1

Edicija Putokazi

Knjiga 21

2

3

Argus Books Online Magazine Antologija

REČI U VREMENU

Priredio Stevan Šarčević

Beograd, 2014.

4

5

Miloš ŽIVANOVIĆ

NEUKROĆENI GEPARD

Dela Jozefa K. su decenijama bila sklonjena od pogleda javnosti. Kada je 1972, čovek za koga se sumnjalo da je i sam šurovao sa nacistima, Maks Brod, pokušao organizovati izložbu u čast pokojnog slikara, žene iz sinagoge su danima palile sveće ispred galerije. Odavanje pošte jednom nesumnjivom talentu je moralo sačekati bolja vremena.

Trideset godina kasnije, Brod Junior, pritisnut porezima za imanje svoga oca, odlučio je okušati sreću. Isplatilo se…

Slike mladih atleta, gimnastika predivnog Arijevskog uma, prodavale su se kao duše debelih Jevreja. Maks Brod Junior je blistao od sreće rukujući se sa svim tim kupcima koji su svoje identitete krili iza tamnih naočara, šalova preko lica i advokata koje su izlagali suncu zbog večne anemije prouzrokovane tamnim prostorima svojih života.

Ono što je bilo najbolje čuvao je za kraj: sliku „Neukroćeni gepard “, simbol večne vere u nepobedivost Arijevskog duha. Jozef K. ju je završio u danu svoje smrti, pre nego što će ga odvratne savez-ničke svinje ubiti.

Maks je gledao sliku koju je čuvao za poslednji dan izložbe, sliku zbog koje su mu oči bile pune suza, a vilica se tresla. Jozefov firer, Maksov i tatin, naš firer, bio je najlepši. Dostojanstvenog lika, kao i uvek, u fotelji, sa dlanovima koji se dodiruju tako nežno, a odlučno, zamišljen nad sudbinom sveta. Pored njegovih nogu sklupčao se gepard, pobeđen, ukroćen pred veličinom neukroćenog firera.

Maks poče pružati ruku od grudi ka neobično osvetljenom, gotovo svetačkom, licu životinje i ponavljati: „Zig hajl “. Ne postoji

6

osoba na ovom svetu koja bi mogla reagovati drugačije, mislio je... Porodični dugovi će biti isplaćeni ovom slikom...

– Gospodine Brod – začuo je sekretaricu – dovela sam baku da vidi svoju sliku.

Maks se okrenuo prema uljezima u ovom, svečanom trenutku. U kolicima je sedela smežurana starica od sigurno osamdeset i više godina.

– O čemu pričate? čiju? Ova slika je deo mog nasleđa. Sekretarica se nasmeši: – Naravno, gospodine Brod. Baka Julija je samo poželela videti

poslednje delo čoveka kog je volela. Ostaviću vas same. Starica mljacnu i pročisti grlo pre početka priče: – Berlin, 1945. Bila sam tako mlada i naivna da poverujem da su

„štuke“ iznad prozora našeg stana samo deo nebeske harmonije, kako je Joška umeo da kaže. Pogledajte gornji deo slike. To je firero-va soba, ali to je bila boja našeg neba tih dana. Sećam se... Jozef, kakva budala je bio. Mislio je da će ga sve te slike spasiti od vođinog gneva. Egoista... Dočarao je svoj svet u kojem ga ni majčini krici iz logora nisu mogli ubediti da je Jevrejin i da dolaze i po njega... I mene... Nedeljama me je ubeđivao da nisam Jevrejka. Siroti Jozef, rob jedne tako široke zablude...

Maks, podigni me, dete. želim još jednom da vidim da li je uhvatio dobro pokrete tanga koji smo nagi igrali pred jutro u kome će doći po nas. Bila sam tako mlada – nasmešila se starica – naivna i gladna, ali puna vere u hleb njegove ljubavi i talenta. Nije me trebalo slikati u telu geparda... Sad bih bila bogata... Podigni me, dete.

Maks je uspravio staricu. Očito je bulaznila, ali nije smeo dozvo-liti da joj se nešto desi. Prodaja mora ići glatko. Julija je prišla dovoljno blizu platnu da u njemu proradi oprez.

– Ne boj se, Maks. Nikad ti ne bih naudila – nasmešila se starica. – Izjutra, na dan Jozefove smrti, čitao mi je Vergilijeve stihove i

pričao o padu imperija dok me je ljubio. Nikad me niko nije tako nežno ljubio... Hranio me je krupnim zrnima grožđa koje je nabavio tako što je poznaniku sa crne berze dao jednu sliku. Voleo me je, iako

7

je bio gad. Ali je samo pričao dok me je slikao. Mnogo je pričao... Pesak iz sata na stočiću je curio, a on je umazan, bio je tako smotan, pričao i pričao... o odbrani krugova, o Akademiji, sećao se svega. želeo je da upamtim sve njegove reči. I upamtila sam mu.

Starica je prišla opasno blizu slici. – Maks, ti nisi upamtio svoju majku, zar ne? – Ne. Umrla je na porođaju. – Zaista? – staričine oči bljesnuše poput gepardovih očnjaka. – Jozef je završio sliku na koje zrno peska pre nego što će agenti

Gestapoa doći po njega. I mene. Ćutao je pred njima, objašnjavajući se umazanim rukama. Sećam se da je rekao da mu je drago što mu je tvoj otac – starica posebno naglasi poslednje dve reči – Maks senior, ispunio želju i baš on došao po njega. Predao me je tvom ocu kao stoku. Maks me je zaključao u stanu zajedno sa ovom slikom. Gledala sam je satima nemo dok se nije vratio. Bez Jozefa.

Starica pogleda u gepardove oči i pljunu ih decenijama skuplja-nom šlajmarom.

– To sam došla da kažem Jozefu. I da mu kažem da mu je sin isti na njega.

Maks je vrisnuo videvši sluzavi trag na slici. Sekretarica je došla po baka Juliju i pobegla sa njom od usplahirenih povika.

– Zbogom, mali Jozefe. Nadam se da ćeš prodati sve što seća na njega. Kao i on što je prodao sve – čuo je Maks staričin glas kroz škripu odlazećih kolica.

Uzeo je krpu i pritisnuo na sluzavi trag. Oči geparda su modrele i modrile. Bio je očajan. Dok nije video... Ispod prvobitne slike geparda širio se deo starije, strašnije slike.

Maks je grozničavo uklanjao tragove boje gornjeg namaza celu noć. Na kraju se odmaknuo i klonuo glavom. Nije mogao da gleda u „Neukroćenog geparda“. Sa slike koja se skrivala ispod prvobitne vrištalo je munkovski izduženo lice, sa logoraškim telom, ispod čizme voljenog firera. Pored su gorele baklje u rukama sitno naslikane jev-rejske stoke, paleći vatru koja se uvijala ka Hitleru, čineći da mu tlo pod čizmama gori, obasjavajući mu lice tako da je zaličio na đavola.

8

Maks je znao šta mu valja činiti. Nadao se samo da niko nikad neće otkriti šta bi moglo biti ispod slika koje je već prodao.

– Želeo si vatru, oče. Počivaj u vatri devetog kruga pakla – rekao je Maks paleći platno.

Iz dimnjaka galerije je izbio gust klobuk dima. Smrad koji se širio gradom je podsećao na ljudski.

9

Nenad PAVLOVIĆ

HOKUS LOKVUD I ĐAVOLANI

Krupni čovek podiže ogromnu podlakticu i počeša se po čeki-njastoj bradi ne sklanjajući pogled sa čovečuljka pognute glave pred njegovim stolom. Nije voleo gnomove. Sve te njihove kuće, loze, tajne veze, njihove urođene sposobnosti da koriste magiju, sve ga je to činilo nervoznim. I gnom koji pozajmljuje pare? To je zvučalo kao neki vic. Ali nije smeo da ga odbije. Zbog zdravog razuma, ne iz straha, razume se. Možda je on bio dobro povezan i mogao da bljuje gromove ili šta ne, ali sad je trenutno bio samo čovečuljak koji moli za pomoć. Obična bubašvaba. Dobro, neobična bubašvaba, ali i dalje samo gamad.

– Gospodineee... – Hokus. – Vi znate da novac možete pozajmiti i na drugim mestima?

Naša... organizacija... ima određenu reputaciju – reče rastežući i birajući reči.

– Da, baš zbog vaše reputacije sam i došao kod vas. Vi imate reputaciju da uvek držite svoju reč.

Grmajlija zaćuta za koji tren i dalje češajući bradu, pa odgovori. – Da, da, to jeste. Koliko ste mislili da pozajmite?

– Sto zlatnika. Prestade sa češanjem. Razmišljao je šta bi se desilo kada bi ga

naglavačke izbacio napolje. Sto zlatnika?? Pa, je l’ on to mene zaje-bava? Čuo je da su gnomovi nekad, doduše, veoma retko pozaj-mljivali novac od njih, ali to su bile sume od više desetina hiljada zlatnika. Minimum. Bolela ga je glava.

10

– Volene. Mladić koji je dotad ćutke stajao naslonjen na zid se uspravi

hitro. – Da? – Daj gospodinu... – Lokvud. Hokus Lokvud. – ...gospodinu Lokvudu sto zlatnika i isprati ga napolje. – Da, gazda. – Gospodine Lokvud, pretpostavljam da ste upoznati sa proto-

kolom... vraćanja duga? – Naravno. Dobićete vaših sto sedamdeset pet zlatnika do kraja

meseca. Mladić se ubrzo vrati sa platnenom vrećicom i dade je gnomu.

Čovek za stolom ga je i dalje mrko gledao. Hokus klimnu glavom, stavi polucilinder koji je gužvao rukama,

na glavu i izađe hitro ne čekajući da mu pokažu vrata. Ovo je verovatno bio najniži momenat u njegovom dosadaš-

njem životu. On, jedan Lokvud, od majstora – zanatlija sa Velikog Brda da traži pozajmicu od lopova. Osećaj srama palio mu je kožu tako da nije ni osetio dah hladnog noćnog vazduha Košnice. Narav-no, to nije bilo ništa u poređenju sa traženjem novca od nekog iz familije. Ne. To uopšte nije bila opcija. Istina je da taj novac vero-vatno ne bi morao ni da vrati, što je svakako pogodnije od plaćanja masne kamate ovim derikožama, ali je zamišljao da bi se od sramote zapalio i sagoreo u mestu. A on je bio najbesramniji gnom na svetu. Kao što je rekao zelenaš lopovske gilde, novac se u Mračnoj četvrti mogao pozajmiti na svakom ćošku i to sa povoljnijim kamatama. Ali te kamate bi neretko odjednom postale duplo veće, pa četiri puta veće... U poređenju sa tipičnim čovekom iz Košnice, Hokus je bio svetac.

Otišao je iz stana jedan peščanik pre nego što su rekli da će doći da ga izbace. Nije im pružio to zadovoljstvo.

Koračajući mračnim kaldrmisanim ulicama, razmišljao je gde bi mogao da nađe novo prenoćište. Ovoga puta neko znatno skromnije

11

i jeftinije. Put ga dovede do stepeništa ispod kojeg je sklonio svoju imovinu u isto vreme kada se seti da je pre mesec dana čuo da se izdaje jedan podrum blizu njegove (tada) omiljene kafane. On pogleda levo-desno, pa razgrnu žbunje i uvuče se u tesan procep gde se, srećom, i dalje nalazio džak sa njegovim stvarima. Iz džaka izvuče flašu, pa potegnu dugo iz nje. U postelji od ulubljenog polu-cilindra i pohabanog kaputa, gnom je pio jeftino vino i čekao san do duboko u noć.

Kuća je bila stara ali je bila u boljem stanju od većine u ulici. Crvene cigle su i dalje bile jarko crvene, a drvenarija se uprkos nebrojenim godama sjajila na jutarnjem suncu. U prozoru nije više bilo znaka za izdavanje sobe, ali to nije pokolebalo Hokusa. Gledajući u stepenište koje je vodilo ka podrumu, on bučno i odlučno pokuca na glavna vrata. Teška drvena vrata otvori mlada žena, na prvi pog-led privlačnog izgleda. Bila je obučena kao domaćica, ali joj je sva odeća bila skupa i nova. Imala je vitku figuru i pravilne crte lica, jedino što je kvarilo utisak je bio staklasti sjaj očiju, poput lutke (ili leša) koji je činio da izgleda neverovatno tupavo. Buljila je koji trenutak iznad gnomove glave dok se ovaj ne zakašlja da joj privuče pažnju.

– O, gospodine gnome, izvinjavam se, nisam vas videla! Šta mogu da učinim za vas?

– Dobar dan, mlada gospo! – reče istražitelj podižući šešir. – Moje ime je Hokus Lokvud.

– Milona Drat, milo mi je – odgovori devojka uz nespretni kniks. – Pre nekog vremena sam slučajno prolazeći ovuda primetio da

se izdaje soba u podrumu, pa me interesuje da li oglas i dalje važi? – O ne, gospodine Lokvud, soba u podrumu je izdata još oda-

vno, ali... Lice joj se naglo nabra, kao da se setila nečeg neprijatnog o

čemu nije želela da razmišlja. – Stanar iz sobe je nestao. Hokus oseti da je to samo polovina onoga što je želela da kaže,

ali nije gubio ni trenutka.

12

– Gospo, ja sam po zanimanju istražitelj, i ako je vaš stanar pobegao a nije platio kiriju, rado ću ga pronaći u vaše ime i...

– O ne, gospodine, gospodin Rajs je platio kiriju unapred, za celo dvomesečje.

– Da li su njegove stvari i dalje u stanu? – reče Hokus, tačnije njegova refleksno probuđena istražiteljska navika.

– Ne mogu da uđem u stan... Gnom podiže obrvu upitno. – Pun je đavolana – reče i strese se zgađeno. Hokus podiže i drugu obrvu. U glavi mu istog trenutka ispliva slika njegovog prvog susreta sa

đavolanom: bio je tek malo dete i deda ga je vodio za ručicu u podrum da odabere turšiju za ručak (i vino za sebe). Sećao se svog iznenađenja kada je to majušno stvorenje, nalik na sićušnog gnoma, izvirilo iz pukotine zida i zapiljilo u njih. Takođe se sećao i svog užasa kada mu je deda brutalno zdrobio glavu čizmom. Hokusu su pošle suze, a deda je samo promrmljao – Ne smeš da dopustiš da se namnože... Drugi neobičan susret sa tim stvorenjima Hokus je doži-veo kada je već bio u školi i jednom iza ormara video dva đavolana kako se pare u pozi karakterističnom za visoke rase. Kasnije je saznao da se neke ljubavne poze zovu „đavolanske“. Ali đavolani nisu bili pripadnici visokih rasa. Nisu bili ni divljorodi, čak ni čudovišta. Bili su naprosto životinje. Uprkos svom dvonožnom telu, šakama sa pet prstiju i inteligentnom licu, bili su samo neobične, ali glupe životinje. Kotili su se nekontrolisano i jeli gotovo sve, ali uprkos tome nisu bili rasprostranjeni jer su bili plen gotovo svih drugih životinja. Psi, mač-ke, pacovi pa čak i paukovi i krupnije bube hranili su se njima. Niko nije voleo đavolane, ali paničan strah od njih je bio karakterističan samo za ljude. Što nije bilo ni čudo, oni su se grozili gotovo svega.

– Kako to mislite pun? Koliko ih ima? – Pun! Prepun! Evo, pokazaću vam. Hokus krenu niz stepenište levo od ulaznih vrata, a zatim skrenu

desno. – Ne, to je vinski podrum, on je čist. Stan je ovamo – reče i

pokaza na drvena vrata sa suprotne strane.

13

Devojka otključa vrata i dozvoli istražitelju da ih odškrine. Da li zbog debljine vrata ili zbog svog pićem i pušenjem ošte-

ćenog čula mirisa, Hokus nije osetio miris sve dok nije otvorio vrata, a onda ga gotovo ošamuti. Prizor je bio još gori: svaka vidljiva stopa mračne prostorije bila je prekrivena malim čovekolikim stvorenjima zlobnog izgleda koji su cvrčali i skičali.

Hitro ih zalupi nazad. – Je l’ vidite? – reče devojka dok je zaključavala bravu. Istražitelj klimnu glavom i zapali lulu da izbaci odvratan smrad iz

nozdrva. – Gospodin Rajs je nestao, a stan je preplavljen tim... stvore-

njima! Moram to hitno da rešim! – Gospo, ne brinite ništa. Sve će se srediti. A moje usluge su više

nego povoljne! – Gospodine gnome, nećemo o tome na ulici. Molim vas, pridru-

žite mi se na šolji čaja. – Nikada ne odbijam čaj i prelepe devojke! – reče Hokus,

nasmeši se i krenu za njom. Hokus promeša smeđu tečnost srebrnom kašičicom pa srknu

jedan mali gutljaj. Sedeći na visokoj tapaciranoj stolici istražitelj je diskretno razgledao stan: mešavina odvratnog i stilskog nameštaja, skupocene figure i amajlije za teranje uroka, sve je to govorilo da stan pripada skorašnjim bogatašima, verovatno poreklom van Košni-ce. Devojka je sedela preko puta njega kršeći ruke i nije delovala naročito zainteresovana za čaj.

– Moj otac dolazi za koji dan. Ako vidi u kom je stanju podrum, vratiće me na s... biće jako ljut.

Hokus je samo srkao svoj čaj u tišini praveći tenziju. To je bio deo njegovog nastupa.

– Da se razumemo, ako efikasno očistim podrum, dobiću znat-no sniženje za iznajmljivanje?

– Naravno! To jest, ako je stan i dalje useljiv. – Ne brinite za to. – I zamolila bih vas, ako moj otac slučajno bude pitao...

14

– ...stan iznajmljujem po punoj ceni. Ne brinite ništa, gospo! – Hvala vam, gospodine Lokvude, stvarno ste pravi džentlmen!

Za koliko dana biste mogli da isterate ta čudovišta? Gnom završi čaj u jednom gutljaju pa skoči na noge. – Dana? Biće sve gotovo za četvrt peščanika. Devojka uzdahnu uzbuđeno prekrivši usta rukama. – Je l’ to istina? Pa to je neverovatno! – Naravno da je istina! Trebaće mi doduše koja sitnica iz vaše

kuhinje. Dozvoljavate? Milona klimnu nesigurno glavom, na šta Hokus odšparta do ku-

hinje, izvuče hoklicu i uspentra se na nju, pa uze na izgled nasumičnu ćasu sa police.

– I još samo jedna stvar – reče i sa dva prsta izvuče riblju kost sa sve glavom i repom iz kante za đubre.

Milona je držala ruke na bradi i zbunjeno posmatrala istražitelja koji se opremljen neobičnim rekvizitima zaputio napolje.

– Zadržite ovo, moliću – reče Hokus pružajući joj mirišljavu ćasu. – Vraćam se za trenutak.

Držeći riblje ostatke ispred sebe, gnom krenu da izvodi nevero-vatno uverljivo oponašanje mačijeg mjaukanja i tako krenu oko zgra-de. Kada se vratio, imao je povorku od desetak ofucanih i očigledno pregladnelih mačaka koje su tužno mjaukale ne sklanjajući pogled sa ribe u njegovim rukama. Nekolicina hrabrijih je pokušalо da mu otme ostatke iz ruku, srećom bez uspeha.

– Zatvorite vrata i pođite za mnom – viknu gnom unezverenoj devojci koja ga je čekala na pragu.

Zastavši ispred stepeništa podruma Hokus zameni predmete sa Milonom.

– I ključ od podruma. Hvala vam. Možda je bolje da se sad od-maknete.

Devojka ga brže-bolje posluša i vrati se nazad do praga. Na licu joj se videla nervoza, ali i radoznalost.

Pošto su mačke promenile predvodnika, Hokus mirno otvori ćasu i kresivom zapali njen sadržaj. Gust sivi dim oštrog mirisa poku-

15

lja iz nje. Potom otrča niz stepenice do vrata, otključa ih i otvori ši-rom, a zatim ukotrlja unutra ćupčić koji se pušio i brzo potrča nazad.

Scena koja je usledila užasnula je ne samo devojku na vratima i slučajne prolaznike na ulici već i samog Hokusa. Stotine nakaznih čovečuljaka trčalo je uz stepenice na ulicu skičeći i kašljući. A na ulici su ih čekale košničke mačketine. Kada su spazile đavolane, brzo su zaboravile na Milonu i ribu i poput šumskih zveri se bacile na njih. Neke od njih bi samo ugrabile najdebljeg i pobegle, dok je većina uživala tamaneći ih. Furiju kandži i očnjaka pratila je najužasnija simfonija mjauka, cijuka i urlika koju je Kazandžijska ulica ikad čula.

Kada se pokolj završio, gnom i devojka pođoše polako kа pod-rumu. Iz mračnog okvira istrča sivi mačor bez pola uvа noseći oklem-bešenu lešinu debelog đavolana u ustima, na šta devojka podiže suknju suzdržavavši vrisak. Istražitelj prekri nos i usta kragnom i kroči unutra. Stan je bio prljav, smrdljiv i gotovo potpuno demoliran. Sko-ro sav nameštaj i predmeti u njemu su bili izgriženi i oglodani do ne-prepoznatljivosti. Pazeći da ne ugazi u gomilice izmeta on obiđe obe prostorije razgledajući i ispitujući, dok ga je Milona pratila u stopu. Pažnju mu privuče nekolicina neobičnih predmeta kao i tamna mrlja na podu.

– Vaš gospodin Rajs je bio doktor, ali se bavio i magijom, vero-vatno iz hobija, nije bio član Čarobnjačkog Univerziteta. Čuvao je đavolane i vršio ispitivanja na njima, samo ne znam sa kojom svr-hom.

– Pa vi ste vidoviti! Je l’ možete da vidite gde je gospodin Samus sad?

Verovarno na đonu vaše cipele, pomisli Hokus, pa joj odgovori – Nisam vidovit, niti mogu da vidim u svet duhova. Ali mogu da vidim obične stvari i to šta nam one govore.

Gnom podiže neobičnu metalnu alatku nalik na klešta sa oštri-cama i reče – Ovakav instrument koriste samo doktori. Ovo u teg-lama, to je tečnost za balsamovanje, u njima su do nedavno svakako bili i organi. A ove male tegle se koriste najčešće za čuvanje magičnih sastojaka.

16

On uze jednu od retkih čiji sadržaj nije bio pojeden i izvadi iz nje prstohvat plavog praha, protrlja ga između prstiju pa nastavi. – Znam da nije bio član Univerziteta jer je previše star da bi bio učenik – reče šutnuvši prevrnut nokšir. – А nije bio ni profesor jer oni obično iznaj-mljuju stanove višeg kvaliteta. Bez uvrede. U ovim pregradama je čuvao đavolane – gnom pokaza na raspadnutu gomilu dasaka. – A bojim se, da je ova fleka na podu sve što je ostalo od njega.

Devojka prekri usta rukama i uzmaknu. – Bogovi, smilujte se! Znači, đavolani su ga ubili! Užasno! – Gospo, ja imam gotovo pedeset godina i nikada u životu ni-

sam čuo da su đavolani ubili nekoga. – Zar ne znate priču priča o kralju đavolana koji je ubio ljudskog

kralja? – To je samo priča. Đavolani ne mogu da ubiju odraslog čoveka,

a svakako nemaju monarhiju. Doduše, nije nečuvena pojava da poje-du leš koji nađu. Moja pretpostavka je da je gospodin Rajs umro pri-rodnom smrću, a đavolani su se u međuvremenu nakotili i pojeli njegovo telo.

Ali nešto ga je kopkalo. Ovo svakako nije bilo uobičajeno. – Gospo Milona, da li znate, slučajno, zašto je vaš stanar čuvao

đavolane? – Naravno, pričao mi je više puta. Znate, gosodin Samos je bio

jako ljubazan i dobar čovek. Tražio je novi lek za srce i spomenuo je da je rešenje možda u đavolanima. Ja se nisam mešala u njegov po-sao, samo bih povremeno popila čaj s njim. Oh, gospodine, plašim se! Šta ako su ga đavolani stvarno ubili i dođu po mene?

– Nemate čega da se plašite, ne verujem da će se vraćati ovde. A ako će vam biti lakše, nabavite psa ili mačku, garantujem vam da nikada više nećete videti nijednog. Da li je imao neku rodbinu, prija-telje, nekog kog bi trebalo obavestiti?

– Ne, bio je jako samotan čovek. S vremena na vreme mu je neko isporučivao tegle sa zalihama, kako ih je on zvao, ali sem toga nije se družio ni sa kim.

Devojka je bila prestrašena i željna utehe i u nekom drugom trenutku Hokus bi pokušao to da iskoristi, ali ga je težina zlatnika za

17

pojasom vukla u pravcu najbliže krčme. On se nakašlja, pa reče – U svakom slučaju, preporučujem vam da stan poprskate sirćetom i dobro provetrite, za koji dan smrad će isčileti. Dva dana bi trebalo da budu dosta. Doći ću tada sa svojim stvarima.

– Hvala vam puno, gospodine, spasili ste me! – Nema na čemu, gospo! Do skorog viđenja! Krčma u Kazandžijskoj ulici je od vremena njegove zadnje pose-

te bila renovirana i preuređena. Unutra je bilo prijatno, ali je piće bilo skupo, a atmosfera previše dosadna za njegov ukus. Čim je popio poslednju kap brendija iz kristalne čaše, on napusti kafanu i krenu ka nekoj malo življoj, po mogućstvu sa muzikom i u kojoj je bilo nekog kog poznaje. Možda nekog s kim bi mogao da porazgovara o đavo-lanima.

Ali ubrzo je zaboravio i na neobičan događaj i na đavolane. Pos-le treće krčme nekako se obreo u stanu nekog novog poznanika u kome je okružen nepoznatim društvom košničkih vucibatina proveo gotovo tri dana jedva dolazeći svesti.

Kada su se lule i flaše ispraznile, a sunčani zraci poput bodeža počeli da se probijaju kroz prozorska okna i bockaju omamljene prili-ke koje su spavale na podu, Hokus polako poče da dolazi k sebi. Bri-šući krmeljive oči i iskašljavajući garež iz pluća, on podiže svoju lulu pa je vrati na pod kad je primetio da nema čime da je napuni. Pored njega su još tri osobe bile budne: visoki debeli čovek rumenih obraza i nosa, koji se neprestano cerio, mršavi mladić čije je lice bilo prekri-veno kapuljačom i patuljačka ratnica crvene kose koja je oštrila sekiru ne obraćajući pažnju na ostale.

Debeljko je nešto pričao ovom drugom koji je nemo slušao. Bubašvaba pretrča preko poda između njih i gnom se seti događaja od pre nekoliko dana.

– Da li neko od vas možda zna nešto o đavolanima? – Znam da smrde, hahaha! – zabrunda debeli. Taman kada je odustao, debeli nastavi. – A od crveni’ se pravi

čaj za srce. Od uši ili noge, ne mog’ se setim. Uglavnom, moj deda bio bolestan i platili smo silne pare veštici da nam proda taj čaj. I

18

ozdrave deda, majku mu, i to odma’. Doduše, umreo odma’ sledeću godinu od neke pokvarene kobasice.

Potencijalno korisna informacija. Crveni đavolani? – A kakvi su to crveni đavolani? – Pa crveni, hahaha! Otkud znam, ja ti nikad nisam video dok

nam veštica nije dala seckani u kesu. Hokus izdahnu zamišljeno. Bilo je vreme da krene. Stan u Ka-

zandžijskoj ulici bi trebalo da je useljiv do sad. Reši da maksimalno iskoristi svoje okruženje dok je još tu.

– A je l’ zna neko od vas, slučajno, gde bi neko mogao da nađe sveže ljudske delove tela?

– O’š ti nabavim? – prošapta lik u kapuljači. – Ne ne, više me onako interesuje. Radi opklade, recimo. Mladić izgubi interesovanje, ali mu ipak odgovori, doduše sa

znatno manje entuzijazma. – Ako su ti potrebni baš sveži... to je malo teže, mada izvodljivo. Ali većina nabavlja organe sa javnih pogu-bljenja.

Hokus načulji uši. Bucko nastavi umesto mladića. – Ali tu pogubljuju samo najgori

šljam Košnice: silovatelji, ubice, ludaci. Nisu ti ti organi dobri, ne valja da ih presadiš na čoveka. Jedan čovek iz mog sela je otkupljivao leši-ne da ’rani svinje. Na kraj jedna svinja poludela i ugrizla ga za nogu, zamalo da ga ubije.

– Kod vas u selu uvek nešto veselo, zar ne? – upita Hokus kupeći svoje stvari.

– Jabukovce – najjači smo! Patuljčica je i dalje nemo oštrila svoju sekiru kada je izašao na

blještavo jutarnje sunce. Tap, tap, tap. Hokusove pesnice po drvetu odjekivalo je ave-

tinjski i malo preglasno u pustim jutarnjim časovima Kazandžijske ulice, a još glasnije u njegovoj mamurlukom ispražnjenoj glavi. Kada ni posle šestog kucanja niko ne odgovori, istražitelj se maši za bravu radoznalo. Vrata nisu bila zaključana. On ih pažljivo otškrinu pa pozva – Gospo Milona?

19

Odgovori mu samo tišina. Hokusa preplavi loš osećaj. Rešio je da uđe. Salon je bio prazan, a tišina u njemu savršena. Na podu dnevne

sobe ležalo je nešto što je Hokusu na prvi pogled izgledalo kao nehaj-no odbačen grimizni plašt sa krznenim porubom. Pre nego što mu bakarni miris dodirnu nozdrve, on shvati da je to lešina psa sjajne dlake koji je ležao u lokvi poluskorene krvi. Pazeći da ne ugazi u nju Hokus hitro pretraži ostale sobe. Milone nigde nije bilo. Zlatni sveć-njaci su i dalje stajali na neukusno raspoređenim pozicijama što je značilo da stan nije opljačkan, a sem nenameštenog kreveta stan je delovao prilično uredno, što je ukazivalo na to da se u njemu nije odigrala borba.

Iako se svim naporima borio da potisne iracionalne misli, istražitelju su u glavi neprestano iskakali đavolani. Ne mogavši više da izdrži, on istrča napolje i krenu ka podrumu.

Stan u podrumu je bio potpuno ispražnjen i očišćen, a njegova vrata i prozori širom otvoreni. Od đavolana je ostao samo trag mirisa koji je polako gubio bitku sa oporom aromom sirćeta. Od Milone nije bilo ni traga. On krenu nazad pa zastade u podnožju stepeništa. Pog-led mu odluta ka susednim vratima.

Brava je bila prosta i stara tako da mu je trebalo svega nekoliko trenutaka da je obije. U stvari, delovala je kao da je nedavno obijena...

Vinski podrum je bio gotovo duplo veći od susednog stana i bio je ispunjen redovima buradi. Pored jakog mirisa vina Hokus oseti i slabašni trag đavolanskog vonja. Iako je bilo moguće da je miris dola-zio od susednog ulaza on ipak reši da istraži. Međutim, čim je zako-račio unutra prenu ga glasno lupanje koje je dopiralo odozgo.

– Milona! Milona, otvori, ja sam! Glas je bio ljudski i je pripadao starijem muškarcu. Hokus načulji uši. – Milona dete, koliko puta sam ti rekao da zaključavaš ulazna

vrata, nije ti ovo Kruševica... Milona? Milona!! Hokus potrča nazad i umalo se sudari sa krupnim brkatim

čovekom koji je trčao u suprotnom pravcu. Pre nego što je stigao da progovori ovaj ga zgrabi za revere i podiže od zemlje.

20

– Ko si ti? Šta si uradio sa mojom Milonom? Gde mi je dete?! Boreći se za vazduh Hokus mu odgovori – Gospodine... Ja sam...

Hokus... da li biste me spustili prvo, molim vas? Zajapureni čovek ga spusti na zemlju. – Dakle, hm, ja sam Hokus Lokvud, istražitelj, stanar i prijatelj

vaše ćerke. Nemam vremena da vam objašnjavam, ali plašim se da je ona u nevolji. Zamolio bih vas za pomoć.

Milonin otac se panično uhvati za glavu pa krenu da obilazi oko gnoma.

– Idem po stražu! – Gospodine... – Milon. – Gospodine Milone, bojim se da straža neće stići na vreme.

Moramo da delamo hitno. Potrebno mi je vaše poznavanje ove kuće, tačnije podruma.

Čovek je rastrojeno okretao glavu čas ka ulici čas ka podrumu, kao da želi da pođe u dva pravca istovremeno.

– Ona je u podrumu? Milona?! Milona! Ko je drži dole? Zvaću stražu!

Hokusu je razmišljao kako da kaže čoveku Vašu ćerku su oteli đavolani, a da ne zvuči kao potpuni ludak. Nije došao ni do kakve ideje.

– Gospodine Drat, molim vas, imam razloga da verujem da je vaša ćerka zatočena i da je trenutno u opasnosti. Molim vas za pomoć, makar na trenutak, a posle možete zvati stražu ako želite.

– Ajde, ali ti ideš prvi, ispred mene! Hokus hitro podiže šešir pa utrča u vinski podrum. Sem blagog mirisa đavolana koji je lebdeo u ustajalom vazduhu,

u mračnoj prostoriji nije bilo ničeg sumnjivog. Ipak, Hokusov istraži-teljski instinkt mu je govorio da devojka mora biti negde u blizini. U normalnoj situaciji Hokusu ne bi bila potrebna starčeva pomoć. Koli-ko god da je bilo đavolana i kakve god trikove da su koristili nisu mogli da odvuku odraslu ženu, a da ne ostave mnoštvo tragova. Ali imao je premalo svetlosti i vremena da bi se igrao „prati tragove“.

– Pa, ovde nema nikog...

21

– Gospodine, da li ovaj podrum ima kanalizacionu rešetku? Poluotvorenih usta brkajlija odgovori – Kanalizaciju? Nema, ja

sam to zagradio. Šta se ovde dešava? Kakva sad kanalizacija? – Gde ste zagradili? – Evo ovde, stavio sam ovo bure od dvesta kamena. Bez oklevanja, Hokus kucnu lagano drvenu bačvu pa krenu da je

gura. – Mala pomoć? – procedi kroz zube gnom. – Ne mož’ to nas dvojica da pomerimo, teško je to – reče čovek,

ali ipak upre ramenom i gotovo komično se prevrnu zajedno sa oči-gledno ispražnjenim buretom.

Na zidu je, na sred ocrtanog kruga i skroz uz pod zjapila tamna rupa. Rešetke koje su virile iz kamena su bile razjedene nečim tako da su podsećale na šiljaste kvarne zube. Nije bilo sumnje da su ova mračna usta progutala Milonu Drat: na jednom od „zuba“ visio je komadić svetloplavog platna.

To je bilo dovoljno da se Milonin otac oslobodi sumnji prema Hokusu i shvati situaciju.

Padnuvši na kolena on uze komad platna pa u čudu pogleda u kanalizacioni otvor.

– Gos’n Hokuse, ko je oteo Milonu? Istražitelj nategnu strelicu na ručni samostrel: – To planiram sada da otkrijem. Vi možete ići po stražu. – Ne pada mi na pamet! Idem i ja s vama! – Da li imate kakvo oružje? Čovek se okrenu levo-desno pa reče – Idem gore po nož. – Donesite i lampu. Čovek klimnu glavom pa otrča kroz vrata, a istražitelj uze da

pretura po džepovima i priprema opremu za predstojeći zadatak. – Ja ću ići prvi jer vidim kudikamo bolje u mraku, ako dozvolite. Starac steže oštricu i nemim gestom potvrdi Hokusov predlog. Kanalizacioni otvor je bio visok skoro tri stope i gnom je uz bla-

go povijanje glave mogao slobodno da korača njime. Milon je nasup-rot s mukom puzao četvoronoške, a njegova trbušina je zauzimala

22

svaki prst tunela. Istražitelj je znao da je pogrešio što ga je poveo: pravio je previše buke, a i njegov fenjer, iako podešen da baca samo plamičak, blještao je poput svetionika u očima stvorenja naviknutih na tamu. Ali nije mogao da spreči oca da uradi sve što je u njegovoj moći da spase ćerku.

I pored oštećenog njuha, Hokus je osetio miris gasa na vreme. Zadržavši dah, okrenuo se i potrčao u suprotnom pravcu samo da bi se sudario sa puzećim čovekom koji mu je blokirao odstupnicu. Nije stigao ni da otvori usta, a Milonin otac se sruči na njega uz hrop-tajuće hrkanje. Ubrzo posle i on sam izgubi svest.

Sanjao je da je vezan, a da se nad njim ljulja ogromno klatno sa oštricom nalik na sekiru. Svakim zamahom je pravilo užasnu buku i spuštalo se preteći sve bliže i bliže. Kada se probudio, video je da jeste vezan, samo u uspravnom položaju, i to za metalnu cev koja je išla duž zida. Klatna nije bilo, a buka je dopirala od debelog starca koji je, takođe vezan, glasno hrkao. Miris mu je govorio da je u kana-lizaciji, a gruba betonska tekstura zida uz koji je bio prislonjen da je u novoj kanalizaciji, što je bilo dobro. U tunelu je bilo mračno, jedino svetlo dopiralo je od treperavih sveća koje su okruživale mistični crtež na podu. Nad crtežom je, sa plavom kredom u ruci sedeo nad-vijen đavolan bakarnocrvene kože. I crtao. Svesno i razumno. Hokus ga je sa nevericom posmatrao kako iscrtava složene šare i elipse, poput iskusnog čarobnjaka sa Univerziteta. Bio je to krupan đavolan, najveći kog je istražitelj ikad video u životu, uspravljen je sigurno imao gotovo dve stope. U prostoriji je bilo još dva takva đavolana, oba zadubljena u poslove slične prirode, kao i ceo čopor „običnih“, sivih đavolana koji su stajali neobično mirno, kao u transu.

Nju umalo nije ni video isprva. Zbog mase đavolana i zbog njene očigledno snižene telesne temperature toplotni obris joj je bio jako slab. Bez svesti, ali živa, Milona je ležala na drvenoj podlozi iza đavo-lana koji je crtao. Crtež na podu, Milonin položaj, kao i prisustvo mnoštva alhemičarskih posuda govorilo mu je da se ovde odvija nekakav magijski eksperiment. Hokus nije znao kakav, ali je prêt-postavljao da se neće završiti dobro po njih.

23

Brzo je smišljao plan. Tražeći pogledom oduzeto oružje, pre-vlačio je konopcem kojim su mu bile vezane ruke preko naoštrene nitne koja mu je virila iz zadnje strane kaiša, trik koji je naučio od jednog starog mornara. Video je dršku Milonovog noža kako viri iza daske naslonjene na zid sa suprotne strane. Njegovog samostrela nije bilo nigde na vidiku. Takođe je osećao još nešto, nešto pogrešno, ali nije imao vremena da se koncentriše na to.

Jedan od crvenih đavolana je mrmljao mantru u pokušaju da baci neku čin, što se završi slabim ljubičastim bljeskom, nedvosmi-slenim znakom da čin nije uspela.

– Šta god da pokušavaš, za početak će ti trebati malo veći plamen – reče istražitelj odlučno.

– Gnom je budan – odgovori đavolan, na šta ostali zarežaše. – Prvi korak pri svakom magijskom eksperimentu je stabilan

plamen. Hokusov glas je odjekivao u praznom tunelu poput izgubljene

duše koja traži izlaz. – Lukavstvo ti neće uspeti, gnome. Džabe vičeš, ovde nema ni-

kog ko bi te mogao čuti. – Odgovori crveni škripavim, ali ipak razum-ljivim glasom.

Hokus je to dobro znao, govorio je povišenim glasom u nadi da će se Milonin otac probuditi, što je izgleda urodilo plodom jer utom ovaj zamljacka ustima i prestade da hrče.

– Savetovao bih ti da ne pokušavaš da nas sprečiš, time ćeš samo ubrzati svoju smrt.

– Da vas sprečim? Zašto bih želeo da vas sprečim? Hokus zakorači slobodno, ignorišući pokidan konopac koji mu je

spao s ruku i nonšalantno izvadi lulu i platnenu kesicu iz skrivenog unutrašnjeg džepa.

– Naprotiv! Želim da vam pomognem! Čim je načinio prvi korak bio je opkoljen armijom đavolana. Iako mu

nisu dosezali ni do kolena, njihova sama brojnost je bila zastrašujuća. – Trik! To je trik! Ne želiš da nam pomogneš! Došao si sa

čovekom! Došli ste po mladunče!

24

– Istina, jesam došao zajedno sa njim i jesmo došli sa namerom da spasimo devojku od potencijane životne opasnosti. Ali, to ne znači da smo vaši neprijatelji! I ja sam, poput vas, u večitoj potrazi za znanjem i moram da priznam da sam fasciniran vašim eksperi-mentom. Ali smatram da nije neophodno da bilo ko strada da bi on bio uspešno izveden.

– Život ljudskog mladunčeta je nebitan. Bitan je samo ekspe-riment. Uostalom, ja o tome ne odlučujem.

Đavolanov pogled je bio uperen iza Hokusa, negde u tamu tunela. Istražitelj se okrenu. Trebalo mu je nekoliko trenutaka da vidi, i još nekoliko da se sabere kada je konačno primetio u šta je crveni gledao. Stopljen sa mrakom, iza njega je stajao đavolan, gotovo tri stope visok, crn kao noć i hladan kao riba. Hokus proguta pljuvačku. Iako je i dalje bilo malo niže i sitnije od njega, sa kandžama na ru-kama, crnim izbačenim očnjacima i svirepim licem, ovo stvorenje je izgledalo tako užasavajuće da je Hokus prvi put posle ko zna koliko vremena osetio iskonski strah. Crni đavolan je bio svestan, više od svojih životinjskih podanika, ali očigledno nije bio inteligentan kao crveni, što ga je činilo još više zastrašujućim.

Nadajući se da njegov užas nije bila previše očigledan, Hokus pokuša da odglumi nezainteresovanost.

– Kako ste? Ovaj ne odgovori. Hokus nije bio siguran ni da li uopšte ima moć

govora. – Daklem, neke žrtve su neizbežne, kažete? U redu, sve za

dobro nauke. Đavolan je i dalje zurio nemo poput statue, lica ukočenog u

mešavinu podništavajućeg osmeha i demonske gladi. Milonin otac je sad već bio sasvim budan i čkiljio je u tamu

pokušavajući da shvati šta se događa. Hokus se u sebi molio svim poznatim bogovima da neće reći nešto glupo čime bi upropastio njegov nastup.

Prvi crveni đavolan je poslušao njegov savet i napravio malu vatricu u metalnoj posudi. Mali đavolani su i dalje pomno posmatrali gnoma kao da će svakog trenutka skočiti na njega i proždrati ga.

25

– Ovo je neka vrsta prizivanja, zar ne? – reče Hokus, pa napuni lulu sadržajem kesice.

Pazeći da ne nagazi nijednog pripadnika niže populacije, on priđe prema crtežu na podu, zagleda se zamišljeno pa uze jedan ugarak iz vatrice i njime krenu da potpaljuje lulu. Veliki crni krenu za njim.

– Dozvoljavate? – reče uvlačeći dim tako da ni pramičak nije pobegao.

Crveni ga je i dalje gledao nepoverljivo. I to s pravom. U deliću trenutka, Hokus dunu puna pluća mirišljavog dima

crnom đavolanu u lice, a zatim baci vrećicu u vatru. Oblak sivog dima pokulja iz posude terajući sve prisutne đavolane na trenutno pov-lačenje. Hokus iskoristi to i zgrabi nož. Imao je još možda samo jedan trenutak, i iako je imao želju da zabije oštricu crnom demonu u leđa, iskoristi ga pametnije i preseče Milonove konopce. Kontrola nad običnim đavolanima koju su imali crveni (ili crni?) je bila prekinuta i ovi su bežali na sve strane kao što su to i normalno radili. Hokus oseti kako ga dva crvena đavolana hvataju za noge i zaprepašćeno uzdah-nu kada je video da treći pravi rukama pokrete za bacanje čini u njegovom pravcu. On hitro podiže široku oštricu noža ispred sebe da se zaštiti. Crveni zrak zasija iz đavolanovih prstiju i pogodi nož na šta ovaj postade tako vreo da ga Hokus uz jauk ispusti.

U tom trenutku se Milonova teška stopa iz sve snage sruči prvom crvenom na glavu, smrskavši je poput džinovskog oraha. Starac zatim šutnu drugog iz sve snage u stomak tako da je sleteo licem u posudu s plamenom. Skočivši iz mraka na grudi mu slete crni đavolan takvom silinom da ga zanese unazad. Sikćući i zamahujući kandžama pokušao je da mu se domogne nezaštićenog vrata. Među-tim Milon ščepa zver za vrat i krenu da steže. Hokus je čuo pucanje kostiju, ali nije video grozomornu scenu. Bio je zaokupljen trećim crvenim đavolanom koji se spremao da iskoristi još jednu čin na njega. Znajući da to ne sme da mu dozvoli, istražitelj se baci na svog protivnika baš u trenutku kada su oko njega krenule da sevaju razno-bojne varnice, i obori ga nazad na crtež na podu...

Šta se tačno desilo, Hokus nije znao ni tad a nije saznao ni nikada kasnije. Osetio je kao da tone kroz toplu, crvenu vodu. Trenu-tak nakon toga, ležao je na podu tunela, izmožden i sa velikom čvo-

26

rugom na glavi kojom je opravdao neobičan osećaj od maločas. Ipak, od tog trenutka je godinama kasnije imao neobične, bizarne snove i više nikada nije gledao đavolane istim očima.

Milon je plačući i šmrkćući podizao Milonu sa drvene podloge, tapšao je blago po obrazima i šaputao – Mila moja, mila moja, sve će biti dobro, biće sve dobro...

Videvši da je devojka živa, Hokus se uspravi u sedeći položaj. Spazi svoju lulu na podu nedaleko od sebe i požele da nije u njoj zapalio onaj odvratan čaj.

Otac i ćerka nestadoše u mraku a on ustade i provršlja po tunelu u potrazi za bilo čim vrednim. Kada to nije urodilo plodom, krenu da seče uši i stopala sa mrtvih crvenih đavolana.

Telo trećeg đavolana nikad nije našao. Hokus se nije uselio u podrum u Kazandžijskoj ulici, niti je više

ikad svojevoljno prošao kroz nju. Umesto toga, našao je neki užasan, raspadnut stan u lošijem delu Mračne Četvrti koji mu je još dugo po-tom služio kao dom. Kao što je debeli rekao, uši crvenih đavolana su bile na ceni, dobio je znatnu sumu kod lokalnog preprodavca ezote-rične robe i popio je u rekordnom vremenu. Ali koliko god da je pio, crveni, grozničavi snovi su se uvek ponovo vraćali.

Zelenaš je posmatrao kako sunce polako zalazi kroz izbledeli prozorski okvir. Bio je vidno uznemiren. Zašto je ovo moralo da se desi? Morao je da ubije gnoma, ili da ga makar malo udesi. Nije smeo da ga pusti da tek tako zavitlava lopovsku gildu. Ipak su oni imali određenu reputaciju. A šta onda? Da li će neko doći da im se sveti? Da li će to značiti rat? Da li više nikada neće videti zlatnik, kako stari ljudi pričaju?

Sa poslednjim zlatnim zrakom kroz vrata uđe niska, pogurena figura, noseći sa sobom smrad jeftinog pića. Dogega se do njegovog stola, spusti vrećicu, pa ga pozdravi nemo podizanjem neverovatno ofucanog šešira i krenu nazad.

Krupni čovek se nasmeja – Znaš šta, gnome? Pijanac zastade. – Moram da priznam, imaš srca. Hokus se samo nasmeja kroz nos i u tišini napusti prostoriju.

27

Nenad PAVLOVIĆ

HOKUS LOKVUD I ZVER IZ ZABRĐA

Seljačka kočija se žurno udaljavala zemljanim putem dižući oblake smeđe prašine. Zidine Košnice, velegrada smeštenog na pola puta između starog carstva i velike pustinje, postajale su sve sitnije i sitnije dok na kraju nisu potpuno nestale iz vidokruga. Kočija zatim skrenu sa glavnog puta na jedan očigledno manje korišćen i vožnja odjednom postade znatno manje prijatna.

Hokus je pokušavao da izgleda misteriozno i otmeno što nije bilo lako jer je klupa za sedenje bila tvrda, previsoka i nimalo prila-gođena za potrebe jednog gnoma, pa su mu noge visile u vazduhu i klatile se poput udova krpene lutke. Pokušao je da prekrsti noge i podboči rukama bradu, što je funkcionisalo do skretanja sa glavnog puta. Prvo je jurio šešir, koji bi mu pri svakoj džombi poleteo ka po-du, a zatim je, da bi izbegao istu sudbinu, odustao od poziranja i obe-ma rukama čvrsto stegao kožni remen pričvršćen za stranu kočije. Nasuprot njega sedeo je njegov saputnik i poslodavac, starac čija je svaka crta lica bila otelotvorenje tuge. Retka seda kosa, opušteni brkovi, pa čak i obrve visili su beživotno sa koštunjave lobanje koja se providela kroz kožu nalik na pergament. U neverovatnom kontrastu sa lakiranim polucilindrom koji je Hokus pridržavao, gužvao je u rukama šešir nalik na krpu za prašinu, ne prestajući ni jednog trenut-ka da zuri u istražitelja molećivim pogledom tužnog psa.

Nekoliko puta je pokušavao nešto da kaže ali bi mu svaki put glas zastao u grlu i pretvorio se u nešto između hroptaja i piska. Kada je konačno skupio snagu, izgovorio je istu rečenicu kao i na početku puta. – Vi ste nam jedina nada, gos’n Hokus.

28

Gnom nezainteresovano klimnu glavom. – Mislim, vi možete da nam pomognete, je l’ da? Vi ste ubili

čudovište iz Karotske močvare, utvaru iz Donjeg Sada i decoubicu iz Krnjavice?

– I giganta iz Goleti! – dodade gnom, na šta seljak ispusti uzdah divljenja i olakšanja.

– I pomoći ćete nam da ubijemo našu zver? Istražitelj klimnu još jednom, što naizgled umiri starca. Pomoći ćete nam da ubijemo, je bila izjava najpribližnija istini.

Hokus Lokvud, od loze Lokvuda iz Velikog Brda, istražitelj iz Košnice, nije bio trideset godina uspešan u svom poslu i, što je najbitnije, i dalje živ, izigravajući tupavog heroja iz narodnih priča kakvog je ovaj seljanin očekivao. U tim pričama, heroj je uvek sam dolazio pred jazbinu zveri, neustrašivo je izazivao i zatim pobeđivao u poštenoj borbi prsa u prsa. U pravom životu, takav „heroj“ bi najčešće zavr-šavao kao oglodana lešina koju bi zver vukla po prašini i zatim ostavila da truli u jarku. Hokus je to znao, jer je video previše njih kojima je hrabrost bila veća od pameti. Ne, kada se radilo o lovu na čudovišta, stvar je u ležala u informaciji, taktici i organizaciji. Malo veštine i magije je dobrodošlo, naravno, ali ne i najbitnije. Snaga, osobina koja se tradicionalno najčešće tražila od heroja, nije zapravo bila toliko bitna, ne zbog toga što nije potrebna, već zato što je ve-oma rasprostranjena. Svaki seljak koji je proveo ceo život radeći sa volovima postao bi jak kao isti, veština je ležala u tome da se ta snaga usmeri i iskoristi na pravi način. Recimo, slučaj takozvanog giganta iz Goleti. U pitanju je bilo čovekoliko čudovište visoko dva-naest stopa i jako kao desetoro ljudi. Naravno, užasnutim stanov-nicima Goleti nije palo na pamet da je dvadesetoro ljudi jače nego desetoro, tako da je uz pomoć ohrabrujućeg govora, malo konopca i sekire za klanje svinja pomenuto čudovište bilo savladano za jedno popodne. Nekada je malo zdravog razuma, osobine koja je po Hoku-sovim zapažanjima bila najređa na svetu, bilo sve što je potrebno. Tako se ispostavilo da decoubica iz Krnjavice nije „nevidljivi zli duh koji noćima deci isisava dušu“, već samo nova vrsta pečuraka koja je

29

nikla u kraju, a na čije su spore često bila alergična mala deca. Naj-češće je bila potrebna kombinacija ova dva. U lovu na Karotsko čudovište Hokus je proveo ceo mesec prateći tragove i slušajući lo-kalne mitove dok nije sakupio dovoljno informacija o kretanju i slabostima zveri. Posle toga je bilo lako postaviti zasedu, i, doduše iz drugog pokušaja, čudovište je bilo savladano i njegova glava je osvanula na šiljku navrh seoske kapije.

Hokus nije gotovo ništa od ovoga ispričao seljaninu. Prvo je pokušao da izbegne svaku komunikaciju s njim, ali se put ispostavio predugim i morao je s vremena na vreme da izusti nešto makar da razbije neugodnu tišinu. Pričao mu je o svojim avanturama, o puto-vanjima, užasnim čudovištima koje je pobeđivao i nagradama koje je za to dobio. U pričama je veličao svoje lovačke i magijske sposob-nosti, želeći da mu time ulije poverenje, jer je bilo očigledno da nije bio velik i snažan poput klasičnih heroja. Pokušao je i da ga ispita o tome kakvo je čudovište koje je napalo njegovo selo, ali je između predugih pisaka i uzdisaja saznao samo da je „strašno“ i veliko tako da je brzo digao ruke. U jednom trenutku ga seljanin stidljivo upita da li može da mu pokaže magiju, na šta gnom stvori kuglicu od svetlosti, prebaci je s prsta na prst a zatim učini da nestane u nje-govom dlanu. Ovaj prosti trik je zapravo bio jedini koji je istražitelj umeo savršeno da izvede, ali bio je više nego dovoljan da starac otvori usta i zabalavi od oduševljenja.

Tvrdo sedište, tvrd ovčji sir i još tvrđi hleb kojim ga je starac poslužio počeli su polako da idu Hokusu na živce i kada ih je kočijaš obavestio da bi trebalo da stignu uskoro, preplavi ga talas olakšanja i uzbuđenja. Počeo je odmah da osmišljava tok akcija. Nije planirao da istog dana krene da radi; trebalo mu je malo odmora od puta kao i neka pristojna hrana. Onda bi mogao da koji dan uživa u domaćem rumenom vinu i rumenim devojkama dok osluškuje i prikuplja podat-ke. Kada mu sve konačno dosadi, krenuće na posao. Hokus nije bio neki radnik, ali mu je uzbuđenje izazova donosilo volju i zadovoljstvo. Sama pomisao na novu avanturu činila je da mu srce preskače. U stvari, činilo mu se da cela kočija podrhtava.

30

Senka prekri prozore dok su kružili oko velikog pustog brda. Kada su se konačno popeli krivudavim kamenitim putem, kočija se konačno zaustavi. Starac je izleteo istog trenutka i o nečemu uzbuđeno pričao sa kočijašem. Hokus proveri ručni samostrel, vrećicu s novcem i sa džebanom, namesti kaiš i kroči napolje. Jako sunce ga u trenutku zaslepi i on natuče šešir preko čela, udahnu svež planinski vazduh i krenu ka konjima koje su starac i kočijaš uzalud pokušavali da smire. Hokus primeti da nisu u selu, niti u blizini jednog. Kočiju, kao i zemlju ispod njih zatresaše drhtaji. Konji su se propinjali kao poludeli, a pogledi ljudi pored bili su uprti ka istoku. Hokus skinu šešir.

Oko pet stotina stopa daleko od njih nalazilo se selo ugnežđeno između dva gola brda. Makar ono što je ostalo od njega. Po selu je gazilo divovsko stvorenje, više od oba brda zajedno. Imalo je čoveko-liko telo prekriveno kožom poput mešavine kamena i zmajeve krljušti, a iz nimalo čovekolike glave virile su mnogobrojne izrasline nalik na kljove i rogove. Svaki put kada bi zakoračilo stopalom, šutnulo bi kuću ili ambar tolikom silinom da su komadići crepova padali samo nekoliko stopa od kočije. Istražitelju se u jednom trenut-ku učini da nebom leti krava.

Zgazivši nešto što je moglo biti crkva, džin ispusti pobedonosni urlik, glasan poput vriska orkana na pučini.

Kočijaš je bio preokupiran konjima, a seljak se okrenu ka gnomu i reče – Svi su se još onomad sakrili u šumu. Životinje nismo mogli sve da spasimo, al’ kol’ko smo mogli. I, koji vam je plan, gos’n Lokvude? S koju magiju ćete da ubijete čudovište?

–Ma, vi niste normalni. Tišina. Pisak. – Aa? Vidno bledog lica, gnom se okrete ka starcu i ponovi – Vi niste

normalni! Ja... ne mogu. Ovo? Hah! Ne. Ovo ne može. Mislim, nije u mogućnosti...

– Kako? Ali mi smo vam dali pare! – Evo vam pare, jebale vas pare! – reče gnom rastrojeno.

Pokušavao je da zadrži dostojanstven stav i da smisli smislen izgovor,

31

ali svaki put kada bi osetio drhtaj zemlje, telo bi mu se zgrčilo, a licem bi mu sevnula grimasa užasa. Boreći se sa prirodnim porivom da nađe rupu u zemlji i zavuče se u nju, preturao je panično po vrećici s novcem.

– Evo... ovo su vaše pare... ovo ću da zadržim, za troškove... a ovo... ide vama, izvolite! – reče i pruži šaku novčića kočijašu.

– Nazad za Košnicu? – Nazad. Odmah, ako može. Nije trebao da mu kaže dvaput. Kočijaš viknu – Ija! – puknu

bičem i okrenu kočiju nazad. Hokus načini blagi naklon starcu pre nego što uskoči u kočiju, ostavivši ga da cvili na letnjem suncu.

32

Predrag LASICA

UPOKOJAVANJE ČOVEČANSTVA

Nedelja, 01. Februar 2009 Vreme 00:16. Najveći svjetski izvoznik nafte – Saudijska Arabija, tj. njezino

ministarstvo nafte, nedavno je u OPEC-ovom glasniku objavilo vijest da je najveće svjetsko naftonosno polje Aghwar u saudijskoj pustinji počelo izbacivati milijun barela vode na dan. Rezerve prirodnog gasa u velikom nalazištu u Kaspijskom moru su nestale. Ostale su ogrom-ne rupe u zemljinoj kori. Azerbejdžan poseduje 140 hiljada barela nafte dnevno koja se od Supse, pa dalje prevozi tankerima. Danas su našli te tankere na suhom. Voda je nestala.

Rezervi prirodnog gasa u bivšem Sovjetskom Savezu po proc-jenama naftnih kompanija (Shell,Texaco,ENI,BP,Petrobras) „Odjed-nom nema“.

Aghwar je prethodnih godina toliko izbušen da se od bušotina (jalovih i naftonosnih) ne vidi više tlo. Kad je količina iscrpljenog flu-ida počela padati, u bušotine se počela utiskivati vodena para . Sad kad više nema nafte, bušotine su počele izbacivati nakupljeni kon-denzat. Počelo je od Saudijske Arabije. Urušila se.. Nije važno da li razumete. To više uopšte nije važno. Od vađenja nafte i gasa nastali su tektonski poremećaji. Ja govorim da ti bože nenastanjeno staniš da stvaraš i razmeđuješ, ne mudro, prezreno, već nepredvidivo. Očekivani spasilac ljudi više Zeus (rimski Jupiter), sin Krona i Reje najviši bog, vrhovni gospodar bogova i ljudi, šalje na Zemlju kišu,snijeg i vjetar,sakuplja oblake, baca munje i glasno grmi u visinama. Blagoslov i napredak, smrt i jedan od bogova koji ima ime. Sam bog ostao je bez imena jer ime je to neizrecivo. Jednom od mogućih katastrofa se sma-

33

trala erupcija Etne koja dolazi iz rezeorvoara lave dugog oko 30 km i dubokog 4 km, smeštenog ispod planine. O gospode grešiti je dar koji nam daruješ lišavajući nas nadolazećeg. Naučnici su bili u pravu za crne rupe, ali nisu došle iz svemira. Desilo se nepojmljivo. Zemlja se počela urušivati u sebe jer gas i nafta više nisu podupirali zemljinu koru. Uzmite kartonsku kutiju sa balonom u njoj. Na kutiju stavite ciglu i ona se ne urušava u kutiju. Izvadite balon pa pokušajte pono-vo? U trenutku je nestalo miliona ljudi. 2017 godine prije bilo koje prognozirane uništavajuće sile. Nestaju oni koji su se molili i oni koji nisu. Oni koji veruju i oni koji ne. Skrušen, sit, ubog i učen, podučen, školovan i neškolovan. Zveri, priroda, kiseonik, biblija i krst. Nestaje i samog proročanstva.

Čovek je iskopao rupu dubine 1800 kilometara praznog pros-tora. Gomila je opteretila zemljinu koru, i zemaljski kapilar je pukao, povukao u grotlo cele kontinente. „Planetarni moždani udar“. Kapi-larna pukotina napravila je duž rasada ogroman ožiljak koji su Nasini astronauti užasnuto posmatrali iz metalne kapsule koju će zbrisati ogroman udarni val što će usledeti. Ogromni plavi pokemon je otvo-rio vilicu a ono što se urušavalo ličilo je na zverinje zube. Rasad se punio nezamislivom težinom ledene „dubinske i površinske vode“ i sjedinio sa užarenom masom zemljina jezgra. Ptica do do, jedina ptica koja ne leti, sada je poletela. U prasku galaktičkog bojlera kome su zakazali vulkanski ventili zemlja je nestala. Razarajuće sile poniš-tile su zvuk koji je 37 miliona godina udaljen od zemlje svedočeći o jačini. Umiru satovi i njini maleni zupčanici koju žele da se okreću, umiru šume, jezera i trave, rasparčano je bilion dece i otrgnuto od u prah pretvorenih majki. Nade i očekivanja, stremljenja i srditost. Nestaju oni koji su u pravu i oni koji nisu, mudraci,vilenjaci i pesnici. Milenijumi skupljanja kemijskih elemenata pomešano je jednom varjačom tisovine i lišeno oprosta i hrišćanskih verovanja, slično ekstremnim poniženjima od kojih čovek podivlja kao roman Borislava Pekića „Besnilo“. Niko nije privilegovan, pošteđen u toj surovosti, nepripremljenosti rodila se nova zvezda iz tog golema bljeska uspokojavanja čovečanstva. Pomjereno bjesno sunce sa div-

34

ljim pramenovima vatre bi odbačeno u tamu iza Drakovog luka. Krikovi svetla i ludila a nit krika nit ludila. Zenit, tačka iznad nebeske svere vertikalno iznad posmatrača više nije imala ime. Horizont je postao opšti besmisao a nebo tek kovitlac boja od vodonika i heli-juma. Mlečni put se skupio u detonaciji. Galaksija me nosila kao ma-teriju sa koje su otpadali atomi koji su se poništavali. Ne znam koji sam oblik preuzeo, nisam imao ime jer ime nije imalo definiciju.

17:59 godina 2017.

Probudio me je zemljotres koji je stvorila moja majka pokuša-

vajući da me probudi.. Pozivao sam u pomoć nesvesno vrišteći, san mi je bio koma, koja me je rasparčavala i rasčovekovala. Gurnuo sam je u strahu i ona je pala preko staklena stola. Zemaljski globus sa stola se razbio o lašteni parket. Komadići globusa su se drobili o lak parketa i otišli ispod vrata u svetlost koja je izbivala ispod njih kao zenit. Činilo mi se da sam anđeo koji od gore posmatra rađanje sunca čija svetlost obgrli polutku. Zgrabio sam daljinski i uključio televizor, slošen, uveren, pobeđen nadom manjom od proživljenog . Led lam-pica me užasnu u bljesku i sjedini sliku sa visokim naponom koji je pošao u ekran. Spikerka je nešto uspaničeno mahala rukama, pomi-slio sam da su vesti za gluhe. Pojačaj, „pojačaj“ pomislio sam. Vest prasnu u mene kao vjetar koji napolju otrga očeve pantalone. Objava da je najveće svijetsko naftonosno polje Aghwar u saudijskoj pustinji počelo izbacivati milijun barela vode...Upravo javljaju da je nestalo tla iznad..

Prebacujem kanale pomahnitalo. Upravo javljaju da su tankeri na suvom CNN.NBC-rasad djeli

loptu koja topi stanovništvo, šteta se procenjuje na... Euro sport prenosi uživo okomiti tenis gde se teniseri kotrljaju ka publici koja vrišti. Skay/ Čini se da smo u liftu... Zemlja se pomjera... Majka me gleda, pozdravlja se sa mnom nemo, ne želeći da zna, nemajući vremena za bilo što... Sveopšte posrnuće emocija. Rađao sam se i umirao neprestano, lišen boli, privilegija i nade, željan mog juga,

35

rđavih strepnji, željan rađanja više no življenja i molitve da ostavimo planet na miru bar dok se ne spakujemo za put. Zaklet u ljubav pre-ma ženi, u dobro čoveka i neprocenjlivost dece sa verom u čove-čanstvo koje strjemi ka nepoznanicama koje može uslediti kada nepoznata rasa primi signal i pođe k planetu koja svetli 400 puta više od meseca a zove se zemlja. Naš dragulj koji moramo sačuvati.I vjerovati… Da ću jednog dana postati pisac čija ćete djela čitati po stubištima i nezgrapnim terasama, ili možda pored neke rjeke koja vam budi sećanja koja uzgone osmeh na vaše lice. Pisac pretvoren u statuu ili neki oblik slova na bronzi nisu moja stremljenja, jer život treba pročitati, tumačiti ga svojim okom neprocenjivo. Sumorne teme ne množe moj karakter. Tek me treba učiniti onim što jesam. Istetovirajte nešto na komadiću papira ili pjeska i sudite. Sunce posle krajnje iscrpljenosti najzad stade i osvetli plavičasto nebesko telo koje prkosi rojevima zvezda, vatrene zastave opet zavijoriše ali to nije zemlja, već naš novi svet koji čeka da ga nađemo. Okružen dese-tinama duša taj planet čeka seme života. Tišina je kao galaktički čoban dotjerala ozon. Kroz taj nerazumljivi šablon stvaranja pruža nam se šansa da kroz desetleća ponovo dokažemo bezimenim tvoriteljima da čovečanstvo ne umire nikad. Ljudski rod poznaje patnju iz koje se iznova rađa. Bol nam je nasleđe a večnost nedokučiva…

36

Stevan ŠARČEVIĆ

REČI U VREMENU

I Te noći prvi put sanjam o beskonačnom padu. O padu u ponor,

kad tlo nestaje pod nogama, u kome padam i padam. U njemu nema nade za spasenjem. Nema šanse da ću se zaustaviti. Sve vreme sam svestan da ću udariti u stenu koja me čeka tamo dole i da će boleti.

Buđenje je naglo. Alarmni signal sa khaanoor staze objavljuje veliku novost i čitavo selo je na nogama. Brat me istresa iz postelje i saopštava mi da će lovci, iz nekih samo njima znanih razloga, deci dozvoliti da pođu sa njima u lov. U rekordnom roku spreman sam za polazak.

Pri pokretu se baš i ne proslavljamo. Balansirati na leđima ne-mirne životinje je samo naizgled jednostavan zadatak. Inače pitomi, nenaviknuti na naše nevešto postupanje, počinju da se otimaju i vrte. Poneki nemilosrdno zbacuju neiskusne jahače. To bi možda bilo reši-vo, samo da nije privuklo pažnju devojčica, koje počinju sa zadir-kivanjem:

– O, stare babe! – dobacuju. – Pakosne kučke! – odgovaramo crveneći i boreći se sa khaano-

orima. – Devojčice su u pravu! Niste ni za šta – presuđuju stariji

posmatrajući naše nevolje. To pomaže, jer bes usmeravamo na životinje i najzad uspevamo

da ih obuzdamo. Potom se oglašava starešina sela. - Napred, mladi ratnici! Pokažite devojčicama kako se ubijaju

khaanoori!

37

Iako je to izgovoreno u šali, naše oči ponosito zaiskriše, uprkos mrgodnim izrazima lica i pohod započe. Moj brat, Seth Kaa, koji je na prelazu iz detinjstva u zrelo doba, prvi put dobija priliku da u lovu učestvuje na ravnoj nozi sa iskusnim ratnicima, što u njegovim očima predstojeći događaj čini izuzetno važnim. Što se mene tiče, odlu-čujem da se prilepim uz njega i, ako bude potrebno, pomognem mu da se ne obruka na svom prvom velikom lovačkom ispitu.

Khaanoor je krupna autohtona vrsta, otprilike naše visine, ali pritom nabijeno, teško i snažno živinče. Meso mu je izvanrednoga ukusa, krv lekovita, a koža se koristi za izradu terenske odeće i dam-skih potrepština. Kosti se upotrebljavaju za proizvodnju kvalitetnih medicinskih i kozmetičkih preparata.

Divlji khaanoori se kreću u krdima ili parovima i obično izbe-gavaju svaki susret sa našom vrstom. Njihove migracije se najčešće odvijaju sa juga ka severu, predvidljivim maršrutama.

Saterani u bezizlaznu situaciju znaju biti veoma opasni i nejed-nom je neoprezni lovac bivao povređen ili čak ubijen u susretima sa razgnevljenom životinjom. Ponekad se u toplim sobama, uz prijatno pucketanje vatre u kaminu, pričalo da postoje khaanoori mesožderi, strašne zveri koje presreću zalutale putnike i ubijaju ih, ali ja u te pri-če nikada nisam poverovao.

Za moj narod te su životinje sama srž života. Oslanjamo se na njihovo postojanje koliko i na vazduh koji dišemo, ili vodu koju pijemo. Život bez khaanoora je jednostavno nezamisliv.

Kada se khaanoor navikne na ruku gospodara, služi najčešće kao tegleća marva. Domaći khaanoor je karakterističan po nepoko-lebljivoj naklonosti gospodaru i izrazito zaštitničkom odnosu prema deci, a po naseljima predstavlja pravu napast zbog neutoljive potre-be za igrom i pažnjom.

Lovci krenuše galopom ka brežuljkastim poljima na severo-istoku, pokušavajući da presretnu krdo na mestu gde će ono napustiti šumu. Divlji khaanoor je intenzivnim lovom već prilično proređen i u svojim migracijama sve više beži iz prenaseljenih južnih krajeva prema opustelim severnim prostranstvima, odakle se

38

najvećma nikada ne vraća. Zbog toga je pojava većih stada prava retkost.. Hitre noge naših životinja gutaju prostranstvo i nedugo potom, stigosmo na jednu uzvisinu, a pred očima nam puca neoče-kivani prizor.

Čitava dolina vrvi od nebrojenih telesa khaanoora koji, napus-tivši šumu, postojanim kasom napreduju ka severu. Jedno od pos-lednjih legendarnih krda, kojima su nekada prostranstva planete obilovala.

Gotovo u istom trenutku kad ugledasmo krdo, ono postaje svesno opasnosti i prelazi u galop, naglo počevši da se zbija. Lovci pojuriše za njima i razviše se u kosu formaciju naspram uspaničenog krda. Jašući kroz gustu prašinu trudim se da ni za trenutak ne izgu-bim brata iz vidokruga.

U prvim trenucima, pokraj podivljale mase koja neobuzdano galopira pokušavajući da izbegne lovce, gotovo da sam nesvestan svojih postupaka. Srećom, od prvobitnog šoka ubrzo se oporavljam i počinjem da se koristim razumom. Uspaničeno stado, kroz gustu prašinu, nazirem kao beskrajno talasanje. Zaglušuje me tutnjava nebrojenih udova i prasak pneumatskog oružja, dok me moja životinja bezglavo nosi kroz opšti haos raspomamljenog krda. Prve životinje počeše da padaju pogođene iz samostrela, a još više ih urliče nastavljajući sa bezumnom jurnjavom, dok im iz leđa, kao perjanica, vire višestruko nanizane strelice. Khaanoori su žilava stvorenja i nije ih nimalo jednostavno upokojiti. Ako strelica ne pogodi vitalnu tačku, ponašanje im postaje histerično i teško je proceniti kada će se okrenuti protiv napadača. Čak i kada su smrtno ranjeni, valjaju se po tlu i poslednjim trzajima pokušavaju da zaus-tave lovce, trudeći se da zaštite ostatak krda.

Najednom primećujem zastrašujuću scenu; kobila koja juri iz-među dva mužjaka ruši se pogođena. Jedan od mužjaka se zaustavlja i okreće se ka Hamenu, mom najboljem prijatelju, koji juri kroz praši-nu za ocem. Hamenov khaanoor prestrašen zaustavljanjem divlje životinje, naglo skreće, što razbesnelog mužjaka podstiče da krene za njim. Ko zna šta bi se desilo da idućeg trenutka tri uspaničene

39

ženke iz sve snage ne naleću na mužjaka i spotakavši se, sve četri životinje stadoše da se valjaju po tlu unoseći ogromnu zbrku u izbezumljeno stado. Uverivši se da se nemili događaj završio bez ne-željenih posledica, nastavljam da jurim za bratom, preskačući tela ulovljenih životinja što leže u nepravilnom nizu, prepuštene ženama da ih dokrajče i pripreme za transport.

Stado počinje da se rasipa i moj brat odabira jednu krupnu ženku sa kojom juri uporedo, ne uspevajući nikako da odvoji pogo-dan trenutak kako bi ispalio strelu u izmičući plen. Životinja se odvaja od stada i juri ka obližnjem šumarku, očito nameravajući da među drvećem zavara trag. Sa zebnjom shvatam da smo se odvojili od glavnine. Brat, najzad, ispaljuje prvu strelu koja završava u khaano-orkinim slabinama. Životinja bolno vrisnu, ali ne usporava očajničku jurnjavu. Sledeća strelica pogađa je ispod desne plećke, opet bez ikakvog vidljivog rezultata. Tek treća strela izaziva ozbiljnije krvolip-tanje, ali životinja nema nameru da se preda i spasonosno okrilje šume sve je bliže.

U jednom trenutku, gotovo doviknuh bratu da batalimo nesret-no stvorenje, ali u zadnjem momentu potiskujem taj impuls. Meso khaanoora obezbeđuje obrok porodici, a koža i kosti donose preko potreban novac za život, jednom isporučene fabrikama na jugu. Lov je važan preduslov opstanka zajednice, pa se čak i pomisao o milosti prema plenu, smatra psihičkim poremećajem.

Pre no što se ženka ruši nadomak prvih krošnji, ispaljeno je još četri strelice. Međutim kobila nastavlja sa batrganjem. Brat, susti-gavši je, iskače iz sedla i prilazi teško ranjenoj životinji. Ova uprkos brojnim ranama uporno puzi ka šumarku. Najzad i ja pristižem, ushi-ćen bratovim lovačkim trijumfom i tek tada vidim da je on skame-njen i da, držeći za grivu ženku što teško dahće, turobno bulji u plen. Ne razumem. Krupna ženka je izvanredna lovina koje se ne bi posti-deo ni mnogo iskusniji lovac. Brat podiže pogled, vidim njegove suze i shvatam da nisam jedini koji se sažalio nad khaanoorkinom sudbi-nom. Ohrabren mojim prisustvom, najzad prevlači sečivom preko grla nesretne životinje.

40

II Andarell nikada nije posumnjala da su Serge bile zlo. Niko pri

zdravoj pameti neće ustvrditi suprotno. Genocidna vrsta čiji su zločini zaustavljeni tek posle operacije „oslobodilac“.

***

Dani po velikom lovu protiču grozničavo. Posla dranja, usolja-

vanja, tranžiranja i spremanja zaliha nisu pošteđeni ni najmlađi. Padamo od iscrpljenosti i roditelji napokon pokazuju milost, te nas oslobađaju posla. Najzad se vraćamo dugim lutanjima po divljini. Kasno je popodne kada se sa nekolicinom drugara obresmo duboko u šumi, torbica prepunih sveže ubranih katenki, koje smo nadaleko tražili. Najednom Hamen se oglasi:

– Ne smemo dalje. Put ka severu je zabranjen – pogledasmo ga prekorno, mada smo to svi dobro znali. Jardan, najmlađi pripadnik družine, naivno zapita:

– Zna li neko zbog čega? – Prezriv smeh proprati njegov ispad. – Zbog toga što će nam, ako budemo uhvaćeni gde lutamo u

zabranjenom pravcu isprašiti guzice – odgovorih mu s visoka. – Ma to svi znamo, nego da li iko zna pravi razlog? – nadoveza

se Hamen na pitanje. – Priča se da tamo daleko u ledenim predelima postoje naselja

domorodaca. Nekada davno vodile su se strašne bitke protiv njih. – Ogan beše najstariji među nama i njegovo mišljenje je uvek uva-žavano.

– Domorodci su potisnuti na sever – dodadoh, ne želeći da is-padnem neobavešten.

– Zašto vojska ne pobije divljake? Svet bi bio mnogo bolji bez njih – oglasi se ponovo Jardan.

– Sever je ogromno prostranstvo. Ne mogu sve sustići – odgovori mu Ogan.

– Mogli bi da koriste letelice. Zar ih više nemaju? – nastavi da se glupira Jardan.

41

– Imaju, ali ne smeju da ih koriste – odgovorih mu. – Glupost! – naduri se mališa. – Nije. Svi znaju da smo na ovaj svet stigli bežeći pred neprija-

teljem. Odrekli smo se tehnologije da ne bi privlačili ogavnu vrstu što pustoši među zvezdama. Letelice će se upotrebiti tek ako nas neprijatelj pronađe – reče Ogan. Većina nas je dobro znalo priče što su se prenosile sa kolena na koleno, ali deca rođena na samom rubu civilizacije, saživljena sa prirodom, teško da su takve priče mogla ikako drugačije shvatiti nego kao lekcije koje moraju savladati ako ne žele da zarade učiteljičine grdnje. Bila je to toliko davna istorija, da se čak ni odrasli nisu slagali u svim pojedinostima, dovodeći u sumnju čas jedan, čas drugi deo legendi o narodima sa zvezda. Bi mi žao Jar-dana, pa pokušah da skrenem temu:

– Moj otac često putuje na jug. Pričao mi je o tamošnjim grado-vima. Zgrade koje razdiru nebo, samohodna vozila i ulična osvet-ljenja... – počeh da se razbacujem svojom obaveštenošću.

– Pa jeste, ali to nije u redu – prekide me Ogan. – Zašto? – nastavi Jardan da zapitkuje. – Zato što to nama u provinciji nije dozvoljeno, eto zašto. Teh-

nološki embargo! – zadnju kovanicu Ogan izgovara sa takvom važ-nošću kao da je jedini sposoban da je prevali preko usana. Strašno me sekira taj žabac. Radi mira u ekipi odlučujem da oćutim njegova pametovanja. Kako god bilo, okrećemo se i u tišini polazimo prema naselju. Raspoloženje mi se nešto kasnije popravlja, pa se smejem Oganovim šalama. Dobro raspoloženi i zadirkujući se međusobno, stižemo nadomak sela kada mrak već počinje da se hvata i tu najed-nom zastajemo, zabezeknuti zadivljujućim prizorom koji se ukaza pred našim očima.

U smeni dana i noći, u polumraku, ispred nas bljesnu najveličan-stveniji vatromet koji smo ikada videli. Žuta i grimizna boja smenjuju se, najpre kao blještava kugla, a zatim kao rasprskavajući komadići usijane magme što streme ka nebu.

U prvim trenucima nikakav zvuk ne prati monumentalni prizor, i tek kada živa tutnjava dopre do nas, postajemo svesni da se dešava

42

veliko zlo. Kao bez duše pojurismo ka selu i po pristizanju shvatamo razmere užasa. Nijedna građevina više ne stoji uspravno. Tlo je pre-kriveno krhotinama, krvlju i spaljenim leševima – podjednako i ljudi i životinja. Sve odjekuje od urlanja i vrištanja ranjenih i umirućih, a nozdrve ispunjava užasni smrad paljevine. Oni koji mogu da se kreću pokušavaju sa izvlačenjem zatrpanih ili se trude da poviju jezive rane suseljana. Bezglava jurnjava kroz opšte rasulo razorenog sela, odaje utisak srušenog mravinjaka, iz koga histerično kulja masa dezorijen-tisanih stanara.

Niko nema predstavu odakle je razaranje došlo i čime smo za-služili takvu sudbinu. Komunikacije su prekinute pa vesti tek u toku prepodneva donose izbeglice iz obližnjih varošica.

Užas sa zvezda je stigao! Vesti o invazionim Rozberanskim trupama sustižu jedna drugu, sve groznija od groznije. Većina i dalje ne veruje u glasine, pričaju da je u pitanju nekakva prirodna katas-trofa. Konfuzija je potpuna.

Popodne protiče u zbrinjavanju ranjenih i sahranjivanju mrtvih. Bez obzira na nejasnu situaciju, ratničko vaspitavanje prevladava paniku i preživeli su spremni za evakuaciju.

Kontroverzne glasine pridošlica govore o užasu sa zvezda, o smrti gradova, o rasulu armije, o neprijatelju koji ubija sve što se pokrene. Cele noći karavan iščekuje pouzdanije izvore vesti, odlažući pokret ka severu.

Vest o uništenju sveta donose vojnici, poreklom iz našeg sela, koji se vraćaju iz vojnih jedinica. Definitivno potvrđuju razmere tragedije. Saznajemo da je armija u rasulu, prestonica preplavljena neprijateljskim snagama, a manja mesta jednostavno više ne postoje, sravnjena sa zemljom iznenadnim bombardovanjem iz troposferskog oružja. Sve najgore što su izbeglice pričale, pa i deset puta gore, sada potvrdiše i naši ljudi. Odlaganja više nema i karavan kreće.

III

Prvi dani ispunjeni su očajem i beznađem. Kergahten, naše selo, već bledi u sećanjima, izgnan neprestanim skrivanjem i postojanim kretanjem. Nema određenog plana. Putujemo i to je sve. Da smo

43

samo naslućivali ono što nas je čekalo, možda bismo bili zadovoljniji neuznemirivanim napredovanjem. Gubim račun o dužini našeg puto-vanja kroz beskrajnu ravnicu, ponajviše zbog monotonog krajolika kojim neprestano prolazimo. Prve jasne slike vezane su za uspinjanje uz planinske prevoje. Prvih dana puta gubimo nekoliko teških ranje-nika, ali ne susrećemo se ni sa kakvom pretnjom. Ali kako god zas-pim vraća mi se uvek isti san: pad, pad u rupu bez dna. Napušta me poslednji tračak jave, trzam se. Padam i nema oslonca i to traje, traje. Ima li dna? Traje. Ponor. Dole su stene. Iz noći u noć.

Prave nevolje počeše kad zađosmo u visoko gorje. Iako je rano proleće, kola usecaju tragove u duboki snežni pokrivač. Guste sitne pahulje nošene vetrom, koji kao da nikada ne prestaje, zaklanjaju vidik i upadaju u oči. Hladnoća je nepodnošljiva i gotovo dva dana smo praćeni vejavicom. Kada mećava najzad prestaje, u početku nasumično i povremeno, a zatim sve češće i u sve većem broju, kroz gusto rastinje oko puta naziremo hitro promičuće sivkaste senke. Bandgoli divljaju, ali uprkos besnom lavežu sve se više pribijaju uz kola u pokretu. Ono što promiče kraj nas, naše životinje strahovito plaši. Uzaludni pokušaji ustreljivanja brzih uljeza samo pojačavaju naš nemir i do večeri niko ne uspeva da identifikuje tajanstvene pratioce. Tek kada smo se već ulogorili i kada je kroz tamu oko nas počelo odjekivati otegnuto zavijanje, stariji ratnici se dosetiše šta bi nepoznata pretnja mogla biti; bans taranti, užas severa.

I dalje naziremo hitre pokrete u tami, jasno razaznajemo škri-panje snega pod moćnim šapama i krckanje granja pod krupnim telesima. Ipak, niko se ne usuđuje da napusti okrilje logorskih vatri od kojih zveri očito zaziru. Otac mi setno požele lepe snove kada se naj-zad uvlačim u džak za spavanje i dok tonem u san napola sam sves-tan da očeva krupna figura zakriljuje ulaz u šator i nazirem varničenje energetske palice. U toku noći budim se uznemiren urlanjem, reža-njem, snažnim okidanjem samostrela, vrištanjem i pražnjenjima električnih palica.

Očeva nepokretna pojava na ulazu u šator me svaki put umiruje i neosetno ponovo tonem u snove. Tako prođe ta noć, istovetna kao i šest narednih.

44

Svako jutro nedostaje nekoliko bangdora, ali i poneki njihov vlasnik, a sneg je na mnogim mestima zamrljan krvlju. Sećam se prvog leša bans taranta koga ugledah. Zveri u velikoj meri liče na bangdole, pa me začudi tolika netrepeljivost između dva bliska živo-tinjska soja.

Tek kada se niz planinske prevoje spustismo u niže predele bans taranti prestadoše da nas progone. Ponovo je proleće posvuda oko nas i nastavljamo putovanje vedrijeg srca. Kao da svi za trenutak zaboravljamo kako smo se ovde našli. Niko ne zna kuda idemo, ali dobro znamo da nemamo gde da se vratimo. Naselje je razoreno.

Uskoro postaje jasno da se naše putovanje odvija po zapuš-tenoj, ali vidljivoj, znalački urezanoj i temeljito izvedenoj cesti. Za dete poput mene to nikakvo čudo nije, ali odrasli sa nelagodom i u po glasa komentarisahu njeno postojanje. Uskoro razabrah da su put po kojem hodimo izgradili starosedeoci planete.

Opasnosti ravnice nisu ništa manje negoli u planinama, ali ovde skrivene i podmukle.Šesti dan brojimo četri sunarodnika manje. Umiru u napadima zmija i pod naletima insekata što navaljuju u rojevima.

Uskoro nas put dovodi do impresivnih ruševina kroz koje prola-zimo gotovo čitav dan. Ruine kameno-čeličnih nastambi i ponegde ostaci čudesnih vozila i mehaničkih igračaka, delo su drevnog naro-da. Radoznalost čiktaha nije ni izbliza zadovoljena kratkim i nevolj-nim odgovorima roditelja. Mrmljaju nešto o životinjama i naglo postaju zaokupljeni zapregom. Pitam se zbog čega niko ne govori o domorodcima i o herojstvima koja su činjena u vreme rata protiv njih, kad su herojske sage iz zvezdanih vremena tako popularne?

IV

Kao što u snovima biva, padam u bezdan ništavila i nigdine. Ko ili šta da me zadrži? San se rasplinjava u dubinama tmine, i slutim nešto od tla na čijim ću kamenjarima razdrobiti kosti. Takvo je i buđenje. Kostolomno.

Osećam snažne bratove ruke kako me podižu i kroz polusan teško razaznajem njegov ljutiti glas:

45

– Nespretni čiktah! Ako budeš nastavio da padaš, sledeći put ću te podići udarcima noge!

Snažne ruke me vratiše u kola i postadoh svestan sveta oko sebe. Cvilež kolskih osovina, glasno tandrkanje točkova, jasno dozi-vanje khaanoora, povremeni lavež bandgola. Shvatih da sam pao sa kola u pokretu.

Svuda okolo vlada tama i konvoj postojano napreduje kroz preteće rastinje koje se kroz mrak razaznaje svuda oko nas. Zagrćem ćebe i pokušavam da razaznam koje je doba noći. Možda negde pred zoru.

Ježim se, trnci prolaze vratom, delom zbog hladnoće a više zbog beznađa našeg bega. Progonjeni poput divljih zveri probijamo se kroz divljinu severa; za mnoge od nas ovo je poslednje putovanje. Ubodi insekata, ujedi zmija, napadi bans taranata, glad...

Karavan je desetkovan od onog dana kada smo krenuli na put. Sa začelja kolone kroz noć odjekuje prodorno elektronsko

zavijanje. Trenutak kasnije karavan naglo živnu. Uznemireno doviki-vanje, prasak korbača po leđima teglećih životinja, stenjanje kha-anoora u naporu da naglo promene pravac teško natovarenih kola, zveket ratne spreme koja se naglo vadi iz kontejnera...

Kola podamnom naglo menjaju pravac i sišavši sa puta zaus-tavljaju se pod okriljem gustih krošanja. Bat koraka i zveket oružja ubrzaše se posvuda oko mene, a tren potom osećam prebacivanje deflektorske mreže preko glave i podižem pogled. Susrećem se sa mrgodnim bratovim očima. Shvata da ga gledam, smeši se. U punoj je ratnoj spremi. Ni dan-danas ne mogu da razumem brzinu kojom su naši ratnici za tren oka bili potpuno spremni za okršaj. To je bilo neš-to sasvim prirodno; vekovno iskustvo jednog ponosnog ratničkog naroda.

– Tiho sada Mantele. Rozberani dolaze. Sav prethodni metež sada je utihnuo. Čak su se i životinje umi-

rile, kao da su znale da nam se primiče ono najstrašnije što može da nam se desi.

Kroz muk što se nadvio nad karavanom, tihi šum servo motora na ojačivačima zglobova i uznemireni pokreti khaanoora deluju po-

46

put groma. Kroz mrkli mrak sevanje energetskih palica, što se u ravnomernim razmacima uključuju, deluju kao izdajničko signalno svetlo i skupljam se pod pokrivačem, trudeći se da budem što manji. Što nevidljiviji. Šta ja tu mogu da učinim?

Derle, balavac, čiktah; beskorisna smetnja ratnicima... Visokofrekventni pulsirajući zvuk privlači mi pažnju i dižem po-

gled ka nebu. Crvenkasto žmiganje što se lagano provlači između zvezda daje mi do znanja da je nad nama Rozberanska patrolna lete-lica. Gotovo mogu da osetim pipke njihovih detektora kako prelaze preko mene. Tišina oko mene postaje izluđujuća i sasvim neprime-reno trenutku, želim da zapevam i zaplešem na mesečini!

Želim, ali ne činim. Signalna svetla patrolnog broda neuznemireno nastaviše da

odmiču i olakšanje mojih saputnika postaje gotovo fizički opipljivo. Deflektori su obavili zadatak.

Ovoga puta...

V Rozberanske patrolne letelice sve češće krstare nebom iznad

nas. I dalje ne znamo prave podatke o događajima na jugu, ali zlos-lutne pojave ne nagoveštavaju ništa dobro. Dvanaest dana uspeva-mo da izbegnemo njihove poglede.

***

Andarell u vojsku nije stupila iz patriotizma ili zbog ratobor-

nosti. Bežala je. Odrasla je na Stilgallatu, uz grubog oca, religioznog fanatika, zlostavljane majke i dementnog brata, na farmi toliko udaljenoj od sveta da je jedini način da završi školu, bilo da učitelj u rasklimatanom vozilu dolazi jednom nedeljno da je podučava. Učitelj je bio taj koji ju je uputio na vojnu školu, kao jedinu za koju nije potrebna školarina.

Ukratko, jedne noći jednostavno se iskrala sa farme, samo sa onime što je imala na sebi, i sve do dana današnjeg nikada više nije ni pomislila na porodicu.

47

*** Budim se iz sna o padu usred pakla. Vatrene kugle rasprskavaju

se posvuda uokolo, drveće dokle god pogled dopire gori sablasnim plamenom, nesnosna buka razbija mi sluh. Poslednji uzdah mog naroda sveo se na trenutak plamena, treska i vrištanja. Potom dolazi trenutak tišine u kome tamu brazdaju stotine blještećih traka, a za-tim muk kidaju vriskovi mojih sunarodnika iskasapljenih energetskim oružjem. Tamne senke izleću iz šume oko nas, svuda unaokolo odje-kuje krvavi sudar vekovnih neprijatelja. Zalud borbeni oklopi, zalud energetske palice! Satrše nas kao dosadne insekte. Zadnje što pam-tim je otac koji odbacuje dve mračne prilike, pa me podiže na kha-anoorku i urla za mnom:

– Beži! Ne osvrći se! Zatim, kroz nadolazeću ošamućenost, beskonačno jahanje kroz

šumu i pad u milosrdnu nesvesticu. Ne znam sigurno koliko dugo sam tamo ležao. Pri begu sam povređen i budi me khaanoorkin dodir. Stoji nadamnom, lako me pomera. Celo telo me boli, ali usta-jem. Uzjahujem i nastavljamo beg, vođeni tek životinjskim instink-tom. Prisećam se imena svoje životinje – Ke therr. Jašem kroz mrač-nu šumu, grane me šibaju, trnje cepa odeću, ali postojani kas Ke therr nijednog trena ne posustaje. U jednom momentu jeza me podilazi. Možda ima preživelih, možda su teško ranjeni. Možda sam im baš ja jedina nada. Povlačim uzde, ali životinja ne sluša. Cimam, podbadam, upotrebljavam bič. Uzalud. Ke therr nesmiljeno juri prav-cem koji je sebi zacrtala, ne dozvoljavajući ni da skrenem, niti da iskočim iz sedla. Tama oko nas je potpuna i posle nekog vremena mirim se sa njenim inatom. Tek po prestanku neprestanog dodira sa granjem znam da se šuma proređuje. Onda posle čitave večnosti mirisi oko nas postaju drugačiji. Izašli smo na otvoreno. Napre-dovanje se nastavlja istim tempom, ali nazirem da jezdimo ravnicom. Na trenutke pomišljam da moja životinja poznaje put. Pričinjava mi se da zna kuda me vodi, ali to je nemoguće. Nalazimo se na dalekom severu, domaći khaanoori ovamo ne zalaze. Sviće, okolina je sve jasnija. Vidim da napredujemo prateći jedan od ruiniranih puteva

48

drevnog naroda. Ke therr je sva u znoju, trnje i granje su je izra-njavali, stopala su joj krvava, teško dahće, ali istrajno napreduje. U daljini nazirem tamnu masu, koja svakim trenom postaje sve jasnija. Pred nama je još jedna razvalina nekog od gradova drevnog naroda. Što smo bliže, to mi je očitije da dolazimo do najočuvanijeg naselja domorodaca koje sam do tada video. Zgrade razdiru nebo, a širina naselja svakim pređenim korakom sve više zahvata vidno polje, sve dok se ne pretvori u nepregledno more ruiniranih zgrada i prolaza. Najednom životinja podamnom pada. Zaprepašćen sam dobro oču-vanim objektima, ali nemam vremena za gubljenje. Brzi obilazak mi daje do znanja da je većina zgrada u opasno lošem stanju. Odabiram ipak jednu od njih za privremeno sklonište. Krov se, uprkos starosti, drži prilično dobro, a zidovi i vrata pružaju dobru zaštitu od opasnosti koje odmah uočavam; otrovni insekti, cičeće zverčice, divlji bangdoli. Dovlačim Ke therr i previjam joj rane kako znam i umem. Zatim obo-je usnismo dugim, okrepljujućim snom.

VI

Sada je Andarell ovde i, mada nominativno potpada pod ko-mandu generalštaba, nema nikakvih dodirnih tačaka sa inžinjercima koji grade kosmodrom, niti sa korporacijskim istraživačima rudnih nalazišta. Čak ne pripada ni armijskim formacijama lociranim na relativno malom prostoru planetarnog kampa. Stručnjak je za jezike, rođena mnogo posle Sergaškog širenja. Čak i posle njihovog sloma. Pročula se kao osoba koja bez pogovora izvršava naređenja. Čak i onih mučnih.

***

Sledeći dan posvećujem proučavanju okoline. Vodu pronalazim u jezeru koje je potopilo deo naselja. Objekti u okolini jezera teško su oštećeni, pa ostajemo u prvobitnom skloništu. Pronaći neki koliko toliko redovan izvor hrane već je ozbiljna glavolomka. Energetska palica teško da je efikasno lovačko oružje. Tog dana ni ja ni životinja ništa ne stavljamo u usta. Uprkos čestim pohodima ne uspevam ništa da ulovim.

49

Svakim danom slabost mi sve jasnije daje do znanja da neprija-teljski raspoložena stvorenja nisu najveći neprijatelj. Glad je mnogo gora. Iscrpljen, gotovo bez snage da jašem, obilazim puste prolaze kroz nebrojene građevine. Tek tu i tamo vidim poneko hitro cičeće stvorenje ili pticu što uzleće, ali i oni ostaju daleko izvan dosega. Kad bih umesto ubistvene palice imao neko projektilsko oružje!

Sve duže i nemirnije spavam, sve češće sanjam da padam poput odvaljene stene. Bez lova nema hrane, a da bih lovio morao bih ustati. Za to više nisam sposoban i krug propasti deluje konačnim.

Iz bunila me trže Ke therr i u početku mi njene namere nisu jasne. Drži me za prednje udove i uporno prinosi moje kandže svom vratu. Najzad shvatam i zarezujem žilu kucavicu. Ke therr mi se drhtureći privija na grudi, ispijam joj toplu krv. Bezobzirno i lakomo.

Obrok mi vraća snagu u dovoljnoj meri da shvatim šta je beslo-vesna životinja učinila. Previjam joj vrat, zatim izlećem iz skrovišta poput furije. Moram joj dati nešto da jede!

Neverovatno je koliko snage očaj uliva. Bez straha ulećem sred čopora divljih bangdola i ne obazirući se na divlje ujede udaram palicom na sve strane. Najzad se čopor razleće pred mojom furi-oznošću, ali desetak leševa ostaje. Meso! Hrana! Spas!

Prve obroke Ke therr i ja proždiremo sirove. Ostatak pažljivo pripremam, kako bi se održalo duže vremena. Nakon toga činim ono što nisam uradio kad je trebalo – pretražujem objekat po objekat u naselju sve dok ne pronađem pogodan materijal od koga izrađujem luk i strelice.

Od tada dani prolaze lišeni egzestencijalnih problema. Lov zahvaljujući strelama postade mnogo efikasniji.

VII

Iako je preko dana poslušna i korisna jahaća životinja, Ke therr se noću ponaša poput bangdol mladunčeta – mazi se i igra do iznemoglosti. Ne mogu zaboraviti šta je učinila za mene i pristajem na nestašluke. Vreme prolazi, i proleće prelazi u leto.

Sve slobodnije i u sve većem opsegu obilazimo drevne ruševine. Najopasniji su susreti sa rojevima razbesnelih insekata koji izleću iz potkrovlja ruševnih zdanja. Interesantno je da su male beštije od svih

50

vrsta poreklom sa ove planete, zapravo po građi najsličniji našem narodu. Na nekoliko mesta otkrivamo ulaze u podzemne lagume, ali pri pokušaju da u jedan od njih uđemo, suočavamo se sa poplavom malih skičećih nemani, tako da odustajem od istraživanja miste-rioznih podzemnih zdanja.

Jesen, zima, proleće i leto se smenjuju, rekao bih spokojno. Ja odrastam. U blizini nema pripadnika moje vrste, što dovodi do ne-običnog odnosa između mene i životinje. Igre sa Ke Therr prelaze iz nežnosti u prisnost i najzad poprimaju ne baš zanemarljiv erotski naboj.

U jednom od bezbrojnih dana, koje više ni ne brojim, nesvestan proticanja meseci ili godina, sred naselja se pojavi stado divljih Khaanoora. Nije bilo razloga da se izlažem opasnosti loveći tako socijalnu životinju kao što je khaanoor u tako velikom broju, pa izbegavam njihove poglede. Dešava se nešto neočekivano; Ke therr se otrže i pobeže sa stadom. Srce mi zastade – nikada je više neću videti – pomišljam. Plačem.

VIII

Ne znam ni sam kako preživljavam samoću u nedeljama koje slede. Apetita nemam, jedem tek reda radi, a i to malo iz zaliha, bez ikakve volje da izađem van objekta. Potom krećem ka jugu, sa name-rom da pronađem sunarodnike, ali tek što malo odmakoh od naselja drevnog naroda, ugledah čopor bans taranata u daljini. Srećom oni nisu alarmirani mojom pojavom, pa uspevam neopaženo da se povučem. Ostajem u skloništu prepušten svojim mislima. Sve češće mi pada na pamet da su priče mog oca pominjale razmažene stanovnike gradova koji se nisu striktno pridržavali tehnološkog embarga. Sve više misao mi obuzima uverenje da je užas sa zvezda stigao privučen obesnim i lakomislenim ponašanjem gradlija.

***

Andarell drugim očima posmatra zaprežne životinje koje armija

koristi. Počinje u pitomim marvinskim očima da zapaža inteligenciju i

51

prestaje da se služi zapregom. Radije tabana po kratkim razda-ljinama koje, tokom svojih aktivnosti, mora prevaliti.

IX

Pa ipak Ke therr se vratila, smrdeći na khaanoore i na spolnost. Prljava i zapuštena. Umesto radosti pokazah bes. Užasan bes! Odvla-čim je u skrovište i šibam, šibam...

Ke therr se usred sveg bola koji joj nanosim baca na mene. Pomišljam da me napada, posežem za energetskom palicom, ali ona me dodiruje usnicama, kida odeću i spušta se sve niže i niže. Sluđen sam, telo mi gori. Strasti divljaju u meni. Pruža mi najprijatnija milo-vanja! Da li na taj način želi da prekine agoniju u kojoj se previjala? Ili baš naprotiv? Da li je ona u stvari uživala u varvarskom postupku? Svejedno, tada smo prvi put polno opštili. Dva bića poreklom sa različitih svetova, toliko različita da je to morbidno, a opet predani strastima kao da je reč o najnormalnijem odnosu koji se da zamisliti. Dani potom se pretvaraju u dane strasti i nasilja. Mojom krivicom.

Khaanoor jeste jahaća i tegleća životinja, ali ne znam za primer da je nekoga jahanje seksualno uzbuđivalo. Mene dovodi do ludila. Nije to uobičajena saradnja između jahača i životinje. Ne. Uživam u maltretiranju životinje. Do iznemoglosti jašem pustim ulicama, te-ram Ke therr ubodima mamuza u galop, koristim korbač bez ikakvog razloga.

Moja iživljavanja traju mesecima, čas je šibam, čas vodim ljubav sa njom. Njenih vrisaka mi nije nikada dovoljno, postajem sve maštovitiji. Koristim vatru, guram je među cičeće nemani. Praznim se u nju, podat-nu i poslušnu, nežnu i odanu. Moje ponašanje gotovo prelazi u ludilo, kada, baš u vreme jedne od tih nesmiljenih jurnjava, tek radi Ke therrinih muka, prvi put shvatam da Rozberani nisu nestali. Karakteristični zvuk ubistveno visoke frekvencije tera me da podignem pogled. Ono što vidim prožima me jezom. Nad drevnim građevinama prolaze, naizgled veoma sporo, dva neprijateljska patrolna broda. Srećom ne očekuju da će ovde zateći išta inteligentnije od bangdola. Posle toga Ke therr je pošteđena iscrpljujućih jurnjava i mnogo opreznije obavljam poslove izvan skloništa.

52

X Da li strah pred neprijateljem ili uspomena na sunarodnike što

mi se vraća u misli, nešto utiče na moje ponašanje, pa više ne nano-sim bol Ke therr. Nežnosti razmenjujemo spokojno. Na neki način ona postaje više od životinje – postaje mi životni saputnik. Kako vre-me prolazi, sve više prihvatam nešto što sam slutio i ranije, ali je uticaj vaspitanja uvek pobijao takve misli.

Naime, oduvek mi se činilo da khaanoori razumeju naš govor, ali zar to nije neprilično za tegleće životinje? Međutim, ovde gde sam upućen isključivo na Ke therr, postajem svakim danom sve ubeđeniji da taj i takav utisak nije pogrešan – Ke therr itekako razume svaku moju reč.

Ni sam ne znam kojim očima posmatram Ke therr. Ponekad je jašem i vezujem kao što bi to svako normalan činio sa khaanoorom, zatim uživam u strastvenim zagrljajima, pa joj pričam sve što mi pada na um kao da mi je sunarodnik...

Dani prolaze, a sve češće preletanje neprijateljskih letelica postaje stvar navike, da bi najzad postalo sasvim normalna pojava. Vraćamo se normalnom životu i ponovo izlazimo radi lova.

Pa ipak, sve vreme neprijatelj se nalazi mnogo bliže nego što to zamišljam.

XI

Tog dana potera za divljači dovodi nas u okolinu jednog od pod-zemnih laguma, okruženog pravim lavirintom polusrušenih zgrada i divlje izđikljalog rastinja. Izobilje ptica i malih glodara na tome mestu nam je već više puta dopunjavalo zalihe i zauzeh busiju u podnožju ruševnog objekta, čekajući da se pojavi plen vredan pažnje. Najed-nom Ke therr se poče čudno ponašati. Naglo se spustila zverajući ka istoku, što me primorava da se i sam dublje zavučem u sklonište. Posle nekog vremena sluh mi daje do znanja da se u okolini kreće nešto mnogo krupnije od uobičajenih sitnih stvorenja. Tren kasnije odjeknu besni lavež i jasno je da se radi o bangdolima. Radoznalost me goni da izvirim i osmotrim šta bi to moglo biti, ali Ke therr me u

53

tome sprečava intenzivnim pritiskom. Postupak nepojmljiv za stvo-renje kao što je khaanoor, ali Ke therrini postupci me više ne čude. Povinujem se njenom inaćenju. Sumnjivi šumovi u blizini me i nadalje iritiraju, a onda se dešava nešto neočekivano; čujem artikulisani glas:

– Hajde siđi sa tog drveta, rastužuje me ova neizvesnost. – Duboki glas ne govori jezikom mog naroda. Rečenica je izgovorena galaktikom. Jezikom svemirskih putnika. Od tog saznanja do shva-tanja da se u neposrednoj blizini nalazi Rozberanin treba mi samo trenutak. Pažljivo provirim iz skloništa i vidim jezivu spodobu na gizdavom khaanooru. Ogromni bangdoli oko njega divlje skaču po-kušavajući da dohvate nesretnika što go-golcat drhturi na kilavom drvetu, od one vrste što su česta po ruševinama. Prizor deluje poput lova – samo što je ovoga puta u ulozi progonjene životinje moj sunarodnik. Živuljka, kakvu nikada ranije nisam video, jašući mu pri-lazi. Ima samo dva para udova, od kojih su donji obuveni u nešto nalik našim čizmama visokih sara. Tamna odeća potpuno ga pokriva. U jednom od gornjih ekstremiteta drži poznati predmet – kamdžiju.

Stvorenje deluje poput uspravnog i, što je još bizarnije, inteli-gentnog bans taranta. Tako dakle izgledaju Rozberani, pomislih. Bangdoli se umiruju shvatajući da gospodar kontroliše plen. Tiho dahću i balave, nervozno se muvaju oko drveta.

– Moraćeš da siđeš pre ili kasnije. Što se manje budeš opirao to će tvoje muke kraće trajati.Veruj mi, meni neće smetati ni da tvoja agonija traje satima. Prošli put je lovina bežala rasporenog stomaka, vukući za sobom životinje koje su mu žderale creva. Hajde, dete, siđi, prepusti se mojoj zabavi i nemoj da me izluđuješ...

Aktiviram energetsku palicu spreman da se ustremim na ogav-no stvorenje, kada se Ke therr najednom postavlja pred mene, nago-neći me da se povučem. U prvom trenu samo što je nisam mlatnuo energetskom palicom, ali već idućeg momenta razumevam postupak životinje. Uočila je da niz ulicu pristiže još Rozberana, takođe na leđi-ma khaanoora. Naoružani su nepoznatim oružjem, više nego izvesno dalekometnim. Nemoćno posmatram užas koji se nastavlja. Uspe-vam da se suzdržim od ishitrenih postupaka.

54

Prvi Rozberanin se uzdiže na uzengijama i šibom udara momka odmerenim, ali žestokim udarcima. Dečko uzaludno pokušava da izbegne surovi dodir biča i ti manevri sve više narušavaju krhku ravnotežu koju teško održava. Bangdoli to primećuju i počinju da se propinju režeći. Klincu to postaje jasno, pa se smiruje, ali svaki Rozberančev udarac pogađa bolno. Da nema ravnomernog pucanja biča i sve bolnijeg vrištanja, sve bi izgledalo kao okresivanje drveta. Lagodnim pokretima Rozberanin široko zamahuje i udara. Najzad bol očito postaje nesnosan. Mladić naglo skače sa drveta. Rozberanin izdaje oštru komandu bangdolima. Ovi poleću i lagodno sustižu plen, praćeni jahačima. Obalavljena čeljust dohvata dečkov zglob i on pada. Idućeg trenutka sve se pretvara u kovitlac krzna i blede kože. U početku siva, prašina koja se podiže počinje da dobija sve grimizniju nijansu, dok se besno režanje meša sa vrištanjem.

XII

Nisam siguran šta se posle toga desilo. Mislim da mi je pozlilo, a Ke therr me je odvukla u jedan od podzemnih laguma. Dolazim sebi u čudesno očuvanoj podzemnoj prostoriji. Ležim na pomalo nezgrapnom ležaju, a neoštećeni zidovi se uzdižu oko mene, savršeno beli. Ispunjava je neobični nameštaj i treba neko vreme da napravim poređenje. U stvari analogija je potpuna, ali razlike su vidljive, što zbog razlike u kulturnim obrascima, tako i zbog različite biologije naših naroda. Ke therr se izvanredno snalazi u prostoriji, koja je zbog zatvorenosti naprosto konzervirana u stanju u kome je ostavljena za vreme povlačenja drevnog naroda.

Mučnina nestaje i povlačim khaanoorku ka izlazu, ali ona se uporno opire. Neko vreme se natežemo i najzad upotrebljavam šibu. Ke Therr se krajnje neobično ponaša. Niti popušta u opiranju, niti se prepušta grešnim zadovoljstvima. Na kraju odustajem i vraćam se neudobnom ležaju. Tonem u san. Ne znam koliko vremena provodim spavajući, ali kada se budim moje ljubimice nema. Zabrinut, izlazim i shvatam da se nalazim u beskrajnom lavirintu. Naše pribežište je izuzetak u očuvanosti, jer ostatak podzemnog zdanja je u jadnom

55

stanju. Ruinirani hodnici, ukrštajući se međusobno, protežu se u nedogled i sa zebnjom shvatam da bi svaki odabrani pravac mogao biti pogrešan. Srećna okolnost je da imam dovoljno prisebnosti da se ne zaputim nekim od mračnih puteva, već se vraćam u odaju. Posle izvesnog vremena i Ke Therr dolazi i uprkos mojim zahtevima, ponovo odbija da napustimo skrovište. Vreme prolazi, monotonija me ubija. Ke Ther povremeno iščezava, pa se potom vraća, očito zabrinuta. Sve bi možda bilo manje dramatično da smo uza sebe imali ikakve rezerve. S vremena na vreme pokušavam da pokrenem svoju sapatnicu, ali ona je tvrdoglava. Ne uspevam da uvrebam trenutke njenih odlazaka, kako bih je pratio, a sam se ne usuđujem da zađem u lavirint. Na moje iznenađenje u jednom trenutku Ke therr otvara vrata i zastaje. Prilazim i shvatam da treba da uzjašem. Učinih to, pa krenusmo nepoznatim prostranstvom.

Ke Therrr vrlo samouvereno napreduje kroz zamršeni splet hodnika i ispočetka verujem da se krećemo ka izlazu. Zablude postajem svestan dok se počinjemo spuštati sve dublje u lagume. Stepenici kojim silazimo formirani su na neobičan način, očigledno za sasvim drugačije udove nego što su moji. Uprkos zebnji koju osećam, vođstvo prepuštam khaanoorki, koja sa postojanom sigurnošću napreduje ka nekom samo njome znanom cilju. U jednom trenutku zapažam čudnu podudarnost. Iako stepenište nije pri-lagođeno mojim udovima. više nego savršeno odgovara dugim udovima moje životinje. Konačno stižemo cilju i shvatam. Tu se nalazi jezerce bistre vode, a okolina vrvi životom. U neposrednoj blizini lovišta nalazi se prostorija, takođe očuvana, ali mnogo veća od one u kojoj smo prethodno obitavali. Njena oprema je mnogo komplikovanija i uprkos egzotičnog izgleda uređaja, shvatam da se nalazimo u nekoj vrsti kontrolne odaje. Ke Therr je odlučna da osta-nemo i osećam da ne treba da joj se suprotstavljam.

Iako insistiram, životinja odbija da me izvede iz podzemlja. Gubim strpljenje i pokušavam samostalno da napustim skrovište. Uskoro shvatam da beznadežno lutam. Ko zna kako bi se ta moja avantura završila, da me Ke Therr nije pratila. Posle tog debakla

56

prestajem da insistiram, osećajući da Ke Therr ima ozbiljnih razloga zbog kojih ne želi da izađe.

Vreme prolazi i više mi ne pada na pamet da napuštam sklo-nište. Proučavajući uređaje raspoređene unaokolo otkrivam da je drevni narod bio napredna vrsta. Uspevam da aktiviram osvetljenje i filtraciju vazduha. Napajanje na moje iznenađenje funkcioniše. Pret-postavljam da negde u podzemlju postoji neki neiscrpan, najve-rovatnije nuklearni izvor energije. Uskoro moje nasumično istra-živanje kontrolnih tabli donosi par otkrića. Kao prvo, iz potpuno funkcionalnih slavina potekla je voda, a zatim uspevam da aktiviram i grejanje. Naravno sve što petljam po kontrolama redovno zapisujem.

XIII

Život postaje lagodan. Ne znam koliko je nedelja ili meseci proteklo otkad smo se povukli u lagume. Dani se provlače spokojno i neprimetno. Ritam svetla i tame se smenjuje izvan podruma i nisam svestan smene dana i noći. Ali neaktivnost mi smeta – sve više i više.

Ne znam šta me je spopalo. Jednostavno sam poludeo i napa-dam Ke Therrr zahtevom da izađemo na svež vazduh. Ona se uporno opire, ali najzad je poražena mojom upornošću i nerado me izvodi. Dugo prolazimo kroz mračne katakombe. Iako na mene deluje dezorijentišuće, Ke Therrr sigurno bira sve više uspinjuće pravce. Najzad pred nama se stvoriše vrata. Ke Therrr se osvrnu ka meni i gleda me molećivo, pokušavajući da me spreči u naumu. Moja tvrdoglavost prevagnu i izlazimo.

Jarka dnevna svetlost me zaslepljuje, ali dodir moje saputnice nagoni me na oprez. Šok izazvan naglom promenom intenziteta svetlosti prolazi i vidim Khe Therr gde napreduje, pažljivo koristeći svaki raspoloživi zaklon. Ne razumem razloge ovakvog ponašanja, ali se trudim da ne odam naše prisustvo. Pomišljam da su njena duga odsustva provođena van podzemlja. Ona zna šta je napolju. Trenutak kasnije shvatam razloge njenog skrivanja. Okolina vrvi Rozberanima. U našem susedstvu logoruje neka vojna jedinica. Izgleda da se ovde nalaze već duže vremena.

57

Ke Therrrino kretanje je neverovatno. Nikada nisam video kha-anoora da se kreće na taj način. Puzi poput bangdola, ali mnogo opreznije i lukavije. Trudim se da budem pritajen poput nje i lagano napredujemo kroz neprijateljski logor. Prizor koji vidim muti mi razum. U dugom nizu kaveza, poput životinja, zatvoreni su pripadnici mog naroda. Zastajem preneražen, ali Ke Therrr je očekivala takvu reakciju. Lagano se vraća i vuče me za sobom. Za trenutak se neć-kam, ali razum prevladava. Nastavljam da pratim družbenicu.

Izašavši neprimećeni iz bivaka, napredujemo oprezno, sve dok se Ke Therrr ne uspravi i dadne mi do znanja da želi da uzjašem. Taj postupak mi najednom deluje nenormalno. Pa ipak, sluđenost je samo u mojim mislima. Ke therr nema dilema, zna svoju ulogu. Khaanoori su oduvek jahaće životinje! Dvoumica me blokira i tek na njeno insistiranje uzjahujem. Pragmatičnija je od mene. Najvažnije je da se što pre odmaknemo od neprijateljskog uporišta. U mišicama khaanoora mnogo je više snage nego što to izgleda i pojurismo kroz ruševine. Prepustih se instinktu stvorenja čiju sam ulogu sve teže sebi razjašnjavao. Prolazismo poznatim krajolikom, jer po njemu, pre dolaska neprijatelja, često lovismo. Najednom shvatam da se Ke Therrr zaputila ka izlazu iz naselja. Naglo je trgoh, što je zaustavlja. Spuštam se sa njenog hrbata, iako se ona oštro protivi mom postupku. Uzalud pokušavam da je ubedim da krenemo natrag. Uzjogunila se i odbija svaku pomisao na povratak. Prilično dugo se natežemo, sve dok ne dohvatih kamdžiju i počeh krvnički da je bijem, nemilosrdno kao u prvim danima našeg samotnoga života. Najpre se preneraženo trza, a onda se zguri, gotovo bez ikakve reakcije pri-majući surove udarce. Najzad sva krvava odskoči i zaurla. Zakleo bih se ljudskim govorom. Nisam razumeo, naravno, Ke Therrr je živo-tinja, pomislih gnevno. Moje bizarne potrebe je ne čine razumnim stvorenjem. Bes u meni poprima takve razmere da nijednog trenut-ka ne pokušavam da je zaustavim. Galopira bez osvrtanja, ovog puta bez mene.

Zašto li sam je se tek tako odrekao? Neka vrsta šovinizma? Ili sramota od pomisli da je ona životinja? Nedostojna ljubavi

58

pripadnika razumne i vrhunski razvijene vrste? Ili mi neodoljiva potreba da oslobodim sunarodnike iz jezivih kaveza ne ostavlja izbora? Nemam prave odgovore.

Šta bilo da bilo Ke Therrr nestade među ruševinama, a ja se zaputih ka našem starom skrovištu.

XIV

Staro prebivalište je u istovetnom stanju kao kada smo ga napustili i vraćam mu se. Deluje kao da se nalazi van područja kojima Rozberani patroliraju. Svejedno, krajnje sam oprezan.

Svakodnevno preduzimam izviđačke pohode do neprijateljskog logora. Nekoliko dana pažljivo motrim ne bih li uočio slabosti.

Neprijatelj se ponaša slično našim vojnim jedinicama. Ujed-načeni ritam aktivnosti mi olakšava pronalaženje propusta u njihovoj organizaciji. Tačno na sredini noći postoji kratak period pred smenu straže, izuzetno pogodan za moj poduhvat. Stražar, naime, pre dolaska smene kreće u obilazak logora, što zarobljenike izvesno vreme ostavlja bez direktnog nadzora. Čim to primetih, više ne gubim vreme. Iste noći krećem u oslobađanje sunarodnika.

Bez ikakvih neprilika prikradam se kavezima. Stražarsko mesto je pusto i ohrabren uspešnim prilaskom, neobazrivo posežem za vratima najbližeg kaveza. Urlanje sirene me prepada i shvatam da sam potcenio protivnika. Brave su snabdevene alarmnim uređajima!

Usplahireno skačem, u trenu energetska palica razbija brave na kavezima – samo da bih tren kasnije shvatio zaludnost poduhvata. Rozberani ništa nisu prepustili slučaju. Na moj užas sužnji, umesto da pojure ka slobodi, nepomično zure u mene. Drogirani su, onespo-sobljeni za pokret! Dohvatam najbližeg zarobljenika, zabacujem ga na krkače i jurim koliko me noge nose. Spaljujući zraci šaraju noć oko mene. Zvuci potere postaju sve razgovetniji. Lavež bangdola nadra-ženih tragom ispuni mi jezom utrobu. Ne osvrćem se, osećam ih gde se opasno bliže. Sunarodnik mučno krklja. Ignorišem ga i neumorno nastavljam trku. Lomljava iza mene sve je razgovetnija. Sasvim malo zaostaju! Razaznajem dahtanje bangdola za petama, kad mi nešto

59

zape za nogu. Ispružih se koliko sam dug i dva tamna obličja izroniše iz tame. Energetska palica mahnito polete u krug.

Udaram dok ne popadaju skičeći. Skačem, prtim teret i jurim. Osećam svaki mišić, ali ne posustajem. Zastoj je preskupo koštao, gonioci samo što nisu stigli. Jezivi bol u kuku daje do znanja da je hitac neprijatelja našao svoj cilj. Stežem zube i nastavljam beg. Ponovo padam. Bangdoli stižu! Vidim im užagrene zenice. Gotovo je – pomislim. A onda čarolija – kroz zrake što šaraju tamu probija se vrišteća prilika i divljim trkom se ustremljuje na gonitelje.

Ke Therr! Nijednog trenutka ne zaustavljajući suludi trk, proleće kroz

redove neprijatelja, prkoseći salvama energije što se ukrštaju oko nje. Potera se koleba, zatim skreće za neočekivanom lovinom. Na tren se dvoumim, a zatim se pokrećem, shvatajući da sam za jednu noć načinio sasvim dovoljno gluposti. Odustavši od puta ka starom skrovištu, zaiždah ka podzemlju. Poteru više ne čujem. Ko zna u kom pravcu ih je Ke Therr odvukla. Drži me nada da zna šta čini.

Ulaz u podzemlje predamnom iskrsava neočekivano. Dohvatam kvaku, ne otvara se! Sledih se! Tajnu brave poznaje samo Ke Therr! Sunarodnikova težina mi se vraća u punoj meri. Guram vrata nogom. Škripe, ali ostaju zatvorena. Natrag kroz uznemireni logor ne mogu, put u podzemlje je blokiran. Drmam vrata. Uzalud!

Nestade već i poslednje nade kada se posrćući pojavi Ke Therr. Sa neviđenom lakoćom otvara vrata i uvodi nas. Vrata se zalupiše za nama i moja ljubav se ruši dahćući. Vidim jezive rane posvuda po njoj. Odbacujem sunarodnika, spuštam se kraj nje taman toliko da iz njenog grla prvi i poslednji put čujem jasno artikulisanu reč

– Mantel! – Moje ime! Sledećeg trenutka život zgasnu u njoj. Nesposoban da mislim klonuh pokraj nje. Kada i kako podigoh pogled, ne znam.

Svetlost se probija kroz pukotine na ispucalom betonu i znam da napolju sviće. Podižem se i dovlačim do tela svog sunarodnika. I on je mrtav. Sad mi je nevažno. Ostajem sam.

Kad krenuh dalje, za sobom ostavih dva groba. Jedan za svoju ljubav, drugi za svoj narod.

60

XV Put kroz podzemlje bez sigurnog Ke Therrinog vođstva je neiz-

vestan i opasan. Dva puta samo što se ne survavam u ponor. Bezbroj puta se vraćam iz ćorsokaka. Suludim trkom spasavam se od čopora cičećih nemani. Što dalje odmičem, rana na boku više boli. Snaga me napušta.

Nedostatak hrane se može izdržati, ali ne i nedostatak vode! U mnoge ruinirane prostorije ulazim, u nekima dremam, ali sigurno skrovište ne nalazim. Najgore od svega je što se očito vrtim u krug.

Rešenje se pojavljuje neočekivano. Ophrvan slabošću rušim se na gomilu krša koji popušta pod mojom težinom i padam u dotad nepoznati hodnik, otkrivajući stepenište koje vodi naniže u još dublje predele drevnog podzemlja.

Strah me obuze, ali izbora nemam. Izlaz je pod nadzorom nepri-jatelja. Obitavalište u kome smo se krili sa Ke Therr ne pronalazim. Bez vode sam i hrane. Nema ničega za gubljenje.

Krenuh niz ruinirano stepenište i ne zažalih zbog te odluke. Prostor u kome se nađoh neverovatno je dobro očuvan.

Prepreka koju su rastočile bezlične prirodne sile, verovatno ga je i očuvala. Poznavao sam komandne uređaje drevnog naroda i uz mali napor pokrećem energetiku i vodosnabdevanje. Sistemi u celokup-nom podzemlju su funkcionalni. Našavši jednu zgodnu prostoriju, pobrinuh se za ranu, a zatim zaspah. Ne znam koliko vremena provodim u snu, ali po buđenju, odluka da detaljno istražim nepoz-nata prostranstva sazreva mi u glavi.

Shvatam da se nalazim u nekom od poslednjih uporišta staro-sedelaca planete. Posvuda su razbacani kosturi egzotične anatomije u raznim fazama raspadnutosti. Ostaci drevnog naroda! Među lešinama razaznajem nekoliko zarđalih predmeta koji me ispuniše jezom. Gasne granate kakve su koristili i moji roditelji pri istreb-ljivanju štetočina. Među ostacima se nalaze i kosti bangdola. Sudeći po položajima u kojima ih zatičem, ne radi se o napadačima, već o prijateljima koji dele poslednje trenutke sa gospodarima. Priče da su naši bangdoli potomci vernih pratilaca nekadašnjih gospodara sveta

61

pokazaše se istinitima. U tim trenucima zapadoh u sumorne misli. Kakve su mi šanse da preživim, kad je na istom mestu nekada mo-ćan narod podavljen poput dosadnih insekata? Samo zahvaljujući tome što nema nikakve alternative ostanku na skrovitom mestu, ostajem.

Istoga dana vraćam se na nivo sa onim beskrajnim hodnicima, ali ovoga puta ništa ne prepuštam slučaju. Džepove sam napunio belim prahom pronađenom u jednoj od novootkrivenih odaja. Strateški odabrane pozicije obeležavam prahom i takav postupak se pokazuje punim pogotkom. Nisam više naslepo lutao izukrštanim hodnicima. Ulovivši nekoliko cičećih nemani, krenuh natrag i tada, pre no što sam zakoračih na drevno stepenište podigoh pogled na zid iznad njega.

EPILOG

Koliko god Andarellin posao delovao uzbudljivo onima koji nikad nisu odmakli od prašine sopstvene planete, za nju je bio tek serija beskrajnih repriza, monotonija kojoj ne vidi kraja. Niti je vojnik, ni inžinjer, još manje geolog. Jebeni prevodilac. Osim nje, svega su još tri osobe u vascelom kosmosu sposobne da pročitaju Sergaške hijeroglife. Druge dve su svetlosnim godinama daleko. Iz dana u dan prevodi gomilu za gomilom dosadnih birokratskih formulara. Serge su bile klone zapisivanju svake sitnice. Samo jedna je osoba po slepom birokratskom svetonazoru bila zadrtija od njih – njen nadređeni!

Pati, dosađuje se – ali naređenja izvršava. Ponekad za trenutak nalazi olakšanje u divljačkim noćnim

jurnjavama karucama, ponekad je seks sa slučajnim partnerima maštovitiji nego obično, ali sve je to privremeno, mlitavo, nedovoljno i lišeno svake draži novoga ili zanimljivoga. Umire iznutra. Željna je uzbuđenja koja ne nalazi.

Dokumenta u koje je imala uvid nisu govorili ništa o vremenu ekspanzije. Trgovačke i računovodstvene knjige iz vremena kada su Serge već suvereno vladali planetom. Mnogo pre konačnog istrebljenja.

62

Sve se menja u trenutku kada u kancelariju zakoračuje omra-žena debeljuškasta pojava pukovnika Moeglana. Njenog šefa. Tresnu o sto gomilu teško oštećene hartije i mumla.

– Sergaški zapisi pronađeni u ruševinama starosedelaca. Vrlo hitno. Odgovaraš zapovedništvu planete -– izdaje joj naređenje i ne pogledavši je.

– Je, još tajnih armijskih dokumenata o kupusu i kokošima – sarkastično odgovara.

– Ne šalim se. Po lokalnom vremenu od oslobođenja je proteklo četrdeset i dve godine. Dokumenti su nađeni u podzemnim pros-torijama tvrđave iz predsergaškog perioda, a leš autora zapisa nikad nije pronađen. To može značiti da istrebljenje Sergi nije izvedeno do kraja. Prokleti insektoidi ne smeju da vaskrsnu! Moramo otkriti da li je autor ovih tekstova i dalje na ovoj planeti!

Šta joj preostade no da prione na posao? Već prvi pogled na beleške govori da su te hartije drugačije od

svega što je dotad videla. Serge nisu gajile lepu književnost. Svi njihovi zapisi bili su suvoparno beleženje naređenja i isto takvi izveštaji podređenih, brodski dnevnici i magacinske liste. Ovo je prvi put da vidi nešto što liči na intimnu ispovest.

„Zovem se Mantel Ag Letrak i rođen sam u Kergahtenu, seocetu na samoj ivici poznatog sveta. Ako čitaš ove redove, nepoznati prijatelju, treba da znaš da je vreme za mene već odavno izgubilo pravo značenje i da ovu ispovest pišem samo zato da se mome narodu ne izgubi trag.

Ke Therr više nema i odlučio sam da krenem ka severu u potrazi za njenim srodnicima.

No, pre no što se odvažim na riskantni potez, zadao sam sebi rok od tri meseca da zapišem sve o našem bivstvovanju ovde, ali i o onome što pamtim o događajima koji su nas ovde doveli. Sakriću zapis što bolje mogu, sa nadom da će ga jednog dana naći neko ko će znati da ceni moju ispovest. Ke therr je ubijena spašavajući mi život, i nikada to ne mogu zaboraviti. Od kad nje nema usamljenost me razdire i moja odluka je postala konačna.

63

Možda nikada ne bih zapisao ove redove da nije bilo šokantnog otkrića koje me je navelo da shvatim do čega može dovesti plansko sakrivanje istine. Doduše, mnogo je vode rekama vremena proteklo od tada, ali ako budeš imao strpljenja da do kraja iščitaš moja pisa-nija, shvatićeš da sam predugo bio zauzet borbom za preživljavanje da bih se dublje posvetio ostavštini.

Želeo bih da sa tobom podelim deo naše istorije, onakve kak-vom je pamtim. Skromno spisateljsko umeće pokušaću da nado-knadim iskrenošću i nadam se da nećeš iz ruku ispustiti, zgađen mojom neukošću, jedino što će iza mene ostati.

Nisam siguran čak ni kojim merama da opišem svet, a da to bude razumljivo nekome ko verovatno neće zateći ni jednog jedinog predstavnika mog naroda, barem ne onakvih kakvim ih ja pamtim. Trudiću se da tokom pisanja koristim uporedne opise da bih u što većoj meri izbegao naše nerazumevanje.“

Po prvi put, otkada je angažovana na istraživanju Sergaške ekspanzije, Andarell počinje sa zanimanjem da prati poverene joj stranice. Što dalje napreduje, sve manje govori pretpostavljenima o onome što otkriva.

„70 dana do polaska – Podzemlje – Sneg blokira vratnice i jasno mi je da dugo vremena neću izlaziti na svetlo dana, niti izlagati glavu riziku od neželjenih susreta.“

Zapisi su teško oštećeni. Andarell se često služi maštom ne bi li nadoknadila nedostajuće ili nečitke delove.

„54 dana do polaska – Podzemlje – Stanje na vratnicama je nepromenjeno. Vrata su zaglavljena. Zima se odužila. Nema pro-mene, izuzev divljeg hujanja vetra koji me danima izluđuje. Vrata su i dalje blokirana. Čak i ovde, duboko pod zemljom, čuje se neprestano zavijanje i urlikanje bans taranata. Tu su, negde iznad mene. Šunjaju se po napuštenom naselju sa ko zna kojim ciljem. Nadam se da nema nepoznatog puta do mojih odaja. Prestar sam da bih se nosio sa njima. Ali dok sam u životu neću se predati. Nastavljam sa ispovešću.“

Svaki zapis datiran je vrlo neobično. Verovatno su ispisani u nekom kratkom periodu pre nekog zacrtanog „polaska“. Andarell

64

pomišlja na sever. Armija se drži podalje od negostoljubivih prostranstava o kojima predmet izučavanja govori. Priče i retki izveštaji govore o divljim zverima, naseljima neprijateljski raspo-loženih domorodaca i surovoj klimi. Retki su i nepredvidljivih opasnosti prepuni kratki izleti na sever zbog istraživanja rudnih bogatstava. Svako pri zdravoj pameti izbegava angažovanje u tim samoubilačkim misijama. Pod utiskom glasina, zapisi postaju još zanimljiviji.

„48 dana do polaska – Podzemlje – Bans taranti otišli. Zima nije. Led. Sneg. Iznad mene zavija i huji. Ovde je sasvim ugodno, ali ne mogu se probiti na površinu. Šta se to događa? Ima li zima kraja? Vrata su blokirana, nema nikakve naznake da će proleće ikada doći. Ostaje mi samo da pišem.“

Andarell tajnim kanalima kontaktira regulatorno telo. Odmah odgovaraju pozitivno i traže više podataka.

„19 dana do polaska – Podzemlje – Kroz pukotine na betonu curka voda. Sneg se topi. Nažalost uprkos toj promeni vrata su i dalje blokirana. Više nisam siguran da ću ikada napustiti ovo ukleto mesto.“

Moeglan postaje sve nestrpljiviji, očito proganjan od svojih pretpostavljenih. Andarell mu vrlo malo i uopšteno govori o svojim otkrićima. Obećava da će čim dovrši čitanje načiniti detaljan izveštaj. Deluje nepriličnim da sa debelim pukovnikom deli Mantelovu intimu. Ispovest je prosto opseda.

„12 dana do polaska – Podzemlje – Danas sam izašao iz skrovišta. Drevni grad podseća na močvaru, preplavljen otopljenim snegom. Još uvek nije vreme za polazak, što znači da sam dobro procenio vreme. Poslednji repovi zime lagano se povlače i ja privodim kraju ispovest. Sakriću je ovde, u ovome zlehudom privremenom domu, sa nadom da onaj ko je bude pronašao neće biti neprijatelj. Nema još mnogo do prvih toplih dana i uskoro ću krenuti ka jugu.“

Najzad, Andarell dolazi do poslednjih šokantnih stranica. „Vidiš, dragi moj nepoznati prijatelju, od toga dana je mnogo

vremena proteklo. Ruke su mi oslabile, hutinski omotač je prepun

65

staračkih naprslina, a leđa teško uspravljam. I ceo moj život posle onoga što sam tada ugledao pretvorio se u jednu predugu agoniju. Jer to otkriće promenilo je sve ono u šta sam do tada verovao. Radilo se o jednom ogromnom Muralu. Slici – ako više voliš taj izraz. Bio je to jednostavan prikaz prastanovnika planete u ambijentu procvata tog drevnog naroda. Bavili su se uobičajenim poslovima koji mi nisu bili nimalo strani. Odeveni u odeću donekle sličnu onoj koju smo i sami nosili, delovalo bi kao da se radi o prikazu moga naroda, samo da nije bilo tog nedostatka udova koji je ometao poređenje. Ali ta slika je u meni probudila jednu strašnu spoznaju. Posmatrajući je shvatio sam budućnost svoga naroda.

Nakon te spoznaje jedno vreme sam se nosio mišlju da sebi oduzmem život. Pomišljao, ali ne i učinio. Nisam imao snage da podignem ruku na sebe. Jednostavno sam bio prevelika kukavica.

Mnogo puta sam požalio što to nisam učinio. Godine koje su prolazile bile su gorke i čemerne. Nikada više nisam izašao na površinu i čitavog svog otadašnjeg neveselog bivstvovanja svetlo dana više nisam ugledao. Lutao sam podzemnim svetom, lovio, istraživao…

Godine su prolazile besmislene sve dok u jednom od pohoda nisam načinio čudesno otkriće. Prateći trag ranjene životinje shvatio sam da jedan od zidova kraj kojih sam često prolazio nije onako kompaktan kako je to izgledalo. Grebanje taloga otkrilo je vrata skrivena nanosima vremena. U prvi mah otvaranje vrata mi nije pošlo za rukom, ali to je samo pojačalo moju znatiželju. Vremena i strpljenja sam imao napretek. Prošle su nedelje upornog čačkanja dok najzad nisam obio bravu, ali ono što se nalazilo iza vrata vredelo je truda! Bila je to ogromna biblioteka drevne rase. Veći deo zapisa bio je uništen dodirom vremena, ali upornost kojom sam pretraživao tu riznicu znanja urodila je pronalaskom solidnog broja sasvim dobro očuvanih knjiga.

Nepoznati moj prijatelju, možeš li zamisliti koliki napor predstavlja otkrivati značenje zapisa na jeziku koji nikada nisi čuo? Koliko volje i vremena da se dokuče misli i znaci naroda toliko

66

nepojamno drugačijeg? Koliko poređenja slika i znakova? Koliko analiza ponavljanja određenih znakova? Poređenja sadržaja knjiga sa natpisima na zidovima podzemnih odaja? Hiljade puta sam odus-tajao i ponovo započinjao beznadni poduhvat. Pomišljao sam i na to da niko pri zdravoj pameti ne bi započeo sličan poduhvat. Ali – koliko sam ja pri zdravoj pameti? Usamljenost sam nečim morao ispuniti. Kada sam izgubio svaku nadu, spoznaja se rodila sama od sebe.

U jednom čarobnom trenutku sve su se izgubljene godine spoji-le u trijumf koji se rečima ne da izraziti. Pitaćeš se kako je to moguće, ali na to pitanje nemam odgovora. Jednostavno, u jednom čudes-nom otkrovenju nerazumevanje je nestalo. Ja sam čitao stare knjige.

Čitajući sve sam bolnije shvatao užase koje je moj narod počinio. Sve češće sam se prisećao Ke Therr, naše ljubavi i čudnih zvukova koje je ispuštala. Iz noći u noć sam sanjao pad bez kraja i slutio sam da je tamo stena o koju ću udariti. Posle jedne od noćnih mora doneo sam odluku da opišem svoj svet. Svet kojega više nema.

Eto takva je bila moja sudbina: beskonačni pad; baš kakav sam doživljavao u snovima. Tlo je jednostavno nestalo ispod nogu i padao sam bez ičega što bi me zaustavilo. Sad, kada sam spreman da krenem, znam da je tamo ispred mene stena o koju ću udariti i da će boleti, boleti, boleti.

Možda, možda... Možda moj narod još uvek negde postoji. Možda je još uvek onakav kakvim ga se sećam. Mogu samo da se nadam da sudbina moje rase nije sudbina

drevnog naroda. Dubinu njihove propasti shvatio sam onoga dana kada sam ugledao fresku na devastiranome zidu. Onoga dana kada sam prvi put spoznao izgled drevnog naroda. Kada sam razumeo da je priča o istrebljenju laž. Stara rasa je i dalje postojala i još dugo će je biti na ovome svetu. Najbolje od njega sam dobro upoznao.

Često se prisećam Ke Therr, naše ljubavi i žrtve koju je prinela za mene. Glasova koje je ispuštala. Zvukova koje bih danas možda razumeo.

Jer drevni narod je i dalje jurio ovom planetom. Zvali smo ih khaanoor.

67

Možda, možda... Ako moga naroda nema ili više nije onakav kakvim ga se sećam,

potražiću Ke Therrine srodnike. Ponovo ću ispisati istoriju. Onakvu kakva je trebala da bude.“

*** Tek što iščita i zadnji red u kancelariju zakorači debeljuškasta

prilika pukovnika Moeglana. – Jesi li završila više sa tim škrabotinama? – pita lukavo.

Andarell zna da je pukovnik izvrebao odlaganje gomile hartije i njen potpis u rubrici „misija izvršena“.

– Jesam – odgovara prividno ravnodušno. – I?! – debeli loše skriva nervozu, mada se trudi. – Ništa naročito. Dnevnik jedne prosečne osobe, izgleda

neupletene u ratne sukobe. – Pa šta piše? – pukovnikova lažna mirnoća sve više popušta. – Maltene isto što bi pisali vi ili ja da ostanemo poslednji od

svoje vrste okruženi neprijateljima. – Pa dobro, je li taj Serga još uvek živ? – razgorači ovaj oči

poput žabca. – Nije. Odgovorno tvrdim da se ispostava može ukloniti sa

planete – najzad reče Andarell. – Nadam se da ću dobiti prevod u prihvatljivom roku. –

Moeglan se pravi da nije primetio opasku. – Naravno, ali napuštanje planete mora biti prioritetno. Sudeći

po ovim zapisima, na dalekom severu postoje velika naselja domo-rodaca. Po svemu sudeći, ne veruju mnogo više nama nego Sergima. – uporna je Andarell.

– Ne misliš valjda da ćeš preuzeti komandu nad generalštabom. Niko neće ničim uznemiravati domoroce, oni su nam apsolutno nebitni. Neka se smrzavaju na severu, tamo im je mesto. Planeta je korisna, otkrivene sirovine će početi da se odvoze čim kosmodrom bude dovršen. O dragocenim lokalnim vrstama, pre svega khaano-

68

orima, da i ne govorim. Ono malo primeraka što smo otpremili postigli su neverovatnu popularnost na hipodromima i sportskim borilištima – smeška se Moeglan.

– Bojim se da će o tome odluku doneti institucija sa višim ran-gom od generalštaba. Regulatorno telo za održanje ugroženih inteligentnih vrsta su već dobili moj izveštaj. Prve reakcije govore da je sastanak konfederacije u toku. – Andarell se za najvažnije stvari blagovremeno pobrinula.

– Jebeni pacifisti! Oni će izmuljati povlačenje odavde! – pukovnik Moeglan poče da urla i balavi.

– I meni se čini – odgovori razmišljajući o Sergi koji pokušava da ispravi zlodelo cele jedne vrste. Zatim, zalupivši vratima, ostavi pukovnika da se dernja za njome.

Neke stvari je bolje ne dirati.

69

Ivan TOMIĆ MISTER

PUCKETANJE ZGLOBOVA

Iza jednih zatvorenih vrata čuči nešto. Čujem kako mu pucketaju zglobovi, puno zglobova. Više zglo-

bova nego što mogu da prebrojim osluškujući njihovo pucketanje. Ako otvorim vrata videću šta je to, ali se bojim, onako na nevi-

đeno, količine tih zglobova koji pucketaju. Na prstima, pokušavam da se nečujno od zatvorenih vrata udaljim. Svestan da me, svakoga časa – pucketanje zglobova može odati.

70

Marina MIRKOVIĆ

BAHATA ŽENA TRAŽI SVOJA PRAVA

Danas radim do šest. Kad dođem kući moram da uključim veš-ma-šinu. I da stavim mlad grašak da se kuva. Da počupam obrve. E, da ne zaboravim da odem do Lilija po vosak za depilaciju. Ček, onda da na napravim spisak, biće mi lakše.

Neudata, bez dečka, jakih butina i dugačkih noktiju. Da šeta sama voli, po kiši naročito, bez pomagala, da pokisne do kože, tako voli. Voli toples, i jaka ramena. Plaši se bilo kakvog javnog nastupa. Smeje se na hi, hi, hi – iako je glomazna. Voli mrave i med. Uvek spava osam časova noću, jedan sat preko dana i nema podočnjake. Nema ništa protiv fejs-liftinga. Mrzi muškarce kojima vire dlake iz nosa. Pije isključivo tursku, crnu kafu sa mlekom, jednu na dan, dve ako je vikend.

Ima pravo da bude srećna, i to je sve.

71

Miloš PETRONIJEVIĆ

DNEVNIK BESKUĆNIKA

25. jun 2013. Stigao u Beograd. Vele da je u njemu 3 000 beskućnika. Sada

imaju još jednoga. Ona aspida sigurno je već počela samu sebe da jede; da sikće po

sobama. Budala misli da ću se vratiti. E – eve joj ga! Idem prvo da napunim flašu i da bar negde ova znojna muda

malo plaknem. Uzmi iz korpe kraj česme taj nedojedeni sendvič što ga je bacio

neko kome je bog više nego što mu treba dao. Ne skupljaj opuške po parku. Preko dva miliona njih je u ovoj prestonici i koliko ih još kroz nju prođe. Pogledaj samo tu gužvu i šta ih se nakotilo. Od njih deset da potražiš, cigaretu će ti bar jedan od njih dati. Ako da, potraži i neki dinar, jebeš zazor i stid.

Sloboda i jeste to kada te boli kurac za sve.

14:40

Teškog li naroda, jebote. Pre ćeš im izbiti dva oko iz glave nego dva dinara iz džepa. „Idi pa zaradi, pizda ti materina!“ kažu. Pa ja da sam hteo da radim ne bih ni bio ovde. Jedva isprosjačio 83 dinara. Cigarete doduše daju, imam i rezervu. Ni hrana nije problem, samo ovde pored autobuske i parka iz korpica začas skupio parčiće za skoro celu pljeskavicu i nekoliko okrajaka kobasica. Iz piljarnice maznuo krastavac, iz druge papriku.

72

Za spavanje mi je zasad dobra i ova klupa u parku. I laptop je u redu.

(Šta je kurvi unaokolo po ćoškovima, bog te tvoj.) Ostalo mi je samo da se razbaškarim, da posmatram ovaj svet

unaokolo i uživam u slobodi.

21:20 26. jun 2013. Jedva zaspao… Na klupi posle trećeg-četvrtog drveta neka

budala trćila je jednu drugaricu pa su joj oči ispadale. „Uf, eh, oh, uf“, dahtala je. „Pa ti me rasturi!“ I butine joj belasahu pod neonkama, uzdignute ka nebu.

Probudio se, loman. Smrzao se kao pička. Moraću da obiđem širu okolinu, a negde na prizemnijem kanapu suše neko ćebe.

Pije mi se kafa, a i navikao sam čim ustanem da serem. Ono jeste da je ona guja bila zajebana, ali sam uvek šoljicu kafe zaticao kraj kreveta. I kenjao sam civilizacijski.

5:45

Bar pastu za zube da sam poneo… I tablete za glavu, ubi me

golo nebo noćas. Još se adaptiram.

10:05 U supermarketu stavio u korpu pakovanja kačkavalja i šunka-

rice; žiletom rasekao najlon. Šetao duž nedogleda polica s posla-ganim materijalima za zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba; prazne najlone i ostatak kifle spustio u korpicu kraj zida.

Kasirka mi za sapun tražila 63 dinara. Imao 46. „To nije dovolj-no“, rekla je, kao majski cvet se smešeći. Slegao ramenima. Izašao.

73

14:55

Jedna dileja preko haube rasprostrla ribarsku kabanicu; sačekao

da se s kofom po vodu udalji; obezbedio pokrivku. Pred hotelom Moskva neki za ostatak čovečanstva značajan

događaj, koji li moj. Kralja Milanovom prošli blindirani, sa nevidlji-vima koji umesto nas za naše dobro misao svoju upotrebljavaju. Možda u ovom svetu u kojem su svi Neko i Nešto uspem da postanem Niko i Ništa.

17:30

Upoznao Gorana. Ima i žalosnijih slučajeva nego što sam ja.

Slepca je Bog zajebao jer mu je dao sve a on je hteo još više. Kompanjoni mu udariše kajlu pri transakcijama oko jedne propale firme. Tada je otkrio ljubav najbližih. Žena mu je otišla kod švalera, za kojeg do tada nije ni znao da postoji. Sin i kćerka, kojima je prepisao kuće, ne htedoše ih staviti pod hipoteku. Ostao je sam sa sobom.

19:35

27. jun 2013. Trgao se malopre i iskobeljao ispod kabanice. U drugome uglu

Goran je buncao rešavajući i u snu neke teške nesuglasice sa samim sobom. Seo na prag stočnog vagona i zapalio cigaretu, zagledan u beskrajna nedokučiva svetla Beograda.

3:15

U niskoj sobici s razdrndanim krevetom iz bračnih snova i

dvokrilnim šifonjerom, Goranova prijateljica skuvala nam kafu. Po ispucalim zidovima blistali su posteri sa zalascima sunca i roman-tikom držanja za ruku iz nekog drugog sveta. Žalila se na nekog

74

kurajbera i pokazivala tragove od kaiša na ručnim zglobovima. Bližila se pedesetim, imala je tople prostrane pitome oči i dala nam je kutiju s preostalim cigaretama.

8:35

Mahnuo Goranu rukom i seo na klupu u parku. Povremeno

ustanem da isprosim koji duvan, pa ponovo sednem i gledam da li će neko u korpu preko puta baciti kakav okrajak pa da se stuštim na njega.

Sada bi mi u Knjaževcu Mirjana postavila tanjir, i sve bi mi doda-vala, i pričala bi, pričala, pričala. Ili bi me sa stolice preko puta zalju-bljeno-razneženo gledala i gugutala „Pa jesi li mi dobro, dušo?“

10:25

Malopre, policajac tražio da se legitimišem. – Pokaži ličnu kartu. – Nemam – rekoh. – Šta radiš ovde? Ko si? – Senka od čoveka – rekoh. – Ne radim ništa. Kaza da se ne zajebavam sa policijom i pozva stanicu. Zakonski, bio sam čist. Kao bedu koja remeti uljudnu pristojnost civilizovanih, udalji me

s platoa ispred hotela Bristol.

16:20 Zasad vam ga eve na. Za ubuduće ćemo videti.

17:05 28. jun 2013 Počinjem izgleda da kandišem, mirišljavi me zaobilaze.

75

10:50

Javnog kupatila u Beogradu nema, pošto su i Bog i gradski oci

digli ruke od beskućnika, sirotinje i Cigana. Išao na Adu da se operem, stekao 736 dinara. Lujka je stavila novčanik ispod peškira na kojem je guzicu sunčala, pa otišla u vodu da je rashladi. Novčanik s dokumentima joj je ispod brisača plavog Juga AO 138.

Poješću kao gospodin toplu jagnjeću čorbu na pijaci.

17:05 – Ostavi tu štrklju, slatkišu! Pogledaj šta je meso – udarala se

brineta po drusnim butinama. – Spusti to krpče – odbrusi „štrkljava“. – I obuci gaćice. Pobiće

nas kiselina iz te tvoje pizdurine. – Otpale ti dabogda te tvoje kozje sisice. Šta misliš da si

manekenka neka?! – ne osta joj dužna brineta… – Da uđem, mače – uvijala se plavuša nad poluspuštenim

prozorom Passata. – Nije ona krmača za takvog gospodina. Pusti me da te upoznam sa znanjem u pičkici kao dukat.

Ja navijao za druslu, mušterija bila sklonija krhkijim oblinama. Brineta odvrluda niz pločnike… Možda će, ako joj se posreći ili

ne posreći, svratiti i u neki kafić da u alkoholu sopstvene nade razgleda. Ostalo mi je za nekoliko rakija, i ja ću.

22:30

29. jun 2013. Stavio desnu nogu na branik Opela da vežem pertlu. Izuo

patiku. Dok sam masirao prste i gulio znojavu štroku između njih i iznad pete, iz restorana izašla dvojica nabildovanih, kratkoošišanih. Veliki krst na teškom zlatnom lancu o vratu jednoga od njih sijao je svedočanstvom Tvorčeve mudrosti i milosti.

76

– Pa zar si ovde našao vaške da mi trebiš – šutnuo mi je patiku na ulicu pomazanik s lancem. – Đubre strvinarsko!

Okretao sam ranac s laptopom na stranu suprotnu od njih. – Ceo ste Beograd preplavili i zagadili, majku vam rahitičnu

jebem – vrhom cipele pogodio me je dok sam polazio u samu bulju onaj drugi.

Podigao patiku preko koje su prešla njihova kola. Ispravio odlepljenu petu. Pogledao u nebo. Ni On ni ljudi ne mogu mi više naneti udarac koji neću istrpeti.

11:50

1. jul 2013. Pozvali me na logorsku vatru kraj Save. Imali su i votku. Bio s

njima dok je nismo popili. Tanja mi sedela u krilu da se od hladne zemlje malo ugreje. Imala je meke usne u poljupcu i blagi dodir ruke. Obgrlio joj ispod suknje kolena, nisam išao dalje. Vratio se na klupu u parku; ogrnuo kabanicom. Posmatrao sopstvena sećanja, kao kurjak što se u jazbinu povlači da rane oliže.

I sećanje je sadašnjost. Nad Beogradom se ne vide zvezde.

1:05 Baterija na laptopu otkazuje. Serviseri mi bezdušno traže 50

evra. Nema cenjkanja, vele, i mi moramo da živimo; takav sam bio i ja, kada sam s životom bio u drugim odnosima. Setio se Mirjane, s kojom sam proživeo 30 godina, a koja me još čeka.

18:45

3. jul 2013. Kao putnika bez karte i antisocijalnog elementa, u nedođiji

ispred Lapova, izbacili me iz voza. Sjebao se kroz neko šipražje dok nisam izašao na livade. Jedan dobri čovek poveze me traktorom i

77

pokaza na autoput. „Ovolika neobrađena zemlja pusta, a vama dupe ne da mira“, kaza. Pozdravili smo se, i sa klupe ispod oraha dugo sam gledao za njim.

8:OO

Iz voza Niš – Knjaževac opet me kao propalicu istresli, ali tek u

Podvisu. Preostalih 6 km pešačio i razmišljao da li će me i Mirjana izbaciti.

17:50

Zabezeknula se od neverice; oduševila. Posle je plakala. Takva

je ljubav.

19:45 4. jul 2013. Čudesan mir, toplina kreveta, i njena kosa u mojoj. Setio se

njenog prvog poljupca, pod kestenom, kraj Timoka. I svih alkoho-lisanih noći, i još koječega. I sveta, u kojem će se srce, ako ne prepukne, skameniti. Znao sam da je u pitanju samo privremena emocija i da ću opet otići.

2:10

6. jul 2013. Zatvarao firmu, zanatlijsku. Otvorio je 2002., s namerom da

postanem kapitalista i čovek. Nisam imao tu dušu. Obišao 18 šaltera. Iza stakla susretao dostojanstveno ozbiljne,

koji znaju da čitaju i pišu. Svih 18 pripadnika javnih službi rekoše mi da se dugovanja moraju podmiriti. Takav je zakon. Pomislio na organizovanu zločinačku delatnost.

78

15:00

9. jul 2013. Prodao šta sam imao prodati, podelio s Mirjanom pare. Njoj dao

više. Zbog te humanosti i pustih ideala ja sam ovako i najebao.

16:40 Lagodnost življenja je besmislena ako je samoj sebi svrha. I bri-

ge što od nje potiču. Život kojim bih živeo je otišao, ostao mi je samo ovaj. U njemu

su svi putevi dobri, možda besciljni.

23:55 11. jul 2013. Uobraženo stvorenje je čovek i veruje da mu sve pripada. Kao

onaj petao, što kukuriče u zoru uveren da sunce izlazi da bi čulo njegov kukuriku, tako i čovek, pun sebe, živi verujući da je vaskoliki svet tek zarad njegovog ćefa i uživanja stvoren. I nemoćan je u toj zaslepljenosti svojoj, sve i da hoće ne može da bude drugačiji. Duboko u sebi, svaki od nas nosi i svest o svome savršenstvu, nepokolebljivo uverenje o neophodnosti svoga prisustva na zemlji i svome značaju.

1:10

15. jul 2013. Na uličnoj terasi kafića u Nišu, kao platežno sposoban, naručio

kafu. Dva menadžera, kanda li, preduzetnika li, poverljivo su za stolom iza mene razgovarali o ulaganju novca koji će sam sebe oploditi.

Četvrtasti je spominjao 35 i 40 % i ljude koje treba podmazati, a kravatisani preporučivao nekog „stabilnog“ čoveka, „na mestu i od

79

reči“, i uzdisao za vremenima kada se „preko noći“ od jedne pare moglo napraviti dve pa i tri.

Često su se javljali na telefone, i vrata njihovih auta, kada su ustali i stupili na pločnik, otključala su se s melodijama obećavajućeg sveta.

Dohvatio s tacne na njihovom stolu kocku ratluka. Pomislio na žene u Knjaževcu koje u trikotažama rade za pola

kutije duvana na sat. Seo u voz za Beograd.

13:15 18. jul 2013. U Šilerovoj srušiše onoliku zgradurinu i slavodobitno stadoše na

put kriminalu. Zli jezici vele da su tamo bili i neki nezgodni snimci, sa ljudima u državnoj službi, što staju na put besporetku.

Deca koja rastu na ulici u prestonom gradu bave se džeparenjem i kupaju se kad padne kiša. Verovatno im gradski oci Beograda tu zgradu u Šilerovoj i ne renoviraše u Dom, opravdano strahujući da se ne organizuju i postanu još gori.

17:00

Naši najbolji sinovi – političari i tajkuni – kupili su po zemlji Srbiji

sve što se kupiti moglo. Postali su lokomotiva razvoja, zatvorivši fabrike kao neperspektivnu delatnost, bacivši sitnuriji kao isplatu po koji evro u prašinu.

Otvorili su i narodne kuhinje, humanitarno. Kultura je postala nevažna jer ideali nikuda ne vode.

17:55 Novac se okreće s papirima, u tome je inteligencija, vele, i onaj

ko na mešalici 10 sati za 15 evra radi neće imati nikada ništa.

80

Moj narod se okreće kako televizija kaže pa ga i jebe kako gde ko stigne.

22:15

21. jul 2013. Pričao je o varošima srbijanskim i reče da nema nijedne gde

banke nisu na najboljim lokacijama i da je to trenutno najper-spektivnija proizvodna delatnost. „Tako je i sa Beogradom“, kaza. „On im je srce!“

Naum mu je bio da napravimo praćke, te da u gluvo doba poiz-dalje ispalimo po koji kamen na njih.

Vremenom bi stvorili Organizaciju. Rekoh mu da sam ja samo društveno neprilagođen, i da sam

individualista, i poželeo sam mu svaku sreću i uspeh u radu.

00:50 25. jul 2013. Posmatrao objekat skoro četiri sata, sve do ponoći, sokoleći se

da ga opljačkam. Prethodno pratio vlasnika, patriotu iz 90-tih, odbornika SPS-a,

direktora a potom i većinskog akcionara te firme, i još nekih, preduzetnika i demokratu, gradonačelnika DOS-a, poslanika SDS-a, pa pobornika evropskih integracija SNS-a. Promenio, valjda, osam stranaka, u Skupštini izbegava da se izjašnjava i disciplinovano glasa. Video mu i gospođu, još držeću, putujuću juvelirnicu.

Svetla se nisu palila a na telefon se niko nije javljao. Uzverao se na susednu garažu i prebacio na njihov zid. Držeći se rukama za šiljke na vrhu, već spustio noge, nameren da u dvorište skočim. Sa dve strane se začulo sviranje alki na lancu, zarežali tek kad su stigli do mene, jedva vratio muda na ogradu. Bauljao što brže ka garaži, praćen bliskim propinjanjem i iskeženim očnjacima dve džukele. Skočio na ulicu, pobegao.

81

Ceo dan razmatrao neiskustvo i vežbao duboko disanje. Još učim zanat.

20:45 26. avgust 2013. Pre 27 dana odveli me na robiju, uhvaćen na delu pri krađi torbe

na autobuskoj stanici, nisu mi verovali da sam samo vežbao, a jutros me pustili tri dana ranije, usled prenapregnutih kapaciteta.

Uložio protest što pre vremena izlazim i rekao im da kao patriota hoću svoj dug državi da izmirim do kraja – mislili su da ih zajebavam i ponovo hteli da me biju.

Popunjavajući mi karton, raspitivali se šta ću da radim i da li ću opet da kradem i sad kad sam video da se to ne isplati.

Pomislih da im kažem da se kriminal isplati, sudeći po Skupštini Republike Srbije, i da smo prema ološu tamo prisutnom mi svi ostali lopovi ništa, ali sam oćutao.

Ulica pred zatvorom imala je dva smera, mogao sam da idem levo ili desno, kako mi se ćefne.

15:20

Izgubljeno vreme se ne vraća i nema mrdanja.

23:55

82

Ivan TOMIĆ MISTER

DETE PALOG NINDŽE

Moj tata beše nindža, a mama je bila domaćica. Dok se on okolo nindžao ona je prala, peglala, kuvala ručkove i

tako to. Njegovo nindža-odelo uvek je bilo besprekorno čisto i mirisno,

katana i šurikeni savršeno izglancani, a obroci koje mu je spremala optimalno energetski izbalansirani.

Tata je voleo mamu i mama je volela tatu. Od tog voljenja nas-tao sam ja, moja seka, moj bata, papagaj Čipi, i celo jato zlatnih ribi-ca u velikom akvarijumu. Bili smo srećni, siti, voljeni i seksualno neuznemiravani. Rečju – savršena porodica, kao sa reklame za savršenu porodicu.

A onda je tata jednog dana izgubio posao, kada je njegova firma „NINDŽA-PRO DOO“ prodata na tenderu jednom lokalnom moć-niku, i sve je krenulo nizbrdo.

Tata se odao alkoholu, propio je svoje nindža-odelo, katanu i šurikene. A mama se prokurvala da bi nas sve skupa održala u životu. Sestra je, čim je dobila prve naznake ženskih atributa, krenula majčinim stopama, brat očevim, papagaj Čipi stopama suvih reba-raca put kuvanog pasulja, a celo jato zlatnih ribica iz velikog akvarijuma njegovim.

Ja tu više nisam imao šta da tražim pa sam skupio ono nekoliko svojih prnja i zauvek otišao od kuće.

Kao dete palog nindže i posrnule domaćice nisam baš imao nekih izgleda za pronalaženje posla u ovom hladnom i surovom svetu. Zato sam počeo da hvatam vinske mušice i da ih zlostavljam

83

između dve cigle. Nije neki posao ali je bolji od ničega. Dve cigle se sporo habaju a vinskih mušica ima koliko hoćeš, a ako ih i nestane, uvek su tu pegave larve zelenortskog mucavca, i jedan zalazak sunca nad ostrvljem u daljini.

84

Angelina DIMITRIJEVIĆ

BUMBAROV LET

Zuuuummmm, zzzzz, bzzz… uh, gde mi je ta muvara, e sad si moj! Pljas… nova mustra na belom zidu. Od kako se nastanio novi sused ne mogu da se oslobodim

bumbara… zzz… Kupio kuću, ogradio se zidovima. Napravio neki plastenik.

Posejao svega i svačega. Ma sumnjam ja u taj njegov usev, ali šta ćeš, popnem se na moju kulu izvidnicu. Opet ne vidim ništa, pa neka mu bude. Kupio roj bumbara i pustio ih da mu biljke oprašuju.

Napolju toplo ranomartovsko jutro, pootvarani prozori. Otvorio i komšija plastenik, ali nije pokupio bumbare… Zuuuuummm, zzzzz, bzzz, zzz evo još jednog letača… raširio

tamnoplava krila, pa pravi lupinge iznad fotelje u koju sam se smes-tila pored prozora i crtam… malam… ilustraciju za novi roman.

Pljas… nov oblik na platnu u tri dimenzije. Jadno stvorenje… Dalo život, zarad ničega.

Kupim sto grama kafe, pa pravac kod komšije… za bravu, kad ono zaključano. Čujem ga, šetka po avliji, zvižduće nešto… Kašljuca … ali ne reaguje ni na zvekir…

Okret, pa kući. Nastavim da malam i opet zuuummm, zzz, bzzz i još jedno

pljas. E, vala dosta! Dohvatim prvu putnu torbu natrpam stvarčice, sedam u kola i bela štrafta. Još ne znam ni kud sam pošla, stići ću već negde, samo dalje od ovog zujanja… pošast ili šta već je. Usput sretnem patrolna kola… ..hmm… može!!! Prva raskrsnica levo, pa levo, pa pravac kući. Ja sam staroooosedeooooc a on je nov.

85

Nešto nije u redu u tom plasteniku, znam, neću ni da pretpos-tavljam. Nije nešto u redu ni sa tim komšijom, znam, neću ni to da prepostavljam!!! Nešto se mutno događa, užas… kriminal. Moram to da izvidim.

Savijam u našu ulicu, usporila sam princezu samo se kotrlja do kapije. Tražim ključeve i otključavam…

Savija još nekoliko limuzina uz veliku buku tirrrrraaaaaatiiiiiira i plavim svetlom. Ovo nije dobrooooo pomislim, i samo što sam tako nešto pomislila, staju pred komšijinu kuću.

Petljam oko brave odugovlačeći, da vidim šta će se desiti. Iskaču službenici u uniformama naoružani do zuba.E, moram da

se sklonim. Uvozim princezu u dvorište kapija se sama zatvara, her-metički, ni vazduh da prođe... Trč’ na izvidnicu… I taman vidim vode komšiju… Jadan komšija… jadna ja. Šta ću sad sa svim tim bumba-rima?

Prođe neko vreme, čujem da se komšija nastanio u zatvorsku ćeliju, a po komšiluku se priča da su mu plastenici puni indijske konoplje. Zato su, valjda, zakatančeni.

Skockam se ja za posetu i ponesem poklon za komšiju. Na portirnici me pregledaju, pregledaju i moj paket… ne neću

da ga vidim… hoću samo da predam iz kurtoazije nešto njegovo, da mu se nađe. Dežurni pozove još nekolko uniformi, mora da se dogo-vore, je l’ može paket da uđe i da se preda naučniku doktoru profesoru magistru hemije Nedođeš Nenađašu ?

To jest mom komšiji… ts’ sad znam i kako se zove. Može!!! Kako ne bi moglo? I paket ode u prave ruke.

Znam da sam jako obradovala N.N. Jer samo jedinstvene stvari mogu da obraduju čoveka, kao što je on. Pri izlazu iz zgrade čula sam jedan vrlo diskretan urlik radosti iz ćelije.

Slika će mu ukrasiti zid nad ležajem. Na njoj svi njegovi bumbari – u tri dimenzije. Samo da se zna, nisam ga ja prijavila, bilo je to iznenađenje za

mene kô i za njega. Briga mene za njegovu marihuana… Nego me oni bumbari izludeše.

86

Lažni pekmez STANOJE

AKUSTIČNA PATKA

Nekada davno živjela je akustična patka. Vreme je provodila, igrajući se u praznoj tegli ajvara, sa najboljim drugom plišanim jorgovanom. Jednog dana odlučila je akustična patka da ode u pustinju i tamo otkrije suštinu suživota. U pustinji je rasla mala krava simultanka. Igrala je šah sa Jogom. Tog dana sunce je sijalo više nego oblačno. Povika patka: „O, ti mala svemoguća kravo, šta da radim sa suživotom!?“ – tužno zajeca akustična patka i zavuče glavu u ladan beton. Mala krava se nije ni osvrnula. Samo je otpjevala: „moje noge bose krvave eksere vole“ – reče mala krava i izdahnu Jogi na gru-dima vukući poslednji potez bjelim topom na ef4. Sat je stao. Vjetar u očima. Zemlja u oblacima. Zadrhta patka. Strah joj se uvuče u grudi. Zavuče ruku u džep, izvuče jaje na oko i žrtvova ga Jogi u čast male krave. Okrenu se i vrati se plišanom jorgovanu.

87

Vjećeslav BERAR

U RITMU MARANGONE (Somnabulna fantazija)

Te snovidne noći, umotane u plašt kišnih kaplji koje su dobovale sumornu kadencu, snovidne noći obasjane lunarnim reflektorom, a zatamnjene kišonosnim oblacima, Anabela se našla na omanjem campo -u, jednom od mnogobrojnih u tom gradu, ne znajući kako je tu dospela, zagubljena kao i svaki čitalac ponaosob, tražeći nit klupka za koju će se uhvatiti, svetionik na literarnoj pučini, međutim, magija reči se uvek krije između redova.

Na nebeskom svodu oblaci su plakali jer je Anabela bila bosa. Osvrnula se oko sebe kao čigra, osmotrivši preteće pustu okolinu, dok su je nebeske suze milovale. Kao igla balon, probo ju je snažan déjà vu, ili to beše jamais vu, zavisno od ugla posmatranja, uglav-nom, naježila se.

Na samom rubu ponoćnog vidika spazila je misterioznu priliku pod kišobranom, okruženu dimnom aurom. Naočiti simulakrum. Neka čitalac zamisli, nošen lepetom knjiških listova, neki uvrnuti concetto koji verno odslikava ovu atmosferu, jer šta su reči nego tek obrisi misli, zatamnjene siluete na belom papirnatom prostranstvu.

Prišla je neznancu i upitala: – Gde se nalazim? Čovek kao da je prečuo pitanje, uzvrati: – Dođite pod kišobran, madam. Pokisnućete. Anabela nije obraćala pažnju na to da joj je haljina, poprilično

natopljena kišnicom, postajala prozirna i počeše se nazirati nage grudi, veličanstvene kao dve minijaturne Bruneleskijeve kupole, koje

88

po svojoj divoti nemaju premca među tolikim uzorima kao što su Ticijanove: Venera sa ogledalom, Sveta i Profana ljubav, Urbinska Venera, Uspavana Venera (sa Đorđoneom), Magdalena Pokajnica, Danaja, Danaja sa dadiljom, Dijana i Kalisto, Otmica Evrope, Venera koja zaslepljuje Kupidona; dama sa Karavađovih Sedam dela milo-srđa, Koređova Danaja, Rafaelove: Tri Gracije, Pekarka; Leonardova Leda i labud; Pjero di Kozimove: Simoneta Vespuči, Prokrida; Dijanin lov Domenikina, Rembrantova Vitsaveja, Gabrijela di Estre i jedna od njenih sestara škole Fontenbloa, Botičelijeva Venera, Vazarijeva Andromeda, Vazarijev Studio slikara, Flora od Bartolomea Veneta, Eva prima Pandora od Žana Kuzena Oca, Nimfa od Jakopa Palme Starijeg, Zmija koja iskušava Evu Luke Kranaha Starijeg, Sedam doba žene od Hansa Baldunga Grina, Tintoretova Danaja, Atalanta Gvida Renija, Vitsaveja od Hansa Memlinga, Direrova Eva, Ruben-sove: Venera i Kupidon, Alegorija o blagodetima mira, Helen Fur-man, Čelinijeva Nimfa iz Fontenbloa, Flora Frančeska Mencija, Otmica Sabinjanki i alegorijska Firenca koja trijumfuje nad Pizom od Đambolonje, Venera Luke Kranaha, Amanatijeva Boginja Izobilja, Alegorija Venere Anjola Broncina, Gabrijel d’Estres (Škola iz Fontan-bloa), Devojka u kupatilu od Đovanija Belinija, Gracije Antonija Kanove, Veronezijeve: Razočarenje, Poštovanje, Venera i Mars, Otmica Evrope, Edukacija Pana od Luke Sinjorelija, Van Ajkova Eva, Danaja Jana Gosaerta… i tako dalje u tom stilu.

Anabela se zakloni pod kišobran, zakoračivši u maglu od dima koja je svojom mutnošću podsećala na njeno trenutno stanje svesti, pa ponovi pitanje:

– Gde se nalazim? – Zar je bitno? Iovako je sve ovo māyā. – Molim? – Fatamorgana. Iluzija. – Očekujem drugačiji odgovor. – Zar ne prepoznaješ? Daleko od toga da je znala gde se nalazi. Ovaj nestvarni ambi-

jent joj je, iako zbunjujuć, na neki čudesan način bio lagodan i drag,

89

kao da joj se zavlačio pod kožu, ali se ne može reći da joj je bio urezan u svest. Imajući to u vidu, odgovori:

– Ne. – Nota bene. Realnost je parodija snova, a čak i okoreli realista

kada zaspi prihvata romantičarski metod. Dok je levom rukom držao kišobran, u drugoj je imao šolju kafe

koja se pušila. Pruži je Anabeli: – Posluži se. Prihvati šolju, ispi tročetvrtinski gutljaj skladne mešavine Arabi-

ke i Robuste, koja poče da nadražuje njena senzitivna čula i maštu, pa se misli krenuše rojiti, slobodno kao ptice na nebu, naparfemisane fantazijom koju mogu nanjušiti samo knjiški moljci: coffea Arabica Linnaeus, dve hiljade metara nadmorske visine, tropska klima, stabla od šest metara, tri godine progledavanja iz zemlje, cvetanje, branje, Brazil, maj, jun, jul, avgust, coffea Canephora Pierre ex Froehner, Afrika, šest stotina metara nadmorske visine, mokri, suvi metod, sunčanje, grabljenje, ljuštenje, prženje, dve stotine stepeni Celzijusa, mlevenje, spoj kofeinskog jinga i janga u jedinstvenu celinu... sve joj je to proletelo kroz glavu u jednom forte espresso gutljaju.

Bosa stopala su joj odavno osetila kišnu neudobnost sa ploč-nika, te se mrdnu sa jedne noge na drugu, začu zvuke višestrukih zvona i spazi da joj se promenio tonalitet percepcije, pa upita:

– Šta se to čuje? – Kvintet sa kampanila: Maleficio, Trottiera, Mezza Terza, Nona

i Marangona. – Marangona? – Antičko zvono, jedino preživelo pad 1902., zvoni u podne i u

ponoć. Budući da je danas kratkog pamćenja, kao da je pala sa neba i

obrela se u ovom preseku vremena i prostora, nije ni opazila da joj je na unutrašnjoj strani haljine izvezena mapa čitavog grada, sa prišivenim zvončićima na svim mestima gde se nalaze zvonici. Umesto toga, posmatrala je prelepu Savinelli - Orient lulu koja je oko njih pravila gust oblak dima, takav da se od njega naoblačio i taj

90

kvadratni korak što je inače kišobran vedrio. Na luli se caklio neki natpis ugraviran zlatnim krasnopisom na starogčkom jeziku.

– Šta to piše na luli? – „Lepota je u oku posmatrača“. Anabela je sada češljala mislima taj dukokosi natpis sa lule. O,

kako je utisak prevrtljiv. Probudila je asocijaciju na cirkuska iskriv-ljena ogledala, na te konkavne i konveksne metafore. Anabelin manir je, inače, da idealizuje svaku česticu koja joj priđe na dohvat, bolje reći, na puškomet imaginacije.

Gospodin sa lulom započeo je neki, na oko, dosadan monolog, koji je Anabela sa pola uha slušala:

– Privatna estetika jede šta ona hoće, zaštićena bedemom sub-jektivne gladi. Lepota je lično shvatanje krivih i zakrivljenih linija, odsjaj parfema na mirisnom ogledalu kože, odnos prema uzdahu... Ne mirišu sve tišine isto. Primera radi: spisatelj, kao neki literarni sineast, pravi fresku na svežem malteru neuhvatljive mašte, koju čitalac konzumira, bilo za doručak, ručak, užinu, ili večeru, kroz svoj kaledioskop, tvoreći neponovljivi tutti frutti doživljaj, čuvši možda tišinu u b-molu… raspredao je tako u nedogled.

Anabeli je ovaj razgovor postajao sve čudniji, do te mere da je počela brižljivije osluškivati jezik kojim zbore, jer joj je delovao magično milozvučan i pevljiv, a na trenutke stran.

Kao što nije opazila unutrašnju stranu haljine, tako nije bila svesna ni pisanija sa spoljašnje strane njene haljine:

Te snovidne noći umotane u plašt od snežnih pahulja koje su padale uspavanim adagio tempom, poput padobranaca u vidu reči koji se njišući prizemljuju u invaziji na vas, Anabela je ušuškana u svome krevetu, galopirala nepreglednom poljanom snova, gde je trava zelenija, gde je šećer slađi, gde violinski ključ bolje klizi u podmazanoj notnoj bravi, gde pridevi lepše zvuče, gde cveće miriše kao esencije pariskih parfema, rečju, gde je sve okupano neodoljivim komparativom. Svesni brodić se otisnuo na pučinu nesvesnog.

Oko vrata joj je počivala amajlija od ametista u obliku ključa, za neku pretpostavljenu ključaonicu kroz koju pokušavamo da zavirimo

91

širom sklopljenih očiju. Na noćnom stočiću je gorela sveća, uglav-ljena u svećnjak od crnog afričkog abonosa, kojeg su nekad krasili mlečno beli cvetovi, a sad, na drugom kontinentu on sam krasi literarni enterijer jednog romana, u obliku ušate žene koja osluškuje uvodne akorde Rahmanjinovog koncerta br.2 u c-molu, koji se stid-ljivo nazire odnekud upakovan u pucketavi celofan starog gra-mofona.

Dok je na zidu osenčena silueta plamena izvodila zavodljivu piruetu, mačka snežno bele boje sa medenim šarama je jednim potezom šape srušila sa noćnog stočića klupko, koje se počelo odmotavati sa upitnim ishodom, poput reke koja teče kroz neku neznaniju isprepletenu sunovratima i uznošenjima. Otkotrljalo se niz stepenice, uz trijumfalnu kadencu, u nepoznatom pravcu. Da ste mogli da bacite pogled na ogledalo, u tom odsečnom staccato trenutku, videli biste da na mačijoj ogrlici piše Andajira.

Razgovor je tekao još neko vreme u istom maniru, ali nema potrebe zamarati radoznalog čitaoca opširnošću. Idemo dalje.

Sve ovo je našoj junakinji postajalo isuviše zasićeno misterijom, ali budući da je osećala da joj neki nesvesno nametnuti tempo, neki somnabulni momentum ne dozvoljava da širi priču jer je bila u nerazumljivom, inertnom cajtnotu, činilo se da su ovi događaji režirani, dirigovani nečijom nevidljivom rukom, a literarni metronom ubrzava otkucaje. Neko je obrnuo klepsidru naopačke, pa peščani vodopad gomila zrnca, stoga pređe na stvar:

– Šta ja tražim ovde? – Klupko. – Kakvo klupko? Umesto odgovora, sasuo joj je u lice još jednu enigmatičnu hrpu

reči: – Kada snežna lavina uzme maha, ona se neprekidno uvećava

kupeći sneg uz put i postaje sve snažnija, ruši sve pred sobom krčeći put, ali isto tako kao divljač ostavlja trag za sobom poput niti u ne-kom vezu koja je posebne boje i time određuje dezen odnosno tok zbivanja i događaje kroz koje prođe, nit vodilja koju treba razmrsiti, a kojom se bave Kloto, Laheza i Atropa, putokaz za izlaz iz lavirinta.

92

Anabela nije mogla više da sluša ovakve tajnovite igrarije, lucidne, ali oslikane sfumato tehnikom, uvlačeći je u uspavljujući štimung.

– Da ne dangubimo. Kojim putem? – Vidiš li onu mačku? – čovek uperi prstom u pravcu mačke koja

je upravo zalazila iza ugla brzim gracioznim koračićima, takoreći allegro gracioso.

Anabela je istog momenta krenula hitrim koracima za mačkom, koja je umela najsuptilnije da prede i mjauče među svim mačijim horovima, boje najčistijeg snega šaranog topljenom karamelom, tig-rasto išaranim repom u nijansama meda i mleka, koja je oko vrata nosila ključ od Murano stakla. Potrčavši, istovremeno su počela zvo-niti sva gradska zvona.

Dok je Anabela napuštala campo istovremeno na drugom kraju, mimoilazeći se, u kontra smeru se promaljala crna gondola u sveča-nom voga alla veneta stilu sa prepoznatljivim limenim pročeljem, vozeći tri dame, svaka noseći po jedan predmet: vreteno, globus i makaze. Sa distance činilo se kao da se kreće na pokretnoj traci budući da se kanal ne vidi iz tog ugla.

Anabela je tragala. Imala je na umu klupko kao svetionik, ne znajući ni što ni zašto. Krstarila je u crescendo stilu kaldrmama na vodi koje pamte raskošnu slavu i beskrajna poglavlja bogate istorije, pregrštom ljupkih mostova koji natkriljuju vodene arterije kraseći neponovljive pitoreskne kulise ovog grada koji Anabela naziva baj-kom na vodi. Ovaj grad ona doživljava kao ostrvo, namerno prene-bregavajući činjenicu da je sredinom devetnaestog stoleća on pru-gom preinačen u polovinu ostrva. To je radi neke njene unutrašnje estetike kojoj potčinjava čak i opštepriznatu stvarnost. Gubila se nekim književnim prostranstvom koje se ne može uhvatiti ni za glavu ni za rep. U jednom momentu oseti šuškanje hartije u džepu pa izne-nađeno izvadi parče papira, iskidano izgleda iz dnevnika, na kojem su krasnopisom stajali ispisani sledeći redovi:

Budim se u svom krevetu pod utiskom sna koji mi je zasitio izgladnelu noć. Ne mogu da se otmem maštarskom utisku duboko

93

urezanom na pergamentu snovidne noći. Ustajem i zakoračujem prema prozoru nekako predosećajući da me tamo očekuje izne-nađujući prizor nasuprot uobičajenoj sumornoj slici koja je polagala pravo nepromenljivog predela koji neguje korov monotonije poput kakve plemenite biljke u saksiji. Napredujući ka prozoru obuzima me spoznaja, kao u snu kada ste svesni neke činjenice iako nemate nika-kve informacije o tome, da se zapravo nalazim na piano nobile i kako mi se ne pričinjava zvuk talasa koji zapljuskuju ovo zdanje.

Razgrćem sa prozora draperije koje igraju ulogu pozorišnih za-vesa, dižući se, otvaraju pred mojim očima scenu koja mi oduzima dah. Fantastična panorama Kanala Grande viđena basnoslovnim ka-ledioskopom, tom snoviđajnom optikom...

Nastavila je svoju maršrutu inspirativnim lavirintom uzanih ulica, diveći se pinakoteci velelepnih fasada koje su iskusno stvarale romanesknu atmosferu.

Kuriozitet u vezi sa Anabelinim interesovanjima je opsednutost gradom na vodi koji je svojom veličanstvenošću probudio u njoj neutaživu literarnu insomniju, odlikujući se fetišnim aspiracijama knjiškog moljca koji pasionirano guta najraznovrsniju literaturu u vidu enciklopedija, leksikona, rečnika, istorijskih knjiga, biografija, autobiografija, hagiografija, putopisa, vodiča, časopisa, monografija, dnevnika, pisama, prepiski, zapisa, prepisa, beleški, notesa, belež-nica, kopija, memoara, anala, letopisa, hronika, ispovesti, povesti, prepričavanja, dijaloga, diskursa, beseda, monologa, oracija, komen-tara, anegdota, mitova, legendi, predanja, rukopisa, fragmenata, atlasa, karti, mapa, priča, pripovetki, novela, romana, najrazno-vrsnijih beletrističkih tvorevina, epova, poema, pesmarica, zbirki, kanconijera, šansonijera, parodija, komedija, tragedija, zapisa, bro-šura, manifesta, proglasa, pamfleta, pastiša, falsifikata, imitacija, paskvila, kodeksa, zakonika, protokola, zapisnika, svedočenja, zbor-nika, studija, eseja, polemika, traktata, bibliografija, žurnala, člana-ka, raznih novinskih zapisa, kompilacija, svitaka, sanovnika, grama-tika, udžbenika, uputstava, recepata, brevijara, albuma, kajdanki, libreta, lista, popisa, rodoslova, kolaža, spomenara, kalendara,

94

zemljopisa, svaštara, poslovica, izreka, bajki... i tako dalje u nedo-gled, a natkrovljeno, više ili manje, zajedničkom tematikom šarman-tne jadranske dame.

Inače, renesansno svestrane erudicije, duboko samovoljna, autodidaktički temperovana, Anabela je punila svoju bibliofilsku glavu probranim informacijama osećajući poražavajući anahronizam sa vremenom u kojem obitava. Anahoret suznog osmeha. Kao što smo, čini mi se, već ustanovili, Anabela idealizuje svaku česticu koja joj priđe na dohvat, bolje reći, puškomet imaginacije.

Nalik hartiji što upija mastilo, tako se njena podsvest natapala faktografskim, estetskim, topografskim, sanjarskim i drugim nitima tkajući misaoni palimsest gde se prepliću tragovi raznolikih rukopisa na istom mestu čineći iluziju lavirinta u kome je svaki čitalac pona-osob zagubljen i traži nit klupka za koju će se uhvatiti, tako da je Anabela gde god bi uputila pogled osećala poneku nesvesnu fusnotu koja bi zaiskrila u njoj.

Uma oštrog kao Kraljev Gambit, duše karirane esencijama ple-menitih vrlina oslikavao se chiaroscuro tehnikom karakter devojke koja rađa ovu deskripciju.

E, sad. Diskutabilna je uopšte ta stvar sa čitanjem, sa obzirom da je Aleksandrijska biblioteka, najveća biblioteka antičkog sveta, bivala uništena tri puta, od strane tri različita carstva.

Uviđamo da postoji opasnost od reteromanije stoga ubrzavamo korak.

Posle iscrpljujuće potrage koju ne treba posmatrati u vremen-skoj ravni jer je to u ovom slučaju relativno, Anabela se konačno zaustavlja pred jednom kućom, ulazi unutra i bezuspešno pokušava otvoriti vrata. Viri kroz ključaonicu i vidi devojku sklopljenih kapaka ušuškanu u krevetu. Iz sobe je dopirao zvuk Rahmanjinovog kocerta br. 2 u c-molu kao u celofan umotanog u pucketanje stare ploče.

Napušta kuću, te pod svojim gracioznim nogama ostavlja još određen broj ulica i mostova, prolazi kroz jednu malu calle, gde sve beše prekriveno iskidanim knjiškim listovima, to joj pade teško kao da bosonoga gazi užarena slova, zatim nedaleko na jednom mostu

95

ugleda sumnjivu personu kako kida listove iz knjige i baca u kanal. Te dve scene joj dođoše kao dva knjigoljubiva šamara.

Na kraju izbija na veliki trg. Usput joj jedan čovek na prepad pruža tacnu na kojoj je ugravirano carpe noctem, oslovivši je:

– Izvolite, madam. Uzima sa tacne hedonističku poslasticu koja nosi ime čuvenog

slikarskog majstora iz Urbina koji beše poznat po svojim Madonama. Grize ga. Usijava se od lecederskog sladostrašća, opaža pomenutu mačku sa zadenutim vetrokazom za repom, i budući da nema vre-mena da lizne prst, kreće za njom preko nekadašnjeg toka kanala Batario prema čuvenim stubovima sa namerom da prođe između njih da vidi je li čiste duše, da sazna hoće li zaspati ili će se probuditi. Istovremeno je nadleće jato golubova na visini od nekoliko debelih knjiga. Oseća da joj je uravnoteženo zaiskrio septet čakri.

Nebo je oblačno modre boje. Cela scena se odigrava slow moti-on... da ste mogli da joj zavirite krišom pod haljinu, ostavljajući na časak moral po strani, videli bi ste na rubovima natpis:

Lepota je u oku posmatrača ...i upravo u tom momentu primećujem da moje Parker Sonnet

pero presušuje, pa reči postaju sve bleđe, a sveća se ufitiljila, dogoreva i kaplje na hartiju... Nadam se da će ostati još toliko mastila.

96

Tanja TAUBNER GAJIĆ

PISMO GOSPOĐICE S. GOSPODINU Š, VISBADEN 1897.

Gospodine Š, ako se kojim slučajem odlučim da prihvatim Vaš poziv, mislim

da će to ispasti prilično interesantno. O, ne, neću da igram igre… odakle Vam to?! Naprotiv, biću upravo ona koja jesam. Mada na taj način najviše zbunjujem ljude, učiniću tako ne iz potrebe da zbunim Vas, već da usrećim sebe. Vidite, ja sa Vama želim da budem iskrena naprosto zato što me to uzbuđuje. I nemojte, molim Vas, ponovo onako da me pogledate, znate kao onda one večeri u vrtu dok su mo-je prijateljice od dosade okretale drške svojih suncobrana sa karne-rima. Mislite li da ništa nisu videle? Oh, kako ste naivni ponekad, grofe Š, iskusni i naivni kao dete. Ogovarale su me maltene na moje oči. I to je bilo tako smešno.

Srešćemo se, dakle slučajno, u Baden-Badenu. To ste predložili, zar ne? Prosto proveravam jer ste poziv uputili pre više nedelja. Vaša galantnost ne bi Vam dopustila da zaboravite svoj sopstveni predlog. Ne, nije mi trebalo ovoliko vremena da razmislim. Pa to je tako uz-budljivo. Ali, znate, bićemo među ljudima. U banji će biti dosta poznatog sveta. Sedećemo za stolom i, iskreno, ne bih volela da neko ponovo vidi, kao moje prijateljice što su, kako spuštate usne na moje oči i cvetom mi dotičete vrat. To me jako golica, gospodine Š i onda, onda se lako zakikoćem pa će, bojim se, svi pogledati u nas.

A ima još nešto: Baden-Baden ume da bude jako dosadan. Mrzim dosadu. Šta mislite o Veneciji za koju nedelju? Oh, ups, ne ide

97

da dama to pita. Ne znam šta mi je bilo. Dragu mamu bi sada pogo-dio grom. Oprostite. Da ste sada ovde, zamolila bih vas da mi podig-nete lepezu. Crvenim i ispustila sam je. Izvinite gospodine Š. Možda, ah, možda sam se zaljubila u Vas. No, dobro. Sada idem. Žurim. Srećno grofe Š. Za koji dan priređujete bal. Ne, neću doći, naravno. Jedino ako baš insistirate, vi i grofica Š. Znate, ona je jedna divna žena. Takve supruge treba čuvati. Uručite joj moje pozdrave, a za Veneciju javite na vreme. Da se ne predomislim.

Gospođica S

98

Branislav STANKOVIĆ

LJUBAVNA PRIČA O PATETICI

Zgužvao je papir i bacio ga kroz prozor. Mrzeo je izdavače i zadate teme, ali od nečega se moralo živeti. Dugo je buljio u papir, zatim zapisao:

„Marija, otkada sam Vas zavoleo definicija mog mentalnog zdravlja je teško – teško: ili pomislim na Vas pa mi je teško, ili mi je teško pa pomislim na Vas. Glava mi je u torbi, ruke u džepovima, čir u stomaku, voda u kolenima, jedna noga u grobu. Pa dobro, gde sam tu ja? Svečano izjavljujem: Kada se budem osvedočio da imate prija-telja, doći ću kod Vas u kancelariju i izvršiti samoubistvo službenim oružjem. Ako promašim, a ne pogodim Vas, pokušajte da me ne prezrete.“

Učinkom šake papir je promenio oblik, pa se izletevši kroz prozor prepustio gravitaciji. Levica je podupirala čelo, desnica potra-žila olovku:

„Život bez Vas nije život. Ako sledimo tu logiku još se nisam rodio a već želim da umrem. Marija, Vi ste za mene prst sudbine. Onaj kažiprst u oko. No-no prst što povlači oroz, gura sa simsa, proziva. Svojih ću deset sastaviti u molitvu – za više sam slab.“

Ne mogu pisati patetične svinjarije makar nikada ništa ne

objavio – promumla bacajući patetiku u mrak. Legao je pored žene u krevet i prošaputao u sneno uvo:

– Draga, volim te. Na spratu niže, izvesna Marija L., sedela je na terasi sa hrpom

papira u krilu i užarenog pogleda čekala sledeću papirnu pahuljicu.

99

Branislav STANKOVIĆ

EHO SRCA

Da! takva bićeš kada, primivši svete tajne, kraljice preljupka nad svima, legneš pod sočne trave i pod cvetove sjajne da buđaš među kosturima. Prelepa moja! dok te poljupcem bude jeo, ti reci crvu dušmaninu da ja ljubavi trule još čuvam oblik ceo i njenu nebesku suštinu! Bodler, „Strvina“ Nakon mnogo vremena, 22 duge godine, njene ruke su opet na

mojim grudima. Opet je palac (sa mladežom oblika njene rodne Bo-ke, tik iznad nokta) kao nekad na mom srcu. Tako mi je onda ćutke izjavljivala ljubav – nežnim dodirom palca, kao da mi ostavlja potpis na srcu. Sada je bio profesionalno tu, kao prikupljač informacija. Dr-žao je svetleću kuglu i preko nje se spuštao do mog tkiva i opipavao ga. Posmatrao sam je ispod oka dok je ona posvećeno fiksirala pog-led na monitor. Ima tu malo viška kilograma i borica na vratu i oko očiju, ali oči bih poznao i u mraku.

– Da li se osećate dobro? Srce vam nenormalno brzo radi. Okrenite se na bok prema zidu, dišite duboko i opustite se – rekla je zvanično.

– Dobro sam, samo se nekontrolisano uzbudim u ovakvim situacijama – procedio sam preko zadržanog daha.

100

– Nema potrebe, pa ništa ne boli. Misliš? Čak ni to što me se ne sećaš? Što sam još jedno srce bez

lica, statistički podatak. Zagledao sam se u prošlost kroz mrlju na zidu. Vidim, navikla si se na sirove slike organa. Ne sećaš se da si me zvala kao podršku na prvi praktični čas anatomije, ja brzopleto pris-tao, pa nakon neprospavane noći zvao u zoru da ti kažem da „ne-mam stomak“ za to. Popodne si me obavestila da taj dan nisu uspeli da obezbede telo pa je čas odložen – kako je to surovo zvučalo pesniku u nastanku, okrenutom pitanjima duše.

To si znači specijalizovala – mehaniku srca, odmah čim si shvatila da je njegova hemija isuviše zahtevna. I sad gledaš njegovu animaciju, a nekad si ga osećala na neviđeno. Hoćeš li videti devi-jaciju neke pretkomore ne znajući da si joj i ti doprinela? Jesu li zalisci neuredni, ili sam dobro olizao svoje rane? Jesam li dovoljno mrtav da sve izgleda kao da je u redu?

– Jedva sam uspela da očitam rezultate, mnogo ste uznemireni. – Reče kao da je čula moje misli.

Kasnije, sedeći u svojoj sobi, upoređivao sam rukopise oproš-tajnog pisma i izveštaja specijaliste. Sličnost je očita, mada je sadaš-nji grublji i odlučniji, verovatno u skladu sa razvojem ličnosti.

„Oprosti za način, ovako je bezbolnije za oboje. Otputovala sam bez pozdrava, roditelji su me zvali na hitan razgovor. Ti imaš pravo da se rukovodiš samo osećanjima, da ne misliš o budućnosti, ali ja ne želim da je žrtvujem zarad opsesivne ljubavi koja je sama sebi cilj. Ja imam i druge ciljeve, mama i tata su u mene uložili puno vere i mate-rijalnih sredstava. Od kako smo zajedno izgubila sam godinu na fakultetu…“

Tek sad, sa ove distance, vidim da si uvek imala sliku odvojenih budućnosti. Opet se ispostavila razlika shvatanja između žrtve i pos-većenosti. Doživljavanje žrtve rađa osećaj ozlojeđenosti i uskra-ćenosti – posvećenost ljubavi ne zna za uslovljavanja. Ti si žrtvovala, ja se posvetio. Ti svesno otkinula godinu od životnog plana, ja nes-vesno planirao život uz tebe.

Nalazi mog srca su u mojim rukama pisani tvojom:

101

„Mitralni kuspisi normalnog izgleda i pokretljivosti. Leva pretko-mora je normalne veličine. LK normalne veličine, bez ispada u kinetici zidova, očuvane sistolne funkcije. Ao u korenu normalne veličine. Ao valvula je trolisna, kuspisi normalni, očuvane separacije i koaptacije. Desne srčane šupljine su normalne. Perikard izgleda hi-perehogeno.“

Možeš li ti videti svoje srce? Ima li ono EHO prošlosti? Počiva li na nekom nasleđu?

***

Srce moje neuništivo do samog kraja, igramo ulogu života u dva čina – ili smo sami, ili suvišni. Kad se konačno bude spustila zavesa neće biti nikoga da nam aplaudira, ali nadam se ni da zviždi.

102

Lazar JANIĆ

ALEKSA LAKIĆ JE ODLUČIO DA UMRE

Aleksa Lakić je odlučio da umre. Odluka se stvorila niodkud, između dva dima cigarete, posle

trećeg gutljaja kafe. Do pre nekoliko trenutaka o tome nije imao nikakvu primisao, ali sada...

Bila je tu. Sedeo je u svojoj sobi, okružen gomilom, sad je znao, nepo-

trebnih stvari, koje je godinama skupljao kao bednu nadoknadu za promašen život. Svaka knjiga, svaka ploča, svaka drangulija u sobi, imala je svoju priču, svoj blistavi trenutak. Najzad je shvatio, konačno ostajući sam sa sobom, koliko je sebe zavaravao da je to ono što mu je potrebno, ono što ispunjava život. Jer, ono što mu je stvarno tre-balo, izgubio je pre mnogo godina...

Pokušao je, u tim zadnjim trenucima, prizvati slike dragih ljudi iz prošlosti, ali one su mu bežale, razlivale se poput pene prosutog piva koju upija tkanina stolnjaka... Sad je razumeo, o da, konačno je shvatio, da mu je najvažnija slika pobegla, da ju je u svojoj aroganciji oterao i odjednom je sebe zamrzeo zbog toga! Tako je to! Onaj ko ti nedostaje nikad nije tu, a oni kojima ti nedostaješ potpuno su nebit-ni, nervira te njihova prisutnost i njihova briga za tebe! Pozavideo je životinjama na nedostatku svesti, moći razmišljanja, na njihovoj sposobnosti da ne osete patnju kad su site, kad im nije hladno ili vruće, ili ne osećaju bol tela. Jer, nema te fizičke boli koja se lakše trpi od duševne boli, emotivne praznine, osećaja izgubljenosti i promašenosti života..

103

Neobjašnjivo je to. Šta čini čoveka? Kutija načetih cigareta, hladna večera u frižideru, kompjuter na kome sam winamp bira omiljene pesme? Pokvarena klima koju majstor ne stiže da popravi, iako si ga tri puta ove nedelje zvao? Jeftin šampon na polici u kupa-tilu i skup parfem zaboravljen na komodici za obuću? Započet i ne-dovršen roman u folderu na desktopu kompjutera? Mali mornarski kovčežić prepun starih slika, pisama i dokaza da si rođen, državljanin neke države i vlasnik stana u kome stanuje tvoje telo? Slika loše izbrijanog lica, koje svako jutro zuri u tebe zakrvavljenim očima, uokvirenim već vidljivim borama, iz ogledala? Ili svest o sopstvenoj ništavnosti, kukavičluku, nesposobnosti da se suočiš, ne sa ravno-dušnim svetom u svojoj okolini, nego sa samim sobom?

Aleksa Lakić je ugasio dopola popušenu cigaretu u ogromnoj i skupoj pepeljari od lažnog kristala...

Vreme mu je isteklo.

*** Blic, izdanje za Beograd Beograd, 19. septembar 2011. godine

Kasno sinoć, u svom stanu, u Beogradu, u 51. godini života, preminuo je Aleksa Lakić, pesnik i boem, dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman 2010. godine.

Dežurni lekar koji je na poziv prijatelja, koji je želeo da ostane anoniman, došao u njegov stan, u svom izveštaju je naveo da je smrt nastupila kao posledica infarkta.

Isti anonimni prijatelj, koji je telefonom pozvao našu redakciju, izjavio je da je lekar bio samo delimično u pravu.

Aleksa Lakić je umro od slomljenog srca.

*** Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta. Osetio je

njeno telo ispod čaršava, golo, oznojeno, okrenuto leđima… Primakao se, prebacujući ruku preko njene nadlaktice do njenog stomaka, čvrsto je grleći. Grudima pritisnutim uz njena leđa, uhvatio je ritam njenog srca… svojim slomljenim srcem… i preživeo je…

104

*** Mile je bacio pred njega novine, smejući se… Laki je upravo završavao sa ubacivanjem šifara u fiskalnu kasu i

bacio je pogled na Blic, presavijen na Hroniku Beograda. „Zvao me Ivan, on je prvi kupio novine, i pročitao ovo,“ rekao je

Mile, pokazujući prstom na mali uokvireni članak u dnu lista. Laki je dvaput zamišljeno pročitao kratki tekst. „I da je istina, žalosno je da sam zaslužio da se ovo pojavi samo

u dvanaest redova jednog stupca novina“, prokomentarisao je ironično.

„Za nekog drugog morali bi platiti da se ovo objavi u novinama!“ smejao se Mile. „A ti si dobio reklamu za džabe! Ivan je poludeo, mislio je da je stvarno, jedva sam ga ubedio da sam te danas već video, i da novine lažu!“

Laki je slegnuo ramenima. „Čudno. Obično ne lažu baš ovoliko!“ „Pitam se, ko im je izvor informacije, ko je anonimni prijatelj

koji ih je telefonom pozvao?“, pitao se Mile. Laki se zamislio. „Ja mogu da se dosetim samo jednog“, reče. Nije rekao koji je to prijatelj, a Mile nije hteo da pita. Iznenada,

kao da je nešto u sebi prelomio, Laki je pogledao Mila pravo u oči. „Znaš, Mile, ona kuća, obrasla bršljanom, koju si sanjao… to je

moja rodna kuća!“, rekao mu je oklevajući. Mile ga je posmatrao nasmejanim zelenim očima: „Znam“, rekao je, „išli smo zajedno letos da iskrčimo dvorište i

tad smo sav bršljan poskidali sa zidova i spalili!“

*** Kod Lazara je otišao nenajavljen, noseći samo lap top, primerak

novina koji mu je Mile tog dana doneo i dvolitru šljivovoce… Lazar je stanovao u Dobanovcima. Bio je građevinac, kao i on

nekada. Imao je 45 godina. U slobodno vreme pisao je romane, a zarađivao je za život praveći mostove i nadvožnjake na koridoru 10 …

105

Posle treće čašice rakije, Laki je izvadio iz torbe primerak Blica i pokazao ga je Lazaru.

„Proverio sam u redakciji sa kog broja su dobili ovo obaveštenje i nisam se mnogo iznenadio kad su mi dali tvoj broj,“ reče dok je ovaj čitao članak.

Lazar se nasmejao. „Šta da ti kažem, istina je da je ovo deo teksta koji sam objavio

na blogu, iz najnovijeg romana koji pišem o tebi… Redakciju Blica, naravno, nisam zvao, mada broj telefona može da se nađe na mom sajtu“, rekao je kad je pročitao članak.

„Hoćeš da kažeš, da je neki novinar amater pročitao tvoj blog i ovo objavio kao vest, i ne proverivši je?“, pitao je Laki Lazara.

„Ne znam šta da ti kažem, osim da sam prilično siguran da novinari svoje vesti obično ne prepisuju sa sajtova pisaca,“ rekao je smejući se.

Laki je nasuo još po čašicu rakije. Lazar mu je nazdravio, gledajući ga u oči: „Hajde živeli, pijemo

sad za tvoj novi život!“ Ispili su naiskap i sipali ponovo. Lazar je bio par centimetara niži i desetak kilograma lakši Alek-

sin odraz u ogledalu, skoro potpuno sede kose i brade, ošišan na keca, u ispranim starim leviskama i majici bez rukava.

„Kako ide tvoja knjiga?“, pitao je Laki. „Jesi li završio drugi deo?“

Lazar se uozbiljio. „Završio sam skoro sve, ali mi se nije svideo kraj. Sad imam

ideju da sve promenim. Ubacio sam novi tok, još jednu priču u priči i ovaj blog sa mog sajta, koji se nekim čudom našao u Blicu, jeste probni balon, reklamni trik, tek da vidim kakve su reakcije čitalaca prve knjige, na ovakvu ’odluku’ Alekse Lakića“, objašnjavao je Lazar.

„Mislim, drago mi je da si moje ime upotrebio za ime svog glavnog junaka, ali, šta da ti kažem, ja još nemam nameru da umi-rem, ni od infarkta, niti od slomljenog srca, imam još neka posla na ovom svetu da pozavršavam, pa bih te zamolio, da na istom mestu gde je izašlo, demantuješ glasine o mojoj navodnoj smrti,“ rekao je Laki, pola ozbiljno, pola šaljivo.

106

„O, da, to sam i mislio, ionako sam čitaoce zbunio, i dobio sam već više mejlova, u kojima me pitaju šta je sad ovo, otkud to da Aleksa Lakić umire na početku druge knjige, kad sam već najavio i treću! Jedna čitateljka me je molila da spasim Aleksu i ja sam, kao džentlmen, obećao dami, da ću to i da uradim! Ionako mi se ovakav rasplet ne uklapa u zamisao! Prema tome, spašen si, i zato živeli!“, nasmeja se Lazar podižući čašicu.

Mnogo čašica i još toliko zdravica kasnije, već malo pripit, Laki iznenada reče:

„E, moj Lazare, čudne stvari mi se danas dešavaju… Jutros pro-čitam u novinama da sam preminuo… Večeras sedim ovde s tobom i stalno pokušavam da uhvatim jednu skrivenu misao, slutim, jako važnu. Stalno mi izmiče… Na tren se pojavi neka slika, čini mi se u obrisu dima cigare, ali ne mogu da je zadržim… Nestane u treptaju oka… Sedim ovde za stolom, gledam sebe kloniranog u tvom liku, pogledaj se, i kosa i brada su ti posedeli na istim mestima kao meni, imaš iste krvave oči, kao što ih vidim u ogledalu… sedim ovde, i ne mogu da dođem sebi od čuđenja! Evo, reci! Zar nije čudno što ti pišeš knjigu o mom životu, kažeš i kraj si već smislio, pa napišeš u romanu da sam umro i to se nekim čudom objavi u novinama! Sedim ovde, i sve sam sigurniji da je ovo nekakva varka, i da ti, u stvari, i ne posto-jiš, da sam ja izmislio tebe, a ne ti mene, za glavnog junaka nedo-vršene knjige smeštene u lap top… Eto, ime sam ti dao po ocu, izgled sam ti dao po sebi, ali tvoja uloga je da budeš pripovedač radnje koja vodi mene, Aleksu Lakića…!“

Lazar se smejao. „Pa kako… ako ja ne postojim, ako si ti mene izmislio samo da

budem glavni junak tvog nedovršenog romana, ko je onda večeras sa tobom popio dve litre ove rakije?!“, reče, pokazujući na skoro praznu flašu.

***

Trgao se iz sna, i rukom pretražio drugu polovinu kreveta… Bila je prazna, i hladna…

107

Slobodan ANIĆ

PREOBRAŽENJE

Predmet svih tajnih razgovora, misli, dnevnih sanjarenja i noć-nih mora nas dečaka pubertetlija iz Gornje male, bila je Leposava, naša komšinica i uglavnom vršnjakinja, od mene godinu starija, a od mog drugara Miće dve godine mlađa, bivša svakodnevna drugarica u igri dok smo bili još samo deca i dok u igri nismo počeli da se odva-jamo na muške i ženske.

Ne znam kako se to dogodilo i ko je prvi počeo da se odvaja, dečaci ili devojčice, samo sam odjednom primetio da nismo više onako bliski kao nekada dok smo se igrali žmurke, piljaka i drugih igara koje nisu ni ženske ni muške. Izgleda, ipak, da smo mi dečaci prvi počeli da se igramo nekih ratničkih igara koje se devojčicama nisu dopadale, a one su, opet, počele da se igraju nekim krpicama, lutkicama i tako nekim stvarčicama koje nama nisu izgledale ni malo opasne, pa prema tome ni zanimljive. Ali, kada su, ulepšavajući tako svoje lutkice, vremenom počele i same da se ulepšavaju, mi stados-mo da ih iz prikrajka radoznalo, a kobajagi ravnodušno posmatramo.

Prvo primetismo da su im suknjice kratke, iako su ranije često išle i bez njih, a mi tome nismo pridavali nikakav značaj. Vrebali smo trenutak kada će se sagnuti, ili zavrteti oko sebe, skočiti, kada će dunuti vetar, pa da im se suknjice podignu i da im vidimo gaćice. Pos-le smo pričali o tome koja kakve gaćice ima. Nešto kasnije zapazismo da im se bluzice, majice, haljinice, na grudima nadimaju. Naravno, znali smo šta je to, ali smo tada već odavno prestali da se sa njima družimo onako kao nekada.

Samo jednom sam osetio te izrasline na sebi, kada sam devoj-čicama, dok su se na poljani igrale „između dve vatre“, uzeo loptu, a

108

Leposava me pojurila, stigla i, otimajući mi loptu, prislonila se grudima na moja leđa. Osetivši njene polulopte na sebi, zaboravio sam na loptu oko koje smo se otimali, tako da ju je lako istrgla iz mojih ruku i vratila se drugaricama, dok sam ja kao ošamućen stojao i gledao za njom, još uvek osećajući kako me njene okrugline peku na leđima. Cele naredne noći nisam mogao da spavam neprestano prizi-vajući u sećanje trenutak kada se naslonila na mene.

Mnogo ranije, još dok smo se igrali žmurke, piljaka i školice, i dok smo pravili kolače i bombe od blata, sva deca su znala da je Leposava najlepša od devojčica. Taj sud nismo doneli sami već smo to čuli od naših starijih – mi o lepoti uopšte nismo ni razmišljali. Znali smo da je Caca najbrža, brža od mnogih dečaka, i da najviše može da skoči, da Desa ume najlepše da našara bagremov list zubima, da Bo-ba najbolje igra piljaka i priča najstrašnije priče, da Dujka ume naj-bolje da se sakrije kad igramo žmurke – to smo sami zaključili – ali, Leposava je bila najlepša jer smo to čuli od mame i tate, babe i dede, i, naravno, nimalo nismo u to sumnjali. Kao i stariji i mi smo se divili njenoj mekoj gustoj kestenjastoj kosi i debelim kikama, koje su se same rasplitale uvijajući se u spiralu, njenim dubokim tamnim očima, koje su upijale tuđe poglede kao svemirske crne rupe, i punim, rujnim usnama, koje su se tako toplo smešile otkrivajući niz sitnih belih zuba – kao kad posle više tmurnih maglovitih jesenjih dana iznenada pro-sija sunce. Ali tek mnogo, mnogo kasnije, otprilike u vreme kad smo se otimali oko lopte, počela je ta njena lepota da deluje i na čula i osećanja nas dečaka, izazivajući u nama laku opijenost i ispunjavajući naša maštanja i snove i naše prve skrivene dečačke razgovore.

Sada znam, iako tada nisam tome pridavao neki veliki značaj, da je Leposava bila najvoljenije dete u Gornjoj mali. Sve nas voleli su naši roditelji i zbog toga nas, s vremena na vreme, mazili ili tukli, kako kad, ali Leposau su voleli svačiji roditelji. Moja majka, krojačica, od ostataka raznih krpa pravila je mašnice mojoj sestri i Leposavi – drugim devojčicama iz komšiluka samo ako je posebno zamole. Moj otac ju je uvek razdragano dočekivao kada bi dolazila kod nas, šalio se s njom i dirkao je, vezivao joj ruke u čvor, a ona se radosno cilikala

109

podvriskujući i grcajući od miline. Moja sestra je uvek to sa zavišću posmatrala sa strane, iako ni ona nije mogla da se požali da joj ne-dostaje očeva pažnja. Kad bi Leposava bila kod nas, a otac bio bes-poslen, obavezno se izvodila ceremonija – otac je jednom rukom uzimao sestru za ruku, drugom Leposavu, dok je meni naređivao da budem na kecu, pa bismo igrali na melodiju pesme:

„Lepo, Lepo, Leposava, lepo si se opasala i u kolo uhvatila do Milana Gružanina“. Moj otac nije Gružanin, ali jeste Milan, pa je meni uvek bilo nep-

rijatno dok je on to pevao, iako ne bih znao da objasnim poreklo te svoje nelagodnosti.

Leposava je bila prva od devojčica koja je prestala da se druži sa nama dečacima. (Ili smo mi možda počeli nju da izbegavamo?) Osta-le devojčice su nas takođe napustile, ali mi se ipak čini da nisu bile tako nedodirljive – Bobi smo među listove knjiga koje je čitala stav-ljali koprivu, koristili smo svaku zgodnu priliku da Caci podmetnemo nogu ili da Dujki sakrijemo neku njenu stvar, ali Leposavu nismo dirali. Činilo se kao da je izbegavamo, međutim, potajno smo je svi pomno posmatrali i silno žudeli za njenim društvom. Dok smo čuvali stoku kraj Konjske, po kosidbi otave, još pre zaranaka smo prekidali igre klisa ili popića da bismo poterali stado uzvodno, ka velikoj ćupriji, jer je ona tamo čuvala. Tek kad bi njeno stado podiglo oblak prašine na putu i mi bismo kretali za njom.

Nekako postepeno i neprimetno prođoše nam dani detinjstva, ali meni se čini da smo mi do tog saznanja došli prilično naglo i iznenada. Mene je to saznanje snašlo kada se Dobrica, Leposavin brat od strica ženio. Ona je već izašla iz osnovne škole i po tadašnjem seoskom običaju već postala prava velika devojka, udavača. Iako je bila odličan đak, njeni je nisu dali u srednju školu, jer, po mišljenju njenog deda Živadina, vrlo naočitog i brkatog starca, koji je, otkako pamtim, nosio kukljasti štap i sat na lancu u džepu prsluka – sve školovne ženske su kurve, a njegova unuka je domaćinska kći, pa takva treba i da ostane.

110

Dođosmo, dakle, mi dečaci na svadbu, naoružani prangijama i čavuranima, „oružjem“ kojem je jedina svrha bila da puca i da pravi buku, eventualno da poplaši starije žene („Ju, kuku men’! Šta je sad to?“). Moj najbolji drug, Mića, koji je tada već bio đak trećeg razreda srednje škole, nije se više zanimao za naše „naoružanje“, pa sam ja, stideći se od njega, jer on je za mene bio uzor, sakrio svoj čavuran u korpu šaše i namerno zaboravio na njega jer sam i ja odlučio da me to više ne intresuje, pa se pridružio Mići u šetnji oko kola i zagledanju devojčića. Znao sam da i on, ko i ja, čezne da svojim očima pruži uži-tak gledajući Leposavu, ali se ona još uvek nije pojavljivala. U međuvremenu smo šetali sa mojom školskom drugaricom Gorda-nom koja nam se sama pridružila jer joj se Mića dopadao i uvek ga je po meni pozdravljala. Razgovarajući tako sa Gocom, odjednom i istovremeno Mića i ja spazismo u kolu Leposavu, udešenu i nameš-tenu, iskićenu dukatima i njenim divnim kikama, koje su joj dopirale do vrhova njenih zašiljenih sisića i za nas bile vrednije od niske dukata koju su joj natakarili oko vrta. „Devojka za udaju“, pomislismo Mića i ja u isti mah, i uzalud je Goca pokušavala da sa nama nastavi započeti razgovor, mi smo bili opčinjeni poskakivanjem Lepinih dojkica ispod tanke bluzice, a zveka dukata bila je samo sporedna pratnja te zamamne igre. Tada odjednom shvatih da više nisam dete, jer, ako je Lepa devojka za udaju, pa i ja sam momak, majku mu!

Prošla je zima i došlo leto. Ja sam završio osnovnu školu. Na konjskim trkama u Lunjevcu Goca je najzad zbarila Miću, a njena najbolja dugarica Ljilja, devojče koje do tada skoro da nisam ni primećivao, iako je išla u isti razred sa Gocom i sa mnom, zbarila je – mene. Tokom leta saznasmo da se Rajko sastaje sa Cacom, Živan sa Dujkom, Dragan sa Desom. Gimnazijalka Boba je i dalje piljila u knjige kroz debela stakla svojih naočara, a Leposava nije imala momka. Viđao sam je često i susretao na putu do čaira, gradine ili vinograda, ali sam primetio da me izbegava – sa svim drugim momčićima se ophodila koliko-toliko prisnije nego sa mnom. Kada bismo se sreli na nekom usamljenom mestu, uvek mi se činila nekako zbunjena i uplašena, kao zatečena u krađi.

111

Krajem leta sam napustio rodno Cerje i otišao u Palanku, gde sam, po mišljenju mojih Cerjana, zauzimao vrlo visok položaj – bio sam đak učiteljske škole. Svake subote sam dolazio kući i sastajao se sa Ljiljom, a onda naprasno saznam da se udala za Lacu, glavnog švalera iz Miloševića kraja, koji je od nje stariji sedam-osam godina. Nek joj je srećno.

Leposava još nije imala momka. U Palanci sam upoznao Sibinu, devojku koja mi je u početku

izgledala vrlo slična Leposavi, pa sam je pozvao da ide sa mnom u bioskop. Imala je oči srne, ali joj kosa nije bila spletena u kike kao Lepina, već puštena niz leđa. Kukovi joj behu nešto preopširni, ali sam namerno izbegavao da na to obraćam pažnju. Jedne mrazovite večeri dobro sam zagrejao svoju podstanarsku sobicu i spleo joj kosu u kike. Posle sam ih rasplitao. Bejah prilično zbunjen i nevešt, ali je zato Sibina, isto tako mlada, ali više stara nego ja, znala sve što tre-ba. Drugu rundu sam već ja vodio i namerno je odgađao jer sam hteo da se natenane naslađujem onim što je na njoj bilo najlepše – njenim malim, toplim i kao kadifa nežnim sisicama. Mazio sam ih kao tek izlegle piliće, dok je ona gorela kao usijana peć. Posle sam je ispratio na stanicu, a sutradan saznam da je pobegla za vozača autobusa koji je vozio na liniji za njeno selo.

Osta i dalje Leposava da mi ne da mira pred spavanje ni sanka pred zoru.

Za vreme zimskog raspusta priređivali smo igranke u Domu kulture u Cerju. Iznenadilo me kad sam primetio da me Lepa uopšte ne izbegava, i ne samo to – mogu se pohvaliti da je meni poklonila najviše pažnje i da sam od svih momaka ja najviše vremena proveo s njom. Pričali smo o svemu i svačemu, ali ja njene priče skoro da uopšte nisam slušao jer bejah obuzet gledanjem njenih dubokih očiju iz kojih nisam mogao da se iskobeljam sve do ujutru, i njenih punih sočnih usana i belih zuba. Tada sam sebi dozvolio slobodu da joj kažem da ću joj odgristi levi zub ako ne bude dobra, a ona je uvek bila dobra, i taj levi zub, koji se nimalo nije razlikovao od desnog i svih ostalih, imao je samo ulogu posrednika između nas i našeg

112

nagoveštenog budućeg pouljupca. Ona se na to razdragano smejala (da li razdragano?, pitah se), a taj njen levi zub postajao mi je sve primamljiviji.

Nesumnjivo da je Lepa bila najlepša devojka u Cerju, ako ne i u okolini. „Devojka ki tresak“, kako govorahu Cerjani, imala je samo jednu manu – nije imala momka. Ona beše jedna od tri devojke u Cerju koje nisu imale „svog dečka“ – jedna je bila gluva, druga je bila široka kao bure i dozlaboga lenja, a Lepa je bila – lepa. Doduše, govorkalo se da se sastaje sa oženjenim ljudima, ali sam ja znao da su to puke izmišljotine namenjene proscima iz okolnih sela – cerjanski momci se nisu usuđivali da je prose u strahu da ih ne odbije, ali je ni drugi nisu smeli dobiti. Ja bejah u to vreme vrlo sklon tome da je odmah zaprosim, ali znao sam da mi moji ne bi to dozvolili zbog škole, a ni ona ni ja još nismo bili punoletni. Viđali smo se i dalje svake nedelje, stojali zajedno, razgovarali. Tih dana sam išao zane-sen kao mesečar jer sam sve više bivao ubeđen da me voli.

Dođe, najzad, letnji raspust. Viđali smo se i dalje samo slučajno, na igrankama i probama za priredbu koju smo spremali, na putu do čaira ili gradine, razgovarali, ali se još uvek nisam usuđivao da joj zakažem sastanak. Prođoše žetva i vršidba, trla se konoplja i došlo vreme bostana i prela. Mića koji je završio poljoprivrednu školu i već se pripremao za vojsku, i ja, bili smo i dalje najbolji drugovi. Još uvek mu je Goca bila devojka, ali ja sam znao da on i sada potajno čezne za Lepom. A ko je ne bi voleo onako zanosnu, vižljastu a oblu, ljuljohodnu i vrtoglavu. Išli smo nas dvojica na prela i po Cerju i u su-sedna sela. Obično smo prvo išli na udaljenija prela, a za kraj smo ostavljali Lepino i Gocino prelo. Kada bi se stariji pokupili na spa-vanje, a zabrinute majke pripretile ćerkama da se ne zadržvaju dugo „jer ujutru rano moramo da čupamo pasulj“, mi bismo se iskradali u mrak. Lepa se uvek odvajala sa mnom. Po selu su počele da kruže priče, a na prelima da nas spevaju:

„’Od’ ovamo, lepi Dane, ovde ti je divna Lepa.“

113

Mi smo još uvek samo šetali po mesečini, razgovarali i držali se za ruke. Ništa se više nisam usuđivao da preduzmem jer mi je i to bilo dovoljno za blaženstvo.

Jedne večeri, ili jutra – bilo je već prilično rano i zvezde se proredile – ulazeći u avliju primetio sam na mesečini neku spodobu samo u gaćama kako stoji nasred avlije.

– A ’di si ti? – upita me otac. – Bio sam na prelu – odgovorih. – Pa zar do ovo dobo traje prelo? Osetih u njegovom glasu neku strepnju i nelagodnost. – Posle sam bio sa Mićom, pričali smo – slagah. – Nemo’ to više da ti se ponavlja, da ja celu noć mislim ’di si ti i

da l’ ti se nešto desilo! – Ma, bre, šta ti je!? Nisam ja više mali. – Ja sam ti rek’o! Od sad da budeš kući do jedanaj’s sati jer posle

toga zaključavam kapiju! Nisam ništa odgovorio, samo sam se popišao uz orah i otišao da

legnem. Uveče sam opet, posle prela, bio sa Lepom. Grejala je mesečina,

mi smo šetali sokacima, držali se za ruke i pričali. Uzgred sam joj ispričao i kako me je otac sinoć dočekao. Ona kao da se uozbiljila, zabrinula. Zatim je počela jače da mi stiska ruku, a kasnije osetih i njene grudi na svojoj nadlaktici. Pokušavao sam da to ne prime-ćujem, ali sam već iskidano disao. Kad dođosmo u senku jedne lipe, odvuče me uz tarabu, i, na moje veliko iznenađenje, čvrsto zagrli. Pekle su me njene dojke na prsima, a njena kosa mi lahorala obraz. Uze moju glavu među dlanove, a čas kasnije osetih njene usne na svojima i pijanstvo me obuze. Koliko je to trajalo ne znam – meni se učinilo kao večnost, a ipak mi je bilo kratko.

– Sutra u podne dođi u moju kolibu! – brzo prošapta i otrča prečicom kući.

Kolibe u Cerju su tada bile u čairima, šljivicima ili vinogradima. Lepina koliba u Drenovcu beše u šljiviku koji je bio i čair, a pored vinograda pružala se ograda od bodljikave žice da stoka ne prolazi.

114

Koliba je, kao i druge, imala odžakliju gde se ložila vatra i ostavljale razne alatke, i sobičak sa ležajem od dasaka preko kojih se postav-ljala slamarica. Nije bilo potrebe da se bojim dolaska u Lepinu kolibu, niti da se krijem, jer je njihov bunar kod kolibe snabdevao vodom sve one koji bi se nekim poslom zatekli u Drenovcu. Trebalo je samo da ponesem krčag kao da sam došao po vodu.

Kad sam naišao, Lepa je sedela na klupi ispred kolibe i čitala neku knjigu. Kasnije sam video da su to pesme Desanke Maksimović. Začudio sam se da ona to čita i iznenadilo me da je tako malo poznajem, iako smo zajedno odrasli.

Naiđoh pored nje, a ona ne dizaše glavu. – Zdravo, Lepa! – rekoh tiho. – Zdravo! – odgovori i nastavi da čita. Zahvatio sam vodu i sipao

u krčag. Ona je i dalje čitala. Uzeo sam krčag i pošao nazad, a ona nije dizala glavu. Naišao sam pored nje i stao, učinilo mi se kao da je malo zatreptala, ali glavu nije podigla. Beše mi nelagodno, da li me zavitlava, u grlu mi se nešto skupi, a od nadolazećeg besa skoro da mi pođoše suze. U dva koraka bejah kraj nje, podigoh krčag i počeh da izlivam vodu na njenu glavu i leđa. Ciknula je, skočila, i utrčala u kolibu. Bacio sam krčag u travu pored praga, ne mareći da li će se razbiti, i utrčao za njom. Stojala je odmah pored vrata i zgrabila me čim sam ušao. Uplela se oko mene kao bršljan, pomamno smo se ljubili, odmah tu pored vrata, prislonjeni uza zid, zaboravljajući na sve oko sebe. Da li joj je bluza već bila otkopčana, ili sam je ja raskop-čao, ili se raskopčala sama, ne znam, ali joj jedre dojke sa krupnim, ušiljenim bradavicama odjednom pokuljaše ka mojim rukama, usna-ma, zubima. Slatko je ječala, zabačene glave, zatvorenih očiju, a on-da nas iz slatke opijenosti trže i ukoči škripa vretena na bunaru. Na našu sreću, to beše gluva Mica i mi odahnusmo sa olakšanjem, nas-mejavši se veselo.

Te večeri nismo išli na prelo. Oterali smo stoku kući, večerali, pa se ponovo iskrali i vratili u kolibu. Mesec je pekao kao nikad dotle. Njene krupne bradavice nisu mogle da stanu u moja usta. Premirali smo i gubili jedno u drugom, ona je slatko ječala i stenjala, stiskala me kolenima i i stegnima da mi je ponestajalo daha.

115

Zora je lagano brisala zvezde, a mi smo ležali jedno pored dru-gog iscrpenih strasti, a ispunjeni nežnošću. Njenom izduženom, vit-kom a punom telu, divili smo se Mesec i ja, nimalo ljubomorni jedan na drugog, čak mu bejah zahvalan što mi osvetljava tako veličans-tven prizor. Njena raspletena i zamršena kosa milovala je moje usne dok sam joj šaputao da sam u Palanci samo na nju mislio, da sam samo nju oduvek voleo i da ne mogu da zamislim da bih mogao voleti neku drugu. Uzećemo se kad god ona to želi, ako hoće i odmah, šta će mi škola bez nje. Ona se pomače i zagnjuri svoju glavu između mog vrata i ramena, čvršće se privijajući uz mene. Mrsio sam joj kosu i nežno ljubio vrat sve dok ne primetih da ona – plače.

– Lepa, šta ti je? Nežno joj odmakoh glavu i pogledah u oči iz kojih su kapale

suze. Grcala je. – Šta ti je? – nežno je i zabrinuto prodrmah. – Znaš li ko me je prvi povalio na ovom istom mestu, pre četiri

godine, uoči Preobraženja? Glas joj beše napukao i oštar kao testera. Zaprepašteno sam je

gledao, skamenjen i ukočen. Zaboga, pre četiri godine još je bila dete, prođe mi kroz glavu.

– Tvoj Milan! – hripnula je, skočila i istrčala u noć, onako gola, ridajući.

Vraćao sam se kući, prvo skrhan i utučen, a zatim besan, stisnutih pesnica, rešen da se tučem sa onim ko me bude dočekao u gaćama nasred avlije. Dugo je vremena trebalo da primetim da su mi obrazi mokri i slani i da mi ramena brekću. Plakao sam, ne znajući to.

U avliji me niko nije čekao. Preskočio sam kapiju i zamro na senu, na tavanu štale.

Sutradan, na Preobraženje, bio je vašar u Kolarima. Dok mi je tata Milan davao pare za provod, gledao sam ga kao zver, ali ipak oprezno, da on to ne primeti.

Da li je potrebno da kažem da sam posle toga izbegavao svaki susret sa Lepom, a i ona sa mnom. Na sreću, ubrzo je počela školska godina i ja sam otišao u Palanku. Škola i korzo su bili prepuni lepih

116

devojaka, ali sam ja prolazio pored njih kao ovce pored burjana jer mi Lepa nije izlazila iz glave. Jedne noći se u meni rodio pesnik: posle višesatnih nastojanja da zaspim, ustao sam i napisao pesmu koju ću joj sutra poslati poštom. U akrostihu su bile reči: IPAK TE VOLIM!

Sledeći put sam je video jedne nedelje u novembru. Sedela je u

fijakeru, sva u belom, a pored nje naočit, zreo mladić. Udala se u Mihajlovac, u jednu od najbogatijih kuća. Kažu da je srećna.

117

Mirjana CVETKOVIĆ

FUFA

Znate li šta je to fufa? Naravno da ne znate! Ja znam! Mene tako zovu! Nije mi tako ime. Kum me je krstio Ljubica. A čula sam i zašto.

Rekao kum da nikad nije video tako jasne, ljubičaste oči kod neke bebe. Kao ljubičice. I eto, dade mi ime po cvetu. Mislim da nikad niko toliko nije promašio. Hm! Sve sam bila, ali cveće nikad!

A fufa me zovu oni koji bezbedno i mirno sede iza svojih zaman-daljenih prozora, čuvaju svoj porodični mir, srču supu na nedeljnom ručku, a jednim okom gledaju ko to dolazi na moja vrata. Razmiču zavese i vrebaju kad će moji noćni posetioci da se iskradu i ispraćeni lavežom pasa odu u noć.

Fufa se ne rađa. Ona to postaje. Nekad od svoje volje, nekad jer je okolnosti nateraju na to. I recite mi, molim vas, jesam li kriva što za sebe tražim radost života? Jesam li kriva što želim na svojim gru-dima, butinama, stomaku da osetim mušku ruku? Mislite li da je lako biti sam? Probajte! A onda me osuđujte!

Nisam ja oduvek bila takva. Rasla sam kao i svaka devojčica u palanci Bogu iza nogu. Sanjarila o nekom posebnom koji će doći, uzeti me za ruku i odvesti u lepši život. Nisu ta sanjarenja bila pre-velika. Valjda nisam ni znala kako se živi, pa moje maštarije nisu ni odlazile dalje od kućice i bašte, od čopora dečurlije oko mene, od osmeha koji je uvek samo za mene bio rezervisan.

A kada sam se zadevojčila počela sam da hvatam zadivljene poglede muškaraca dok sam prolazila. Brzo sam se razvila. Moje grudi su htele da iskoče iz prerasle bluze. Ljuljala sam kukovima

118

samo da čujem zvižduke ushićenja meni upućene.Smejala sam se, a oni kô uspaljeni ždrepci balavili za mnom. Bila sam atrakcija u palanci. Imala sam lepu kosu. Dugačku, do pola leđa. Kao griva mi se prosula po plećima. I mati mi takvu imala. Kad oplete pletenice oko glave ko krunu da nosi. Samo mi žao što nisam visoka. Sve mi Bog dao, a visinu nije. Ma dobro, na kraju! Kažu da se i otrov čuva u malim bočicama. I takva kakva sam bila kao da sam bockala ljude. Misle čim me vide da sam onako, slobodna, previše za njihov ukus.

Nerviralo me je ponašanje većine ljudi iz mog mesta.Učmao gradić, porodični ljudi, ćerke i sinovi kô kalupom da su pravljeni. Kad sretnu muško, devojke obore pogled. Ha,ha,ha! Koja smernost! Ma povatali bi se na ulici, samo da su smeli.

Čuješ ponekad, ona pobegla s onim! Onaj ostavio ženu i decu, pobeg’o sa kurvom! Ona rodila u sedmom mesecu, a dete kô od brega odvaljeno! Nije nego! Sve go prevarant! Ali spolja nema ništa da se vidi. Jok! Sve fino i pošteno!

Korzo je bio posebna priča. U dve kolone, jedni tamo, drugi ovamo, šetaju, merkaju se, zato su i došli. Drugarice se podlakte i šetaju tako. Momci, sve finoća do finoće. Dođu do kraja korzoa, obrnu krug, pa opet ispočetka. Oni kibiceri, mangupi što gledaju, stoje sa strane i samo prate šta se dešava. Ko je s kim, ko koga gleda, ko bi se s kim u mraku izgubio.

I na oko sve po propisu i sve kako treba. Vesna je bila tipični predstavnik onoga što sam prezirala, a u

suštini po malo i zavidela. Rasla je na drugom kraju grada, bile smo vršnjakinje, ali kao da smo bile sa druge planete. Moj otac običan radnik dok je njen bio direktor u lokalnom preduzeću gde je moj radio. Odatle je sve i počinjalo. Nije me gledala, nisam bila njeno društvo, a nisam ni mogla. Oko nje su se okupljale devojčice slične njoj, iz boljestojećih porodica. Često sam je gledala dok je prolazila ulicom noseći violinu u ruci. Dolazila je kod profesora muzike jer su joj plaćali i privatne časove. Ponekad se iz otvorenog prozora profe-sorove kuće čuo zvuk violine. Zastala bih malo, a onda brzo krenula dalje da ne izgleda da prisluškujem.

119

Zato sam ja, bar po meni, bila zgodnija i momci su me više gledali. Ali ne na onaj način kako su gledali Vesnu. Nju su posmatrali nekako zazirući. Mene sasvim drugačije. Kao da bi me istog trenutka silovali. Pa šta ću? Nisu svi na isto brdo tkani!

Ja sam bar poštena u svom nepoštenju. Prvo prema sebi. Znam kako izgledam i znam da volim što je tako.

Viđala sam Ranka. Mnogo mi se dopadao. Uvek je bio okružen gomilom drugara. Bio popularan u društvu. Mislila sam o njemu i njegovom osmehu. Nije mi trebalo mnogo da to u njemu pronađem.

Igrao je fudbal i bio jedan od glavnih fudbalera u lokalnom timu. Crn, naočit, sa divnim plavim očima, brčićima koje je štucovao i belim zubima koje bi sinule kad bi se nasmejao. Ko bi mu odoleo? Ja nisam mogla!

Kad me je prvi put onako dobro odmerio kao da me je tad prvi put i video. Ma, znao je on mene i ranije, ali me nije gledao. A jednog trenutka je shvatio da sam odrasla. I tada mi se život potpuno pro-menio.

Prišao mi je na korzou. Ako mi verujete, nisam znala kako se zo-vem. A ni da vam kažem o čemu smo pričali. Samo znam da mi je re-kao da sam lepa, da sam porasla kao iz vode, da odavno nije tako lepu devojku video na korzou. I da mi je to godilo. A vama ne bi? ’Ajde da se lažemo!

Počeli smo da se viđamo. Šetali korzoom kô i sve druge ovce. A kada me je poljubio kô da mi se nebo sručilo na glavu. Drhtala sam, noge me nisu držale! A on je uživao. Rekao mi je da sam sveža, da mu prijam ko niko do tada. Pričao mi je još koješta, a ja naletela kô muva na lepak. Kô da mi je mnogo pa trebalo!

U isto vreme u mene je bio zaljubljen Dule. Dečko koga bi svaka majka poželela za zeta. Dobrica jedna, duša od čoveka. A i lepo je izgledao. Vitak, crnpurast, veseo. Samo bi gubio prisustvo duha kad je bio pored mene. Crveneo je, mucao, jedva do daha dolazio. Znam da me je voleo. Ali, šta da radim? Ja nisam njega. Mogao je sve da mi pruži. Život kakav nikada nisam imala, porodicu, jer je bio okružen njima i važili su za primer dobrih ljudi. Čak sam se i njegovoj majci

120

sviđala. Zvala me snajkom kad god bi me videla. Ali, neće duša! Ja sam htela Ranka. A dobro sam znala da je on sve suprotno od Duška. Da li je uvek negde zapisano da čovek uvek želi ono što nema? Duško je želeo mene, a ja ginula za Rankom!

Majka mi se ljutila kad je čula s kim idem. Ranko je već imao lošu reputaciju. Smenjivale su se kod njega devojčice zatelebljene u njega. Malo potraje, malo se šetaju, pa ga već vidiš kako drugu mer-ka. A ona sedi u nekom budžaku i ronza. Govorila mi je majka, govo-rile drugarice. Moja Bosa, komšinica sa kojom sam šetala, svako-dnevno me je izveštavala i s kim je bio i gde je stao i sa kim je pričao.

Ranko se družio sa Radovanom. Uopšte ne znam šta je njih dvojicu privuko jedno drugom. Ranka kuče nije imalo za šta da uhvati, dok je Radovan, čini mi se, u svakom džepu imao gomilu para. Njegovi na selu, srećni što im je sin odskočio od okoline, slali su kapom i šakom. Nešto mislim, a možda grešim dušu, možda je i to bio razlog što mu je Ranko bio najbolji drug.

Radovan je počeo da se vrti oko Vesne. Nije me to ni čudilo. Nekako, para na paru ide. Ali su mi bili i smešni. Šetali su jedno pored drugog, strogo pazeči da se ne dodiruju slučajno. Ne bi bio red!

A šta su pa oni znali? Nisu osećali onu jezu kada počnu žmarci po koži da ti se pužu od Rankovog dodira. Ni onu vrelinu koja me je obuzimala dok smo se ljubili. Nisu znali kako sam kao mačka prela kad osetim njegovu ruku da mi se zavlači pod bluzu. Uuuuh! I sad kad se toga setim dođe mi lepo. Ali, guska, guska. Šta ona pa zna?

Vodali smo se tako. Meni lepo! I njemu, vidim! Svaki put kad smo bili zajedno sve smo se slobodnije milovali. Joooooj, majko moja! Lepote!

I šta bi, bi! Jedne večeri nismo se zaustavili. Letnje doba, mi šetali po okolini. Nigde žive duše! I počnemo da se ljubimo. Pa i do tad smo to radili! Pao mi neki mrak na oči. Nisam se bunila kad me raskopčao. Prijalo mi! Ni kad je počeo po grudima da me ljubi! Bilo mi i do tad lepo, ali kô tad, nikad!

I mic po mic, ode mu ruka gde nije bila. Ja se malo nećkala, ali milina me neka obuzela. Neka bude šta god hoće! A još kad uze moju

121

ruku i stavi je sebi na bedra. Prepala sam se! Vidim ja, neće na dobro da izađe. A lepo mi!

I ćutim. Puštam ga i dalje. A on se osilio kad vidi da se ne bunim. A zna, beštija, da mi prija. I nije prestajao sve dok sama nisam pože-lela da nikad ne prestane.

Možda je tada počela moja propast. Ali kad sad pomislim, opet bih isto učinila.

I tako, našla se bula u čem’ nije bila. Bolelo, jašta! Ali zaboravila ja na bol. Posle više nije! A on srećan i presrećan! Kô da je i njemu prvi put. Ljubi me i tepa da sam njegova ljubičica. Da mirišem kao cvet, da sam neubrana.

Moram da priznam da sam posle bila i zbunjena i uplašena. Znam ja da to nije u redu. Ne radi se to pre braka! Nemaš burmu na ruci, ništa nemaš! Samo ludu glavu i vrelo telo. A znam i da sam volela mog Ranka. I da bih ga opet pustila da sa mnom radi šta želi. Valjda mi bila tak’a sudbina!

Čekala bih ga sva ustreptala posle utakmica, a on se iskradao od ostalih, hvatao me za ruku i vodio u obližnji šumarak. Neću da vam pričam šta smo radili. I vi to radite, samo zamaskirano, u potaji, da vas niko ne vidi!

Najsmešnije je što sam, zahvaljujući Ranku I Radovanu počela nekako da se družim i sa Vesnom. Našli bi smo se nas četvoro, sedeli u poslastičarnici i pili kabezu. Naravno na Radovanov račun. Gledala sam Vesnu kako uspija ustima dok priča, kako uzima čašu sa podig-nutim malim prstom. Uvek je imala lepe haljine. Ona i Radovan su se trudili da drže razgovor na visini dok smo Ranko i ja samo sevali očima jedno na drugo. I redovno se završavalo tako što bi smo se nas dvoje u jednom trenutku pogledali i skoro istovremeno ustali od stola. On bi mi prebacio ruku preko ramena sve dok bi nas neko gledao, a kad bi smo zamakli, joooooj, kako me je stiskao uza se! I ja njega, neću da lažem ono dvoje zalupanaca i dalje je ostajalo da piju kabezu.

I trajalo to celo leto tako. Išli smo van grada, tražili usamljena mesta gde nas niko ne vidi. I ljubili se i mazili do besvesti.

122

A onda nešto što sigurno nismo očekivali ni on ni ja. Ostala sam trudna. Ko je u onim trenucima lepote i slasti uopšte razmišljao o posledicama? Saznanje da se nešto sa mojim telom dešava u prvi mah me i nije zabrinulo. A onda sve češće jutarnja mučnina, izosta-nak mesečnog pranja, vrtoglavica. Kada sam postala svesna zbog čega je sve to, prepala sam se. Bruka i sramota! Još jedno kopile koje će nositi žig celog života.

Neprospavane noći, potoci suza, grdnje i batine kod kuće. Opet i opet!

Moja Bosa je prva saznala. Zabezeknuto me je posmatrala otvorenih usta. A onda je skočila na mene da me čupa i bije:

– Budalo jedna! – vrištala je! – Samo idiot kao ti to sebi može da dozvoli! Šta si mislila dok si

to radila? I šta ćeš sad, pitam te? Ostaviće te, ni osvrnuti se neće! Ko zna koliko je takvih kao ti uvalio u ista govna! I šta će mama i tata da ti kažu? I komšije?

Pitala sam se brine li ona o meni ili o sebi? Kome ja to kvarim reputaciju? Ako se družimo trudnoća nije prelazna! Bila sam besna i danima nisam htela da se vidim s njom.

Kada sam Ranku rekla i on se upaničio. Nije bio spreman na ženidbu, bili smo mladi. Ni na obaveze. A vreme je prolazilo. I za abortus je već bilo kasno. A ko će sa stomakom do zuba da sedi i da skuplja prezrive i podsmešljive poglede po palanci.

Na kraju sam pobegla sa Rankom. Hteo, ne hteo, morao je i on da ponese odgovornost onoga što smo zajedno radili. Nije mi bilo žao. Ni osvrnula se nisam! Ranko je našao posao u Beogradu, a i neki fudbalski klub je za njega bio zainteresovan.

Samo smo pokupili nešto stvari, seli na voz i obrli se u Beogra-du. Veliki grad, utopićemo se u njemu.

Nisam se ni pozdravila sa mojima. Ostavila sam cedulju da ne misle da mi se nešto desilo. A Bosi sam napisala da me ipak nije ostavio. Da bi bolje bilo da i ona tako nešto uradi. Možda joj je to jedini način da se uda. Znam da sam bila bezobrazna i jetka! Znam da sam bila nepravedna prema drugarici kada sam joj tako napisala. Ali sam bila ljuta jer me nije podržala. Ja nju bih! Šta god da joj se desi!

123

Našli smo sobicu u uzanom dvorištu prepunom stanara. Jedni drugima su u tanjir gledali. Rekli smo da smo venčani. A nismo! I naša Slavka se rodila kao kopilče. Najslađa moguća beba koju sam videla. Sa Rankovim plavim očima i crnom ćubom na vrh glave. I mojim smehom od koga se sve orilo. Sve je najlepše pokupila naša Slavka. Sada smo nas dve čekale Ranka posle utakmice. Ali ne samo mi. Bilo je tu devojčuraka, muvale bi se oko svlačionica, kikotale se i vrebale ko će od fudbalera prvi izaći. Znam kako to ide! Nije ni čudo što Ranko nije odoleo.

Ljubomorna sam bila, neću da lažem. Vrištala sam, pljuvala ga, klela. On bi me gledao onim svojim plavim očima kao da me je pro-cenjivao. Kao da merka stoku na pijaci. I nije se mnogo svađao. Samo se jednog dana pokupio i otišao. Rekao mi je da je dobio ponudu da igra u Australiji. I da je rešio da ide. Naravno da to nije podrazu-mevalo da povede i nas. A šta će mu kamen o vratu?

Neću mnogo da vam pričam o tim danima kad sam ostala sama sa detetom. Znala sam da se u palanku ni mrtva ne bih vratila. Ne bez Ranka.

Prigrlim ovo moje detence, legnem u prazan krevet. Hladno mi u krevetu, hladno mi u duši. Liju suze curkom. Slavka vidi da ja pla-čem, pa se i ona zarože, a da i ne zna zašto plače. Plakale smo tako zajedno, plakale, pa prestale.

I isekla sam kosu. Nisam htela više da budem onakva kakva sam se dopadala Ranku. Gledala sam kako mi padaju pramenovi pod makazama frizera. Bilo mi žao. Godinama sam je puštala. A Ranko je mnogo voleo. Provlačio mi je prste kroz kosu, navijao oko prsta dok smo sedeli negde. I sad sam je isekla. Neka je! Samo sam sačuvala pletenicu koju je frizer ispleo. Onako, za uspomenu. Kao da se uspomene tako ispletu i ostave negde na čuvanje. Svašta od mene!

Jednog dana došla mi Bosa. Da vidi kako živim. Znala je da je Ranko otišao. I sa onim: – Jesam li ti rekla? – umesto dobar dan hrupila u moju sobicu. Šta da joj kažem? Da je bila u pravu? Možda i jeste, ali je to bio moj izbor. Odlučila sam da se otrgnem iz žabo-krečine, pa makar se to obilo meni o glavu.

124

Pitala sam je šta se dešava u palanci? Rekla mi je da se Vesna i Radovan uzimaju.Tako predvidljivo! Prave ogromnu svadbu. Pola palanke o tome priča. Sašila je venčanicu, od nekog posebnog materijala. Pa kud bi se ona venčala tek onako, u nečemu što nije posebno? Posle putuju na more, na medeni mesec. Tate plaćaju! A već su im i stan opremili. Samo da se usele.

Osvrnula sam se po mojoj bednoj sobici! Ma, neka je! Misli da je uhvatila Boga za bradu ako se uda za

Radovana. Žao mi je jer mislim da on nije vredan pažnje. I kako će jedna damica koja svira violinu da se nosi sa muževljevom porodicom sa sela? Ma kako bogati bili! Viri im luk iz dupeta! To što se Radovan malo šlifovao ništa ne znači. Koreni su koreni! Ali, naravno, što bi ona mene slušala, ovako posrnulu i pokvarenu? Neka je! Samo da ne doživi nešto ružno! Nikad joj to ne bih poželela.

Ja sam morala da gledam sebe, da vidim šta ću. Bez škole, bez nekog posebnog znanja, šta sam mogla da radim? Počela sam da se raspitujem i na kraju se zaposlila u fabrici. Da šijem. Mašina ispred mene, brdo džepova za prošivanje na stolu, teraj jedan šav po ceo dan. Tako danas, tako sutra, svaki dan isti, samo se šavovi menjaju. Nekad na džepovima, nekad na rubovima pantalona, nekad na nekom drugom delu odeće. Ali šavovi uvek isti. Osam sati prošivanja. Ipak, trebalo je jesti, trebalo je od nečeg živeti. I ono dete kod kuće izdržavati.

Na poslu drugarice nisam stekla. Nekako mi nisu pasovale. Ili sam ja bila sasvim drukčija, ili je njima nešto falilo. Tek, ja sam ti bila posebna država. Naiđe po nekad majstor što održava mašine, nas-mejemo se, popričamo, on bi malo da se omasti, ali slaba vajda od toga. Nisam htela tu gde radim ništa da brljam. Ni poslovođa mi se nije dopao. Pun sebe, kao da je motku progutao. Šetkao se između nas, nadgledao šta koja radi, stavljao primedbe i kad nije bilo potrebno. Samo se pravio važan. Čim okrene leđa mi ga opsujemo. Onako, sa zadovoljstvom. Valjda je to jedini način da mu nekako doakaš. Jebi ga, pa niti smo mi svetice, a ni on ništa bolji od nas.

A lepa sam i dalje bila. Doduše, zaoblila sam se, popunila, ali, šta smeta? Ima i onih koji vole baš takve. Jedne večeri sam potražila Rankove stare drugare iz kluba. Svakojakih je tu bilo.

125

I neprimetno je krenulo. Malo danas, malo sutra, neko nekad da me uteši, nekog da utešim ja, tek uvek bi se našla neka dobra duša da bude sa mnom. Izašli bismo uveče, moja Slavka i ja i „nas muz“ kako bi ga moja ćerka zvala. Na ćevape! S lukom! Kako je moja Slavka to volela! Zaspala bi posle sita i srećna. Ništa nije videla! Nekad bismo je onako usnulu pravo iz kafane nosili u krevet. Nekad bi se jedva dovukla umornim nožicama i jedva čekala da legne.

I volela je moja Slavka sve naše muževe. I oni su nju voleli. Donosili bi joj bombone, lutkice, po neku sitnicu. A i ja sam opet bila zadovoljna. Kad god sam htela imala sam osmeh samo za sebe. Nekad duže, nekad kraće, ali je bio moj!

A moja Slavka rasla. I ništa joj nije falilo! Bila je srećna! To vam tvrdim!

Interesantno je bilo da sam se nekako šoferima najviše dopa-dala. Bog bi ga znao zbog čega? Ili bi se oni onako usput, iz kamiona, zaželeli ženskog mesa, pa dolazili kod mene. Ko ih je kod kuće čekao nikad nisam pitala. A šta bi mi vredelo i da pitam? Da su to hteli ne bi mrdali ispod ženine suknje.

Ovako, lepo meni, lepo njima, a ženi se posle svaki vrati! A nisu baš bili ni svi onako, po mojoj meri. Neki voleli i da popiju, pa im se otkači ruka po nekad. Nađu razlog i kad ga nema. Te, ovaj te gleda, te, šta si se tamo zablenula, pa šta misliš sa kim si i sve tako nešto! Nikad ljudski da im uđeš u narav. A posle sline i kažu kako više neće nikad.

– I nećeš! – mislim se! – Pa šta sam ti ja? S kakvim pravom dižeš ruku na mene? I ko je taj što će meni da naredi da to trpim? Ma ni za sva blaga sveta! – I lepo ti ja takvog šutnem! Ne idem kad me zove, ne javljam se kad poručuje, ne otvaram vrata kad lupa. Pritajim se sa mojom Slavkom u sobi, spustim zavesu, nek misli gde sam. A i Slav-ka mudrica! I ona već naučila kad mora da bude mirna. Ni da šušne! Posle se zajedno smejemo kako smo ga prevarile. On će nas!? E, vala neće!

Taman mi se život nekako ustalio. Malo radim kad mogu, malo uživam sa Slavkom, malo uživam u životu. Uvek se nađe neko kome sam mila. I ko se meni dopada.

126

A posmatram ovaj svet oko mene. Sve porodični ljudi. Nije to neka klasa, ali pristojan svet i žive od svog rada. I meni je nekako jasno zašto me gledaju popreko. Štrčim! Kvarim im prosek. Žuljam ih! Vaspitavaju ćerke kao da će sutra samo samo da uživaju i da ih nikakva muka neće snaći. Zaštićene! Pažene i mažene.

Ima preko puta ulice, u velikoj kući, jedan pop sa ženom i ćer-kom. Niko ga ne ferma ni za po lule duvana, ali on misli da je nešto posebno. Možda i jeste bio pre rata, sad više nije tako. Ćerka mu sva svilena. Kada prođe ko da lebdi. Zemlju ne dotiče da se ne isprlja. Mnogo me podsetila na Vesnu. Ja se javim kada prođem. Šta ću, tako mi vaspitanje. Ona okrene glavu kô da sam, bože me prosti, smrdljiv sir! Samo još fali da zapuši nos. Eto svakojakog sveta ima. A da je snađe neka nevolja, ne bi znala ni gde joj je dupe, a gde glava.

Ja im nisam ni prineti. Kao da im je ispod časti da žive u istoj ulici sa mnom. A, iskreno, baš me briga! Ne diram ih, neka me ne diraju! Svako neka živi kako mu se sviđa. Meni je ovako dobro!

Kad idem ulicom svakog sam u stanju da pogledam u oči. Jebe mi se, pravo da vam kažem, za njihovu finoću. Kakva sam, takva sam! Ima me podosta, na sve strane kipi! I što sam deblja, to više ima onih kojima se sviđam. Vole ispod sebe da osete mekano. Bar mi tako kažu. Mada mislim da nije to u pitanju. Sviđa im se moja vesela narav, moj smeh, moj glas kad zapevam. A sve to radim sa merakom. Valjda ljudima dosta tegobnog života pa kad dođu kod mene opuste se, budu onakvi kakvi žele da budu.

A svašta se i meni dešavalo. Budibog s nama! Hahahaha! Mo-ram ovo da vam ispričam.

Skupilo se društvo u kafani. Kod Kikevca. Neko doba noći. Svi pošteni već otišli kućama. Muzika trešti, a pevačica se uvija, sela bi u krilo ovim alamanima, samo da izmami neku paru. Peva, nije da nije, ali brate, samo koske u njoj klepeću. Kad se nagne ispadaju ispod one tanke kože. A ona navalila, pa uvija dupetom, trese sisama, ide od stola do stola.

Meni neki đavo nije dao mira. Kažem, mogu ja to bolje od nje! Počeli ovi mangupi oko mene da se kesere, da me podbadaju kako

127

nisam u stanju ni da se okrenem, a kamo li da igram kao ona. A meni malo treba. A i popila čašu, dve, pa me zagrejalo. Luda žena, a šta ću! Skočim ti ja i počnem da igram i da pevam. Devojčica vodu gazi! Hahaahaah! To je trebalo videti! Počeše da padaju opklade dokle ja mogu da idem. Urnebes u kafani! A muzika namirisala lovu, pa opalili i ne prestaju. Ona se jadnica povukla, vidi da od mene ne može da dođe do izražaja.

Moja haljina se penjala sve više kako sam ja vodu gazila. Muš-karci navijaju, a ja se totalno pogubila. Ne vidim više nikog oko sebe. Igram i pevam za sebe. Uživam život do koske! I onda skočim i napra-vim špagu. Sa sve mojih sto kila! Jaoooooo! Vriska i cika u kafani!

Ovi moji me podigoše sa poda, ljube me i tapšu. Ko po ramenu, ko po pozadini! A mene tek onda svaka koščica zabolela! Pa luda li sam, majko moja! A znam da ću tek sutra da vidim moga boga kad treba da ustanem za posao. Ali, neka! Jednom se živi!

Mnogi bi hteli društvo i za piće. A ja od tih nisam. Ne ide mi nikako! Mogu čašu špricera uz jelo da popijem, mogu i dve, ali već mi više ne prija. A neću i kad me teraju. Ništa groznije od pijane žene u kafani. Muškarcu to nekako i priliči. Usvinji se, ne zna gde mu je dupe, a gde glava, pa ništa. Sutra malo mamuran i gotovo. A pijanu ženu da vidiš! Pored svega još i to! Ne ide, brate, nikako ne ide!

Nije ni meni uvek lako. Kô da mi teče med i mleko. Javili mi onomad da mi majka umrla. Dugo sam od kuće, nemam baš ni neke lepe uspomene odande, ali majka je majka. Mnogo mi žao bilo. Otiš-la sam sa Slavkom u palanku.

Više od pet godina nisam bila tamo, a kao da sam pre pola sata otišla. Ništa se nije promenilo! Isti ljudi, isti korzo, isti pogledi. Samo sada srećem i neke zavidljive. Misle valjda da, ako sam u Beogradu, sve mi potaman. Gledaju Slavku dok idemo ulicom. I pitali bi i ne bi! Vidi se na njoj čija je ćerka. A njega nema. Otišao za svojim životom i ne pita ni za nju, a ni za mene. Divna priča za posleponevnu kafu.

Ali, znate šta? Baš me briga! Puca mi prsluk za njihove priče i ogovaranja. Došla sam majku da sahranim, da vidim oca, drugi me ne zanimaju.

128

Otac ostario, kao da je deset, a ne pet godina prošlo od kako ga nisam videla. Sad i majka umrla. Nisu uvek baš živeli ljudski, ali su bili zajedno. Znam da će mu faliti. Živeće sam. Kod mene nema gde, a i da ima on ne bi hteo. Suviše smo se odrodili. A mislim i da mi nikad nije oprostio što sam ga onako obrukala pred komšijama.

Bosa se udala. Sve po redu i zakonu. Stomak joj do zuba. Muž joj je mlakonja, da te Bog sačuva. Ali je po meri okoline. Dođoš neki! Nisam ga ranije poznavala. Pozdravio se sa mnom sa takvim prezrenjem kao da sam gubava. Tek ovlaš mi pružio ruku. Mamicu mu ćiftinsku! On zna nekome da sudi! Ali, neka ih! Kako ko sebi kroji, tako će i da nosi! Bosi samo mogu sreću da poželim. Ja imam svoj put.

I za Radovana i Vesnu sam čula. Žive na visokoj nozi. Sredili se, opremili stan, imaju i kola. Vozikaju se po okolini. Došli da mi izjave saučešće. Pitaju za Ranka, a dobro znaju šta je s njim. Mislim da se Radovan i on dopisuju povremeno. Posedeli neki minut, pa otišli. Vesna me i dalje gleda sa visine. Sad tek ima razloga za to.

Kad sam se vratila u moju sobicu kao da sam tu došla kući. Pre-rasla sam palanku. Što se mene tiče, teško da ću opet ići tamo. Ne-mam za šta! Više tu ništa ne prepoznajem kao svoje.

Sačekao me Beograd, mesto gde možeš lako da se izgubiš. Ako nećeš ne moraš nikoga da poznaješ. To je doduše teže u mom dvo-rištu, ali i tu su se ljudi skupili sa raznih strana. Ne mogu, a da po malo ne žive i tuđi život. Tak’a im narav, valjda!

Gledam moju Slavku pa se pitam kakav li će njen život biti? Sada je tu sa mnom, suviše je mala i da meri i da osuđuje. Šta li će biti kad poraste? A možda, gledajući mene, neće ni znati da živi na drugi način. Ne bih joj to volela. Kô što sam ja išla za mojoj srećom, tako i ona mora. Da se ne osvrće. Pa kud puklo, da puklo. Ja sam palanku ostavila, sada mislim da je to zauvek. Nije daleko prostorno, ali kao da je preko sveta. Ovde sam se zabetonirala, ovde ću i da crknem.

A moram i ovo da vam kažem! Neka mačka će da se protegne! Hahaha! Ona svilenica popova juče mi se javila na ulici. Zabezeknula sam se u nju, ne znam šta joj bi? Nešto mi se izmenila, izbečila u licu i ne para više nosom oblake kad ide ulicom. Nešto se sa njom dešava,

129

vidim ja. Daj Bože da na dobro izađe! Ali, to je njen problem! Ja ne zabadam nos u tuđe stvari.

Gledam sa sobom šta ću! Usrećila sam se ponovo! Opet sam zatrudnela. Ne mogu da kažem tačno sa kojim od mojih muževa. Sedi na mravinjak, pa reci koji te mrav ujeo. Tako i ja! Razmišljala sam o tome da očistim dete. Ali. živa duša, greh je! Moje će biti, šta me briga ko mu je otac! I tako sam ostavila bebu.

Ma, kako nosim, deset sam mogla da rodim, a da ne osetim. Slavka je bila dete ljubavi. A šta li je ovo drugo, majko moja? Nije da ja ne volim ljude sa kojima spavam, ali je to ipak nešto drugo. Ranko je Ranko, da mu pas mater!

Posle kad se Svetlana rodila videla sam da liči na Marka. Bela i prozirna baš kao i on. I zvali smo je Beli. Moj zrikavi Beli. Nakrivila bi glavicu na jednu stranu, začkiljila onim zrikavim okom i glasno objavila:

„Mama, evo ide nas muz!“ Časna reč, ne lažem vas! Isto je govorila kao Slavka. Moram nešto i o Marku da vam kažem. On je bio priča za sebe.

Vozio neku kamiončinu, pa tek s vremena na vreme navraćô u Beograd kad tuda prolazi. I desilo se da je sedeo u kafani kad sam ja izašla sa Maricom. Sedele nas dve za stolom, malo pijuckale, malo gledale okolo, malo prepričavale svaka svoju muku. Ona sušta sup-rotnost od mene. Ko da si vešalicu obukô. Visoka, mršava, samo joj kosti klepeću. Ali, neću da kažem. Lepa žena. Za one koji vole takve. A nije ni loša po duši. Nađemo se nekad, posedimo, popričamo, pa svaka na svoju stranu. Tako i onda. Dogovorile smo se da se vidimo i ispričamo. Nismo odavno.

Nalivale se malinom, ni ona nije volela mnogo piće. Mene prite-ralo od silne vodurine. Morala sam da odem do klozeta. I kad sam prolazila pored jednog stola zviznu me neko po dupetu, onako, sa guštom. Ja nisam ni pogledala ko je. Onako iz okreta, lupim mu ša-marčinu da je sve zvonilo.

Nije moje dupe ciganski doboš da svako lupa po njemu kako stigne. Znam i ja da vratim. Tek onda pogledam koga sam lupila.

130

Grmalj od čoveka. Sav beo, bela mu kosa, bele obrve, ma i trepavice bele! A šake ko lopate. On se zabezeknuo u mene, nije očekivao da ću da mu vratim dar. A ja se tek onda prepala. Šta ako sad ustane ovoliki pa me smlavi? Onda se nasmejao. Grohotom! Reče da se odavno nije našao u ovakvoj situaciji. I ponudio me da sednem, da se pomirimo. Šta ću? Sednem ja preko puta njega, a on se i dalje kliberi. Kaže da nije mogao da odoli, da mnogo voli ženske sa takvim dupetom.

Nije nego! Pa zar se to u kafani radi? Raspričali se mi, ja na Mari-cu i zaboravila. Marko mi pričô kako putuje svuda kamionom. Pita me hoću li nekad s njim da se provozam. I da vidim malo sveta. Ma išla bi’ ja, ali gde ću ono žapče kod kuće?

I tako se mi zbližimo. Navrać’o često! Donese mi s puta nešto. Materijal za haljinu, ogrlicu, Slavki igračku. Potrajalo neko vreme pa ga nema više. Ni većeg čoveka, ni blaže duše od njega. Rekô mi da mu menjaju trasu puta. Da će da putuje na drugu stranu. I da se verovatno više nećemo videti. I da za oproštaj hoće da mi nešto učini. Da sa njim idem na jednu njegovu turu. Ide na more, vozi neku robu, pa se vraća za neki dan. I hoću li sa njim?

Nešto se mislim, a što da ne? Nikad nisam videla more, pitanje je da li ću da ga vidim i nadalje. Što da ne iskoristim kad je već Marko voljan da me poveze? Pitala sam ga i za Slavku. Da i nju povedem. Nemam kome da je ostavim, a mirna je, duša moja, neće ona nama smetati. Marko mek kao što je i veliki pa pristane. Dete, dete. Ima mesta u kabini pozadi, smestićemo je tamo. Neka spava. Dugačak je put.

Tražila sam slobodno nekoliko dana u fabrici. Što mi ne bi dali kad radim kad god treba i da zamenim nekog, a i prekovremene šihte? Dobro mi dođe svaki dinar. A imam i vremena za sebe i za Slavku. Samo kad sve lepo rasporedim. I sad mi dali celu nedelju. Ima da se nauživamo nas dve na putu.

Kako smo se samo spremale da putujemo. Ona cupka po kući, peva da ide na more, a ne zna ni šta je to. Samo nek se nešto dešava. Ja gledam šta da ponesem kao da idem na mesec, a ne na tri, četiri dana.

131

Sačekao nas Marko.Obećao, pa i održao obećanje. Nas dve radosne što putujemo, što ćemo videti kako izgleda i to more. Slavka zaspala, gde ona može dugo da izdrži! Marko i ja se raspričali. Dobro je i njemu i meni. Ja njega zabavljam da se ne uspava za volanom. On se meni smeje kako se oduševljavam svim i svačim kuda prolazimo.

Put truckav, oblaci prašine se podigli, a mi kroz Bosnu samo vozamo. Ja pogledam one planinčine okolo, uhvati me strah. Dole urvina, put uzan, kamen gde god pogledaš. A Marko ništa! Ni abera ne daje za one krivine, ni provalije. Smeje se, priča, a meni se neka grudva skupila u stomaku čim bacim oko kroz prozor.

– Ma ne plaši se! – kaže on – Zar sam jednom ovuda prolazio! Čim izađemo iz planina

videćeš kako je lepo na moru. Voda da joj ne vidiš kraja. Sastavilo se nebo sa horizontom. Samo čekaj! – I imao je pravo! Kako sam osećala teskobu među onim brdima tako mi sad puca širina u očima. Neverovatno! Dokle god ti oko dopire voda! I to prozirna, svaki kamenčić vidiš kako se šareni na dnu. Moja Slavka stala, ne skida oči sa onog prostranstva. Otvorila usta, muva da joj uleti.

Marko nas ostavio na plaži. Reče da ide da istovari robu pa će posle da dođe po nas. Uhvatila sam moje dete za ruku. Sigurnije je tako! Hodamo po onom sitnom kamenju do vode, skinemo cipele, pa zagazimo malo. Voda topla, samo ti miluje stopala.I probali smo je! A ona slana! Koliko li je samo soli tu moralo da se izruči da bude ovoliko posoljena? Ne može da se pije. A baš smo htele!

Ovakvu vodu nikad nisam videla. U palanci gde sam živela poto-čić protiče ivicom grada. Zarastao u kupine i drač. Hladna voda kô led. Dok pregaziš na drugu stranu slede ti se noge.

U Beogradu Dunav i Sava. Velike reke, brodovi po njima plove. Ali nije ova boja. Mutna. Ni nalik na ovu lepotu. Mislim da sam se tada zaljubila u more.

Ponela ja kostim za kupanje. I nije neki, ali svejedno. A ne znam da plivam. Skinula se i ja i Slavka, došao i Marko, pa seli na obalu, talasići nas zapljuskuju, a mi cičimo čim naiđe neki veći. Marko gleda nas dve pa se nama smeje. I milo mu što nas je poveo sa sobom.

132

Milo mu bilo i posle. Odveo me u neku kuću gde su imali sobe za šofere koji tako dolaze s vremena na vreme. Kao da smo one talase u krevet preselili. Veliki Marko, velika ja, pa kad se podovatismo, leti perje! Noć za pamćenje.

Bili smo još dva dana tu. Obišli malo okolo. Vozali se čamcem. Drugi narod, druge ulice, sve drugo. Ne znam kako oni žive, ali meni se dopalo. A možda i zbog mora, zbog onog mirisa na so, na vodu, na sunce. Kažu da je gadno zimi. Nema snega, ali duvaju jaki vetrovi i more vitla talasima. To mi se već ne bi svidelo.

Kad ti je nešto lepo brzo prođe. Tako i naš boravak na moru. Vratili smo se natrag istim putem. I sad me bilo strah kad smo se vozili ivicom puta, ali vredelo je malo se i straha nakupiti. Imaćemo o čemu da pričamo kada se vratimo kući. I Slavki se more dopalo. Stalno je htela da se vozi čamcem i ništa je nije bilo strah dok je ručicom brčkala po vodi.

Pozdravili smo se sa Markom kad smo se vratili u Beograd. Otišao svojim putem. Žao mi bilo, ali, to ti je život. Nisam ni sanjala kakav mi je poklon ostavio. A ni on to nikad nije saznao.

Nastavim život tamo gde je stao. Nema nečeg posebnog tu. Boriš se da preživiš, boriš se da uhvatiš još malo radosti od života. Ne misle svi isto. Mnogima smeta to što meni dolaze. Pa se i zamerim sa komšijama zbog mojih posetilaca. A posebno kad su videli da sam opet trudna. Žalili se negde i opština me preseli. Slavki teško palo, navikla se. Meni bilo žao, tu sam sa Rankom došla, tu Slavku rodila, a sad i drugo dete nosim. Ali, sila boga ne moli.Preseliše nas u senovitu ulicu, tu u blizini.Opet u jednu sobu, opet u dvorište prepuno poganih jezika. Jedino što je bilo više dece u dvorištu, pa je bar moja ćerka imala društvo za igru. Onda kada njihove mame nisu bile ljute i ogorčene što im jedna fufa kvari život u dvorištu. A možda su se plašile za svoje muževe!

Ha, ha, ha! Ma ne bi’ ja ni jednog ni štapom dotakla! Nisu oni moj soj! A i ne znaju tako lepo da se smeju.

Pitali su me kako ja, ovako debela, mogu da zainteresujem tolike muškarce? Pazi da im ne kažem! Neka probaju! Možda im i uspe!

133

I još nešto. Ne vide oni ono iznutra. Ne vide koliko je moje srce. Kao i telo. Veliko! A možda će posle onoga od juče početi drugačije da me posmatraju! Ne hvalim se i ne želim neke velike reči zahval-nosti. Samo da im u oku po nekad spazim iskru poštovanja.

Nemanja, klinac iz komšiluka, juče strpao kliker u usta. I počeo da se guši. Pomodrelo dete skroz! Jadničak mali! A žene unezverene, samo se uzvrtele. Pojma nemaju šta da urade da spasu dete. Ja ga dohvatim za noge. Okrenem ga naopako. Računam, ispašće kliker sam! Ma jok! Ništa! Nemanja se oklembesio u mojim rukama. Umre dete! I ja mu gurnem prste u usta. Duboko! I iščeprkam kliker! Majko moja što sam drhtala! Kad je udahnuo i počeo da plače, ja sela na zemlju. Sa svim ovim mojim kilama. Nikad se u životu nisam toliko uplašila. Tek mi posle bilo jasno šta je moglo sve da bude. Sačuvaj Bože!

I znate šta! Jutros mi Mara ostavila saksiju muškatle na prozor! Mara! Najveća alapača i zlobnica u dvorištu. Ostavila meni, fufi od koje je glavu okretala dok prolazim, cveće od muškatle koju je sama pelcovala! Ne mogu da verujem! A možda se i svet menja.

A vama ću još nešto da kažem! Nekako mi se dopadate! Smejte se! Pustite radost da struji vašim venama! Jedan je život, brzo proleti. Ne znam šta će sutra biti. Zato treba ispuniti svaki dan.

Zaboravih da vam kažem za Jasminu, popovu ćerku. Došla mi jednog dana na vrata. Hoće da priča sa mnom. Šta li ona ima sa mnom da priča? Zamalo da joj zalupim vrata ispred nosa. Ali onda pomislim: ma nije ona bez velike muke došla kod mene. I pozovem je da uđe. Majko moja! Ja mislila da me snašla gadna sudbina sve dok nju nisam čula. Plače i priča.

Počela da studira. Fina duša, rekoh vam ja! I na fakultetu upoz-nala Boru.Tada je bio sa lepom plavom devojkom. Gledala ga je zaljubljeno, a on se šepurio kada je prolazio sa njom. Katarina! Jedna od najatraktivnijih devojaka na fakultetu. Jasmini omrzlo i ime, a ne samo devojka. Poželela je da je skloni daleko od Bore, da joj ne smeta, da je ne vidi.I poželela Boru samo za sebe. Nije je bilo briga šta Katarina o tome misli. Uvek je dobijala šta bi htela.

134

Bora je bio apsolvent. Govorio je da mu fali par ispita da diplomira. Visok, lepo građen, moderno obučen. I Jasmina se dala na posao. Našla bi mu se na putu, gledala ga kad joj se činilo da on ne vidi, pozdravljala ga po drugaricama. Zaljubila se kao prava guščica.I kad joj je na kraju prišao i počeo da joj se udvara, njenoj sreći nigde kraja. Puna joj usta Bore! Samo je o njemu sanjala, jedva čekala da svane da ode i bude sa njim na fakultetu. On je sačekivao posle predavanja, vodao je po Kalemegdanu, išli u bioskope, u pozorište. Pričali o tome kako će da se uzmu čim on diplomira. Da je iz unutrašnjosti, ali da njegovi mnogo dobro stoje. Jasmina srećna. Htela kući da ga dovede i upozna sa roditeljima. A on sve izbegava. Uvek pronalazi druge razloge. Jednog dana je pozvao na rođendan. Skupiće se društvo u njegovom stanu, doneće malo hrane, malo pića. Voleo bi da dođe da je upozna sa svojim drugarima i nekim rođacima.

Naravno da je otišla. Kupila mu i poklon. Ne znam šta reče. Kad je stigla, soba u polumraku, muzika svira sa gramofona, puna soba. U onom dimu od cigareta i zaklonjemim sijalicama i ne vidi koga sve tu ima. Igrali, čestitali Bori rođendan, popili neku. Ona nenavikla da pije, ali nije htela da mu odrekne. Vrtelo joj se u glavi, pojma nije imala šta se sa njom dešava. Samo je shvatila da su se na kraju svi redom izređali na njoj. A da je Bora stajao sa strane i kupio pikslu. Skupljao pare od muškaraca za neki trenutak proveden sa njom. Na kraju se onesvestila. Probudila se kao ruševina. Svi snovi koje je imala sručili su se u blato. A Bora je nastavio da je proganja i podvodi svojim prijateljima. Kad bi se pobunila pretio je da će da ode i sve ispriča njenom ocu. Ne zna šta više da radi. Zapustila je studije. Plaši se ujutru da ustane iz kreveta. A ne sme nikom da kaže.

I tako se setila mene. E, moj Bože! Ja njoj da pomognem? Finoj popovoj ćerki? Šta ću? Obećala sam joj. Imam drugare, ljude koji ne pate od lepog ponašanja, ali zato hoće da se nađu u nevolji. Ispričala sam im i zamolila da nekako reše stvar na svoj način. Ma, za mene bi i gore stvari učinili, a ne da preplaše nekog džukca. Nekoliko njih našli Boru. Isprepucali ga, svako mu rebro prebrojali. Malo mu i nož

135

pokazali. Ne bi oni njega bocnuli, ali otkud on to zna! I zapretili mu da će loše da se provede ako se približi Jasmini ili ako negde bude pričao o njoj. Bora sitna duša, uplašio se na smrt. Kad je vidi na ulici prelazi na drugu stranu. Ona u početku zazirala, a posle vidi da se on sklanja pa joj odlaknulo. Živnula opet.

Izgubio joj se onaj paćenički izraz u očima. Došla kod mene pa me ljubi i zahvaljuje. Samo joj liju suze. Mani me se ženo! Nisam ja to učinila da bi mi se ti zahvaljivala. Nego pamet u glavu i od sada gledaj s kim se družiš!

Eto, ni sanjala nisam da ću u popovoj ćerki da steknem prija-teljicu. I danas smo bliske, mada je ona i dalje fina.

Prolaze godine kao tren. I ne primetiš kad proleti. Samo po deci vidiš kako se od zamotuljaka koje si u krilu držala pretvaraju u odras-le ljude.

Povremeno mi navrati i Duško! Onaj isti koji je onako bio zaljub-ljen u mene dok smo bili u palanci. Sada je i on u Beogradu. Nije se oženio, kaže i da neće! Davno se preselio, snašao se ovde lepo. Radi, ima stan, dobru platu. I još uvek neke želje u vezi mene. Ma zna on sve! Nije od juče! Mislim da bi i zagrizao i oženio se sa mnom kada bih ja to htela. Ali, neće dušaaa! To se ništa kod mene nije promenilo. Čovek na svom mestu, ne mogu da kažem! Petoro da rodim sa drugima ne bi mu smetalo. Ali, jebi ga! Valjda je tako negde zapi-sano!

Radim i dalje. Malo sam napredovala. Sada šijem kompli-kovanije stvari. Ali tu je sve isto. Obrni, okreni, traka je to. Samo gle-daš kako ćeš što brže i bez škarta da završiš posao. Jedva sačekamo vreme za jelo, da popušimo koju i da se malo ispričamo na pauzi. Po osam sati si na poslu sa istim ženama, znaš kad je koja sa mužem spavala, a kad se posvađala i sa kim. Ja o sebi ne volim mnogo da pričam. A znam i da me osuđuju sve ove poštene žene koje bi možda isto to uradile samo da imaju hrabrosti. A možda i rade, samo kriju. Ja bar ne krijem kako živim. Pa zato me i zovu fufa. Svoj posao ne nosim kući, a kuću ne donosim u fabriku. A i šta da im pričam? Moje strahove? One ne bi i onako to razumele.

136

Moja Slavka se zadevojčila. Počinje od štrkljaste devojčice da se polako pretvara u lepu devojku. A kako vreme prolazi mene neki strah počinje da hvata. Šta ako moje ćerke ne budu imale razu-mevanja za moj život ovakakav kakav je? Dok su male sve možeš da im serviraš. Da im daš čokoladu ili lutku i da misle da je sve u najboljem redu. A šta ako i one počnu da me osuđuju kao što to rade ljudi oko mene? Ne znam kako ću to da preživim! A ne umem druga-čije da živim.

Jednog dana iz starog komšiluka došla Rajka, prva komšinica tamo gde smo stanovali. Donela pismo. Ne za mene. Na Slavku adresirano. Iz Australije. Setio se Ranko da ima ćerku. I pisao. Otvorim pismo. Morala sam! Slavka je moje dete. Hoću da vidim šta to posle toliko godina hoće otac da joj kaže. A on piše da se sredio. Da lepo zarađuje, ima kuću. Oženio se, ali nema dece. Ne može žena da mu rodi. A on poželeo da ima naslednike. I setio se Slavke. Do sada nije. Ni žutu banku da joj pošalje! Kako sam živela sa njima i šta sam imala da im pružim, to ja znam. A on se sada setio da mu je ćerka odrasla. I poželeo da je vidi! Ništa manje nego da dođe kod nje-ga i njegove žene. Da će da joj omogući da živi kako je zaslužila. A ne pita kako je do sada živela. Čak ni adresu stana nije znao nego na staro dvorište poslao pismo.

Šta da kažem? Sita sam se isplakala. Ne ide da joj ne pokažem pismo, a ne mogu ni samo tako da joj ga turnem u ruke. Kako da joj objasnim da se njen tata iznenada zaželeo ćerke?

Mislim da to čak nije ni bila njegova ideja. Sigurno ga žena pritisla da piše. Možda i njoj počeo da vrda, pa misli da će tako da ga veže za kuću. Kad već nije mogla da rodi da bar prigrli njegovo dete. Svašta je žena u stanju da uradi da sačuva čoveka do koga joj je stalo. Sad to znam, onda nisam!

Dala sam joj pismo. Nisam smela da ga sakrijem od nje. Ne bi bilo ispravno! Ko sam ja da njoj krojim sudbinu, kad ni svoju nisam znala ljudski da iskrojim. Neka sama odluči šta joj je činiti.

Posle sam našla pismo ispod njenog jastuka. Svo zamrljano suzama. Nije ni Slavki lako. A ja moram da budem po strani. Ako joj

137

kažem da ne ide, ne znam šta je ovde čeka. Ako kažem da ide, nikad je više videti neću. Daleko je Australija. Moraće sama da odluči jer je njen život u pitanju.

I odlučila moja Slavka! Dugo joj je trebalo, ali rešila se. Hoće da ide! Zna da će joj u početku biti teško, da su to za nju i nepoznati ljudi i nepoznata zemlja. Ali, zna i to da će sigurno bolje da živi sa imućnim ocem nego sa mnom i Belkom u jednoj sobi.

Nisam je sprečavala, a srce mi se na froncle kidalo. Neka ide! Možda će tamo sreću naći.

Potrajalo je dok joj je Ranko obezbedio sve papire koji su bili potrebni. Kupio joj kartu za brod. Preko silnih mora ima da plovi. A tamo je čeka med i mleko.

Ispratili smo je Svetlana i ja. Kupila sam joj sve novo. Neću da tamo kažu da sam je bez ičega poslala. Pa makar odmah sve u đubre pobacali. Svako za svojom sudbinom, pa i moja Slavka tako.

Poslala mi pismo kad je stigla. Rekla mi da je na brodu izabrana za mis putovanja. Moja Slavka?! Sa najlepšim plavim očima i crnom ćubom na glavi.I da su je otac i maćeha čekali na pristaništu. Kako je sve veliko i lepo. Da joj falimo već sada, ali da u kući ima svoju sobu, u dvorištu bazen za kupanje i dvoja kola u garaži. I da joj je otac mnogo lep. Iste oči kao ona ima. Ali mu kosa pobelela. Nije više onako crna kao njena. Neka! Samo neka je njoj dobro, ne marim što je otišla!

I onda pitate zašto plačem? Pa, nije lako biti fufa! Onako, sa etiketom.

Sad sam ostala sa Svetlanom u ovoj mračnoj sobi, u ovoj tihoj ulici. Priča se da će jednog dana da sve to sruše. I da svima daju sta-nove. Onako, prave! Da imaš svoj klozet, a ne da čekaš u redu u dvorištu. Možda ću i dočekati taj dan. Moja zrikava Belka i ja!

Eto, sad znate šta je fufa! I ako me vidite nekad da plačem, ne zamerite! Samo mislim na moju Slavku! Ranko mi uopšte ne pada na pamet, da mu pas mater!

Još sam nešto rešila. Vratiću se u palanku.Znam da sam rekla da ni mrtva tamo ne bih više, ali ni ovde mi nema mesta. Htela, ne htela, godine idu. Nisam više onako sveža kao što sam bila.Šta ću kad mi se

138

ova moja lepota uruši? Kome ću takva da budem potrebna? A i zbog moje Svetlane. Beograd je ala! Ždere i guta, ne gleda koga će. Jas-mina mi je stalno na pameti. Volela bih Svetlanu da poštedim takvog života. Pa makar ostala naivna i prostodušna kao što su žene u palanci. Nek ide onim korzoom, neka se gleda sa momcima, neka je. Ipak je to nešto drugo.A valjda neće biti takve sreće da naleti na nekog Ranka, ili, daleko bilo, Boru. Samo da ne naleti na nekog kao što je Radovan. Sirovina i pored glazure.

Imala sam ja pravo! To je zlo od čoveka. Sa Vesnom izrodio četvoro dece. Tri sina i ćerku. A onda se propio i počeo da se kocka. Sve što su njegovi stekli i čime se on busao ode na kocku. Jednom mi Vesna došla sa svom decom. Pobegla! Sva modra i izubijana. Nedelju dana sam je lečila. Od svih koje je znala ona došla kod mene! Žene koju je sa takvim prezrenjem gledala. I šta je trebalo ja njoj da kažem sada? Od one gorde prefinjene devojke napravila se na sparušenu, izmoždenu, ubijenu ženu. Koja violina, koji bakrači? Onaj skot od muža sve popio i prokocko! Mlatio je da joj istera finoću, kako je govorio. Mnogo mi je bilo žao. Nije zaslužila da tako prođe u životu. A možda nije ni znala da se nosi s tim. Da je bila grublja, robusnija, možda bi mogla da izađe na kraj sa onim čudom od čoveka. Ovako je samo znala da pati.

Nisam mogla ništa da joj kažem. Greh je! I ona dečica što su se kao pilići oko nje okupili. Tuga jedna! Rekla sam joj da može da ostane kod mene koliko god želi. Ono što ima za mene i Svetlanu biće i za nju i njenu decu. Samo plače i priča kako se ogrešila o mene! Zašto? Jer nije u meni videla čoveka ravnog sebi? Kao da ja to nisam znala i ranije! Ali neka! Neka njima bude dobro, više ne tražim.

Radovan posle deset dana došao po njih. Plakao, slinio, kleo se mrtvom majkom i ocem da nikad neće više kocku u ruku da uzme. Samo da se vrate. Ne može bez njih. I ona ćurka poverovala! Nisam smela mnogo da se mešam, mada sam joj rekla da dobro razmisli. Kad čovek počne sa kockom teško može da prestane. A uz to i da pije! I onda ih sve mlati po kući. Ponovo mu je oprostila, po ko zna koji put! Ne znam kako će na kraju da ispadne, ne sluti mi na dobro.

139

I znate, svakome se lomovi dešavaju u životu. Nekoga potkači više, nekom bude manje, ali nikog ne zaobiđe.I nisu to uvek ružne stvari. Može i od sreće da se precrkne.

Tako i ja! Dobro da sam ostala živa od uzbuđenja! Polako, reći ću vam!

Lupa mi neko na vrata. Samo što sam skuvala kafu i zapalila cigaretu. Bole me noge, podigla sam ih na stolicu. I kada sam čula da neko kuca, prvo sam opsovala. Ko god da je, nije naišao u zgodno vreme. Pa valjda i ja imam pravo malo da budem sama?

Ustala sam ipak. Vidim senku muškarca ispred vrata. A nikog ne očekujem. Kad sam otvorila na pragu stoji Ranko. Moj Ranko! Beo kô ovca, sa dubokim borama po licu. I dalje je onako suv, ni grama suvišnog sala na njemu. Ali sa beskrajnim umorom u očima. One vesele iskrice koje pamtim ugasile su se. Čak se nekako i smanjio, nisu mu leđa onako prava ko što su bila. A ipak je to moj Ranko.

Zanemela sam. Nisam znala šta da mu kažem. On me je samo gledao i na kraju me pita hoću li ga pustiti da uđe? Bože! Naravno! Sva sam se smela!

Bez reči sam se sklonila u stranu i pustila ga unutra. Ušao je, osvrnuo se i dobro osmotrio našu sobicu. Svetlana nije bila tu. Ja sam se na kraju prenula i požurila da pokupim razbacane stvari po kreve-tu. Ponudila sam mu da sedne.

Teško se spustio na stolicu. Gledali smo se, a da nismo ni bili svesni da nam suze cure niz obraze. Uhvatio me je za ruku i tog trenutka su sve godine koje su bile između nas kao krpom izbri-sane.Celu noć smo pričali. Vratio se! Razveo od žene. Nije pomoglo ni što je Slavka došla. Oni su već i tad bili dva sveta. Samo su živeli u istoj kući, jedno pored drugog. Slavkin dolazak samo je odložio ono neminovno.

A sada je i ona otišla od njega. Udala se naša Slavka. Našla dob-rog čoveka. Vole se i žive dobro. Možda ipak nije pogrešila što je otiš-la preko sveta za svojom srećom.

A on se upravo zbog toga vratio. Da me potraži. Nije važno više kako sam živela. Ni on nije bio svetac. Želeo bi da bude sa mnom. Tu

140

je i Svetlana, naravno. Njemu neće smetati. Gledam ga, ne znam šta da mu kažem! Toliko je vode proteklo, maltene, ceo život prođe. Ode mladost, ode lepota, tragovi svega se vide. Ne stidim se i ne sakri-vam ih! Živela sam kako sam morala i htela. Sad je on ponovo došao da vrati točak unazad.

Znam da ću na kraju da pristanem. Ne zbog toga što on sa sobom donosi sigurnost u starosti. To jeste važno, ali mi nikad nije bilo najvažnije. Možda neće biti ni one vatre koja nas je onako grejala dok smo bili mladi. Ali nežnosti ima. Preliva mi dušu! Zagrlila sam ga. Pomilovala po beloj, razređenoj kosi. Moj Ranko! Da mu pas mater! Ipak je moj!

Danas je za nas veliki dan. Selimo se opet u palanku. Ranko kupio kuću. Veliku, lepu. Stiže mu penzija iz Australije. Ne mora da misli kako ćemo da živimo. Kad pogledam ono malo stvari što sam skupila, sve je stalo na jedan kamion. Ceo život na jednom kamionu. Vraćamo se zajedno. Ranko, Svetlana i ja! Pogledam povremeno mog Ranka, opet mu iskre oči. Vraća mu se smeh. Glasniji je, samo-uvereniji nego što ga pamtim. A opet nekako mirniji, zadovoljniji. Za sebe da ne pričam! Ima Boga ipak! Valjda sam i zaslužila da me malo pogleda.

Jedino se sekiram za Vesnu. Jebi ga! Zbliži se čovek sa nekim za koga je mislio da ga ni na ulici neće pogledati. A sad nekako došlo vreme da ja o Vesni mislim. I o njenoj deci. Prosto osećam obavezu, mada ne znam zbog čega?

Radovana su našli u nekom jendeku. Završio onako pijan, bez dinara u džepu. Ništa nije ostavio ni deci ni njoj. Samo stid i sram. Ali, Ranko mi kaže da ne brinem. Pomoći će! Neće ih na ulici ostaviti. Zbog mene, ne zbog Vesne! Ni zbog Radovana! On to nije zaslužio. Moj Ranko! Duša moja!

141

Marina ADAMOVIĆ

BUDI TOPLA, SMRTI

Bila je dete kada je ugledala smrt kraj sebe. Otac, majka, rodbina, prijatelji... niko nije video nju. Samo smrt,

ali drugačijim očima. Oni su palili sveće, tiho pričali, nešto žvakali i sipali tečnost iz čaša na zemlju... Ona se nije udaljavala od tela preobraženog u zadnji čin drame „Autofobija“.

Osećala je da nešto leluja, svod, tlo ili ona... pružila je ruku da opipa tužnu scenu i izgubila ravnotežu. Niko ne zna (lekari ćute) da li je sunce opeklo vlaknaste nerve ili je sama (po odluci scenariste imaginativne svesti) rešila da padne u kovčeg voljenog deke.

Bila je dete. Možda je još uvek budući da tu smrt netremice posmatra... danju stoji kraj nje, a noću upada među drvene korice dnevnika:

„Deka ima tople oči“ Toplo mi je, mama...

142

Marina ADAMOVIĆ

RAJSKI ŽIVOT U PAKLU

Pristojno je prišla dvema ženama, ne bih rekla – gospođama; to deluje vrlo ciljno.

Pitala je: „Izvinite, biste li učestvovale u humanitarnoj akciji…“ Jedna od njih, s blagim osmeom, odgovorila je: „O, pa obraćate

se onima koji nemaju od čega da žive… i sad smo pozajmile da bismo se prehranile... žao mi je.“

Bilo joj je čudno da neko takav jede u otmenom restoranu.. slat-ko grickajući nešto pozamašno... Ne seća se da je, lično, ikada sela i van kuće jela... pa i u kući... verovatno je pobrkala lončiće i još uvek ih ne prepoznaje.

Ta ista žena nastavila je: „Mislim da se odnekud znamo... srele smo se pre četiri-pet godina i pričale...“

Ona se zamislila; ne seća se ni rodbine, ni suseda... kako bi se setila nekog slučajnog prolaznika koji nije imao kopljaste misli; a očigledno nije, mada ove sada jesu bile takve, jesu...

„Ne… ne sećam se, možda… ne… izvinite…“ „Verujete li u boga?“ Da, eto još jednog koplja! „Ne, ne bih o tome…“ „Zašto? On upravlja svetom… večno se živi, ali, ako ste mu

odani, u raju... ovako – u paklu.“ „Verujem da se postoji večno, ali interesuje me ovo sada, na

ovom mestu, u ovom trenutku… posle, kako hoće... tada ćemo se sporazumevati na još nepoznatom jeziku... pomozimo mladima da osete prvo ovaj; onaj, posle, osetiće po pravilima neba, zemlje, gena, čuda... nebitno je sasvim…“

143

„Bitno! Bitno… U boga se treba verovati!“ „Izvinite, ne bih dalje... verujem samo u to da moram poslati

dinar tri puta mlađima od sebe da bi i oni mogli raspravljati, filozo-firati, smejati se; da li su već tako grešni, pa pate čekajući smrt? Da li?

Verujem u moć otvaranja gvozdenih vrata – tražim put do te moći – makar me i pakla stajala.“

Pozdrav, hrišćanke... vidimo se tamo!

144

Antonio V. RADELJAK

NESVETI RAT

Dogodila mi se grozna stvar. Ljubav. Toliko post-bolna, pre-euforična i pseudo obostrana. Promjena me uhvatila u zamku na način da mi je predstavila seks ili masturbaciju kao plod mehanike. Trenutačno i prividno zadovoljstvo zbog kojeg svjesno odbacuješ neku veću misao, jer ta ista misao nema isto značenje u istom tre-nutku bez iste osobe. Bol je tolika, da nisam nikad ni pomislio da ću toliko patiti zbog drugog ljudskog bića. Da ću toliko biti uvjeren u iluziju, da će iluzija postati dio mog svakodnevnog života i da ću morati tražiti načine kako živjeti sa njom. Ponekad se usudim pomis-liti da je toliko bolna da će jednog dana postati optimistična i iz mene izvući sve ono najbolje što se da izvući. Zašto papirizirati tu ljubav? Zato jer je boca pive pala na pod i razbila se u tisuće komadića. Zato što mi je čaša proletjela pokraj glave nakon što sam je pljusnuo dva-put, triput, ne znajući ni sam zašto. Zato jer se sutradan samo miste-riozno nasmijala cijeloj drami. Zato što sam sebi dopustio neraci-onalizirati cijelu situaciju i što me je to koštalo ni više ni manje, nego odnosa do samog života. Zato što ne želim i ne mogu vjerovati da je sve bila samo izmišljotina. I zato što želim vas uvjeriti, a možda još više i sebe, da je ljubav čista izmišljotina i manipulativna drolja. Opsesivnost više ne gledate kao nezrelu suputnicu, već kao vječnu pratilju ili sjenu, bez koje niste sposobni biti niti ono što sami poželite. Kao ni bez tog desetominutnog ili vječnog držanja za ruku pod oazama prepuštanja, kad sam je sebično pokušavao zaustaviti da pjeva i bar minutu posveti nama. „Baš mi je lijepo“. „I meni je!“ – odgovaram. Sav intelekt, sva znanja svijeta, svi strahovi, sve frustra-

145

cije, svi svjetonazori, sve nuklearne bombe, svi orgazmi, sva prošlost ili budućnost nisu nimalo više bitni. Ni sljedeća sekunda. Da je potrajalo sekundu više, ne bih bio sposoban vratiti se u stvarnost. Jer kad jednom poletiš i vidiš svijet iz jedne druge perspektive, sve ostale se poništavaju. Jer kad osjetiš takvu potrebu za drugim bićem, to ne može ništa, ali baš ništa da nadoknadi. Što vam preostaje nego zanijekati život i dati mu nesmisao. Kada želite isplakati sve životne suze u jednom trenutku. Kao onda u kabini WC-a, na aerodromu u Rio de Janeiru, kada su suze same od sebe nalazile svoj put. I kada si mislio da ćeš poplaviti cijeli aerodrom sa njima.

***

A kad su se počeli buditi osjećaji u meni, probudila se u meni opet ta jebena samodestruktivnost, koja nam je uz glazbu i hiper-senzibilnost bila još jedna zajednička karakterna crta koja nas je spajala. O njenoj hipersenzibilnosti sada ne želim previše govoriti, a o svojoj mogu posvjedočiti određenim situacijama, kao onda kada nam je uginuo kunac. Kada sam čuo da ga je otac bacio u obližnji kontejner, ne samo da ga je morao ići po noći tražiti i izvaditi iz kon-tejnera da bi ga dostojno zakopali u vrtu i odali počast, već je cijela obitelj, bar u mom prisustvu, morala nositi crni gumb tjedan dana, kao što je tada to bio običaj kad ti netko blizak umre. Već tada sam bio mali emotivac koji je tjerao obitelj, a kasnije i druge ljude da gledaju svijet njegovim očima. Nikad nisam tu svoju hiper-senzibilnost gledao kao manu, a onda bih se kasnije čudio različitim mišljenjima drugih ljudi, uvjeravajući sebe kako nisu dovoljno emotivni ili kako nemaju dušu. A ti ljudi su bili samo racionalni i zreli, što ja nisam nikada bio. Ili kad su me roditelji uhvatili kako čitam „Pirga“ u ormaru sa ručnom svjetiljkom i ronim u bazenu suza zbog tog laneta. Mislim da im je bila već puna kapa mog skrivanja i povlačenja, da su jednom zvali i policiju zbog nestanka djeteta koje je samo strpljivo sjedilo pola dana iza fotelje i smijalo se njihovoj panici. Ili kad bi platio prostitutki sav željan divljeg, vatrenog i neobuzdanog seksa. Naravno da na kraju ne bi bilo ni s od seksa, jer bi tim sestrama noći na kraju uvijek pričao o njoj. „Ah, jedan od onih!“ – rekla je

146

jedna, a sve druge su mislile to, ali su strpljivo slušale kao sastavan dio njihovog posla, jer podcjenjivajući tu vrstu djelatnosti, svi smo nekako hrabri njima iznijeti najdublje, najbolnije i najmračnije tajne. Jer znamo, da su čule i radile svašta, što prosječan čovjek ne može ni zamisliti. Pa tako mislimo da su kompetentni psiholozi, koji pružaju sve vrste usluga, pa čak i onu psihoterapijsku. A njih samo nije bilo briga. Jednu sam uspio čak i rasplakati svojom pričom, pa se odlučila prestati baviti tim vječnim zanatom i zavoljeti nekoga kao što ja volim nju. Naravno da nije bila toliko inteligentna da shvati da to nije stvar traženja, odluke ili odabira. Ljubav se desi ili ne, čista kemija tijela i mozga. „Nažalost ne možemo odabrati koga ćemo zavoljeti!“ – rekao sam joj tog istog jutra kada sam joj priznao svoju ljubav i kada sam mislio da ću umrijeti vidjevši je kako bez riječi izlazi iz moje hotelske sobe pogledavši me sa takvom ozbiljnošću, koju nisam ni mislio da posjeduje.

***

U sjevernoj Americi odradili smo samo četiri koncerta, a prvi od njih bio je u malom klubu za još neobjavljene izvođače i bendove u New Yorku. Svi smo bili vrlo uzbuđeni, ona ponajviše, jer joj je to bio i prvi posjet tom kontinentu. Prvi koncert bio je vrlo važan, jer nekako smo mislili kako će on biti vodilja ostalim. Ali nije bio. Bend je bio odličan, tako da sam se osjećao prilično inferiorno u odnosu na njihovu profesionalnost. Vjerojatno su se i oni pitali što tu radim, iako mi to nikad nijednom gestom nisu pokazali. Koncert je zaista bio prosječan, publika je reagirala osrednje i nekako je sve izgledalo kao da se publika u biti došla napiti, a ne slušati glazbu.

Malo od straha od nepoznatog, malo zbog prilično hladnog odaziva publike, na nekim djelovima koncerta pjevala je poprilično nesigurno i svi smo bili svjesni da je to bio prosječan koncert, a ponaj-više ona, koja ga je čak i neopravdano smatrala katastrofom. Čak je htjela odustati i vratiti se kući.

Tu noć spavali smo u jednom motelu otprilike pola sata vožnje od kluba. Poslije koncerta nije ni piće htjela popiti, da bi mi oko tri ujutro kucala na vrata sva u suzama. „Idemo po cugu!“ – kaže.

147

„Naravno“ odgovorim. Pokušavši naći logiku i dati smisao toj kasno-noćnoj kupovini, sjetih se kako mi i samome treba par higijenskih potrepština. Bila je kasna zima i noći su još bile prohladne. Dok smo u šutnji čekali taksi treseći se od hladnoće, ničim izazvana priđe mi, digne ovratnik i zakopča patent prilično tanke jakne do vrata. U taksiju nismo ni riječ progovorili. Kada smo ušli u šoping centar samo me zgrabila za ruku i vodila po Searsu. A toliko ju je vodila želja za kapljicom da mi nije ni dozvolila ni da se približim trgovini starih plo-ča, kojima sam bio opsjednut. Sa njenom rukom u svojoj ne treba ni reći da su sve ploče eksplodirale, odletjele u orbitu u tisućama komadića kojima će trebati milijune svjetlosnih godina da se opet sastave i da ih buduće generacije tada dominantne vrste dešifriraju i odgonetnu što se točno tada u mom srcu dogodilo. Tu noć sam prvi put zamijetio njenu istinsku nesreću i dopustio sam joj da me vodi kamo hoće, a nju je vodila samo želja za kapljicom u toj mjeri da sam zaboravio kupiti sredstva za brijanje i higijenu. O prethodnoj večeri nisam zucnuo ni riječi.

Prvo smo svratili u trgovinu odjeće, jer joj je trebalo nesto „casual“, za svaki dan. Kako je shvatila da nismo lokalci prodavačica je pretpostavila kako smo sretan par, jer smo u trgovinu ušli držeći se za ruke. „Business or pleasure?“ – pita umiljato zaista pokazivajući stvaran interes, što je bila prednost američke površne komunikacije, koja nekako uvijek zvuči humano. Dok je ona podalje isprobavala neki komad odjeće, lagao sam joj kako smo na godišnjem odmoru i indirektno pokušao izmanipulirati svoju lažnu stvarnost. Zatim mi je ona ispričala kako je njen muž umro, a djeca već odrasla, pa se zaposlila kao prodavačica. A noćna smjena joj odgovara, jer kroz popodneva pomaže kćeri i provodi vrijeme sa svojim unucima koji su joj sve u životu.

A kad smo obavili kupnju, ona je htjela čim prije otići u motel i voditi neku svoju bitku iz fotelje, uz bocu bilo kojeg pića. Iako smo karakterno bili podosta različiti, osim ljubavi prema glazbi, spajala nas je činjenica da upravo naše patetične sudbine lišavamo stvarnosti i izvana ponekad ispadamo jako hrabri. U nama je bila neka vrsta

148

melankolije kojoj bi se odmah instinktivno prepustili. Tišina je po prvi puta postala predivna stvar. Njoj bi bilo zanimljivo zašto se smijem upravo određenim scenama nekog filma. A mislim da je i ona prvi put sagledala humor sa neke druge strane. Naše nezrelosti konačno su dobile vlastitog neprijatelja koja su jedan u drugom vidjela svu čis-toću svijeta, a zna se da te prejaka svijetlost može oslijepiti.

Kada smo kupili par nužno potrebnih stvari i kad smo napokon nabavili kapljice zaborava, vratili smo se u motel gdje smo uz lokalni radio proveli zajedno još jednu noć, većinom slušajući uživo koncert R.E.M-a i tek tu i tamo prozborivši pokoju rečenicu.

Isprobala je novokupljeni grudnjak i samo u njemu i gaćicama ostala cijelu noć, sjedeći na susjednoj fotelji sa nogama prebačenim na moje. Milujući njene svilene noge dopustio sam sebi zaborav na prijašnji i priuštio sebi misli i nadu za novi život, koji mi se možda po prvi puta učinio smislen. Mislim da je upravo te noći postala svijesna da je volim već onda kada sam se iskreno raspitivao o njenoj obitelji i pokušavao shvatiti njen pesimizam i odrediti njeno razmišljanje o životu. Kada sam je pitao da li se majka ponovno udavala ili bar imala neku vezu, sa obzirom da je bila još prilično mlada nakon napuštanja oca, odgovorila mi je samo: „Nije taj tip“. A tek kada smo iskapili posljednju kap jamajskog ruma otišao sam u svoju sobu, ostavivši je usnulu u fetusnom obliku svu razmazanu od šminke. Promatrajući je tako sa stišnjenom šakom na svom nosu, poželio sam leći pored nje, ali sam znao da moja ljubav mora pronaći drugi način prepoznavanja.

149

Sovjeta GRUBEŠIĆ

AVIONI, PISMO I NIJANSE

Penjala se strmom cestom prema kući. Taj dio je bio vlažan od jesenje magle, ali nije bio klizav. Već napola istrulo lišće vjetar je naslagao u hrpe na krivini prema brdu. Kuća joj je izdaleka lijepo izgledala, no kada bi se približila, prozori na katu, zabrtvljeni das-kama crnim od godina i nepogoda, odvraćali su pogled. Svjetiljka kod susjeda senzorski je najavljivala dolaske. Ulazila bi u prijatan ambijent. Soba topla, debeli tepih ugodan za bolne noge, a kapučino pripremljen samo za nju, krasno čokoladno mirisav, kremastoga izgleda, a i okusa. Prizor su joj upotpunjavale mnoge knjige i razne sitnice naslagane s ljubavlju na policu duž cijeloga zida. Kasnije, uzimala bi na dlan crveni trokrilac, poklonjen joj od dragog rođaka koji je dijelio njezinu strast prema maketama starih tipova aviona. Foker, albatros, spitfajer… brojala bi ih kao dragocjenosti.

Razgovor bi počinjao kao i svake večeri:„Nije bilo pošte“. Prije dvadesetak dana kupili su novi sandučić. Lijep, metalni, s ovalom za časopise, reklame i slične pošiljke i crtežom trubice. Ubrzo potom stigla je zahvalnica: „Hvala Vam što imate sandučić za poštu“. Zna se od koga. Kao da su vidjeli kako su im se računi valjali po blatu ili vjetrom odneseni završavali u nečijem vrtu, a razglednice sa nekog mora gdje su djeca ljetovala, pa u posljednji tren slali roditeljima srdačan pozdrav, ukrašavale tuđe pragove.

Komunikacija sa rođacima i prijateljima, kao i kod svih u današ-nje moderno doba, odvijala se putem mobitela, skajpa i meilova. Za ne vjerovati je kako im je sa sandučićem pristigao nemir koga ranije nije bilo. Činilo se obavezom da u njemu svakoga dana bude „ne-

150

čega“. Prvo joj je bilo smiješno, a potom i žalosno, kada je suprug počeo izvoditi jutarnji pohod na ulazna vrata zveckajući ključićima na privjesku sa bubamarom. Inače mu je bilo dosadno otkako ne radi. Donosila mu je knjige iz knjižnice, pažljivo birajući. No, nije bilo baš nekog izbora. U njihovim godinama činilo se da su sve valjane knjige pročitane. Uzdržavala se od modernizama, kada je on bio u pitanju, ali je znala da voli pročitati i nešto krimi, ali i nešto erotično. Neki dan se pribilježila za „50 nijansi sivog“ na opće zaprepaštenje prisutnih mladih ljudi.

Dani su prolazili, „nijanse“ nisu stizale. Pošte nije bilo. Vrijeme računa je prošlo, nitko se nije ni reklamirao. Razmišljala je kako mu razbiti monotoniju poslijepodneva dok ona radi. Prisjećala se njihove strastvene zaljubljenosti, ljubljenja u haustorima i vođenja ljubavi na svakom mogućem i nemogućem mjestu. Zaluđenost jedno drugim je sasvim malo jenjala nakon trideset godina braka. I dalje su bili ljubo-morni jedno na drugo. Ona mu se prijetila da će ga „razbiti“ ako je prevari, a on ju je tada uzimao u krilo i šalio se : „Kako bi djeca rekla kada bi nas sad vidjela. Fuj, matorci na gomili!“ Jedne noći dok je razmišljala o tom praznom poštanskom sandučiću, odluči mu napi-sati ljubavno pismo u njihovom nekadašnjem stilu i tako ljubavnom igrarijom osvježiti nadolazeće jesenje dane, koji nakon ljetnih slobo-da pokraj rijeke, na plažama i promenadama, donose određenu prostornu skučenost.

„Dragi Gospodine, prvi susret s Vama probudio je u meni veliku strast. Stajala sam

iza Vas u minimarketu omamljena mirisom muškosti kakvu skoro ni-sam osjetila. Toplina mi je grijala cijelo skamenjeno tijelo. Nisam vjerovala da je to moguće. Kada ste se okrenuli i kada sam vidjela Vaše usne, znala sam da bih sve učinila za Vas. Pratila sam Vas nekoliko mjeseci misleći da je taj zanos bio samo trenutak, neki svečani dan poklonjen mi od nježnog sunčevog ljubičastog traka, ali nije. Voljela bih Vas sresti nasamo. Vi, dakako, ne znate tko sam ja, jer se nikada nisam otvoreno otkrila, ali ako kod Vas postoji želja da upoznate strastvenost jedne zaljubljene žene, zavežite crvenu tra-

151

kicu na kapiju. Nakon toga ću pronaći mogućnost da Vam se javim i predložim mjesto susreta.

Zauvijek Vaša neznanka.“ Tako je glasilo pismo. Stavila ga je u ružičastu kovertu, malo

namirisala i uvečer kada se vratila kući ubacila u poštanski sandučić. Smijuljila se dok je kačila crvenu trakicu pokraj ključića, računajući da će on prepoznati njezin rukopis i uzvratiti joj istim strastvenim pis-mom, a ona poslije pristanka na „spoj“ smisliti mjesto susreta i otići u kupovinu nekih seksi stvarčica. Te noći je slatko spavala, sve smijući se očekivala pisamce i trakicu za nju kada se bude vratila kući.

Ujutro, kada se ustala privučena mirisom kapučina, prvo je pre-brojala svoje aviončiće, pomilovala dlanom crveni trokrilac i sjela na omiljeno mjesto u naslonjaču, stavivši mu noge u krilo.

„Nešto si lijepo sanjala“, pitao je ponukan nasmiješenošću, a ona ga je mazila po ruci pričajući kako za njih dvoje vrijeme polagano teče i kako ima osjećaj da su se jučer upoznali. Mislila je da će trakica biti uskoro zavezana oko kapije i da će njezinu nasmiješenost smije-niti njegova. Ali nije tako bilo.

Stajao je na vratima crven u licu, namršten i ljutit.Otvoreno pis-mo visilo je u ruci niz butinu. „Bolje da OVO ne čitaš“, rekao je s knedlom u grlu. Slijedio je tajac. Očekivanje reakcije. Ruka sa pis-mom se sporo podizala u njezinom pravcu. Pritisnula je ukrasni jastučić na lice i drmala se cijelim tijelom, kako bi prigušila groom-glasni smijeh. U trenu se osvijestio : „To si ti, beštijo nijedna, pisala! Ja sam mislio da nas netko hoće posvađati!“, rekao je s olakšanjem.

„Starimo, dušo, starimo! Priznali mi to ili ne, starimo!“ rekla je, zgužvala pismo i bacila ga u smeće.

„Što si planirao danas raditi?“

152

Sovjeta GRUBEŠIĆ

VINOGRAD OD KRVI I LJUBAVI

Skoro svake večeri, kada se sunčeva baklja smještala u postelju iza šumovitih humova, a nebo navlačilo zvjezdani pokrivač nad zemljom, penjao bih se na terasu tu negdje oko krova, zadovoljno ispijajući čašu vina i motreći sa ponosom redove mladoga vinograda što se spuštaše niz blagu strminu do jezera. Kamena kuća, u kojoj sam bivao, naslijeđena je od djeda i u nju je bila ugrađena ogromna ljubav prema baki. Još se vidio i osjećao taj plam u toplim zidovima ručno klesanog kamena, bijelim facetama dotegljenim negdje sa primorskog kamenoloma, solaru savršenog luka iznad konobe i skalama sa otvorima za murtikelu i ružmarin. Terasu je krasila puza-vica, puna crvenih trubljica i zelenoga bogatoga lišća lozice. Tu je bila i lanterna, a umjesto Ravelova „Bolera“ slušao sam ljubavno dozi-vanje dva ćuka. Od oca sam naslijedio priličnu imovinu sa pristojnom rentom, koja je omogućavala skroman život, dok mi vinograd ne uzvrati rodom ljubav koju sam uložio u njegovo podizanje. Sjedio sam, sretan, i uživao u životu kakvog sam oduvijek priželjkivao. Moj djeda, visok sijed čovjek strogih moralnih načela, a istovremeno kreativan, luckast u smislu poimanja stvarnog i ostvarenog, držao je konje i volove u ovoj kamenitoj pustari usprkos proročanstvima, dobrostivih ali i zlokobnih ljudi, o neminovnom krahu takvoga ima-nja. Za njega nije postojao poraz, ni kao imenica ni kao događaj.

– Andare avanti, mio karo, ankora avanti. Non montare mai – govorio mi je obliven znojem dok je sa radnicima kopao bunare u mrtvoj zemlji.

Djeda je dugo argatovao u Argentini, među Italijanima, i mnoge njihove riječi, običaji i pjesme prihvaćeni su iz njegove nutrine sasvim

153

nesvjesno. Volio sam ga slušati kada je baki pod balustradom pjevao „Vento, porta mi vja kon te…“ ili tako nekako, a ona se sakrivala iza zavjese rumena lica poput tek isprošene djevojke. Pogledi njihovih očiju sve su kazivali. Sjećam se kako je zadjevala strukić murtikele u prsa umjesto parfema, a u pletenicu na vrhu glave uplitala crvenu svilenu maramu datu joj kao ljubavni zavjet od djeda prije odlaska u tuđinu. U škrinji od skupocjena drveta, dopremljenoj iz Venecije, čuvala je zlatnike i nakit poklonjen joj na dan vjenčanja.

Prihvaćala je njegovu želju za samostalnošću i uskoro su kao prvi pioniri na zapadu krenuli na visoravan, bezvodno kamenito po-lje, da od njega naprave tera vitu, zemlju života vrijednu. Djedov plan se brzo ostvarivao, ali je baka u ovoj zabiti živjela kao dijete što tek uči hodati. Kada su proradili prvi bunari, sve se izmijenilo. Onda su došli konji, pa volovi, cvijeće, djeca, prekrasna kuća. Mada je imanje sličilo ranču, u kući se održavao gospodski red. U tinelu, primaćoj sobi, zastrtoj teškim damastnim zavjesama dominirao je skupocjeni namještaj, kristalne čaše i srebrene kašičice, vezeni stoljnjaci i pod-lošci za glavu i ruke ispleteni svilenim koncem. Djeca su poslana na visoke škole i kada su se osamostalili u primorskim gradovima, počeli su pristizati unuci. Istina, nije se svima baš sviđalo provoditi ljeta kod djeda na visoravni ili jezeru, kamo je gonio volove za jako sušnih vremena, ali meni su to bili najdraži dani u životu. „U tebi teku moji potoci, govorio mi je. Tera vita će biti tvoja.“

I ova zemlja, i kuća, i sva sjećanja, i ljubav, i krvne rijeke postale su moje. Dok sjedim na terasi i gledam nebo govorim sam sa sobom i sa djedom: „Poklanjam ti, karo mio, zvijezdu koja ti se najviše sviđa. Samo te jedno molim, nemoj da je bušiš i tražiš zlato. Šetaj s bakom po zvjezdanoj prašini, i nekada mi dođi u snove. Ili mi daj znak da si tu kraj mene. Šapni mi u vjetru, onako, kao baki, otvori vrata, sruši čašu i nasmij se lišćem trubljice. Znati ću da si tu.“ A onda se nasmijem u suzama. Školovan čovjek ne zapomaže za duhom dje-čaštva i ne traži djedovu ruku na ramenu.

Kasno je. U daljini se nazire svjetlost. Vraćaju mi se sjećanja. Umjesto uzgoja konja i volova, odlučio sam zasaditi vinograd. Prvo

154

sam doveo stručnjaka koji me je uvjerio da taj komad zemlje, što počinje pod humom a završava na jezeru između deset bunara, desecima godina obogaćivan balegom konja i volova, predstavlja savršen teren za uzgoj vinove loze. Klima je veoma pogodna, a za hladna vremena toplinu će čuvati hrpe kamenja što ih je djeda naslagao nakon klesanja faceta uz ivice imanja. Nisam se dao odmah nagovoriti. Mnogim ljudima se ovdje sadila, rasla i sušila loza iz ne-poznatog razloga. Šetao sam, promišljao, borio se sam sa sobom, sve dok mi jedne večeri u snatrenju na terasi, u naletu iznenadnog vjetra, na rame ne doletje niotkuda crvena svilena marama. Zavezah je za rupicu od dugmeta. Bio je to kraj mojoj mentalnoj iscrpljenosti.

Tadašnjoj, da. Sada se borim sa drugom. U noći puna mjeseca, kao kroz san ali na javi, gledam kovitlac prašine u kome prepoznajem vrana konja sa jahačicom bijele bluze crvenih šlinganih rukava i raz-barušene kose kako galopira u pjeni neobuzdanosti uz put kamenih međa do jezera. Galop toga konja širok je i snažan kao konjička regi-menta. Nosi sa sobom svaki list, grančicu, drvo, sve živo i neživo uništava kopitama i širućom samrtnom maglinom oko sebe. Pri dnu puta, kao da je u traku mjesečine, sustiže ga bijelac, baca se na njega i jahačicu, hrvaju se, njište i grizu kao ranjeni konji na slikama slavnih bitaka. I nestaju, zajedno sa krvavim punim mjesecom. Do slijedećeg puta, kada se moja mora ponavlja, a vinograd u pjeni bijesova savija lišće i uvlači trsje. Dojmim, očekuje smrt. Kao i ja. Sanjam crne konje kako igraju ispred moje kuće. Grive im zamršene, a oči bijele. Iz njih pramenovi magle izlaze i u vijugavim paralelama presjecaju mjese-činu tvoreći križ na nebu. Budim se u znoju. Trčim bosonog i zovem djeda. Loza prašnjava, pogrbljena, tlo ispucalo unatoč bunarima i vodenom obilju. Dižem ruke u očajanju, a onda čujem u sebi… u tebi teku moji potoci…

Neko prokletstvo leži nad ovom zemljom. Netko ne dozvoljava nijednom korijenu oživjeti ovdje. Ukleta, jalova pustara! Meni je uspjelo duže nego djedu ili vlasniku zemlje prije njega održati vinograd. Ali, samo do sada. Pitam se, postoji li ispod te kosine od humova do jezera, put mrtvih što zadovoljštinu traže, a iznad nje put

155

duhova što nad zemljom zaborav uništavaju. Prevrćem po sjećanju djedova kazivanja i prisjećam se balade o djevojci ubijenog mladića iz neke davne obiteljske osvete. Dva plemena, dvoje mladih, dvije mladosti nedoživljene u životu, dvije ljubavi čuvane u smrti. Zaklju-čujem da su kosti mladića negdje ispod moga vinograda i da vje-rovatno neka loza korijenjem dira nekada voljene ruke ili grli ogoljela ramena. Suparnica djevojačke duše mora umrijeti, suština je ovih do-gađanja, uvjeren sam.

Tražio sam u djedovoj biblioteci spise koji bi potvrdili moju teoriju, ali ne nađoh ništa osim niza malih notesa uvezanih u bro-katnu tkaninu i u njima zapise o ljepoti bake i djedovoj ljubavi, te nespretne crteže ponekog drveta, cvijeta i ćubaste ševe. Baka je dodavala ispresani cvijet i namirisanu maramicu sa zajedničkim inicijalima i datumom vjenčanja ili upoznavanja.

Otvorio sam bocu vina ophrvan mislima i strahom od mogućeg i nemogućeg. Od stvarnih vidljivih neprilika čovjek se može obraniti, ali nadprirodne sile nisu prirodne sile da bi ih se svojim rukama ili glavom mogle odagnati. Prijalo mi je vino u koje je djeda dodavao papar i ružmarin, te sam s olakšanjem prihvatio noć u odlasku i nes-vjesno zaspao za stolom .

Usnio sam kako me netko vodi na tavan i iz skrovišta pod krovom vadi pušku. Daje mi je i govori:

– Spara, il mio karo! Ubij nesreću! Probudio sam se s mišlju kakve sve mirakule sanjam . Dok, zbog

glavobolje, tražim aspirin pada mi čaša sa stola na kameni patos. Poteče mi krv iz stopala i zaprepašten gledam kako poprima oblik konja. Otrijeznim se za tren.

Nestade mamurluk. Zavio sam nogu i krenuo drvenim škri-putavim skalama na tavan. Ispod vijenca suhe murtikele pronašao sam spremište i pušku iz moga sna. Zamotana u voštano platno, srebrena cijev i zlatni okovi blješte pod tavanskim oknom. Spreman sam uhvatiti se u koštac sa nepoznatim silama. Strah me je i molim djeda da mi pomogne. Ne čujem ga, ali ga osjećam u sebi.

– Ja sam potok tvojih potoka – ponavljam.

156

Jeka u meni odgovara: „Ti si potok mojih potoka! Mi smo nabujala rijeka! Matica svih matica!“

„Ne priznajem mijene kada nije vrijeme za njih. Ne dam moje zeleno za tvoje sivo, obraćam se nepoznatom, nevidljivom. Ne dam moje mokro za tvoje suho, ne dam moju pamet za tvoje ludilo, ne dam moj vinograd za tvoje ništavilo, ne dam život moje zemlje za tvoja mrtva sjećanja.Tvoja ljubav će trajati dok je svijeta u svakoj čestici svemira. I njegova. Osjećaš li da se i on bori protiv tvog strašnog zemaljskog pohoda? Okani ga se!“ Odgovora, naravno, nema.

Čekam pun mjesec. Staložen sam. Čitam djedove pjesme iz male knjižice pisane crvenom tintom kićenim rukopisom. Konačno nalazim riječi pouke o djevojci u bijeloj bluzi, crvenih šlinganih rukava što jaši bijesnog konja po punom mjesecu: „Ne vjeruj joj ako ti poškropljena krvlju…“, piše crnim slovima i potom se rukopis prekida. Ali ja čujem u glavi: pucaj, mio karo, pucaj…

Evo ga, griva nalik talasima morske trave. Čekam u zasjedi, natežem zlatni oroz i pucam u crnu izmaglicu praćenu topotom i bijelom, bijesnom pjenom. Konj se propinje, pretvara u krvavi oblak što kiši po vinogradu, škropi mu lišće i čokote, ispucala zemlja upija crvenu tekućinu. Nigdje raspletenih kosa, ni šlinganih rukava. Bjelca jede mjesečina kao crna udovica. Sve postaje mrak .Mjesec se crveni i nestaje. Sve se događa u bljesku vremena. Pipam put pred sobom i dolazim do vrata. Još čekam. Dugo. Nitko se ne vraća. Samo dva ćuka vode ljubav na daljinu.

Drijemam na trošnoj stolici ispred kućnog praga smiren tišinom i mirisima divljeg bilja sa huma. U krilu mi djedova puška. Jutro mami svjetlost i toplinu. Budi me sasvim. Da li je proživljena noć bila san? Gledam vinograd i divim mu se. Zeleni redovi postrojeni poput voj-nika na smotri. Kočoperni u novim uniformama. Rastežem se i želim šalicu vruće crne kave. Neka sjena mi zaklanja sunce. Iza kuće dolazi djevojka isprljana krvlju. U crnoj raspletenoj kosi, vlasi konjske grive. Pruža ruke i nešto moli. Možda vode. Kada si žednome odbio vodu? Ustajem se po čašu, kad začujem djedov strogi glas. Spara, dio mio!

157

Spara! U trenu reagiram. Dok skače na mene pucam iz druge cijevi. Raspršuje se u maglicu i isparava na suncu. Crveni rukavi posljednji nestaju, kao da se hvataju života na sunčevim tracima.

Vinograd nikada nije bio ljepši. Ove godine, vino je crne boje s primjesom crvene, kao da ga je netko miješao s krvlju.

158

Branka VOJINOVIĆ JEGDIĆ

ŠTAP BABE IKONIJE

Marama joj nije samo oči pokrivala, a i njih bi rijetko ko mogao da vidi kada bi moglo da se hoda zabrađenih očiju. Kad bi joj se marama iznenada opustila, žurila bi da je ponovo utegne kako joj ne bi vidjeli paralizom nakrivljena usta, kojih je lijevi kraj vukla neka sila nevidljiva zemlji, zaustavljajući joj riječ na polovini, zalogaj u grlu i osmjeh u začetku. Iza usana bi katkad provirilo ono nekoliko usam-ljenih zuba kao natrulo kolje na nekoj ogradi koja odavno ništa ne zagrađuje. Oči su joj uvijek bile kao posle dugog plača, i ako niko ne pamti kad je zadnji put suzu pustila, i ako je i na prvi pogled jasno kad je vidiš da je život samo putevima plača vodio. Te neke svoje zarobljene u sebe tuge i štapa nije odbacivala na svim tim putevima svojim.

Štap je uvijek bio sa njom, čak i u krevetu, jer mora da se bojala da će je i tu dok spava bolest još više ukliještiti u svoje stege da ni štap pored kreveta neće moći dohvatiti, ili da će joj ga neko u snu odnijeti, ili joj je kao predmet za uspavljivanje potreban bio, slično malom djetetu koje u tu svrhu koristi zvečku ili kakvu drugu igračku. Čudna je bila baba Ikonija, baš u tom dobu u kojem je i ja pamtim.

Kao djevojčica ostala je bez oba roditelja, oca je odnio rat, a majku bolest, a i baka joj je bila na putu ka svijetu u koji su se oni prerano preselili. Ali ta njena baka se još pomalo oslanjala o zemlju jednim štapom kao da se branila da u nju ne upadne živa onako pogrbljena. I opirala se dosta dugo dok mlada Ikonija nije sa srpom i motikom ušla na dno tuđe njive, da u moru klasja i svoj snop požanje. Rasla je podižući brata i obilazeći tuđa imanja i maštala da sa tim srpom i u svoju njivu uđe jednom, vidjela je kako pada klasje pred njom, kako se krstine zidaju, hljeb njen kako miriše, svo polje ljepota obuzima.

159

A onda je došao on, princ sa najmanjom njivom u selu, ali njena, mislila je. Kopaćemo je po dva puta ako treba, to će biti manje nego sam ih okolo iskopala, a sve za tuđi groš. I kopala je jedno ljeto, a već jesen odnese njega, osta joj njiva i dijete u stomaku. Dako bude sin da očevo ime i imanje ponese, nadala se... I bi sin. Ova kolijevka će ostvariti moju sreću, moju budućnost, ne, sva zla mi ne mogu ništa imam ja mog junaka i ratara, moga činovnika budućeg, žandar on ima da bude, ej, žandar, a majka se prošeta ponosno niz selo pa niz varoš. Maštala je noseći kolijevku na leđima, pokrivenu dobro da ko kakvo zlo ne unese u nju, izbjegavala čeljad na putu, krila kolijevku u ugao iza šporeta od očiju posjetioca u jedinoj sobi. Nosila je kolijevku kao kakav teret – protivteret svim drugim teretima koje je morala nositi i činilo joj se da joj ta kolijevka drži ravnotežu, da joj ona zaista pomaže, da joj olakšava.

Požurila je da ga oženi od četrnaest godina, neka mu krila rastu, neka se od njega razlete tići poljima zemaljskim, nek zaimaju, nek otkupe imanja sa šumama i njivama plodnim, sa izvorima, sa radnom čeljadi...

I gle, tek mu sedamnaest godina a dva sina guguču, golubići mali, ali eto ga ponovo rat. Opet mlada siročad iz te kuće krenuše teškim stazama sudbine predaka. A ona bi sudbine svoje bake, samo što bolest nju puno ranije spusti na štap nego babu što starost darova štapom, ali činilo joj se da je koristila babino iskustvo pa se štapom što bolje snalazila. Sa tim štapom je doštapala do životnog uspjeha dva svoja unuka. Iškolovani, dobro zaimali, pokušaše joj pružiti udobnost, ali sva udobnost njena je bila u njenom štapu.

A nađoše je jutros u krevetu sa štapom prigrljenim, štapom koji, pričala je, nevjerovatno liči na onaj bakin.

160

Branka VOJINOVIĆ JEGDIĆ

POGREŠNA INVESTICIJA

Ostanem ja bez posla kao i armija ostalih. Probam da nađem posao, ali ne ide. Sa svojih pedesetak i kusur godina niko neće ni da čuje za mene, njima nisu potrebni matori, istrošeni radnici. Svi traže mlađe, još uvijek naivne mi stariji, odavno razočarani braćemo bos-tan prije ljeta.

Naljutim se ja i za dvadeset četiri lična dohotka napravim štalu, kupim kravu, dvoje prasadi i nekoliko mladih pilića da mi odmah počnu nositi jaja. Posadim ja i povrće, a voća sam imao nešto malo u bašti. Zapnem ja i radim od jutra do mraka. Uz mjesečno primanje sa Biroa rada mogu kupiti brašna taman da preživim ovaj potop. Moja okućica mi izgleda kao barka. Žena pazi neku staricu pa to što zaradi damo državi da i ona preživi. I ja bih pazio starca, ali niko neće da me primi, nemam odgovarajući profil.

Uzmem jednu livadu za male pare i pokosim, ali strpah sijeno nekako blizu ulice. A sunce uždilo pa zemlja gori.

Jedne noći pita me žena: – Pobogu čovječe, šta to radiš? – Ništa, ništa samo ti spavaj. – Kako ništa? Prošla su tri sata. Gdje si išao? – Probudim se i čujem neke glasove. Provirim kroz prozor, kad

vidim neki se momci vraćaju iz provoda. Pomislih: šta ako puše, pa bace opušak? Morao sam da obiđem sijeno, jer bi na ovom ognju odmah planulo.

– O čemu ti misliš noću – čudi se žena. – Ja to radim svaku noć, za svaki slučaj – promrmljah u bradu.

161

– E, ovo prvi put čujem u životu – reče ona vrteći glavom. Znao sam da u sebi misli kako sam se razišao s pameti, što

gledano njenim očima i nije daleko od istine. Bližio se i kraj ljeta. Polako sam mogao da odahnem jer su noći

bivale duže i svježije i ako su dani još uvijek vrelinom pržili. Uzmem neki kukuruz da sameljem za svinje. Priključim ga na struju kod staje a utikač nekako labav pa neće da se pokrene. Obrni-okreni, otud-odvud, neće pa neće. Malo ga ljutito drmnuh i on proradi. Meljem ja i kad stigoh na polovinu riješim da se odmorim. Odem u kuću i popijem kafu. Kad se vratih on ponovo neće. Kajem se što prekidah i popih kafu jer će mi izaći na nos. Drmam ali ne pomaže pa vidno iznerviran počeh i da psujem. Odlazim u kuću ljutito kunući:

– Ognjem planulo da se više danas ne mučim. Zadržah se ja u kući duže i dok ručah mene srdžba prođe.

Krenem da probam ponovo u nadi da ću uspjeti ali kad izađoh ostah skamenjen. Sijeno gori li, gori. Upalio ga oganj.

– Eto ti što si tražio to si i dobio, pa sad gasi – mislim u sebi ali ćutim. Dotrčaše komšije i spasismo kuću i kravu a štala i sijeno sagoreše.Odoše za tren moja dvadeset četiri lična dohodka.

Sačuvah ga od drugih ali ne i od sebe.

162

Jovica ĐURĐIĆ

DAMA S TRAJEKTA

Stajao je nepomičan na plaži od najsitnijeg peska, ukotvljenih stopala, vezan kao sidrom. Visok, koščat, razbarušene kose, još priv-lačnog mladolikog izgleda mada je bio zašao u sedmu deceniju. Prezreli suton nalivao se u stešnjenu kotlinu i na malo ribarsko nase-lje, nalik na kočoperni gradić, uskih kamenitih uličica, oronulih fasa-da, crvenih krovova, čiju je idiličnu lepotu poslednjih godina, kao i u drugim mnogim mestima uz obalu, narušila nagla izgradnja većih apartmanskih zgrada namenjenih tržištu i koje su nezgrapno štrčale između starih primorskih kuća. Time je ovo simpatično mesto mnogo gubilo.

Na sebi je imao kratke pantalone svetle boje, mornarsku majicu na sitne pruge i slamnati šešir širokog oboda, koji je povremeno skidao i mahao njime ispred nosa, kao da se brani od komaraca. Lice mu beše preplanulo od sunca, kao i ruke i čvrste noge sa vidljivo belim zrncima soli, naročito po maljama. Svakog trena udisao je širinom pluća miris mora i miris leta koji je toliko voleo, prepuštajući se tom užitku potpuno, pomalo začuđen i razočaran ostalim kupa-čima koji su plažu napuštali čim bi sunce prosulo zadnje zrake mir-nom površinom mora. Nije shvatao šta to te ljude tera da se tako naglo i užurbano podižu, pakuju stvari i odlaze propuštajući ono što je po njemu najlepše, večernji smiraj i morsko plavetnilo po kome se voda leska kao zlataste pločice. Kuda to žure, pitao se zagledan u svu tu lepotu vode, mirisa lavande, borova i drugog primorskog bilja i večernje tišine. Ostajao je poslednji sedeći zavaljen u svoju platnenu stolicu na rasklapanje, zagledan u rumenilo sunca sve do njegovog

163

iščeznuća, potom bi ustajao i bos zastajkujući dugo šetao plažom uz vodu čiji su talasi zapljuskivali pesak, poravnavajući otiske stopala kupača koji su otišli. Neometan ni od koga, utonuo u neka svoja razmišljanja, koja možda i nisu bila neke teške brige, kako se moglo činiti, pognute glave, išao bi s jednog na drugi kraj plaže očito veoma uživajući u tome.

Kada se pre nekoliko godina pojavio u mestu i kada su ga meštani počeli u prolazu primećivati, brzo su zaključili da je to neko od onih dođoša koji su kupili apartman, ne nameravajući da se duže zadržavaju u njemu, osim za vreme letnjeg kupanja. S njim nije bilo tako. On je tokom godine, uglavnom kada je toplije, već početkom ranog proleća pa sve do kasne jeseni, dolazio i ostajao dugo. Na pozdrave jedva da je odgovarao. Ni s kim nije uspostavio kontakt, ni s kim se nije zbližio, kao da je namerno izbegavao poznanstva i kao da mu nije bilo stalo do njih. Od prvog dana ručavao je u restoranu Lavanda, zauzimajući uvek isto mesto na terasi gotovo nadnesenoj nad more. Uz jelo je pio po čašu dobrog crnog vina, ponekada i dru-gu, ali nikad više. Bio je umeren u svemu. Za stolom je nakon ručka ili večere ostajao dugo, često čitajući novine, knjigu ili posmatrajući pučinu po kojoj su klizile ribarske barke uz jednolično brektanje motora. Konobari su bili navikli na njega i nije im smetalo njegovo nešto duže ostajanje za stolom, jer u restoranu i nije bilo neke gužve, osim tokom jula i avgusta.

Svi su, ipak, zapazili da on ima neku svoju muku s kojom se rvao, nešto što ga je tištalo i od njega stvaralo samozatajnog čoveka, koji, eto, i sada stoji kao ukopan u pesku, malo oborene glave, sa šeširom u ruci, poboden kao spomenik i kao da i ne namerava da se pomeri. Naravno, nisu mogli ni naslutiti kakva je velika tragedija zadesila ovog čoveka i koliko su veliki njegova patnja i bol. Oni, dobroćudni meštani i mahom ribari, ne bogati, ali ni siromašni, odrasli na škrtoj ostrvskoj zemlji, koja je malo davala a mnogo iskala, i koji su to malo što su imali ljubomorno čuvali, da stigne do iduće berbe, da je zatražio, rado bi podelili to što imaju, čak i bol. On ništa nije tražio, samo to da ga svi ostave na miru, sam doprinoseći tome

164

na način da je kao senka promicao kraj njih, tih, skrušen i odsutan. Viđali su ga u dugim šetnjama pored mora, između borova nagnutih prema vodi, daleko od mesta. Išao je polako uvek pognute glave, samo ponekad osmotrivši neki novi predeo, a onda opet pogleda uprtog u tle, kao da nešto traži. Isto je bilo i u uskim strmim uliči-cama, popločanim uglačanim kamenjem, među kućama čiji se malter sa fasada runio nagrizen solju koju je bura unosila među njih. Ljudi mu se nisu obraćali, posle prvih pozdrava na koje je škrto odgovarao ili ostajao bez njih, shvatili su da je najbolje prepustiti ga njemu samom. Posmatrali su ga, ponekada povevši razgovor o njemu, nagađajući štošta, a onda se prepuštajući svojim poslovima i briga-ma. Jer, on je bio samo još jedan novi povremeni stanovnik u njihovom mestu, istina koji se duže tu zadržavao od ostalih, ali su se pomalo navikavali na te nove pridošlice koji su želeli imati nešto svoje na moru. Neki od njih su stvarali prisna prijateljstva, kupujući ujutro svežu ribu koju su ribari prodavali na obali odmah iz barki, suve smokve ili maslinovo ulje.

Znao se ponekad zadržati na obali gde bi ribari izvukli svoje stare drvene barke, sasušene i oštećene, vešto ih popravljajući, menjajući po neko njeno rebro, bruseći i bojeći. Posmatrao je poiz-dalje kako to rade, ne smetajući, ne zapitkujući; samo stojeći i odsutno zureći kao da gleda kroz njih. A i oni su njega ostavljali na miru, kao da kažu: Neka gleda, nama ne smeta. Radili su to zane-seno, zaboravljajući potom na njega, koji bi se nakon nekog vremena neprimetno izgubio. Tek bi primetili da ga nema, ili u daljini videli kako odlazi prema molu. To i beše najinteresantnije za njih, to što svako veče, lepo obučen, zavisno od godišnjeg doba, laganim korakom odlazi dugim molom na njegov kraj gde se zaustavljao poslednji za taj dan pristigli trajekt. Činilo se da nekoga čeka, da u mnoštvu očekuje da se neko napokon pojavi. Stajao bi po strani uz visoki kameni zid koji je s jedne strane na molu služio i za odbranu od visokih morskih talasa, sada podignute glave koja pomno prati svakog putnika koji izlazi. Putnici su izlazili, dočekivani zagrljajima onih koji su ih sačekivali, glasno se dovikujući, vukući stvari. Poneki bi

165

se nenamerno očešao o njega, izvinjavajući se ili ne, a on, kao da nije mario ni za šta, samo bi se malo pomerio i ostajao tako da stoji. I čeka. Čeka da se i poslednji putnik iskrca, a kada bi trajket napustila i posada, uverivši se da taj neko koga je čekao ni tog dana nije došao, okretao se i vraćao u apartman.

I tako danima. Uvek ista slika, uvek ista duboka tuga u njegovim očima zbog nekoga ko nije došao, a on ga je s nestrpljenjem oče-kivao. Trajekti su svaki dan dolazili i odlazili, on je uporno čekao, a niko ni dalje nije dolazio da bi se pozdravio s njim. Ljudi su pomislili da on to čini tek tako, iz navike, bez nekog posebnog razloga, samo da mu prođe vreme.

Jednom je na povratku prilazeći štandu od Lucije kupio zdelicu suvih smokava, zadržavajući se nakratko i prozborivši nekoliko reče-nica s njom. Crnpurasta Luci, kako su je od milja zvali, bila je starija devojka bujnih usana, koja se iz nekog razloga nije udala. Gledala ga je prodornim pogledom i odmah joj se svideo. Želela je duže s njim da razgovara, ali je on plativši i učtivo se zahvalivši otišao uzbrdicom birajući hlad na onoj strani ulice suprotno od mora.

Drugi dan se ponovo zaustavio i ponovo kupio zdelicu smokava, rekavši da su veoma ukusne. Lucija se ponovo trudila da zapodene s njim duži razgovor, a on je na svaku njenu rečenicu ili pitanje odgo-varao vrlo kratko i nezainteresovano. Ipak je zapitao da li poznaje neku ženu koja bi mu bila spremna povremeno temeljitije očistiti apartman. Kada je Lucija, sva ozarena i ponadavši se nekom čvršćem poznanstvu, rekla da bi sama to mogla učiniti, da ima vremena i da joj je novac potreban, prihvatio je.

Došla je jednog jutra u njegov apartman, a nakon nekoliko izmenjenih reči i uputa, on ju je iznenađenu ostavio samu da radi i otišao u šetnju. Lucija se pomalo razočarana bacila na posao, prvo pažljivo razgledajući svaku sitnicu, ne dodirujući je bez potrebe, sklanjajući nepotrebne stvari. Pogled joj je privukla veća fotografija uokvirena u jednostavan crveni okvir od lakovanih tankih letvica sa koje su joj se osmehivale dve žene, verovatno kćerka i majka, pomislila je. Dugo ih je posmatrala. Naprosto je bila opčinjena njiho-

166

vim izgledom, odećom i osmesima koji su plenili. Iz razmišljanja ju je trgao zvuk zidnog sata nakon kog je nastavila rad. Završivši posao sela je na stolicu i dalje posmatrajući tu fotografiju, pitajući se i nagađajući ko bi mu to mogao biti. Kada se nakon dužeg vremena vratio u stan, ponudio je pićem, nakon kog su se brzo rastali. Platio joj je više nego što bi takav rad mogao koštati, kratko prozborivši:

– Ja sam Filip. Dolazila je povremeno u njegov apartman, dotjerana, pažljivo

našminkana i sva ozarena, i uvek se ponavljalo isto. Nakon obav-ljenog posla, popijenog pića, preuzimanja novca, možda nekoliko reči, rastajali su se brzo. Lucija o njemu nije doznala ništa i bilo je kao i na početku. Kopkalo je mnogo stvari i želela je da se s njim zbliži, ali on nije pokazivao ni najmanju želju za to. Samo bi joj učtivo zahvalio i zamolio da dođe nakon određenog vremena. Krajem avgusta, u predvečerje, pri samom kraju leta, kada se trajekt zaustavio uz mol, Filip je kao i obično ponovo stajao na svom starom mestu. Putnici su uobičajeno izlazili i odlazili. Tada se na mostiću pojavila žena sa šeširom na glavi i laganom torbom u ruci. Vitko telo joj je stezala ručno oslikana lepršava haljina. Njen čvrst i odlučan hod u sandalama s povišenom potpeticom odavao je sliku otmene dame. Odmah se videlo da je znatno mlađa od njega. Filipu se lice ozarilo, osmeh mu je prekrio lice, zakoračio je prema njoj i privio je u dug zagrljaj.

Njen glas, njen hod, baršunsta koža, grudi, pregib vrata, njene još vidljive jamice na licu, oči boje neba u vodi, sve je nakon toliko godina na njoj ostalo isto. Filipu je srce zaigralo kao srednjoškolcu. Stajao je trenutak pred njom i kao da nije verovao da je ipak došla.

Prolazeći pored Lucije, primetivši je u poslednji trenutak, zastao je da kupi smokve. Nasmešio se rekavši ženi pored njega da sačeka. Dodajući nekoliko plodova za tačnu meru osmotrila ju je od glave do pete i prepoznala jednu od žena s fotografije. A kada su njih dvoje produžili dalje, Lucija je kao skamenjena stajala i zurila u njihovom pravcu, zaboravivši da usluži sledećeg kupca koji ju je požurivao.

Sledećih dana meštani su ih često viđali zajedno. Srećući ih u šetnji, na plaži ili dok su ručavali u Lavandi, primetili su veliku

167

promenu na njemu. Odjednom je živnuo i bio drugi čovek. Veselo se osmehivao i nešto uz pomoć nemirnih ruku objašnjavao ženi, što je ona povremeno znala popratiti veselim kikotom.

Polovinom septembra, s još vrelim suncem, toplim morem i noćima punim zvezda, viđali su ih kako sede na sprudu i na maloj barci koju je voda tu izbacila. Žena, ili devojka, niko nije saznao šta je i ko je ona, na sebi je imala svilenu haljinu s diskretnim, jedva vid-ljivim akvarelnim ružama i kosu raspuštenu niz leđa. Njene vitke ruke, gledane iz daljine, dok mu je nešto objašnjavala, mogle su značiti radosno oslikavanje nekog događaja ili svađu. Videlo se da je on sluša, miran i oborenog pogleda. A kada bi ustali i počeli šetati uz more, njihove su se figure kao dve tamne senke ocrtavale naspram sunca. Šetali bi dugo, kao što je i on ranije sam činio, a onda odlazili u apartman i u njemu nestajali, zaboravljeni i daleko od pogleda zna-tiželjnih meštana. Niko više nije ni razmišljao o njima, osim Lucije koja više nije odlazila da čisti apartman.

Filipu se san vratio. Ta žena koju je toliko dugo iščekivao, zbog koje je i kupio apartman u mirnom ribarskom mestašcu na moru, sada je bila tu. Bio je sav ispunjen srećom i žurio je nakon što bi pokupovao potrebne stvari da se što pre vrati. Ona bi za to vreme sedela unutra ili na terasi zureći u plavetnilo mora i ispraćajući pogledom prolaznike, barke i trajekt koji se zaustavljao kraj mola.

U kasnu jesen, kada dani postaju mirniji, mesto opusti, nestane vreve i buke, a neka pritajena seta se uvuče u sve stvari i ljude, kada sve postane opuštenije i bez žurbe, meštani su primetili da se Filip ne pojavljuje na ulici. Umesto njega žena koja je stigla tarajektom sama je izlazila u kupovinu namirnica i po novine. S nekoliko kupljenih sitnica užurbano se vraćala u apartman i više se nije pojavljivala ni na ulici ni na terasi. Ljudi su pomislili da je on nekuda neopaženo i nakratko otputovao, ostavljajući lepu ženu u apartmanu i da će se svakog časa pojaviti. A kada se danima i danima nije pojavljivao i kada su se uz zavijanje sirene pred apartmanskom zgradom tog jutra koje beše pritisla neka gusta tišina zaustavila kola hitne pomoći, bili su mnogo iznenađeni videći kako na nosilima iznose Filipa, omršavelog i bledog.

168

Nakon nekoliko dana i odlazaka u bolnicu u obližnji grad na kopnu, u smiraj dana sa kosim zrakama sunca, polupraznim trajektom je otputovala i zagonetna dama. Dok se trajekt lagano odlepljivao od mola stari ribar Fran, slažući ribarsku mrežu u barku, nemo je pogledao u svog pomoćnika koji se na brzinu prekrstio.

– Prošao je još jedan život – reče s nemalom setom u glasu. – Onaj njen, ona senka od čoveka, čekao je da se ova dama pojavi pa da umre.

Drugi ribar je netremice pogledom pratio trajekt i damu na njemu.

– Da nije došla, još bi on disao, šetao uz more i odlazeći na mol čekao da se pojavi.

Vratila se još jednom, kada je zima već ozbiljno počela da nagriza, da sredi papire i proda apartman. Filipa niko nikada više nije video, a uskoro ni razmišljao o njemu, zaboravili su ga svi, osim Lucije.

169

Jovica ĐURĐIĆ

ČUDAK

Ništa nije onako kako nam se čini, ili ne bar kako izgleda na prvi pogled. Verujemo u ono u što nam je potrebno da verujemo. Najčeš-će ne poniremo u dubinu stvari i ne sagledavamo ih u širinu. Svi smo mi pomalo površni, ma koliko bili uvereni u to kako nismo. Spremni smo da verujemo u svoju nepogrešivost. Očima se ne vidi sve najbolje. Ma koliko bili ubeđeni u svoju istinu, ona je uvek malo drukčija. Često sam se posle nekog vremena mogao uveriti u to i shvatiti svoje zablude.

Kolski put, prav i pun rupa koje je izdubila voda, bio je omeđen njivama sa visokim kukuruzom čije su zelene sablje lagano treperile i sparušenom travom prekrivenom smirenom prašinom. Ona se lenjo slagala u nove slojeve kao sitno mlivo nakon svakog prolaska vozila. Njen oblak dizao se iza nas i zasipao utihnulu ravnicu. Letnje sunce je nemilosrdno žarilo, auto je bio bez klime, prozore nismo mogli otvoriti, pa smo se unutra kuvali poskakujući po kolskim rupama. Srećom, od asfalta do te njive i reke vožnja nije trajala dugo. Odah-nuli smo kad smo izašli na tepih svilenkaste trave i u hlad ispod široke krošnje oraha koja je natkrivala i deo barake.

Tu baraku na najvišem delu terena, koji je bager nasipanjem zbog poplava još podigao, od drvenih gredica i dasaka sklepao je Igorov otac, moj tetak pre nekoliko godina, nakon što je otišao u penziju i odlučio da se bavi uzgojem lubenica i dinja. Delimično je na njoj svake godine popravljao oštećenja ili uvodio neku novinu; promenio nešto na krovu, ugradio stari prozor da ulazi više svetlosti, ozidao roštilj, probušio tlo i dopro do podzemne vode postavljajući

170

ručnu pumpu, donoseći od kuće neki stari komad nameštaja, postav-ljajući veliki drveni sto od hrastovih tavalona i dve klupe od raspi-ljenih balvana, sejući travu ispred njenog prednjeg dela...

Njiva se nalazila pored same reke, krivudave, bistre i zelenkaste, oivičene debelim vrbama, topolama i drugim stablima, sa jednim rukavcem u blizini koji se odvajao i stvarao baru. Tog leta Igor i ja, kao kažnjenici, trebalo je da budemo čuvari tih zelenih vreža bostana i dinja koje su dopirale do same barake. Ništa nije pomoglo što smo danima moljakali i ubeđivali roditelje, bili su odlučni: ovog leta nema mora! Beše to najteža kazna koja nas je mogla zadesiti, jer smo već sanjarili o Budvi, dugoj peščanoj plaži i devojkama koje smo ranijih godina upoznavali. Ali, zbog nepoloženih ispita, verovatno po dogo-voru, odlučili su da nas kazne. Ni moja majka tu ništa nije mogla. Grizla je usne i slegala ramenima: otac je tako odlučio. A on je samo kroz brkove promrsio:

– Biće ti ove godine dobra i reka, mangupe. I, eto, obreli smo se na njivi pored reke koja se nabujala s pro-

leća izlevala i plavila sve do asfaltnog puta, a onda povlačila i krotko tekla prema istoku ostavljajući naplavine. Plodna zemlja davala je od sebe izdašno sve što je mogla; sve što bi se posejalo bujalo je i đikalo prema nebu ili se razlevalo i puzalo po površini. Otuda tetkova ideja da uzgaja bostan.

Mrzovoljno smo istovarili stvari koje smo dovezli, raspoređujući ih po drvenim policama, a onda se opružili po ležajima i uključili tranzistor. Nijedan nije imao volje da govori, samo smo ćutali gle-dajući u mekoplavo nebo kroz prozor i zrake sunca koje su se probijale kroz krošnju oraha i padale na prag otvorenih vrata. Pevao je Arsen Dedić moju omiljenu pesmu: Devojka iz mog kraja, i ona mi je sada zvučala još zanosnije i lepše nego inače. O, more! O prelepa Budvo! Ovog leta te nećemo videti.

Tetak je dolazio često autom s prikolicom da pokupi dozrele lubenice i dinje i da ih vozi na pijacu. Pored toga što smo ih čuvali, naš zadatak bio je i da na vreme oberemo one koje su bile dozrele i da spremne čekaju na utovar. Donosio nam je sve što nam je trebalo i

171

ništa nam nije nedostajalo. O tome su naročito brinule naše majke. Prvo bismo istovarili dva napunjena akumulatora i vraćali prazne, a onda i sve ono što su nam slale njih dve.

Tako smo provodili sparne dane i još sparnije večeri, uglavnom se dosađujući, slušajući muziku, kupajući se u reci skačući u bistri vir s nakrivljene vrbe, kad bi nam dosadila vrućina i zrnca prašine u zraku i igrajući šah do besvesti. Kada je Igor u besu zbog izgubljenih partija razbio šahovsku tablu o stablo oraha, nacrtali smo polja na kartonu i nastavili da igramo. I dok je danju vladala gotovo potpuna tišina, bez ikakvih zvukova osim ponekog glasanja ptice, noću nas je izluđivao jednolični glas ćuka u dubini polja i orkestrovani kreket žaba iz rukav-ca. Kao da su se takmičile koja će glasnije. Ništa nežniji nisu bili ni komarci, zbog kojih škiljavu sijalicu nismo ni koristili, pa noću nismo mogli čitati. U predvečernjim satima, kada se nebo zacrveni iznad niskih bregova u daljini, znali smo dugo sedeti ili ležati u platnenim ležaljkama, bez reči. A onda posmatrati široku kupolu neba, načička-nu treperavim zvezdama koje u gradu nismo mogli videti u takvom obilju.

Najintersantniji izum mog tetka bio je podzemni hladnjak koji je smislio. Iskopao je duboku rupu, sve do podzemne vode, betonirao zidove, a dno ostavio slobodno. U hladnjak smo spuštali veliku plas-tičnu kantu sa pivom, sokovima, lubenicama i dinjama. Pokrivali smo je drvenim kapkom na šarkama, kao što se pokrivaju cisterne za vodu u primorskim mestima, samo tamo teškim limenim poklopcima. Tako smo uvek imali dobro ohlađeno piće i bostan.

Tu učmalu dosadu u jedan sumrak, nakon kupanja i osveženja u reci, dok smo bili nadneseni i zadubljeni pogledom u šahovske figure, pomalo odsutni i zaokupljeni samo time, prekinuo je glas iznad nas.

– Krivi potez! Brecnuli smo se obojica jer nismo primetili niti smo mogli

očekivati da nam se neko neopaženo i tako tiho približi, a u ovu pustopoljinu retko je ko zalazio. Niko osim tetka nikada nije navra-ćao, a rekom bi samo povremeno prošao poneki čamac. Gotovo da smo nepotrebno i bili čuvari bostana, jer i nije bili onih koji su

172

nameravali da ga kradu, niti ga je krao, tako da smo sve više uviđali da je za obojicu ovo samo bila dobro smišljena kazna. Podižući pogled videli smo pred sobom spodobu zaraslu u veliku crnu bradu, sličnu Marksovoj. Između velikih kovrdža, bradurine, brkova i debelih obrva netremice su nas posmatrale tamne ledene oči, baš sasvim mirne, bez treptaja, kao da se poznajemo odavno. Na desnom obra-zu, odozdo prema oku, nazirao se ožiljak, malo crvenkast. Na sebi je imao izlizane farmerice, kariranu košulju predebelu za leto i neveliku platnenu torbu smešno povezanu čvorovima za dva kraja nekim užetom, ukoso preko grudi i pojačanim krpom protiv žuljanja na ra-menu. Na nogama mu behu sandale ispunjene prašinom.

Trenutak smo iznenađeni ćutali i posmatrali ga, a onda je Igor s drskošću u glasu upitao:

– Ko ste vi i otkuda ste se odjednom stvorili? – Ne brinite – odgovorio je bradonja ne spominjujući svoje ime.

– Samo sam prolazio obalom reke. Radim to povremeno u ovo vreme. Jednostavno se krećem i uživam u njenoj lepoti.

Mogao bi se i okupati, pomislih, osećajući da bi mu to dobro došlo jer je izgledao kao prljavi klošar, čekinjast i znojav. Delovao je jadno, pomalo smušeno, kao neko kome ne biste dali ni dve ovce da čuva. U tom trenutku primetih kako u ruci drži nekoliko strukova sirka, koje odbaci primećujući moj pogled.

– Pa, sedite, kad ste već tu – ponudi ga pomirljivo Igor. – Malo ste nas iznenadili. Ali ne smeta. Jeste li žedni?

Pristigli ništa ne odgovori, sede skidajući svoju torbu, a Igor mu već tutnu u ruke pivsku bocu. On je zagrli obema krupnim šakama kao da opipava njenu toplotu, otpi gutljaj i ponovo reče:

– Krivi potez, kažem... – i onda stade s velikim žarom da objašnjava zašto tako misli i šta bi bilo bolje da je Igor odigrao.

Igor ga je zablenuto gledao, čas njega čas šahovske figure, mršteći se.

– Otkuda dolazite? – znatiželjno zapitah gledajući u ovog neobičnog čoveka kome mora da je sva ta maljavost na licu mnogo smetala, prekrivena zrncima prašine i sa kapljicama znoja na čelu

173

koje su klizile u nju. I ruke su mu bile prekrivene bokorima crnih dlaka, sve do ramena. Bilo je neke neobjašnjive mirnoće u njegovim pokretima, nekog bola i tuge na tom ukočenom licu s koga su prosejavale duboke tamne oči kada bi nas pogledao.

Ništa. Opet bez odgovora. Pridošli nastavi o šahovskim proble-mima kao da je prečuo pitanje, sve više se udubljujući u tu priču, sa nešto više svetlosti u očima, kao da ga je to zanelo. Mi smo slušali. Mrzovoljni Igor ne otrpi, nego podiže glas i drsko ponovi:

– Pitamo vas otkud ste stigli, čoveče? Razumete li vi nas? – Razumem, razumem – pomalo unjkavim glasom će pridošli. –

Ja radim tamo, gore... – pokaza rukom na brda – pa kada završim posao onda se spuštam na reku i idem uzvodno, a zatim se istim putem vraćam. Odozgo je reka tako lepa i ne može joj se odoleti.

Činilo se da ništa više nećemo izvući iz ovog čudaka, pa nismo ni insistirali da saznamo njegovo ime, nego smo nastavili priču o šahu i drugim stvarima, dugo u noć, škrto saznavajući još ponešto o njemu. Radio je danju kao sluga kod nekih ljudi na brdima, a naveče, eto, divi se lepoti reke. Ide uzvodno, pa se vraća nazad i penje na brdo. Čuo je naše glasove i prišao, tiho kao panter.

Rastali smo se oko ponoći. Nestao je kao što se i pojavio, nakon što je pojeo pola lubenice, zahvaljujući se kratko. Malo poguren, koračajući tiho kao mačka, jednostavno je iščezao u tami prema obali, bez pravog pozdrava, dok smo mi nemo stajali i gledali za njim. Mislili smo da se time rešavamo ovog čudaka i da ga više nećemo videti. Razgovarajući kasnije o njemu Igor i ja smo mu dali ime Čudni, kad već nismo uspeli da saznamo kako se zove.

Pojavio se opet nakon nekoliko dana, ali sada ne sam. Pratila ga je lepuškasta devojka stamenog tela, čvrstih nogu i velikih grudi. Osmehivala se široko i bila je pričljiva. Ispostavilo se da Čudni leti radi kod njenih roditelja i da su prvi put zajedno u šetnji kraj reke. Ni ona nije rekla njegovo ime, s razlogom ili bez njega, ili smo mi zaboravili da pitamo. Dan se bližio kraju pa nas je pozvala da se zajedno okupamo. Prihvatili smo, ali je Čudni, kome smo izgleda s pravom dali to ime, ostao sedeći na obali i posmatrajući nas, dok smo mi

174

uživali gledajući njeno jedro telo koje se kao vidra čas gubilo u dubini, čas izranjalo uz ciku i smeh. Na sebi je imala samo gaćice, bele i providne.

Otišli su nakon što smo još neko vreme sedeli ispred barake, jeli lubenicu i dinju, pričali, uglavnom ona i nas dvojica. Dali smo im po jednu lubenicu i dinju da ponesu, što je ona radosno prihvatila, a Čudni ni glasa da pusti.

Posetili su nas još dva ili tri puta tog leta, ona vesela i razgo-vorljiva, a Čudni ćutljiv i zagonetan, zatvoren u sebe, bez osmeha i s nekim grčem ili bolom na licu, a onda se danima nije događalo ništa.

Već smo pomalo bili i zaboravili na njih, provodeći uobičajeno dane čuvara, dok nas jednog dana nije iznenadio policijski automobil koji je u oblaku prašine dojurio pred baraku. Dremuckali smo u popo-dnevnom miru ispod oraha i pre nego što smo se snašli dva policajca su stajala ispred nas. Zatražili su da pođemo s njima, a kada smo im objasnili da smo čuvari bostana, ništa nije pomoglo, već su nam strože naredili da krenemo, uz objašnjenje da će nas vratiti za sat vremena. Zaključali smo baraku i nevoljno pošli ništa ne shvatajući.

Komandir stanice, nakon što smo ušli u njegovu kancelariju, odmah je Igoru pružio fotografiju i zapitao:

– Poznajete li ovu devojku? I pre nego što je fotografija data i meni Igor je odgovorio da je

poznaje. – A otkud je poznajete? – nastavio je komandir. – I kada ste je

zadnji put videli? Igor je detaljno ispričao sve, od prvog susreta s Čudnim do

zadnjeg s njim i devojkom. Ja sam ćutao, jer je Igorova priča valjda bila dovoljna. Komandir nije verovao da mu ne znamo ime, ali je potvrdio da se devojka zove ne Tesa, kako nam je rekla, nego Tereza. I da su nestali oboje. A onda su doneli torbu Čudnog i iz nje izvadili podeblju knjigu ornamentima ukrašenih tvrdih korica, koja je, ispos-tavilo se kad sam je uzeo u ruke, bila specijalno napravljena u štam-pariji. Bila je sva ispunjena krasnopisom, pesmama i pričama.

175

– Vidite, imamo neka saznanja, ali ne i ime tog čoveka. Nigde se nije potpisao. A ispostavilo se da je ime do koga smo došli lažno.

Tri meseca kasnije, na fakultetu, koleginica mi je dala ugledni književni časopis, napominjući da obavezno pročitam jednu priču, uveravajući me da će mi se sigurno svideti jer je tako lepa i pitka i da podseća na moje letošnje čuvanje bostana. Priča je bila kratka i čitao sam je sa posebnim zadovoljstvom prepoznajući u njoj mnoge deta-lje i slike sa reke. Ili mi se samo sve to tako poklopilo nakon leta i uloge čuvara. Ispod priče je bilo ime i prezime autora koje mi nije ništa značilo.

176

Mirjana CVETKOVIĆ

DEDA MUTA

Deda Milutin je bio majstor električar koji je imao nesreću da ga, dok je radio, uhvati struja, ali i toliko sreće da je pritom ostao živ. Vukao je jednu nogu, teško micao ruku, još teže govorio, ali, bio je živ!

Sa svojom Danom stanovao je u suturenu naše porodične kuće, u sobi i kujni. Suturen mračan, prvobitno predviđen za radionicu, ali rat je doneo mnoge promene u živote ljudi, pa je tako i neki vetar doneo Milutina i Danu u naše dvorište. Njega, da svoje penzionerske dane provodi uglavnom sedeći na stolici na tremu ispred kuće, žmir-kajući pomalo od sunca i mucavo se svađajući sa decom koja su kao roj dosadnih muva neprestano obletala oko njega, a tetka Danu da u toku dana obiđe ceo komšiluk, proveri da li se kod nekog nešto novo dogodilo, a da ona slučajno nije obaveštena.

Neprestano je pričala, mogao si da znaš da dolazi jer bi se čula kako mrmlja i bogoradi, ponekad i sama sa sobom, dok bi se žurno, vukući pohabane papuče za sobom, gegala uz blagu kosinu našeg dvorišta.

Deda Milutin je zahvaljujući svojoj nezgodi, mucao dok je govo-rio, teško izgovarajući reči, a mi, deca, valjda zbog toga, a i da mu skratimo ime, zvali smo ga deda Muta.

Živeli su sami, dece nisu imali, pa smo mi, onako mnogobrojni, svojom vriskom i cikom pored njihovog prozora, zamenjivali unučiće koje nikad neće imati.

Često smo se okupljali oko deda Mute terajući ga da nam priča priče, ili da izgovara reči za koje smo, u svojoj dečijij pakosti, znali da to nije u stanju. A on kao da to nije primećivao. Zasijale bi mu oči kad bi nas ugledao, pomilovao po nekog po glavi i nasmešio se škrbavim

177

osmehom uživajući i u nama i u suncu podjednako. A i mi smo, bez obzira na sitne pakosti, voleli našeg deda Mutu. Stalno smo se skupljali oko njihovog prozora i tek bi nas tetka Dana rasterala vikom kad bi joj dosadili, jer smo joj zaklanjali i onako oskudno dnevno svetlo.

Ponekad bi deda Muta izašao na ulicu ispred kapije da porazgovara sa komšijama, ali mnogo daleko od kuće nikad nije išao. Valjda mu je teško bilo da hoda, pa su se njegovi vidici sveli na dvorište i malo parče ulice ispred kapije.

Tog leta nije mogao ni toliko, jer su u celom kraju ulice bile raskopane. Uvodili su uličnu kanalizaciju, pa su duboki rovovi i brda zemlje naslagane po trotoarima, sve do kuća, sprečavale i one mlađe i zdravije da normalno hodaju ulicom, a kamoli deda Mutu, koji sa onom svojom nemoćnom nogom nije mogao ni da se popne na brdo zemlje kuda je vijugala staza, a tek da hoda njom, bilo je suviše rizično.

Kanali duboki i po nekoliko metara išli su sredinom ulice. Da se zemlja ne bi obrušila strane rovova su bile oblagane dugačkim daska-ma i gredama koje su ih pridržavale. Prava je umetnost bila prolaziti svakodnevno ivicom tih rupa, a kada bi kiša pala i zemlja postala kli-zava, samo su oni koji su to stvarno morali, kretali na pogibeljno putovanje ulicom.

Ceo kraj je bio raskopan, a to je potrajalo celo proleće i leto. Svi su bili srećni što ćemo najzad i mi dobiti kanalizaciju, što ćemo se modernizovati, ali do tada, trebalo je gaziti još po tonama zemlje i dočekati taj dan kada će asfalt zameniti tursku kaldrmu u našoj seno-vitoj ulici.

Stariji su psovali dok su strugali naslage blata sa cipela kada bi se konačno izvukli iz razrovane ulice, a mi deca, u nedostatku mesta za igru, vrteli smo se po dvorištima i izluđivali naše majke brigom da se nismo strmeknuli u neku rupu i slomili vrat.

A tada je deda Muta, kao da je birao najnezgodnije vreme koje je mogao da smisli, konačno zadao najveću glavobolju i komšijama i ljudima koji su morali da rešavaju problem.

Jedno jutro iz suturena razlegla se tetka Danina kuknjava i plač.Deda Muta se upokojio, otišao Bogu na istinu, a da nije ni znao šta ga je snašlo.

178

Kada mu je Dana, kao i svakog jutra, skuvala kafu i pošla da ga probudi da je zajedno popiju, on je već bio hladan. Umro je tiho kao što je i živeo.

Na Daninu kuknjavu okupio se ceo komšiluk. Žene su smirivale izbezumljenu Danu, a muškarci većali šta će i kako će, šta prvo treba uraditi u ovakvoj situaciji i koga najpre treba pozvati.

Umiralo se i pre u našoj ulici, nije deda Muta bio prvi, ali rupe i gomile zemlje oko njih predstavljale su nepremostivu prepreku za bilo kakvo vozilo koje bi došlo do kuće da odnese mrtvog Milutina.

Vrućina je bila velika, sunce upeklo, nije bilo zgodno ni čekati dugo, moralo se delati što pre. Dvorište puno ljudi. Mi, deca, užasnuti tako neposrednom blizinom smrti i istovremeno fascinirani svim što se oko toga dešavalo. Motali smo se odraslima oko nogu, svuda sme-tali, zavirivali kroz otvoren prozor u sobu u kojoj je na krevetu, u svom najboljem i jedinom odelu, ležao naš deda Muta, već dalek, drugačiji nego što smo mi navikli da ga viđamo, a opet on, kao da mu galama i haos koji je stvorio svojim umiranjem u nezgodno vreme, baš ništa ne smeta. Čak nam se ponekad učinilo da se osmehne kra-jem usana, senke su tako nepouzdana stvar, a mi bi smo se tada razbežali daleko od prozora, da bi smo se opet posle nekog vremena okupili, privučeni kao magnetom, da utvrdimo da li nam se to učinilo, ili se deda Muta stvarno podrugljivo smeška zabavljen gužvom koju je stvorio.

Napokon, donesoše sanduk, smestiše u njega dragog pokojnika i opet nastade lom. Dugačak drveni kovčeg nikako nije mogao da se iznese kroz uzan hodnik i nezgodno postavljena vrata. Vukli su ga, cimali, naginjali levo ili desno, ali bi se uvek neki ćošak našao da zapne, baš kad su mislili da je prošao.

Ljudi su se preznojavali na visokoj temperaturi, znoj je lio sa njihovih zajapurenih lica, dok je tetka Dana lelekala i zapevala da se orilo čak na ulici.

I kad su konačno uspeli da provuku sanduk napolje, a pritom ogule i njega i ragastov oko vrata, nastade novi problem. Naš mačak nenadmašni lovac na miševe Marko, iz ko zna kojih razloga protrčao

179

je ispod mrtvačkog sanduka i zaždio u dvorište, prepadnut gužvom i vikom.

– Ju, ju, nesreće, prokleti mačor! – povikaše žene dok su ljudi umorno spuštali na zemlju. svoj teški teret

– Šta bi!? Kakav mačor!? Šta pričate žene? Komšija Laza već iznerviran celom situacijom nije imao strplje-

nja i za ženske priče. – Mačka protrča ispod kovčega! Zar nisi video?! – uzbuđeno

objasni komšinica Mileva. – Pa šta!? Mačkina posla! Zar posle svega ovoga i za to treba da

brinem?- Laza je bio zbunjen. Gledao je okolo i čekao da mu neko kona-

čno objasni u čemu je stvar. – Ne valja, nikako ne valja! Ili će ubrzo još neko da umre, ili će

crći mačak! Nešto od toga sigurno ne gine. Pitam se samo, ko li je na redu?!

– Ne pričaj gluposti, Mileva! To su praznoverice! Odakle li iskopa samo tu ludost!? – pitao se Obrad, Milevin muž brišući oznojeno čelo.

– Ajde, ljudi, hvatajte se posla, nije nam čekati! – Ja da pričam gluposti i praznoverice!? – bila je uporna Mileva. – Čekaj samo, videćeš! Ali nemoj posle, Mileva ono, Mileva ovo! Žene su žagorile, muškarci se zbunjeno zgledali ne znajući šta

da se čini, a mi se dadosmo u poteru za nesrećnim Markom, valjda da nam on objasni u čemu je stvar.

Bez obzira na zlosutne Milevine reči, komšije konačno podigoše kovčeg i poneše ga na ulicu. Nosili su ga uzanom stazom utabanom po vrhu gomile nabacane zemlje.

Ulica se otegla, nikad kraja, Milutin u svom kovčegu težak, pretežak, iako je za života bio mršav kao slamka, a iskopani rovovi duboki, da ti se u glavi zamuti samo ako pogledaš u dubinu.

I tu zamalo da se ostvare Milevine proročke reči. Neko se okliznuo, povukao i druge, nastade guranje i muvanje, sanduk se klatio levo, desno, zamalo da se svi nađu u rupi zajedno sa Milu-tinom. Začuše se psovke, pomenuše i mačka Marko, a i nesretnog

180

Milutina, a on je na svoje poslednje putovanje krenuo mirno, bez straha, nije ga bilo briga ni za mačka, a ni to da li će završiti u ovoj, ili nekoj drugoj rupi u zemlji.

Nešto mislim, možda bi čak više voleo tu, u našoj ulici. Ne bi bio usamljen, ako ništa drugo slušao bi iznad sebe dečiju graju. Nije mu smetala za života, pa sigurno ne bi ni posle smrti.

Deda Mutu su sahranili na Novom groblju. Stigao je nekako do tamo, mada teškom mukom.

I mačak Marko je na neki način ispunio Milevino proročanstvo. Kako je otrčao onda, nikad se više nije pojavio. Da li je otišao nekim svojim mačjim putem, ili je neko, u strahu da se ne obistine Milevine reči, nesretnom Marku došao glave, nikad nismo saznali.

Tetka Dana je tugovala, plakala, pa kad joj je bilo dosta samoće, pokupila ono malo svojih stvari, pa otišla negde u tazbinu, tamo odakle su ona i Milutin i došli u veliki grad.

U suteren u kome su oni živeli uselili su se neki drugi stanari. Bili su mladi ljudi, pa sad niko nije sedeo pored prozora na popodnev-nom suncu i gledao decu kako se igraju.

Nanovo obojeni prozor i vrata pokrili su i ogrebotine nastale iznošenjem sanduka. I zadnji Milutinov trag bio je time izbrisan. Jedino se ponekad, uz popodnevnu kafu, pričalo o poslednjem Milutinovom putu iz naše ulice.

Do jeseni kanalizacija je bila postavljena, rovovi zatrpani, a novi asfalt pružao divne mogućnosti za pikanje lopte i igranje „školice“. Kada bi smo se zamorili od igre posedali bi smo na ivicu trotoara i zdušno raspravljali gde je bilo tačno ono mesto gde je naš deda Muta hteo da mu bude poslednje konačište, ali nikako nismo mogli da se usaglasimo zbog čega bi baš to mesto izabrao.

181

Kovu SAJKOR

EMOCIONALNO BIČEVANJE

Većina ljudi, dok masturbira zamišlja divlji seks sa vrelim stran-cem ili, pak, nežno vođenje ljubavi sa osobom prema kojoj gaje simpatije. Moj život je i u tom pogledu dosegao ludilo, te sam sebe zatekao pre dve nedelje kako masturbiram zamišljajući da jedem savršenu čokoladnu krofnu. Da...

Brzo se menjam konstantno tražeći sebe. Put je dugačak i pone-kad naporan, ali je uglavnom i zabavan, uprkos konstantnoj turbu-lenciji. Mogu se pohvaliti da zapravo pronalazim sebe, što je vrlo bitno i vrlo lepo. Kada ipak ne bih konstantno pronalazio sebe nakon tih „turbulentnih“ putovanja, doživljavao bih veliki stres i najve-rovatnije bih do sada poludeo, ako ne i ubio se. Život mi, inače, nije dosadan, jer mi se tokom jednog dana dese tri ružne stvari, tri lepe i deset vrlo zabavnih. Balans lepog i ružnog me čini pomalo ćaknutim, što bi se u žargonu reklo, ali me onih deset vrlo zabavnih pokreće da se tokom i lošeg i ružnog zabavljam. Ono što je lepo – lepo je, uživam u njemu. Ono što je ružno – ružno je. Razvijem mazohistu u sebi i donekle uživam i u ružnom. Tako izbegavam depresiju i vrlo teško u nju padam. Mislim da isto važi za ljubav i seks. Razlikujem ta dva pojma ali ih svrstavam pod jedan veći, iako još uvek ne umem da ga imenujem. Nikada nisam imao dečka, to jest nikada nisam spavao sa momcima u koje sam se zaljubljivao i nikada se nisam zaljubljivao u momke sa kojima sam spavao, samim tim ne znam kako izgleda kad od nekog možeš da dobiješ i ljubav i kurac. Kada sam bio mlađi, bio sam vrlo zaljubljive prirode i zbog toga sam puno puta bio razočaran, jer su svi ti momci oko mene bili strejt. Kada sam otkrio okrilje gej

182

populacije i ubacio se u njihove živote, mislio sam da će biti druga-čije, ali nije, bio sam ponovo povređivan. Otvorio sam oči i prestao da mučim sebe kada mi je u glavi svanulo da ovaj grad ima hiljade gej momaka i da su među njima stotine onih koji bi se meni svideli i sa kojim mogu samo da se jebem ili započnem vezu. To je ono što go-vorim prijateljima kada raskinu sa partnerom: Ima ih na hiljade, nije on poslednji. U tom periodu sam prigrlio Samantu Džouns unutar sebe, pogledao se u ogledalo i shvatio da sam dovoljno mlad da me boli dupe za sve. Ako može Samanta sa pedeset dve godine da radi to, mogu i ja koji sam se tek ispilio.

Mlad sam. Ima vremena za sve. Međutim, nakon Samanta perioda, ponovo sam se zaljubio.

Dečko je bio neodgovarajući i bilo je više prepreka na putu. Meni je najviše smetalo što je u plakaru i što glumi strejt dečka, druži se sa drugarima, igra fudbal i ide na bilijar uveče. Ljubav ima jednu mnogo lošu osobinu – isisa realnost iz tebe, nisi u mogućnosti da realno sagledaš stvari.

Počneš da veruješ da će se sve to srediti, jer je, ne vaša, nego tvoja ljubav dovoljno jaka da se izbori sa svim preprekama. Veruješ da i on tebe voli isto toliko. Tada sam pomislio:

– Imamo puno prepreka na putu, ali šta ako je on onaj pravi? – i to je bila ogromna greška, nešto što nikada ne treba da se zapitate. Simpatija bi trebalo da bude nekontrolisana i spontana, međutim kada odrastaš kao gej dečak, razviješ dve vrlo bitne sposobnosti. Prva je gejdar, to jest radar za druge gej muškarce, koje možeš da prepoznaš nezavisno koliko strejt se ponašaju i nezavisno od toga što se u gradu samo šetaju ruku pod ruku sa devojkom. Nakon što rekao majci da sam gej, prvih nedelju dana me je pitala za svakog muškarca koji joj je bio sumnjiv, da li je gej. Ja sam odgovarao sa da ili ne, a kada sam rekao da ta osoba jeste gej, pitala bi me:

– Pa kako? Vidiš u novinama intervju sa njegovom devojkom. – Mama, to što ima devojku ne znači da je strejt. Privlače ga

muškarci i to vidim iz aviona. Ili glumi da je strejt i da ga privlače devojke ili ga zaista privlače. Ako ga privlače, njegova hetero-

183

seksualnost ne poništava njegovu homoseksualnost, naprotiv, one se sabiraju i dobija se biseksualnost.

Druga jako bitna sposobnost koju gej muškarac treba da pose-duje je sposobnost da se ne zaljubljuje u strejt muškarce. Tada gej muškarac uspeva da kontroliše svoju zaljubljivu prirodu, da je modi-fikuje. Kada sam ovladao svojim osećanjima osetio sam se vrlo moć-no. Kažu da je ljubav jedina igra u kojoj gubite samo ako odbijete da učestvujete. Donekle je tačno, bolje je probati i videti kako je nego ne probati uopšte i pitati se šta bi bilo kad bi bilo. Međutim, ukoliko vidite da je ta ljubav već propast, kao što je moj „strejt dečkić“ bio, treba se okrenuti i bežati glavom bez obzira, saseći to u korenu, dok nije postalo krvavo.

U svakom slučaju, ja vrlo sam mlad i imam dosta vremena i govoriću to sebi češće, jer moram to već jednom shvatiti, a ne vezi-vati se za svakog dečka koji je barem malo simpatičan, i raditi to iz straha da ću propustiti dobru priliku. Sedi i ćuti. Tek si se ispilio.

Mlad si, imaš vremena, biće još prilika. Ali opet, bio mlad ili star, svaki čovek oseća potrebu za blis-

košću. Kada stupite u vezu, ne tražite garanciju. Ne obećavajte da ćete biti zajedno dok vas smrt ne rastavi. Budite realni. Trudite se da ne dozvolite toj ljubavi, koliko god lepa bila, da vam posisa mozak. Smatram predbračni ugovor jednom vrlo realnom stvari i ne shvatam zašto se ljudi vređaju kada ih partner zamoli da potpišu isto. Lepo je to što se volimo i što smo srodne duše, ali možda ćemo se za dve, deset ili trideset godina promeniti u suprotnim pravcima, želeti nešto drugo od života. Možda jedno otkrije ospesiju u gajenju ruža, a ono drugo alergiju na isto. Opet, lepo je voleti nekog toliko da ste spremni lišiti sebe nekog zadovoljstva da biste bili sa tom osobom. Pod uslovom da ona uzvarati. Lepo je preskakati prepreke zajedno, ali zapitajte se:

– Mogu li ja to? – i odgovorite iskreno, posmatrajući situaciju realno. Život je kučka, svet je džungla, a ljubav je divlja zver, koju je vrlo teško ukrotiti. Volim kada sam glavni, ali ne očekujem da upravljam svojim životom u potpunosti. Ne bih rekao da je teško, pre

184

da je nemoguće. Ali je realno igrati se tim istim životom. Pokušavam da ga zadirkujem. Trudim se da ga peckam koliko i on mene, ali slatko i simpatično, da nam obojici bude interesantno. I trudim se da, koju god igru da igramo, moj život i ja budemo u istom timu i da sarađujemo.

Zato život treba živeti dan za danom. Muvam se sa par likova, neki mi se sviđaju više, a neki manje, ali ne očekujem ni od jednih ni od drugih da me žene, već da budu adekvatni sagovornici, ljubavnici i prijatelji jedan dan. Super ako dan preraste u dva, dva dana u ne-delju, nedelja u mesece. A ako ne, siđeš i kupiš kartu za novu spravu, baš kao u luna parku. A kada postanem emotivan nisam siguran da li je to dobro. Dvoumim se, živeti bez potrage za romansom i žrtvovati bliskost, a ne biti povređen, ili dopustiti nekom da mi se podvuče pod kožu uz mogućnost da ostvarimo bliskost, ali uz rizik da budem povređen? Da li je bliskost neophodana.

Blizak sam sa svojim prijateljima, znaju sve o meni, pričam im kako se osećam. Da li se prijatelji računaju?

Kada sam se zaljubljivao osećao sam plamen unutar svoje utrobe koji je tinjao i peckao me. Voleo bih da ga opišem bliže, ali ne umem. Nije mi najveća fantazija ni da se jebem sa profesorom fizičkog, ni da me neko jebe na plaži uz zalazak sunca, niti da budem devojka koja kara momke nakitnjakom. Radoznao sam, zanima ne kako izgleda voditi ljubav sa nekim do koga ti je stalo, jer je sigurno drugačije. To mi je najveća fantazija. Treba izlaziti i nastavljati sa svojim životom nakon emocionalnog brodoloma. Biće tu par dosad-nih tipova, ne sporim. Najdosadniji dejt koji sam ja imao je bio sa dečkom, koji je do te mere bio dosadan, da sam se pretvarao da ga slušam, a u stvari sam smišljao pesmicu. Evo produkta:

Pada kiša Sunce greje Leptir leti Hvata miša Da... Međutim, tu su i oni vrlo zanimljivi, od kojih se unervoziš, osetiš

leptiriće u stomaku, čini ti se da si ponovo u osnovnoj školi, kada je

185

samo „videti ga na odmoru“ bilo višestruko uživanje. Međutim ne smete sebi dozvoliti da dejtovanje shvatite kao obavezu, makar vas „pregazile“ desetine dosadnih tipova zbog kojih sada masturbirate zamišljajući da jedete kolač.

Naravno da će neki od tih momaka pričati ružno o vama, ali potrudite se da se ne nervirate oko toga. Kada bih se ja brinuo zbog toga šta svaka kučka u gradu kaže za mene, bacio bih se sa Bran-kovog davnih dana. A naći osobu koja vama odgovara i koja je po-sebna na način na koji vama odgovara je vrlo teško. Zaljubljivanje je motherfucker, jer ukoliko se zaljubim mogu da doživim i srećni završetak i brodolom, PONOVO. No, rekoh naučio sam da uživam u njima. Postao sam mazohista i u svakom bolu balansiram prijatnost i neprijatnost.

Izašao sam to veče da tumaram po gradu, ponovo. Hodao sam dosta tugo, međutim nisam uspeo da razbistrim misli. A onda sam otišao toliko da daleko da sam izašao iz grada, došao i do nekog nepoznatog autoputa i kanala, koji se nalazio pored njega. Prešao sam mostić i nastavio da se šetam duž staze pored kanala posmat-rajući vodu. Razgovarao sam sam sa sobom. Ko sam? Šta sam? Kakva sam ja to osoba? Kuda moj život ide? Gde sad? Kako? Bilo je lepše. Nisam dobijao odgovore, ali mi je prijala promena sredine. Bio sam veoma umoran. Robin u meni više nije tinjao. Sonja je ćutala. Tada sedoh na travu i nastavih da gledam u vodu. Video sam svoj odraz na njenoj površini. Video sam svoje lice, ali nisam video sebe. Voda mi nije govorila ni gde sam, ni ko sam, ni na čemu sam, ne, naprotiv, podsetila me je zašto nemam sve te odgovore, podsećajući me mojim odrazom ono što stalno zaboravljam:

Mlad sam, ima vremena, biće još prilika.

186

O ODABRANIM PRIČAMA

Prva sezona Argus Books Magazina predstavlja osam tomova obimnog štiva fanzinskog tipa, bez jasno koncipirane uređivačke politike. To znači da se sastoji od gomile raznorodnih radova autora različitog senzibiliteta, iskustva i kvaliteta. Za ovaj godišnjak su odabrane priče koje, svaka na svoj način, odslikavaju trendove koji su se mogli zapaziti u Magazinu. Ukratko, ovo je prosek proznih ostva-renja koja su se našla u prvoj godini virtuelnog trajanja ovog glasila.

NEUKROĆENI GEPARD Miloša Živanovića je hrabro ostvarenje, stilski čisto i definitivno zastrašujuće. Odlikuje se jezivom atmo-sferom nalik onoj u Lavkraftovoj priči „PIKMANOV MODEL“. U početku može delovati kao profašistička propaganda, međutim finale koji asocira na „Noćnog portira“ (Lilijen Kavani) u potpunosti menja utisak i pretvara je u snažnu antineonacističku poruku. HOKUS LOKVUD I ĐAVOLANI & HOKUS LOKVUD I ZVER IZ ZABR-ĐA su neverovatno zabavno štivo, negde na razmeđi između Harija Potera i detektiva Hejzija (T.H. Grejč), u kome nam Nenad Pavlović predstavlja poročnog i ciničnog antiheroja Hokusa Lokvuda, gnoma–istražitelja. Obe storije jasno pokazuju da je autorov roman „Hokus Lokvud“, iz čijeg svemira potiču i ove priče, zasluženo pobedio na ovogodišnjem konkursu „Malog Nema“. Iako nema naročitih iska-kanja u nepoznato, niti prevelike orginalnosti, radi se o pitkom i lako čitljivom štivu, pa nije bilo nikakve dileme da li ih treba uvrstiti u zbornik. UPOKOJAVANJE ČOVEČANSTVA Predraga Lasice je u zbirku uvrštena iz dva razloga. Prvi je nostalgija i moja subjektivna vezanost za tvrdu naučnu fantastiku, a drugi što se radi o žanru koji je u izumiranju. Naime, storija spada u izvornu, Gensbergovsku, naučnu fantastiku, za koju mi je neko nedavno rekao da je zauvek napuštena pre desetak godina. E, pa nije! Evo jedne upravo takve

187

priče! Ivan Tomić Mister je zastupljen sa dva ostvarenja, od kojih je prvo PUCKETANJE ZGLOBOVA vrlo kratka i efektna trik priča sa snažnim horror pančlajnom. BAHATA ŽENA TRAŽI SVOJA PRAVA Marine Mirković je takođe vrlo kratka, ali izuzetno duhovita storija dirljivog svršetka. DNEVNIK BESKUĆNIKA Miloša Petronijevića spa-da u socijalno-politička štiva, što mi baš i nije omiljeni žanr. Uprkos tome, dnevničko ispovednička forma delu daje snažan tonalitet iskrenosti. Mračna priča koja kroz gomilu, odnekud čitaocu dobro poznatih epizoda, stvara sjajno pogođenu atmosferu beznađa i gu-bitka svih moralnih obzira. DETE PALOG NINDŽE, druga priča Ivana Tomića Mistera, obrađuje sličnu tematiku kao i prethodna, ali ovog puta u vidu groteske. Duhovita i lagodnog tempa, na potpuno drugačiji način prenosi istovetnu poruku kao i „DNEVNIK BESKUĆNIKA“. U kratkoj priči BUMBAROV LET Angelina Dimitri-jević nam, u pomalo komičnom tonu, poručuje da sve što čoveku remeti svakodnevni ritam pobuđuje sumnju. Detektivska priča koja plete mrežu osmatranja i sumnji koje u finalu dovode do otkrivanja zločina. Lažni pekmez Stanoje nam je podario kratku, oštru i moder-nu burlesku pod nazivom AKUSTIČNA PATKA, izgrađenu na teme-ljima signalizma. Nema jasne pripovedačke niti, čak deluje pomalo nabacano i nestvarno, ali je atmosfera veoma dobro osmišljena. U RITMU MARANGONE Vjećeslava Berara, sa podnaslovom „somna-bulna fantazija“ zvuči poput fantazmagorije knjiškog moljca. Autor nas nesmiljeno sprovodi kroz sopstveni svet snoviđenja i fantazije u gotovo hipnotičkom ritmu, ne štedeći nas beskrajnih nabrajanja i citata, sve do dvosmislenog, ali efektnog kraja. PISMO GOSPOĐICE S GOSPODINU Š, VISBADEN 1897. Tanje Taubner Gajić je vrlo šarmantna ljubavna priča u vidu pisma, napisana u totalnom retro stilu sa efektnom završnicom. LJUBAVNA PRIČA O PATETICI je tematski gotovo identična priča prethodnoj, ali izvedbeno drugačija. Ovog puta ljubavni trougao posmatramo iz vizure mužjaka. Branislav Stanković je očito naklonjen ljubavnoj tematici i moram primetiti da se u njoj veoma dobro snalazi, pa je u zbirku uvršten i njegov EHO SRCA, esej o prolaznosti ljubavi i praznini koja za njom ostaje.

188

ALEKSA LAKIĆ JE ODLUČIO DA UMRE je fragmentirana priča, više gomila nesređenih razmišljanja nego postojana pripovedačka nit, koja se tek pred sam kraj razjašnjava. Karakterističan spisateljski postupak Lazara Janića, autora ove priče koja spada u njegov spisa-teljski ciklus posvećen Aleksi Lakiću. PREOBRAŽENJE Slobodana Anića je priča o odrastanju i sazrevanju, što jeste omiljena tematika ovog autora, no ovog puta ispričana mnogo hrabrije i nesmiljenije no u drugim njegovim delima. Ako ne znate šta je to FUFA Mirjana Cvetković će vam objasniti u svojoj priči koja ozbiljno pobuđuje razmišljanja o položaju žene u društvu. Marina Adamović je zapa-žena društvena aktivistkinja teške lične sudbine, pa se to itekako može osetiti u njenim angažovanim pričama BUDI TOPLA, SMRTI & RAJSKI ŽIVOT U PAKLU. NESVETI RAT Antonia V. Radeljaka je rascepkana ljubavna priča koja povremeno po stilu podseća na naj-poetičniju priču Wiliema Gibsona „HOTEL NOVA RUŽA“. Sovjeta Grubešić u dve svoje priče AVIONI, PISMO I NIJANSE & VINOGRAD OD KRVI I LJUBAVI izgrađuje elegičnu atmosferu, izoštrivši svoje-vrstan stil satkan od naizgled nasumičnih slika koje u svome neobič-nom iskakanju najčešće stvaraju topao i idiličan osećaj, redovito izazivajući setu i potmuli žal za prošlošću. Ispredaju se priče naizgled bez jasnog motiva, ali takve da atmosferom i tugaljivošću osvajaju i nose neoprezno zarobljenog čitaoca da storiju iščita do samog kraja, gde poput leptira izgori na vatri autoričine osećajnosti. ŠTAP BABE IKONIJE & POGREŠNA INVESTICIJA Branke Vojinović Jegdić su životne priče izvedene u tradicionalnom maniru, a ponajviše govore o našem mentalitetu. U DAMI S TRAJEKTA Jovica Đurđić nas kroz slike idiličnog primorskog naselja upoznaje sa nesretnom sudbinom usamljenog starca, dok njegov ČUDAK kroz oči dvojice mladića govori o još jednom neobičnom čoveku. Autor pripoveda lagano, ali koliko god njegovi opisi bili opširni, ne nameće zaključke čitaocu. DEDA MUTA Mirjane Cvetković je balada o prolaznosti i jeseni jednog života. Kao poslednja priča u zbirku je uvršten i kontroverzni rad Kovu Sajkora pod nazivom EMOCIONALNO BIČEVANJE. Mada se radi o sasvim uobičajenoj storiji o mladalačkim nedoumicama,

189

odrastanju i emotivnim bezdanima mladalačkog doba, ispričanoj po svim pravilima street poezije, postoji u priči jedna začkoljica za koju će se mnogi dušebrižnici uhvatiti. Naime, radi se o ispovesti jednog homoseksualca.

I time se završava spisak priča uvrštenih u Antologiju. Sve priče su zanimljive, lepo napisane i zreloga izraza. Uživao sam u čitanju!

Stevan Šarčević

190

REČI U VREMENU

Prva priča koju sam pročitao od Stevana Šarčevića bila je upravo ova, REČI U VREMENU. Desilo se to tako da mi je sam Stevan poslao nekoliko svojih priča za objavljivanje u Argus Books Online Magazine, internet magazinu koji sam tek bio pokrenuo. I ostale njegove priče našle su svoje mesto u narednim brojevima magazina, ali je ova imala za mene najveći značaj. Oduševljen njom, odlučio sam da se obratim Stevanu i da mu ponudim ideju da zajedno napišemo moj već dugo planirani sledeći roman, treći deo trilogije Oni su ovde, sa nama SAM, ISPOD ŠLJIVE. Tad sam pomislio da je forma kako je priča pisana, a to je da se kroz nju prepliću dve paralelne radnje, naizgled nepovezane, ali koje se na kraju sudaraju i spajaju, upravo i način kako bi trebalo napisati šljivu, i da tako ima smisla da jedan roman napišu dva autora.

Reči u vremenu je fantastična priča o ratu do istrebljenja čitavih civilizacija, smeštena na jednu nedefinisanu planetu, osvojenu u davno vreme od strane ratoborne zločinačke civilizacije Sergia. Ali, Sergie su već odavno stavljene van zakona od strane ostatka inteligentnih svetova kao agresorska vrsta. Svoj poslednji beg učinili su upravo na ovu planetu, kao zadnje utočište. Odrekli su se i viskoke tehnologije kako bi što duže ostali nepronađeni. Jedan deo živi u velikim gradovima, ali najveći broj živi u divljini, loveći domaću vrstu na planeti, khaanoor. Koriste ih kao tegleće životinje, za jahanje, ali i za ishranu… Rozberani su takođe inteligentna militatna civilizacija, koja je sebi dala zadatak da pronađu taj skriveni kutak svemira gde su se Sergie sakrile, i da ih istrebe do poslednje jedinke. Sergie su pronađene i rat do istrebljenja je započeo.

Mantel je poslednji pripadnik civilizacije Sergia, kao dečak u prvim danima osvajanja uspeo je na leđima Ka Ther, khaanoora koja

191

mu je spasla život, da nađe sklonište u lagumima razrušenog grada domaće civilizacije. Više od četrdeset godina tu je proživeo pručavajući njenu kulturu koju su oni zaustavili. Preispitujući sebe i svoje srodnike, a u svetlu novog istrebljenja sada sopstvenog naroda, ostavlja pisani trag, svojevrsno izmirenje između dve vrste, svoje i one koju su nekad davno pokorili…

Stevana Šarčevića ne treba mnogo predstavljati onoj probranoj publici koja svoje zanimanje za fantastiku crpe sa književnih radionica Znaka Sagite, sa portala „Art Anima“, „ProzaOnLine“ i „Beleg“, u vebzinima „HellyCherry“ i „Trablmejker“, fanzinima fanzinima: „Meteor“, „Terra“, „Eridan“ i „Raketla“… Ali, Reči u vremenu prvi put je premijerno objavljena u Argus Books Online Magazine, i mogu slobodno reći da je on jedan od autora koji mu je kvalitativno podigao renome…

Lazar Janić

192

Sadržaj

Miloš Živanović, Neukroćeni gepard ........................................... 5 Nenad Pavlović, Hokus Lokvud I đavolani.................................... 9 Nenad Pavlović, Hokus Lokvud I zver iz zabrđa.......................... 27 Predrag Lasica, Upokojavanje čovečanstva ............................... 32 Stevan Šarčević, Reči u vremenu .............................................. 36 Ivan Tomić Mister, Pucketanje zglobova ................................... 69 Marina Mirković, Bahata žena traži svoja prava ......................... 70 Miloš Petronijević, Dnevnik beskućnika......................................71 Ivan Tomić Mister, Dete palog nindže ....................................... 82 Angelina Dimitrijević, Bumbarov let.......................................... 84 Lažni pekmez Stanoje, Akustična patka .................................... 86 Vjećeslav Berar, U ritmu marangone (Somnabulna fantazija) ..... 87 Tanja Taubner Gajić, Pismo gospođice S. gospodinu Š, Visbaden 1897.......................................................................... 96 Branislav Stanković, Ljubavna priča o patetici ........................... 98 Branislav Stanković, Eho srca ................................................... 99 Lazar Janić, Aleksa Lakić je odlučio da umre ............................ 102 Slobodan Anić, Preobraženje...................................................107 Mirjana Cvetković, Fufa ........................................................... 117 Marina Adamović, Budi topla, smrti ........................................ 141 Marina Adamović, Rajski život u Paklu .................................... 142 Antonio V. Radeljak, Nesveti rat ............................................. 144 Sovjeta Grubešić, Avioni, pismo i nijanse................................. 149 Sovjeta Grubešić, Vinograd od krvi I ljubavi ............................. 152 Branka Vojinović Jegdić, Štap babe Ikonije .............................. 158 Branka Vojinović Jegdić, Pogrešna investicija .......................... 160 Jovica Đurđić, Dama s trajekta................................................ 162 Jovica Đurđić, Čudak .............................................................. 169 Mirjana Cvetković, Deda Muta .................................................176 Kovu Sajkor, Emocionalno bičevanje ...................................... 181 O odabranim pričama ............................................................ 186 Reči u vremenu ...................................................................... 190

193

ARGUS BOOKS ONLINE MAGAZINE ANTOLOGIJA

Izdavač IA Nova POETIKA

Milentija Popovića 32A/15 Novi Beograd – Beograd

Telefon: +381 61 720 62 70

Za izdavača Milomir Bata Cvetković

Glavni i odgovorni urednik

Lazar Janić

Korektura i prelom Milica Joksimović

Dizajn

Lazar Janić

Ilustracija naslovnice Pepi Kotoraš

Tehnički urednik Milica Joksimović

Tiraž 500

Štampa

Naučna KMD

www.novapoetika.com

194