Apis (1)Iz projekta Wikisource

Skoči na: navigacija, pretragaDušan Savković

Pukovnik je o ministru Milovanoviću znao mnogo. Milovanović o pukovniku mnogo manje: da je sin nekog ubogog limara, da mu je poreklo sirotinjsko, i žalosno, da je po babi Makedonac, da je kraljoubica, ubica njegovih dragih prijatelja Aleksandra i Drage Obrenović, da ga nazivaju Prvim sinom otadžbine, Izvršnim odborom Srbije, najzad da je Dimitrijević čovek s kojim se ne treba šaliti, da on, iako samo major i načelnik Štaba konjičke divizije, postavlja ministre vojne, on, Sveti Bik a ne kralj Pera, čika-Pera, stara kukumavka koja zazire od mladog majora. Milovanović je takode znao da sva neprijateljstva, javna i tajna, uperene protiv njega, dolaze od gospodina Dimitrijevića. Upoznat je i sa izjavom istog gospodina, datoj na javnom mestu, aprila 1909. godine, da je on, Milovan Milovanović, zreo da se pošalje na nebo, caru Lazi. Dosije, koji je pak pukovnik gradio o ličnosti gospodina Milovana Milovanovića, ministra spoljnih poslova Kraljevine Srbije, u njenim najsudbonosnijim časovima novije istorije, iz vremena austro-ugarske aneksije Bosne i Hercegovine, bio je mnogo zanimljiviji i izatkan od finih, pa i pikantnih ideja. Bilo je u tome dosijeu raznih izveštaja, laži i istine, počev od tvrdnji da Milovanović svesno, na sat i fat, prodaje životne interese srpskog naroda, pa sve do tvrdnji vojnog atašea iz Rima da je gospodin Milovanović, srpski poslanik u Rimu, član jedne rimske masonske lože. Prema tome, zaključio je pukovnik, Milovanović ima još gazda i gazdarica, ne samo Srbiju.

Beleška br. 16. Dosije M. M.-vića. (1909) str. 12. Pisano rukopisom Drag. T. Dimitrijevića ali bez potpisa. Otac g. M. M., Đorđe, koji je nazidao kuću u R. ulici, bosonogo seljače iz s. Žabara kraj opi. Topole. Čuvao svinje kad ga je spazio gosp. Jevrem. Nešto ga zapitao, pa posle bistrog odgovora uzeo za pitomca. Vojn. školovanje u Rusiji. Uspešno. Kada se mladi Đ. vratio, postao adutant knjaza Mihaila. Posle Vuč. bune, zajedno sa knjazom, prebegao u Rumuniju. Uz saglasnost knjaza vratio se u Srbiju kn. Alek. Karađordevića. Neko vreme bez posla. Sudija u Grgusovcu i Jagodini. Posle povratka knjaza Miloša popečitelj un. poslova.

Tekst koji dalje sledi nepoznatog je autora, štampan pisaćom mašinom, a pisan sa literarnim ambicijama: U životu Srbije sve brzo biva. Sin bosonogog čuvara svinja iz sela Žabara, najmlađi Milovan, već u petoj godini uči francuski i umesto mleka pije belu kafu. Kao student u Parizu, na sahrani Viktora Igoa, nosi srpsku zastavu, najveću u pogrebnoj povorci, a možda i najveću koja je ikad razvijena na Jelisejskim poljima, sve u želji da Francuzima pokaže da na Balkanu postoji jedna mala zemlja koja voli Igoa, čita njegove knjige i žali njegovu smrt. Taj isti student, posle burnog političkog krštenja u Srbiji 1902. postaje srpski poslanik u Rimu, prijatelj talijanskog kralja, a talijanski predsednik vlade, gospodin Titoni, prima ga u kuću i kad bolestan leži u postelji. Prima ga i ruski car

Nikola II, a carica Aleksandra izjavljuje da nikada nije upoznala tako kulturnog, šarmantnog i zabavnog čoveka.

Pored ovog teksta dodato je rukopisom koji nije onaj sa početka beleške: Kada se posle završenih studija vratio iz Pariza u Beograd, bio je više Parižanin nego Beograđanin, više Francuz nego Srbin. Samo je doneo ne samo reputaciju odličnog pravnika, već i ljubavnika koji je mogao da opustoši i kontinente (kao i svaki Srbin!) a kamoli jedan Pariz. Mnoge pariške gospođice sa žalošću su primile vest da ih Milo zauvek napušta. Medu ucveljenima je bila i jedna Egipćanka besprimerne lepote. Milovanović nije napunio 25 godina kada je na Sorboni branio disertaciju za doktora pravnih nauka. Profesor Rene nagradio je mladog Srbina zlatnom medaljom za odlično odbranjenu disertaciju. Profesor je još rekao da će mladi gospodin Milovanović služiti na čast školi u kojoj je učio i na čast svojoj zemlji.

Na marginama ovog teksta zalepljen je isečak iz novina. U gornjem uglu napisano je »Pijemont« 8. 6. 1910. i potpis D. D., što svakako znači Dragutin Dimitrijević. Čitajući ovaj isečak jasno se vidi da je Srbija odrekla svaku čast gospodinu Milovanoviću nazivajući ga izdajnikom Srbije, srpske misli i svih porobljenih Srba. Naslov članka glasi: »Grobna ploča Srbije«, a odmah zatim se kaže da grobnu ploču Srbije, u licu Milovana Milovanovića, treba odmah ukloniti kako bi Srbija ustala iz groba. Ukloniti ili ubiti? U Srbiji je to isto. I nešto dalje opet pisaća mašina: G. Milovanović je prvi srpski ministar koji se beogradskim ulicama šeta u pratnji dvojice telohranitelja.

I dalje: Često popravlja fasadu svoje kuće ugruvane kamenicama koje bacaju srpski patrioti koji su, u vreme aneksione krize, tražili da svu vlast preuzmu pravi sinovi Naroda, princ Đorde, Prestolonaslednik, i njegov prijatelj major Dimitrijević, Apis, da Srbija, uz pomoć ova dva sveta Bika zapliva u rat sa Austrijom. Neprijatelji, u oštroj slici pukovnikovog sećanja, sad sede jedan nasuprot drugog u salonu koji u pukovniku asocira Alibabinu pećinu. Pukovnik lepo vidi gospodina ministra, njegove obraze, kožu lica, jake brkove, oči, blage i meke, reklo bi se plemenite, tople. Ministar ima blizu pedeset godina, ali se čini mnogo starijim. Ili je to samo privid? Ljudi njegovog kova mogu da manipulišu svojim izgledom, pokretima, pa čak i bojom očiju. Mogu da stare i da se podmladuju, po želji. »Šta biste popili, gospodine Dimitrijeviću?« pitao je ministar i dohvatio tešku kristalnu bocu i još težu čašu. »Porto?« Pukovnik je raširio ruke u znak izvinjenja. »Hvala, ali ne pijem alkoholna pića a do drugih mi nije.« Ministar je napućio usne i podigao obrve. »Gle! Da li dobro čujem? Oficir pa ne pije? Zar ima toga, gospodine Dimitrijeviću? Onda ste svakako poštovalac ženskog pola?« »Nisam ni to,« rekao je pukovnik tvrdo. »Znači vitez bez mane i straha. Lepo. Onda ćete dozvoliti da sam popijeni čašu portoa. Ja sam, gospodine Dimitrijeviću, ljubitelj dobre kapljice i dobrog zalogaja. Gurmam, kažu Francuzi. Moja slabost su rečni rakovi potočari kojih je naša zemlja puna. Volim i rečnu ribu, soma dunavskog naročito.« Pukovniku je namah postalo jasno da su razlike između njih dvojice nebrojene i velike. Milovanović je zaista Evropejac, čovek školovan, erudita, poliglota, odličan orator, veći od gospodina Nušića, veći od prote Velimirovića, čovek načitan i svemu naučen, dobru i zlu, moralu i nemoralu, bogat, razmažen, veliki ženskaroš, epikurejac, lopov i lovac na lopove, sladostrasnik, čovek okrenut svim zadovoljstvima ovoga sveta, čovek kome je samo do

sebe, čovek u kome ne može da bude neke velike ideje, kosovske ponajmanje, još manje kulta samožrtvovanja i odricanja. O polaganju života na ma čiji oltar ni govora. Takav čovek ne može da vodi Srbiju u ovim bremenitim vremenima, kad je na pragu obnova Srpskog Carstva jer nije Srbin, izrekao je pukovnik, nekoliko dana kasnije, svome prijatelju Aci Blagojeviću, za vreme ručka u kafani »Kolarac«. Da, da. Razlike su bile velike. Razlike su bile i u ljubavi prema Srbiji. Dimitrijević je Srbiju voleo i kao majku (i sad je voli, dok mu veštica kopa raku) kao zaručnicu i buduću nevestu, a Milovanović kao neku daljnju, bangavu i baksuznu rođaku sa sela, koja blatnjavim opankom može da ukalja perzijaner, da smrtno dosadi baljezganjem. »Uvek sam se pitao otkud vama nadimak Apis,« rekao je gospodin ministar ispijajući porto. »Ali treba vas videti ovako golemog, na toj maloj stolici, pri dnevnom svetlu i više ne pitati! Šteta što se ranije nismo upoznali. Bili smo u vreme aneksione krize svako iza svoje barikade ali, vremena se menjaju. Zaboravićemo ono što je bilo. Slažete se?« Pukovnik je pokušavao da se osmehne, da zabašuri ono što misli, ali mu to nije polazilo za rukom. »Čim sam u Vašoj kući, barikada nema«, rekao je. Milovanović je ispio još jedan gutljaj i nastavio ne dozvoljavajući pukovniku da dođe do reči. »Odmah da vam kažem, kao predsednik vlade, da naša zemlja ima oficire iznikle iz naroda, vezane za narod i njegovu sudbinu. To je dobro. Ništa gore od aristokrata i plemića oficira kao što su ruski, na primer. Stari radikali vas nazivaju militaristima, ali oni ništa ne znaju o militarizmu, baš kao ni socijalisti, sa Tucovićem na čelu. Tucović je glup i jednostran. Reći za pruske oficire da su militaristi, razumem. Ali to govoriti za srpske oficire! Glupo! Za mene su srpski oficiri branioci otadžbine.« »Hvala na tome mišljenju,« rekao je pukovnik. »To me zaista raduje... Gospodine ministre predsedniče! Vi vodite ovu zemlju, a nastupaju događaji koji po svojoj težini nadmašuju aneksiju i ono što se povodom aneksije događalo.« »Još niste zaboravili tu nesrećnu aneksiju!« »S tim još nisam načisto. Pitanje je još uvek prisutno u meni: da li je trebalo namah izginuti ili lagano umirati?« »Lepo je što obelodanjujete svoju dilemu. Vidite, znam šta ste u to vreme o meni mislili, a možda i danas tako mislite, vi i vaši prijatelji. Zato ću Vam ispričati jednu istinitu anegdotu iz moga života. Kao rođeni Beograđanin Vi svakako znate gde se nalazi Voznesenska crkva? E, tu smo se nekad igrali, kao deca, po ćeli božji dan. Portom je gospodario jedan matori, ratoborni jarac koga njegov gazda crkvenjak nije hteo vezivati. Kako je jarac opasno jurišao na nas i kvario nam igru, to smo se dogovorili da jedan drži jarca dok se drugi igraju i tako na smenu. U igri, zamolio sam svog drugara Simu Avramovića da preuzme jarca jer je on bio na redu. Sima je dohvatio jarca za rogove a mi nastavili igru. Više nismo obraćali pažnju na Simu, ni na jarca. E, vidite, tako je meni Pašić poturio jarca, utrapio mi je Austriju i aneksiju, a on je ostao po strani i gledao moje muke perući ruke kao Pilat. Šta se može. To je politika!« Dok je ministar govorio o jarcu iz porte Voznesenske crkve, dok se slatko smejao političkom naravoučeniju koje je duhovito izvlačio iz bezazlenog događaja, pukovnik je preturao po sećanju, vadio sve one beleške o ličnosti ovog, do krajnosti evropeiziranog Srbina...

Beleška br. 21. Dosije M. M-vić. (1909). Pisano mašinom. Postoji mišljenje da je ove beleške pisao Pera Todorović, novinar. ... kada je krajem prošlog veka iznenada banuo u Beograd, M. M. je odmah postao pravo muško čudo, veliki muški komad Evrope na beogradskoj kaldrmi. Narodno pozorište je postalo predmet njegovog najvećeg interesovanja. Kao član tela koje je određivalo pozorišni reportoar, M. M. je uspeo da

pozorišni Beograd prati u korak pozorišni Pariz. Ono što se igralo u Parizu, igralo se i u Beogradu, tako da se tih dana u pozorištu okupljao cvet beogradskog društva, cvet koji je odbijao da gleda scenske muke kaplar Miloj a i Jelisavete, knjeginje crnogorske. Milovanoviću se pripisuje da je uspeo da, konačno, Davorin Jenko ne diriguje sa spavaćom kapom na glavi, mada se nesrećnik žalio da dole, u orkestru, bije promaja kao košava na otvorenom Dunavu. Pun salonskih manira stečenih u pariškom visokom društvu, odeven besprekorno i po poslednjoj pariškoj modi, već opredeljen za politiku i diplomatiju, M. M. je postao meta mnogih provodadžijskih zavera. U najvećoj diskreciji nuđene su mu devojke iz najbogatijih i najboljih beogradskih kuća. Njegovo donžuansko srce, međutim, izabralo je glumicu Velu Nigrinovu. Nigrinovaje bila veoma mlada ali već zagonetna, žena izvanredne lepote, pred kojom su brojni beogradski švaleri padali na kolena. Između mladog doktora prava i glumice, koja je svakoga utornika igrala Esmeraldu u »Zvonaru Bogorodične crkve«, započela je kratka ali burna ljubav. Pošto je pretila da preraste u javnu sablazan i naškodi ambicijama i karijeri mladog doktora, ljubavna veza je prekinuta. Nasred ulice, čuvši da će je mladi doktor izvesno ostaviti, Nigrinova je, kako to već priliči glumici, napravila skandal i mladog doktora oterala u tri lepe materine. »Da, to se zove politika, taj ludi jarac,« govorio je ministar završavajući opširno naravoučenije iz porte Voznesenske crkve. Pukovnik je sve vreme slušao, tobože s pažnjom, ali je tek sad u hotelu Averof, na kraju života, pojmio da se u toj kući, u Resavskoj ulici, u Alibabinoj pećini, nešto u njemu konačno rascepilo, da se toga dana njegov put jasno ukazao: svetao i krvav. Tim putem razložni i pametni nisu hteli. Ni oni koji ljube Srbiju koliko i Srbija njih. Ni oni koji ne pristaju na samožrtvovanje. Ni oni koji ne znaju za krv i bes. »A sad, pre nego izložite razloge vaše posete, vratimo se ipak aneksiji i našim srpskim barikadama. Mislim da je raščišćavanje nekih pojmova iz prošlosti važno za našu buduću saradnju. Biću kratak. Ovo nije moja odbrana, već istiniti red događaja o kojima najviše ja znam. Postojali su i još uvek postoje austrijski planovi da se Srbija vojnički pokori i da se tako pokorena prisajedini monarhiji. To je fakat. Bio i ostao. Te, 1908. godine, mogli smo neprijatelju suprotstaviti samo četrdeset hiljada vojnika što je bilo tragično i beznadežno. To je znao kralj, to je znao ministar, vojni deneral Stepanović, to smo, dakle, znali svi. Da li se moglo glavom kroz zid?« »Uvek ću se sećati jednog omanjeg čoveka kratke, žute kose,« rekao je pukovnik. »Američki otpravnik poslova u Beogradu. Svojoj vladi poslao je sledeći izveštaj: Srbi su došli do zaključka da je mnogo pametnije da udu u jedan očajnički rat nego da sporo umiru.« Ministar predsednik se jetko osmehnuo. »Evo, nismo ušli u očajnički rat, niti polako umiremo... Tako to izgleda posmatrano očima gospodina otpravnika koji bi prvi pobegao u krilo svoje bogate i bezbedne otadžbine. Tako je govorila i velika ruska kneginja Anastasija, dakle Stana Petrović, kći crnogorskog kralja Nikole i svastika našeg kralja. Stana je rekla svom dragom sestriću Dordu: »Ne obzirite se na careve reči! Ne pristanite na aneksiju! Nedajte braću! Ratujte! Ginite!« Morituri te salutant!... To se zove histerija! Uspela je da nagovori svog matorog oca da napiše jednu od najglupljih medu svojim glupim pesmama: Ave Caesar imperator morituri te salutant! Kobojagi Cezara pozdravljaju oni koji idu u smrt, dakle Srbi! Čudan smo narod! Svakih dvadeset godina pobesnimo, proključamo, hoćemo u krv, u stradanje, u propast! Naš narod je mazohistički i ja se, pravo da vam kažem, bojim svoga nesrećnog naroda. Smešno i žalosno. Mali narodi su nesrećni zbog toga što su mali i slabi. Jaki su uvek krivi samo zato što su veći i jači. Žučnost i bes ne pomažu. Uvek se nadu bešnji...« Pukovnik je nekim čulom osetio

da pred njim više nije manipulator, deklamator, još manje političar, lažov. U glasu gospodina Milovanovića, sasvim neočekivano, odzvanjala je iskrenost. »Meni je bilo najteže,« nastavio je ministar i ispio još jednu čašu portoa. »Morate mi verovati. U svojoj brizi i nemiru, naročito u vreme poslednjih dana krize, osećanje da su mir, pa i sudbina ne samo Srbije, već i Evrope u mojim rukama, ispunjavalo me je zadovoljstvom i ponosom. Nikada, ni u jednom trenutku, nije se javilo iskušenje da tražim slavu zapaliv požar. Za to sam, međutim, imao najbolje prilike. Cela Srbija me je na to terala. Na kakve muke me je samo stavljao nesrećni princ Đorde potpaljivan od vas oficira i svoje lude glave, ponajviše. Mogao sam lako da se uklonim i to ne da pobegnem, već da se manje uspešno branim te da budem oboren u Skupštini, ali ni to nisam hteo. Izdržao sam do kraja i srećno spasao Srbiju od obe opasosti: rata u kome su svi naši izgledi bili nepovoljni, s jedne strane, s druge od revolucije i anarhije koje su također pretile. Pobuda toj mojoj izdržljivosti nije bila patriotska. Ja sam osećao da mi je palo u deo da igram istorijsku ulogu, pa su me ambicije i lični ponos, žudnja za slavom, egoizam dakle u pozitivnom smislu, pokretali da se sav založim i da tu svoju ulogu dobro odigram. Ne, gospodine Dimitrijeviću, ja nisam tražio pljeskanje srpske patriotske publike, nisam hteo da na račun srpskog patriotizma, na račun onog bolesnog besa i olakog gaženja u krv, berem popularnost. Radije nepopularnost. Neka su me Beograđani gađali kamenicama, neka su kamenovali moju kuću. Neka. Politiku javnih uličnih demonstracija, tako blisku Srbima, politiku kafanskih govorancija, uličnih fanfaronada, nekontrolisanih izjava političkih prvaka, nacionalnu euforiju, da ne kažem opet histeriju koju je tako neodgovorno ispoljila i tetka Stana, odsustvo svake diplomatije i zdrave pameti, nazivam larmadžiskom i sa takvom politikom ne želim da imam veze. Zbog toga sam i raskrstio s princom još dok je bio prestolonaslednik. Ne može srpski prestolonaslednik na javnom mestu, još gore, na ulici, da pali i spaljuje zastavu susedne zemlje, hiljadugodišnje carevine. Opet se vraćamo na male narode, na njihovu veliku i nekontrolisanu žučnost. Znam da me je sve to moglo stati života. Vi to takode znate. Vaša desna ruka, gospodin major Tankosić, uskočio je u moj fijaker, psovao mi je majku i pretio pištoljem. Rekao mi je: »Milovanoviću, ubićemo te kad-tad.« Trebalo je videti njegovo lice i čuti te prostačke psovke kojih se i moj kočijaš postideo. Pa može li tako prema jednom predsedniku vlade koji je o dilemama svoga rada javno govorio u skupštini? Gospodine Dimitrijeviću, ne dozvolite da nas kulturne zemlje ubroje u divlja afrička plemena!« »Tankosić je poznat po svojoj plahovitosti.« »Onda u ludnicu s njim!« izviknu ministar. Pogledom je potražio tešku čašu sa gustim vinom. »Ako je već tako bilo, zašto su me onda gospoda oficiri nazivali grobnom pločom Srbije? Zašto mene na nebo, caru Lazi?« nastavio je ministar i odmah pokazao novo lice, ne tako uglađeno. »Zašto neki do njih, hrabrih i kurčevitih, nije naredio pokret, pravac Drina, Bosna, Hercegovina? Šta su čekali? Juriš! Juriš!... Zašto gospodin Stepa Stepanović nije na sebe preuzeo odgovornost i naredio juriš na Austriju? Zašto to nije učinio kralj Petar? Zašto su svi odreda larmali, zašto pljuvali na Austriju a čekali na Milovana Milova novića?« Ministar spusti ton svog glasa. »Tačno je da sam bio protiv tog rata i za priznavanje aneksije, ali teška ranjena srca.

nastavak...

Dobavljeno iz "http://sr.wikisource.org/sr-el/%D0%90%D0%BF%D0%B8%D1%81_(1)"

Apis (2)Iz projekta Wikisource

Skoči na: navigacija, pretragaDušan Savković

prethodni deo

O tome sam detaljno govorio na jednoj tajnoj sednici u Skupštini. Mi smo mogli da uđemo u rat. Samoubistvo, međutim, nije dokaz energije i snage kao što misle naše usijane srpske glave i Stana Petrović. Zdravi narodi, kao i zdravi ljudi, ne ubijaju se. Ali, srpski narod je bolestan. Boluje od samožrtvovanja, kolektivnog mazohizma, od manije kolektivnog samoubistva, takođe«. Ministar ispije jak gutljaj vina. »Istorija svakome narodu daruje trenutak koji, međutim, treba dočekati. Rast jedne nacije vezan je i sa strpljenjem, sa sitnim radom, kako taj rad naziva gospodin Skerlić. Svetska pozornica nije kafana u kojoj lako, i bez velikih razloga, razbijamo jedan drugome glave a posle opet pijemo i pevamo. Ne. Česi su u sedamnaestom veku izbacili dva bečka poklisara kroz prozor. Nastao je tridesetogodišnji rat. Posle toga rata Česi više nikad nisu ratovali niti će ratovati. To vam kaže Milovan Milovanović. Česi su kulturan i strpljiv narod, gospodine moj, pametan narod! Svakome ko bude hteo s mačem ući u njihovu zemlju, oni će reći: izvolite! I čekaće na svoj trenutak, čekaće na istoriju.« »Treba li se ugledati na Češku?« »Ne. Nisam rekao da Srbija treba da se ugleda na Češku, niti treba niti može, jer je Srbija daleko ispod kulture jedne Češke. Srbija mora da se sprema za rat protivu Turske i ona se sprema. Vi o tome dosta znate, gospodine Dimitrijeviću, ali Srbija ne sme rat izazivati, ne sme biti prva koja će ga otvoriti ili mu dati neposrednog povoda, sem ako nema kakav dobar saveznički ugovor u džepu kao što ga je 1859. imao Pijemont. Tako se radi kad se stvaraju carstva, oslobađaju i ujedinjavaju narodi.« Pukovnik htede da kaže: koji trenutak čekati, na koga čekati, na velike sile? Kome su one podarile slobodu, sem ako je nisu uzele? Indiji? Maroku? Bosni? Hrvatskoj? Sloveniji? Češkoj? Slovačkoj? Zar male ribe da veruju velikim? ali oćuta.

Beleška br. 6. Dosije M. M.-vića. Str. 3. (1911). Pisano pisaćom mašinom, bez ispravki, najverovatnije opet tekst Pere Todorovića, napisan za potrebe udruženja »Ujedinjenje ili smrt«: Imao je samo 26 godina kada se umešao medu sede glave i vaseljenske brade i postao lični savetnik kralja Milana, redovni profesor prava na beogradskoj Visokoj školi, sekretar Ustavnog odbora, dopisnik uglednih evropskih listova. U želji da se što brže penje lestvicama uspeha M. M. je stao na stranu kralja Milana u sporu oko proterivanja kraljice Natalije iz Srbije, pa je čak napisao brošuru »Udaljavanje kraljice Natalije nije protivno Ustavu«, što je naročito obradovalo kralja Milana a ogorčilo sve ostale. Brošura je u rekordnom vremenu naštampana i besplatno podeljena. (Desetak godina kasnije pukovnik je pročitao brošuru i našao da je to sramno pisanije koje moralan čovek ne može napisati.) Naprednjaci, koji su računali da je mladi M. M. njihov čovek, kao što mu je i otac bio, dočekali su ga, zbog brošure, kao izdajnika i verolomnika, prevrtljivca i

nemoralnog mladog čoveka koji je sa svojom nemoralnošću rano započeo. »Taj je u Parizu, pored pravnih nauka, naučio da gazi i preko mrtvih«, napisao je člankopisac pod pseudonimom Ljubomir. Tada je ugladani profesor prava, više Parižanin nego Beograđanin, više građanin sveta nego Srbin, riknuo na srpski način i pokazao da su mu zubi vučji, da u njegovim žilama teče vruća, bundžijska, šumadijska krv. Odmah je odgovorio narodnjacima na način koji ih je još većma porazio. Optužio ih je da nemaju pravo da govore u zaštitu žena jer su u kalemegdanskim tomrucima, memljivim i punim pacova, vešali žene. To je svakako teži prestup nego pravno obrazlaganje jednog političkog udaljavanja. Aluzija na zagonetnu smrt u zatvoru like Marković i Lenke Knićanin, bila je više nego namerna. Nekoliko godina kasnije M. M. je došao u sukob sa kraljem Milanom jer se približio radikalima, Milanovim smrtnim neprijateljima. Kralj je najurio sa dvorskog bala svog mladog pravnog savetnika i to kao poslednju pačavru, izražavajući se pri tome prostački, kao gospođica Nigrinova (u tri lepe materine). Ali, kada se M. M. nepromišljeno prihvatio odbrane u sudskom procesu Čebinac, za koju se znalo da je dinastička i antiobrenovićevska, njegovi odnosi sa oba kralja, kraljem-ocem Milanom i kraljem-sinom Aleksandrom, postali su više nego zategnuti. Pariškom doktoru prava zapretio je aps, žandari i pacovi. S obzirom na to da tako nešto nikad nije iskusio, a znajući s kim ima posla i kakve su srpske apsandžinice i robijašnice, M. M. je hitno i neprimetno napustio Srbiju i otputovao u Beč. Tamo se oženio prebogatom Rumunkom, ćerkom Dimitrija Germanija, trgovca i bankara iz Bukurešta. Zvala se Marija. Nije bila lepa. Dogodilo se kao što se često u životu događa da se veliki ljubavnici, na kraju karijere, vezuju za tihe, ružne i bogate žene. Marija je donela u miraz znatne nepokretnosti i rentu od nekoliko desetina leja godišnje. Milovanović je uložio novac u strane banke, kupio akcije stranih preduzeća i nije mu palo napamet da bilo šta kupi u Beogradu ili Srbiji. To je vulkan zemlja, nesigurna za glave, a kamo li za paore, rekao je M. M. Iz Beča piše članke za velike evropske listove u kojima žestoko napada i izvrgava ruglu i sramoti ne samo kralja Milana već i zemlju kojom Milan kraljuje. Pored ostalog iznosi tvrdnje da je Milan sam režirao Ivanjdanski atentat kako bi se konačno obračunao sa radikalima i Pašićem. Kralj Milan je bio van sebe od besa, ali nije znao ko piše te tužne paskvile po skandaloznim novinskim hronikama evropskih listova o visokom društvu. U strahu da ga ne otkriju, bilo Milan, bilo Aleksandar, M. M. odlučuje da se u Srbiju nikad više ne vrati. Nastanio se u malom Parizu, Bukureštu. Tako je »najveći Evropejac medu Balkancima«, kako su ga nazivali strani diplomati, postao građanin Bukurešta. Međutim, Srbija je pozornica na kojoj zavesa brzo pada, ali se još brže diže. Dekor se menja naglo i nepredviđeno, akteri glavnih i sporednih uloga takode. Čim je čuo da se kralj Aleksandar ženi ocvalom udovicom Dragom Mašin, svojom bivšom prijateljicom, M. M. je seo za sto i napisao mladom kralju pismo. Pored komplimenata i čestitki, naročito zbog Aleksandrovog raskida sa ocem, venčanje kralja sa Dragom Mašin M. M. naziva novom erom u istoriji Srbije. Za M. M. zavesa se opet digla, počinjao je novi čin, pa je prema tome M. M. obukao novi kostim i ubrzo izašao na scenu. Nova era je zaista počela, ali o kakvoj je eri reč M. M. nije ništa podrobno rekao. Aleksandru i Dragi i to je bilo dovoljno. Jedan takav intelektualac, pogotovo radikal, pariški doktor, dobro je došao u trenutku kada se za ministra nije hteo da primi ni bozadžija sa Dorćola. M. M. je odmah naimenovan za poslanika Kraljevine Srbije u Bukureštu sa idejom da mu se kao neprijatelju bivšeg kralja Milana a političaru od imena kasnije ponudi i portfelj u novoj vladi. Tako je i bilo. M. M. nije postao ministar u prvom, »svadbarskom« kabinetu,

već u drugom, »babičkom«. Dakle, neslavni ministar u neslavnoj vladi koja je trebalo da dočeka i ozakoni novog prestolonaslednika, Obrenovića Petog. Istina, naslednik je tek trebalo da se rodi. Kada je progurao babički kabinet i kada su svi, posle katastrofe sa Draginom lažnom trudnoćom, nekako preživeli, M. M. ostaje u vladi profesora Mihaila Vujića s kojim je bio dobar prijatelj i politički jednomišljenik, bar tih meseci. I tako, M. M. je opet taj koji kroji novi Ustav i proklamuje ga sa katedre načinjene od takovskog grma, onog čuvenog hrasta pod kojim je Miloš razvio zastavu drugog ustanka, simbola Obrenovića. Hrast je toga leta oborila oluja i udar groma. Bio je to predznak propasti Obrenovića. Iz privatnog pisma N. N. priključenog belešci: Milovanović je takode taj koji je posle Aleksandrovog državnog udara objašnjavao da ima i dobrih državnih udara. Ali, Predosećajući mračne događaje i krv, Apisa i drugova, Milovanović je sluhom gospodskog i ministarskog deteta, ali i sluhom sina čuvara svinja, u poslednjem času napustio Aleksandra i Dragu. Čak ni meni o tome ništa nije govorio sve dok sa Dragom najpre nije sredio da ode u Rim, za poslanika Kraljevine Srbije. Tako se za ovog krajnje nemoralnog čoveka završila »nova era u životu Srbije«. U Rimu je Milovanović dočekao Apisovu krvavu noć, delo od 29. maja. Pune tri godine ovaj mangup će boraviti u večnom gradu, na obalama Tibra, trudeći se da posle dela od 29. maja izmiri engleski dvor i dinastiju Karadordevića. G. Pašić ima u rukama kopiju izveštaja g. Žen Darera, jednog od prvih diplomata Francuske, u kome g. Barer piše: »Poznavajući u tančine balkanske probleme, obdaren živom inteligencijom i sigurnim sudom, Milovanović je uspeo da se nametne rimskom političkom svetu, da zadobije daleko veći utjecaj nego što mu je davao položaj jedne male zemlje koju je predstavljao. On svakako vrši jak uticaj na akciju Italije na Balkanu.«... I sad, da vidiš samo, ta uštva od čoveka, više hohštapler nego intelektualac, koristi jednu novu priliku. Naime, Englezi traže, uporno insistiraju, da Petar kazni ubice ljudi koji su mirno spavali u svojim krevetima. Milovanović nije poznavao majora Dimitrijevića, tog rođenog krvoloka, čak ni jednog od zaverenika-ubice, sem starog đenerala Damjana Popovića, ali ih je branio, kurva nebeska, kao brat najrođeniji! Engleskom ambasadoru u Rimu, lordu Bertliju govorio je daje delo od 29. maja nešto kao borba dveju ruža. Ukazivao je na brojna ubistva vladalaca u Engleskoj, na narodne revolucije, zavere. Pri tome je nevaljalac predstavljao kraljevski par Obrenovića u bojama koje oni nisu zasluživali. Milanovićev glavni adut bio je da će Austrija, dok Engleska traži nemoguće, progutati Srbiju baš na račun Engleske. Lukavština od čoveka upozoravao je engleske diplomate da je Skupština Srbije odobrila delo od 29. maja (sramota! Ubijeni su nevini ljudi!) i zaverenike oslobodila svake odgovornosti. »Ne može se ljudima koji su Srbiju oslobodili tiranina udariti žig ubica!« pisao je taj vajni poslanik u pismu koje je posredstvom lorda Bertlija trebalo da nade put do engleskog kralja. Tom prilikom Milovanović nije napisao da je on bio ministar toga kralj-tiranina! Dakle, sva nastojanja njegova bila su usmerena da Englezima dokaže da Srbija nije zemlja u kojoj se kotrljaju krunisane glave.

Apis (3)Iz projekta Wikisource

Skoči na: navigacija, pretragaDušan Savković

prethodni deo

Beleška br. 36. str. 2. Dosije M. M.-vića (1909). Pisano rukom i grubim, neispisanim rukopisom. Iz teksta se vidi da ga je pisao neko iz redova zaverenika. Prvi engleski predloži za izmirenje, u vidu uslova, došli su u Beograd preko poslanika Milovanovića. To mi je saopštio J. iz min. sp. poslova. Tek maja 1906. engleski dvor je postavio uslove koje je Kralj mogao da prihvati. Penzionisanje nekolicine starijih zaverenika, medu kojima nije bilo majora D. Dimitrijevića, nije bio nikakav uslov, pogotovo što su penzionisani nagrađeni sa po 30.000 dinara u zlatu, upalio im kec. Ja mislim, a to kaže i J. da je Milovanović još u Rimu znao ko je D. Dimitrijević, pa ga je uspeo da prikrije svrstavajući ga u manje značajnog zaverenika koji nije učestvovao u ubistvu kraljevskog para. Uspešno završeni zadatak, misli J, oslobodio je Milovanovića obrenovićevskog tereta, titule Draginog skutoše, Aleksandrovog ministra i čoveka koji se kreće kako vetar duva. Milovanović je, po J, ovim izmirenjem srpskog i engleskog dvora zabeležio krupan poen, ušao u karadordevski tefter zaslužnih ali ne i u naš, zaverenički. l sad, taj Milovanović, doktor prava, sorbonski đak, lični prijatelj italijanskog kralja, dragi gost ruske carice, miljenik Pariza, Beča, Bukurešta, Rima, sedi nasuprot Dragutinu Dimitrijeviću i ispija petu, šestu čašu portoa!... Pukovnik tek sad, u sećanju, pred smrt, u solunskom zatvoru, shvata da je sreo Milovanovića u fazi njegovog zalaska. Odebljao, govorljiv preko mere, sujetan, faldžija, poklonik dobre kapljice i dobrog zalogaja, sa tragovima kajgane na reveru od sakoa, Milovanović je utonuo u banalna zadovoljstva balkanske palanke. Predsednik vlade a svako jutro kreće na seljačku pijacu sa cegerom u ruci! Čovek koji kroji sudbinu jednog naroda podriguje zbog uvek pretovarenog stomaka i spava svako popodne. Milovanović je već tada bio slika i prilika intelektualca koji beznadežno i tragično tone u tupost duha. »Da vam završim, mladi Dimitrijeviću«, nastavlja Milovanović, »da vam kažem još nekoliko reci o aneksiji. Verujem da znate ali... treba ponoviti. .. Izvoljski je Erentalu prodao Bosnu i Hercegovinu. Austrija neka uzme Bosnu a Rusija će dobiti slobodan prolaz kroz Dardanele za svoje ratne lađe. Tonete za bup. Erental je to naravno jedva dočekao. Pružili su jedni drugima ruke. Bratski su se zagrlili. To vam je ta svetska diplomatija! Dakle, više se treba žaliti na Rusiju nego na Austriju. pp General Konrad]] i Franjo Ferdinand, oni koji Srbe javno nazivaju psima ... kažu ... oni tamo ... psi... proslavili su ovaj trgovački aranžman veoma svečano i bahato ...« Pukovnik sad vidi sebe u oštroj slici sećanja, oseća u grudima onaj isti bes kao i toga prepodneva, u kući Milovanovića, vidi krv, okean krvi u kome ključa bes. Čuje i svoju nemu zakletvu: najvoljenijeg sina Austrije ubiće srpski psi, a Rusiji neka bog plati. Bog i njegova nebesna pravda! Milovanović je nalio gusto vino u tešku kristalnu čašu i ispio laganim gutljajima. Nastavio je umornim glasom, kao da mu se iznenada prispavalo. »Vi ste svakako imali dobar razlog da me posetite?« rekao je. Pukovnik je dugo ćutao, pa je to ćutanje izazvalo podozrenje u Milovanoviću. »Slušam vas«, rekao je nestrpljivo. »Gospodine ministre«, rekao je pukovnik, »mi ćemo, s božjom pomoću, uskoro u rat s Turcima. Vi ste svakako i o tome govorili sa ruskim carem?« Milovanović podiže obrve. Znači, pitanje Makedonije je ono što muči oficire. Cilj posete je da se nešto izvidi u vezi sa sporazumom oko srpsko-bugarske podele Makedonije.

»Svakako, dragi prijatelju«, odgovorio je Milovanović. »Svakako. Ali razgovoru u Zimskom dvorcu prisustvovao je i Pašić.« »Mi Pašiću ne verujemo«, rekao je pukovnik tvrdo. »Zato sam ovde. U vašoj kući.« »Verujem da je car to isto rekao i kralju Petru na posebnom sastanku u četiri oka. Zar vam kralj o tome nije ništa govorio? Vi ste bar često s kraljem.« »Jeste.« »Onda lepo. Što se mene tiče, mogu vam reći da sam sadržinom razgovora bio iznenađen i to prijatno. Dakle, car je rekao da je sanstefanski ugovor bio nepravedan po Srbiju već i po tome što je Bugarskoj pripao dobar deo Južne Srbije i cela Makedonija.«

»O toj šteti se zna, ali šta car kani preduzeti da se ta šteta popravi?« pitao je pukovnik. »Car je doslovce rekao da Rusija danas nema naklonosti prema Bugarskoj koja bi išla na štetu Srbije.« »Zar car govori kao što se nekad govorilo u Delfima? Ne vidim u tim recima nikakav stav i garanciju u odnosu na Srbiju.« Milovanović širi ruke. »Vi ste vojnik, pa vam možda nije poznato, ali diplomatija je takva. Nema kasapa. Ne seče se na panju.« »Znači li to da su Pašić i car već podelili Makedoniju između nas i Bugara?« »Ne«, govori Milovanović neodređeno. »Ne. Makedonija nije podeljena. Makedonija je deo srpskog tela. Naravno, naši budući saveznici gaje realne aspiracije na komad Makedonije. U slučaju kakvog nesporazuma dogovoreno je da arbitar bude ruski car. To je sve što znam.« Pukovnik je neko vreme ćutao, a onda je rekao glasom koji nije tražio odgovor. »Mi ne verujemo gospodinu Pašiću kad su u pitanju razgraničenja srpskih i bugarskih interesa oko Makedonije. Gospodin Pašić je u vreme kralja Milana, posle timočke bune, nekoliko godina živeo u Sofiji, kao što znate. Tamo ima dosta prijatelja. Sem toga, daje prioritet ruskoj koristi a ne srpskoj. Kao i kralj, uostalom. O tome sam razgovarao i sa mladim prestolonaslednikom Aleksandrom i mogu Vam reći da on umnogome deli naše mišljenje. Makedonija ostaje srpska zemlja i sa njom se u budućnost ne može špekulisati, još manje trgovati.« »Vi znate dobro, gospodine Dimitrijeviću, da sam ja veliki protivnik Pašićev. To svi znaju! Šta mislim o starom kralju neću Vam reći, sem da je star. Ali Pašić je dobar Srbin i čudi me da pominjete špekulaciju. Njoj nema mesta, pogotovo ne u odnosu na interese Srbije koju svi volimo, a ne samo oni koji sebe nazivaju idealnim patriotima. Politika nije rat. U politici se teži da se dobije više nego što bi se dobilo mačem. Mnogo više. Sporazum sa Bugarima je imperativ naše politike. Pre nego što uđemo u rat sa Turskom moramo biti načisto sa mnogim nerešenim pitanjima. Zar nam usred rata treba nesporazum sa Bugarima, pa i rat sa Bugarskom? To bi bilo žalosno za naša nastojanja da proteramo Tursku sa Balkana. Makedonija jeste podeljena između nas i Bugara, ali smo je mi podelili i to pravično. Mapu koju je izradio gospodin Cvijić, naučnik prvog reda, odneli smo u Zimski dvorac i pokazali caru i Izvoljskom. Oni su se složili da granica Srbije bude do ispod Demir kapije, desnom obalom Vardara i da Srbija iziđe na srpsko-albansku, jadransku obalu kako bi najzad postala nezavisna država. Istina, Izvoljski je opet bio nezadovoljan našim zahtevima rekavši da on mora voditi računa i o interesima Bugarske.« Najzad, pitanje koje je učinilo da Milovanović zadrhti od glave do pete. Pukovnik ga je postavio naglašavajući svaku reč: »U Petrogradu ste nosili još jednu mapu o podeli Makedonije, sem ove o kojoj je sad bilo reči?« »Ne!« odgovorio je ministar brzo i kratko. »Neku drugu mapu kojom se Bugarskoj daje još više?« »Ali, gospodine Dimitrijeviću, šta Vam pada na pamet!« »Neku rezervnu mapu?« »Ne! Nikakvu drugu mapu.« »Gospodine ministre«, rekao je pukovnik hladnim, pretećim glasom. »Osećam obavezu da Vas upoznam sa nekim stvarima koje bi se mogle

i Vas ticati. Jedna grupa viših oficira i civila, idealnih patriota kako Vi to izvoliste reći, osnovala je udruženje »Ujedinjenje ili smrt«, koje će se svim sredstvima boriti za interese Srbije i ujedinjenja. Za one koji budu radili protiv tih interesa milosti neće biti.« »Je li to crna ruka o kojoj Skerlić piše?« »Da, to je ta ruka.«Milovanović je naglo ustao. »Pružite mi tu ruku! Ćudo ću napraviti uz njenu pomoć!« Ustao je i pukovnik i prihvatio pruženu ruku. Neprijatelji, koji će to ostati do kraja, pogledali su se oči u oči. Stisak ruku bio je snažan ali neiskren. Pukovnik je u jednom ostao načisto: Srbija ne može da ustane iz groba dok se grobne ploče ne uklone. A takvih je ploča mnogo. Sve su od kamena. Od teškog mermera. I ministar je u jednom ostao načisto: osuđen je. Ko ga je osudio? Crna ruka? A kazna, kako glasi? Kako je izašao na ulicu, pod hlad kestenova, u pretopio septembarske podne, pukovnik je shvatio da ga je Milovanović lagao kao niko njegov, da je Milovanovićeva diplomatija u stvari borba bogatih da sačuvaju svoja bogatstva, da je njima, i u ovoj i ovakvoj Srbiji, dobro i više nego dobro i tu Zaveta nema. Mir je njihova svetinja. Oni »nisu radi kavgi, al je rada sirotinja raja«. Ministar je najviše vremena utrošio kako bi činjenice zamaglio, otupio oštricu razgovora i sve zaokrenuo u mirne vode divanisanja, u prošlost kojoj više nema leka, razlažući svoju političku mudrost, diveći se svom, tobož visokom marifetluku, veštini čekanja, nadigravanja i bakalskih pogodbi, dakle diplomatiji. Pukovnik ne zna, ali bi glavu mogao da da, tog septembarskog popodneva, da su vašarski manipulatori, Pašić i Milovanović, kralj-čarapar takode, u Zimski dvorac odneli ne jednu već dve Cvijećeve mape i da je između velikog piljara cara Nikole II i malih piljara sa Balkana cenjkanje kratko trajalo. Presudio je car. Izvučena je rezervna mapa, ona po kojoj je Bugarima poklonjeno pola Makedonije, i više od pola. Veles, Prilep, Bitolj, Ohrid, čak i zajednička granica sa Albanijom! Dakle, ponovila se priča o ludom jarcu iz porte Voznesenske crkve. Paših je sve zakuvao, a onda se povukao iz straha da će ga zbog njegovih pravih gospodara, ruske sveslovenske braće i njihove velike ljubavi prema Bugarskoj, pogoditi gnev narodni i božji. Na meti, kao u vreme aneksije, Pašić je ostavio Milovanovića. Bugarima je na dobro izribanu, bakarnu tepsiju, ostavljen živi komad srpskog mesa, deo srpskog naroda. Počinjena je velika i neoprostiva izdaja srpskih interesa, izdaja koja se kažnjava samo jednom kaznom. Rat je poštena borba između čoveka sa čovekom, a diplomatija je nepoštena i prljava borba svinje sa svinjom. Samo desetak dana posle sastanka sa Milovanovićem, Bosanac Boško Arežina, portir hotela »Balkan«, javio je pukovniku da je u hotelu odseo Bugarin Todor Ganev, trgovac stokom iz Sofije. Bio je to čovek niskog rasta, kosih, mongolskih očiju i debeo. Odelo mu je bilo tesno, neprikladno i umašćeno, a cipele u lošem stanju. Gospodin Ganev je međutim zakupio najskuplju sobu, a u restoranu hotela poručivao najskuplja jela i vina. Na ruci je imao prsten kakav ne nose trgovci stokom. Za stoku se nije interesovao, a najveći deo dana provodio je u sobi čitajući novine. Pukovnik je naredio uhođenje sumnjivog Bugarina, koje je preuzeo pukovnikov poverenik, lažni portir Arežina. Bosanci su kao duhovi pratili sumnjivo lice u njegovom kretanju po Beogradu. Uskoro je pukovnik obavešten da je trgovac stokom, koristeći prvi mrak, posetio kuću Milovana Milovanovića i da se u njoj zadržao sve do ponoći, kada se opet vratio u hotel. U istu kuću, oko 22 sata, ušao je i Nikola Pašić. Njegov fijaker je ostao na ulici, ali daleko od kuće, na dnu Resavske ulice. Pukovnik je stegao zube. Za samo nekoliko dana saznao je da se pod imenom Todora Ganeva, trgovca stokom, krio bugarski diplomata i pregovarač Dimitrije Rizov. Dakle, u privatnom stanu, iza leda naroda i Skupštine, vojske i javnosti, u strogoj tajnosti, krčmila se Makedonija,

komad po komad, selo po selo, grad po grad. Tek u februaru 1912. pukovnik je saznao sve. Rizov je, u stvari, pripremao sastanak između predsednika bugarske vlade Gešova i predsednika srpske vlade Milovanovića. Dva predsednika su se sastala 21. septembra 1911. godine, samo desetak dana posle sastanka koji je Milovanović imao sa Dimitrijevićem. Na jednom šlepom koloseku beogradske železničke stanice, u vagonu kojim je Gešov doputovao iz francuske banje Viši, razgovor je trajao puna tri sata, a onda je Gešov nastavio za Sofiju. Ugovoren je tajni aneks vojne konvencije o saradnji u budućem ratu sa Turskom i podeli Makedonije. Popijeno je nekoliko flaša francuskog šampanjca. »Pa to je kao u kakvom detektivskom romanu«, rekao je pukovnik mladom nasledniku prestola. »Biće tu velikih lomova. Posredi je izdaja, a ne zdrav sporazum. Zašto se sve radi iza leđa vojske? Oni su i vas zaobišli, Vaše visočanstvo?« Naslednik prestola ili regent, kako su Aleksandra najčešće nazivali, bio je još pod utiskom lepog prijema koji je doživeo prilikom posete Sofiji. »Ne, ne. Obavešten sam u detalje i to ne treba brinuti, gospodine Dimitrijeviću. Ipak, hvala vam na ovom upozorenju. Vidite, sa Bugarskom smo se razgraničili i ja ne sumnjam u bugarske namere i u bugarsku iskrenost. Kralj Ferdinand me je očinski primio«, rekao je Aleksandar. Pukovnik se gorko osmehnuo. Pred njim je stajao dvadeseto-godišnjak. »Vaše visočanstvo, Bugarima srno dali više, mnogo više nego što je predviđala prva mapa gospodina Cvijića. Koja je sad to nova mapa, nama nepoznata? Saznao sam da je u pitanju bila i druga, rezervna, koju je parafirao ruski car.« »To je sve u redu, gospodine Dimitrijeviću«, rekao je Aleksandar nervozno. »Sem toga, Bugarima ne smete verovati, pogotovo kad ih vodi jedan Nemac. Tu neće biti ni očinstva ni bratstva. Pozovite majora Milana Milovanovića Pilca, on je bio u tajnoj misiji po Makedoniji, neka vam ispriča kakav pritisak vrše Bugari na stanovništvo, neka vam . . .« Aleksandar ga je još nervoznije prekinuo. »Suviše crno gledate, gospodine Dimitrijeviću. Gospoda Milovanović i Pašić ostvarili su veliko delo, Balkanski savez kojim ćemo srušiti Tursku i zanavek je proterati iz naših krajeva. Gospodinu Milovanoviću srpski narod treba da podigne za života spomenik.« Pomoći nije bilo. Ostalo je samo da se Milovanu Milovanoviću podigne spomenik. Kralj Petar je 19. juna 1912. godine potpisao i vojni sporazum sa Bugarskom. Dan ranije, 18. juna, ne dočekavši da vidi svoje delo potpisano i overeno pečatima dvaju država, doktor prava i jedini Evropljanin medu Balkancima, čovek koji je proneo najveću zastavu Jelisejskim poljima, nezaboravni pariški Milo, Milovan Milovanović, umro je u Beogradu, u svojoj kući, pod zagonetnim okolnostima. Toga dana vratio se iz Skupštine i slatko ručao u svome domu, zdrav kao dren i gladan kao vuk. Na jelovniku je bio pohovan dunavski som, najomiljenije jelo gospodina predsednika vlade. Posle iznenadne smrti Beogradom su počele da kruže glasine. Najveće sumnje izazvao je som. Tog jutra ribu je doneo nepoznati čovek i ponudio je na prodaju. Gospodin Milovanović je lično kupio soma i naredio kuvarici da ga spremi za ručak onako kako je on najviše voleo. Som je bio kilaš, divljak, dakle nevelik, pa je spremljen samo za gospodina. Po završenom ručku, posle čaše crnog vina koju nije stigao da ispije, Milovanović je pao u komu. Izdahnuo je posle dva dana ne dolazeći svesti. Lekari su sve učinili što su mogli, a nisu mogli ništa. Po njihovom mišljenju došlo je do naglog i njima nerazumljivog otkaza rada bubrega. Autopsija nije preduzeta, niti se za nju našao lekar koji bi je izvrišio a rezultate saopštio. Milovanović je sahranjen na sam dan potpisivanja saveza sa Bugarskom, njenog vojnog aneksa. Vajar Ivan Meštrović izradio je projekt grobnog spomenika i izvajao bistu svog velikog prijatelja Milovana. Na grob je stavljena i teška grobna ploča od najboljeg

venčačkog mermera. I mnogo cveća. Pukovnik je tim povodom rekao: »Očekujem da će gospodin Meštrović izvajati i za gospodina Pašića jednu isto tako lepu i impozantnu bistu, naravno, kad za to dođe vreme.« To vreme će doći, ali pukovnika neće biti da uživa u još jednom delu talentovanog hrvatskog vajara