Književna radionicaRašić

Srđan V. Tešin

Antologija najboljih naslova

roman u fragmentima

Drugo, redigovano izdanje

Beograd2013.

© Srđan V. Tešin© Književna radionica Rašić

Urednik izdanjaIvan Radosavljević

5

EPIGRAF

Ja sam sklon da mislim da je to tako, ali sam takođe sklon da mislim da nije tako; a ja ne znam čemu sam više sklon.

Džordž Edvard Mur

7

FRAGMENTI 1-49

1. Od XVIII veka, pa sve dok to nedavno nije doveo u sumnju Jožef Hercog, mađarski istoričar i pisac sad već slavnog dela Jedina povest alhemije, smatralo se da je zlatna mehanička lutka koja predstavlja alhemičara Valentina Štirha delo Vo-kasona iz Grenobla, koji je godine 1738. prvi put pokazao svoje automatske figure: jednog svirača na flauti, jednog svirača na klarinetu i jednu pat-ku koja jede; na Hercoga, između ostalih, poziva se i Imanuel Kant u knjizi Kritik der praktischen Vernunft, ali Hercog zastupa tezu da se ne radi ni o kakvoj latentnoj mehaničkoj napravi, već o sa-mom Štirhu, čija je identičnost sa lutkom do te mere stvarna da su mu i kosa i sve malje na telu od zlatnih niti, te je istoričar Hercog ubeđen da

2. U knjizi Umetnost ili ludilo? poljskog psiho-analitičara Zecowskog (1965) može se pročitati odeljak posvećen romansijeru Maxu Oscaru (VII, 21), za kog Zecowski navodi da se plašio putova-nja, jer je imao strahove da se ne izgubi, pa ipak, izgleda da je Oscar najviše strepeo od tekstova koje je objavljivao, što poljski psihoanalitičar ilustruje pričom koju je Max Oscar u poslednjem času povukao iz štampe, a koja u celosti glasi ovako: Georg Šulc već više od dvadeset godina radi kao skretničar na železničkoj postaji, izolovanoj od svih glavnih transferzala, negde iza divljih naselja grada Bremena, i svih dvadeset godina staža u tačno određeno vreme povlačio je ručicu skretnice u pravi položaj, iako je svega jedanput ili dvaput u njegovoj službi teretni voz prošao delom pruge koji on kontro-liše, no i pored toga on od Uprave državnih železnica za svaki Božić i Dan železnice dobija čestitke, kao i uvek redovnu platu, samo mu je baš sad, ovog trenut-ka, pala na pamet ta misao koja ga ždere: šta bi se dogodilo kada, bar jedanput, ne bi povukao ručicu skretnice u tačno naznačeno vreme?

Uporedi sa fragmentima 7, 11, 13, 17, 31, 38, 47.

9

je Valentin Štirh pronašao i isprobao lapis na se-bi i sam se pretvorio u zlato, što takođe dokazu-je izveštaj zabeležen u sudskim analima povo-dom slučaja Valentinovog nestanka, da je u nje-govoj laboratoriji u Rostoku pronađena zlatna lutka, do detalja obučena u odeću kakvu je ovaj nosio, te je čak zabeleženo i da su joj oči bile vlažne.

Uporedi sa fragmentima 19, 22, 43, 47.

8

4. Potpuno je tačno da je dobri Javorov, pro-fesor filozofije na Visokoj školi u Varni, prevo-deći sa starokineskog jedan fragment pripisan Vei Po-Jangu, gospodaru Žutih vrata na Hanu (živeo oko 120. godine n. e.), dokazivao da on doslovno znači: Život je istorija jedne rečenice, a nakon Fosterove redakcije (Hari Foster, američ-ki arheolog, egiptolog i sinolog, živeo od 1871-1937, prevodilac knjiga o kineskoj civilizaciji, u kojoj je nalazio korene egipatske civilizacije) pokazano je da taj apokrifni fragment jedno-stavno znači: Besmrtan (hsien).

Uporedi sa fragmentima 12, 33, 37.

11

3. Ono što se može s pravom pripisati Lavu Trapezuntskom, vizantijskom gramatičaru i fi-lozofu s kraja VIII veka, odnosi se na apokrifni spis Anali velikih događaja, u kojem se nalazi jedi-na zabeležena pripovest o Vasiliju Plačnom, proroku iz Efesa, a ta nam istorija govori da je Vasilije bio jedan od mnogih proroka koji su ho-dali zemljom, ali da nije imao suviše sreće s pro-ročanstvima, tačnije – nijedno od njih nikada se nije obistinilo, a bio je uvek precizan i okuplje-nom narodu, urlajući s hrpe naslaganog kame-nja, govorio je tačno u dan kad će nastupiti ze-mljotresi i bolesti, kad će se reke izliti ili presu-šiti, kad će goreti a kad ne, kad će ih satrti u vojnim pohodima, a kad će živeti mirno, pa po-što se ostalim prorocima događalo da ponekad i pogode prorokovano, strašno je Vasilije patio što on nije bio jedan od tih, ali budući nepogre-šiv u proricanju onoga što se nikada neće dogo-diti, važio je za jedinog pravog proroka.

Uporedi sa fragmentima 8, 16.

10

6. Oni koji su umeli da čitaju novinske član-ke između redova, naročito crnu hroniku i ogla-se, nisu mogli da ne primete fantastičnu pove-zanost između teksta, štampanog u Getingenskim novostima, broj 1572 (sepembar 1953. godine), i serije oglasa objavljivanih u istom glasilu goto-vo dve godine zaredom, u kojima je modni kro-jač G. V. Forlender, specijalizovan za muška odela i kapute, potencijanim kupcima svoje us-luge nudio rečima: Vaše odelo je Vaša poruka, ilu-strovanim slikom golog muškarca koji, delimi-čno sakriven iza stabla kestenovog drveta, po-smatra prelepu brinetu koja ispod ruke drži „prazno“ odelo, koje uz nju hoda, i govori mu: Dragi, danas si tako poseban, pa ipak, kad je objav-ljen tekst o vandalskom napadu na krojačku radnju G. V. Forlendera, bilo je jasno da je oglas bio u funkciji krojačeve paklene zamisli da oni-ma kojima je šio odela i kapute u postavu ušiva najrazličitije skaredne poruke, pisane na svili, a prvu – nepotrebno je reći, sasvim slučajno – ot-krio je lokalni tabadžija Fric Krivoprsti, prili-kom nekakve tuče u kafani Ruža vetrova, omi-ljenom sastajalištu gentingenskih protuva i ba-raba, te je, kako prenose Getingenske novosti, razlupao izlog krojačke radnje, da bi, dan posle

13

5. Grad Tampere (Tamerfors) u Finskoj ču-ven je u svetu po Galeriji vizualnih umetnosti, koju već dvadeset godina vodi istoričar umetnosti Elias Are Kron, ali, ruku na srce, ta galerija po sebi ne predstavlja ništa izuzetno, već je poseb-nom čini Nepoznati Slikar, koji u njoj svakih pet godina – ukupno četiri puta dosad – održi per-formans, uvek isto naslovljen: „V.A.T.R.A.“, koji se odvija sledećim redom: (1) Kron iznese origi-nale slika na parking ispred galerije, (2) napravi od njih svojevrsnu kamaru, (3) polije ih benzi-nom i (4) upali, a zatim (5) izlepi zgradu galerije reprodukcijama prethodno fotografisanih i umnoženih, sada spaljenih slika, i sve to u odsu-stvu publike, a kad ona (6) u zakazano vreme dođe na performans, ne može (6a) da uđe u ga-leriju od hrpe naslaganih plakata na vratima, iza kojih, nevidljiv za prisutne, Elias Are Kron (7) čita poruku Nepoznatog Slikara: Muzeji su smetli-šta, galerije sanatorijumi, slike su bestelesne, slikar ima trista trideset miliona pari očiju, a svi zajedno hrana su za vatru.

Uporedi sa fragmentima 20, 39, 40.

12

7. Malo je poznato da je Max Oscar, čuveni austrijski publicista i dugogodišnji kustos Muze-ja štampe u Beču, svoju karijeru započeo u dnev-nom listu Das Licht kao urednik rubrike Dogodilo se na današnji dan, ali to samo po sebi nije toliko čudno kao činjenica da je taj manje bitni deo njegove karijere imao velike posledice po štam-pu, više od njegovog istraživačkog rada uopšte, jer je Max, kao izuzetno visprena osoba, imao običaj da radije izmišlja i prekraja događaje i da-tume koje je beležio u rubrici, nego da tumara plesnjivim arhivama i prevrće po staroj štampi tražeći tačne podatke, pa da je otuda proizašla sva zbrka koja je usledila kada su drugi novinari preuzeli, pri sastavljanju sličnih rubrika ili pri-likom rekonstruisanja slavnih biografija, fan-tomske podatke Maxa Oscara.

Uporedi sa fragmentima 2, 11, 17, 38.

15

objavljivanja članka, ruinirana radnja osvanula zatrpana bačenom i iscepanom odećom iz koje su virile Forlenderove svilene poruke kupcima.

Uporedi sa fragmentima. 15, 41.

14

9. Sličnost koju je Mišel Fuko uvideo između metoda kojima se služi moderna kritika radi „razotkrivanja“ autora u jednom delu, s jedne strane, i metoda kojima su se koristile hrišćan-ske egzegeze u nastojanju da dokažu vrednost nekog teksta autorovom svetošću (vidi u tekstu Šta je autor?), s druge strane, nalazi potvrdu u događajima koji su se odigrali na tlu Francuske krajem XVI i u prvoj polovini XVII veka, naime u fenomenu masovnih progona veštica i u veli-kim sudskim procesima vešcima i đavolovim učenicima, a iz dokumenta koji se čuva u biblio-teci Arsenal (Bibliothèque de l’Arsenal, Miss. 6453, f-1 57 i sledeći), a odnosi se na Žan-Batista Diprea, burgundijskog opata koji je prodao dušu đavolu, saznajemo da je ovaj Odlukom Kraljevog admini-strativnog saveta od 24. oktobra 1623. godine osu-đen na vešanje i lomaču zbog bavljenja magijom: Žan-Batist Dipre je bio čuven po svojim knjigama u kojima je pisao o hrišćanskoj veri i vrlini tako osobe-no, predano i dosledno da je stekao veliki ugled među vernicima i kod klera, ali se postepeno njegova pri-vatnost, o kojoj se nije znalo ništa, ili jeste vrlo malo, sve više otkrivala, te je na koncu postala čak i pred-met sudske istrage: dokazano je da je opat Dipre vo-dio dvostruki život, jedan pun smernosti i milosrđa, a

17

8. U hronici Sedam stubova mudrosti, koju je arapski putopisac i geograf El-Balhi napisao oko 921. godine, sačuvan je fragment o nekom Musi iz Bagdada, tkaču ćilima na glasu u to vreme, kome je kalif Al-Muktadir dao da od vune, za ko-ju je rekao da je upredena od zlatnog runa, otka ćilim u koji će, da bi bio nagrađen kao nijedan tkač na svetu, morati da uloži sve svoje znanje i umeće, što se i zbi, no kad je Musa skinuo zlatom tkan ćilim s razboja, najednom mu se otrgao iz ruku i izleteo kroz prozor, a sam Musa istrčao je pred kalifove ljude iz pratnje vičući: Leti, leti!, a ovi su ga vezali i poslali Al-Muktadiru, oronulom starcu gadne naravi, koji je, i ne saslušavši do kraja Musinu priču, dao da mu se obe ruke odse-ku do lakata, što je dželat ubrzo zatim i učinio, te je nakon toga odbegli ćilim pao na glavu baš njemu pravo s neba.

Uporedi sa fragmentima 16, 27.

16

10. Moiz Čombe (Moise Tschombe) izvršio je, uz pomoć korumpiranog policijskog aparata i pod uticajem stranog monopolističkog kapitala, 1960. godine secesiju najbogatije kongoanske pokrajine Katange i kao svaki pravi diktator od-mah je po zauzimanju vlasti doneo i nove zako-ne, a navod samo jednog paragrafa iz Krivičnog zakona, kojim su najviše i najbesomučnije bili pogođeni pisci, slikari i glumci, kao i njihova umetnička dela, koja su postala predmet policij-skih istraga, dovoljno govori o tome kakav je paranoični teror sprovodila Čombeova vlada: Jednako je odgovoran onaj koji je nešto učinio i onaj koji je samo mogao to isto da učini (KZ p. II/35).

Uporedi sa fragmentima 11, 27.

19

drugi kao svađalica, kockar, napasnik devojaka, pija-nica i bogohulnik, te su sudije zaključile da je opat Dipre pisao vođen đavoljom rukom, a ne nadahnut božanskim proviđenjem.

Uporedi sa fragmentima 16, 22, 23, 24, 29, 38.

18

12. Jedna od kineskih biografskih enciklope-dija kaže nam da je Vei Po-Jang, gospodar Žutih vrata na Hanu, koji je živeo oko 120. godine na-še ere u današnjoj provinciji Kijangcu, ...sa troji-com učenika, od kojih je za dvojicu mislio da im ne-dostaje prava vera, otišao u planine da meditira i da postane hsien (besmrtan); i tako, u podnožju planine Beli Pas, oni načiniše kolibu od pruća iz koje gotovo da nisu izlazili, osim po šumske plodove i vodu, a Vei Po-Jang reče učenicima da je njihov duhovni zadatak da na podu kolibe vizualizuju crvenu kocku i da, kad im to snagom uma uspe, pored nje vizualizuju drugu i tako redom sve dok celu kolibu ne ispune crvenim kockama, te kad posle kratkih noći nastupiše duge, Vei Po-Jang više nije mogao da uđe u kolibu u kojoj su živeli njegovi učenici, a kako su oni hteli i da se uvere u učiteljeve moći, nateraše ga da odgurne vra-ta kolibe, pa kad se uveriše da ih on nikako rukama ne može otvoriti, daju mu drvenu batinu da njome razvali vrata, ali Vei Po-Jang ni tada ne uđe u kolibu, a onda njegov najverniji učenik pokuša i, uz veliki napor, uspe da otvori vrata, na šta mu je Vei Po-Jang rekao: „Tvoj um se borio sa udobnošću istine i ti si ređao kocke tako da si mogao da se provlačiš između njih, pa kad si odgurnuo vrata one su se srušile, a ja ti kažem da je bolje nemati vere, kao

21

11. Sve ovo moglo je da se dogodi i u našoj državi, napisao je sasvim naivno argentinski novelist Anhel de Solis u knjizi fantastičnih priča Osuđe-nici na život (1954), inspirisan od Pedra Moralesa, ambicioznog novinara, koji mu je, u nekakvom rastrojstvu duha, pričao o tome kako je doznao da ni slavni Max Oscar nije bio ništa drugo do vanserijski lažov i krivotvoritelj istorijskih po-dataka, što je de Solisa isprovociralo da napiše knjigu kratkih priča u kojima će sve, od reči do reči, biti lažno, a ipak dokumentovano iskrivlje-nim faktima, ali je zbog te svoje zamisli odležao u zatvoru pune dve godine, za vreme vlasti ge-nerala Huana Dominga Perona, jer se ispostavilo da se gotovo sve što je u pričama napisao zaista obistinilo u argentinskoj zbilji, te je on najed-nom ispao istinski hroničar svakodnevice, a ne lažni aristokratski maštar.

Uporedi sa fragmentima 2, 7, 10, 13, 17, 32, 36, 38.

20