ANALIZA EFIKASNOSTIPOSTUPKA IZDAVANJAGRAĐEVINSKIH DOZVOLAU REPUBLICI SRBIJI

Rezime

FRANCUSKA 611000 BEOGRAD

SRBIJA

+381 (0) 11 33 44 317+381 (0) 11 33 44 481+381 (0) 11 33 44 421

TEL:

FAX:

WWW.KONKRETNO.RS

Analiza efikasnosti postupka izdavanja građevinskih dozvola u Republici Srbiji

3

Izdavanje građevinskih dozvola u Srbiji se često koristi kao primer za neefikasnost javne uprave. Karakterišu ga izrazito dugo trajanje i nepredvidive i komplikovane procedure koje podrazumevaju veliki broj koraka i čiji je ishod neizvesan. Stoga investitor koji ulazi u ovaj postupak ne može sa si-gurnošću znati da li će gradnja i biti odobrena.

Važeće procedure u ovim etapama stvaraju uska grla u više oblasti. Najvažnije od njih su:

• Usvajanje planskih dokumenata. U mnogim opštinama, urbanistički i prostorni planovi su ne-adekvatnog kvaliteta – ili čak uopšte ne postoje. Ovu situaciju izazivaju nedostatak standardi-zovanih tehničkih zahteva, nedovoljni kapaciteti opština, neadekvatno učešće zainteresovanih strana u postupku izrade planova, monopoli na tržištu izrade planova i neadekvatno kvalifiko-vani urbanisti. Tako planskih dokumenata često nema ili su nepotpuni, zbog čega se investitori suočavaju sa dugotrajnim čekanjem. U mnogim slučajevima investitor mora da koriguje granice parcele da bi ispunio standarde koji važe za tu zonu (pristup javnoj saobraćajnici, veličina, širina, itd).

• Rešavanje imovinsko-pravnih odnosa. Investitori često imaju teškoće kod utvrđivanja vlasniš-tva nad parcelama zbog složenih i često nejasnih procedura za restituciju, legalizaciju i konver-ziju prava. Investitori se ponekad suočavaju sa preprekama pri uknjiženju kupljenog zemljišta. Zakoni u više ključnih oblasti nisu usklađeni: među njima su propisi o dokumentima koji služe kao dokaz o vlasništvu, postupku parcelisanja, korekciji granica i podacima o parceli i postupku konverzije poljoprivrednog u građevinsko zemljište, kao i zakoni kojima se uređuje postupak konverzije prava korišćenja u pravo svojine (detaljnije opisano u daljem tekstu). U mnogim slu-čajevima investitor će morati da koriguje granice parcele da bi ispunio standarde koji važe za tu zonu (pristup javnoj saobraćajnici, veličina, širina, itd). Postupak konverzije prava korišćenja u pravo svojine tri puta je doživeo izmene, ali je delotvornost važećih procedura i dalje upitna.

• Lokacijska dozvola. Sektorskim propisima se uvode nepotrebne procedure koje predstavljaju preduslove za dobijanje lokacijskih dozvola, a investitor ne može biti siguran koji su elementi ne-ophodni za dobijanje lokacijske dozvole. Državne agencije i javna preduzeća arbitrarno donose odluke o tome šta je potrebno za izradu glavnog projekta. Nisu dosledni ni rokovi ni tehnički za-htevi za elemente koje investitor mora da ispuni da bi dobio lokacijsku dozvolu (kao, na primer, zahtevi propisani zakonima o energetici, šumarstvu i telekomunikacijama). Državne agencije i javna preduzeća često ne poštuju rokove propisane zakonom.

• Građevinska dozvola. I ovde se sektorskim zakonima uvode nepotrebne procedure kao pre-duslov za dobijanje građevinske dozvole. Među njima su i neophodnost dobijanja uverenja od državnih agencija i javnih preduzeća da glavni projekat zadovoljava sve regulatorne i tehničke zahteve.

• Upotrebna dozvola. Da bi dobio upotrebnu dozvolu, investitor mora prvo da dobije uverenje da je objekat izgrađen u skladu sa odobrenim glavnim projektom i odobrenjima javnih agencija i državnih preduzeća o povezivanju na infrastrukturu. Dobijanje ovih odobrenja zahteva nepo-trebno mnogo vremena i novca.

Usvajanjeplanskihdokumenata

Rešavanjeimovinsko-pravnih odnosa

Lokacijskadozvola

Građevinskadozvola

Upotrebnadozvola

USAID Projekat za bolje uslove poslovanja

4

U svim ovim koracima državne agencije i javna preduzeća svakodnevno krše rokove. Praksa i proce-dure nisu usaglašene ni između opština niti na nivou državnih agencija i javnih preduzeća.

Od 2003. godine uloženi su značajni napori da se ovakvo stanje unapredi. Godine 2003. donet je reformski Zakon o planiranju i izgradnji. Još radikalnije reforme učinjene su donošenjem Zakon o planiranju i izgradnji (ZPI), 2009. godine, da bi već 2011. – samo dve godine kasnije – on bio zna-čajno izmenjen. Napori, dakle, nisu izostali, ali rezultati jesu. Manje od 10% privrednih subjekata iz istraživanja koje je projekat USAID BEP sproveo u julu 2011. smatra da se građevinske dozvole sada mogu dobiti lakše nego u 2009. godini. Takođe, Srbija konstantno pada na rang listi Svetske banke prema efikasnosti u izdavanju građevinskih dozvola.

Ovom studijom obuhvaćeno je istraživanje pravnog i institucionalnog okvira, ali i prakse u opština-ma koje važe za najefikasnije u izdavanju građevinskih dozvola, kao i u manje efikasnim opštinama. Na osnovu ove analize izrađene su sledeće ključne preporuke:

1. Redefinisanje uloge javnih preduzeća i drugih organa koji presudno utiču na trajanje i ishod postupka izdavanja građevinskih dozvola.

Javna preduzeća i državne agencije uvode nepotreb-ne procedure i stvaraju značajna uska grla u postup-ku izdavanja dozvola. Nadležnosti ovih javnih pre-duzeća fragmentirane su, a ona i retko odgovaraju za sopstvenu neefikasnost. Na primer, nadležnosti u pogledu izdavanja građevinskih dozvola podeljene su između većeg broja lokalnih i republičkih javnih preduzeća, agencija i službi. Među njima su „Putevi Srbije“, „Srbija Vode“, JKP za vodovod, kanalizaciju i daljinsko grejanje, Sektor za vanredne situacije MUP-a i Republički zavod za zaštitu spomenika. Svaki od uslova, odobrenja i dozvola koju koje ova javna tela izdaju predstavlja preduslov za dobijanje građevinske odnosno upotrebne dozvole. Ovakav sistem je stvorio uska grla i omogućio tim organima diskrecionu kon-trolu kompletnog administrativnog procesa. U nekim slučajevima je ovim organima uloga u izdavanju gra-đevinskih dozvola neželjeno opterećenje, dok za dru-ga javna tela ona predstavlja izvor velikog uticaja i značajnih prihoda.

Da bi se ovaj problem rešio potrebno je političko vođstvo čiji autoritet nije ograničen na jedno mi-nistarstvo – političko vođstvo koje može da zauzda javna preduzeća i državne agencije. Uloge i nadležnosti javnih preduzeća moraju biti jasno definisane, a mehanizmi za nadzor nad njihovim radom moraju se ojačati. Uloga javnih preduzeća u postupku izdavanja građevinskih dozvola može se ograničiti izmenama sektorskih zakona kojima se uređuju njihove aktivnosti, kao i unapređenjem njihovog rukovođenja i spoljnog nadzora.

Srbija na 175. mestu od 183 zemlje obuhvaćene studijom Doing Business po efikasnosti izdavanja građevinskih dozvola

Prema podacima izveštaja Doing Business Svetske banke za 2012. godinu, za izdavanje građevinske dozvole u Srbiji potrebno je 19 procedura, što traje 279 dana i košta 1603,8% dohotka po glavi stanov-nika, što znači da je Srbija na 175. mestu od ukupno 183 države po efikasnosti izdavanja građevinskih dozvola. Poređenja radi, u Čileu, koji je na 90. mestu na ovoj listi, za izdavanje građevinske dozvole potrebno je 124 dana i 20 puta manje novca (izraženo u procentima dohotka po glavi stanovnika) nego u Srbiji.

U postupku izdavanja građevinske dozvole za industrijski objekat u tipičnim okolnostima je potrebno proći 52 koraka. Čak 90% tih procedura je u nadležnosti javnih preduzeća i drugih nosilaca javnih ovlašćenja. Dvadeset organa imaju javna ovlašćenja i učestvuje u ovom postupku.

Investitor može doći u situaciju da čak tri puta mora da „stane u red“ za pribavljanje različitih akata jednog javnog preduzeća: a) izdavanje tehničkih uslova za projektova-nje, b) izdavanje saglasnosti na projektnu dokumentaciju i c) odobrenje kojim upravljač javnog dobra verifikuje da je izgradnja izvr-šena na adekvatan način.

Analiza efikasnosti postupka izdavanja građevinskih dozvola u Republici Srbiji

5

2. Unapređenje postupka izdavanja građevinskih dozvola uređenjem imovinskopravnih odno-sa na građevinskom zemljištu.

Više problema izaziva neizvesnost u pogledu vla-sništva i samim tim onemogućava investitore da pokrenu postupak izdavanja dozvole. Među tim pitanjima su restitucija, privatizacija, legalizacija nelegalno sagrađenih objekata i konverzija prava korišćenja u pravo vlasništva. Iako su sprovede-ne određene reforme propisa sa ciljem da se ove procedure unaprede, pravilnu primenu tih propisa ometaju nedostatak resursa i neusklađeni pristup. Ministarstvo životne sredine, rudarstva i pro-stornog planiranja je 2009. godine učinilo važne konceptualne korake u pravcu privatizacije i de-centralizacije vlasništva nad građevinskim zemlji-štem i konverzije prava korišćenja u pravo svojine. Međutim, zbog neadekvatne primene ovog pro-pisa investitori nisu zapazili značajniji napredak u pogledu unapređenja procedura potrebnih za ostvarivanje i dokazivanje prava svojine. Štaviše, zbog politički motivisanih blokada u postupku kon-verzije najvrednije lokacije su praktično postale zatvorene za izgradnju, što privredu košta stotine miliona evra.

Postupci legalizacije, restitucije i konverzije moraju biti pojednostavljeni u pravcu uvođenja jasno definisanih i ograničenih rokova. Na primer, konverziju prava korišćenja prvo je usporio nedostatak kapaciteta Poreske uprave za obavljanje svojih zakonom definisanih funkcija (za konverziju prava korišćenja privatizovanih preduzeća neophodno je platiti taksu koja se obračunava na osnovu proce-ne vrednosti koju treba da obavi Poreska uprava), a potom su je praktično zaustavila javna pravobra-nilaštva, koja su ceo postupak aktivno ometala ulaganjem žalbi na svaku odluku o konverziji. Iako je proces procene vrednosti 2011. godine ponovo pretrpeo izmene,za pojednostavljivanje postupka konverzije i dalje će biti potrebna efikasna koordinacija rada više državnih tela, uključujući kancela-rije za imovinu lokalnih samouprava i kancelarije javnih pravobranilaca, kao i Agenciju za privatiza-ciju i druga državna tela. Uz to, u skladu sa uredbom iz 2011. godine, lokalne samouprave mogu da usvajaju svoje sopstvene pravilnike za procenu vrednosti zemljišta, ali su za to potrebna izgradnja kapaciteta i politička volja, budući da nijedna od njih do sada to nije učinila.

3. Unaprediti proceduru izdavanja građevinskih dozvola donošenjem neophodnih prostornih i urbanističkih planova.

Prostorni i urbanistički planovi često ne postoje, ili su nepotpuni ili nekvalitetni. To je uglavnom posle-dica nedostatka sredstava: s jedne strane priprema tih planova zahteva značajna finansijska sredstva i vreme, a sa druge, ukupni stručni kapaciteti za izra-du planova su manji od potreba. Ipak, pitanje je da li ovi razlozi opravdavaju da više od godinu dana od isteka zakonskog roka za donošenje prostornih planova i gotovo godinu dana od isteka zakonskog roka za donošenje planova generalne regulacije ve-liki broj jedinica lokalne samouprave nije ispunio svoju zakonsku obavezu i doneo ove planske dokumente. Opštine nisu snosile nikakve pravne posle-dice zato što nisu ispunile svoje zakonske obaveze. Iako je namera zakonodavca bila da smanji broj neophodnih planskih dokumenata, u praksi se javlja fenomen njihove hiperprodukcije. To je rezultat interesa „obrađivača“ planova (obično su to javna preduzeća čiji je osnivač jedinica lokalne samo-uprave) da bude predviđeno donošenje što većeg broja detaljnih planova regulacije, kako bi imali

Investitor je kupio vrednu nekretninu u Beo-gradu, sa ciljem izgradnje stambeno-poslov-nog kompleksa. U postupku konverzije prava korišćenja u pravo svojine, javni pravobranilac je uložio po službenoj dužnosti (i po inerciji) žalbu na prvostepena rešenje o konverziji, iako detaljnom analizom predmeta nedvosmi-sleno proizilazi da takva žalba nema osnovu. Postupak po žalbi traje već oko 8 meseci, a predmet još nije došao na red za odlučivanje kod nadležnog organa. Praktične posledice su da Investitor ne može da se uknjiži kao vlasnik na predmetnoj parceli, i ne postoji mogućnosti prometovanja i gradnje.

Jedna opština od 30.000 stanovnika treba da finansira izradu PPO-a, PGR, i barem 5-6 PDR-ova u roku od 5 godina da bi ispunila ono što se od nje traži Zakonom i tako omogućila jednostavnije izdavanje građevinskih dozvola. Ova „inflacija“ planskih dokumenata često blo-kira izgradnju jer opštine ne mogu da priušte izradu ovih planova.

USAID Projekat za bolje uslove poslovanja

6

više posla. Manje opštine sa ograničenijim resursima često prepuštaju izradu planova jeftinijim, ali i manje stručnim, privatnim firmama za izradu planova.

Nekoliko radnji se može preduzeti da se poboljša kvalitet planova i ubrza postupak njihovog donoše-nja. Monopol javnih preduzeća na izradu planske dokumentacije trebalo bi eliminisati tako što će se iz Zakona o javnim nabavkama brisati odredba kojom se opštinama omogućava da javnim preduze-ćima dodeljuju ugovore za izradu planova bez tenderske procedure (ovo važi za sve opštinske javne nabavke). Postupak usvajanja urbanističkih i prostornih planova trebalo bi da bude transparentniji i otvoreniji za uvid javnosti. Vlada bi trebalo da propiše standardizovan nivo detaljnosti koji obra-đivači treba da postignu u dokumentima neophodnim za dobijanje lokacijske dozvole. Budući da su regulisanje imovinskopravnih odnosa i izrada prostornih i urbanističkih planova dugoročni procesi, iz iskustva se pokazalo da bi bilo od pomoći definisati zone ubrzanog razvoja u kojima se očekuje naročito intenzivna aktivnost investitora i prvo rešiti hitna pitanja u tim zonama, a tek kasnije u ostatku zemlje.

4. Usaglašavanje propisa.

Mada su javna preduzeća i državne agencije najve-ća prepreka lakšem dobijanju građevinskih dozvola, sadašnji fragmentirani pravni okvir zapravo omogu-ćava postojanje tog problema. Postupanje po Zako-nu o planiranju i izgradnji otežano je neusaglaše-nim procedurama propisanim različitim sektorskim zakonima (npr. Zakonom o vodama, Zakonom o energetici, itd).

Zakon o planiranju i izgradnji bi trebalo da bude krovni zakon kojim će se urediti procedure za sve aspekte postupka izdavanja građevinskih dozvola. Neophodno je sprovesti „giljotinu“ sektorskih propisa u cilju izbacivanja nepotrebnih i zastarelih odredbi kojima se derogira koncept ZPI. Svaki sektorski zakon ili podzakonski akt koji preostane posle „giljotine“ trebalo bi uskladiti sa Zakonom o planiranju i izgradnji.

5. Mapiranje i optimizacija procedura.

Institucije koje vrše pojedina ovlašćenja u postupku izdavanja dozvola najčešće nemaju „interne“ hodograme procedura koje definišu tok dokumenata i obaveze lica koji se nalaze u sistemu izda-vanja građevinskih dozvola i ne primenjuju se informacione tehnologije koje bi automatizovale tok dokumenata i analiziranje brzine tog toka. Na taj način nemoguće je pratiti sa kojim kvalitetom i kojom brzinom se sprovode različite faze postupka, identifikovati uska grla i pravilno vrednovati rad zaposlenih. Predmeti se gube, a sadašnji sistem ne sprečava spoljne uticaje na redosled rešavanja predmeta.

Svaka institucija uključena u postupak izdavanja građevinske dozvole trebalo bi da izradi mapu svo-jih procedura kako bi se prepoznala uska grla i neefikasna mesta u sistemu. Potom bi trebalo izme-niti te procedure i rešiti kadrovska pitanja.

6. Obezbeđivanje poštovanja rokova utvrđenih propisima.

Administrativna tela i javna preduzeća ne poštuju rokove za postupanje propisane zakonom. Na primer, rok za izdavanje pojedinih uslova po ZPI je 30 dana, dok je praksa da javna preduzeća čiji je osnivač Republika svoje uslove dostavljaju tek nakon 60 ili 90 dana. Međutim, investitor koji raz-matra da li da podnese prigovor zbog nepoštovanja roka zna da ga javno preduzeće može „kazniti“, odnosno da javno preduzeće može da odredi tehničke uslove koji će njegovu investiciju učiniti nei-splativom.

Kašnjenje administrativnih agencija i javnih preduzeća može se rešiti određivanjem, praćenjem i kontrolom trajanja svakog proceduralnog koraka u postupku izdavanja dozvola. Tome bi usledilo uspostavljanje adekvatnog sistema podsticajnih mera i sankcija.

Radnik u jednoj javnoj instituciji je u roku od jednog dana obradio prijavu investitora koji je dostavio urednu i potpunu dokumentaciju. Načelnik te državne ustanove preporučio je da se radnik kazni (odbijanjem 20% od plate) uz obrazloženje da je svojim činom narušio autori-tet institucije.

Analiza efikasnosti postupka izdavanja građevinskih dozvola u Republici Srbiji

7

7. Uspostavljanje „jednošalterskog“ sistema.

Jedan od uzroka neefikasnosti sistema izdavanja građevinskih dozvola u Srbiji je nepostojanje jed-nostavnog sistema u kom investitor komunicira sa jednim administrativnim organom koji snosi punu odgovornost za celokupan, ili bar najveći, deo postupka izdavanja dozvola za izgradnju. Kako stvari sada stoje, stranka ima obavezu da ishoduje administrativna odobrenja od velikog broja institucija, od kojih svaka donosi odluku kojom može zaustaviti izgradnju objekta, odnosno može proizvesti za-stoj čak i time što neće preduzeti ništa. Rezultati ovakvog načina organizacije su nizak nivo kvaliteta usluga, neprimereno visoki troškovi i neefikasnost.

Procena je da se u 90% slučajeva sva ovlašćenja u pogledu izdavanja posebnih uslova, saglasnosti i dozvola, mogu svesti na nivo lokalne samouprave. Ovakva „decentralizacija“ ovlašćenja, uz formira-nje one-stop-shop, odnosno „jednošalterskih“ službi na nivou lokalne samouprave, bi po našem mi-šljenju rezultirala daleko većom orijentacijom pružalaca javne usluge na korisnike usluga. Preduslov uspeha ovakvog koraka je povećanje institucionalnih kapaciteta lokalnih samouprava, što se brzo i efikasno može obezbediti kroz korišćenje spoljne ekspertize.

8. Racionalizacija naknada i taksi.

Izdavanje građevinskih dozvola je od strane jav-nog sektora prepoznato kao prilika za naplatu većeg broja taksi i naknada, od kojih mnoge pred-stavljaju značajno finansijsko opterećenje za in-vestitora. Neretko se ove naknade plaćaju bez ika-kve protivusluge koja se dobija (naknada za javna skloništa, overe kupoprodajnih ugovora, upisi nekretnina, pa i naknada za uređivanje građevin-skog zemljišta u mnogim slučajevima). Tamo gde se usluge zaista i pružaju (npr. naknade za uslove javnih preduzeća), investitori plaćaju iznose koji prelaze njihovu cenu koštanja. Državne agencije rukovode se logikom da investitori koji imaju nov-ca za ulaganje mogu i da plate dodatne takse, bez obzira na to da li su one opravdane ili ne. Admini-stracija ne zna, ili je ne zanima, da je investiranje period velikog finansijskog naprezanja za te su-bjekte i da svaki novi namet ugrožava finansijsku konstrukciju celog projekta. Nemogućnost da se rashodi u toku procesa pribavljanja dozvola iole precizno procene dodatno destimuliše građevinska ulaganja.

Nisu investitori jedini pogođeni visokim naknadama. Naknade za sprovođenje urbanističkih planova kroz katastar su tolike da gradovi i opštine odlažu ove postupke koliko god mogu. U praksi, to dovodi do toga investitori ne mogu ni da krenu sa postupkom pribavljanja građevinskih dozvola dok se u katastru na osnovu urbanističkog plana ne formiraju parcele javnog zemljišta.

Vlada Srbije bi trebalo, u saradnji sa investitorima, da razmotri opravdanost svih ovih taksi i nakna-da vezanih za izgradnju, i da eliminiše namete za koje se ne dobija nikakva protivusluga ili je takva protivusluga višestruko skuplja od njene prave vrednosti.

Složenost postupka izdavanja građevinskih dozvola neposredno utiče na mogućnosti pristupa izvo-rima finansiranja i troškove projekta. Potreba za angažovanjem dodatnih materijalnih i ljudskih re-sursa radi vođenja ovog dugotrajnog i složenog postupka stvara dodatne troškove. Očekivani finan-sijski prilivi odlažu se usled kašnjenja, dok su investitori neretko prinuđeni da plaćaju skupe usluge konsultanata i lobista. Nepredvidivo trajanje, odlaganje i troškovi projekta povećavaju percepciju rizika i cenu finansiranja. Neefikasan administrativni okvir značajno povećava ukupne troškove iz-gradnje investitora, što često za posledicu ima odustajanje investitora od planiranih projekata.

Beskrajni krug naknada i taksi

Za izradu i izdavanje uslova koje izdaje neko JP (na primer, elektrodistribucija) potrebno je prethodno pribaviti uslove ostalih javnih predu-zeća, za šta predmetno javno preduzeće plaća naknadu drugim javnim preduzećima. Troškovi izdavanja ovih uslova se prenose na podnosioca zahteva. Istovremeno, ostala javna preduze-ća koja su dužna da izdaju posebne uslove u postupku, takođe kao prethodno pitanje moraju da ishoduju uslove drugih javnih preduzeća (između ostalih, i od iste JP „Elektrodistribuci-ja“), i plate taksu. Posledično, ovo ukrštanje i dupliranje u pogledu naplate se prenosi se na krajnjeg korisnika.

USAID Projekat za bolje uslove poslovanja

8

Neophodni preduslovi

Ključni problemi Predložene mere

1. Definisanje i uređivanje okvira imovin-sko-pravnih od-nosa i registra-cije prava na nekretninama

1. Strateške protivrečnosti u političkom konceptu

M.1. Obezbediti koherentnu politiku i njeno dosledno sprovođenje u vezi sa građevinskim zemljištem

M.2. Promovisanje pravne sigurnosti, predvidljivosti i efi-kasnost u postupcima tranzicije svojinsko pravnih odnosa,

M.3. Obezbeđivanje dostupnog, komercijalno atraktivnog i opremljenog zemljišta za potrebe investitora,

2. Neusklađenost propisa u Srbiji M.4. Harmonizacija krovnog (ZPI) i sektorskih zakona u skladu sa konceptom krovnog zakona i sprovođenje „giljotine“ sektorskih propisa u cilju izbacivanja nepotreb-nih i zastarelih odredbi i propisa, koji pri tom derogiraju koncept ZPI.

2. Unaprediti prostorno i urbanističko planiranje

1. Načelne protivrečnosti u političkom konceptu

M.1. Obezbediti koherentnu politiku i njeno dosledno sprovođenje u vezi sa građevinskim zemljištem

5. Nepotrebna multiplikacija admini-strativnih koraka

6. Uticaj problema u sektoru prostor-nog i urbanistič-kog planiranja na proces izdavanja građevinskih dozvola

1. Monopol nad-ležnosti na izradu planske dokumen-tacije od strane nadležnih javnih preduzeća i nelo-jalna konkurencija

M.14. Izmeniti zakone kojima se omogućava opštinama da daju opštinskom javnom preduzeću monopol na izradu planskih dokumenata. Zakonski utemeljiti minimum profesionalnih referenci privrednih društava i razmotriti uvođenje licenci za obavljanje poslova iz domena prostor-nog i urbanističkog planiranja

2. Nedovoljna participacija zain-teresovanih strana i vidljivost procesa izrade planske i urbanističke dokumentacije

M.15. Omogućiti participaciju zainteresovanih strana na kraju realizacije svake faze izrade planskog dokumenta umesto samo u jednoj fazi (javnog uvida) kako je sada predviđeno prema odredbama Zakona o planiranju i izgradnji

3. Nepreciznost planova u pogledu definisanja urbani-stičkih i tehničkih uslova

M.16. Definisati ujednačen nivo prikaza urbanističko-tehničkih uslovljenosti (u vidu obrasca – tabele) koju bi svaki obrađivač plana morao da popuni za svaku planiranu namenu u prostoru i sve tipove planirane izgradnje za koju će planski dokument predstavljati osnov za izdavanje građevinske dozvole

M.17. Harmonizovati ZPI i sektorske zakone koji regulišu oblasti energetike, voda, šuma, odbrane, telekomunika-cija i sl. posebno u domenu rokova, detaljnosti i drugih elemenata neophodnih za izdavanje građevinskih dozvola na bazi urbanističkog plana

M.18. Omogućiti intenzivniju komunikaciju obrađivača plana i nadležnih organa i preduzeća lokalne samouprave iz resora komunalnih delatnosti i urbanizma i građenja sa jedne, i investitora sa druge strane

4. Neophodnost detaljne urba-nističke razrade prostornih planova (hiperprodukcija planova)

M.19. Urbanističku razradu Prostornih i urbanističkih planova nije moguće ograničiti normativno (kroz formu zakona)

5. Sprovođenje urbanističkih pla-nova kroz katastar nepokretnosti

M.20. Uvesti programirano budžetiranje unutar lokalnih samouprava i obaveznu stavku svake godine: sprovođenje urbanističkih planova kroz RGZ

6. Institut „arbitri-ranja“ u tumačenju prostorno planske i urbanističke dokumentacije

M.21. Uspostaviti sistemsku kontrolu „urbanističkog arbi-triranja“ od strane nadležnih urbanističkih inspekcija

M.22. Zakonski uspostaviti više profesionalne kriterijume za delegiranje članova opštinske komisije za planove

TABELA: PREGLED PROBLEMA I PREPORUKA U VEZI SA IZDAVANJEM

GRAĐEVINSKIH DOZVOLA

Analiza efikasnosti postupka izdavanja građevinskih dozvola u Republici Srbiji

9

Neophodni preduslovi

Ključni problemi Predložene mere

7. Kvalitet ulaznih informacija za potrebe izrade Urbanističkog projekta

M.23. Komisije za planove lokalnih samouprava treba da insistiraju na što ujednačenijem nivou razrade urbanistič-kih uslovljenosti posebno kod PGR-ova i PDR-ova

3. Administrati-vne aktivnosti nadležnih državnih organa u pojedinim fa-zama postupka

2. Neusklađenost propisa M.4. Harmonizacija krovnog (ZPI) i sektorskih zakona u skladu sa konceptom krovnog zakona i sprovođenje „giljotine“ sektorskih propisa u cilju izbacivanja nepotreb-nih i zastarelih odredbi i propisa, koji pri tom derogiraju koncept ZPI.

3. Neadekvatna organizacija nadležno-sti javne uprave

M.5. Depolitizacija i unapređenje efikasnosti javnih službi i upravnih organa u radu na izdavanju građevinskih dozvola

M.6. Decentralizacija odlučivanja u upravnom postupku izdavanja građevinske dozvole u korist lokalnih samoupra-va (one-stop-shop)

M.7. Propisati, pratiti i kontrolisati dužinu trajanja svakog koraka u postupku pribavljanja dozvola

M.8. Uvesti mehanizme podsticaja i sankcija za kvalitet rada i trajanje postupka nadležnih institucija

M.9. Uvesti mogućnost da drugi organ donese akt ili od-luku u postupku u slučaju da nadležna institucija kasni sa postupanjem (authority of last resort)

M.10. Osnažiti koordinaciju i informacione veze u uprav-nom sistemu između javnih tela nadležnih za izdavanje posebnih tehničkih uslova

M.11. Osavremeniti sistem upravljanja dokumentacijom od strane nadležnih institucija (document management system) i uvesti sisteme elektronskog praćenja predmeta u postupku

4. Nepotrebna multiplikacija admini-strativnih koraka

5. Nepostojanje jednog kanala komuni-kacije sa strankom i jasne institucional-ne odgovornosti

M.12. Povećanje organizacione efikasnosti sistema na na-čin da se ovlašćenja za utvrđivanje i verifikaciju pojedinih tehničkih uslova, saglasnosti i dozvola prenesu u nadlež-nost lokalne samouprave

M.13. Pozicioniranje organa lokalne samouprave prema strankama kao one stop shop, organizovan po nebirokrat-skim principima procesne organizacione strukture

7. Neadekvatni institucionalni i ljudski kapaciteti

M.14. Izraditi interne procedura i hodogram aktivnosti unutar organa koji imaju nadležnost u izdavanju dozvola za izgradnju.

M.15. Eliminacija monopola na informacije i promocija korišćenja IT u radu organa koji vrše javne nadležnosti

M.16. Konstantan rad na edukaciji uprave u cilju menjanja navika i ponašanja zaposlenih.

M.17. Unaprediti pristup nadležnih organa spoljnoj ekspertizi.