима Иве Ан-

дрића, Милоша Црњанског или

Растка Петровића, почива срп-

ск а к њ и ж евн ост у д вад есет о м

веку . Кроника паланачксп 1робља,

односно избор прича из ње, као

и неки Исидорини есеј и незао-

билазни су и зато су одавно у

школској лектири. Књижевно

стваралаштво Исидоре Секу-

лић, или барем ј едан његов део,

наизглед ј е свима добро позна-

то. У пркос томе, већ и површна

анкета, било да се она спроведе

међу стручњацима или посве-

ћеним читаоцима, показала би

да се име Исидоре Секулић,

зачудо, ипак много ређе пој ав-

љуј е у одговору на питање ко

су нај значај ниј и српски писци

овог века. Човек склон хитрим

одговорима, иако ће овај пут

бити сасвим у праву, рекао би

да ј е то рђава последица патри-

ј архалне културе и мушке до-

минациј е. Говорећиј езиком са-

временог феминизма, то би се

м о г л о и м е н о в а т и и н е к и м м н о г о

тежим изразима кој и су у исто-

риј у идеј а уведени како би све-

дочили о побуни „нежниј ег по-

ла", заправо да би открили палну

диференциј у у порет ку дискурса

(разлику полова у ј езичком из-

разу). У овој прилици, међутим,

ниј е основни циљ да се толико

о ч и г л ед а н п о т ц е њ и в а ч к и с т а в

према женама, кој и ниј е ништа

м ањ и у к њ и ж евн о ст и н ег о у

свакодневном животу на Балка-

ну , к у лту р оло ш к и ту м ач и , и ли

оспорава. Циљ ј е нешто друга-

чиј и - да се пок аже зашто ј е

књижевно дело Исидоре Секу-

лић настало у ј едном веома

важном периоду када ј е српска

л и т е р ат у р а п р о л аз и л а к р о з

п оет и ч к е п р ом ен е и и м ал а н ек у

вр ст у ст вар ал ач к ог у сп о н а к ак -

вих ј е сасвим мало у историј и

н аш е к њ и ж е в н о с т и , и п а к о с т ал о

недовољно признато, иако ј е

реч о ј едном од нај значај ниј их

п р озн и х ост вар ењ а ч и таве еп о-

хе. Та изузетна књига су СапуШ-

ници, прва збирка прича Исидо-

ре Секулић. Сапут ници су изу-

з ет н о д е л о н е с а м о с а с т а н о в и -

nrra историј е српске књижевно-

сти, него ј е то проза кој а се

д ан а с ч и т а с а в и ш е з ад о в о љ с т в а

и р азу м ев ањ а у м ет н и ч к и х вр ед-

ности но што ј е то могао бити

случај у време када ј е обј ав-

љ е н а .

Сапут ници Исидоре Секу-

лић написани су у бурном вре-

мену пре Првог светског рата и

штампани 1913, да би уз шкрте

п ох вал е и су м њ ич аве п ри г овор е

Секерлића и Матоша били пре-

пуштени незавидној судбини.

Дело к ој е ј е, упркос неким

недостацима, било п оетичк и

врхунац читавог ј едног доба,

доба српске модерне с почетка

овога века, остало ј е углавном

заборављено. Током многих

година Сапут нике би повре-

м ен о п р оч и т ао н ек и и ст ор и ч ар

к њ и ж е вн о ст и , и л и н е к о д о в о љ -

но упоран да претура по сабра-

ним делима Исидоре Секулић,

али проза ј е остала без дослед-

ног поетичког тумачења, а ј ош

више без правог контакта са

ч и т а о ц и м а .

Шта рана проза Исидоре

Секулић нуди читаоцу? Сме ли

се одмах рећи, без бој азни да то

делуј е сувише ј едноставно, да

ова проза представља нај краћи

пут до ј едне осетљиве, нежне

душе? У том смислу Сапут ни-

цима ј е свој ствен личан, испо-

ведан и интиман тон . И више од

т о г а - ову к њ и г у к р аси р у со -

овск а искреност. Чувено ј е

Русоово настој ање у Исповес-

т има да тако дубоко продре у

сопст вено биће да своме чит ао-

цу ни шт а н е у ск р ат и и д а г а ни

у чему не обмане, чак ни нехо-

тице. У тој беспримерној пот-

рази за собом онај ко се испо-

веда нај више тешкоћа има,

н ар ав н о , д а н ад м у др и со п ств е-

н у п о д с в ест , д а н е д о з в о л и

самоме себи да поверуј е у

и с т и н и т о с т о н о г а ш т о с а м о

себи мисли . До истинитог он

мора да се пробиј е напорним

п р ов ер ав ањ ем с вак е м и сл и и

сваке речи. У прози Исидоре

Секулић ниј е тешко препозна-

ти ј едан снажан, аутобиограф-

ски слој , али онај ко се испо-

веда у Сапу т ницима не сме

олако бити замењен аутором

ове књиге. Реч ј е о лику припо-

ведача Сапу т ника кој и ниј е

сасвим исти у свакој причи.

Приповедач СапуШника свој у

искреност не потврђуј е зарица-

њем да ће говорити истину, већ

пре свега таквом усредсређе-

ношћу на себе у кој ој ј е одмах

ј асно да му ј е до света и онога

ш т о с в ет к ао т ак ав с м ат р а ,

оцењуј е или осуђуј е, много

м а њ е с т а л о н е г о д о т о г а д а

истраж и сопствена осећања,

утиске и мисли. Стога ј е леги-

тимациј а његове искрености

поверена просторима дубоке

интимности и стратегиј и преда-

вања тексту. Проза у Сапут ни-

цима ниј е одређена потребом

да се брзо или олако исприча

н ек а п р и ч а, д а се и зг ради зап -

лет, развиј е и мотивише сиже,

да се из описа и амбиј ента,

односно к арактеризациј а и

индивиду ализациј а лик ова,

обликуј е књижевни свет. То ј е

проза дубоке, интимне одано-

сти тексту, ј едног предавања у

к о м е се п р и п ов ед ач ево у ну т -

рашње биће, то дож ивљај но ј а,

стапа са приповедним обликом

текста. Читав репертоар нара-

толошких термина, плод бур-

ног развој а савремене теориј е

приповедања, користан ј е овде

понај више да се види колико

дубоко у приповедно биће лит-

ер ат у р е п р о д и р е к њ и ж ев н а

Савремена

књиж евпост |§f

приче и приповедања - ј есте

плод врло снажне потребе за

спознај ним тоталитетом. Свет

кој и ј е изгубио телеолошку

целовитост, у савременом добу

ж е л и д а т о н ад о к н а д и т а к о ш т о

ће се у спознај ном растварању

елемената и односа пој авити

ј едан нови, спознати универ-

зум. Потреба приповедача Са-

пу т н ика да све р азум е и да све

анализира, способност не само

да се уживи у неку ситуациј у,

у ј едан однос, у природу соп-

ствене и туђе жеље, него и да

осмисли и разуме све iirro осећа

и д о ж и в љ ав а , п р ет а п а с е у

стање чисте рефлексиј е у коме,

наоко, престај е приповедање, а

п о ч и њ е и з л а г а њ е т о к а м и с л и .

То би се, међутим, гледано из

п ерсп ек т и ве саврем ен е лит ера-

ту р е, п р е ви д ел о к ао п р и п ове-

д ањ е м и сл и , н ег о к ао у м ет ањ е

есеј истичких пасажа у причу.

Есеј изам и рефлексивна дубина

Сапут ника су аутентично свој-

ст в о п р и п о в ед ањ а, а н е н ек и

д од ат ак и л и у м ет ак .

А нтрополошк а слик а ове

прозе нарочито добиј а на зна-

чај у ј ер се моћ уживљавања и

разумевања претварај у у осно-

ву за изражавање Другог. При-

поведач ј е и у традиционалној

прози слободан да се „ пребаци"

у св ест н ек ог л и к а, д а г а р азу м е

б ољ е н о ш т о о н с ам о г а с еб е

р азу м е, н ап ок о н д а п р ог овор и

његовим речима. Но он ј е тада

само тај , д руги", више не може

остати оно што он сам ј есте. До

Другог се, међутим, стиже само

ако приповедач остај ући оно

што ј есте изражава оно што ј е

неко други: тај израз у коме су

сј едињени ј е траг Другог. Уп-

р аво н еш т о о вак о важ н о , ш т о

ће у последњој четвртини два-

десетог века постати ј една од

нај важниј их духовних преоку-

пациј а савремене мисли, то ј е

постигнуће кој е се у српској

к њ и ж евн о ст и м ож е в и д ет и у

Сапут ницима Исидоре Секу-

ли ћ .

Стратегиј а фрагмената, кој а

п о сл е р о м ан т и зм а и м а вео м а

в аж н у у л о г у у к њ и ж евн о ст и

двадесетог века, дакле, добиј а

нека нова свој ства. Пре свега,

имагинациј а Исидоре Секулић

у овој обимом невеликој књизи.

Заправо, најј едноставниј е каза-

но, Исидора Секулић у Сапут -

н ицим а савр ем ен и м п р и п о вед-

н и м п о ст у п ц и м а г р ад и ау т ен -

тичну и сасвим особену прозу.

Кадај е о поступцима припо-

ведања реч, Исидора Секулић у

српску књижевност уводи ј едну

вр ст у п р и п овед ањ а к ак вог п р е

т о г а, у и ст и н у , н а т ак в о м у м ет -

ничком нивоу ниј е било. Реч ј е

о есеј изму и снажној , моћној

рефлексиј и кој а прати све оно

о чему се говори. Приповедач

Сапут ника ниј е само осетљиво

биће кој е са читаоцем дели

свој у интиму, већ неко коме ј е

свој ствена мудрост и промиш-

љеност, а ко свој е мисли саоп-

ш т ав а н а т ак о д ел и к ат ан и п р е-

фињен начин да се чини, запра-

во, како ј е његова душа сва од

мисли сачињена. Рефлексивна и

ем от и вн а д у ш а у п р и ч и , од н о с-

но ј единство осећања и мишље-

ња у Сапут ницима ј е нешто

сасвим ново у српској прози.

Мудрих и дубоких књига има,

разуме се, и пре ове збирке, али

мисао никада раниј е ниј е тако

интимно проговорила ј езиком

приповедне прозе. Интимиза-

циј а и субј ективизациј а српске

књижевности ј е ј едно од важ-

них обележј а прозе у доба

модерне. Та особина допушта

д а се н ек е њ ен е од л и к е од р ед е

к ао к њ и ж ев н и и м п р еси о н и зам ,

а вредност Сапут ника види се

у томе што они премашуј у им-

п реси он и ст ич к и р еп ерт оар сл и -

кања стања и осећања ј унака.

Пре свега у испитивању уну-

трашњих стања и интимизациј и

приповедне свести, Сапут ници

Исидоре Секулић попут Рилке-

ових Записа Малт еа Лауридса

Epuiea допиру до оне дубине на

кој ој се приповедање разлива у

ток свести. Д а поетичк а насто-

ј ања Исидоре Секулић и оваква

„ унутрашња" приповедна тра-

г ањ а н и су н аи ш л а н а з н ат н о

неразумевање, можда би српска

проза у њој имала свој у Вирџи-

ниј у Вулф. Строги критички

ветрови су у српској литератури

доста грубим речима разгонили

приповедаче „ магле" кој има ј е

обавиј ена рана проза Исидоре

Секулић. Зато ј е у њој угушена

п р и п ов ед ач к а в ољ а и и н т и м н а

п р и п ов ед н а ж ељ а д а с е п р од р е

до нај већих дубина приповед-

ног ума, оних на кој има се на-

пушта кохеренциј а исказа и

лингвистичка одређеност ј езич-

ког материј ала, где дакле при-

п овед ањ е т о н е у м аг лу н ер аза-

бирљивог односа ј езика и све-

сти. Са друге стране, оно што

ј е важно у односима ј авног и

и н т и м н ог у с авр ем ен о м ч о век у

остај е на хоризонту припо-

ведања у Сапу т ницима, али се

томе хоризонту не може прићи

сасвим близу ј ер друштвени

свет ј ош не признај е грађанску

и н т и му к ао о сн ов ну в р ед н ост .

Рефлексивна моћ оваквог

приповедања, међутим, прерас-

та у есеј изам коме ј е књижев-

н о с т д в ад е с е т о г в е к а в е о м а с к -

лона. Сам по себи „ кентаурски",

спој какав ј е „приповедни есе-

ј изам" - кој и ниј е неко нак-

н ад н о м у д р о в ањ е н ег о к о р ен

Савремепа

к њ и ж ев п о с т

ш ш ш

шШт

фрагмент кој и се одређуј е као

део изгубљене или разбиј ене

целине „заборавља" свој е по-

рекло, па остај ући делић Не-

чега, више уога пте не упућуј е

на то Нешто к ао на бившу

целину. Казано ј езиком пара-

докса, део ј е постао целина. То

ј е одлика проза сакупљених у

Сапу т ницима. И нај успелиј е

приче у овој збирци делуј у као

д а су одл о м ц и н ек е д ру г е ц ел и -

не, али се она не намеће и не

призива, сваки ј е одломак себи

довољан. Затварање фрагмента

у целину за себе ј е свој ство

савремене поетике кој е у Са-

пушницима одређуј е ток приче.

Врлине Сапут ника упућуј у

н а е п о х ал н е п о ет и ч к е о д л и к е

кој е ће обележити овај век .

Језик и стшг Исидоре Секулић,

лирска бој а и топлина наоко

у зд рж ан ог и см и р ен ог п р и п о -

вед н ог г л аса , н ап ок он ст ар и н -

ска финоћа, па некада и отмена

спорост са кој ом се казуј е, све

то потврђуј е ј едну посебну

„бој у" проповедања. А нтропо-

лошка дубина ране прозе Иси-

доре Секулић, прожима сложе-

н о п р ет ап ањ е ди ск у р са у к о м е

се назире Други, и интимноот

усамљене особе кој а ј е пред

ч и т аоц ем к ао п р ед с ам о м со -

бом. Ниј е наодмет у овој при-

лици рећи да тамо где у том ин-

т и м н о м л и к у п р ог о вар а ж ен а ,

девој ка, без обзира на мести-

м и ч н у н аи вн ост и н евеш т о п р и -

знавање сопствене повређено-

ст и , д а т о и м а с ен т и м ен т ал н у ,

ал и и м ор ал н у т еж и ну , и д а се

ч и т ањ е о т о н е см е ог лу ш и т и .

Осећање равноправности Њега

и Ње, али и нескривена жудња

за Њим, љубавна прича и ана-

лиза ј едне осуј ећене љубави,

све то Сапу т нике чини ј ош

занимљивиј им штивом. Исто се

може рећи за успомене на де-

т и њ ст в о и ш к о л о в а њ е, а к њ и г а

има чак и ј едну врсту политичке

и нт риг е - онд а к ада г овор и о

н ац и о н ал н и м о д н о с и м а и п о л и -

тици, или на крај у где - премда

толико невешто да ј е то ј едан

од нај слабиј их тренутака - ис-

поведа љубав према отаџбини.

Нису све прозе у Сапут ници-

ма ј еднаких уметничких вред-

ности. Има у књизи краћих за-

писа, одвећ транспарентних или

обликованих као недовршене

параболе, и мање убедљивих

заноса. Они сведоче да ј е аутор

млад и помало несигуран. Има,

истини за вољу, у Сапут ницима

п о врем ен о и ст ил ск и х х р ап аво -

сти кој е поремете однос лирског

и рефлексивног, што може да

п ок в ари д ели к ат н у рав н от еж у од

кој е зависи успешност припо-

ведања. Но то су ситни недоста-

ц и и д ан ас ни су вр едн и ни п ом е-

на, а некмоли озбиљниј е анализе.

Сву критичку строгост и

методолошку озбиљност, међу-

тим, захтевај у основна свој ства

ране прозе Исидоре Секулић.

Пре свега, књижевноисториј ски

значај ове књиге ј е огроман.

Онај е врхунац прозног дискур-

са модерне у српској књижев-

ности. Већ ј е Сапут ницима, а

онда и г одину дана к асниј е

обј ављеним Писмима из Нор-

вешке, Исидора Секулић уз

Вељка Милићевића и Милутина

У скоковића, са ј едне, а Стани-

слава Винавера и Божидара

К неж евића са друге стране,

постала ј едан од нај значај ниј их

покретача промена у српској

прози. Поетичке промене ј е

прекинуо Први светски рат, да

би у периоду модернизма изме-

ђу светских ратова биле настав-

љ ен е, ал и су п р ом ен е т ад а и м а-

ле и унеколико другачиј е прав-

це - интиму ј унака и осећање

у с ам љ ен ост и су , р ец и м о , д ели -

м ич н о пром ен ила р ат н а иску е-

тва. То, међутим, не мења књи-

жевноисториј ски статус и зна-

чај прозе настај але уочи ратне

катаклизме, нити ублажава пос-

ледице неразумевања и одбаци-

вања, у нај бољем случај у не-

п р их в ат ањ а и д ел и м и ч н ог у в а-

жавања са кој им ј е она углав-

ном дочек ана. Нарочито то не

може да ублажи неправду кој а

ј е начињена Сапут ницима.

Сапут нике данас пре свега

в аљ а п о н о в о ч и т ат и , ал и с е о

њи м а м ор а и зн ова и пи сат и , и

т о с а с т а н о в и ш т а п о е т и ч к о г

и ск у ст ва саврем ен е к њ иж евн о-

сти двадесетог век а. Посматра-

н а с а т о г ст ан о в и ш т а , р а н а

проза Исидоре Секулић тражи

озбиљан херменеутички труд

да би се продрло у дубине

њ ен о г см и сл а и д а се у г лед а

симболички хоризонт кој и она

подразумева и гради. Сапу т ни-

цима се може прићи читалачки,

без потребе за тумачењем, али

они нуде читаво богат ство

херменеутичких изазова. Уко-

лико би у наредном периоду

прошла кроз ј едну осавремењу-

ј ућу реинтерпретациј у , ова

проза би се показала као ј едан

од темеља на кој има почива

утврђивање размера и досега

књижевне имагинациј е српске

прозе двадесетог века. Сај едне

стране, Сапут ници су ј едно од

нај значај ниј их књижевних дела

т зв . ж ен ск о г п и см а, са д р у г е

стране лирска и рефлексивна

проза кој а надилази вредности

неких много познатиј их дела.

Примера ради, тумачење прозе

„Круг" из Сапут ника би пока-

зало к ако она стој и на оном

полу одбацивања диктата зат-

ворене структуре кој и ће у ис-

ториј и идеј а постати доминан-

тан читавих пола века касниј е, — ,

у критици структурализма и / !

петрифик оване перцепциј е.

Постструктуралистичко укида-

ње центра круга, какво ј е реци-

мо у раниј им расправама зас-

тупао Жак Дерида, плод ј е

истог рефлексивног сензибили-

тета к ој и исповеда И сидора

Секулић када резонантно каже

„мрзим обожавање средишта, и

страх ме ј е од робовања њему."

Да су о Сапут ницима Исидоре

Секулић могли током овога

век а д а п и ш у п озн ат и м и сл и -

оци и тумачи Бланшо, Барт,

Дерида, Лиотар или Бодриј ар,

или К ристева, Иригаре и Ш о-

валтер, данас бисмо видели

к акав се моћни уметничк и и

херменеутички сензибилитет

обј авио у овом делу и какве су

п осл ед и ц е п р еок р ет а у п ор ет к у

дискурса након ране прозе Иси-

доре Секулић.