Архаика/Archaica 2

АРХАИКА2/2008

Универзитет у БеоградуФилозофски факултет

Археолошка збирка

УредникМирослав Лазић

Београд 2009

РедакцијаНикола Тасић, Aљбина И. Романчук (Руска Федерација), Волфрам Шир

(Немачка), Живко Микић, Гизела Групе (Немачка), UАлександар Јовановић, Драги Митревски (БЈР Македонија), Митја Гуштин (Словенија),

Чедомир Марковић (Црна Гора)

АРХАИКАГодина II, број 2

Издавач:Универзитет у Београду

Филозофски факултетАрхеолошка збиркаЧика Љубина 18–20

11000 БеоградСрбија

За издавача:Александар Костић

Уредник:Мирослав Лазић

Превод:Марина Адамовић-Куленовић

Лектура и коректура:Милена Богдановић

Техничка обрада:војислав филиповић

Штампа:Чигоја

Тираж:250 примерака

ARCHAICAYear II, No. 2

Publisher:University of BelgradeFaculty of PhilosophyArchaeological CollectionČika Ljubina 18–2011000 BelgradeSerbia

For Publisher:Aleksandar Kostić

Editor:Miroslav Lazić

Translation by:Marina Adamović-Kulenović

Proofreading:Milena Bogdanović

Typesetting by:vojislav filipović

Printed by:Čigoja

Printed in:250 copies

ISSN 1820-6328UDC 902(497.11)

Излази једном годишњеPublished annually

e-mail: [email protected]

ARCHAICA2/2008

EditorMiroslav Lazić

Belgrade 2009

University of BelgradeFaculty of Philosophy

Archaeological Collection

Editorial BoardNikola Tasić, Albina I. Romantschuk (Russian Federation), Wolfram Schier (Germany), Živko Mikić, Gisela Grupe (Germany), UAleksandar Jovanović, Dragi Mitrevski (FYR

Macedonia), Mitja Guštin (Slovenia), Čedomir Marković (Montenegro)

Други број часописа АРХАИКА припремљен је и штампан средствима додељеним за материјалне трошко-ве пројекта Археолошка грађа – основа за проучавање културног континуитета у праисторији и антици на територији Србије (ев. бр. 147041Д), који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.Одобрено Одлуком Наставно-научног већа Филозофског факултета бр. 2110/1–XXI/7 од 25. децембра 2008. године.

Научна јавност и Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије при-хватили су АРХАИКУ као релевантан научни часопис. Сви штампани примерци првог броја оправдано су се нашли у библиотекама наших и страних научних институција које прате резултате нових археолошких истраживања, а савремена опрема АРХАИКЕ, њен садржај и структура условили су да она буде увршћена у категорију М52 на листи научних часописа Министарства. То је био важан подстицај да уредништво прихвати задатак да у наредним свескама испуни све критеријуме достигнуте првим бројем и да, поштујући уредбе Ми-нистарства (Акта о уређивању научних часописа), АРХАИКУ уведе у ред високо рангираних научних публикација.

Приврженост идеји да српска археолошка наука добије још једно гласило показали су и научници из иностранства, па су у међувремену Редакцији АРХАИКЕ приступили др Волфрам Шир и др Гизела Групе, угледне колеге из Немачке, што је такође гаранција да ће наредна издања бити још успешнија.

Ипак, није све онако како смо желели да буде! Изненадном смрћу проф. др Алексан-дра Јовановића АРХАИКА је изгубила драгоценог сарадника и једног од покретача, српска археологија остала је без научника највишег ранга, а будуће генерације студената лишене су надахнутих предавања благородног учитеља. Parcae crudeles – nimium properastis!

У Београду, септембра 2009. године

Реч уредника

Мирослав Лазић

vii

Душан Д. Михаиловић / Dušan D. MihailovićПЕЋИНСКИ КОМПЛЕКС БАЛАНИЦА И ПАЛЕОЛИТ НИШКЕ КОТЛИНЕ У ШИРЕМ РЕГИОНАЛНОМ КОНТЕКСТУBalanica Cave System and the Palaeolithic in the Niš Basin in a Regional Context

Владимир Пецикоза / Vladimir PecikozaАНАЛИЗА ПЕЋИ ИЗ МЛАЂЕГ НЕОЛИТА НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУAnalysis of Late Neolithic Ovens in the Central Balkans

Војислав М. Филиповић / Vojislav M. FilipovićДВЕ ХУМКЕ СА ИЛИРСКОГ ГРОБЉА У БУКОВАЧКОМ ПОЉУTwo Mounds in the Ilirsko Groblje in Bukovačko Polje

Мирослав Д. Лазић / Miroslav D. LazićКО СУ БИЛИ ДАРДАНЦИ?Who Were the Dardani?

Миодраг Б. Сладић / Miodrag B. Sladić БОЈЕНА КЕРАМИКА У КУЛТУРАМА МЛАЂЕГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА ЕВРОПЕPainted Pottery in the Late Iron Age Cultures of Europe

Мира A. Ружић / Mira A. RužićСИЛВАН И ХЕРКУЛ У ЗАГРОБНИМ ВЕРОВАЊИМА СТАНОВНИКА МУНИЦИПИЈУМА С...Silvanus and Hercules in the Afterlife Beliefs of the Inhabitants of Municipium S...

U Aлександар Б. Јовановић / Aleksandar B. JovanovićТРАГОМ ЗНАЧЕЊА ЈЕДНОГ ПРИВЕСКА ИЗ ЖИДОВАРАTracking the Meaning of a Pendant from Židovar

Славица Ж. Крунић / Slavica Ž. KrunićTРИ ФИГУРАЛНО ОБЛИКОВАНЕ СВЕТИЉКЕ ИЗ МУЗЕЈА ГРАДА БЕОГРАДАThree Figural Lamps from the Belgrade City Museum

Ивана Б. Кузмановић-Нововић / Ivana B. Kuzmanović-NovovićПОДУНАВСКИ КОЊАНИЦИ НА ГЕМИ ИЗ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУDanubian Riders on an Intaglio from the National Museum in Belgrade

Адам Н. Црнобрња / Adam N. CrnobrnjaПРИЛОГ УБИКАЦИJИ STATIO CONFLUENTESA Contribution to Locating Statio Confluentes

1

23

2735

3748

5374

77100

103

116

119129

133144

147153

155164

САДРЖАЈ / CONTENTS

САДРЖАЈ

viii

165

181

183

209

211

223

229

238

241

243

248

253

Бранко С. Дрча / Branko S. DrčaПОСРЕБРЕНИ БРОНЗАНИ АНТОНИНИЈАНИ ИЗ ГРОБА G-5089 У ВИМИНАЦИЈУМУSilver-Plated Bronze Antoniniani from Grave G-5089 at Viminacium

Aльбина Илинична Романчук / Aљбина Илинична РоманчукЗНАЧЕНИЕ ИССЛЕДОВАНИЙ ХЕРСОНЕСА-ХЕРСОНА И КОНЦЕПЦИЯ Г. ОСТРОГОРСКОГО О ВИЗАНТИЙСКОМ ГОРОДЕ ПЕРИОДА „ТЕМНЫХ ВЕКОВ”Значај истраживања Херсонеса и концепција Г. Острогорског о византијском граду током „мрачног доба”

Живко М. Микић / Živko M. MikićАНТРОПОЛОШКЕ ОДЛИКЕ СТАНОВНИШТВА НА ТЕРИТОРИЈИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ОД НЕОЛИТА ДО КАСНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКАAnthropologishe Eigenschaften der Bevölkerung auf dem Territorium des Kosovo und Metohija vom Neolithikum bis zum spätem Mittelalter

Ирена Р. Цвијановић / Irena R. CvijanovićАРАПСКИ ПИСАНИ ИЗВОРИ О ТРГОВАЧКИМ ПУТЕВИМА И ГРАДОВИМА У СЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА ОД IX ДО XII ВЕКАArabic Written Sources on the Trade Routes and Towns in Slavic Lands from the 9th to 12th Centuries

ПРИКАЗИ

G. Grupe, K. Christiansen, I. Schröder, U. Wittwer-Backofen, Anthropologie. Еin einführendes Lehrbuch. Berlin, Heidelberg and New York 2005: Springer. (Живко М. Микић)

Irena Lazar & Hugh Willmott, The Glass from the Gnalić Wreck. Koper 2006: Univerza na Primorskem, Znanstveno-raziskovalno središče, Inštitut za dediščino Sredozemlja and Založba Annales. (Мира А. Ружић)

ИЗ ПРОШЛОСТИ СРПСКЕ АРХЕОЛОГИЈЕ

Загорка Летица (1911–2004) (Миодраг Б. Сладић)

ДОДАТАК / APPENDIX

Упутство будућим ауторима (Мирослав Лазић)

САДРЖАЈ

ПЕЋИНСКИ КОМПЛЕКС БАЛАНИЦА И ПАЛЕОЛИТ НИШКЕ КОТЛИНЕ У ШИРЕМ РЕГИОНАЛНОМ КОНТЕКСТУ

Душан Д. МихаиловићУниверзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Београд

Сажетак: Приликом ископавања пећинског комплекса Баланица, 15 km источно од Ниша, от-кривени су многобројни налази из средњег палеолита. У Великој Баланици испитано је више слојева са налазима који могу да се определе у типични мустеријен и шарантијен, док су у Малој Баланици откривени средњопалеолитски артефакти и фрагмент мандибуле хоминида. Проблематика Баланице обухвата веома дуг период и различита питања културног и био-лошког развоја човека. У раду је указано на значај мандибуле из Мале Баланице за сагледавање еволуције хоминида крајем средњег и почетком горњег плеистоцена, изведени су прелиминар-ни закључци о променама у материјалној култури и начину живота у средњем палеолиту цен-тралног Балкана, а представљена су и почетна сазнања и претпоставке о прелазу из средњег у горњи палеолит на овом простору.

Кључне речи: Баланица, плеистоцен, средњи палеолит, хоминиди, мустеријен, шарантијен.

* Резултати ових истраживања проистекли су из рада на реализацији научноистраживачког пројекта Археолошка грађа – основа за проучавање културног континуитета у праисторији и антици на територији Србије (ев. бр. 147041Д), који финансира Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије.

Оригиналан научни рад*УДК: 902.2 (497.11 Баланица) „632“Примљено: 25. септембра 2008. годинеПрихваћено: 6. новембра 2008. године

Душан МихаиловићФилозофски факултет

Чика Љубина 18–2011000 Београд

[email protected]

BALANICA CAVE SYSTEM AND THE PALAEOLITHIC IN THE NIŠ BASIN IN A REGIONAL CONTEXT

Dušan D. MihailovićUniversity of Belgrade, Faculty of Philosophy, Department of Archaeology, Belgrade

Abstract: The excavation of the Balanica cave site 15 km east of Niš has uncovered plentiful Middle Palaeolithic material. The cave system consists of two caves: Mala (Little) and Velika (Big) Balanica. At Velika Balanica several deposits with typically Mousterian and Charantian artefacts have been explored, while Mala Balanica has yielded Middle Paleolothic artefacts and a hominid mandible fragment. Balanica covers a long period of time and different aspects of human biological and cultural evolution. The paper points to the importance of the discovered mandible for understanding hominid evolution at the turn of the Middle and Upper Pleistocene, proposes preliminary assumptions about change occurring in the material culture and way of life in the Middle Palaeolithic central Balkans and presents the initial findings and assumptions about the problem of the Middle to Upper Palaeolithic transition.

Key words: Balanica, Pleistocene, Middle Palaeolithic, hominids, Mousterian, Charantian.

Original scholarly articleUDC: 902.2 (497.11 Balanica) „632“Received: September 25, 2008Accepted: November 06, 2008

Dušan MihailovićFilozofski fakultet

Čika Ljubina 18–2011000 Belgrade, Serbia

[email protected]

Сељаци причају да је у једној од сићевачких пећина било много костију дивљих људи (Јовановић 1891: 4).

Копали смо (у Малој Баланици) на два места, али ничега нисмо могли наћи. Може бити да ће се што и наћи (Јовановић 1891: 16).

Дебеле наслаге пећинске глине (у Великој Баланици) су раскопане, али немају већег археолошког значаја (Petrović 1976: 77).

Ово су само нека од многих запажања некадашњих истраживача пећина у Сићеву, 15 km источно од Ниша. Више од сто година касније, археолошки и антрополошки налази у

овим пећинама ипак су откривени. Први артефакти констатовани су 2002. године, приликом рекогносцирања пећина на траси пута Ниш–Димитровград. Тада су, у профилу рова на улазу у Велику Баланицу, нађена два окресана артефакта (Михаиловић 2004), а убрзо се показало да ова пећина представља веома значајно средњопалеолитско налазиште. Приликом археолошких ископавања између 2004. и 2008. године, у пећини је истражено шест средњопалеолитских хо-ризоната са многобројним артефактима и животињским костима, док је у суседној пећини, Ма-лој Баланици, документован слој из средњег палеолита (Mihailović 2008; Mihailović in press). До кључног помака дошло је 2006. године, када је у Малој Баланици нађен фрагмент људске мандибуле са три очувана молара. Вилица је лежала у најдубљем слоју локалитета, два метра испод нивоа са средњопалеолитским налазима. Ово откриће отворило је потпуно нову перс-пективу у истраживању Баланице. Показало се, наиме, да проблематика Баланице обухвата веома дуг период и различите аспекте културне и биолошке еволуције човека. Зато ћемо у овом прилогу покушати да укажемо на теоријске и методолошке претпоставке на којима су била заснована претходна истраживања, као и на потенцијал будућег рада на овом локалитету.

ПРЕГЛЕД И КОНЦЕПТ ДОСАДАШЊИХ ИСТРАЖИВАЊА

Значај сићевачких пећина као могућих праисторијских станишта уочен је веома рано. У другој половини XIX века пећине су у овом делу Србије почели да обилазе Ј. Панчић, Ј. Жујовић, С. Мачај и Ф. Хофман (Хофман 1882), а прва ископавања обављена су 1891. године у Преконошкој пећини код Сврљига и у низу пећина на подручју Сићевачке и Јелашничке клисуре (Цвијић 1891; Јовановић 1891; Јовановић 1893; Жујовић 1893). За разлику од Пре-коношке пећине, у којој су Цвијић и Јовановић открили један окресани артефакт заједно са остацима плеистоценске фауне, у сићевачким пећинама (укључујући Велику и Малу Балани-цу) палеолитски налази нису констатовани. Интересовање за проучавање ране праисторије на

4

овом простору убрзо опада, тако да су током читавог XX века пећине повремено обилазили само географи и биолози (Petrović 1976). Можда зато и не треба да чуди што су 2002. године информације о Баланици (као могућем палеолитском станишту) потекле управо од једног ге-ографа – проф. Предрага Ђуровића са Географског факултета у Београду.

Открићу Баланице претходила су вишегодишња рекогносцирања пећина и поткапина у сливу Тимока и Нишаве, која су предузета из више разлога: а) у северозападној Бугарској, на самој граници са Србијом, откривена су најстарија доњопалеолитска (Козарника) и горњопа-леолитска (Темната, Бачо Киро) налазишта у овом делу Европе (карта 1); б) подручје између Тимока, Старе планине и Нишаве обухвата све главне комуникације које су у прошлости во-диле од југоисточне ка средњој Европи; в) читаво подручје одликује развијен крашки рељеф, са бројним пећинама погодним за насељавање; г) у радовима више домаћих и страних ауто-ра истакнуто је да је Балканско полуострво у глацијалним раздобљима могло да представља рефугијум не само за многе биљне и животињске врсте (Мишић 1981; Јанковић 1984; Willis 1996) већ и за ловачко-сакупљачке заједнице (Kozłowski 1992; Finlayson 2004). Из тих разлога, већ тада се наметнуло питање каква је била улога централног Балкана у културним процесима и популационим кретањима у палеолиту југоисточне Европе.

У Књажевачкој котлини су 90-их година XX века обављена ископавања у пећини Ба-раница, у којој су документована два горњопалеолитска и један средњопалеолитски хоризонт. Слој 4, са налазима из раног горњег палеолита, недавно је радиометријски датован у време пре 35.000 година. У Пећини у Кожуарској глами, двадесетак километара од Козарнике, ис-траживања су започета 1997. године и још увек нису окончана (Михаиловић 2004), док су у Пећурском камену, у коме је нађено неколико средњопалеолитских артефаката, спроведена још 80-их година XX века (Михаиловић, Ђуричић и Калуђеровић 1997). Рекогносцирања су обављена у више махова, а велики број потенцијалних станишта евидентиран је на простору између Тимока, Нишаве и Старе планине (Михаиловић 2004).

Приликом претходних истраживања, Сврљишка и Нишка котлина издвојене су као по-себна целина. На том простору укрштају се Понишавље (као природни продужетак сливова Марице и Струме), Подунавље (долином Сврљишког Тимока) и моравско-вардарски правац. На подручју Калафата и Сврљишких планина, као и у Сићевачкој и Јелашничкој клисури, регис-троване су многе пећине и поткапине (Petrović 1976; Ђуровић 1998). Читаву област данас од-ликују умерено-континентална клима и листопадна вегетација храстових шума. Јужне падине Сврљишких планина готово потпуно су огољене, a на њима су се развили ксерофитни типови ливада и пашњака, са великим бројем степских и субмедитеранских врста (Голубовић 1992).

На овом релативно малом простору до сада су откривена четири палеолитска нала-зишта. У Преконошкој пећини код Сврљига документовани су налази из горњег палеолита; локалитет Кременац, северно од Ниша, највероватније садржи налазе из средњег и доњег па-леолита (Калуђеровић 1996); у пећини код села Јелашница (Пештурина) откривени су арте-факти из горњег и највероватније средњег палеолита (Mihailović in press), док су у Великој и Малој Баланици потврђени хоризонти са средњопалеолитским налазима. Све то упућује на претпоставку да су Нишка и Сврљишка котлина биле густо насељене у појединим фазама палеолита. Ипак, захваљујући истраживањима Баланице, са највише информација за сада рас-полажемо управо о средњем палеолиту.

АРХАИКА 2/2008 ARCHAICA 2/2008

5

ОПШТИ ПОДАЦИ О ЛОКАЛИТЕТУ

Пећински комплекс Баланица налази се 15 km источно од Ниша, на источном ободу Нишке котлине (N43°20’21.1’’, E22°05’11.5’’). Лоциран је у брду Брљавски камен, на јужним падинама Сврљишких планина. Oве планине припадају карпатско-балканском масиву, који од-ликују сложена геолошка грађа и тектонски односи (Petrović 1976). Изграђене су од кречњака јуре и креде у зони сучељавања млађих веначних планина и родопске масе. Баланица се налази

Д. Михаиловић ПЕЋИНСКИ КОМПЛЕКС БАЛАНИЦА И ПАЛЕОЛИТ НИШКЕ КОТЛИНЕ...

Карта 1. Палеолитска налазишта на Балкану: Крапина (1), Виндија (2), Петроварадинска тврђава (3), Црвена стијена (4), Малишина стијена (5), Шалитрена пећина (6), Хаџи Проданова пећина (7), Смолућка пећина (8), Пештурина (9), Мала и Велика Баланица (10), Бараница (11), Козарника (12), Темната дупка

(13), Бачо Киро (14), Аспрохалико (15), Теопетра (16), Лаконис (17)

Map 1 Palaeolithic sites in the Balkans: Krapina (1), Vindija (2), Petrovaradin Fortress (3), Crvena Stijena (4), Mališina Stijena (5), Šalitrena Pećina (6), Hadži Prodanova Pećina (7), Smolučka Pećina (8), Pešturina (9), Mala and Velika Balanica (10), Baranica (11), Kozarnika (12), Temnata Dupka (13), Bacho Kiro (14),

Asprochaliko (15), Theopetra (16), Lakonis (17)

6

стотинак метара изнад десне обале Нишаве (на надморској висини од 338 m), на самом излазу из Сићевачке клисуре. Ова клисура, дуга 14 km, раздваја Нишку од Белопаланачке котлине и све до краја XIX века (када је изграђена железничка пруга) била је већим делом непроходна.

Комплекс сачињавају две пећине: Мала и Велика Баланица. Обе су релативно прос-тране и окренуте према југу. Велика Баланица се састоји из два дела: предњи део има изглед поткапине димензија 8 x 7 m, док је задњи део дубок готово 40 m, a широк око 15 m. Мала Баланица је готово потпуно запуњена седиментом. На површинском нивоу тла њене димензије су износиле 25 x 8 m, а висина улаза 1,20 m. Када је 2002. године обављено рекогносцирање, утврђено је да су обе пећине знатно оштећене активностима трагача за драгоценостима. У Великој Баланици је констатован широк и дубок ров, који захвата готово трећину улазног дела пећине, док се у западном делу улаза у Малу Баланицу налазила јама пречника око 2 m, која је достизала дубину од готово 4 m. Читава површина улазног дела Мале Баланице била је прекривена дебелим слојем насутог седимента.

ВЕЛИКА БАЛАНИЦА

До сада је у улазном делу Велике Баланице истражена површина од 18 m2 (сл. 1). Ис-копавањима су обухваћени: површина средишњег и западног дела улаза, простор на улазу у

унутрашњост пећине и два квадрата у унутрашњости. Стратиграфија ло-калитета могла је најбоље да се пра-ти током прве године ископавања (2004), на основу увида у уздужни (западни) и попречни (северни) про-фил рова у улазном делу пећине (сл. 2). Већ тада је уочено да се горњи слојеви групишу у оквиру два стра-тиграфска комплекса. Горњем ком-плексу припадају слојеви са црвен-кастим (2а), сивим (2b) и жућкастим седиментом са дробином (2c), а доњем комплексу слојеви са тамним седиментом и нешто крупнијом дро-бином (3a), сивосмеђим глиновитим седиментом (3b) и црвенкастим гли-новитим седиментом (3c). Када су 2004. године обављена ископавања у квадратима L–M21–22 уз западни профил рова, у свим овим слојеви-ма, а нарочито у 2b и 3b, нађени су многобројни окресани артефакти.

Сл. 1. Велика Баланица, ситуациони план

Fig. 1 Velika Balanica, site plan


7

Испод слојева 2a–2c и 3a –3c, укупне дебљине око 1 m, појавила се бела, готово не-пробојна бреча (слој 4а), која се дисконтинуирано распростирала у основи ископа. Седимент испод овог нивоа није ископаван, али се у профилу видело да се јављају жућкасти седимент са дробином (слој 4b) и дебео слој (око 50 cm) светлосмеђег седимента са крупним одломцима стена (слој 4c). Приликом чишћења профила, у овим слојевима је нађено неколико кварцних артефаката. У доњем делу секвенце (слој 5), све до дубине од готово 4 m, у профилу се јављају слојеви глине. Животињске кости, и то у веома лошем стању, нађене су само у геолошком слоју 5а. Стеновита подлога пећине није достигнута.

Године 2005. ископ је проширен ка улазу у унутрашњост пећине. Слојеви су налазима могли добро да се прате до линије квадрата I–J. Констатовано је да у овом делу пећине слоје-ви нагло падају од југа према северу и од запада према југу. Исте године утврђено је да се доста богат палеолитски слој, који ве-роватно одговара геолошком слоју 3, јавља и у предњем делу унутрашње просторије. Ископавања на овој површини онемогући-ле су велике стене, које у овом делу пећине леже директно на површини плеистоцен-ског слоја. Наредне, 2006. године истражи-вана је површина на самом улазу у пећину, на граници наткривеног простора. Иако у овој зони налази нису очекивани, испоста-вило се да су готово сви слојеви (мада знат-но мање дебљине) могли лако да се прате. Настављено је и ископавање геолошког слоја 3 у западном делу пећине, у коме је прикупљено доста налаза.

Током 2007. и 2008. године ископа-вања су углавном била усмерена на Малу Баланицу, тако да су у Великој Баланици испитивани само квадрати уз северни зид улаза у пећину. Из њих су узети узорци за анализу седимената, микрофауне, полена и макроботаничких остатака, а прикупљени су и артефакти за анализу органских оста-така на ивици оруђа, између осталог и ДНК материјала, за чију обраду су коришћени.

Прелиминарне анализе су показале да се зоне са повећаном концентрацијом артефаката и животињских костију могу везати више за људске активности него за постдепозиционе процесе. О природи на-


Сл. 2. Велика Баланица, северни профил рова на улазу у пећину

Fig. 2 Velika Balanica, northern profile of the trench in the cave entrance zone

8

сељавања пећине за сада се не може дати коначан суд, али је јасно да њена унутрашњост није у свим фазама коришћена на исти начин. На нивоу хоризоната 2а–2c насељавање је било ограничено на средишњи део улаза, а на нивоу слоја 3 – на задњи део улаза и унутрашњост пећине. Судећи по малом броју налаза у слојевима 2а, 2c, 3a и 3c, задржавање у пећини у то време било је крајње привремено. Насупрот томе, изузетна количина и разноврсност окре-саних артефаката, као и висок степен уситњености животињских костију у слојевима 2b и 3b указују на то да је у овим фазама пећина била интензивно насељавана и да је вероватно служила као базни логор.

У Великој Баланици до сада је прикупљено више хиљада артефаката. На основу ре-зултата обраде мањег дела материјала (из 2004. године) утврђено је да се у слојевима 2a–2c (T. I/1–7) јавља нешто већи проценат артефаката од кремена и квалитетних сировина. Неке сировине вероватно су добављане са извесне удаљености. Језгра су заступљена са свега 1–2% и, судећи по броју одбитака, окресивана су на лицу места. Несразмеран однос заступље-ности ове две категорије артефаката могао би да се објасни веома високим степеном иско-ришћења језгара и економисањем са ресурсима, мада се не може искључити ни могућност да се радионичка зона (са језгрима) налазила у другом делу пећине, можда и на самом улазу. Међу производима окресивања јављају се и левалуазијенска језгра, левалуазијенски одбици и оруђе од обитака. Од алатки убедљиво преовлађују пострушке, док су назупчано оруђе и други типови оруђа заступљени у знатно мањој мери. Констатована су и ретуширана сечива и мустеријенски шиљци.

Сл. 3. Мала Баланица, ситуациони план

Fig. 3 Mala Balanica, site plan


9


У слојевима 3а–3c (T. I/8–12) артефакти од кварца знатно су бројнији, мада су и ар-тефакти од квалитетнијих сировина, судећи по присуству одбитака, вероватно прављени на лицу места. Заступљеност отпадака и оруђа већа је него у индустрији из горњих слојева. Ле-валуазијенска техника није потврђена, а међу алаткама преовлађују пострушке, назупчано оруђе и ретуширани одбици. Карактеристичне су многобројне трансверзалне пострушке.

МАЛА БАЛАНИЦА

Истраживања Мале Баланице (сл. 3) започета су 2005. године, а први артефакти откри-вени су у северном профилу укопа у западном делу пећине. Исте године, на самом профилу отворена је површина од два квадрата и тада је, у геолошком слоју 2b, одмах испод површин-ског слоја прикупљено двадесетак средњопалеолитских артефаката. Ископавања су наставље-на и наредних година, када се показало да се овај слој јавља на читавој површини улазног дела пећине. Слој 2b до сада је истражен на простору од 12 m2.

Стратиграфија Мале Баланице најбоље се видела у северном профи-лу укопа (сл. 4). Горњи комплекс слоје-ва (2а–2h) сачињавају седименти смеђе, жућкасте и црвенкасте боје, са дроби-ном, а доњи комплекс (3а–3c) тамнији глиновит седимент са више нивоа брече. Сви слојеви, како се чини у овом момен-ту, имају благи пад од улаза ка унутра-шњости пећине.

У слојевима 2а–2с до сада је нађе-но стотинак артефаката и доста живо-тињских костију. На неким костима уо-чени су урези настали употребом оруђа и трагови горења. Неколико налаза, веро-ватно у секундарном положају, констато-вано је и на површини слоја 2d. Слој 2а, који вероватно представља секундарну акумулацију, потврђен је на простору од свега 1 m2, уз западни зид пећине; слој 2c дебео је само 3–5 cm и јавља се дискон-тинуирано у западном и источном делу улаза у пећину, док су у слоју 2d архео-лошки налази до сада откривени само на површини, али не и на дубљем нивоу.

Сл. 4. Мала Баланица, северни профил укопа у запад-ном делу пећине

Fig. 4 Mala Balanica, northern profile of the excavation in the western part of the cave

10

Слојеви 2d–2h, укупне дебљине око 1,50 m, истражени су на малој површини (око 6 m2) и било их је тешко разграничити приликом ископавања: слој 2d углавном је жућкасте боје (у источном делу пећине поприма црвенкасту нијансу), слој 2е нешто је црвенији и компакт-нији, а слој 2f (који је документован само у западном делу пећине) још је тамнији и црвенији. Осим на површини слоја 2d, у овим слојевима нису констатовани археолошки налази, а није их било ни у слоју 2g, у коме је нађена велика количина зуба и костију животиња, нарочито на површини уз западни зид пећине. На том простору, испод слоја 2g, уочен је и ниво са нешто светлијим смеђим седиментом (2h), који до сада није ископаван.

Доњи комплекс слојева (3а–3c) испитан је на веома малој површини, приликом чишћења профила и основе укопа у западном делу пећине. Утврђено је да је слој 3а (са круп-ном дробином) знатно тањи уз западни зид пећине, а дебљи у њеном средишњем делу (1 m), који садржи више нивоа брече и тамнијег глиновитог седимента. Слој 3b је тамнији, глинови-тији и прилично растресит. У његовој основи наишло се на слој компактне црвенкастосмеђе глине (3c). Према закривљености западног зида стиче се утисак да је на овом нивоу пећина заузимала знатно већу површину. Стеновита подлога није достигнута.

За сада све упућује на то да је Мала Баланица представљала привремено станиште и да је била посећивана у више махова током релативно кратког периода. Налаза има мало (све-га стотинак), али се зоне са њиховом повећаном концентрацијом, приближно исте структуре, јављају на више места. Структура остатака фауне разликује се од оне која је документована у Великој Баланици: заступљеније су веће кости са очуваним епифизама. Јављају се артефакти од кварца, окресани на лицу места, заједно са алаткама од кремена, које су вероватно донете са стране (T. II). Најбројније су пострушке (многе од њих са ретушем типа Кина), а заступљено је и назупчано и јамичасто оруђе на неправилним одбицима.

Имајући у виду бољу очуваност остатака, дебљину геолошког слоја и малу удаљеност између обе пећине, још 2005. године смо указали на могућност да је Мала Баланица имала посебну намену (повезану са активностима у Великој Баланици) и да се у њој могу очекивати налази хоминида. За прву претпоставку још увек нема доказа будући да структура и карактер на-лаза у Малој Баланици више указују на привремено насељавање него на станиште посебне на-мене. Стицајем околности, већ крајем 2006. године у пећини су нађени антрополошки остаци.

Фрагмент људске мандибуле пронађен је приликом покушаја да се утврди постојање геолошког слоја испод укопа у западном делу пећине. Кост се налазила у слоју 3b, у квадрату D18/a–b, петнаестак центиметара испод дна јаме. На основу прелиминарних анализа које је обавила М. Роксандић (Roksandić et al. in prep.), утврђено је да вилица има веома архаичне карактеристике и да се не може везати за класичне европске неандерталце. С обзиром да је слој до сада истражен на површини од свега два квадратна метра, може се претпоставити да пећина садржи још антрополошких налаза.

БАЛАНИЦА У ШИРЕМ РЕГИОНАЛНОМ КОНТЕКСТУ

Проблематика Баланице обухвата дуг период и питања која се везују за: а) еволуцију хоминида на прелазу из средњег у горњи плеистоцен; б) културне промене и промене у на-


11


чину живота у средњем палеолиту, и в) климатске, еколошке, културне и друштвене аспекте прелаза из средњег у горњи палеолит. Прва група питања може се разматрати на основу антрополошких (али не и археолошких) остатака, у другом случају ситуација је обрнута, док се о трећој теми, у недостатку археолошке грађе, за сада може расправљати само на теоријском нивоу.

ДОЊИ ПАЛЕОЛИТ И ЕВОЛУЦИЈА ХОМИНИДА У СРЕДЊЕМ И ГОРЊЕМ ПЛЕИСТОЦЕНУ

Доњи палеолит и еволуција хоминида на централном Балкану готово су потпуно не-проучени. На ширем подручју источног и јужног Балкана доњи палеолит је потврђен само на неколико налазишта у Грчкој (Darlas 1994), у пећини Јаримбургаз (Yarimburgaz) на Босфору (Arsebük and Ösbaşaran 1999) и у пећини Козарника у северозападној Бугарској (Guadelli and Guadelli 2004; Guadelli et al. 2005). У Козарники, у слојевима који припадају доњем и раном средњем плеистоцену, документоване су индустрије са оруђем од неправилних одбитака, без бифаса, што је у складу са претпоставкама да се Балкан налазио изван зоне распростирања ашелског технолошког комплекса на територији која је била насељена још у ранијој фази (Schick 1994; Kozłowski 2003).

У Србији још увек нису евидентирана доњопалеолитска налазишта, мада је сасвим могуће да локалитет Кременац, северно од Ниша, припада управо том периоду. Налази се на лежишту кремена, на старој језерској тераси, и на њему је током претходних неколико деце-нија прикупљена већа количина окресаних камених артефаката. Мања сондажна ископавања обављена су 1995. и 1996. године, када је утврђено да се у геолошком слоју јављају артефакти који можда припадају средњем и доњем палеолиту (Калуђеровић и Ђурић-Славковић 1995; Калуђеровић 1996). То не би било неуобичајено будући да су станишта тада често подизана управо на местима са лежиштима сировина (Mellars 1996).

Када је реч о Баланици, у обе пећине тек је достигнутa дубина на којој би могли да се јављају средњоплеистоценски слојеви. У Великој Баланици, у несигурном контексту при-ликом чишћења профила на улазу у пећину, у седименту који одговара слоју 5а нађен је већи одбитак. С друге стране, још увек није јасно да ли мандибула из Мале Баланице припада средњем или горњем плеистоцену.

Остаци средњоплеистоценских хоминида на Балкану до сада су поуздано потврђе-ни само у Петралони, а у пећини Апидима на Пелопонезу нађене су две лобање за које се сматра да су старе више од 100.000 година и да представљају прелазну форму између хомо еректуса и хомо сапијенса (Galanidou 2004). Ако изузмемо Крапину и Виндију (које се налазе нешто северније), неандерталци су констатовани у поткапинама Лаконис и Црвена стијена (по један зуб) и у пећини Теопетра у Тесалији (Harvati, Panagopoulou and Karkanas 2003; Baković et al. in press; Darlas 2007). Фрагмент мандибуле нађен je и у слоју 11 у пећини Бачо Киро (Gleń аnd Kaczanowski 1982), с тим што постоје различита мишљења о томе да ли припада неандерталцу или савременом човеку (Churchill and Smith 2000). За разлику од многих других налазишта, мандибула из Мале Баланице констатована je приликом новијих

12

ископавања, у јасно дефинисаном стратиграфском контексту, у слоју који тек треба да се истражи на већој површини.

У најширем смислу, налаз мандибуле из Баланице може да допринесе бољем разуме-вању еволутивних тенденција крајем средњег и почетком горњег плеистоцена. Према моделу срастања или аccretion моделу, до појаве неандерталаца дошло је постепено, услед генетич-ког дрифта у стадијалним раздобљима средњег плеистоцена (Hublin 2002; Harvati 2007). С друге стране, према организмичком моделу, неандерталци су се дефинитивно појавили тек након специјације која је наступила пре око 250.000–300.000 година (Rosas et al. 2006).

Улога централног Балкана у овим процесима до сада није озбиљније разматрана, и то због неистражености региона и чињенице да постојеће теорије и модели покривају веома широке просторне и временске оквире. Значај овог подручја могао би да се огледа у томе што се налази изван територије распростирања „класичних“ неандерталаца, на месту где се укрштају главне природне комуникације и додирују различите климатске и биогеографске зоне. У том контексту, налаз из Баланице могао би да допринесе разрешењу питања: у којој мери се еволуција хоминида крајем средњег и почетком горњег плеистоцена може објаснити континуираним развојем, популационим кретањима и прожимањима, а колико пак климат-ским и еколошким условима, односно факторима прилагођавања?

Не мали број аутора данас сматра да основне етапе у еволуцији хоминида у Европи прилично јасно могу да се издвоје и да Хомо хајделбергензису следе најпре пренеандертал-ци, а потом рани и класични неандерталци. Међу присталицама „теорије замене“ готово да постоји консензус да савремени човек води порекло из супсахарске Африке и да се еволуција хоминида у Европи, од хајделбергензиса до појаве савременог човека, може посматрати само у контексту развоја неандерталаца. Упркос уоченим разликама, већина аутора склона је да неандерталце види као јединствену врсту, која се морфолошки и генетички битно диферен-цира од раног модерног и модерног човека. Сматра се да је до „источне експанзије“ дела неандерталске популације, преко Балкана и Анадолије, дошло у време OIS6 и OIS5, када су услови за живот у западној Европи постали изразито неповољни. Према неким ауторима, о овом процесу сведоче појава неандерталаца на Блиском и Средњем истоку (Hublin 2002) и па-ралеле између мустеријена типа Црвена стијена и мустеријена у области Загроса (Kozłowski 1992; Kozłowski 2002; Panagopolou 1999).

Будућа истраживања ће показати у којој мери се Баланица може интерпретирати у оквиру овако дефинисаних просторно-временских трендова, а колико од њих одступа. Ипак, имајући у виду архаичне карактеристике мандибуле, треба истаћи да су преци неандерталаца у југоисточној Европи веома мало познати. На лобањи из Петралоне и на окципиталној кости из Вертешселеша неандерталске одлике су слабије изражене него код многих хајделберген-зиса (на пример из Атапуерке), а оба налаза датована су у знатно познији период него што се првобитно претпостављало: Вертешселеш у период пре 160.000 до 210.000 година (Schwarcz and Latham 1984), а Петралона у време пре 150.000 до 250.000 година (Grün 1996). Осим тога, већина аутора сагласна је да су код „источних“ неандерталаца неандерталске карактеристике такође слабије наглашене (Harvati 2007).

Постоји велика могућност да еволуција хајделбергензиса и неандерталаца није била линеарна (Тattersal and Schwartz 2006; Bräuer 2008) и да је Балкан, како у географском тако и


13


у еколошком погледу, представљао прелазну зону између западне Европе, где се веома рано јављају неандерталски елементи и (касније) „класични“ неандерталци, и Блиског истока, на коме се пре више од 90.000 година појављују савремени људи. Уколико анализе налаза из Бала-нице покажу да се примитивне одлике мандибуле не могу објаснити само са интраспецијског аспекта, то би (имајући у виду Вертешселеш и Петралону) ишло у прилог претпоставци да су крајем средњег и почетком горњег плеистоцена на овом простору могле да опстану, а можда и да упоредо егзистирају морфолошки различите популације хоминида, укључујући позне хајделбергензисе (Galanidou 2004). Ове, биолошки неспецијализоване популације можда су у средњој Европи и на Балкану опстале дуже захваљујући умањеном еколошком притиску и географској повезаности са областима на југу.

ТЕХНОЛОШКА ВАРИЈАБИЛНОСТ И ПРОМЕНЕ У СИСТЕМУ НАСЕЉАВАЊА У СРЕДЊЕМ ПАЛЕОЛИТУ

Пећински комплекс Баланица једини је средњопалеолитски локалитет на централном Балкану на коме се могу добро пратити дугорочне промене у технологији и систему насеља-вања. Индустрија из горњих слојева Велике Баланице (2a–2c) вероватно припада типичном мустеријену, мада ће дефинитивно моћи да се определи тек када се оконча анализа комплетног материјала. С друге стране, индустрија из доњих слојева Велике Баланице (3a–3c) и горњег слоја Мале Баланице (2а) већ сада се може везати за шарантијен, без обзира на релативно високу заступљеност назупчаних алатки. У збиркама са оба локалитета, међу пострушкама преовлађују трансверзално ретуширани примерци, левалуазијенска технологија је одсутна, а на алаткама (нарочито у Малој Баланици) јавља се ретуш типа Кина.

Типични мустеријен је документован на више налазишта у разним деловима Балка-на. Потврђен је на локалитету Зобиште у северној Босни, у Црвеној стијени у Црној Гори, на налазиштима у Бугарској (Темната, Козарника) и многим локалитетима у Грчкој (Баслер 1975; Ivanova 1979; Drobniewicz et al. 1982; Baumler 1988; Guadelli et al. 2005; Darlas 2007). Имајући у виду заступљеност левалуа технологије у Хаџи Продановој пећини, на Петрова-радинској тврђави, па и у Смолућкој пећини, чини се да је овај фацијес присутан и на нала-зиштима у Србији (Калуђеровић 1985; Михаиловић и Михаиловић 2006; Mihailović 2008). Иначе, индустрије типичног мустеријена нису хронолошки осетљиве: Зобиште је датовано у период пре 90.000 година (Montet-White, Laville and Lezine 1986), док су остала налазишта углавном нешто познијег датума.

За разлику од типичног мустеријена, шарантијен до сада није констатован у овом делу Балкана и његова појава у Баланици представља својеврсно изненађење. Стога се поставља питање да ли се и у којој мери шарантијен Баланице може везати за: а) рану фазу средњег палеолита на Балкану, б) регионални фацијес или в) специфичне активности неандерталских заједница како на локалитету тако и у региону.

Шарантијенска индустрија из Крапине датована је у време пре 130.000 година (Rink et al. 1995; Simek and Smith 1997), a протошарантијен са локалитета Караин код Анталије (комплекси B и E) у OIS 9, односно пре 300.000–330.000 година (Kozłowski 2002). На основу

14

остатака фауне, индустрије овог типа у јужној Панонији (Ерд) и северозападном Балкану (Беталов сподмол) датоване су у период раног глацијала (индустрија из Ерда у OIS 4) (Gábori-Csank 1968; Osole 1991; Gamble 1999). Када се све ово узме у обзир, реално је очекивати да је индустрија из Баланице старија од OIS3, али би коначни суд о томе сада био преурањен. У западној Европи, па и на Апенинском полуострву, већина шарантијенских налазишта да-тована је у ОIS 4 (Mellars 1996; Mussi 2002), али постоје и она која потичу из OIS3 (Gamble 1999). Нажалост, кључни локалитети са индустријама које би могле да припадају почетку раног глацијала до сада нису поуздано датовани (Црвена стијена, Козарника, Темната), па ни детаљно објављени. Судећи по апсолутним датумима, овом периоду сигурно припадају само Зобиште у Босни (Montet-White, Laville and Lezine 1986) и базални мустеријен Аспрохалика (Huxtable et al. 1992).

У регионалном погледу, тзв. шарантијен југоисточне Европе дефинисао је најпре М. Габори (Gábori 1976), а нешто касније и С. Иванова, издвајајући индустрије типа Крапина–Ветерница–Виндија (Ivanova 1979). Постоје мишљења да се и у другим деловима Балкана јављају „шарантоидне индустрије“ (Kozłowski 1992; Panagopolou 1999), док неки аутори сма-трају да се балкански шарантијен временом проширио и на подручје источне Европе (Cohen and Stepanchuk 1999). Не желећи да разматрамо ова питања, наглашавамо да се, према новијим истраживањима, зона са налазиштима на којима се јавља шарантијенска и кварцна компонен-та уклињава између источног и западног Балкана, обухватајући простор од јужне Паноније (Крапина, Ерд, Петроварадинска тврђава), преко Нишке котлине (Баланица), до самог југа полуострва (Здуње у Македонији) (Мihailović 2008; Salamanov-Korobar 2008). Тек треба да се утврди да ли у средњем палеолиту Балкана заиста може да се прати регионална традиција. У том контексту посебно је важно испитивање односа између мустеријенских индустрија у јадранско-јонској регији, индустрија типичног мустеријена у северној Босни и индустрија са листоликим шиљцима на самом истоку Балкана.

Технолошка варијабилност у средњем палеолиту свакако се може објаснити и раз-личитим активностима неандерталских група, како у станишту тако и ван њега. На њу су могли да утичу: мобилност заједница, доступност сировинских ресурса и дужина и природа насељавања у самом станишту. Нажалост, проблемом варијабилности мустеријенских ин-дустрија на Балкану нико се није озбиљније бавио, бар не на начин као у западној Европи (Dibble and Mellars 1992; Mellars 1996). Баланица, међутим, пружа изузетне могућности за проучавање шарантијенског питања, и то из два разлога. Прво, прелиминарни резултати ис-траживања указују на то да се на овом локалитету могу пратити дугорочне промене у мобил-ности, као и у дужини и природи насељавања. Друго, ретка је ситуација да се у две суседне пећине јављају хоризонти са сличном материјалном културом и различитом структуром ос-татака фауне. Уколико се покаже да је старост слоја 2b у Малој Баланици и слоја 3 у Великој Баланици приближно иста, то би значило да се појава шарантијена на Балкану може везати за одређени временски хоризонт. Уколико се пак испостави да је различита, могло би се пре-тпоставити да су функционални фактори и понашање заједница ипак одлучујуће утицали на структуру и карактер индустрија.


15


ПРЕЛАЗ ИЗ СРЕДЊЕГ У ГОРЊИ ПАЛЕОЛИТ

Проблем прелаза из средњег у горњи палеолит представља један од главних повода за истраживање палеолита у троуглу између Тимока, Нишаве и Старе планине. Ово подручје одабрано је, између осталог, да би се видело: а) којим путем и у које време се горњи палео-лит проширио на територију централног Балкана; б) ко су били његови носиоци; в) да ли је дошло до смене популација или до акултурације; г) каква је била граница разграничења из-међу средњопалеолитских и горњопалеолитских популација и да ли је између њих постојала еколошка и друштвена компетиција. У Нишкој котлини до сада нису откривена налазишта из раног горњег палеолита. Само је у пећини Пештурина у Јелашничкој клисури, приликом сон-дажних ископавања на површини од само 2 m2, истражен један епиграветијенски хоризонт. Испод њега констатован је још један горњопалеолитски хоризонт, са налазима који се у овом моменту не могу определити, а при дну ископа и хоризонт са артефактима који вероватно припадају средњем палеолиту (Мihailović 2008).

Због недовољне истражености за сада нема потврда да су моравско-вардарски правац и Понишавље (као природни продужетак долина Марице и Струме) имали неку улогу при-ликом напредовања горњег палеолита на Балканско полуострво, за разлику од Подунавља и Посавине. Рани горњи палеолит констатован је на два налазишта у североисточној Србији: у пећини Бараница код Књажевца (Михаиловић, Ђуричић и Калуђеровић 1997) и у Пећини изнад Трајанове табле у Ђердапу (Борић и Јевтић 2008). Индустрије прелазног типа, регис-троване у Бугарској (Drobniewicz et al. 2000), до сада нису потврђене на централном Балка-ну, за разлику од орињасијена који је документован у Шалитреној пећини (Mihailović and Mihailović in press) и на локалитету Црвенка–Ат недалеко од Вршца (Mихаиловић 1992).

Упркос томе што су старост и карактер горњопалеолитских локалитета у Бугарској недавно доведени у питање (Churchill and Smith 2000), не може се оспорити чињеница да се на источном Балкану јављају најстарија горњопалеолитска налазишта у Европи. Такође је очигледно да према западу старост налазишта опада, с тим што је то мање изражено дуж поду-навског коридора, а више од истока према западу полуострва. О значају подунавског правца сведоче налазишта из горњег Подунавља, која достижу старост од 40.000 година (Conard and Bolus 2003), док изван коридора, на централном Балкану, нису документована налазишта ста-рија од 36.000 година, а на западном Балкану од 32.000 година. На сличан начин опадају и датуми добијени за најпознија средњопалеолитска станишта: на истоку, живот у њима пре-стаје пре приближно 40.000 година, док на западу Балкана, судећи по Виндији, неандерталци опстају све до пре 32.000–33.000 година (Higham et al. 2006). Све то упућује на претпоставку да је горњи палеолит на Балкан продирао главним природним комуникацијама, али да се ши-рио дифузно, обухватајући велику територију.

Поставља се питање границе напредовања горњопалеолитских популација и њеног објашњења са аспекта културних и друштвених интеракција са носиоцима средњег пале-олита. У ранијим извештајима напоменули смо да недостатак хронолошког преклапања горњег и средњег палеолита на ужем регионалном нивоу указује на то да између средњопа-леолитских и горњопалеолитских заједница није постојала само еколошка већ и друштвена компетиција (Mihailović 2004). Постоји могућност да је долазак горњопалеолитских попу-

16

лација пратило повлачење неандерталских заједница у неприступачне и брдско-планинске пределе (Михаиловић 1998), али и да је постојала граница која се постепено померала од истока према западу Балкана.

Иако је можда преурањено говорити будући да су истраживања тек започета, чини се да се у пећини Пештурина у Јелашници понавља ситуација која је установљена на нала-зиштима на централном Балкану: у Хаџи Продановој пећини код Ивањице (Михаиловић и Михаиловић 2006) и у Малишиној стијени код Пљеваља (Радовановић 1986). Наиме, на сва три локалитета, између средњег и касног горњег палеолита (граветијен/епиграветијен) уочава се прекид у насељавању. Стога се поставља питање да ли су орињасијенске групе уопште населиле средишње области Балкана (или је ово подручје можда представљало рефугијум за средњопалеолитске заједнице), поготово ако се има у виду чињеница да су сва до сада истра-жена орињасијенска налазишта лоцирана у ширем појасу посавско-подунавског коридора или у јадранском приморју и његовом непосредном залеђу.

На овом месту поставља се питање како објаснити недостатак налаза из раног горњег палеолита у средишњим деловима Балкана. Одсуство комуникације између Нишке и Кња-жевачке котлине (у којој је потврђен рани горњи палеолит) може се разумети ако се у обзир узму тешко проходна клисура Сврљишког Тимока и Сврљишке планине. Није, међутим, јасно шта је могло да спречи напредовање горњопалеолитских заједница дуж моравско-вардарског правца и долине Нишаве. Није искључено да ћемо одговор на ово питање добити већ након детаљног рекогносцирања палеолитских налазишта у Нишкој котлини. Ако се покаже да се прекид у насељавању јавља и на другим локалитетима, поменута претпоставка ће добити на тежини; ако се пак открије присуство раног горњег палеолита, све претпоставке о значају и улози доњоподунавског правца мораће да буду преиспитане.

ЗАКЉУЧАК

У досадашњим проучавањима културних и популационих кретања у палеолиту средње и југоисточне Европе велики проблем представљала је неистраженост јужне Па-ноније и централног Балкана. Након ископавања Шалитрене пећине, Петроварадинске тврђаве, Хаџи Проданове пећине и Баланице ситуација се донекле изменила, а један од најзначајнијих резултата представља то што се показало да је у средњем палеолиту овај део Балкана био интензивно насељен. Баланица има посебно место не само због тога што је реч о богатом и вишеслојном налазишту са остацима хоминида већ и због особености у материјалној култури, палеогеографском и палеоеколошком положају локалитета, моделу насељавања и типу станишта.

Из оваквих околности произашле су многе дилеме у вези са интерпретацијом при-купљене грађе. Без обзира о ком периоду је реч, поставља се питање да ли су на варијабилност остатака пресудно утицали: а) популациона кретања; б) специфични климатски и еколошки услови, или в) културни и друштвени фактори. Намеће се и питање миграција и регионалног положаја, било да је реч о доњем или о средњем и горњем палеолиту, а јасно је и то да су на појаву специфичних манифестација у материјалној култури и еволутивном развоју, и то у


17


свим фазама, могли значајно да утичу и локални фактори средине. У том контексту, будућа истраживања биће превасходно усмерена на утврђивање да ли је овај део Балкана предста-вљао заштићено, можда чак изоловано подручје или пак транзитну зону са манифестацијама које одговарају појавама у суседним областима.

БИБЛИОГРАфИЈА

Arsebük, G. and Ösbaşaran, M.1999 Pleistocene archeology at the cave Yarimburgaz in Eastern Trace/Turkey. Pp. 59–72 in The Palaeolithic

of Greece and Adjacent Areas, eds. G. N. Bailey et al. Studies 3. London: British School at Athens.

Baković, M. et al.in press Crvena Stijena Excavations 2004–2006, Preliminary Report. Prehistoric Eurasia VI.2.

Баслер, Ђ. 1975 Старији литички периоди у Црвеној Стијени. Стр. 11–120 у Црвена Стијена – Зборник радова,

ур. Ђ. Баслер. Никшић: Заједница културних установа.

Baumler, M.1988 Core reduction, flake production, and the Middle Paleolithic industry of Zobište (Yugoslavia). Pp. 255–

274 in Upper Pleistocene Prehistory of Western Eurasia, eds. H. Dibble and P. Mellars. Philadelphia: University of Pennsylvania Press.

Борић, Д. и Јевтић, М.2008 Истраживања археолошког локалитета Пећина изнад Трајанове табле. Археолошки преглед 4:

11–15.

Bräuer, G. 2008 The Origin of Modern Anatomy: by Speciation or Intraspecific Evolution? Evolutionary Anthropology

17: 22–37.

Gábori, M. 1976 Les civilisations du paléolithique moyen entre les Alpes et l’Oural. Budapest: Akadémiai Kiadó.

Gábori-Csánk, V. 1968 La station du paléolithique moyén d’Erd-Hongrie. Budapest: Akadémiai Kiadó.

Galanidou, N.2004 Early Hominids in the Balkans. Pp. 147–165 in Balkan Biodiversity – Patterns and Process in the

European Hotspot, eds. H. I. Griffiths et al. Dodrecht: Kluwer Academic Publishers.

18

Gamble, C.1999 The Palaeolithic Societies of Europe. Cambridge: Cambridge University Press.

Gleń, E. and Kaczanowski, K. 1982 Human remains. Pp. 75–79 in Excavation in the Bacho Kiro Cave (Bulgaria), ed. J. K. Kozłowski.

Warszawa: Państwowe Wydawnictwo Naukowe.

Голубовић, П.1992 Област. Стр. 21–39 у Културна историја Сврљига II: језик, култура и цивилизација, ур. С.

Петровић. Ниш и Свљиг: Просвета и Народни универзитет.

Grün, R. 1996 A re-analysis of electron spin resonance dating results associated with the Petralona hominid. Journal

of Human Evolution 30(3): 227–241.

Guadelli, Ј.-L. and Guadelli, A. 2004 Un expresion “symbolique” sur os dans le paléolithique inférieur: étude préliminaire de l’os incisé de

la grotte Kozarnika, Bulgarie Nord-Ouest. Pp. 87–95 in Spiritualité, Actes du Colloque international de Liège (10-12 decembre 2003), ed. M. Otte. Etudes de recherches archeologiques de l’Universite de Liège 106. Liège: Université de Liège.

Guadelli, J.-L. et al.2005 Une séquence du paléolithique inférieur au paléolithique récent dans les Balkans: la grotte Kozarnika

à Orechets (nord-ouest de la Bulgarie). Pp. 87–104 in Colloque international: Données récentes sur les modalités de peuplement et sur le cadre chronostratigraphique, géologique et paléogéographique des industries du paléolithique ancien et moyen en Europe (Rennes, 22-25 septembre 2003), Les pre-miers peuplements en Europe, eds. N. Molines, M.-H. Moncell, J.-L. Monnier. British Archaeological Reports, International Series S1364. Oxford: John and Erica Hedges Ltd.

Darlas, A. 1994 Le Paléolithique inférieur et moyen de Gréce. L’Anthropologie 98/2–3: 305–328. 2007 Le Moustérien de Grèce à la lumière des récentes recherches. L’Anthropologie 111: 346–366.

Dibble, H. L. and Mellars, P. (eds.)1992 The Middle Palaeolithic: adaptation, behavior and variability. University Museum Monograph 78.

Philadelphia: The University Museum, University of Pennsylvania.

Drobniewicz, B. et al. 1982 Middle Palaeolithic Finds. Pp. 81–116 in Excavation in the Bacho Kiro Cave (Bulgaria) – final report,

ed. J. K. Kozłowski. Warszawa: Panstwowe Wydawnictwo Naukowe.

Drobniewicz, B. et al.2000 “Transitional” industry from layer VI, trench TD-II. Pp. 243–316 in Temnata Cave: Excavations in

Karlukovo Karst Area – Bulgaria 2, Part 1, eds. B. Ginter et al. Krakow: Jagellonian University.


19


Ђуровић, П. (ур.)1998 Спелеолошки атлас Србије. Посебна издања Географског института „Јован Цвијић” 52. Бео-

град: Географски институт „Јован Цвијић” САНУ, Завод за заштиту природе Србије и Географ-ски факултет Универзитета у Београду.

Жујовић, Ј. 1893 Камено доба. Београд: Српска књижевна задруга.

Ivanova, S. 1979 Cultural Differentiation in the Middle Palaeolithic of Balkan Peninsula. Pp. 13–33 in Middle and

Early Upper Palaeolithic in Balkans, ed. J. K. Kozłowski. Warszawa and Krakow: Zeszyty Naukowe Uniwersytetu Jagiellonskiego.

Јанковић, M. 1984 Вегетација СР Србије: историја и опште карактеристике. Стр. 1–189 у Вегетација СР Србије -

општи део. Београд: Српска академија наука и уметности.

Јовановић, Ђ. 1891 Сићевачка клисура – пећине, дупке и поткопине. Отаџбина: 3–19.1893 Камена оруђа из преисторијског доба у околини Ниша, Ваљева и Пожаревца. Прилози за

антропологију III: 1–12.

Калуђеровић, З. 1985 Истраживање Смолућке пећине 1984–1985. Новопазарски зборник 9: 5–18.1996 Кременац код Ниша – палеолитско налазиште. Старинар XLVII: 289–290.

Калуђеровић, З. и Ђурић-Славковић, Н. 1995 Културно геолошки комплекс Хумска Чука–Кременац. Заштита природе 48–49: 213–221.

Kozłowski, J. K. 1992 The Balkans in the Middle and Upper Palaeolithic: the gate to Europe or a cul-de-sac? Proceedings of

the Prehistoric Society 58: 1–20.2002 The Middle and the Early Upper Paleolithic around the Black Sea. Pp. 461–482 in Neanderthals and

Modern Humans in Western Asia, eds. T. Akazawa, K. Aoki and O. Bar-Yosef. New York et al: Kluwer Academic Publishers.

2003 From bifaces to leaf-points. Pp. 149–164 in Multiple Approaches to the Study of Bifacial Technologies, eds. M. Sorresi and H. L. Dibble. Philadelphia: University of Pennsylvania, Museum of Archaeology and Anthropology.

Mellars, P. 1996 The Neanderthal Legacy – An Archaeological Perspective from Western Europe. Princeton: Princeton

University Press.

20

Mихаиловић, Д. 1992 Орињасијенска кремена индустрија са локалитета Црвенка-Ат у близини Вршца. Београд:

Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања.1998 Новији резултати истраживања горњег палеолита и мезолита на тлу Србије и Црне Горе. Стр.

39–53 у Рад Драгослава Срејовића на истраживању праисторије централног Балкана, ур. Н. Тасић. Крагујевац: Центар за научна истраживања Српске академије наука и уметности и Универзитет у Крагујевцу.

2004 Истраживања пећинских археолошких налазишта у сливу Тимока и Нишаве. Зборник радова Одбора за крас и спелеологију 8: 135–144.

2006 Петроварадинска тврђава – палеолитско налазиште. Археолошки преглед 1: 9–12.

Mihailović, D.2004 Spirituality and Cultural Identity in the Middle-Upper Palaeolithic Transition in the Balkans. Pp.

11–20 in Spiritualité, Actes du Colloque international de Liège (10-12 decembre 2003), ed. M. Otte. Etudes de recherches archeologiques de l’Universite de Liège 106. Liège: Université de Liège.

2008 New data about the Middle Palaeolithic of Serbia. Pp. 93–100 in The Palaeolithic of the Balkans, eds. A. Darlas and D. Mihailović. BAR International Series 1891. Oxford: Archaeopress.

in press Les explorations récentes du paléolithique en Serbie. In La Prehistoire du sud-est europeen – traditions et innovations, ed. G. Kourtessi-Phillippakis. Etudes balkaniques 15. Paris.

Михаиловић, Д., Ђуричић, Љ. и Калуђеровић, З.1997 Истраживање палеолита на подручју источне Србије. Стр. 33–44 у Археологија источне Србије,

ур. М. Лазић. Београд: Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања.

Михаиловић, Д. и Михаиловић, Б.2006 Палеолитско налазиште Хаџи Проданова пећина код Ивањице. Археолошки преглед 1: 13–16.

Mihailović, D. and Mihailović, B. in press Cultural regionalization in the Palaeolithic of the middle Danube basin and western Balkans. In

The Territory of Palaeolithic Hunter-gatherers: Data, Methods and Results, eds. F. Djindjian, J. K. Kozłowski and N. Bicho. Session C16, XV° UISPP congress - Lisbon (Portugal), 4th to 9th Septembre 2006. Oxford: Archaeopress.

Мишић, В.1981 Шумска вегетација клисура и кањона Источне Србије. Београд: Институт за биолошка

истраживања „Синиша Станковић“.

Montet-White, A., Laville, H. and Lezine, A.-M. 1986 Le Paléolithique du Bosnie du nord. Chronologie, environment et préhistoire. L’Anthropologie 90/1:

29–88.

Mussi, M. 2002 Earliest Italy – An Overview of the Italian Palaeolithic and Mesolithic. New York et al: Kluwer

Academic Publishers.


21


Osole, F. 1991 Betalov spodmol, rezultati paleolitskih iskopavanj S. Brodarja – II del. Poročilo o raziskovanju

paleolita, neolita in eneolita v Sloveniji XIX: 7–129.

Panagopoulou, E. 1999 The Theopetra Middle Palaeolithic assemblages: their relevance to the Middle Palaeolithic of Greece

and adjacent areas. Pp. 252–265 in The Palaeolithic Archaeology of Greece and Adjacent Areas: Proceedings of the ICOPAG Conference, Ioannina, September 1994, eds. G. N. Bailey et al. British School at Athens Studies 3. London: British School at Athens.

Petrović, J. 1976 Jame i pećine Srbije. Beograd: Vojnoizdavački zavod.

Радовановић, И. 1986 Новија истраживања палеолита и мезолита у Црној Гори. Гласник САД 3: 63–76.

Rink, W. J. et al. 1995 ESR ages for Krapina hominids. Nature 378: 24.

Roksandić, M. et al. in prep A human mandible (BH-1) from the Pleistocene deposits of the Mala Balanica cave (Sićevo Gorge,

Niš, Serbia).

Rosas, A. et al.2006 Inquiries into Neanderthal craniofacial development and evolution: „accretion“ versus „organismic“

models. Pp. 37–70 in Neanderthals Revisited – New Approaches and Perspectives, eds. K. Harvati and T. Harrison. Dodrecht: Springer.

Salamanov-Korobar, Lj. 2008 First Palaeolithic Researches in the R. Macedonia (FYROM): the Cave “Golema Pesht” near Village

Zdunje. Pp. 85–92 in The Palaeolithic of the Balkans, eds. A. Darlas and D. Mihailović. BAR International Series 1891. Oxford: Archaeopress.

Simek, J. F. and Smith, F. H. 1997 Chronological Changes in Stone Tool Assemblages from Krapina (Croatia). Journal of Human

Evolution 32: 561–575.

Schick, K. D. 1994 Integrative Paths to the Past: The Movius Line Reconsidered. Pp. 569–596 in Paleoanthropological

Advances in Honor of F. Clark Howell, eds. R. S. Corruccini and R. L. Ciochon. Englewood Cliffs and New Jersey: Prentice-Hall.

Schwarcz, H. P. and Latham, A. G. 1984 Uranium series age determinations of travertines from the site of Verteszöllös, Hungary. Journal of

Archaeological Science 11: 327–336.

22

Тattersall, I. and Schwartz, J. H. 2006 The distinctivness and systematic context of Homo neanderthalensis. Pp. 9–22 in Neanderthals

Revisited – New Approaches and Perspectives, eds. K. Harvati and T. Harrison. Dodrecht: Springer.

Harvati, K. 2007 Neanderthals and their Contemporaries. Pp. 1717–1748 in Handbook of Paleoanthropology 3, eds. W.

Henke and I. Tattersall. Berlin, Heidelberg and NewYork: Springer.

Harvati, K., Panagopoulou, E. and Karkanas, P. 2003 First Neanderthal remains from Greece: the evidence from Lakonis. Journal of Human Evolution 45:

465–473.

Higham, T. et al. 2006 Revised direct radiocarbon dating of the Vindija G1 Upper Paleolithic Neandertals. Proceedings of the

National Academy of Sciences of the USA 103/3: 553–557.

Хофман, ф. 1882 Трагови преисторијског човека у Србији. Гласник Српског ученог друштва LI: 1–21.

Hublin, J-J. 2002 Climatic Changes, Paleogeography, and the Evolution of the Neandertals. Pp. 295–310 in Neanderthals

and Modern Humans in Western Asia, eds. T. Akazawa, K. Aoki and O. Bar-Yosef. New York et al: Kluwer Academic Publishers.

Huxtable, J. et al.1992 Thermoluminescence Dates and a New Analysis of the Early Mousterian from Asprochaliko. Current

Anthropology 33/1: 109–114.

Цвијић, Ј. 1891 Преконошка пећина. Геолошки анали Балканског полуострва III: 272–299.

Conard, N. and Bolus, M. 2003 Radiocarbon dating the appearance of modern humans and timing of cultural innovations in Europe:

new results and new challenges. Journal of Human Evolution 44: 331–371.

Cohen, V. Yu. and Stepanchuk, V. N. 1999 Late Middle and Early Upper Paleolithic Evidence from the East European Plain and Caucasus: A

New Look at Variability, Interactions, and Transitions. Journal of World Prehistory 13/3: 265–319.

Churchill, S. E. and Smith, F. H.2000 Makers of the Early Aurignacian of Europe. Yearbook of Physical Anthropology 43: 61–115.

Willis, K. J.1996 Where did all the flowers go? The fate of temperate European flora during glacial periods. Endeavour

20: 110–114.


23


Dušan D. Mihailović

Balanica Cave System and the Palaeolithic in the Niš Basin in a Regional Context

Summary

Balanica is situated 15km east of Niš on the eastern edge of the Niš Basin (N43°20’21.1”, E22°05’11.5”). It is located 100m above the right bank of the Nišava, at 338m above sea level, at a point where the river exits Sićevo Canyon. The system consists of two caves: Mala (Little) and Velika (Big) Balanica. Both caves face south and are relatively spacious. Velika Balanica consists of a front part in the form of a rock overhang 8 by 7m, while its rear part is about 15 m wide and almost 40 m long. Mala Balanica had almost filled up with sedi-ments. Its size at the floor level is 25 by 8 m, and the height of the entrance is 1.20 m. Both caves have been considerably damaged by treasure hunters.

An area of 18sqm has been excavated at the entrance to Velika Balanica. Productive layers, starting immediately below the humus layer, reach to a depth of 1m from the surface. The upper stratigraphic complex (2a–2c) comprises brown and reddish layers with rock debris, while the lower complex (3a–3c) comprises darker clayey layers. So far thousands of artefacts have been recovered from the cave. The lower deposits have yielded numerous quartz artefacts, transverse sidescrapers and denticulate tools. The upper layers are richer in flint artefacts, including those made by the Levallois technique.

Excavations of Mala Balanica have started in 2005. The first flaked stone artefacts were discovered in the northern profile of the excavation unit in the western part of the cave. The same year an area of only a few square metres was opened in the profile and Layer 2b immediately below the surface layer yielded some twenty artefacts. Further excavation has established that this layer occurs over the entire area of the entrance zone of the cave. An area of 12sqm of Layer 2b has so far been excavated.

The stratigraphy of Mala Balanica can best be seen from the northern profile of the excavation unit. The upper strata (2a–2h) consist of brown, yellowish and reddish sediments with rock debris, and the lower (3a–3c) of darker clayey sediments. Layers 2a–2c have yielded about one hundred artefacts and a significant quantity of animal bone. Some bones show traces of usewear and burning. The finds include quartz artefacts knapped on the spot in association with flint tools probably made someplace else. The most numerous are side-scrapers (many with Quina retouch), and there are also denticulate and notched tools on irregular flakes.

The attempt in 2006 to establish if there is a geological layer below the excavation unit resulted in the discovery of a fragment of a hominid mandible in Square D18 of geological Layer 3b. From the preliminary results of the analysis carried out by M. Roksandić the mandible shows very archaic characteristics and no prominent Neanderthal features. As the investigated area of the layer is quite small, the cave can be expected to yield further anthropological material.

Latest investigation has shown that Balanica spans a long period of time and different aspects of hu-man biological and cultural evolution. The possible dating of the mandible to the Middle Pleistocene would be in accordance with general assumptions about hominid evolution in southeast Europe. On the other hand, if it is of a later date, the possibility should be taken into account that the late Middle and early Upper Pleistocene Balkans was inhabited by morphologically diverse hominid populations.

The archaeological significance of Balanica resides in the fact that a Charantian industry has been documented in both caves. The sites in central and southeast Europe where the Charantian has been registered are few (Betalov Spodmol, Krapina, Erd). The extent to which Charantian industries are relatable to the early Middle Palaeolithic, a regional facies or specialized human activities is yet to be established.

The problem of the Middle to Upper Palaeolithic transition has also been looked at. The chronology of the earliest Upper Palaeolithic sites in eastern Serbia (Baranica, Pećina above the Tabula Traiana) and the

24

distribution of Aurignacian sites in the Balkans lead to the assumption that the Upper Palaeolithic reached the Balkans along the main natural communications but spread diffusely over a large area. To what extent the Nišava valley was involved in the processes is to be shown by future investigation. As for the later Palaeo-lithic phases, industries producing tools with the back shaped by abrupt retouch have been attested in the cave Pešturina near the village of Jelašnica in the Niš area.


25

T. I: Велика Баланица, окресани камени артефакти

Pl. I: Velika Balanica, flaked stone artefacts


26

T. II: Мала Баланица: окресани камени артефакти

Pl. II: Mala Balanica: flaked stone artefacts


АНАЛИЗА ПЕЋИ ИЗ МЛАЂЕГ НЕОЛИТА НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ

Владимир ПецикозаИстраживачка станица Петница, Петница

Сажетак: Рад је заснован на анализи приближно 150 публикованих пећи из млађег неолита. Циљ је био да се испитају основне архитектонске одлике, функција и начин употребе ових објеката. Констатовано је да не постоје битне разлике у начину израде неолитских пећи, осим што њихове поднице могу бити под извесним нагибом или у нивелети са подлогом. Екс-периментална истраживања су показала да je највишa темперaтура у унутрашњости пећи износила 850оC. Изнет је закључак да су служиле за термичку обраду више намирница које су захтевале различиту температуру. Такође је установљено да мишљење Милоја Васића о ко-ришћењу пећи у индустрији цинабарита има технолошке основе, али не и валидне археолошке потврде.

Кључне речи: пећ, подница, калота, термичка обрада, хлеб, цинабарит.

Научна критика УДК: 683.92 (497.11) „634“Примљено: 27. марта 2008. годинеПрихваћено: 12. јуна 2008. године

Владимир ПецикозаИстраживачка станица Петница

Поштански фах. 614104 Ваљево[email protected]

ANALYSIS OF LATE NEOLITHIC OVENS IN THE CENTRAL BALKANS

Vladimir PecikozaPetnica Research Centre, Petnica

Abstract: The analysis encompassing about 150 published Neolithic ovens from the areas of the Vinča, Tisza, Butmir and Sopot cultures looks at their structural features, their position within Neolithic settlements and houses, and their purpose. Experiments have established that the maximum temperature in such ovens was 850°C, and that it took 135 minutes to cool to 50°C. The research has shown that the ovens were not used for bread baking, but for heat treatment of several different types of food, each requiring a different temperature. The early assumption of Miloje M. Vasić that the ovens at Vinča were used for cinnabar processing is not refutable on technological grounds, but there is no reliable archaeological evidence to support it.

Key words: oven, floor, dome, heat treatment, bread, cinnabar.

Scholarly critiqueUDC: 683.92 (497.11) „634“Received: March 27, 2008Accepted: June 12, 2008

Vladimir PecikozaIstraživačka stanica Petnica

P.O. Box 614104 Valjevo, Serbia

[email protected]

Пећи се често срећу на локалитетима из млађег неолита. Упркос томе, мало се зна о тех-никама њихове градње, намени и функцији, па оне још увек представљају једну од ар-

хеолошких непознаница. До сада је публиковано приближно 150 пећи нађених на територији винчанске, потиске, бутмирске и сопотске културе.

АРХИТЕКТОНСКЕ ОДЛИКЕ

Три основна дела пећи су супструкција, подница и калота (сл. 1). Супструкција се састоји од више слојева. Први слој садржи камене облутке и шљунак. На локалитету Дивостин, у кући 15, овај слој био је од глиненог мазива помешаног са љуштурама шкољки (Bogdanović 1988: 61) (сл. 2). Други слој, евидентиран код већине пећи, садржи фрагменте керамичких посуда, и то углавном грубе фактуре са примесама кварцног песка. Последњи слој супструкције, који уједно представља и подницу пећи, чини глинени намаз. Број слојева у супструкцији зависио је од броја њених обнова. Запажа се да је обнављање поднице вршено наношењем новог слоја фрагмената керамике, а потом и слоја глиненог намаза. Супструкција једне пећи у Дивостину седам пута је обнављана наношењем глиненог намаза дебљине од приближно 4 cm (Bogdanović 1988: 53). Подница је одређивала и облик пећи. Преовлађују потковичасте, кружне и елиптичне основе. У кући 17 у Дивостину нађена је пећ трапезасте основе (Bogdanović 1988: 67).

Величина пећи варира. Најмања, са локалитета Фафос, имала је промер 0,44 m x 0,48 m, док је највећа, промера 1,9 m x 1,7 m, констатована у Дивостину (Јовановић 1961: 28; Bogdanović 1988: 53). Ипак, у већи-ни случајева димензије пећи су у распону од 1,3 m до 1,8 m, по дужи-ни, и од 0,6 m до 1,2 m, по ширини. Однос дужине и ширине износи од 1:1 до 1:1,4, мада постоје и пећи код којих је тај однос 1:2, као у кући 15 у Дивостину (сл. 2), или 1:3 у кући 12 у Фафосу (Bogdanović 1988: 84; Јовановић 1961: 32). Ипак, екстрем-не вредности овај однос има само у та два случаја.

Код неких пећи подница се налази под истим углом као и под-

Сл. 1. Реконструкција пећи из Винче (Васић 1932)

Fig. 1 Reconstruction of an oven from Vinča (Vasić 1932)

30

лога, а код других је задњим делом издигнута у односу на отвор, нпр. у Винчи, Дивостину, на локалитетима Арадац и Обре II (Васић 1932; Bogdanović 1988: 52; Сталио 1970: 74; Benac 1971: 52).

Kалота пећи састојала се од плетера, који је градио костур об-лепљен глиненим намазом дебљине од 7 cm до 10 cm. У већини случаје-ва намаз је наношен само са спољне стране, тако да је дрвени костур из-горео, а глина је печена и учвршће-на. На локалитету Обрe II (објекат К15) намаз је наношен и са спољне и са унутрашње стране (Benac 1971: 51) (сл. 3).

Једини отвор пећи налазио се на предњој страни калоте, чија је висина зависила од величине подни-це и варира од 35 cm до 70 cm.

У Кормадину и Гомолави, поред пећи су констатоване јаме за одлагање пепела. На локалите-ту Обре II у ту сврху коришћена је

овална усна од печене земље, што није запажено на другим локалитетима винчанске културе.Вредно је поменути да су у Винчи, Дивостину и Матејском броду, на пећима кон-

статовани орнаменти. У Дивостину, у кућама 13 и 14, на пећима је изведен полумесечасти мотив уоквирен тракама, док је у Винчи, на коти 3,20 m, нађена пећ чија је основа на предњој страни украшена сноповима косих паралелних удубљења (Bogdanović 1988: 84; Васић 1932: 13). На пећи са локалитета Матејски брод констатовани су отисци прстију и шака, које не треба сматрати орнаментом већ највероватније траговима насталим приликом њене израде (Нађ 1953: 111).

Пећи се разликују и према положају у насељу. Најчешће се налазе у унутрашњости стамбених објеката, и то на различитим местима. Неке се дужим, калотастим делом ослањају на носећи или преградни зид, а неке су смештене у средину куће или једног одељења. Нешто мање заступљене су пећи изван кућа. Могу бити лоциране између две куће или наслоњене на спољашњи зид. На локалитету Анатема у Балиновићу нађена је пећ чији је предњи део био у кући, а задњи изван ње (Старовић 1996: 366).1 У оријентацији неолитских пећи није уочена никаква правилност.

Испод неких пећи констатована је зона гара и пепела, као у кући 3 на Бањици (Тодоро-вић и Цермановић 1961: 23), док су у Фафосу, у кући 05, пећи покривале јаме испуњене лепом из старијег хоризонта (Јовановић 1961: 27). На локалитету Црквине у Малом Борку, у кући

1 То је, за сада, једини налаз ове врсте.

Сл. 2. Основа пећи из куће у Дивостину (Bogdanović 1988)

Fig. 2 Plan of the oven from House at Divostin (Bogdanović 1988)


31

А.Ц. 1.23, подница пећи је затварала јаму испуњену кућним лепом и деловима старије пећи. Занимљиво је да приликом ископавања нису уочени трагови калоте.

УПОТРЕБНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

На основу експерименталних и етнолошких истраживања, као и поређења неолит-ских пећи са онима које се и данас користе у селима, може се реконструисати начин употребе ове врсте праисторијских објеката. У Келну (Institut für Ur- und Frühgeschichte) изведен је експеримент на моделу (копији) неолитске пећи са локалитета Обре. Као гориво коришћено је буково и храстово дрво. Показано је да за 40 минута пећ достиже температуру од 840оС (бу-ково дрво), односно 850оС (храстово дрво). Након избацивања жара из унутрашњости пећи, било је потребно 35 минута да се температура спусти на 350оС, још 60 минута за хлађење до 250оС, а следећих 40 минута до 100оС. За хлађење до температуре испод 50оС било је потреб-но 120 минута (Werner 1990: 128) (сл. 4).

Слични резултати добијени су и етнолошким истраживањима (сл. 5). За разлику од праисторијских, калота данашњих пећи прави се од ћерпича, а на њој се, осим главног, нала-зе још три квадратна отвора – раушке (са бочне и задње стране), промера приближно 10 cm. Важно је поменути да је величина праисторијских и данашњих пећи слична. Савремене пећи користе се за припрему различитих намирница и са мало горива постижу високу температу-

В. Пецикоза АНАЛИЗА ПЕЋИ ИЗ МЛАЂЕГ НЕОЛИТА НА ЦЕНТРАЛНОМ БАЛКАНУ

Сл. 3. Реконструкција куће 15 на локалитету Обре II (Benac 1971)

Fig. 3 Reconstruction of House 15 on the site of Obre II (Benac 1971)

32

ру која се дуго одржава (Влаховић 1999: 84). Као огрев користе се искључиво ситни огранци и исцепане облице. Мерењем је утврђено да је потребно приближно 45 минута да се пећ загреје, што показује боја унутрашњих зидова, који при највишој температури побеле. Када се дос-тигне потребна температура, пећ се празни, раушке се затварају и убацују се намирнице. Овакве пећи не могу да се користе за печење керамике.

НАМЕНА

У досадашњим радовима изнета су различита мишљења о намени пећи из неолитског периода, и то: да су њима загреване куће, да се ту пекао хлеб и вршила термичка обрада хране или да су служиле за обраду цинабарита (руда живе).

Из више разлога није прихватљива претпоставка да је загревање стамбеног простора чинило примарну функцију неолитских пећи. Пре свега, оне се не налазе у свим стамбеним објектима, већ су многе грађене и изван њих. Иако топлота коју је емитовала калота није занемарљива, загревање кућа спадало је у секундарну намену пећи. С друге стране, њихо-ва употреба за печење хлеба није доказана, мада се у стручној литератури често називају „хлебне пећи”. Током млађег неолита, на централнобалканском подручју узгајане су две вр-сте пшенице: Triticum monococcum и Triticum dicoccum, од којих се не може направити хлебна маса (тесто).2 Ова констатација потпуно искључује могућност да су неолитске пећи служиле за припремање хлеба, па је и назив „хлебне пећи” погрешан.

2 Најстарије врсте коришћене за припрему хлеба су Triticum аestum и Tritucum vulgare.

Сл. 4. Температурни опсег унутар реконструисане пећи (Werner 1990)

Fig. 4 Temperature range inside a reconstructed oven (Werner 1990)


33

Имајући ово на уму, може се претпоставити да је примарна намена неолитских пећи била термичка обрада више намирница, за чију су припрему биле потребне различите темпе-ратуре. То потврђује чињеница да су у непосредној околини пећи затечени остаци шкољки, пужева, животињских костију, као и посуде са зрневљем житарица.

Милоје М. Васић, први истраживач Винче, сматрао је да су пећи откривене у Винчи-ним слојевима служиле за загревање цинабарита (Васић 1932: 16). У технолошком смислу, та претпоставка може да се прихвати. Наиме, познато је да термичка обрада цинабарита захтева већу концентрацију кисеоника, што се може постићи у пећима чија је подница нагнута под извесним углом. Загревањем се најпре ослобађао сумпор-диоксид (SO2), да би на температу-ри од 357оС започело испаравање живе и њено издвајање из рудне масе. Од тако осиромашене руде мрвљењем је добијан цинобер. Сливајући се са калоте, капљице живе попуњавале су удубљења на рељефној подници и на крају би се нашле у посуди са водом постављеној код отвора пећи (Витровић 1987: 214). Мада се зна да је цинобер био употребљаван у праис-торијској Винчи, ова претпоставка нема архе-олошку потврду. Спорно је и место на коме је овај процес био могућ, будући да су отровна испарења могла озбиљно да угрозе здравље житеља Винче и њихову околину.

На крају, треба потражити одговор и на питање: зашто пећи нису грађене у свим неолитским објектима? Етнолошка истражи-вања показују да се на централнобалканском подручју сличне пећи јављају истовремено са појавом задруга. Домаћинства у сеоској задру-зи користе једну или више пећи, зависно од броја задругара. Имајући на уму економичност ових објеката, јасно је да једна пећ може да задовољи потребе више домаћинстава. Проистиче да је слично могло бити и у неолиту, мада овај закључак треба узети са резервом јер не располажемо довољним сазнањима о друштвеној организацији заједница из тог периода.


Сл. 5. Хлебна пећ, Отиловићи код Пљевaљa

Fig. 5 Fig. 5 Bread oven, Otilovići near Pljevlja

34


Benac, A. 1971 Obre II – Neolitsko naselje butmirske grupe na Gornjem polju. Glasnik Zemaljskog muzeja XXVI:

7–63.

Bogdanović, M.1988 Architecture and structural Features at Divostin. Pp. 35–142 in Divostin and the Neolithic of Central

Serbia, ed. M. McPharron and D. Srejović. Pittsburg and Kragujevac: University of Pittsburg and Narodni muzej.

Васић, М.1932 Праисторијска Винча I. Београд: Државна штампарија Краљевине Југославије.

Витровић, Д.1987 Хемијска технологија. Београд: Научна књига.

Влаховић, П.1999 Србија – земља, народ и обичаји. Београд: Етнографски музеј.

Јовановић, Б.1961 Стратиграфија насеља винчанске културе. Гласник Музеја Косова и Метохије XIV: 9–67.

Нађ, Ш.1953 Насеље из млађег каменог доба на Матејском броду код Новог Бечеја. Рад војвођанских музеја

2: 107–116.

Пантић, М.1996 Кућа и покућанство Пантића у Горићу. Стр. 302 у Ваљевац. Велики народни календар за

преступну 1996. годину, ур. З. Ранковић. Ваљево: Ваљевац.

Сталио, Б.1970 Арадац: “Каменити виногради”. Зборник Народног музеја (Београд) VI: 73–82.

Старовић, А.1996 Нова археолошка открића у ваљевском крају. Стр. 360–371 у Ваљевац. Велики народни календар

за преступну 1996. годину, ур. З. Ранковић. Ваљево: Ваљевац.

Тодоровић, Ј. и Цермановић, А.1961 Бањица, насеље винчанске културе. Београд: Музеј града Београда.

Werner, A.1990 Backofen der Jungsteinzeit. Pp. 126–130 in Experimentalle archaeologie in Deutschland. Oldenburg:

Staatlichen Museum for Naturkunde und Vorgeschichte.


35


Vladimir Pecikoza

Analysis of Late Neolithic Ovens in the Central Balkans

Summary

The analysis encompassing about 150 published Neolithic ovens from the areas of the Vinča, Tisza, Butmir and Sopot cultures looks at their structural features, their position within Neolithic settlements and houses, and their purpose. Through experimental and ethnological research optimum temperature regimes inside the ovens have been established.

Three main structural parts of the ovens are distinguishable: substructure, floor and dome. There pre-dominate ovens that are horseshoe-shaped in plan with the width-to-length ratio of the floor varying between 1:1 and 1:1.4. In some cases the floor is level, and in others its rear part is raised above the opening. The largest group comprises ovens discovered in houses. Experiments have established that the maximum temperature in such ovens was 850°C, and that it took 135 minutes to cool to 50°C.

The research has shown that the ovens were not used for bread baking, but for heat treatment of sev-eral different types of food, each requiring a different temperature. The early assumption of Miloje M. Vasić that the ovens at Vinča were used for cinnabar processing is not refutable on technological grounds, but there is no reliable archaeological evidence to support it.

ДВЕ ХУМКЕ СА ИЛИРСКОГ ГРОБЉА У БУКОВАЧКОМ ПОЉУ

Војислав М. филиповићБеоград

Сажетак: Током јула 2005. године истражене су две праисторијске хумке из позног бронзаног доба на локалитету Илирско гробље. Нађено је осам урни са остацима спаљених покојника и приложеним накитом. У центру хумке 3 откривена је јама пречника 2 m, за коју се претпо-ставља да је укопана крајем XIX века, током ископавања М. Валтровића или Ђ. Јовановића. Гробови из ових хумки опредељени су, по за сада важећој терминологији, у западносрпску варијанту ватинске културе.

Кључне речи: западна Србија, некропола, хумке, позно бронзано доба, М. Валтровић, заш-титна ископавања.

Претходно саопштење УДК: 903.5 (497.11 Буковац) „6377“Примљено: 4. септембра 2008. годинеПрихваћено: 6. новембра 2008. године

Војислав ФилиповићПетроградска 111000 Београд

[email protected]

TWO MOUNDS IN THE ILIRSKO GROBLJE IN BUKOVAČKO POLJE

Vojislav M. FilipovićBelgrade

Abstract: The Bronze Age necropolis known as Ilirsko groblje (Illyrian Cemetery) in the village of Bukovac 12 km southwest of Mionica and 15 km east of Valjevo was discovered in 2003. The necropolis is fully investigated, and the results for Mound 1 and Mound 3 are presented here. The necropolis was established in the Late Bronze Age. Closest analogies for its archaeological finds can be found in the contemporaneous necropolises in the Jadar river valley, in eastern Bosnia, and in the western Morava river valley. According to the currently accepted classification, it belongs to the so-called West-Serbian variety of the Vatin culture.

Key words: West Serbia, necropolis, mounds, Late Bronze Age, M. Valtrović, rescue excavation.

Preliminary report UDC: 903.5 (497.11 Bukovac) „6377“Received: September 04, 2008Accepted: November 06, 2008

Vojislav FilipovićPetrogradska 1

11000 Belgrade, [email protected]

Некропола из бронзаног доба, коју мештани називају Илирско гробље, налази се у селу Буковац, 12 km југозападно од Мионице и 15 km источно од Ваљева. Смештена је на се-

верним обронцима Маљена, недалеко од потока Пландиште, у плодном пољу на надморској висини од приближно 380 m (карта 1). Откривена је 2003. године, када је констатовано девет земљаних хумки распоређених у два реда, пречника између 12 m и 20 m и висине од 0,5 m до 2 m (сл. 1). На површини хумки нађени су фрагменти керамичких урни и комадићи нагорелих људских костију (Црнобрња и Радивојевић 2007).

Прва ископавања праисторијских хумки у Буковачком и Голубачком пољу, крајем XIX века обавио је пионир српске археологије, проф. Михаило Валтровић,1 заједно са др Ђоком Јовановићем (Јовановић 1892; Валтровић 1893).2 Од тада није било озбиљнијих истраживања. После Другог светског рата спроведена су само теренска рекогносцирања (Гарашанин и Га-рашанин 1953). Такође треба поменути да је 80-их година XX века Н. Милошевић, археолог Народног музеја у Ваљеву, „раскопао” неколико праисторијских хумки у Под-горини, али резултати тих истраживања нису публиковани. Неколико рекогнос-цирања везаних за проблематику праис-торијских хумки обавиле су и теренске екипе Истраживачке станице Петни-ца (Reljić i Tomašević 1993; Jovanović i Trifunović 1996).

Будући да праисторијске хумке у Буковачком пољу нису довољно познате као оне у Јадру, Подрињу, околини Чач-ка, Ужица, Пожеге и Горњег Миланов-ца, стручњаци Истраживачке станице Петница и Завода за заштиту споменика културе у Ваљеву започели су 2004. го-дине археолошка ископавања некрополе Илирско гробље. До 2007. године испи-тано је шест хумки, чиме је локалитет истражен у потпуности (Filipović and

Карта 1. Положај некрополе Илирско гробље

Map 1 Position of the Ilirsko Groblje necropolis

1 О М. Валтровићу в. Милинковић 1984.2 Документација и археолошки материјал са ископавања Валтровића и Јовановића нестали су, највероватније током

Првог светског рата.

40

Starović 2005; Lazić, Bakić i Sofranić 2005; Филиповић 2006; Филиповић и Миљковић 2007; Филиповић, Митровић и Миљковић 2008). Овом приликом биће представљени резултати ис-копавања хумке 1 и хумке 3.

Обе хумке формиране су насипањем земље до висине од приближно 1 m и нису имале конструкцију од камена. Хумка 1 оштећена је градњом пута који води у село Голубац, тако да је била очувана мало више од половине (око 60%). Због тога је подељена на два сегмента, са контролним профилом између њих. Хумка 3 подељена је на четири сегмента, без контролних профила будући да је била релативно мала, пречника око 12 m. Најпре су истражени наспрам-

Сл. 1. Некропола Илирско гробље, ситуациони план

Fig. 1 Site plan of the Ilirsko Groblje

Сл. 2. Хумка 1, северозападни профил 1. сегмента

Fig. 2 Mound 1, north-western profile of Segment 1


41

В. Филиповић ДВЕ ХУМКЕ СА ИЛИРСКОГ ГРОБЉА У БУКОВАЧКОМ ПОЉУ

ни сегменти (1 и 3), а потом и преостала два сегмента (2 и 4). Дебљина откопних слојева вари-рала је од 10 cm до 15 cm.

ХУМКА 1

Североисточни део био је оштећен у ширини од 5 m до 7 m, а првобитна висина хумке смањена је до 1,2 m. Њен пречник је износио између 13 m и 15 m. Југоисточни део хумке био је оштећен пољопривредним радовима, што се неповољно одразило на очуваност једне од две откривене пећи. Испод хумуса, дебљине од 0,2 m до 0,3 m, налазио се слој земље браон боје, дебео од 0,1 m до 1 m, који је почивао на сивожутој глиновитој здравици (сл. 2). У хумци је нађено пет керамичких урни, затим две керамичке посуде, десетак украса од метала и неко-лико десетина предмета од окресаног камена (сл. 3).

Сл. 3. Основа хумке 1

Fig. 3 Plan of Mound 1

42

Гроб 1 – У овом гробу нађена је урна, тачније здела S профилације, са кремираним остацима индивидуе старије од 25 година (сл. 3).3 Била је поклопљена мањом шољом са једном дршком (T. II/1, 2). Поједини делови урне и мања количина костију покојника били су измештени ус-лед путарских радова. Гроб 2 – Гроб је откривен близу средишта хумке. Поред урне (већи пехар) налазио се лонац (сл. 3; T. II/3, 4), при чему су обе посуде биле делимично оштећене. Кремиране кости покојни-це, старе око 25 година, нађене су урни, лонцу и поред урне.Гроб 3 – Урна, којој недостаје горњи део, нађена је у близини пећи 1 (сл. 3; T. III/1). Спаљене кости припадају особи старој између 15 и 18 година, чији пол није утврђен.Гроб 4 – Гроб се налазио у близини средишта хумке, али је укопан накнадно. Урна, односно мањи пехар, оштећена је услед притиска земље (сл. 3; T. III/2). Била је покривена са два кречњачка камена димензија 10 cm x 15 cm и дебљине 7–8 cm. Антрополошка анализа је по-казала да су у овом гробу сахрањени кремирани остаци детета старог између 5 и 7 година.Гроб 5 – Гроб је био укопан у набијеној жутосивој земљи. Као урна употребљен је велики орнаментисани пехар (T. III/3), затворен белим кречњачким каменом, на коме се налазила деформисана бронзана жица. Кремиране кости припадају детету узраста од три до пет година и мушкарцу старијем од 30 година. На остацима ребара детета регистровани су трагови исто-пљеног накита од бронзе. У урни, међу костима покојника, било је више предмета од бронзе, деформисаних топљењем. Пехар је сличан урнама из хумке 2 (Филиповић 2006).

Нађене су две пећи. Пећ 1 налазила се у јужном делу хумке, поред урне из гроба 3. Њена основа од црног лепа била је покривена грумењем ситног лепа црвене боје, за које се може претпоставити да су остаци калоте. У средишту пећи, испод слоја гара констатован је тврд набој од сиве компактне земље. Пећ 2 откривена је на јужној периферији хумке. Лоше је очувана, са улегнутом подницом на којој су нађени остаци нагорелог дрвета.

Сл. 4. Западни профил хумке 3

Fig. 4 Western profile of Mound 3

3 Анализе кремираних костију покојника обавили су проф. др Марија Ђурић и Алекса Јановић, из Лабораторије за антропологију Медицинског факултета Универзитета у Београду, и др Јулија Келечевић са Едмонтон универзите-та у Канади (University of Edmonton, Canada).


43

У насипу хумке нађени су делови накита од бронзе и сребра, мањи фрагменти кера-мике и 30-ак предмета од окресаног камена. Ови предмети били су дислоцирани, па се не могу везати ни за један гроб или пећ. То су: дугметасти предмет од сребра са шест перфора-ција (T. I/1), два бронзана дугмета (T. I/2, 3), део наочарастог привеска (T. I/4), две бронзане карике (T. I/5), фрагмент бронзане игле орнаментисан хоризонталним жлебовима (T. I/6) и делови бронзане жице (T. I/7).

ХУМКА 3

Пречник хумке износио је 12 m, а очувана висина 0,85 m (сл. 4, 5). Оштећена је пољопривредним радовима, о чему сведочи фрагментарност археолошких налаза. Хумус, дебљине од 0,1 m до 0,2 m, прекривао је слој браон земље дебео од 0,1 m до 0,75 m, који је насут на здравицу од сивожуте глине (сл. 4). У средишту хумке констатована је већа јама,


Сл. 5. Основа хумке 3

Fig. 5 Plan of Mound 3

44

пречника 2,5 m (сл. 5, 6). На њеном дну нађени су фрагменти керамике, кости кремираног покојника, гвоздени клин и већа количина камена. Облик јаме и њен садржај упућују на закључак да је хумку први ископавао Михаило Валтровић, који је истражио више хумки у Буковцу (Валтровић 1893).4

Гроб 1 – Гроб се налазио у југоисточном делу хумке, на дубини од 0,15 до 0,2 m. Функцију урне имао је пехар, поред кога је нађена посу-да. Оба налаза су оштећена. У урни су били остаци кремираног мушкарца старијег од 25 година и бронзани предмети деформисани ватром.Гроб 2 – Налазио се у југозападном делу хумке, на дубини од 0,15 m. Горњи део урне оштећен је пољопривредним радовима. Њен садржај чиниле су кости детета старог између пет и седам година. Поред урне констатована је већа количина крупног камена.Гроб 3 – Гроб је откривен у јами коју је иско-пао М. Валтровић (сл. 6). Урна је фрагменто-

вана, тако да се не може реконструисати. Кости кремираног покојника припадају мушкарцу старом више од 30 година.

У насипу хумке нађен је пуноливени ваљкасти предмет (T. I/8), који можда потиче од оштећене бронзане гривне. Југозападно од центра хумке, на дубини од око 0,2 m, регистрова-на је зона грумења лепа, гара и угљенисаног дрвета, која вероватно представља остатке пећи. Откривено је и двадесетак предмета од окресаног камена.

На основу археолошких налаза може се закључити да некропола Илирско гробље припада позном бронзаном добу. Најближе аналогије за пехаре са Илирског гробља познате су у култури Белегиш I (Вранић 2002), са некрополе Пауље у долини Јадра (Мадас 1990; Ца-нић-Тешановић и Глигорић 2001), као и са некропола у источној Босни и западном Помора-вљу (Kosorić 1976; Zotović 1985; Икодиновић 1986; Никитовић, Стојић и Васић 2002).

По за сада важећој терминологији, некропола Илирско гробље припада тзв. западно-српској варијанти ватинске културе (о њој: Гарашанин 1973; Garašanin 1983).

Сл. 6. Јама у основи хумке 3

Fig. 6 Pit sheltered by Mound 3

4 Слични укопи јављају се у Белотићу, на локалитету Шумар, па се претпоставља да је М. Валтровић и ту вршио ископавања (Гарашанин и Гарашанин 1958: 18). Има их и у Драгачеву, где је у XIX веку истраживања обављао С. Тројановић (Дмитровић 2002: 6, Т. III).


45



Валтровић, М. 1893 Преисториске старине у ваљевском и подринском округу. Старинар X, књ. 3–4: 75–97.

Вранић, С. 2002 Белегиш. Београд: Музеј града Београда.

Гарашанин, М. 1973 Праисторија на тлу СР Србије. Београд: Српска књижевна задруга.

Garašanin, M.1983 Zapadnosrpska varijanta vatinske grupe. Str. 736–753 u Praistorija jugoslavenskih zemalja IV, ur. A.

Benac. Sarajevo: ANUBiH i Svjetlost.

Гарашанин, Д. и Гарашанин, М.1953 Археолошки споменици и налазишта у Србији I (Западна Србија). Београд: САН.1958 Ископавање тумула у Белотићу и Белој Цркви (Западна Србија). Зборник радова Народног

музеја (Београд) I: 17–50.

Дмитровић, К. 2002 Резултати археолошких истраживања праисторијске некрополе под хумкама на локалитету Руја

у Дучаловићима. Зборник радова Народног музеја (Чачак) XXXII: 5–22.

Zotović, M. 1985 Arheološki i etnički problemi bronzanog i gvozdenog doba zapadne Srbije. Titovo Užice i Beograd:

Zavičajni muzej i Savez arheoloških društava Jugoslavije.

Икодиновић, М. 1986 Сахрањивање под хумкама бронзаног доба у чачанском крају. Чачак: Народни музеј.

Јовановић, Ђ. 1892 Табље, тумули, гомиле Буковачког поља. Старинар IX, књ. 2: 46–55.

Jovanović, A. i Trifunović, J. 1996 Praistorijske humke valjevskog kraja. Petničke sveske 42/III: 28–43.

Kosorić, M. 1976 Kulturni, etnički i hronološki problemi ilirskih nekropola Podrinja. Tuzla: Muzej istočne Bosne.

Lazić, Đ., Bakić, D. i Sofranić, A. 2005 Preliminarni rezultati arheoloških iskopavanja bronzanodopske humke na lokalitetu Ilirsko groblje -

kampanja 2004. Petničke sveske 57: 273–280.

46

Лазић, М.1989 Топографија и типологија праисторијских тумула у Србији и Црној Гори. Београд: Филозофски

факултет, Центар за археолошка истраживања.2007 Хумка из бронзаног доба на локалитету Савин лакат код села Јабука у околини Пријепоља.

Архаика 1: 109–132.

Мадас, Д. 1990 Пауље – бронзанодопска некропола. Лозница: Музеј Јадра.

Милинковић, М. 1984 Михаило Валтровић, први уредник Старинара. Старинар XXXV: 13–23.

Никитовић, Л., Стојић, М. и Васић, Р. 2002 Мојсиње, некропола под хумкама из бронзаног и гвозденог доба. Чачак и Београд: Народни

музеј и Археолошки институт.

Reljić, D. i Tomašević, S. 1993 Bronzanodopski lokaliteti valjevskog kraja - problemsko rekognosciranje gornjeg toka Lepenice.

Petničke sveske 33/I: 42–47.

Тасић, Н. 1983 Југословенско Подунавље од индоевропске сеобе до продора Скита. Нови Сад и Београд:

Матица српска и Балканолошки институт САНУ.2002 Некропола у Белегишу и проблем белегишке културе. Стр. 168–184 у Вранић С., Белегиш.

Београд: Музеј града Београда.

Filipović, V. 2005 Sreća prati hrabre. Petnica 21: 26–27.

филиповић, В.2006 Локалитет Илирско гробље у Буковачком пољу, истраживања 2004. године. Гласник Друштва

конзерватора Србије 30: 47–49.2008 Некрополе развијеног бронзаног доба Подгорине и Доњег Подриња. Магистарска теза.

Филозофски факултет, Универзитет у Београду.

филиповић, В. и Миљковић, М.2007 Локалитет Илирско гробље у Буковачком пољу, истраживања 2006. године. Гласник Друштва

конзерватора Србије 31: 49–51.

филиповић, В., Митровић, С. и Миљковић, М. 2008 Локалитет Илирско гробље у Буковачком пољу, истраживања 2007. године. Гласник Друштва

конзерватора Србије 32: 68–71.


47


Filipović, V. and Starović, A. 2005 Excavations at a Bronze Age Mound Necropolis Site Illyrian Graveyard, Western Serbia. Antiquity

79, No. 304 (http://antiquity.ac.uk/projgall/filipovic/)

Цанић-Тешановић, Ј. и Глигорић, Р. 2001 Праисторијска некропола Пауље код Лознице. Лозница: Музеј Јадра.

Црнобрња, А. и Радивојевић, М. 2007 Археолошка карта Буковца и околине. Археолошки преглед 1: 71–77.

48

Vojislav M. Filipović

Two Mounds in the Ilirsko Groblje in Bukovačko Polje

Summary

The Bronze Age necropolis known as Ilirsko groblje (Illyrian Cemetery) in the village of Bukovac 12 km southwest of Mionica and 15 km east of Valjevo (Map 1) was discovered in 2003. Nine earthen mounds aligned in two rows with diameters of 12 to 20 m and heights of 0.5 m to 2 m were registered (fig. 1). The necropolis is fully investigated, and the results for Mound 1 and Mound 3 are presented here.

Mound 1 had a diameter of 13 to 15 m and was preserved to a height of 1.2 m. The humus layer 0.2–0.3 m thick overlaid a spread of brown earth 0.1–1 m thick overlaying the greyish yellow clayey subsoil (fig. 2). The mound yielded five ceramic urns, two ceramic vessels, a dozen metal adornments and several dozen chipped stone artefacts (fig. 3).

Mound 3 was 12 m in diameter and was preserved to a height of 0.85 m (figs 4–5). Below the humus layer 0.1–0.2 m thick was a spread of brown earth 0.1–0.75 m thick overlaying the greyish yellow clayey subsoil (fig. 4). The mound contained three burials with urns and cremated remains. At its centre was a sunken pit 2.5 m in diameter (figs. 5–6), whose shape and content suggested that it had been explored during Mihailo Valtrović’s archaeological campaign at Bukovac in the late 19th century.

The necropolis was established in the Late Bronze Age. Closest analogies for its archaeological finds can be found in the contemporaneous necropolises in the Jadar river valley, in eastern Bosnia, and in the west-ern Morava river valley. According to the currently accepted classification, it belongs to the so-called West-Serbian variety of the Vatin culture.


49

T. I: Предмети од метала из хумке 1

Pl. I: Metal artefacts from Mound 1


50

T. II: Керамичке посуде из хумке 1

Pl. II: Ceramic vessels from Mound 1


51

T. III: Керамичке посуде из хумке 1

Pl. III: Ceramic vessels from Mound 1


КО СУ БИЛИ ДАРДАНЦИ?

Мирослав Д. ЛазићУниверзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију,

Археолошка збирка, Београд

Сажетак: Досадашњи покушаји да се порекло и етнички састав Дарданаца одреде на основу историјских извора и археолошке грађе имају очигледне недостатке: антички списи о Дар-данцима нису подједнако вредновани; археолошка грађа је тумачена у складу са закључцима историчара и лингвиста; нису доследно искоришћена новија сазнања о брњичкој култури и појавама које се сматрају важним за проучавање порекла Дарданаца и њиховог етничког састава. У том смислу, после анализе релевантне археолошке грађе, у раду је изнето неколико закључака: а) да брњичку културу треба датовати у период Br B – BrD/Ha A1; б) да на цен-тралнобалканском подручју није постојао етнокултурни континуитет пре и после Ha A1; в) да су неосноване претпоставке о палеобалканском пореклу Дарданаца; г) да су тачне раније занемарене информације Диодора и Солина о пресељењу Дарданаца из Троаде на Балканско полуострво; д) да су малоазијски Дарданци на централнобалканско подручје пристигли у VIII столећу пр. Хр. и ђ) да су балкански Дарданци постали стапањем досељеника из Мале Азије, Трачана и Илира.

Кључне речи: Дарданци, брњичка култура, егејска сеоба, канелована грнчарија, Троада, цен-тралнобалканско подручје, Диодор, Солин, Илири, Трачани.


Прегледни рад*УДК: 903/904 (497.11) „637/638“ 321.111 (398) „11/4“Примљено: 15. маја 2008. годинеПрихваћено: 12. јуна 2008. године

Мирослав ЛазићФилозофски факултет


[email protected]

WHO WERE THE DARDANI?

Miroslav D. LazićUniversity of Belgrade, Faculty of Philosophy, Department of Archaeology,

Archaeological Collection, Belgrade

Abstract: The attempts made so far to infer the origin and ethnic makeup of the Dardani from the ancient historical sources and archaeological record have some obvious shortcomings: the sources referring to the Dardani have not been treated even-handedly; the archaeological record has often been interpreted along the lines drawn by historians and linguists, whose research in turn as rule pays no heed to it; more recent research has neither taken into account nor consistently used all background knowledge about the chronology, development, character and interrelationships of the prehistoric cultures deemed important for elucidating the origin, ethnic makeup and area of the Dardani. Therefore, the paper conducts an analysis of the relevant archaeological material and proposes several conclusions: a) the Brnjica culture should be dated to Br B – Br D/Ha A1; b) there was no ethnocultural continuity in the central Balkans before and after Ha A1; c) the paleo-Balkan hypothesis about the origin of the Dardani is unfounded; d) the largely neglected data supplied by Diodorus and Solinus about the resettlement of the Dardani from the Troad to the Balkans is accurate; e) the Dardani came to the Balkans from Anatolia in the eight century BC; and f) the Balkan Dardani were a mixture of Anatolian settlers, Thracians and Illyrians.

Key words: Dardani, Brnjica culture, Aegean migration, channelled pottery, Troad, central Balkans, Diodorus, Solinus, Illyrians, Thracians.

Review articleUDC: 903/904 (497.11) „637/638“ 321.111 (398) „11/4“Received: May 15, 2008Accepted: June 12, 2008

Miroslav LazićFilozofski fakultet


[email protected]

I

Када је, 1969. године, Фанула Папазоглу објавила своје знаменито дело Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba пружила је историчарима, лингвистима и археолозима подсти-

цај и основу да заједнички наставе истраживања древних народа који су последњих столећа пр. Хр. живели у средишту Балканског полуострва (Papazoglu 1969). Посебан одељак ове књи-ге посвећен је балканским Дарданцима, тачније студији о њиховом пореклу, етничком саста-ву, територији коју су насељавали, односима са суседним племенима, а нарочито о њиховом војевању са Македонцима и Римљанима. Преиспитивањем закључака већине научника који су се бавили Дарданцима,1 као и на основу резултата сопствених истраживања, Ф. Папазоглу је извела неколико закључака: а) да су Дарданци били староседеоци на централнобалканском подручју; б) да су етногенетски блиски Илирима; в) да су малоазијски Дарданци пореклом са Балканског полуострва; г) да је етнички простор Дарданаца захватао Косово и Метохију, слив горњег тока Вардара, јужно Поморавље, као и долину Ибра, и д) да су имена са надгробних споменика из римског периода на територији Дарданије углавном илирска и трачка, али да има и оних за које се може претпоставити да су дарданска (Papazoglu 1969: 104–208).2

Овe констатације донете су на основу списа античких историчара и географа који су се од средине V столећа пр. Хр. заинтересовали за порекло и историју народа и племена насељених у унутрашњости Балканског полуострва, као и према сачуваној ономастици из римског периода. Археолошка грађа је, међутим, недовољно укључена у расправу Ф. Папазо-глу јер је ауторка сумњала да археологија може да пресуди у истраживањима палеоетничких проблема (Papаzoglu 1969: 104, 203). Ипак, после само неколико година уследили су радови археолога у којима су етногенеза и етнички састав Дарданаца, као и њихова материјална и духовна култура разматрани непосредно на основу резултата археолошких истраживања. Анализом расположивог археолошког материјала (од неолита до млађег гвозденог доба) са подручја за које се сматрало да је било насељено Дарданцима, први се огласио Д. Срејовић, који је утврдио да они припадају групи балканских (аутохтоних) народа дако-мизијског по-

1 Порекло Дарданаца заокупља лингвисте, историчаре и археологе више од једног столећа. О томе ко су били Дарданци постоји више теорија: К. Пач, Г. Матеску и Е. Вулпе установили су трачко порекло Дарданаца; В. Георгијев, Д. Срејовић и А. Бенац сматрали су да Дарданци спадају у дако-мизијску групу народа, а Г. Новак, М. Будимир и З. Мирдита су их сврстали у Илире; М. Гарашанин је изнео тезу да би Дарданци могли бити мешавина илиро-трачких елемената, у којој је илирска компонента била преовлађујућа (о ставовима ових и других аутора уп. Mirdita 1991: 101–103, са библиографијом; Benac 1987: 790–792). Мада су ове теорије различите, повезује их заједничка претпоставка о палеобалканском (европском) пореклу Дарданаца, као и то што су већином засноване на тумачењима историјских извора и лингвистичким запажањима будући да је археолошка грађа којом су ови аутори располагали била оскудна.

2 Ове закључке, са незнатним допунама, Ф. Папазоглу је потврдила и касније (Папазоглу 1988).

56

рекла, да су територијално одвајали илирски од трачког света и да су на карактер њихове културе утицале илирске, трако-кимерске и трачке компоненте (Srejović 1973). И у потоњим радовима Д. Срејовића, али и других археолога, често је понављано да су Дарданци били дако-мизијски етнос чији развој, на основу особених манифестација материјалне и духовне културе, од средине II миленијума пр. Хр., може да се прати на територији Косова, јужног Поморавља и горњег Повардарја (Срејовић 1977; Georigiev 1980; Летица 1982; Тасић 1998). Стога је наглашен значај брњичке културе, као најстарије појаве повезане са етногенезом Дарданаца, и грнчарије декорисане назубљеном алатком (радлом), која се сматра њиховим производом. Истицана је и разлика између археолошких налаза за које се претпостављало или се тврдило да су дардански и оних са карактеристикама приписаним Илирима или неком другом суседном народу (Тасић 2003). У овој фази истраживања пажња је посвећена и подели развоја дарданског етноса на етапе, и то по угледу на схему коју је за Илире предложио А. Бенац (Srejović 1973: 68–69; Tасић 2003: 39).

Досадашња истраживања порекла и етничког састава Дарданаца на основу историјских извора и археолошке грађе имају, међутим, очигледне недостатке. Пре свега, антички списи о Дарданцима нису подједнако вредновани. Делови о балканским Дарданцима код Страбона и Апијана, као и вести које доносе Полибије, Ливије, Јустин, Помпеј Трог, Дион Касије и Ликоф-рон Цацес, исцрпно су анализирани и коментарисани (Papazoglu 1969: 161–166).3 Насупрот томе, забелешке Диодора и Солина о малоазијском пореклу Дарданаца одбачене су још пре више деценија као наменски исконструисане неистине (Papazoglu 1969: 102). Следећи недос-татак је чињеница да археолошка грађа у овим радовима није адекватно коришћена. Уместо за проверу закључака донетих на основу историјских и лингвистичких извора или као њихова неизбежна алтернатива, често је тумачена у складу са већ постојећим тврдњама историчара и лингвиста, који је у истраживањима углавном нису ни користили.4 У новијим испитивањима нису доследно уважена ни сва сазнања о хронологији, развоју, карактеру и међусобном односу праисторијских култура које се сматрају важним за успешно решење проблема порекла Дар-данаца, њиховог етничког састава и територије коју су насељавали. Додуше, било је озбиљних истраживачких покушаја да се утврде тачна хронологија и периодизација брњичке културе, чији су носиоци сматрани директним прецима Дарданаца (Тасић 1998; Стојић 2001; Тасић 2003). Но, чини се да ни та залагања нису пружила ништа ново будући да је нестанак ове кул-туре и даље остао неразјашњен и замагљен каснијим појавама, са којима не може да се доведе у везу. Коначно, треба поменути да су се етногенезом и етничким саставом Дарданаца бавили и албански научници, који су археолошку грађу и историјске изворе тумачили само у намери да их што присније повежу са Илирима (Mirdita 1991; Shukriu 1996).

3 Страбон и Апијан определили су Дарданце у Илире, док их остали антички писци разликују од Илира као посебну етничку или војно-политичку групацију, тј. организацију.

4 Има више примера за овакав закључак. М. Будимир, тако, прихвата Васићеву Винчу као јонску колонију, у намери да оспори запажања Г. Новака да су антички историчари и географи разликовали Дарданце од Илира (Budimir 1937). Као новији пример истиче се став Р. Васића о илирском пореклу и припадности већине археолошких налаза из старијег гвозденог доба са Космета и из северне Македоније, заснован на вестима Страбона и Апијана, а коме се противи чињеница да грнчарија и накит из тог периода имају многобројне паралеле изван илирског етнокул-турног ареала (Vasić 1987: 687, 688).


57

Тако порекло и састав Дарданаца, њихова материјална и духовна култура, као и територија коју су насељавали и даље представљају теме које тек треба истраживати, али применом поступка којим ће се објективно и подједнако вредновати историјски извори и археолошка грађа.

II

Међу историчарима и археолозима широко је прихваћено мишљење да су Дарданци, заједно са Мезима, Фригима (Бриги) и још неким племенима, у доба егејске сеобе (XIII и XII столеће пр. Хр.) напустили балканску постојбину како би се настанили у Малој Азији (Papazoglu 1969: 101). Колико то могу да потврде археолошки налази са централнобалканског подручја који претходе или су савремени сеоби?

Током средњег бронзаног доба, на централном Балкану егзистирале су три праис-торијске културе које су, како се сматра, припадале истом, тзв. дако-мизијском етнокултур-ном комплексу. То су: параћинска култура у долини Велике Мораве, гамзиградска култура у источној Србији и брњичка култура у јужном Поморављу, на Космету и у горњем Повар-

М. Лазић КО СУ БИЛИ ДАРДАНЦИ?

Карта 1 / Map 1

58

дарју (Garašanin 1983a; Срејовић и Лазић 1997; Лазић 1996; Лазић 2004). Упркос чињеници да расправа о хронолошком и територијалном односу ових појава још траје, већина аутора се слаже да параћинску и гамзиградску културу треба датовати у средње бронзано доба, а брњичку културу нешто касније. У радовима о настанку и етничкој припадности Дардана-ца, наши научници су посебну пажњу посветили управо брњичкој култури (Srejović 1973; Garašanin 1983в; Тасић 2003).

Одавно је изнета тврдња да су носиоци брњичке културе чинили етничку основу за настанак Дарданаца јер се територија на којој су живели поклапала са областима које су насељавали Дарданци, а првобитно датовање ове културе у крај бронзаног и почетне етапе гвозденог доба (Ha А1–C, или од XII до VII столећа пр. Хр.) одговарало је раздобљу у коме је, како се претпостављало, започета убрзана етничка диференцијација већине палеобалканских народа и племена.5 Резултати новијих истраживања показали су, међутим, да почетак брњич-ке културе сеже у средње бронзано доба, па је, сходно томе, исправљена њена пређашња хро-нологија (Лазић 1996: 122–135). Данас већина научника сматра да је исправно њено датовање у Br C/D – Ha A2 или у раздобље од 1300. до 1000. године пр. Хр. (Стојић 2001: 34–36; Љуци 1998: 146; Тасић 2001: 10; Булатовић 2008: 43–45). Ипак, и даље није уважена чињеница да су током Ha A1 (XII столеће пр. Хр.) и касније, у грнчарији са територије брњичке културе доминирали облици који су јој били потпуно страни (Стојић 2001: 91, Т. 7; Капуран и Стојић 2001: 107, Т. I–II, T. VI/1, 2, T. XIII; Булатовић 2008), што јасно доказује да је ова култура тада већ нестала (карта 1). Дакле, и после вишедеценијског истраживања поново се намећу питања како исправно датовати брњичку културу, ко су били њени носиоци и да ли су били повезани са Дарданцима?

Захваљујући истраживањима некропола, налази брњичке културе добро су познати.6 Грнчарија је израђена од пречишћене глине помешане са ситним песком. Посуде су печене у смеђесивим или мркосивим тоновима и већином су углачане до високог сјаја. Доминирају крушколике амфоре купастог врата и разгрнутог обода, са две или четири усправне дршке тро-угаоног пресека. Зделе су изразито биконичне, са широко разгрнутим ободом и вертикалним или језичастим дршкама. Пехари су биконични, са једном или две дршке које прелазе ивицу обода. На најчешћим облицима брњичке грнчарије нема декорације (сл. 1). Предмети од брон-зе су ретки. Заступљене су различите игле, од којих су примерци са купастом главом и лопта-стим задебљањем на врату најважнији јер су познати само са територије брњичке културе (сл. 1/3). Остали налази од бронзе су: наруквице отворених крајева, различита дугмад, прстенасти украси за косу, стрелице од искуцаног лима (сл. 1/6), ретки ножеви и понеко копље.

За исправно датовање краја брњичке културе од кључног значаја је чињеница да грн-чарија из гробова са територије на којој се простирала није декорисана канеловањем, које се

5 Хронологијом брњичке културе бавило се више аутора (Д. Срејовић, З. Летица, М. Гарашанин, М. Паровић-Пешикан, А. Хохштетер, Б. Тержан, М. Лазић, М. Стојић, Н. Тасић и др.), који су изнели различита мишљења (Лазић 1996: 114–122; Stojić 2000: 16, 17).

6 Протеклих деценија истражено је двадесетак некропола брњичке културе, тако да се данас располаже налазима из више од 250 гробова, од којих је већи део објављен (Лазић 1996: 8–56). Упоредо са тим, током последње декаде идентификовано је и више насеља, од којих су нека пробно или систематски истражена (Stojić 2003: 119–129; Лазић 2005; Булатовић 2008: 38, 39).


59

на централнобалканском подручју јавља током Ha A1, а било је присутно и касније. То јасно показује да се брњичка култура завршила пре појаве канеловане керамике у тој области, тачније да је Br D/Ha A1 (XIII столеће пр. Хр.) њен terminus ante quem.7 Проблеми, међутим, настају при покушају да се утврди време почетка брњичке културе јер недостају апсолутни датуми или поуздани стратиграфски показатељи, а ни грнчарија није од нарочите помоћи. Наиме, некрополе брњичке културе су једнослојне, са гробовима укопаним у здравицу или у стратуме из старијих епоха. Осим тога, керамичке посуде су униформних облика и неукра-шене, тако да нема елемената за поуздану процену која је грнчарија старија, а која млађа (сл. 1). Због тога преостаје да се почетак брњичке културе датује помоћу накита и других пред-мета од бронзе. У том погледу су најважније бронзане игле са купастом главом и лоптастим задебљањем, Volutenkopfnadel, Rollenkopfnadel, као и врхови за стреле од бронзаног лима. Осим на брњичким некрополама, ови предмети су нађени и на некрополама инхумираних

Сл. 1. Грнчарија са некропола у Доњој Брњици и Горњој Стражави (Garašanin 1983в: Т. CIV, T. CVII)

Fig. 1 Pottery from the necropolises at Donja Brnjica and Gornja Stražava (Garašanin 1983в: Pls. CIV and CVII)


7 Само у појединим гробовима са некропола на периферији брњичке културе, у горњем Повардарју (Клучка) и Понишављу (Мађилка), нађене су малобројне коничне зделе увученог обода, декорисане косим канелурама (Mitrevski 1994; Јевтић 1990).

60

покојника у Иглареву и на Латинском гробљу, које су прецизно датоване у средње бронзано доба, односно у Br B1–C или у период од XVII до XIV столећа пр. Хр. (Љуци 1998: 130–134, 146; Летица 1982: 12, 13, T. I/4–10, Т. III/9),8 па проистиче да је развој брњичке културе започет у том раздобљу.9 Дакле, анализа грнчарије и хронологија предмета од бронзе јасно показују да је брњичка култура егзистирала током средњег и почетком касног бронзаног доба. Тај период означен је ступњевима Br B1–D/Ha A1 Рајнекеове периодизације бронзаног доба за средњоевропске области, који одговарају раздобљу од краја XVII до почетка XII столећа пр. Хр. Уједно, то значи да је она била савремена параћинској култури у Поморављу и гамзиград-ској култури у источној Србији.

III

Али, вратимо се Дарданцима. Датовање у Br B – Br D/Ha A1, јасно омеђена територија и главне карактеристике брњичке културе истичу је као аутохтону појаву у бронзаном добу на централнобалканском подручју. То значи да је, заједно са параћинском и гамзиградском културом, могла да чини етничку основу за постепени настанак неких племена или народа (па и Дарданаца), које су током протоисторијског периода у тој области упознали антички историчари и географи. Параћинску, гамзиградску и брњичку културу повезује, међутим, и чињеница да је њихов развој прекинут у XII столећу пр. Хр. (Ha A1). Наиме, на територијама ових култура тада започиње доминација керамичких посуда (амфоре канелованог врата, зде-ле увучених канелованих или фасетираних обода и пехари канелованог трбуха) које су биле потпуно непознате у претходном периоду (Stojić 1986: 89–92; Сладић и Ружић 2001), што је поуздан знак значајних етнокултурних промена (сл. 2). Истовремено са нестанком керамике карактеристичне за параћинску, гамзиградску и брњичку културу, нагло се губи и ранији начин сахрањивања, односно кремација покојника и укопавање урни са заштитним конструкцијама од камена. Дакле, на централнобалканском подручју, крајем II миленијума пр. Хр. више се не користе многобројне некрополе из развијеног бронзаног доба, са десетинама или стотинама

8 На некрополама у Иглареву нађени су гробови инхумираних и кремираних покојника у којима је, осим пред-мета од бронзе, била присутна и грнчарија типична за брњичку културу (Љуци 1998: 126, 128). Слично је и на Пештерској висоравни, где су испод хумке I на Латинском гробљу истражени гробови инхумираних (гробови 44 и 54) и кремираних покојника (гробови 1–7), са грнчаријом и предметима од метала карактеристичним за брњичку културу (Летица 1982: 13–14). У намери да утврде хронолошки однос између гробова са кремацијом и гробова са инхумацијом на овим некрополама, археолози су поступали различито, а у складу са затеченом стратиграфском ситуацијом или са предубеђењем да су гробови са кремацијом обавезно млађи с обзиром да је брњичка култура до скоро била датована у завршне етапе бронзаног и почетак гвозденог доба. Гробови инхумираних покојника у Иглареву сматрају се старијим од гробова са кремацијом, мада за такво мишљење нема поузданих стратиграфских показатеља (Љуци 1998: 128, 130). На Латинском гробљу, у хумци I, гробови са инхумацијом опредељени су у I хо-ризонт сахрана, а брњички гробови кремираних покојника, са истим садржајем, сврстани су у II (млађи) хоризонт, мада све указује да су они хронолошки блиски (Летица 1982: 12, 13). Било како било, ако се решењу проблема хро-нолошког односа гробова са инхумираним и кремираним покојницима на овим некрополама приступи без ранијих предрасуда и на основу хронологије археолошких налаза, јасно проистиче да су они углавном истовремени.

9 У ранијим датовањима брњичке културе преовладао је став да бронзане игле нађене у брњичким гробовима треба определити у период у коме се њихова употреба завршава. Као очигледан пример за то истичу се игле са главом у облику печата (Petshaftkopfnadel), које су на параћинским некрополама опредељене у Br B2–C, док су исте или сличне игле са брњичких некропола датоване у Ha B3 (Гарашанин 1973: 300; Крстић 1992, 240).


61

гробова,10 а нове појаве представљају сиромашна насеља са другачијом грнчаријом и оставе различитих предмета од бронзе (накит, оружје и разно оруђе). Те промене, о којима сведоче археолошка истраживања појединих утврђених насеља брњичке културе у јужном Поморављу (нпр. Кончуљ), биле су праћене пожарима и потпуним разарањима (Булатовић 2008: 179).

Према томе, уместо налазишта брњичке културе, у јужном Поморављу, односно на делу територије која се у протоисторијском и историјском периоду приписује Дарданцима, јавиле су се многобројне насеобине са канелованом грнчаријом (Garašanin 1983б: 762, 763; Стојић 2001: 22, 23; Булатовић 2008: 75). На Космету је таква керамика нађена у насељима у Љушти (сл. 3) и Гладницама (Jevtić 1983: 40). Но, треба истаћи да је брњичка култура и у тој области нестала током Ha A1.

У археолошкој грађи која сведочи о овим етнокултурним променама недостају задо-вољавајући докази о успостављању јасне везе између култура пре и после Ha A1 на централно-балканском подручју.11 Дакле, резултати археолошких истраживања недвосмислено показују


Сл. 2. Канелована грнчарија из Медијане (Garašanin 1983б: T. CV, T. CVI)

Fig. 2 Channelled pottery from Mediana (Garašanin 1983б: Pls. CV and CVI)

10 Некропола на Магури код Гамзиграда броји више од 80 гробова (Срејовић и Лазић 1997: 228; Лазић 1998); у Трњанима код Брестовачке Бање откривена су 42 гроба (Jovanović and Janković 1996; Лазић 2004: 113–119); у Поморављу је познато неколико некропола параћинске културе, са десетинама гробова (Garašanin 1983a: 730), док брњичкој култури припада више од 200 гробова са двадесетак некропола (Лазић 1996: 8–56; Стојић 2000а).

11 Tреба напоменути да се неки аутори залажу за тезу о континуитету у развоју брњичке културе, чију последњу развојну етапу датују у Ha A1–A2 (Стојић 2001; Булатовић 2008). Ове тврдње, међутим, могу бити оспорене ако се узму у обзир очигледне разлике између грнчарије са некропола и из насеља параћинске и брњичке културе, датованих у Br C–D, и грнчарије из насеља опредељених у Ha A1–А2.

62

да је ова област крајем II миленијума пр. Хр. била захваћена миграцијама. Сви археолошки показатељи упућују на закључак да је аутохтоно становништво тада напустило постојбину или да је изгубило ранију превласт. Ову територију населили су дошљаци пристигли са севера и североистока. У јужном Поморављу, археолошка сведочанства о тим променама препознају се на грнчарији из II фазе развоја културне групе Медијана (сл. 2), у којој доминирају нови облици посуда декорисаних канеловањем (Garašanin 1983б; Garašanin 1996).

Имајући то на уму, извесно је да по-пулације које су у средњем бронзаном добу насељавале централнобалканско подручје нису биле доминантна или значајна компо-нента етничког супстрата од кога су наста-ли Дарданци. Самим тим, брњичка култура губи значај који joj је раније приписиван како би се доказало да су Дарданци на овом простору били далеки потомци аутохтоног становништва, односно да њихови корени сежу у бронзано доба, па чак и у старија праисторијска раздобља. Тачније, промене којима је било захваћено становништво на централном Балкану крајем бронзаног доба (у XII и XI столећу пр. Хр.) показују да се настанак Дарданаца, али и других неилир-ских народа у тој области (Трибали и Мези), мора датовати у касније периоде.

Све у свему, археолошка грађа упућује да су крајем бронзаног доба, најкасније у XII и XI столећу пр. Хр., популације насељене на централнобалканском подручју или напустиле постојбину или су изгубиле пређашњи значај, што недвосмислено потврђује тезу историчара и лингвиста да је егејска сеоба захватила и ту област. Ипак, остајемо без одговора на питања: где су отишли староседоци, шта се са тим народима догодило и да ли је међу њима било пре-дака тројанских Дарданаца? То су археолошке непознанице које тек треба одгонетнути.

IV

„Мрачно доба” на централнобалканском подручју, наступило после егејске сеобе, трајало је неколико столећа. Тек почетком старијег гвозденог доба (Ha B3 или у VIII столећу пр. Хр.) у материјалној и духовној култури становништва у тој области јављају се први наго-вештаји будућих етнокултурних сажимања. На Косову, југу Метохије, у јужном Поморављу и горњем Повардарју ничу многобројна насеља у којима је израђивана грнчарија декорисана радлом (карта 2). Водећи облици ових посуда су: коничне зделе увученог обода, крушколике амфоре, двоухи пехари, шоље и лонци. Обод здела је тордиран или канелован. На већини по-суда се налазе језичасте или калемасте дршке (сл. 4). Неке зделе су орнаментисане у Басараби

Сл. 3. Канелована амфора из Љуште (фото: М. Сладић)

Fig. 3 Channelled amphora from Ljušta (photo: M. Sladić)


63

стилу (сл. 5). Амфоре су разгрнутог обода и канелованог врата, а на трбуху имају хоризонтал-не лучне дршке. Лонци су грубо израђени и, по правилу, украшени су пластичним тракама аплицираним на обод и врат. Пехари су биконични, са две наспрамно постављене дршке, док једноухе шоље најчешће имају косо засечен обод (Vasić 1987: 675, 676, sl. 38; Vukmanović i Popović 1982: T. VIII, T. XI/1, 2, 8, T. XII/1–5, T. XIII; Лазић 2005: 151–153; Булатовић 2008: 46–51; Булатовић, Томовић и Капуран 2005: 411–413). У овим насељима предмети од метала су реткост. Они потичу из богатих остава бронзаног накита које су откривене на Космету и у јуж-ном Поморављу, а најпознатије су остава из села Маћедонце, југозападно од Лесковца, и две оставе из Јањева, јужно од Приштине (Vasić 1987: 679, Т. LXX/1–14; Vasić 1977: 57, Pl. 14).

На Космету, насељима и оставама из VIII–VI столећа пр. Хр. истовремене су некропо-ле у Широком код Суве Реке, Влаштици и Карагачу (Гарашанин 1973: 481–485; Тасић 1998: 172–174; Srejović 1973: 55–59). На сва три налазишта јављају се гробови кремираних покојни-ка под ниским хумкама, што представља нов облик сахрањивања у тим областима. У гробо-вима са ових некропола нађена је грнчарија налик оној из насеља, као и предмети од бронзе слични накиту из остава (торквеси, наруквице, фибуле, игле, разни привесци и тд.) (сл. 7) (Vasić 1987: 682, 683).



64

Расправа о пореклу грнчарије датоване од VIII до VI столећа пр. Хр., из насеља на Космету, у јужном Поморављу и горњем Повардарју, одавно је завршена ставом да се обли-цима посуда, а нарочито орнаментиком она везује за доњоподунавске и источнобалканске регије (Srejović 1973: 52, 53; Jevtić 1983: 44; Vasić 1987: 676, 678; Тасић 1998: 186). Слични су закључци стручњака и о предметима од метала из тог периода: осим фибула гласиначког типа из Карагача и неколико привезака из северне Македоније, бронзани накит нађен у гробовима, насељима и оставама има паралеле на пространој територији Басараби комплекса или међу

многобројним тзв. трако-кимерским нала-зима (Srejović 1973: 52; Vasić 1987: 678–680; Тасић 1998: 168, 174, 178, 186, 188).

С друге стране, популације које су од VIII до VI столећа пр. Хр. насељавале западну Метохију и области западно од Ибра разликовале су се од оних на Косову и у Поморављу. Тумули из старијег гвозденог доба у Метохији (Ромаја и Прчево), као и на Пештеру (Латинско гробље), садрже остат-ке инхумираних покојника заједно са архе-олошким налазима из културног комплекса Гласинац–Мати (Кукс–Дрилон), који се, без икаквог двоумљења, приписује Илирима (Đurić, Glišić i Todorović 1975: 132–138; Та-сић 1998: 206; Летица 1982). Дакле, стано-вништво које је од VIII до VI столећа пр. Хр. насељавало Косово, јужно Поморавље и горње Повардарје било је тесно повезано са савременицима на истоку и североисто-ку Балканског полуострва. Насупрот томе, блиске етнокултурне везе житеља Косова и јужног Поморавља са Илирима на западу као да нису постојале, јер су археолошка сведочанства о њима веома ретка. У ко-совским и јужноморавским насељима из тог периода скоро да нема налаза каракте-

ристичних за илирски етнокултурни ареал, а у метохијским тумулима углавном недостаје археолошки материјал са централнобалканског подручја. Мали наговештај каквих-таквих веза између Илира и становника Косова пружају налази из гроба 1 са некрополе у Карагачу код Косовске Митровице, датованог у крај VI столећа пр. Хр. У њему је сахрањена жена са фибулама гласиначког типа, које су потицале из илирског културног круга (Srejović 1973: 55–59). Ни ово, међутим, није „илирски гроб” у правом смислу речи јер се у њему налазила и појасна гарнитура из Басараби културног комплекса (Тасић 1998: 178–180).

Сл. 4. Здела са Хисара (фото: В. Поповић)

Fig. 4 Bowl from Hisar (photo V. Popović)

Сл. 5. Здела из Белаћевца (фото: В. Поповић)

Fig. 5 Bowl from Belaćevac (photo V. Popović)


65

Археолошки налази из раздобља од VIII до VI столећа пр. Хр. јасно, дакле, показују да се почетком старијег гвозденог доба, односно најмање 300 година после егејске сеобе, на бу-дућој дарданској територији појавио народ бли-ско повезан са житељима Тракије и доњег По-дунавља. То су били Дарданци, чије су потомке, према историјским изворима, Грци упознали 344. или 343. године пр. Хр., у време похода Филипа II (359–336) против суседа који су угро-жавали северне границе Македоније (Papazoglu 1969: 105).

Имајући на уму да су се Дарданци у јужном Поморављу, на Косову и у горњем По-вардарју појавили најраније у VIII столећу пр. Хр., јасно је да раније претпоставке о њиховом централнобалканском пореклу и настанку у II миленијуму старе ере треба одбацити као заста-реле. Ипак, ова сазнања још увек не дају одго-воре на кључна питања: ко су били и одакле су пристигли балкански Дарданци?

V

Историчари, лингвисти и археолози листом се слажу да је при крају II миленијума пр. Хр. (XIII и XII столеће) дошло до делимичног пресељења неких палеобалканских народа у Малу Азију. Ова теза почива на чињеници да антички писани извори сведоче о присуству тих народа, пре свих Дарданаца, на Балкану у протоисторијском периоду, као и о њиховој појави у Троади у херојско доба. Присуство Дарданаца у две тако удаљене регије и у различитим раздобљима објашњава се тиме да су се током егејске сеобе раздвојили на оне који су остали у балканској постојбини и оне који су је напустили и населили се на Хелеспонту где су, сти-цајем околности, постали учесници бурних догађаја описаних у Илијади. Упркос друкчијим судбинама, према овом, општеприхваћеном мишљењу, и једни и други задржали су своје пр-вобитно, палеобалканско име (Papazoglu 1969: 103, 104).

Археолошка грађа, како је показано, пружа јасне доказе да се у XII и XI столећу пр. Хр. материјална и духовна култура на централнобалканском подручју променила у односу на претходни период, тј. средње бронзано доба. Новонастала ситуација може да се објасни коренитим етнокултурним променама, чиме данашња археологија потврђује тезе историчара и лингвиста о егејској сеоби. Она, међутим, нема сазнања о томе који су народи живели на Балканском полуострву пре сеобе и где су им биле постојбине, па самим тим остаје непознато да ли је ту уопште било Дарданаца. Дакле, археолошка грађа допушта само опрезну претпо-ставку да је међу народима који су напустили централни Балкан у време великих миграција


Сл. 6. Амфора из Белаћевца (фото: В. Поповић)

Fig. 6 Amphora from Belaćevac (photo V. Popović)

66

можда било и Дарданаца. С друге стране, доказујући тезу о пресељењу из ове области, ар-хеолози још нису утврдили непосредне везе култура из средњег и касног бронзаног доба са културама које су ту настале после сеобе, што негира могућност да је миграција староседе-лаца била делимична, односно да су неки народи, пре свих Дарданци, били потомци старих палеобалканских племена.

Имајући то на уму, у будућим истражи-вањима не треба инсистирати на непосредним везама између носилаца култура бронзаног доба на централнобалканском подручју и наро-да које су антички историчари и географи у тој области идентификовали у историјском пери-оду. Извесно је само да су се почетком касног бронзаног доба одиграле сеобе са централног Балкана, после којих се променила етничка слика на тој територији. Шта се догодило са палеобалканским староседеоцима, може само да се нагађа.

Ако нису аутохтони, како онда објас-нити порекло балканских Дарданаца? Да ли је то народ настао од дошљака са севера и се-вероистока, који су на Балканско полуострво доспели у време егејске сеобе, или његове ко-рене треба тражити на другој страни? Одго-воре на ова питања пружају деценијама зане-марене информације Диодора и Солина да су балкански Дарданци заправо досељеници из Мале Азије. У том смислу, Диодор јасно каже да је краљ Дарданос, владар над многим пле-менима у Азији, ...населио и Дардане који су с оне стране Тракије.12 Солин је подједнако екс-

плицитан. Он пише да су балкански Дарданци људи тројанског рода, који су подивљали и постали варвари (Papazoglu 1969: 102).13 Занимљиво је да само ова сведочења нису на-учно вреднована и уважена, док је осталима посвећена пуна пажња. Наиме, прихваћено је мишљење В. Тремера (V. Thrämer) да порекло и смисао Диодорових и Солинових речи треба тражити у сујети Епираца, Македонаца и Римљана, који су се сматрали потомцима легендарног краља Дарданоса. Наводно, било им је прихватљивије да балканске Дарданце

Сл. 7. Налази из гробова у Влаштици (Vasić 1987: T. LXXI)

Fig. 7 Grave goods from Vlaštica (Vasić 1987: Pl. LXXI)

12 TËn m«n D¡rdanon megalep¿bolon genÊmenon, kaÀ prãton eÂv t³n $As¿an «pÀ sced¿av diapera¿wqªnta, tË m«n prãton kt¿sai D¡rdanon pÊlin kaÀ tË bas¿leion tË perÀ t³n Österon klhqeÅsan Tro¿an syst²sasqai kaÀ toÓv laoÓv ¢f$¬aytoØ Ínom¥sai «pŸrxai d$aÕtÊn fasi kaÀ pollãn «qnãn kat¢ t³n $As¿an, kaÀ toÓv Ôp«r QrŸkhv DardŸnoyv katoik¿sai. (Diod. V, 48.3).

13 Italicus excursus per Liburnos, quae gens Asiatica est, procedit in Dalmatiae pedem, Dalmatia in limitem Illyricum, in quo sinu Dardani sedes habent, homines ex Troiana prosapia in mores barbaros efferati (Solin. II, 51).


67

сматрају подивљалим потомцима својих знаменитих предака него да признају да њихови родоначелници потичу од балканских варвара (Papazoglu 1969: 102, 103).14 Такође, за лоци-рање прапостојбине балканских Дарданаца важно је откриће лингвиста да се у египатским текстовима из XIV и XIII столећа пр. Хр., у којима се говори о малоазијском становништву, јавља етноним drdnj (∆αρδάνιοι), који указује да су они у Троади могли бити присутни и пре егејске сеобе (Georgiev 1980: 212).15

Да ли су Диодор и Солин у праву? Мислим да јесу јер археолошка истраживања показују да на Косову и у јужном Поморављу од VIII столећа пр. Хр. убрзано ничу насеља у којима су сачувани слични археолошки налази страног порекла. Наиме, ако је дошло до пресељења из Троаде, оно се морало одиграти баш у то време или нешто раније, јер у сре-дишту територије балканских Дарданаца управо тада настају етнокултурне промене које указују на појаву новог етноса.16 С друге стране, карактеристике у материјалној култури балканских Дарданаца проистекле су из веза са становништвом на истоку и североистоку Балканског полуострва, што је природно будући да су те области географски блиске њихо-вој ранијој постојбини. И још нешто. Да су балкански Дарданци били дошљаци на централ-нобалканском подручју показује и чињеница да у почетку готово није било додирних тачака између њих и аутохтоних Илира (Тасић 1998: 222). У противном, да су били староседеоци још од бронзаног доба, контакти са суседним илирским становништвом на западу морали су бити рано успостављени и јасно би се препознали у археолошким налазима. Уместо тога, територије Дарданаца и Илира у Метохији и долини Ибра могу се од VIII столећа пр. Хр. јасно одвојити на основу предмета различитог порекла, који су нађени на некрополама и у насељима. Насупрот томе, источна граница дарданских области тешко се може одредити. И на крају, Диодорова вест да су Дарданци насељени с оне стране Тракије потпуно одговара чињеници да се њихова нова домовина налазила у средишту Балканског полуострва, запад-но од трачких племена.17


14 Треба поменути да се Ф. Папазоглу у својој књизи позива на В. Тремера, који је запазио да постоји предање по коме и Пеонци воде порекло из Мале Азије, од тројанских Теукра. Она сматра да је Тремер био у праву када је ову Херодотову вест одбацио као неистиниту (Papazoglu 1969: 102, нап. 6). Важно је, међутим, истаћи да је одавно уочено да су неки метални предмети из старијег гвозденог доба са Косова и из јужног Поморавља слични истовременим налазима у Повардарју („македонске бронзе“) који се приписују Пеонцима, што би могао да буде доказ заједничког порекла и блиских културних веза ових народа (Vasić 2003: 150).

15 Георгијев сматра да су Дарданци и Мези пореклом са Балканског полуострва, одакле су се делимично иселили у првој половини II миленијума пр. Хр., и да су им постојбине биле балканске области у којима су их затекли Грци и Римљани (Georgiev 1980: 212).

16 Не улазећи у сложену проблематику појаве трако-кимерских (Басараби) налаза на Балканском полуострву, треба подсетити да су они савремени продору Кимераца у Малу Азију (од краја VIII до средине VII столећа пр. Хр.) и њиховим освајањима Лидије и Кападокије (Murzin 1991; Machortych 1991). То допушта опрезну, али и смелу претпоставку да би пресељење малоазијских Дарданаца на Балканско полуострво могло бити последица тих догађаја.

17 Јасно је да предстоји исцрпна анализа порекла и веродостојности информација које дају Диодор и Солин, коју треба да спроведу историчари. Диодорова вест да су Дарданци насељени ...с оне стране Тракије сама по себи не мора да има нарочит значај с обзиром да је тврдња о месту њиховог пресељења могла да проистекне из чињенице да су они тамо живели у његово доба (I ст. пр. Хр.).

68

VI

Према томе, археолошка грађа прикупљена са дарданске територије (Papazoglu 1969: 143–161) недвосмислено потврђује да су Диодор и Солин били у праву када су писали да су се балкански Дарданци доселили из Мале Азије.18 Она сведочи и о томе да су Дарданци на цен-трални Балкан пристигли почетком старијег гвозденог доба, у VIII столећу пр. Хр. Касније присуство трачких елемената у дарданским областима није спорно, што допушта закључак да су досељени Дарданци успоставили блиске везе са моћним и многобројним трачким су-седима на истоку, које су се временом свакако одразиле и на њихов етнички састав. С друге стране, судећи према истраживањима у Карагачу, прва сажимања досељених Дарданаца и аутохтоних Илира у граничним областима започета су крајем VI и у V столећу пр. Хр. На дарданској некрополи у Карагачу сахрањена је Илирка високог рода, подједнако склона свом предачком накиту као и оном који потиче са истока. Није ли то јасан археолошки доказ о директним (брачним) везама и мешању староседелаца и дошљака? Поврх свега, у то доба започет је и убрзани прилив грчких производа, тако да су постепено нестали првобитни, ори-гинални и лако препознатљиви елементи материјалне и духовне културе Дарданаца (Shukriu 1989; Sladić 1998: 421 и даље).

Притешњени на уској територији, кроз коју воде најважније балканске комуникације, између моћних суседа, Трачана на истоку и Илира на западу, Дарданци су постепено претр-пели промену првобитног етничког састава и временом су постали потомци досељеника из Мале Азије који су се помешали са Трачанима и Илирима. Због тога не треба да збуњује неодлучност античких историчара и географа када је требало да одреде ко су били балкан-ски Дарданци – Илири, Трачани или неки трећи народ (Papazoglu 1969: 161–167). Сада знамо да то није било лако. Македонци и Римљани упознали су Дарданце као балкански народ, формиран под утицајем моћних антропогеографских, културних, економских и политичких фактора. Та чудна дружина, састављена од припадника различитих народа обједињених културним и родбинским везама, чије име упућује на малоазијско порекло родоначелни-ка, за само неколико столећа прерасла је у снажну војно-политичку организацију, кадру да угрози сваког и пружи отпор најмоћнијима. Која је етничка компонента међу Дарданцима освојила и задржала предност, тешко се може утврдити јер ни њихови учени савременици нису могли тачно да их разлуче.

18 Изненађује да историчари и лингвисти нису разматрали могућност да су Дарданци могли бити придошлице из Мале Азије, иако постоји више извора који то наговештавају. Осим забелешки Диодора и Солина, ту је и Херо-дотова вест да Пеонци воде порекло од тројанских Теукра (в. напомену 15). Сматрам да три различите вести о малоазијском пореклу суседних племена на централном Балкану не би требало да буду занемарене, поготово ако се има на уму да се археолошка грађа томе не противи. С друге стране, чини се да и мит о бекству дарданског јунака Енеје из Троје можда издалека наговештава разлоге за појаву дарданских племена (Галабри и Тунати) у јужној Италији. Наиме, мит каже да се Енеја, пре доласка у Италију, кратко задржао и на Сицилији.


69



Benac, A.1964 Prediliri, Protoiliri i Prailiri. Str. 59–73 u Simpozijum o teritorijalnom i hronološkom razgraničenju

Ilira u praistorijsko doba, ur. A. Benac. Sarajevo: ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja.1987 O etničkim zajednicama starijeg željeznog doba u Jugoslaviji. Str. 737–802 u Praistorija jugoslavenskih

zemalja V, ur. A. Benac. Sarajevo: ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.

Budimlr, M.1937 O etničkom odnosu Dardanaca prema Ilirima. Jugoslavenski istorijski časopis III: 1–29.

Булатовић, А.2001 Керамика прелазног периода из бронзаног у гвоздено доба у јужноморавском сливу. Лесковачки

зборник XLI: 163–178.2008 Врање. Београд и Врање: Археолошки институт и Народни музеј (Врање).

Bulatović, A.2008 Nastanak i razvoj kultura bronzanog doba u basenu Južne Morave. Doktorska disertacija. Filozofski

fakultet Univerziteta u Beogardu.

Булатовић, А., Томовић, М. и Капуран, А.2005 Резултати заштитног сондажног ископавања на локалитету Буњиште у Жујинцу код Прешева.

Стр. 397–437 у Археолошка истраживања Е–75 I, ур. М. Брмболић. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.

Vasić, R.1977 The Chronology of the Early Iron Age in the Socialist Republic of Serbia. BAR Supplementary Series

31. Oxford: John & Erica Hedges and Archaeopress.1987 Oblast istočnog Kosova, južne Srbije i severne Makedonije. Str. 673–689 u Praistorija jugoslavenskih

zemalja V, ur. A. Benac. Sarajevo: ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.2000 Autarijati na Kosovu. Зборник радова Филозофског факултета (Приштина–Блаце) XXX: 1–5. http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/zbornikpristina/XXX/index_

html?stdlang=ser_lat2003 „Makedonske bronze” severno od Makedonije. Пирајхме II: 143–157.

Vukmanović, M. i Popović, P.1982 Sondažna istraživanja gradinskih naselja na području vranjsko-preševske kotline. Godišnjak Centrа

za balkanološka ispitivanja ANUBiH XX/18: 189–225.

Гарашанин, М.1973 Праисторија на тлу СР Србије. Београд: Српска књижевна задруга.1988 Настанак и порекло Илира. Стр. 9–144 у Илири и Албанци, ур. М. Гарашанин. Београд: САНУ,

Одељење историјских наука.

70

Garašanin, M.1966 Rogovo „Fuše”, Đakovica – praistorijska nekropola sa humkama. Arheološki pregled 8: 40–42.1983a Paraćinska grupa. Str. 727–735 u Praistorija jugoslavenskih zemalja IV, ur. A. Benac. Sarajevo:

ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.1983б Medijana grupa. Str. 761–772 u Praistorija jugoslavenskih zemalja IV, ur. A. Benac. Sarajevo:

ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.1983в Grupa Donja Brnjica-Gornja Stražava. Str. 773–778 u Praistorija jugoslavenskih zemalja IV, ur. A.

Benac. Sarajevo: ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.1996 Die kulturelle und chronologische Stellung der Mediana-Gruppe. Pp. 201–218 in The Yugoslav

Danube Basin and Neighbouring Regions in the 2ndMillennium B.C., ed. N.Tasić. Beograd: Serbian Academy of Science and Arts, Institute for Balkan Studies.

Georgiev, V.1980 Qui etaient les Troyens? Pulpudeva 3: 211–215.

Georgijev, Z.1989 Keramika gvozdenog doba u skopsko-kumanovskom i ovčepoljsko-bregalničkom regionu. Magistarski

rad. Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu.

Đurić, N., Glišić, J. i Todorović, J.1975 Praistorijska Romaja. Prizren i Beograd: Zavod za urbanizam i zaštitu spomenika kulture i prirode

Prizrena i Savez arheoloških društava Jugoslavije.

Јевтић, М.1990 Праисторијска некропола у Пироту – прилог проучавању брњичке групе. Гласник САД 6: 92–

102.

Jevtić, M.1983 Keramika starijeg gvozdenog doba na centralnobalkanskom području. Beograd: Filozofski fakultet,

Centar za arheološka istraživanja.1991 Early Iron Age Hillfort in Osaonica near Novi Pazar. Старинар XLII: 27–39.

Jovanović, B. and Janković, N.1996 Die Keramik der Nekropole der Paraćin-kultur – Trnjane bei Bor. Pp. 185–201 in The Yugoslav

Danube Basin and Neighbouring Regions in the 2nd Millennium B.C., ed. N. Tasić. Beograd: Serbian Academy of Science and Arts, Institute for Balkan Studies.

Капуран, А. и Стојић, М.2001 Керамика брњичке културне групе са локалитета Хисар – југоисточна падина у Лесковцу.

Лесковачки зборник XLI: 95–130.

Крстић, Д.1992 Праисторијске некрополе у Горњој Стражави. Зборник Народног музеја (Београд) XIV-1: 231–

248.


71


Лазић, М.1996 Култура Доња Брњица – генеза, развој и хронологија. Докторска дисертација. Филозофски

факултет Универзитета у Београду.1998 Гамзиградска култура – последње откриће Драгослава Срејовића. Стр. 147–158 у Радови

Драгослава Срејовића на истраживању праисторије централног Балкана, ур. Н. Тасић. Крагујевац: Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Крагујевцу.

2001 Етно-културна припадност и хронологија налазишта из бронзаног доба у јужном Поморављу и Понишављу. Стр. 187–193 у Археолошка налазишта Крушевца и околине, ур. Н. Тасић и Е. Радуловић. Крушевац и Београд: Народни музеј (Крушевац) и САНУ, Балканолошки институт.

2004 Бор и околина у бронзано доба. Стр. 101–125 у Бор и околина у праисторији, антици и средњем веку, ур. М. Лазић. Бор и Београд: Музеј рударства и металургије у Бору и Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања.

2005 Праисторијско насеље у Пиљаковцу код Владичиног Хана. Стр. 131–172 у Археолошка истраживања Е–75, ур. М. Брмболић. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе.

Летица, З.1979 Илирски гробови у Дојевићу. Стр. 73–79 у Научни скуп Сахрањивање код Илира, одржан 10–12

маја 1976, ур. М. Гарашанин. Научни скупови VIII. Београд: САНУ, Балканолошки институт.1982 Пештер у бронзано и гвоздено доба. Старинар XXXII: 9–18.

Љуци, К.1998 Бронзано доба. Стр. 117–146 у Археолошко благо Косова и Метохије од неолита до раног

средњег века, ур. Н. Тасић. Београд: Галерија САНУ и Музеј у Приштини.

Machortych, S.1991 Kimmerier in Nordkaukasien. Pp. 71–73 in Gold der Steppe. Archäologie der Ukraine, eds. R.

Rolle, M. Müller und W. und K. Schietzel. Kiev: Archäologisches Landesmuseum der Christian-Albrechts-Universität Schleswig und Archäologisches Institut der Akademie der Wissenschaften der Ukrainischen SSR.

Мехметај, Х. 1993 Праисторијска некропола у Граштици. Гласник Друштва конзерватора Србије 17: 51–54.

Mirdita, Z.1991 Encore une fois sur le probleme ďethnogenese des Dardaniens. Pp. 101–110 in Paleobalkanska

plemena izmedju Jadranskog i Crnog mora od eneolita do helenističkog doba, ur. A. Benac. Sarajevo i Beograd: ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja i SANU, Balkanološki institut.

Mitrevski, D.1994 A Brnjica Type Nekropolis Near Skopje. Старинар XLIII–XLIV: 115–124.

Митревски, Д.2003 Од Јужна Морава до Вардар. Пирајхме II: 1–38.

72

Murzin, J. V.1991 Kimmerien und Skythen. Pp. 57–70 in Gold der Steppe. Archäologie der Ukraine, eds. R. Rolle,

M. Müller und W. und K. Schietzel. Kiev: Archäologisches Landesmuseum der Christian-Albrechts-Universität Schleswig und Archäologisches Institut der Akademie der Wissenschaften der Ukrainischen SSR.

Novak, G.1927 La nazionalità dei Dardani. Архив за арбанаску старину, језик и етнологију 4: 72–89.

Papazoglu, F.1969 Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba. Djela XXX. Sarajevo: ANUBiH, Centar za balkanološka

ispitivanja.

Папазоглу, ф.1988 Илирска и дарданска краљевина. Стр. 145–199 у Илири и Албанци, ур. М. Гарашанин. Научни

скупови XXXIX, Одељење историјских наука 10. Београд: САНУ, Одељење историјских наука.

Петровић, В.2007 Дарданија у римским итинерарима – градови и насеља. Посебна издања 99. Београд: САНУ,

Балканолошки институт.

Sladić, M.1998 Mlađe gvozdeno doba na teritoriji Srbije. Doktorska disertacija. Filozofski fakultet Univerziteta u

Beogradu.

Сладић, М. и Ружић, М.2001 Милетов бунар, ново насеље гамзиградске културе. Гласник САД 17: 153–168.

Srejović, D.1958 Prethodni izveštaj o zaštitno-sistematskom iskopavanju u Donjoj Brnjici. Glasnik Muzeja Kosova i

Metohije III: 271–273.1960 Praistorijska nekropola u Donjoj Brnjici. Glasnik Muzeja Kosova i Metohije IV–V: 83–135. 1973 Karagač and the Problem of the Ethnogenesis of the Dardanians. Balcanica IV: 39–82.

Срејовић, Д.1977 Праисторијска некропола у Дојевићима и њен значај за оцену етничке припадности становника

долине Рашке у преримско доба. Новопазарски зборник I: 73–82.1979 Покушаj етничког и територијалног разграничења старобалканских племена на основу начина

сахрањивања. Стр. 79–83 у Научни скуп Сахрањивање код Илира, одржан 10–12 маја 1976, ур. М. Гарашанин. Београд: САНУ, Балканолошки институт.

1981а Културе средњег и позног бронзаног доба. Стр. 44–53 у Историја српског народа I, ур. С. Ћирковић. Београд: Српска књижевна задруга.

1981б Културе гвозденог доба. Стр. 54–65 у Историја српског народа I, ур. С. Ћирковић. Београд: Српска књижевна задруга.


73

Срејовић, Д. и Лазић, М.1997 Насеља и некрополе бронзаног доба у Тимочкој Крајини. Стр. 225–247 у Археологија источне

Србије, ур. М. Лазић. Београд: Филозофски факултет, Центар за Археолошка истраживања.

Стојић, М.2001 Брњичка културна група у басену Јужне Мораве. Лесковачки зборник XLI: 15–93.

Stojić, M.1986 Gvozdeno doba u basenu Velike Morave. Beograd: Filozofski fakultet, Centar za arheološka

istraživanja.2000a Brnjička kulturna grupa u leskovačkom kraju. Leskovac: Narodni muzej.2000б Etnokulturni odnos Kosova i Pomoravlja u praistoriji. Зборник радова Филозофског факултета

(Приштина–Блаце) XXX: 1–7. http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/zbornikpristina/XXX/index_html?stdlang=ser_lat

2003 Baseni Južne Morave i Pčinje u vreme razvoja brnjičke kulturne grupe. Пирајхме II: 119–142.2006 Regional Characteristics of the Brnjica Cultural Group. Старинар LVI/2006: 73–84.

Shukriu, E.1989 Helenizovana keramika starijeg gvozdenog doba u SAP Kosovo. Doktorska disertacija. Filozofski

fakultet Univerziteta u Beogradu.1996 Dardania protourbane. Pejë: Dukagjini.

Тасић, Н.1998 Гвоздено доба. Стр. 149–224 у Археолошко благо Косова и Метохије од неолита до раног

средњег века, ур. Н.Тасић. Београд: Галерија САНУ и Музеј у Приштини.2001 Брњица култура – њени претходници и наследници. Лесковачки зборник XLI: 7–14.2003 Дарданци и дардански супстрат. Пирајхме II: 39–61.

Цветковић-Томашевић, Г.1983 Улпијана – Археолошка ископавања у средишту и јужном делу античког града. Саопштења

Републичког завода за заштиту споменика културе XV: 67–94.

Чађеновић, Г.2001 Налазиште брњичке културне групе у зони састава Јужне и Западне Мораве. Лесковачки зборник

XLI: 131–145.


74

Miroslav D. Lazić

Who Were the Dardani?

Summary

IThe attempts made so far to infer the origin and ethnic makeup of the Dardani from the ancient histori-

cal sources and archaeological record have some obvious shortcomings. To begin with, the sources referring to the Dardani have not been treated even-handedly. In contrast to Strabo’s and Appian’s accounts of the Balkan Dardani and the information offered by other ancient historians and geographers which have been thoroughly analyzed and commented upon, Diodorus’ and Solinus’ references to their Anatolian origin have a priori been dismissed as fabrications. Yet another shortcoming is the inadequate use of the archaeological record. Instead of being used for testing hypotheses based on historical and linguistic sources, or as an obligatory tool in case the sources lack relevant information, the archaeological record has often been interpreted along the lines drawn by historians and linguists, whose research in turn as rule pays no heed to it. More recent research has neither taken into account nor consistently used all background knowledge about the chronology, development, character and interrelationships of the prehistoric cultures deemed important for elucidating the origin, ethnic makeup and area of the Dardani.

IIIt has long been suggested that the Brnjica culture people formed the ethnic substratum of the Dardani.

The dating of the Brnjica culture to Br C/D–Ha A2 or between 1300 and 1000 BC is almost generally believed to be correct. The fact, however, that the pottery recovered from Brnjica burials bears no channelled decoration, which first appears in the central Balkans in Ha A1 and continues even later, is central for establishing an ac-curate date of its disappearance, because it clearly shows that the Brnjica culture came to an end before the first appearance of the channelled ware in the area or, more precisely, that Br D/Ha A1 (13th c. BC) is its terminus ante quem. Given that the Brnjica pottery is undecorated and uniform in shape (fig. 1), we are left with jewel-lery and other bronze artefacts to date the beginning of the culture. The most important in that sense are the artefacts from Brnjica necropolises and on the necropolises with inhumation burials at Iglarevo and Latinsko Groblje (Latin Cemetery) which are precisely dated to the Middle Bronze Age or Br B1–Br C (17th–14th c. BC), suggesting the existence of the Brnjica culture from the end of the Early and during the Middle Bronze Age.

IIIThe evolution of the Brnjica, Paraćin and Gamzigrad cultures was disrupted in the 12th century BC

(Ha A1). Namely, it is then that previously unknown types of pottery (amphorae with channelled necks, bowls with inverted, channelled or facetted rims, cups with channelled bellies) become predominant in their areas, which is a reliable indicator of major ethnocultural change (Map 1). The change is recognizable in the pottery of Phase II of the Mediana cultural group (figs. 2 and 3), where new channelled shapes predominate. It seems certain, therefore, that the Middle Bronze Age populations of the central Balkans could not have been a pre-dominant or a significant component of the ethnic substratum of the Dardani.

IVThe central Balkan “dark ages” began after the Aegean migration and lasted for several centuries. It is

only from the beginning of the Early Iron Age (Ha B3 or 8th c. BC) that first signs of the upcoming ethnocultural


75


mergings become recognizable in the material and spiritual culture of Balkan populations. In Kosovo, south Metohija, the south Morava valley and the upper Vardar valley, there began to grow numerous settlements in which pottery decorated with a dented tool was produced (Map 2; figs. 4–7). In Kosovo-Metohija, to the set-tlements and hoards of the 8th–7th century BC correspond the contemporaneous necropolises at Široko (near Suva Reka), Vlaštica and Karagač, where there are cremation burials under low mounds, a newly-introduced burial rite in the areas.

Discussion about the origin of the pottery and bronze artefacts of the 8th–6th centuries BC from the settlements in Kosovo-Metohija, the south Morava valley and the upper Vardar valley ended long ago with the conclusion linking the decoration and shapes of these finds with the lower Danube and eastern Balkan areas.

Thus, the archaeological finds dated to the 8th–6th centuries BC clearly show the appearance in the future Dardanian area of a people closely related to the inhabitants of Thrace and the lower Danube Basin. Ac-cording to the historical sources, these were Dardani, whom Greeks first encountered in 344 or 343 BC, during Philip II’s (359–336) campaign against the neighbours encroaching on Macedonia’s northern borders. It seems clear, therefore, that the earlier assumptions about their central-Balkan origin and appearance in the 2nd millen-nium BC should be dismissed as unfounded.

VIf the Balkan Dardani are not indigenous to the region, then how can their origin be explained? An an-

swer to this question is offered by the long neglected references found in Diodorus and Solinus which describe the Balkan Dardani as settlers from Asia Minor. Dirodorus is explicit that king Dardanus, ruler of many tribes in Asia, also settled Dardani, who are on the other side of Thrace. Solinus is just as explicit in arguing that the Balkan Dardani are a tribe of Trojan descent that went savage and became barbarian. It is interesting that these are the only ancient accounts that have remained unevaluated and unacknowledged by modern scholars. Also, important for locating the native land of the Balkan Dardani is the linguistic discovery that the ethnonym drdnj (∆αρδάνιοι) occurs in ancient Egyptian texts of the 14th and 13th centuries BC, suggesting their possible pres-ence in the Troas even before the Aegean migration.

What can the archaeological record tell us about this? Are Diodorus and Solinus right? I believe they are, because archaeological investigations in Kosovo and the southern Morava valley show that from the 8th century BC onward the number of settlements yielding similar non-indigenous finds rapidly increased (Map 2).

VI Squeezed between powerful neighbours, Thracians in the east and Illyrians in the west, in a narrow area traversed by the major Balkan communications, the Dardani underwent an ethnic change and eventually became descendants of a mixture of Anatolian settlers, Thracians and Illyrians. It is not surprising then to find the ancient historians and geographers hesitating to define who the Balkan Dardani are: Illyrians, Thracians, or something else. We now know that it was not an easy task. Macedonians and Romans first met the Dardani as a Balkan people formed under the influence of powerful anthropogeographic, cultural, economic and politi-cal factors. Within only a few centuries that strange bunch of members of various peoples who were joined together by cultural and kinship ties and whose name suggests their patriarch’s Anatolian origin, grew into a strong military-political organization capable of posing a threat to anyone and of offering resistance even to the most powerful. Which ethnic component prevailed and maintained its predominance is difficult to say given that not even the contemporaries were able to work it out.

БОЈЕНА КЕРАМИКА У КУЛТУРАМА МЛАЂЕГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА ЕВРОПЕ

Миодраг Б. СладићУниверзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију,


Сажетак: Бојена керамика у културама млађег гвозденог доба настала је применом техно-лошких поступака преузетих са керамике из грчких колонија на северном Медитерану и дру-гих хеленистичких центара. Келти и остали становници Европе, од Иберијског полуострва до Мале Азије, у изради бојене керамике креирали су, међутим, специфичан уметнички израз, прилагођен сопственој култури и укусу. Зато је бојена керамика у I веку пре н.е. била широко прихваћена у свим областима Европе и постала заједнички именитељ за позни латенски пери-од. Време њене интензивне употребе код Келта поклапа се са оснивањем бројних оррidum-а, који су били својеврсна манифестација економског, социјалног и културног просперитета, као и центри за производњу и дистрибуцију ове врсте грнчарије. Келтска бојена керамика истиче се стилизацијом геометријских мотива и маштовитим композицијама, тако да чини аутентичан допринос уметности из млађег гвозденог доба у Европи.

Кључне речи: бојена керамика, Европа, млађе гвоздено доба, oppidum, Kелти, Скордисци, Дачани.


Прегледни рад*УДК: 738 (4+560) „638“Примљено: 15. маја 2008. годинеПрихваћено: 12. јуна 2008. године

Миодраг СладићФилозофски факултет


[email protected]

PAINTED POTTERY IN THE LATE IRON AGE CULTURES OF EUROPE

Miodrag B. SladićUniversity of Belgrade, Faculty of Philosophy, Department of Archaeology,


Abstract: Celtic painted pottery is genetically closely related to Greek painted pottery despite the great difference in the repertoire of decoration. While Greek vases show scenes from mythology deeply rooted in Hellenic culture and tradition, Celtic painters mostly use curvilinear or stylized rectilinear patterns. The reasons were: honouring the traditional artistic expression based on sophisticated stylization and simplicity, as well as the widespread Celtic belief that any mythological or religious content could be expressed in symbolic rather than figural terms. A rarely occurring exception is the presence of animal figures on their pottery found in Hungary. On the other hand, painted vases from the Iberian Peninsula show animals, horses, clashing warriors and mythical beings, but these are the products of the Iberian, Celtiberian, Phoenician and Carthaginian cultures. Similarly, the Dacian painted pottery from Transylvania shows figures of wild animals. It seems certain therefore that the Celts decorated their painted pottery only with simple geometric designs, where spirals and volutes were the most intricate motifs.

Key words: painted pottery, Europe, Late Iron Age, oppidum, Celts, Scordisci, Dacians.

Review articleUDC: 738 (4+560) „638“Received: May 15, 2008Accepted: June 12, 2008

Miodrag SladićFilozofski fakultet


[email protected]

У спомен на проф. др Александрину Цермановић-Кузмановић

Када је у VI и V веку пре н.е. сликана грнчарија из медитеранских градова постала свуда тражена роба, у Европи је започета производња слично декорисане керамике за локал-

не потребе (карта 1). Динамичан друштвени развој условио је потребу за луксузним произ-водима, прилагођеним локалним потребама и укусу, па је у том погледу бојена керамика имала посебан значај. Са накитом и другом скупоценом робом, она је одражавала идентитет и суштину аутохтоних култура и постала је особено сведочанство о високим естетским до-метима оствареним током млађег гвозденог доба у варварској Европи. Тај период у већем делу Европе означили су Гали или Келти, који су од V века пре н.е. загосподарили широким пространствима од Иберијског полуострва до црноморских обала, па и даље, до Анадолије у Малој Азији. Њихова бојена керамика одолевала је утицајима са стране, док је слична грн-чарија других племена, пре свих Келтибера, Ибера и Дачана, углавном зависила од узора преузетих од Грка.

Код варварских племена у млађем гвозденом добу, сликање на керамици обављано је на два начина. При првом, на посуду је пре печења наношен премаз (енгоба) од беспрекорно пречишћене каолинске глине, у којој преовлађују кварц, фелдспат (алуминијум-силикат или глиненац) и лискун (силикатни минерали). Потом су на тој подлози сликани жељени мотиви бојама минералног састава. На крају се приступало полирању, а затим печењу на темпера-тури између 750°С и 800°С (Адамовић 2008: 105; Gelu 1998: 96). Други начин сликања био је једноставнији. Мрка боја наношена је директно на посуду. Оба поступка потичу из Грчке. У латенском периоду, сликање на енгоби било је распрострањено широм западне и средње Европе, док се сликање без подлоге углавном везује за Дакију. Бојом су украшаване посуде различите профилације, што је зависило од времена њиховог настанка, преовлађујућег кул-турног супстрата и утицаја са стране. У разним регијама у којима је бојена грнчарија произ-вођена, декорација је варирала од крајње једноставних геометријских мотива до компликова-них фигуралних представа.

I

Најстарији примерци бојених посуда у западној Европи потичу из старијег гвозде-ног доба. На Иберијском полуострву нађена је сликана грнчарија из VII и VI века пре н.е. (Déchelette 1914: 499–500; Beltran-Martinez 1979: 141). Најчешће су декорисани крчази са тролисним отвором (Torbrügge 1969: 172; Joffrou 1975: 139, Abb. 35). Посуде су богато ук-

80

рашене текућим спиралама, цртежима јелових гранчица, вукова, коња и птица, а понекад и сложенијим представама ратника (Joffrou 1975: 145–146, Fig. 6–7) (сл. 1). Ова керамика настала је под утицајем Грка, који се на Иберијско полуострво ширио из њихових колонија Сагунт (Sagunt) и Хемероскопијум (Hemeroskopium). У том смислу, посебан значај имала је Масилија (Massilia), коју су основали Фокиђани крајем VII века пре н.е. Код Помпеја Трога постоји податак да је Масилија снажно утицала на тамошње Гале који су, захваљујући грч-ким колонистима, научили да: ...обрађују земљу, да саде и негују винову лозу и маслину, да градове окружују бедемима, да живе заштићени законима... (Ђурић 1963: 270). Трог не по-миње израду бојених посуда, али се може претпоставити да су Гали и ту делатност научили од досељених Грка.

Карта 1. Архена (1), Вердоли (2), Галера (3), Елче (4), Нуманција (5), Фос Минор (6), Прини (7), Рон (8), Олна (9), Ферс (10), Гуанс (11), Базел (12), Енгехалбинзел (13), Ивердон (14), Манхинг (15), Штифелекер (16), Павија (17), Комо (18), Краков Плешов (19), Старе Храдиско (20), Завист (21), Страдонице (22), Девин (23), Градски Врх (24), Токод (25), Аквинкум (26), Нађивењим (27), Бекасмеђер (28), Велем Сентвид (29), Гомолава (30), Београд (31), Жидовар (32), Ајмана (33), Градиштеа де Мунте (34), Брад (35), Моинешти (36), Брајлица (37), Градиштеа (38), Бујук (39), Алаџахујук (40), Богазкеј (41), Тавијум

(42), Алишар (43), Гордион (44)

Map 1 Arhena (1), Verdolay (2), Galera (3), Elche (4), Numаntia (5), Fosse Minore (6), Prunay (7), Ronne (8), Aulnat (9), Feurs (10), Goincet (11), Basel (12), Engehalbinsel (13), Yverdon (14), Manching (15), Stiefeläcker (16), Pavia (17), Como (18), Krakow Plešov (19), Stare Hradisko (20), Zavist (21), Stradonice (22), Devin (23), Gradski Vrh (24), Tokod (25), Aquincum (26), Nagyvenyim (27), Békásmegyer (28), Velem Szentvid (29), Gomolava (30), Beograd (31), Židovar (32), Ajmana (33), Gradistea de Munte (34), Brad (35), Moineşti (36), Brăiliţa (37), Gradiştea (38), Büyük (39), Alacahöyük (40), Boğazköy (41), Tavium (42), Alişar (43),

Gordion (44)


81

Током старијег гвозденог доба, у северној Аустрији такође је било сликане керамике. На чувеном локалитету Халштат (Hallstatt) нађен је крчаг са кљунастим изливником, укра-шен праволинијским мотивима сликаним црвеном и браон бојом на белој подлози. Црвеном су изведене четири шире хоризонталне траке, а браон бојом једанаест вертикалних право-угаоника, чије странице у два дијагонална темена нису спојене. Облик крчага и декор у виду фриза одају грчки утицај (Torbrugge 1969: 204).

Израда бојене керамике на територији Француске започиње у V веку пре н.е. У том раном периоду, на посудама из области Марне, Лоаре и Роне сликана декорација слична је грчким орнаментима (Rouelet and Charpu 1987: 32). На њихов изглед сигурно је утицала кера-мика из грчких колонија у Средоземљу. У регији Марне, на локалитетима Прини (Prunay) и Фос Минор a Корел (Fosse Minore a Caurel), јавља се бојена грнчарија украшена спиралама, која потиче из IV и III века пре н.е. (сл. 2). Њен декор био је у основи инспирисан грчком црвенофигуралном керамиком, али је стилизацијa прилагођена келтској идејној схеми. Ис-товремено, у овим областима појављује се и степенаста орнаментика, као и валовита линија на врату и доњим деловима посуда, што јасно илуструје пример из Фос Минор a Корела (Кruta 1991: 201, 210).

Сл. 1 / Fig. 1

М. Сладић БОЈЕНА КЕРАМИКА У КУЛТУРАМА МЛАЂЕГ ГВОЗДЕНОГ ДОБА ЕВРОПЕ

82

Утицај грчке културе примећује се и на западном, централном и јужном Балкану.1 Носиоци култура старијег гвозденог доба у овим областима декорисали су посуде сликаним орнаментима као што је меандар, јер је овде од пресудног значаја била близина Грчке и њених колонија на Јадрану, што се запажа и у другим видовима материјалне културе, нпр. у изради накита.

II

Током млађег гвозденог доба бојена грнчарија је израђивана у већем делу Европе. Осим у областима у којима је била позната и раније, крајем II и у I веку пре н.е. брзо се про-ширила и на друге европске регије, нарочито на оне које су биле насељене Келтима.

На Иберијском полуострву је у том периоду настављена традиција наслеђена из ра-нијих раздобља. Неговане су фигуралне композиције са стилизованим представама ратника, жена и животиња (бик, коњ и птица), што показују налази из Нуманције (Numantia), великог

Сл. 2 / Fig. 2

1 Халштатска сликана керамика потиче из више културних група у Словенији: долењске, светолуцијске и Мартијанец–Каптол (Gabrovec 1987: 29–150, Т. VII/7, T. VIII/9, T. XIV/8, T. VIII/9, T. XX/16, T. XXI/11, T. XXII/1). На јадранском приморју била је присутна у истарској и либурнској културној групи (Gabrovec i Mihovilić 1987: 293–338, T. XXXI/13–14, T. XXXII/1, 9, T. XXXIII/1–2; Batović 1987: 339–390, T. XXXVI/1, 2, 9, T. XXXVIII/1, T. XXXIX/8). Регистрована је и у средњобосанској културној групи (Čović 1987: 481–528, T. LI/6 ). У јужној Македонији откривена је на налазиштима ђевђелијске групе (Vasić 1987: 701–710, T. LXXII/2, 8, 9, T. LXXIII/11).


83

урбаног центра у коме се континуирано живело све до IV века н.е. (Almagro-Gorbea 1991: 388, 398, 405) (сл. 1).

У II и I веку пре н.е., код Келта који су насељавали територију Француске долази до врхунца у развоју ове керамичке врсте. На локалитетима Олна (Aulnat), Ферс (Feurs), Гуанс (Goincet) и Роан (Roanne) откривена су права ремек-дела у виду текућих спирала и представа бикова, срна, јелена и других животиња (Guichard 1987: 135).

У данашњој Швајцарској, која је, заједно са областима у Француској, чинила средиште келтске културе, током II и I века пре н.е., када ничу насеља типа oppidum, стилизација бојеног де-кора на грнчарији достиже врху-нац. Очигледан пример за то су налази из утврђених насеља Ба-зел–Гасфабрик (Basel–Gasfabrik) и Базел–Минстерхигел (Basel–Münsterhügel), као и са локалите-та Енгехалбинзел (Engehalbinsel) код Берна. На овим налазиштима уочавају се два концепта у сли-кању на керамици, што је верова-тно последица њихове различите старости. Први је подразумевао стилизацију спирала и волута, као на посудама из насеља Базел–Гасфабрик, а други се очитује у једноставности препо-знатљивој по наизменичним белим и црвеним хоризонталним тракама, као и по различито испуњеним ромбовима (Тorbrugge 1969: 214). На локалитету Ивердон (Yverdon) присутни су карактеристични полукружни орнаменти испуњени правоугаоним пољима са вертикално шрафираним линијама (сл. 3).

Интензивна употреба бојене керамике на територији Немачке запажа се такође у оп-идумима насталим у II и I веку пре н.е. Једно од најзначајнијих насеља овог типа је Манхинг (Manching), где су нађене посуде украшене вертикалним тракама, мрежастим пољима и, ређе, полукружним линијама (Torbrugge 1969: 215). У декору на овој керамици уочава се темат-ска сличност са одговарајућим налазима из Швајцарске (сл. 4). На локалитету Штифелекер (Stiefeläcker), у области Баден-Виртенберг, истражено је келтско светилиште у коме је нађена бојена керамика, тачније уломци овоидне профилације, украшени хоризонталним тракама и праволинијским орнаментима попут цик-цак трака итд. (Planck 1991: 534).

Бојена керамика са локалитета у Италији потиче с краја II века пре н.е. Нађена је у околини Павије и Кома. Сликани мотиви су једноставни и састоје се од хоризонталних трака које граде међупростор испуњен тањим линијама или валовницама (сл. 5). У сусед-ној Словенији, међутим, латенска бојена керамика није регистрована, мада је грнчарија из

Сл. 3 / Fig. 3


84

халштатског периода била украша-вана сликањем. Ту област су током латена насељавали Таурисци (Božič 1987: 895).

У Пољској, бојена керамика из I века пре н.е. потиче са локали-тета Краков Плешов (Krakow Plešov). Ту се срећу маштовите комбинације геометријских орнамената, као што су: квадратна и ромбична мрежаста поља, фризови са сноповима цикцак линија, као и шрафирани ромбови и кругови са цикцак линијама, који асоцирају на астралне мотиве (сл. 6).

И у Чешкој, Словачкој и Мо-равској, које су насељавали келтски Боји, бојена керамика била је честа.

У Чешкој углавном потиче из опидума. Један од њих истражен је на локалитету Завист (Zavist), на западној периферији Прага. Најчешћи орнаменти су: шах-поља испуњена мре-жастом шрафуром, паралелне таласасте линије и широке траке. Ретко се јавља и мотив гус-то збијених кругова налик туфнама (Drda 1981: 204–205, obr. 2/1–4, 3/1, 2, 6) (сл. 7). Ова керамика се повезује са сличним налазима у западним и централним деловима Европе и најчешће је датована у касни републикански или у августовски период (Maier 1970: Т. I). На локалитету Страдонице (Stradonice) установљен је донекле другачији избор мотива. Ту су на бојеној керамици заступљена углавном шах-поља, праве и валовите линије. Присутни су и бојени кругови, као на локалитету Завист, што овој регији даје особен креативни печат (сл. 7). У опидуму Трисов (Třisov), у горњем току Влтаве, нађена је бојена керамика декорисана

стилизованим праволинијским орнаментима у виду белих, црвених и мрких трака („зебрасти мотив”), као и мрежа на црвеној или белој под-лози (Bren 1966: T. 20, 21).

Највише примерака бојене керамике у Словачкој потиче из опидума у братиславској регији, међу којима се посебно издвајају Град-ски Врх (Gradski Vrh) и Девин (Devin). Сликани мотиви на керамици из Градског Врха могу да се разврстају у седам варијанти, и то: 1) црвено-бело-наранџасти снопови валовитих и цикцак линија, ромбична шрафирана поља и вертикал-не праве линије (Čambal 2004: Т. LXVIII/1–16, T. LXIX/1–20); 2) црвено-бело-наранџасто-црни снопови цикцак линија, гирланде (мотив „изла-

Сл. 4 / Fig. 4

Сл. 5 / Fig. 5


85

зећег сунца”), ромбична шрафирана поља, хоризонталне и вертикалне линије (Čambal 2004: T. LXX/1–7, 10); 3) црвено-бело-на-ранџасто-светлосмеђе хоризонталне ли-није различите ширине (Čambal 2004: T. LXXI/1q–19); 4) смеђе-светлосмеђе-бели праволинијски мотиви (Čambal 2004: T. LXXII/1–22); 5) смеђе-светлосмеђе-сиво-бели једноставни мотиви (Čambal 2004: T. LXXIII/1–17); 6) веома ретка варијанта са модро-жуто-смеђим сноповима валовитих линија (Čambal 2004: T. LXXIII/18), и 7) цр-но-тамносиво-црвено-бели једноставни праволинијски мотиви (Čambal 2004: T. LXXIV/1–6).2 На локалитету Девин репертоар бојеног декора на керамици је једноставнији и углавном је свeден на праволинијску орнаментику, понекад комбиновану са валовитим линијама. Са на-

лазишта Цемплин (Cemplin) такође потичу праволинијски орнаменти, али компликованијег састава, добијени комбинацијом шах-поља испуњених мрежастом шрафуром (сл. 7). На ло-калитету Старе Храдиско (Stare Hradisko) у Моравској, керамика је декорисана једноставним праволинијским мотивима и мрежастим ромбовима (сл. 7).

Сл. 6 / Fig. 6

Сл. 7 / Fig. 7


2 Употреба тамних (скоро црних) нијанси особена је за ову варијанту.

86

Територију Мађарске и српског Подунавља насељавали су панонски Келти, Ерависци и Скордисци, чија се бојена керамика датује у крај II и I век пре н.е. За разлику од српског По-дунавља, у Мађарској, у којој су живели Ерависци, а делом и Таурисци, репертоар орнамената је разноврстан. Осим једноставних хоризонталних и цикцак трака, присутних на локалитети-ма Бекасмеђер (Békásmegyer), Гелертеђи (Gellerthegy), Табан (Taban) у Будимпешти и Велем Сентвид (Velem Szentvid), јављају се и фигуралне композиције са различитим животињама, грифонима и представама ратника, заступљене на грнчарији са налазишта Токод (Tokod), Ло-вашберењ (Lovasbereny), Нађивењим (Nagyvenyim) и Аквинкум (Aquincum) (Hunyady 1942: Pl. XCV/1–11; Szabo 1971: 57; Gelu 1998: Pl. 32/2–5) (сл. 8).

Код Скордиска у српском Подунављу, избор сликаних мотива био je скроман. Но, та проблематика биће разматрана касније, у посебном одељку овог рада.

На територији Дачана и Гета, који су у Влашкој, Трансилванији и Карпатима оснoва-ли моћну државу, бојена керамика има потпуно другачији ликовни садржај. Она је у Дакију пристигла са запада, у виду келтског импорта, и са истока, из области Понта, одакле су до-пирали хеленистички утицаји. Настала је на истоку, тамо где је хеленистички утицај био најјачи, дакле изван Трансилваније и Карпата, што најбоље илуструју налази са локалитета Моинешти (Moineşti), Градиштеа (Gradiştea) и Брајлица (Brăiliţa) (Gelu 1998: 235).

Због различитих утицаја, бојена керамика је у Дакији добила раскошан изглед, који се огледа не само у избору орнаменталних мотива већ и у различитим врстама бојених по-

Сл. 8 / Fig. 8


87

суда (зделе, поклопци, кантароси, хидрије, крчази, фруктијере, амфоре и др.), преузетим из грчке традиције. Посебна слобода уочава се у избору сликаних мотива. Посуде са територије Скордиска, декорисане применом једноставне схеме, јављају се као импорт у западном делу дачке државе – у Трансилванији и, нешто ређе, на јужним обронцима Карпата и у Влашкој

низији. Тако декорисана керамика нађена је на локалитетима Лазури (Lazuri), Орадеа (Oradea), Дезмир (Dezmir), Марца (Marca), Мојград (Moigrad), Симлеу Силванијеи (Simleu Silvaniei), Пећика (Pecica), Дивићи (Divici), Осница (Ocniţa) и Попешти (Popeşti) (Gelu: 1998: Pl. 92). Из укупног репертоара бојене керамике она се издваја једноставношћу и скромним избором праволинијских мотива, као и карактеристичним облицима посуда. С друге стране, због јаког утицаја хеленистичке културе из понтских градова, нарочито из Констанце (Tomis), у Дакији


Сл. 9 / Fig. 9

88

је настао богатији декор на бојеним посудама, који се огледа како у избору мотива тако и у раз-новрснијем колориту. Запажају се комбинације различитих боја. Присутно је сликање црном, црвеном или браон бојом на светложутој подлози (енгоби). Јавља се и бело сликање на браон основи, што најбоље илуструју налази са локалитета Градиштеа де Мунте (Grǎdiştea de Munte) (Gelu 1998: Pl. 70). Колико је био значајан хеленистички утицај показује појава непосредног бојења посуда, што искључује претходну припрему енгобе. Тако декорисана керамика честа је у источном делу дачке државе, нарочито у Томису. Мада спорадично, овакво сликање поја-вљује се и у околини дачке престонице Сармизегетузе (Sarmizegetusa) (Gelu 1998: 94).

У бојеној керамици из Дакије посебно место заузимају посуде са репрезентатив-ном фигуралном декорацијом, које потичу са више налазишта у планинској регији Мунци Ораштијеи (Munţii Orăştiei), а нарочито из Сaрмизегетузе. Ова регија била је средиште дач-ке државе, са комплексом утврђених насеља која су у широком луку штитила престоницу. Зато је логично што се у тој области, настањеној привилегованим и богатим Дачанима, јавила потреба за скупоценом робом. Декор на овој грнчарији најбоље репрезентују слика-не посуде са локалитета Градиштеа де Мунте и Малеја (Meleia), које обилују представама бовида, вукова и других дивљих звери са наглашеним шапама и канџама, затим орлова, тетреба, фазана, патки, као и вегетабилним мотивима у виду бршљана и винове лозе (Gelu 1998: 40–41, Pl. 6/7, 41, 61, 62/9–12, 63/5, 8, 64/3, 4, 6, 76/1–4, 79/6). Ова особена грнчарија била је карактеристична само за планинску област Мунци Ораштијеи, а њена израда траја-ла је скоро један век (сл. 9).

Келтска бојена керамика није констатована у Бугарској јер су тамошњи Келти у то вре-ме већ прихватили трачку културу, а одређену сметњу чинио је и јак хеленистички утицај.

На крају прегледа основних карактеристика бојене керамике у латенском периоду, не-опходан је увид у одговарајуће налазе из Галатије у Малој Азији. Наиме, као што је познато, део Келта поражених код Делфа 279. године пре н.е. доспео је у Малу Азију. На многим лока-литетима у Галатији нађени су остаци њихове материјалне културе. Најпознатији су: Богаз-кеј (Boğazköy), Алаџахујук (Alacahöyük), Алишар (Alişar), Бујук (Büyük), Нефезкеј (Nefezköy – Tavium), Гордион (Gordion), Киршехир-Хујук (Kirşehir-Hüyük) и Пазарли (Pazarli) (Maier 1963). Керамика уопштено названа галатском представља особит збир различитих, релатив-но лако препознатљивих утицаја, који се манифестују у изворној форми, а не као резултат дубљег културног прожимања. То се уочава у сликаном декору насталом под утицајем хеле-нистичке и каснофригијске керамике, као и келтских елемената (сл. 10). Хеленистички утицај види се у моделацији посуда, као и у начину на који су осликане. Најчешће декорисане посуде су: кратери, амфоре, плитки тањири и посуде са додатком у виду кресте на споју дршке и обо-да (Maier 1963: Abb. 1/1, 2, 11/1, Abb. 12, 15/3). Од орнамената, јављају се бршљанова лоза (West Slope стил, крај IV и почетaк III века пре н.е.), присутна на добро очуваној амфори и кратеру из Богазкеја, и разни спирални и вегетабилни мотиви (Maier 1963: Abb. 3, 4, 6, 7, 14/23, 25/1, 2, 26/4, 6). Појаву оваквог декора подстакли су утицаји из Фригије, која је под Александром и Селеукидима потпуно хеленизована. На овом посуђу уочавају се и оријентални утицаји, пре-познатљиви по сликаним палметама, цветовима, гранама, птицама и лабрисима (Maier 1963: Abb. 3, 14/21, 6, 14/11, 29/4) (сл. 10). Често се јављају и шрафиране контрагирланде у пару, са јеловом гранчицом између њих, што се приписује фригијско-анадолском утицају (Алишар,


89

Богазкеј) (Maier 1963: Abb. 8, 14/12, 17, 19, 20, 27) (сл. 10). Поједине посуде показују мешање различитих утицаја, нпр. поменути кратер из Богазкеја, декорисан насликаном палметом и мотивима сродним West Slope стилу (Maier 1963: Аbb. 3).

На овој керамици галски елементи се уочавају у облицима појединих посуда и начину њиховог украшавања. У типичне келтске форме спадају: више варијанти биконичних здела са разгрнутим ободом, коничне зделе са увученим ободом, затим лонци са узаним високим вратом и разгрнутим ободом, као и слични лонци са оштро моделованим пластичним ребром на врату (Maier 1963: Abb. 2/1–4, 13/1–14, 1/3–8, 15/1, 2, 4, Abb. 15/5). Утицај келтског стила на декорацију ових посуда препознаје се по једноставним праволинијским мотивима или кон-центричним тракама сликаним на зделама увучених обода и плитким тањирима (Maier 1963: Abb. 10/1–9, 13, 22/3–6) (сл. 10). Палета боја на овој керамици састоји се од беле, мрке, мрке са нијансом црвене и црвене боје.

Сл. 10 / Fig. 10


90

III

Досадашња истраживања показују да је бојена керамика била знатно заступљена у материјалној култури Скордиска и да је она поуздан хронолошки показатељ. Најзначајнија налазишта ове грнчарије на територији Скордиска су: Гомолава, Жидовар, Стари Сланкамен, Чарнок, Карабурма, Роспи Ћуприја и Ајмана.

Гомолава је добро истражено налазиште Скордиска, на коме је прецизно утврђено присуство бојене керамике (Jovanović i Jovanović 1988). У најстаријој фази развоја латенског

Сл. 11 / Fig. 11


91

насеља (Гомолава VIа) сликањем су углавном украшене полулоптасте зделе увученог обода, затим лонци овоидне форме и разгрнутог обода (амфоре) и, ређе, питоси (Jovanović i Jovanović 1988: 34). На зделама су заступљене хоризонталне црвене и беле траке на основи светлоцрве-не боје („зебрасти мотив”) (Jovanović i Jovanović 1988: 34, Т. IV/1, 4, 6). На амфорама се јавља сличан украс, као и нека врста астралног мотива, који је у разним варијантама, мање или више, познат у свим етапама развоја насеља (Jovanović i Jovanović 1988: 34, Т. IV/2, 5, XXX/11). Питоси су украшени сложенијом орнаментиком, односно комбинацијом уских хоризонтал-них и вертикалних трака које граде мања метопска поља, испод којих су распоређени сно-пови цикцак и косих линија. Сликано је мрком и тамноцрвеном бојом на беличастој подлози (Jovanović i Jovanović 1988: 43, Т. IV/3) (сл. 11).

У наредној етапи развоја насеља на Гомолави (VIb), количина бојеног посуђа се по-већава. Сликано је, као и у претходном раздобљу, на зделама увученог обода, амфорама трбу-шасте профилације и на питосима. Зделе су украшене белим тракама на интензивно црвеној подлози. Орнаментика је сложенија на амфорама. Ту се јављају полукружна метопска поља комбинована са сноповима правих и цикцак линија, као и са мрежастим орнаментом, што подсећа на астрални мотив из фазе VIа. Такође су чести и снопови паралелних валовитих линија. У овој фази, мада ретко, присутне су биконичне амфоре чији је горњи конус обојен црвеном, а доњи белом бојом (Jovanović i Jovanović 1988: Т. XIII/3, 6, 9, 11, XXVI/9).

У последњој фази развоја (Гомола-ва VIc), у бојеној керамици се примећује лагано опадање у погледу разноликости мотива и броја посуда. Нестаје раније чест „зебрасти мотив”, а на амфорама нема сло-жене геометријске орнаментике каракте-ристичне за претходну фазу (Jovanović i Jovanović 1988: 37).

Жидовар је најзначајније латен-ско насеље у југоисточном Банату (Лазић 1997). Истраживањима је обухваћена по-вршина већа од 1200 m2. Утврђена су три латенска слоја (келтски, дако-келтски и дако-римски). Бојена керамика највише је заступљена у најстаријем (келтском) стра-туму, приписаном Скордисцима, док је у млађим слојевима присутна спорадично. Због тога су концентрација и карактеристике бојене керамике важни за периодизацију развоја овог латенског насеља. Ако прихватимо да је прва фаза насилно прекинута, о чему сведочи тзв. жидоварско благо, сакривено у време Бојре-бистиног похода на запад (средина I века пре н.е), проистиче да интензивну употребу бојене керамике у Жидовару треба датовати у прву половину I века пре н.е. (Јевтић, Лазић и Сладић 2006: 13–29).

Бојом су у Жидовару декорисане зделе, мањи лонци крушколике профилације, нагла-шеног врата и разгрнутог обода, као и велики лонци овоидне форме, узаног врата и разгрну-


Сл. 12 / Fig. 12

92

тог обода.3 Избор орнамената је скроман. То су хоризонталне траке изведене црвеном и белом бојом, а одступања од основне схеме су ретка, као што је амфора откривена 1948. године (сл. 12). Мада су енгоба и боја на овој посуди оштећени, декор је делимично реконструисан. На њеној средини налази се широк, бело обојен појас, вертикалним тракама подељен на ослика-на поља, од којих су два делимично сачувана – једно шире и једно уже. Средина ширег поља испуњена је усправним цикцак линијама различите дебљине, а уже поље украшено је паром вертикалних линија. Орнаменти су сликани црвеном бојом. Очигледно је да су ова поља на-изменично понављана како би се добио фриз. Простор за сликање оивичен је на доњој страни ужом, а на горњој широм црвеном траком. Испод црвено обојеног врата, на рамену посуде, налази се уска бела трака.

Током ревизионих ископавања у Жидовару, започетих 1996. године, бојена керамика је налажена у најдубљим слојеви-ма насеља Скордиска. Ту је заступљен по-знати репертоар орнамената, сведен на хо-ризонталне беле, мрке или црвене линије. Међу налазима из 2002. године издваја се већи фрагментован лонац овоидне форме, на коме су белом бојом сликани снопови косих и цикцак линија (сл. 13).

У Жидовару су посебно каракте-ристичне осликане фруктијере. То су зделе широко (до 0,5 m) разгрнутог обода, по-стављене на високу шупљу стопу коничне профилације, која је понекад и перфорира-на. Биле су омиљене међу Дачанима, а по-тичу из халштатског периода. Жидоварски примерци сликани су белом бојом на обо-ду, а ређе је бојена и њихова унутрашњост. На фрагментима обода откривених 1965. и 2002. године заступљен је сликани украс у виду закошених линија које граде неку вр-

сту стреластог мотива (сл. 14а, b). На делу фруктијере нађеном 2004. године украс на ободу сведен је на широке закошене траке, док је унутрашња страна посуде испуњена зракастим тракама (сл. 14c). Слично осликавање дачких фруктијера запажено је на локалитету Брад (Brad) у источној Румунији (Gelu 1998: T. X, Pl. 1). Бојене посуде дачког порекла припадају дако-келтском стратуму, тачније периоду када је заједнички живот Скордиска и Дачана у Жидовару бујао пуном снагом. Ова етапа у развоју жидоварског насеља датује се у другу половину I века пре н.е.

Сл. 13 / Fig. 13

Сл. 14 / Fig. 14

3 Неки аутори овакве посуде често, али нетачно називају амфорама.


93

У утврђеном насељу у Старом Сланкамену такође су нађени уломци бојених посуда, украшених црвеним и беличастим тракама које понекад граде сложене линеарне орнаменте (Jovanović 1974: 295).

У опидуму Чарнок код Врбаса, бојена керамика је заступљена скромно и потиче из најмлађег латенског хоризонта. Издваја се део поклопца са заравњеном дршком, украшен ши-ром, црвено бојеном траком у пределу рамена. У релативнохронолошком смислу, целокупан латенски хоризонт у Чарноку одговара фази VIb на Гомолави (Јовановић 1994: 124).4

Осим у насељима, бојена керамика је присутна и на некрополама Скордиска. Конста-тована је на Карабурми, у Роспи Ћуприји, Сотину и Ајмани. На Карабурми је истражено пет гробова (1, 96, 110, 203 и 228) са уломцима бојених посуда овалне профилације, наглашеног врата и разгрнутог обода (амфоре). Скромно су украшене са неколико хоризонталних трака изведених црвеном бојом (Todorović 1972: Т. I, Т. XXIX, Т. XXXII, Т. XXXVII, Т. XL). Њихова хронологија јасно је одређена гробним прилозима, као у гробу бр. 110, у коме је нађена фибу-ла ковинског типа, са пафтом типа Ламинци. Ови предмети сигурно су датовани у средину или другу половину I века пре н.е. (Todorović 1972: Т. XXXII).

Са некрополе у Роспи Ћуприји потичу две бојене посуде. Прва је у Му-зеј града Београда доспела 1948. годи-не, када су радници циглане наишли на многобројан археолошки материјал. То је фрагментован лонац овоидне профила-ције (урна), висине 31,2 сm. Врат и раме посуде обојени су бело и декорисани црве-ним хоризонталним тракама. Средишњи појас урне издељен је на метопска поља различите ширине, испуњена косим пра-волинијским сноповима, мрежастим шра-фурама и троструким контрагирландама (сл. 15). Орнаменти су изведени мрком бојом на белој подлози. Посуда је оштећена, па украс не може потпуно да се реконструише. Имала је функцију урне јер су се у њој, према речима налазача, налазиле спаљене кости покојника (Тодоровић 1956: 28; Тасић 1992: 150). Други бојени суд нађен је у гробу бр. 25, током систематских ископавања 1954. године. Најпре се чинило да сликаним украсом потпуно одговара налазу из 1948. године (Тодоровић 1956: 47). После детаљне конзервације и реконструкције утврђено је, међутим, да је ова посуда декорисана једноставнијим право-линијским орнаментима (Адамовић 2008: 104, сл. 4).

На некрополи у Ајмани код Доње Врбице откривена су три гроба из позног латенског периода, при чему је у гробу бр. 1, поред осталих прилога, била и бојена амфора једноставне

4 Занимљиво је да постоје и опидуми, као што је Турски шанац, у којима бојена керамика није констатована. Из-весно је, међутим, да Чарнок и Турски шанац (опидуми на равном) нису били производни центри, већ војно- -формацијски одбрамбени пунктови, па би то могао бити разлог што се ова врста скупоцене робе не јавља у тим насељима (Брукнер 1978, 6).


Сл. 15 / Fig. 15

94

декорације. Њен доњи конус има боју основе, а у средишњој зони налази се широка црвена трака. Горњи конус обојен је бело, а благо укошен врат, све до разгрнутог обода, црвено. Ова амфора била је део богатог гробног инвентара. Наиме, у гробу су нађени бронзана здела типа Орнавасо и симпулум типа Пескате, који су датовани у другу половину или у крај I века пре н.е. (Popović 1992: 74).

У источној Славонији, коју су такође насељавали Скордисци, констатована је мања количина бојене керамике. Потиче из насеља Диров бријег у Винковцима и са Дамића гради-не у Старим Микановцима. Фрагменти су декорисани једноставно – ширим хоризонталним тракама и сноповима правих вертикалних линија изведених црвеном бојом (Dizdar 2001: Т. 12/5, 14/4, 33/3).

IV

Нема сумње да се порекло келтске бојене керамике може довести у везу са грчком сли-каном керамиком, мада су разлике у избору мотива велике. Док су грчки уметници сликали сцене из митологије, келтски мајстори углавном су прибегавали криволинијским мотивима или стилизованим праволинијским цртежима. Разлози за то су двојаки: поштовање традици-оналног уметничког израза, који је почивао на једноставности и највишој стилизацији, као и широко распрострањено схватање Келта да сваки митолошки или религијски садржај може бити назначен и симболима, а не само фигуралним композицијама. Изузетак је ретка појава фигура животиња у сликаном декору келтских посуда из Мађарске. С друге стране, на слика-ним вазама са Иберијског полуострва налазе се другачије (иберске, келтиберске, феничанске и картагинске) композиције, са представама животиња, сукобљених ратника и митолошких бића. Слично је и са дачком бојеном керамиком из Трансилваније, на којој се појављују пред-ставе разних дивљих животиња. Дакле, извесно је да су Келти бојену керамику украшавали искључиво једноставним геометријским цртежима, на којима су спирале и волуте биле нај-сложенији декоративни мотиви.5

Најстарија бојена керамика код Келта јавила се у данашњој Француској (област Мар-не), у V веку пре н.е. Интензивна производња ове грнчарије започета је, међутим, тек од краја II века пре н.е., а престала је у првим деценијама I века н.е. (Maier 1961: 367). Чињеница да је највише израђивана и употребљавана у опидумима показује да то нису били само од-брамбени пунктови и прибежишта за угрожено становништво, како се раније сматрало, већ и протоурбани занатски, трговачки и административни центри, насељени економски и со-цијално привилегованим слојем келтског друштва. У њима је зачет „градски живот”, праћен све већом потребом за луксузном и квалитетном робом (Filip 1956: 494–502).

Поређењем декора на латенској бојеној керамици у Европи уочава се различит ликов-ни приступ. Лако се запажа да на сликаним посудама у долинама Марне и Роне (Француска),

5 У келтској пластици, на апликацијама, керамичким и металним посудама, накиту, оружју и у монументалној уметности подједнако су заступљене фигуралне и геометријске представе. То најбоље показују сцене на котлу из Гундеструпа, које се повезују са келтском митологијом и календаром.


95

као и код Базела (Швајцарска) постоје криволинијски мотиви којих у другим деловима Евро-пе нема. Изгледа да овај уметнички израз почива на основним принципима тзв. пластичног стила, који су неговали западни Келти украшавајући накит и оружје. Мотиви на посудама декорисаним на овај начин прецизни су и маштовити, а међу њима преовлађују спирала и во-лута. Ови виртуозно изведени орнаменти ретко се срећу и могу да се упореде са декорацијом на полеђини огледала нађених у Десбороу (Desborough) у Енглеској (Torbrugge 1969: Pl. 222; Berciu 1970: 228). У другим деловима Европе бојене посуде ни приближно нису тако богато орнаментисане. Tу су углавном заступљене једноставне геометријске (праволинијске) компо-зиције, понекад допуњене криволинијским астралним мотивима.

У неким областима Европе, у којима су такође живели Келти, бојена керамика није нађена. Пре свих, то су територије данашње Словеније и Бугарске. У Словенији, коју су на-сељавали Таурисци, њено одсуство може се објаснити чињеницом да нису регистрована на-сеља типа oppidum, у којима је бојена керамика произвођена и коришћена. С друге стране, на територију Бугарске Келти су дошли крајем IV века пре н.е. Писани извори бележе њихов сукоб са Касандром на планини Хему, 310. године (Papazoglu 1969: 90, 210). После катастро-фалног пораза у походу на Делфе 279. године, део побеђених Келта основао је државу Тилис у Тракији, јужно од планине Балкан. Археолошки остаци доказују њихово присуство у тој области, али келтска бојена керамика ипак недостаје. Уместо ње јавља се келтска луксузна грнчарија декорисана графитом, која је нађена у гробовима (Emilov 2005: 107). У време широ-ке употребе бојене керамике, крајем II и у I веку пре н.е., Келти насељени у Тракији били су изложени убрзаној асимилацији и то је највероватније био разлог што је нису производили, као што су чинили њихови саплеменици у другим областима Европе.

У српско Подунавље насељено Скордисцима бојена керамика је стигла крајем II и током I века пре н.е., када је келтске делове Европе захватио талас градње опидума. Највише бојене керамике нађено је у насељима овог типа (Гомолава, Жидовар, Стари Сланкамен итд.). Истраживања у српском Подунављу показују, међутим, да је била присутна и у равничарским насељима (Дорослово, Чуруг, Попов Салаш, Водице, Сараорци, Сланкамен, Обреновац итд.). То значи да у овом делу Европе она није била привилегија искључиво богатих становника опидума, већ је коришћена и у насељима на равном, која су припадала нижим слојевима. Скордисци су у српском Подунављу и источној Славонији живели пуна три века. При томе, били су врло важан фактор историјских збивања не само у том делу Подунавља већ и на југу и југоистоку Балканског полуострва. У мешавини разних аутохтоних етничких заједница у саставу Скордиска, надмоћни Келти били су предводници у ратним походима и одбрани, као и у формирању јединствене материјалне и духовне културе, а то доказује и њихова бојена керамика. У шароликој популационој структури Скордиска, Келти су чинили етничку окос-ницу, па су наметнули и свој уметнички израз. Израда бојене керамике код Скордиска трајала је до првих деценија I века.


96


Адамовић, Н.2008 Резултати конзервације и реконструкције познолатенске посуде са Роспи Ћуприје у функцији

типолошког и хронолошког тумачења. Годишњак града Београда LIV: 99–107.

Almagro-Gorbea, M.1991 I Celti della penisola iberica. Pp. 388–405 in I Celti, ed. E. Melli. Milano: Bompiani.1991a La città Numancia. Pp. 406–511 in I Celti, ed. E. Melli. Milano: Bompiani.

Batović, Š.1987 Liburnska grupa. Str. 339–390 u Praistorija jugoslavenskih zemalja V, ur. A. Benac. Sarajevo:

ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.

Beltran-Martinez, A.1979 Estado actual de los estudios sobre Aragón. De arqueologia aragonesa I. In Actas de las Primeras

Jornadas celebradas en Teruel, del 18 al 20 de diciembre de 1978. Zaragoza.

Berciu, D.1970 Lumea celţilor. Editura Ştiinţifică şi Enciclopedică. Bucureşti: Culturi, popoare, civilizaţii.

Besson, M.1967 La potterie peinte gauloise à Roanne (Loire) au I er siecle av. J.C. Ogam XIX: 112–124.

Božič, D.1987 Zapadna grupa. Str. 855–897 u Praistorija jugoslavenskih zemalja V, ur. A. Benac. Sarajevo: ANUBiH,

Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.

Břeň, J.1966 Třísov: oppidum Celtique en Boheme meridionale, resultats preliminaries et problemes des foulles de

la periode 1954-1964. Prague: Musée Nationale.

Брукнер, О.1978 Келтски опидум код Бачке Паланке. Грађа за проучавање споменика културе Војводине VIII/IX:

5–7.

Bucovală, M.1967 Necropole elenistice la Tomis. Bucureşti: Museul regional de archaeologie Dobrogea.

.Vasić, R.1987 Đevđelijska grupa. Str. 701–711 u Praistorija jugoslavenskih zemalja V, ur. A. Benac. Sarajevo:

ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.


97

Gabrovec, S.1987 Dolenjska i svetolucijska grupa. Str. 25–150 u Praistorija jugoslavenskih zemalja V, ur. A. Benac.

Sarajevo: ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.

Gabrovec, S. i Mihovilić, K.1987 Istarska grupa. Str. 293–338 u Praistorija jugoslavenskih zemalja V, ur. A. Benac. Sarajevo: ANUBiH,

Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.

Gelu, F.1998 Ceramica pictată Dacică: artă, meşteşug şi societate în Dacia preromană (sec. I. a. Chr. – I. p. Chr).

Cluj: Universitară Clujeană.

Guichard, V.1987 La ceramique peinte a decor zoomorph des IIeme et Iere siecle av. J.C. en territoire segusiave. Etudes

Celtiques XIV: 103–143.

Darăbănţ, M.1979 Ceramica dacică pictată cu motive vegetale şi zoomorfe. Acta Musei Napocensis XVI: 519–526.

Dechelette, J.1914 Manuel d´archéologie prehistorique celtique et gallo-romaine II et III. Paris: A. Picard.

Dizdar, M.2001 Latenska naselja na vinkovačkom području. Dissertationes et monographie 3. Zagreb: Arheološki

zavod Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu.

Drda, P.1981 Malovaná keramika z podhradi Zavist. Varia Archaeologica 2: 201–208.

Ђурић, М.1963 Плутарх, атински и римски државници. Београд: Просвета.

Emilov, J.2005 Changing paradigms: Modern interpretations of Celtic raids in Thrac reconsidered. Pp. 103–108 in

Celts on the Margin, ed. H. Dobrzanska, V. Megaw and P. Poleska. Kraków: Institute of Archaeology and Ethnology of the Polish Academy of Sciences.

Јевтић, М., Лазић, М. и Сладић, М.2006 Жидоварско благо. Вршац и Београд: Градски Музеј Вршац и Филозофски факултет.

Jovanović, B.1974 Mlađe gvozdeno doba. Str. 277–316 u Praistorija Vojvodine, ur. P. Popovič. Novi Sad: Institut za

izučavanje istorije Vojvodine i Savez arheoloških društava Jugoslavije.


98

Jовановић, М.1994 Келтско утврђење Чарнок код Врбаса. Стр. 119–130 у Културе гвозденог доба југословенског

Подунавља, ур. Н. Тасић. Београд: Балканолошки институт САНУ и Градски музеј (Сомбор).

Jovanović, B. i Jovanović, M.1988 Gomolava – naselje mladjeg gvozdenog doba. Novi Sad i Beograd: Vojvođanski muzej i Arheološki

institut.

Joffrou, R.1975 Die Kunst der Kelten. Pp. 125–148 in Kelten und Germanen in heidnischer Zeit. Baden-Baden: Holle

Verlag.

Kruta, V.1991 I Celti Della prima enspansione storica (IV secolo a. C.). Pp. 192–213 in I Celti, ed. E. Melli. Milano:

Bompiani..

Лазић, М. (ур.)1997 Жидовар, насеље бронзаног и гвозденог доба. Београд: Филозофски факултет, Центар за

археолошка истраживања.

Maier, F.1961 Zur bemalten Spätlatènekeramik aus dem Oppidum von Manching. Germania 39: 360–368.1963 Bemerkungen zur sogenannten Galatischen Keramik von Boğazköy. Jahrbuch des Deutschen

Archaologischen Instituts 78: 218–255.1970 Die bemalte Spätlatènekeramik von Manching. Wiesbaden. 1976 Ein Gefassdepot mit bemalter Keramik von Manching. Germania 54: 63–74.

Меduna, J.1970 Stare Hradisko II. Katalog der Funde aus den Museen in Brno (Brünn), Praha (Prag), Olomouc,

Plimlov und Prostĕjov. Fontes archaeologiae Moravicae V. Brno: Archeologický ustav československé Akademie věd v Brně.

1980 Die latènzeitlichen Siedlungen und Gräberfelder in Mähren. Fontes archaeologiae Moravicae XI. Brno: Archeologický ustav Československé Akademie věd v Brně.

Papazoglu, F.1969 Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba. Djela XXX. Sarajevo: Centar za balkanološka

ispitivanja ANUBiH.

Planck, D.1991 Il santuario di Fellbach-Schmiden. Pp. 534–535 in I Celti, ed. E. Melli. Milano: Bompiani.

Poleska, P.2005 The Celtic settlement microregion in the area near Kraków. Pp. 187–194 in Celts on the Margin, ed.

H. Dobrzanska, V. Megaw and P. Poledska. Kraków: Institute of Archaeology and Ethnology of the Polish Academy of Sciences.


99

Popović, P.1992 Italische Bronzegefasse im Skordiskergebiet. Germania 70: 61–74.

Roualet, P. and Charpu, J. J.1987 Ceramique peinte gauloise en Champagne du VIeme siecle au Ier siecle avant J.C. Еpernan: Musee ď

Epernan.

Szábo, M.1971 A Kelták Nyomában Magyarorsázgon. Budapest: Hereditas, Corvina Kiadó.

Sladić, M.1986 Keramika Skordiska. Beograd: Filozofski fakultet, Centar za arheološka istraživanja.

Сталио, Б.1986 La site prehistorique Ajmana à Mala Vrbica. Стр. 27–50 у Ђердапске свеске III, ур. В. Кондић.

Београд: Археолошки институт, Народни музеј и Одељење за археологију Филозофског факултета.

Тасић, Н. (ур.)1992 Скордисци и староседеоци у Подунављу. Каталог изложбе, ур. Н. Тасић. Београд: САНУ и

Балканолошки институт.

Тодоровић, Ј.1956 Праисторијска некропола на Роспи Ћуприји код Београда. Годишњак Музеја града Београда

III: 27–62.

Todorović, J.1968 Kelti u jugoistočnoj Evropi. Beograd: Muzej grada Beograda.1972 Praistorijska Karaburma I: nekropola mlađeg gvozdenog doba. Beograd: Muzej grada Beograda.1974 Skordisci. Novi Sad i Beograd: Institut za izučavanje istorije Vojvodine i Savez arheoloških društava

Jugoslavije.

Torbrügge, W.1969 L arte europea delle origini. Milano: Rizzoli.

Filip, J.1956 Keltove ve sredni Evrope. Praga: Československá akademie vĕd.

Hunyady, I.1942 Die Kelten im Karpatenbecken 2 (Tafelband). Dissertationes Pannonicae 2/18. Leipzig: Harrasowitz.

Čambal, R.2004 Bŕatislavský hradný vrch – Akropola neskorolaténskeho oppida. Zborník Slovenského národného

múzea, ed. B. Egyházy-Jurovská. Arheológia. Suplementum 1. Bratislava: Slovenské národné múzyeum/Archeologicke múzyeum.


100

Чичикова, М.1984 Севастополис I. София: Бъгарска академия на науките, Археологически институт и музей.

Čović, B.1987 Jadransko – zapadnobalkanska regija. Str. 289–232 u Praistorija jugoslavenskih zemalja V, ur. A.

Benac. Sarajevo: ANUBiH, Centar za balkanološka ispitivanja i Svjetlost.

Miodrag B. Sladić

Painted Pottery in the Late Iron Age Cultures of Europe

Summary

IPainted pottery was a highly-valued and much sought-for luxury commodity in Late Iron Age Europe.

The earliest west-European finds come from the Iberian Peninsula. They belong to the Hallstatt period and are dated to the 7th and 6th centuries BC. Their decoration consists of running spirals, fir twigs, animal figures, such as wolves, horses and birds, and occasional human warrior figures (fig. 1). Its origin has been ascribed to the influence of Greek colonies (Sagunt, Hemeroskopium, Mesalia). Northern Austria also knows of painted pottery in the Early Iron Age (Hallstatt). Infiltration of Greek culture in the early period is observable in the western, central and southern Balkans as well.

IIProduction of painted pottery in La Tène Europe begins in the 5th century BC in the Marne, Loire

and Rhône valleys, where ornaments are similar to Greek patterns but made to conform to Celtic beliefs and practices. In the 2nd and 1st centuries BC this kind of pottery in the Celtic culture in France attains its peak, producing master-pieces showing running spirals and figures of bulls, does, deer and other animals (fig. 2). In Switzerland in the 2nd and 1st centuries, with the rise of settlements of the oppidum type, the stylization of painted motifs reaches its peak, as best evidenced by the finds from the fortified settlements in the Basel and Bern areas, where two different concepts of painting are employed (fig. 3). The intensive use of painted pottery is also observable in the oppida of the 2nd and 1st centuries BC in Germany, where decoration consists of verti-cal bands, cross-hatched fields and, more rarely, semicircles (fig. 4). In Italy, painted pottery is dated to the end of the 2nd century BC. Its decoration is simple and consists of horizontal bands with thin or wavy lines filling the spaces between them (fig. 5). In Poland in the 1st century BC, painted pottery is decorated with imaginative combinations of rectilinear patterns (fig. 6). In Bohemia, most painted pottery finds come from oppida and the most frequently used motifs are cross-hatched chequered designs, parallel wavy lines and wide bands. In Slo-vakia, most finds come from the oppida in the Bratislava area, where decoration may be classified into seven varieties. In Moravia, decoration consists of simple rectilinear patterns and cross-hatched lozenges (fig. 7). In Hungary, apart from simple horizontal or zigzag bands, there occur figural scenes involving various animals, gryphons and warriors (fig. 8).


101


In the areas inhabited by the Dacians and Getae decoration relies on completely different designs. It came to Dacia both from the west, as a Celtic import, and from the east, as a Hellenistic influence from the Black Sea. A special place in the painted pottery of Dacia is occupied by the vessels with representative figural decoration recovered from several sites in the mountainous region of Munţii Orăştiei (fig. 9). In Bulgaria, Celtic painted pottery has not been attested. In Anatolia (Galatia), it is subjected to various influences. Gallic elements are recognizable in simple bundles of vertical, oblique and intersecting lines, as well as in contiguous pairs of oblique lines (fig. 10).

IIIIn the areas inhabited by the Scordisci the most important archaeological sites with painted pottery

are Gomolava, Židovar, Stari Slankamen, Čarnok, Karaburma, Rospi Ćuprija and Ajmana. Gomolava is a well-investigated site. Bowls and amphorae from the earliest phase (VIa) of this La Tène settlement show red and white horizontal bands on a light red background, while large storage jars bear more intricate patterns (fig. 11). In the next phase (VIb) the quantity of painted pottery increases. The bowls are decorated with white bands on a red background, while the amphorae are more elaborately decorated. The last phase shows a decline both in diversity of patterns and in quantity of pottery.

At Židovar, three La Tène layers have been identified (Celtic, Daco-Celtic and Daco-Roman). Painted pottery is most numerous in the oldest, Celtic, layer, which is attributed exclusively to the Scordisci. The range of ornaments is modest and consists mostly of horizontal bands in red and white. There is little deviation from the basic pattern (fig. 11). Such exceptions are one amphora (fig. 12) and a fragmented larger-sized pot with bundles of oblique and zigzag lines painted in white (fig. 13). A distinction of La Tène at Židovar is the find of painted “fruit bowls” (fig. 14a–c). The necropolis at Rospi Ćuprija has yielded two painted vessels, one of them lavishly decorated (fig. 15). The Scordisci inhabited Danubian Serbia and eastern Slavonia for three centuries. As the Celts were the ethnic core of this mixed tribe, they imposed their art and culture on the others. The use of painted pottery by the Scordisci can be traced until the early 1st century AD.

IVThere is no doubt that Celtic painted pottery is genetically closely related to Greek painted pottery

despite the great difference in the repertoire of decoration. While Greek vases show scenes from mythology deeply rooted in Hellenic culture and tradition, Celtic painters mostly use curvilinear or stylized rectilinear patterns. The reasons were: honouring the traditional artistic expression based on sophisticated stylization and simplicity, as well as the widespread Celtic belief that any mythological or religious content could be expressed in symbolic rather than figural terms. A rarely occurring exception is the presence of animal figures on their pottery found in Hungary. On the other hand, painted vases from the Iberian Peninsula show animals, horses, clashing warriors and mythical beings, but these are the products of the Iberian, Celtiberian, Phoenician and Carthaginian cultures. Similarly, the Dacian painted pottery from Transylvania shows figures of wild animals. It seems certain therefore that the Celts decorated their painted pottery only with simple geometric designs, where spirals and volutes were the most intricate motifs.

СИЛВАН И ХЕРКУЛ У ЗАГРОБНИМ ВЕРОВАЊИМА СТАНОВНИКА МУНИЦИПИЈУМА С...

Мира A. РужићУниверзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију,


Сажетак: У раду је обрађена специфична група гробова откривених на некрополи I у Коми-нима (Municipium S...), са кривим ножевима који су били пободени у земљу поред урне. Према нађеном материјалу и положају на некрополи, опредељени су у крај I и у II век. На основу пред-става на надгробним ципусима са некрополе II у Коминима, ова врста гробова може се пове-зати са Силваном, који је у провинцији Далмацији имао широку компетенцију као наследник неког старијег домородачког божанства. Гробови са ножевима показују да је Силван, заш-титник природе, био присутан и у култу мртвих. Он такође даје храброст и победу у рату (Bellator). С друге стране, на споменицима из Комина може се пратити и култ Херкула.

Кључне речи: Далмација, Комини, Муниципијум С..., некропола, Силван, Херкул.


Оригиналан научни рад*УДК: 904.5 (497.16 Комини) „65“ 398 (497.16 Комини) „65“Примљено: 10. септембра 2008. годинеПрихваћено: 6. новембра 2008. године

Мира РужићФилозофски факултет


[email protected]

SILVANUS AND HERCULES IN THE AFTERLIFE BELIEFS OF THE INHABITANTS OF MUNICIPIUM S

Mira A. RužićUniversity of Belgrade, Faculty of Philosophy, Department of Archaeology,


Abstract: The village of Komini (Municipium S) is situated 2km from Plevlja. The systematic excavation encompassed two Roman necropolises (known as I and II) with more than 750 graves. The graves from Necropolis I that draw attention are those whose offerings included a curved iron knife driven into the subsoil. These graves open up the possibility of looking at a segment of the ancient afterlife beliefs. The distinctive position of the knives leads to the assumption that the rite was connected with Silvanus, whose association with the cult of the dead appears to be twofold. Given his role as guardian of field boundaries (tutor finium), he might have been protector of the sacredness and purity of the grave, the deceased person’s new home. The richly decorated cippus of Paconia Montana offers ample information about the afterlife beliefs of the inhabitants of Municipium S. The popularity of the cults of Silvanus and Hercules at Municipium S is attested by the altars dedicated to the two deities discovered at Komini.

Key words: Dalmatia, Komini, Municipium S ..., necropolis, Silvanus, Hercules.

Original scholarly articleUDC: 904.5 (497.16 Komini) „65“ 398 (497.16 Komini) „65“Received: September 10, 2008Accepted: November 06, 2008

Mira RužićFilozofski fakultet


[email protected]

Село Комини смештено је уз реку Везишницу и удаљено је 2 km од Пљеваља. Прве по-датке о римским споменицима из пљеваљског краја дају дубровачки посланици који

су 1792. године, путујући у Цариград, забележили један римски натпис. Већ средином XIX века прикупљени су и објављени неки натписи из Пљеваља и околине. Обилазећи Црну Гору, сер Артур Еванс био је не мало изненађен необичном лепотом споменика у тим об-ластима, које је објавио и научно интерпретирао посебно истичући значај и проблемати-ку римског насеља у Коминима. Археолошка ископавања на овом локалитету започели су Аустријанци крајем XIX века. Како их, нажалост, нису обављали стручњаци, подаци су штури и непотпуни (Цермановић-Кузмановић 1998). Случајно откриће једне гробнице 1964. године подстакло је прва стручна археолошка истраживања у Коминима која су, са малим прекидима, трајала до 1976. године.1 У том периоду систематски су истражене две античке некрополе (тзв. некропола I и некропола II) са више од 750 гробова, од којих су неки садржа-ли јединствене прилоге. Некропола I, протумачена као старија, смештена је на заравњеном платоу Белог брда, док је млађа, некропола II заузимала простор у благој удолини између Белог брда и леве обале Везишнице (сл. 1).

Од 1965. до 1976. године на некрополи I су истражена 392 гроба са кремираним по-којницима, чији су остаци похрањивани на различите начине, са или без гробних прилога. Најуобичајенији тип гробова је кружна јама укопана у здравицу, у чије средиште је стављана урна са испраним остацима кремираног покојника. У урну или поред ње полагани су гробни прилози. Посебну пажњу привлачи група од 10 гробова у којима је, међу прилозима, био кри-ви гвоздени нож, врхом пободен у здравицу. Такав погребни ритуал није констатован на не-крополи II, која је млађа и ближа римском начину сахрањивања. Иако ови гробови припадају поменутом типу кружне јаме са урном, међу њима постоје извесне конструктивне разлике.2

Најједноставнији облик је гробна јама кружне основе, у чијем средишту је урна уз коју је пободен криви нож (сл. 2). Овој форми припада пет гробова (20/1972, 27/1970, 57/1966, 50/1970 и 62/1972). У два случаја на дно раке стављени су остаци са ломаче (гробови 50/1970 и 62/1972), а у једном гробу урна је додатно поклопљена уломком керамичке посуде (гроб 62/1972). Код нешто сложеније форме урна је заштићена венцем од камених плоча (сл. 3). Откривена су три таква гроба (19/1970, 9/1970 и 57/1972), од којих је у два рака била засута остацима са ломаче (9/1970 и 57/1972). Трећу форму представљају гробови у којима је урна заштићена цистом од четири камене плоче (сл. 4). Истражена су два таква гроба (34/1970 и

1 Пројектом, у коме су учествовали Завичајни музеј у Пљевљима, Завод за заштиту споменика културе СР Црне Горе и Одељење за археологију Филозофског факултета у Београду, руководили су проф. др Александрина Цермановић-Кузмановић и академик Драгослав Срејовић.

2 У раду је коришћена документација Центра за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду.

106

59/1966), при чему су у једном на дну раке констатовани расути остаци са ломаче, док је урна била поклопљена дном керамичке посуде (гроб 59/1966).

Садржај гробова изненађује скромношћу и једноставношћу. Урне су грубе фактуре, израђене руком и све су, као и већина керамичких посуда са некрополе I, мркоцрвене боје печења. Изузетак чини биконична урна израђена на витлу, од боље пречишћене глине и сиве боје печења (гроб 62/1972). Типолошки могу да се поделе на овоидне, сферичне (са или без дршке), крушколике и биконичне (сл. 5). Њихове димензије варирају, па висина овоидних и сферичних урни износи око 20 cm, a крушколиких и биконичних око 30 cm. По правилу нису украшаване. Аналогије овим облицима тешко се налазе у археолошком материјалу из римске епохе. Као урне коришћени су и лонци какви су на овом простору били у употреби и пре римске доминације.3

Сл. 1. Комини, некропола II

Fig. 1 Komini, Necropolis II

3 А. Цермановић-Кузмановић сматра да ови типови представљају наставак халштатских традиција у овом крају (Cermanović-Kuzmanović 1980: 229). Детаљна анализа керамичког материјала са некрополе I, која се ради у окви-ру припреме за публиковање монографије о античким некрополама Комина, указује и на неке друге елементе који су учествовали у стварању домородачке културе у залеђу Далмације (Лазић, у штампи).


107

М. Ружић СИЛВАН И ХЕРКУЛ У ЗАГРОБНИМ ВЕРОВАЊИМА СТАНОВНИКА МУНИЦИПИЈУМА С...

Оно по чему се гробови о којима је реч разликују од осталих, како са некрополе I тако и са некрополе II, јесу велики гвоздени ножеви који су поред урне пободени у здравицу. Ка-рактерише их преломљена горња ивица сечива (сл. 6), на основу чега би могли да се определе у воћарске ножеве, можда чак у неку врсту виноградарских ножева (falx vinitoria). Колумела каже да су служили за обрезивање лозе, а специфични су по томе што је део сечива ближе дршци раван и зове се culter (сатара). Већина наших примерака израђена је из једног дела. Код седам ножева врх дршке је трапезоидан (гробови 9/1970, 19/1970, 20/1972, 27/1970, 50/1970, 57/1972 и 62/1972), а код два је заобљен (гробови 57/1966 и 34/1970). Само један нож (гроб 59/1966) има бронзану дршку која се трапезоидно завршава, са врхом украшеним волутама. Уочавају се разлике у димензијама. Ножеви са трапезоидним врхом дршке дугачки су око 26 cm, док су примерци са заобљеним врхом дршке нешто дужи, око 31 cm. Кружне перфорације и очувани делови нитни на дршкама сведоче да су имали оплату, највероватније од дрвета. Изузетак је нож са бронзаном дршком, код кога је очуван део коштане оплате (Cermanović-Kuzmanović, Srejović and Marković 1972: tombe 74). Нож скоро истоветан нашим примерцима са трапезоидним врхом дршке потиче са југоисточне некрополе Дукље и новцем Антонина Пија датован је у другу половину II века (Cermanović-Kuzmanović, Velimirović-Žižić i Srejović 1975: 101, grob 196).

Бронзане фибуле нађене су у три гроба (9/1970, 59/1966 и 19/1970). Фибуле које нису гореле стављане су у урне заједно са испраним остацима кремираних покојника (гробови

Сл. 2. Конструкције гробова

Fig. 2 Grave construction

108

9/1970 и 19/1970) или поред урне ( гроб 59/1966). Све припадају истом типу – Ауциса (Aucissa) фибулама (сл. 7) и већих су димензија (дужине 6,6 cm – 7,8 cm). Два примерка имају укра-шену трапезоидну главу и извијен плочасти лук који се сужава ка нози са карактеристичним

лоптастим наставком на крају, док је на трећем примерку глава неукрашена. Датују се у крај I и на почетак II века (Jovanović 1978: 53–54; Koščević 1980: 15–17; Bojović 1983: 22; Петковић 2007: 46–49). Само у једном гробу (59/1970) по-ред урне је нађен гвоздени пилум, док се уз урну из гроба 59/1966 налазила гвоздена алатка.

Као прилози у овим специфичним гробовима, у три случаја нађени су керамич-ки пехари, и то у урни, заједно са фибулом и испраним костима покојника (гроб 9/1970), у гару поред урне (гроб 50/1970), и у гару, али изван заштитног каменог венца око урне (гроб 57/1972). Све три посуде израђене су на сличан начин као и урне – руком, од земље грубе фа-ктуре, мркоцрвене су боје печења и без декора-ције (сл. 7). Имају једноставну хемисферичну форму, иако се међусобно разликују по неким детаљима. Као и урне, можемо их сматрати ау-тохтоним производима рађеним по старијим узорима.

Садржај гробова није зависио од њи-ховог типа. Уочава се, међутим, извесна пра-вилност у погледу положаја ових гробова у оквиру некрополе I. Концентрисани су у сре-дишњем делу локалитета, између најстаријих гробова (средина и друга половина I века) у источном делу некрополе и најмлађих (поче-так III века) у њеном западном делу (Церма-новић-Кузмановић 1977: 38–39).

Скромни археолошки налази из гро-бова са ножевима, пре свега керамика, не дају основу за њихово прецизније хроно-лошко опредељење. Оно је извршено према

положају гробова на некрополи и налазима Ауциса фибула. Гробови са фибулама нешто су старији (крај I или почетак II века) и вероватно потичу из периода пре него што је насеље у Коминима добило муниципални статус. Како је у средишњем делу некрополе сахрањи-вање обављано током читавог II века, најмлађе гробове овог типа треба определити у другу половину II века.






109

***Гробови са ножевима пободеним у земљу поред урне пружају могућност бољег сагле-

давања једног сегмента веровања у загробни живот. Специфично постављен криви нож наводи на идеју повезивања овог ритуала са Силваном, заштитником сељака, пастира и сиромашних – Argestis, који брине о међама – Orientalis и стара се о кући – Domesticus (Срејовић и Цермано-вић-Кузмановић 1987: 383–384), а један од његових симбола је и воћарски срп (falcitenens). У ликовној уметности ово божанство често је представљано са атрибутима плодности у рукама (Јовановић 2000: 19–25) или како израња из рога изобиља (Вулић 1931: 240, бр. 639; Јовано-вић 2003: 51–52). Његова очигледна повезаност са плодношћу и заштитом природе, због чега је лако прихватан од стране домородачке популације Далмације као супституција локалног божанства, може се поткрепити и начином на који су криви ножеви постављени у гробовима из Комина – врхом пободени у земљу, из које све израста и у коју се све враћа ради поновног обнављања. Да је у питању израз аутохтоних загробних веровања показују не само грубе урне израђене у локалној традицији (Marić 1968: T. V, grob 386, T. VI, grob 17, T. XXI, grob 249) већ и начин полагања кремираних покојника у њих. Сматра се да је обичај испирања костију изгоре-лих на погребној ломачи веома стар и да потиче из бронзаног доба (Срејовић 2002: 112–113). Изгледа да је и побадање кривих ножева у гробовима преузето из ранијих традиција. Истовет-ни примерци ножева нађени су и у гробовима на територији Јапода, па се та појава објашњава утицајем њихове културе (Stipčević 1960: 93, sl. 1/1; Marić 1968: T. XXI, grob 78).

Сл. 5. Облици керамичких урни

Fig. 5 Shapes of ceramic urns


110

Чини се да је повезаност Силвана са култом мртвих двојака. Као чувар граница и међа (tutor finium), могао је бити и заштитник чистоте и неповредивости гроба као новог дома покојника. Надгробни ципус Паконије Монтане, који чини саставни део гробнице I, откривене 1965. године на некрополи II (Цермановић 1967: 202, 203, сл. 2; Срејовић 1975:

Сл. 6. Облици кривих ножева

Fig. 6 Shapes of curved knives

Сл. 7. Гробни прилози

Fig. 7 Grave goods


111

178, 179, сл. 5, 7), богатим ук-расом пружа обиље података о загробним веровањима ста-новника Муниципијума С...

На десној, тзв. мушкој страни ципуса (сл. 8а, 11с) пред-стављен је наг крилати младић, обувен у дубоке ципеле. Уздиг-нутом левом руком придржава котарицу са грожђем, док у опруженој десној руци држи воћарски нож и грозд. На левој, тзв. женској страни (сл. 8b, 11а) приказана је млада жена оде-вена у дугу хаљину са прекло-пом и дугим рукавима, која у десној руци, савијеној у лакту, на грудима држи два цвета, а у спуштеној левој руци кључ. Обе фигуре дате су en face, у едикулама које су фланкиране стубовима са капителима. Ис-под сваке едикуле налази се по једно дрво живота, док је изнад њих украс у виду лишћа. Рељефи са ципуса Паконије Монтане у литератури се тумаче као представе генија јесени (крилати младић) и покојнице (млада жена). Приказ воћарског ножа и дрвета живота омо-гућава и друга тумачења. Већ је поменуто да је воћарски срп – нож (falcitenens) један од атри-бута Силвана. Повезаност овог божанства са шумом, односно дрвећем, налази потврду и на ципусу из Комина. Стилизована представа дрвета живота, са стојећом мушком фигуром на десној бочној страни споменика, вероватно је ликовни израз једног од Силванових епитета – Dendrophorus. То није једини споменик из Ко-мина са рељефном представом дрвета живота. На имању Остојића, уз још неколико камених споменика, постоји одломак надгробне стеле са истим мотивом (сл. 9).

У североисточним деловима провин-ције Далмације нису ретки случајеви да се фигура Силвана замени приказом дрвета (Зо-товић 1973). Томе треба додати и могућност интерпретације младалачког пара, познатог са већег броја сепулкралних споменика у залеђу Далмације (Vasić 1973: 362–372). Ако се при-хвати претпоставка да је тзв. надгробни Атис

Сл. 8. Бочне стране ципуса Паконије Монтане

Fig. 8 Sides of Paconia Montana’s cippus


Сл. 9. Део надгробне стеле из Комина

Fig. 9 Funerary stele from Komini

112

заправо Силван изједначен са неким локалним божанством (Зотовић 1995: 67), онда и крилати младић са воћарским ножем може да се поистовети са Силваном као чуварем неповредивости гроба, али и као божанством које је преузело функцију Диониса као господара мртвих. У том

случају, приказ младе жене на левој бочној страни ци-пуса Паконије Монтане можемо тумачити као локалну интерпретацију богиње Дијане, заштитнице природе и плодности, која у руци држи кључ живота.

Гробови са кривим ножевима из Комина могу се повезати са још једним Силвановим епитетом – Bellator. С обзиром на оскудне прилоге, на први поглед тешко се може одредити да ли су у њима сахрањени покојници или покојнице. Ипак, налази из гробова 34/1979 (пилум) и 59/1966 (гвоздена алатка) омогућавају претпоставку да је реч о гробовима мушкараца – војника, које је њихов заштитник пратио и у загробном животу. То потврђује и специфичан гроб (17/1970) са некрополе I (сл. 10). Припа-

да типу гробова са каменом цистом у коју је смештена урна са испраним остацима кремираног покојника. Уз урну, пободен врхом у земљу, уместо уобичајеног ножа налазио се врх копља. Као прилози, у урну су смештени гвоздени нож, керамички пехар и гвоздена алатка. Силван као Bellator не помиње се на натписима из провинције Далмације, али је са таквим епитетом познат са натписа из Сирмијума (Mirković 1971: no. 25; Dautova-Ruševljan 1997: 382).

Сл. 10. Гроб 16/1970

Fig. 10 Grave 16/1970

Сл. 11. Предња и бочне стране ципуса Паконије Монтане (цртеж: Светозар Станковић Нани)

Fig. 11 Front of Paconia Montana’s cippus (drawing by Svetozar Nani Stanković)


113

Декорација надгробног ципуса Паконије Монтане пружа још интересантних иконо-графских детаља. Родбинску везу Силвана и Херкула, познату са једног натписа на коме је Херкул назван Силвановим унуком – nepos (Dorcey 1992: 15), налазимо на предњој страни ципуса. Удубљено и профилисано натписно поље уоквирено је виновом лозом са грожђем, која на дну извире из кантароса, а изнад натписа завршава се Херакловим чвором. Ако при-хватимо претпоставку да младић који се често јавља у пару на надгробним споменицима у југоисточној Далмацији представља локално божанство поистовећено са римским Силва-ном, исту везу налазимо на још једном споменику из Комина, који се данас налази уграђен у чесму у некадашњој војној касарни (Вулић 1941–48: 118). На његовим бочним странама приказан је млади пар, док је натпис уоквирен лозом која се и у овом случају завршава Хе-ракловим чвором. Велики јунак, Силванов унук, онај који је способан да одагна свако зло, да залечи ране и одбије непријатеље, заједно са Силваном чува покојника, не дозвољавајући никоме да наруши чистоту и светост гроба.

О популарности култова Силвана и Херкула у Муниципијуму С... сведоче и жртвени-ци посвећени овим божанствима, откривени у Коминима. Ара од кречњака, димензија 0,24 х 0,20 х 0,41 m, која је била у поседу учитеља Гавре Остојића, посвећена је Херкулу – Herculi sancto (Цермановић-Кузмановић 1982: 76–77, сл. 4). Скоро истоветан жртвеник нађен је 2008. године, приликом археолошких ископавања на локалитету Град у Коминима. Уз зид јужне фасаде грађевине са хипокаустом била су прислоњена три жртвеника, од којих су два веома оштећена, док је трећи очуван у целини и по облику и димензијама сличан је Херкуловом, а


Сл. 12. Жртвеници испред јужне фасаде грађевине са хипокаустом

Fig. 12 Altars by the south wall of the hypocaust building

114


Bojović, D.1983 Rimske fibule Singidunuma. Beograd: Muzej grada Beograda.

Vasić, M. R.1973 Nadgrobni spomenici (stele i cipusi) u rimskoj provinciji Dalmaciji od I – IV veka nove ere. Doktorska

disertacija. Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu.

Вулић, Н.1931 Антички споменици наше земље. Споменик СКА LXXI: 3–259.1941–48 Антички споменици наше земље. Споменик САН XCVIII: 1–279.

Dautova-Ruševljan, V.1997 Der Silvanus-Kult im Südosten der Provinz Pannonia Inferior. Стр. 379–384 у Уздарје Драгославу

Срејовићу, ур. М. Лазић. Београд: Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања.

Dorcey, P. F.1992 The Cult of Silvanus. New York: E.J. Brill.

Зотовић, М.1973 Југозападна Србија у доба Римљана. Ужички зборник 2: 12–13.

Зотовић, Р.1995 Римски надгробни споменици источног дела провинције Далмације. Ужице: Кадињача.

Jovanović, A.1978 Nakit u rimskoj Dardaniji. Beograd: Savez arheoloških društava Jugoslavije.

натписом S(ilvano) A(ugusto) S(acrum) посвећен је Силвану. Место налаза жртвеника и стра-тиграфски подаци добијени истраживањем грађевине са хипокаустом показују да су донети са неког другог места. Георадарска испитивања на локалитету Град, обављена током јесени 2008. године, пружају наду да се у претпостављеном центру насеља налазило и светилиште, можда посвећено баш овим божанствима. Делови архитектонске пластике откривени у јулу и августу 2008. године указују на постојање неког објекта јавног карактера у близини ис-тражене грађевине и сведоче о развијеном граду који је у II и III веку доживео економски и културни процват, нагло прекинут средином IV века.


115


Јовановић, А.2000 Бронзана статуета Силвана из Сирмијума. Зборник Музеја Срема 4: 19–25.2003 Прилози проучавању античких култова у Виминацијуму. Viminacium 13–14.

Koščević, R.1980 Antičke fibule s područja Siska. Zagreb: Odjel za arheologiju Centra za povjesne znanosti.

Лазић, М.у штампи Становништво пљеваљског краја пре и после романизације, од VI века пре н.е. до IV

века н.е. Стр. 1–10 у Потарје и Полимље у вртлогу великих сила. Научни скуп IX. Пљевља.

Marić, Z.1968 Japodske nekropole u dolini Une. Glasnik Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine XXIII: 5–80.

Mirković, M.1971 Sirmium – Its history from the I century A.D. to 582 A.D. Str. 5–94 u Sirmium I, ur. Đ. Bošković. Beograd: Arheološki institut.

Петковић, С.2007 Фибуле у римским провинцијама на тлу Србије од I до IV века н.е. Докторска дисертација.

Филозофски факултет, Универзитет у Београду.

Срејовић, Д.1975 Гробнице Аурелије Максимине и Паконије Монтане у Коминима (Муниципијум С...). Зборник

радова Народног музеја (Београд) VIII: 177–197.2002 Илири и Трачани: о старобалканским племенима. Београд: Српска књижевна задруга.

Срејовић, Д. и Цермановић-Кузмановић, А.1987 Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга.

Stipčević, A.1960 Latenski predmeti iz okolice Obrovca. Diadora 1: 87–94.

Цермановић-Кузмановић, А.1967 Неколико нових римских натписа из Комина. Старинар XVIII: 201–210.1977 Римско-илирске некрополе у Коминима. Стр. 37–47 у Велика археолошка налазишта у Црној

Гори, ур. Б. Гавела. Београд: Коларчев народни универзитет.1982 Нови епиграфски споменици из Комина и Коловрата. Старинар XXXII: 75–80.1998 Комини. Београд: Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања.

Cermanović-Kuzmanović, А.1980 Vorrömische Elemente in der Kultur des Municipium S... im Dorfe Komini. Živa antika XXX/1–2:

227–232.

116

Mira A. Ružić

Silvanus and Hercules in the Afterlife Beliefs of the Inhabitants of Municipium S...

Summary

The village of Komini is situated on the Vezišnica river 2 km from Plevlja. The earliest reference to a Roman monument in the Plevlja area, an inscription, can be found in an account of Dubrovnik emissaries trav-elling to Constantinople in 1792. By the mid 19th century a number of inscriptions from the area were collected and published in the CIL. Sir Arthur Evans, on his tour of Montenegro, was quite surprised by the beauty of the monuments he was able to see in the area. The accidental discovery of a tomb in 1964 may be taken as the beginning of serious archaeological exploration at Komini, intermittently carried out until 1976. The system-atic excavation encompassed two Roman necropolises (known as I and II) with more than 750 graves, some of which contained quite unique grave goods. Necropolis I, from the outset defined as earlier of the two, sat on the flat top of the hill called Belo Brdo, while Necropolis II was located in a vale between Belo Brdo and the left bank of the Vezišnica (fig. 1).

The graves from Necropolis I that draw attention are those whose offerings included a curved iron knife driven into the subsoil. This custom is not registered at Necropolis II, which is later and shows more ele-ments of Roman burial practices. A curved iron knife was found in ten graves. All the graves were of the same type, circular pit containing an urn, but they showed some differences in construction.

The simplest from was a circular pit with an urn in the middle beside which was a curved knife driven into the ground (fig. 2). A somewhat more complex form showed a stone ring protecting the urn (fig. 3). The third form was the one where the urn was protected by a cist of four stone slabs (fig. 4).

The content of the graves is surprisingly simple and modest. The ceramic urns were handmade, of coarse clay, and all, like most vessels retrieved from Necropolis I, were fired to brown red. The only exception was a biconical wheel-thrown urn of well-levigated clay fired to grey (fig. 5). What distinguishes these graves from the rest is a large iron knife driven into the ground beside the urn. The shape of the blade (fig. 6) classi-fies it as the vine-pruning knife (falx vinitoria). Bronze fibulae were discovered in three graves. The fibulae, unexposed to fire, were found either in or beside the urn containing the washed remains. All were of the Aucissa type, characterized by the hinged pin (fig. 7). In three of these distinctive graves ceramic cups were found, all three handmade, of coarse fabric, fired to brown red, and plain. All three were simple in shape, hemispherical,

Cermanović-Kuzmanović, A., Velimirović-Žižić, O. i Srejović, D.1975 Antička Duklja: nekropole. Cetinje: Obod.

Cermanović-Kuzmanović, A., Srejović, D. and Marković, Č.1972 Nécropoles romaines a Komini prés de Pljevlja (Municipium S...). Inventaria Archaeologia 15. Pljevlja

and Cetinje: Societé Archéologique de Yugoslavie.


117


but differed in some details. Like the urns, they may be considered locally manufactured in keeping with an earlier tradition.

It is observable that the distribution of these graves followed a certain pattern. They were clustered in the central part of Necropolis I. The oldest burials, dated to the middle and second half of the 1st century, were in the eastern part of the necropolis, and the youngest, dated to the early 3rd century, were in its western part. The dating is based on the position of the graves within the necropolis and the presence of Aucissa fibulae. The graves containing fibulae were somewhat older (late 1st or early 2nd century), probably from the period before the settlement was granted the status of municipium. Given that the central part of the necropolis was in use throughout the 2nd century, the youngest burials of the type should be dated to the second half of the 2nd century.

The graves containing knives open up the possibility of looking at a segment of the ancient afterlife beliefs. The distinctive position of the knives leads to the assumption that the rite was connected with Silvanus, patron of farmers, shepherds and the poor – argestis, guardian of field boundaries – orientalis, and of home – domesticus, one of whose symbols was the gardening sickle (falcitenens). That his obvious connection with fertility and nature might have been the reason for his having been easily embraced by the native population of Dalmatia as a substitute for a local deity may be corroborated by the way the knives were positioned in the graves – with their points driven into the earth from which everything grows and to which everything returns to wait for the next renewal cycle. That this was an expression of indigenous afterlife beliefs can be seen not only from the crude craftsmanship of the urns, but also from the way in which the cremated remains were placed in the urns. The curved knives seem to reflect the adherence of the deceased to tradition.

Silvanus’ association with the cult of the dead appears to be twofold. Given his role as guardian of field boundaries (tutor finium), he might have been protector of the sacredness and purity of the grave, the deceased person’s new home. The richly decorated cippus of Paconia Montana, part of Tomb I discovered on Necropolis II in 1965, offers ample information about the afterlife beliefs of the inhabitants of Municipium S.

The well-known relief decoration of Paconia Montana’s cippus has commonly been interpreted as depicting the seasonal genius of autumn and of the deceased woman. The depiction of the gardening sickle and the tree of life, however, opens up the possibility of different interpretations. The gardening sickle or knife (falcitenens) was one of Silenus’ attributes. The deity’s association with forests or trees finds corroboration in the cippus from Komini. The stylized tree of life with a standing male figure on the right lateral side of the monument is probably an expression of one of the deity’s epithets – dendrophorus.

In the north-eastern parts of the province of Dalmatia a tree is an oft-found substitute for the im-age of Silvanus. To be added here is a proposed interpretation of the pair of young men known from a large number of sepulchral monuments from the hinterland of Dalmatia. If we accept the assumption that the so-called funerary Attises are in fact a local deity identified with Silvanus, the depiction of a winged young man with a gardening sickle may be interpreted as Silvanus, guardian of graves, but also as the deity that takes over the role of Dionysus as lord of the dead. In that case, the young woman on the left lateral side of Paconia Montana’s cippus may be interpreted as a local version of Diana, protectress of nature and fertility holding the key to life in her hand.

The graves with curved knives may be connected with yet another of Silvanus’ epithets – bellator. Some grave goods (pilum, spear) give grounds to assume that these were graves of men, soldiers, accompa-nied by their afterlife guardian. The inscriptions from Dalmatia do not refer to Silvanus bellator, but those from Sirmium do.

Kinship ties between Silvanus and Hercules, known from an inscription referring to Hercules as Sil-vanus’ grandson – nepos, occurs on the front side of the cippus. The inscribed area is bordered by vine scrolls with bunches of grapes growing from a kantharos below and terminating in a Herakles-knot above. If we ac-

118

cept the interpretation of the pair of young men frequently depicted on sepulchral monuments in south-eastern Dalmatia as a local deity assimilated with Roman Silvanus, the same connection can be found in yet another monument from Komini, presently built into a drinking fountain in the former army base. Its sides show a pair of young men, while the inscription is bordered by the trailing vines terminating in a Herakles-knot. The great hero, Silvanus’ grandson, the one capable of warding off evil, healing wounds and repulsing enemies, guards the grave against defilement and desecration, alongside Silvanus.

The popularity of the cults of Silvanus and Hercules at Municipium S is attested by the altars dedi-cated to the two deities discovered at Komini. A limestone ara is sacred to Hercules (Herculi santo). An almost identical altar was unearthed on the site Grad at Komini during the 2008 excavation campaign. Three more altars were discovered leaning against the south wall of a structure with a hypocaust system, two of them badly damaged, and one fully preserved and similar to the Hercules one in shape and size. It was dedicated to Silvanus: S(ilvano) A(ugusto) S(acrum). The findspot, as well as stratigraphic data for the hypocaust building, show that the altars were obviously removed from their original place. The outlines of the buildings in the pre-sumed centre of the settlement seem to promise the discovery of a shrine, possibly sacred to these deities. The fragments of architectural decoration excavated in July and August 2008, indicating a public building near the excavated building, support the assumption about an urban centre that flourished in the 2nd and 3rd centuries and came to an abrupt end in the mid 4th century.


ТРАГОМ ЗНАЧЕЊА ЈЕДНОГ ПРИВЕСКА ИЗ ЖИДОВАРА

U Aлександар Б. ЈовановићУниверзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Београд

Сажетак: Прилог је покушај да се један иконографски исказ из Жидовара прати у различи-тим археолошким амбијентима и сакралним концептима. Речју, отворена је необавезујућа етидска структура чије се утемељење може једнако тражити у реалном и иреалном, дакле у Хермесовом хоризонту Златног руна и Хесперидских јабука, у даљинама блиским поштованој госпођи Загорки Летици, којој посвећујем ову белешку.

Кључне речи: Жидовар, привезак, куротрофна фигура, Хипнос, Танатос, Никс, бело, црно, interpretatio graeca, влашка петрекатура.


Прегледни рад*УДК: 903.25 (497.11 Жидовар) „638“ 7.032.63: 7.046 (38)Примљено: 10. априла 2008. годинеПрихваћено: 12. јуна 2008. године

TRACKING THE MEANING OF A PENDANT FROM ŽIDOVAR

U Aleksandar B. JovanovićUniversity of Belgrade, Faculty of Philosophy, Department of Archaeology, Belgrade

Abstract: The sacral thesaurus from Židovar includes a pair of unusual kourotrophic sheet-silver pendants showing a seated matron with two children in her arms. Analysis of similar images from the Archaic and later periods has led to the assumption that the Židovar pendants show the goddess Nyx and her sons Hypnos and Thanatos. Briefly, we believe that there are in the Lower Danube and northern Balkans some epichoraic, autochthonous, reasons for an enhanced receptivity to the cult of Hypnos and Thanatos and the white/black relationship personified by the two brothers. This ancient layer on the pendant from Židovar, recognized in Greek myth and image, may be thought of as being an expression of the interpretatio graeca principle.

Key words: Židovar, pendant, kourotrophic figure, Hypnos, Thanatos, Nyx, white/black, interpretatio graecae, Vlach petrecaturas.

Review articleUDC: 903.25 (497.11 Židovar) „638“ 7.032.63: 7.046 (38)Received: April 10, 2008Accepted: June 12, 2008

У изузетном сакралном тезаурусу из Жидовара, према сваком хоризонту интересовања до-бродошлом, отвореном и нудећем, пажња која скакутаво лахори од предмета до предмета

задржала ми се на пар необичних куротрофних привезака од сребрног лима (Јевтић, Лазић и Сладић 2006: 78, сл. 70; Jevtić 2007: 37). Представљена је жена, матрона у седећем положају, са два детета у рукама (сл. 1).

Мада стилизован и упрошћених детаља, приказ носи сакралну експресивност сагле-дану кроз наглешен матернитет, исказан скутом и децом на грудима, и пијетет изражен маје-стетичним ставом и велом на глави. Због популарности култа Аполона и Артемиде у предрим-ском периоду на подунавском простору, могло би се помишљати да је реч о приказу Лете са бо-жанским близанцима (Јовановић 2003). Лето је, међутим, обично представљана у бегу пуном немирне зебње, што не одговара овом спокојном приказу. Сличну иконолошку поставку има и приказ Афродите са децом (Еросом и Химеросом) на црнофигуралној фрагментованој вази са Акропоља у Атини, која се датује у период између 560. и 550. године пре н.е., или на теракоти из Пестума (Carpenter 1986: 40; Orlandini 1990: 187, fig. 62). Ове представе су занимљиве јер се у Афродитином хитону разигравају белопољни и црнопољни прелудијуми, о чему ће још бити

речи. Деца су, међутим, приказана у активном односу, раздрагано подигнутих руку. С друге стране, значајно присуство келтске компоненте на Жидовару налагало би да прве импресије усмеримо ка келтској Dea Nutrix, богињи на трону, са децом у наручју (Jenkins 1957). Богиње дадиље су на ширем балканском простору епиграфски посведочене у форми Nutrices Augustae у Птују, али им је придаван локални значај (Марић 1933: 26). Заправо, најближу иконолошку конвергенцију привеску из Жидовара препознајемо у статуети од теракоте из архајског пери-ода, са некрополе у Мегари Хиблеји (Megara Hyblea) код Сиракузе (Hadzisteliou-Price 1978), која се налази у Регионалном археолошком музеју „Паоло Орси” у Сиракузи (сл. 2).

Сл. 1 / Fig. 1

122

Мада делимично оштећена, ова композиција је протумачена као богиња Никс (Nyx) на трону, са близанцима Хипносом и Танатосом на грудима. Сликовит наративни израз за сличну композицију налазимо у Паусанијином опису ковчега Кипселида из Херејoна у Олимпији (Paus., V, 18). На рељeфу у кедровини, где су сачувани искон и свако сећање, он је видео и забележио: ...Опход другог појаса на ковчегу, започео бих са леве стране. Ту је жена која на десној руци држи бело уснуло дете, а на левој, држи црно налик оном уснулом, док су им ноге окренуте на

супротне стране. Натпис наравно објашњава, а и без њега се може уочити да су то Тана-тос, Хипнос и Никс... (превод Љ. Вулићевић). У иконографском погледу, ти прикази су блиски представи из Жидовара, али су од ње хроно-лошки и географски удаљени, мада заједнички именитељ могу бити дорски, посебно мегар-ски досељеници на Сицилији, Пропонтиди и западној црноморској обали, у Месембрији (Sakellariou 1996: 183). Дакле, у сведеном при-казу на привеску из Жидовара може се препо-знати представа Никс са Хипносом (вероватно) у десној и Танатосом у левој руци.

***Претпоставка да су на привеску из

Жидовара приказани Никс, Хипнос и Танатос отвара, међутим, извесно недоречје исказано питањем: зашто једна, у суштини езотерична и криптична тема налази одраза у накиту на про-сторима скоро недосежним грчким видицима и утицајима? Чини се да је реч о својеврсној манифестацији interpretatio graecaе, само де-

лимично ослоњеној на култ Хипноса и Танатоса, а више на сучељеност белог и црног у овој сакралној конституцији. Хипнос и Танатос у грчком вазном сликарству имају један иконог-рафски парагон: уносе тело покојника у подземни свет (exposito), а уједно му отварају мо-гућност повратка и апотеозе. Свакако, најпознатији је приказ са Еуфронијевог црвенофигу-ралног кратера из Метрополитен музеја у Њујорку, где Хипнос и Танатос уносе/узносе тело ликијског хероја Сарпедона (сл. 3). Композиција има две осе: апсцису, коју означава оријашко тело Сарпедона, и ординату, коју представља Хермес. У обе конституције хералдички чланови су Танатос на левој и Хипнос на десној страни. Поред Танатоса је ратник са отклоњеним, па-сивно постављеним штитом, који означава идеју на штиту, а уз Хипноса је ратник са штитом у положају одбране, као израз начела са штитом. Хермес десном руком, гестом психопомпа, указује на Танатосову страну смрти и пут подземља.

Сличну иконолошку структуру налазимо и на киликс-кратеру из Агригента, данас у Националном музеју у Агриђенту (сл. 4). Ова посуда такође припада раној фази атичког

Сл. 2 / Fig. 2


123

црвенофигуралног стила, тј. почетку V века пре н.е. (Poulsen 1963: 7). На левој страни су Та-натос и ратник са отвореним штитом, а на десној Хипнос и ратник са штитом у дефанзивном положају. Хералдичку окосницу у средини представља ратник (или Арес), погледом и гестом окренут ка Танатосу, који на необичан начин обједињује бело и црно, односно живот и смрт. Арес (ратник) је у белој опреми бљештавог сјаја, али на штиту има умањени црни одраз ратника, заправо eidolon онога ко ће херојском смрћу постати хипостаза божанства.

На белим лекитима, где фунерарне теме доминирају, обично је Танатос на левој, а Хипнос на десној страни. Хералдички стожер је надгробни ципус, али се у овој сепулкралној конституцији појављује и Хермес у ставу пси-хостазије, која претеже на страну младоликог Хипноса (сл. 5). Занимљив феминински израз ове теме срећемо на осликаној гробници из Пестума, датованој у IV век пре н.е. (Longo: 1996, 649). Поред покојника на одру (prothesis) стоје црнокоса матрона, са леве, и светлокоса девојка, са десне стране.

Проблем црног и белог у сепулкралној уметности на посебно деликатан начин трети-рао је Ексекија, корифејни сликар црнофигу-ралног стила. На његовом киликсу из Вулчија, који се чува у минхенској збирци античке умет-ности (Staatliche Antikensammlungen), приказ-ана је борба око погинулог црног ратника, на једној, и борба око рањеног ратника у белој оп-реми, који покушава да се придигне, на другој страни посуде (Boardman 1988: 57, 104, Figs. 1, 2). У овој слици одјекује начелни сукоб између белог, оличеног у Ахилу, и црног, персонифи-кованог у Мемнону. Тему белог и црног усуда посредно манифестује и чувени Ексекијин при-каз Ахила и Ајанта у игри бачених коцака, на амфори из Ватикана. Животни пут оба хероја одредила је табла са белим и црним пољима, а бачене коцке су израз небеског усуда и задате судбине. Чини се да је ову тему Ексекија пре-узео са посуда из дипилонске фазе геометријског стила, где се у метопама изнад коња, јелена или патке – животиња којe вуку кола Аполоновог хиперборејског узлета – налази плоча са црно-белим пољима, својеврсна небеска tabula lusoria, на којој је живот већ изаткан и догођен (Boardman 1966: 6). Као сликовит израз ове идеје доносимо приказ на посуди са некрополе из

Сл. 3 / Fig. 3

Сл. 4 / Fig. 4

A. Јовановић ТРАГОМ ЗНАЧЕЊА ЈЕДНОГ ПРИВЕСКА ИЗ ЖИДОВАРА

124

Дипилона у Атини, која се чува у Националном музеју у Копенхагену (сл. 6). Мотив белих и црних поља јавља се на одећи божанстава у сцени Парисовог суда са трипода из Лувра, који се повезује са „сликаром С” и датује у период од 570. до 565. године пре н.е. (сл. 7).

Уз присуство разнобојних каменчића у етрурским гробовима, поменимо да се на представи клине са супружницима јављају де-коративни панели попут шах-табле, са белим и тамним пољима; наводимо сликовит пример из Гробнице штитова са некрополе Монтероки у Тарквинији (Haynes 2000: 308). Уз напомену да ћемо се вратити овом сегменту o плочама са шах-пољима, настављамо о бесконачној игри белог и црног. Чак ни смрт није потпуна ноћ и црнило. Врлином и часним животом може се задобити бели трачак божанске наклоности и повратак. Најречитије изразе ове идеје на-лазимо на церетанској хидрији оријентализи-рајућег стила, на којој је јонски мајстор, умет-ник досетке и гротеске, не препуштајући се худој судбини изгубљеног завичаја, средишњу главу троглавог црног Кербера, кога обуздава Херакле, осликао белом бојом. Слично је и код Андокидовог сликара, који је на билингвној амфори са темом Херакла и Кербера, вишегла-во чудовиште приказао комбинацијом светлих и тамних тонова (Hemelrijk 1984). Посебно су занимљиви лирски приказ са фрагментова-ног Неарховог црнофигуралног киликса, на коме Ахил преже своје вихорне коње (сл. 8), и агонистичка квадрига са такмичења у част Патрокла на Софиловом диносу из приближ-но 580. године пре н.е. (сл. 9). Ове целесталне квадриге, дохватне сваког тријумфа и даљине, састоје се од два пара црних и белих коња. Па-рови белих и црних коња налазе се на мозаику сакралног објекта (гробница или крстионица) са локалитета Ливаде код Струге (Вулић 1931: 220, бр. 588). Овде је прилика да поново ода-мо почаст античким видицима и непоновљи-вој интуицији сагледавања традиције Јована Дучића, који су изнети у Благу цара Радована: ... Срећа и несрећа, то су бели и црни коњи који

Сл. 5 / Fig. 5

Сл. 6 / Fig. 6

Сл. 7 / Fig. 7


125

трче у истом правцу, блиско и напоредо, тако да час промакну бели поред црних, а час црни поред белих. Тако иде целог живота који је саздан од утакмице белог и црног. Зато човек ис-товремено проживљава срећу и несрећу, и онда кад за то и не зна. Нема апсолутне несреће ни апсолутне среће, и зато их обе истовремено проживљавамо...

Дуг је низ античких примера дихотомије и својеврсног јединства белог и црног: хиперборејске снеж-не белине и халипске таме рудни-ка у римској лирици Катула (LXVI, 73), Ахилов север и Мемнонов југ у борбеном ковитлацу под Тројом, мисаона белина Амфиона и тамни одсјај палестре у лику Зетоса, њего-вог брата близанца, као израз начела vita contemplativa и vita activa, који се препознаје и у групи Хипнос и Тана-тос из Сан Илдефонса, учење о Бе-лој и Црној девици у касноантичком прискилијанизму итд. (Oakley 2004: 87 ff).

У нашој ликовној уметнос-ти овим идејама највише се прибли-жио Леон Коен, сликама белог генија пролећа и црног генија јесени (Šuica 2001: 60), а у савременом сликарству Душан Михаиловић, варирајући ве-читу бело/црну игру кроз принцип јанг-јин. У античкој традицији са балканског простора, начело белог и црног најпотпуније се обједињује у култовима Артемиде/Дијане, богиње сребрног сјаја, и Хекате, њене црне хипостазе, односно у повезаности Аполона и Хекате/Тривије (Aen. 10, 537–542; Adamik 1998: 6). Траг овог схватања препознаје се у влашким петрекатурама, песмама за испраћај покојника (Гацовић 2000). Реч је о белој и црној Самоди-ви, суђаји која покојника уписује у црну књигу смрти или белу књигу живота. Наводимо један стих овог карактера из петрекатуре:

Седи црна СамодиваСамо седи и прибира

Сл. 8 / Fig. 8

Сл. 9 / Fig. 9


126

Ал је сува и висока,И очију избуљенихА и зуби изоштренихНисам сува ни високаНи очију избуљенихВећ од Бога ја сам данаВећ сам бела, белоликаВећ сам бела и прелепа.

У овом контексту посебно је занимљиво мерење судбине код Трачана: одређени про-ток времена, у зависности да ли је био срећан или несрећан, обележавао се, слично као код Етрураца, стављањем белог или црног камена у суд. Кад човек умре, преброје се бели и црни белези судбине и оцењује проживљено. Ово сакрално начело имало је одраза и у средњове-ковној уметности на тлу Бугарске; посебно су занимљиви графити са приказима јелена, епи-хорског хиперборејског психопомпа, чије је тело измрежено белим и црним пољима (Стойчев 1997: 38, сл. 7; Аспарухов 1984: 68). Овој малој скупини дијахроних пабирака о култу белог Хипноса и црног Танатоса са простора Подунавља додајмо још два трага. Један се односи на сликовит Овидијев опис Хипносовог двора у Метаморфозама (XI, 592–596):

Близу је Кимерске земље са простором дубоким споља,Брдина шупља, гдје живи и почива лијењи Санак,Камо ни ујутру Феб не оподне ни навече својимЗракама не може продр’јет. Испарује ту се из земљеМагла, см’јешана с тмином и нејасне светлости сумрак...

Чини се да у овом поетском опису можемо наслутити разливено ушће Дунава, цр-номорско приобаље, подземни дом Залмоксиса, а можда и Овидијева сазнања о подунавској историји и траговима Кимераца.

Други траг се односи на реверсне представе са аутономних ковања Сердике из времена Каракале: приказан је Хипнос, а не Ерос, како се наводи у литератури, који својим крилима успављује лава (Христова и Жеков 2007: 167). То је реплика скулптуралне групе из Асклепије-вог светилишта у Коринту, на којој Хипнос крилима успављује лава, а о којој нам је Пауса-нијин опис једино сведочанство (Paus., II, 10). Изгледа да је слична композиција била култни и декоративни садржај теменоса великог Асклепијевог светилишта у Сердици (Божкова 1982: 19–24). Лава у овој сцени треба посматрати као префигурацију – сунцем обасјаног – Ахила и повезати са починком хероја на острву Леуке у делти Дунава, где је, кроз хијерогамију са Јеленом/Ифигенијом, настављен његов небески пут вечности.

Најзад, поменимо и представу Јуноне Луцине на римском новцу (RIC IV-2: 341). Бо-гиња седи на трону, у левој руци држи дете у повоју, а у десној крин, симбол надолазеће мла-дости, наде, персонификацију идеје spes, којом се најављују млади цезари, али и Марса, који је рођен из овог цвета. Да ли је овде исказана идеја о два детета и оптимистички надслојена слика Хипноса и Танатоса/Марса? На такву могућност указује и хомофонија у речима Mars


127

и mors, односно идентификација рата и смрти, што је присутно у балканским провинцијама Царства (Pop 1994: 67).

Сведено, сматрамо да су на простору доњег Подунавља и северног Балкана постојали извесни епихорски, аутохтони разлози за пријемчивост култа Хипноса и Танатоса и односа бе-лог и црног који ова браћа оличавају. Овај искон са привеска из Жидовара, препознат у грчком миту и слици, можемо сматрати изразом начела interpretatio graecae.



Adamik, T.1998 Die zweite Botschaft der Aeneis. Acta Antiqua Academiae Scientiarum Hungaricae XXXVIII: 1–9.

Аспарухов, М.1984 Средновековни графити от северозападна България II. София.

Boardman, J.1966 Attic geometric vase scrins, old and new. Journal of Hellenic Studies 86: 1–6. 1988 Athenian Black Figure Vases. London: Тhames and Hudson.

Божкова, Б.1982 Паметници от Сердика изобразени върху сердикийските монети. Нумизматика 3.

Вулић, Н.1931 Антички споменици наше земље. Споменик СКА LXXI.

Гацовић, С.2000 Petrecătura – Песма за испраћај покојника у Влаха Унгуријана. Зајечар: Матична библиотека

„Светозар Марковић”.

Jenkins, F.1957 The cult of the Dea Nutrix in Kent. Archeologia Cantiana 71: 38–46.

Jevtić, M.2007 Art of Scordisci and Židovar Treasure. Beograd and Vršac: Faculty of Philosophy, Department of

Archaeology and Center for Archaeological Research and The City Museum of Vršac.

Јевтић М., Лазић М. и Сладић М.2006 Жидоварско благо. Вршац и Београд: Градски музеј у Вршцу и Филозофски факултет.

128

Јовановић, А. 2003 Култ Аполона у предримском периоду на простору северног Балкана. Стр. 9–20 у Рад Драгослава

Срејовића на истраживању античке археологије, ур. Н. Тасић. Зборник радова 2. Крагујевац: Центар за научна истраживања САНУ и Универзитета у Крагујевцу.

Longo, F.1996 Two painted stone slabs from Tomb 87 in the Spina-Gaudo necropolis at Pestum, in The Greek World:

Art and Civilization in Magna Graecia and Sicily. New York.

Марић, Р.1933 Антички култови у нашој земљи. Београд: Задужбина Луке Ћеловића–Требињца.

Oakley, J. H.2004 Picturing Death in Classical Athens. Cambridge and New York: Cambridge University Press.

Orlandini, P.1990 Paestum. La città e il territorio. Roma.

Pop, C.1994 Ulpia Traiana Sarmizegetusa şi territoriul ei: coloniştei, religii, locaşuri de cult. Ephemeris Napocensis

IV: 61–73.

Poulsen, V.1963 Griechische Vasen und Bauten. Königstein im Taunus: K. R. Langewiesche Nachfolger H. Köster.

RIC IV-21972 Roman Imperial Coinage. London: Spink.

Sakellariou, M.1996 The Metropolises of the Western Greek Colonies, in The Greek World: Art and Civilization in Magna

Graecia and Sicily. New York.

Стойчев, Т.1997 Проблеми на научното документиране, техниката на изпьлнение и анализите на графити от

скален комплекс край село Царевец. Годишник на Националния архологически музей X: 29–59.

Hadzisteliou-Price, T.1978 Kourotrophos-Cults and Representations of the Greek Nursing Deities. Leiden: Brill.

Haynes, S.2000 Etruscan Civilisation. Los Angeles: J. Paul Getty Museum.

Hemelrijk, J. M.1984 Caeretan Hydriae. Mainz: P. von Zabern.


129


Христова, Н. и Жеков, Г.2007 Монетосеченето на Тракия I–III век. Сердика и Благоевград.

Carpenter, T. H.1986 Art and Myth in Ancient Greece. London: Thames and Hudson.

Šuica, N.2001 Senke godišnjih doba. Str. 5–6 u Leon Koen: 1859–1934. Beograd: Jugoslovenska galerija umetničkih

dela.

U Aleksandar B. Jovanović

Tracking the Meaning of a Pendant from Židovar

Summary

The sacral thesaurus from Židovar includes a pair of unusual kourotrophic sheet-silver pendants showing a seated matron with two children in her arms (fig. 1). Analysis of similar images from the Archaic (fig. 2) and later periods has led to the assumption that the Židovar pendants show the goddess Nyx and her sons Hypnos and Thanatos.

***The assumption that the Židovar pendant shows Nyx, Hypnos and Thanatos requires, however, an

answer to the question: how come that an essentially esoteric and cryptic theme was reflected in a piece of jewellery in areas that were virtually beyond the reach of ancient Greek horizons and influences?

It seems to be an interpretatio graeca which is only partially based on the cult of Hypnos and Thana-tos and more on the black and white opposition. The depictions of Hypnos and Thanatos in Greek vase painting have an iconographic paragon: they carry the corpse to the underworld (exposito) while opening up the pos-sibility for the dead person’s return and apotheosis (figs. 3–5).

The white and black theme was treated in funerary art in a particularly delicate way by Exekias, cory-phaeus of black-figure painting. His kylix from Vulci shows the fight round a black-clad warrior on one side, and the fight round a wounded white-clad warrior struggling to get to his feet on the other. The image reflects a clash of two opposing principles: white, embodied in Achilles, and black, embodied in Memnon. The theme of black and white fates is indirectly manifested in Exekias’ famous depiction of Achilles and Ajax playing a dice game on the Vatican amphora. The lives of both heroes are determined by the chequered black and white board, and the thrown dice express their divinely ordained destiny. It seems that Exekias borrowed the theme from the Dipylon phase of the Geometric style, where the metopes surmounting a horse, a deer or a duck – animals pull-ing the chariot of Apollo’s hyperborean ascent – show a chequered black and white board, a celestial tabula lu-soria where the threads of life are already woven and the life lived (Boardman 1966: 6). An illustrative example

130

is the depiction on a vessel from the Dipylon cemetery at Athens, now in the National Museum in Copenhagen (fig. 6). The motif of white and black fields occurs on the clothing of deities in the Judgement of Paris depicted on the tripod from the Louvre related to the Painter S and dated between 570 and 565 BC (fig. 7).

In addition to many chips of stone of various colours found in Etruscan graves, let us mention the decorative panels with white and dark fields, similar to chess boards, in the depiction of a kline with a married couple, such as the illustrative example from the Tomb of the Shields on Monterozzi necropolis at Tarquinia (Haynes 2000: 308). We shall return to the chequered panels a little later, but let us now proceed with the never-ending interplay of white and black. Not even death is a complete night and blackness. Virtue and an honour-ably lived life can be rewarded with a white spark of divine grace and a return. The most eloquent expression of this idea can be found in a Caeretan hydria in the Orientalizing style, where an Ionian painter, master of wit and grotesque, unbeaten by the ill fate of his lost homeland, paints in white the middle head of black three-headed Cerberus. Similarly, the Andokides Painter’s bilingual amphora with the Heracles and Cerberus theme uses a pattern of light and dark tones to depict the monster (Hemelrijk 1984). Especially interesting are a lyrical depiction of Achilles harnessing his swift-footed horses on a fragmented black-figure kylix of Nearchos’ (fig. 8), and a quadriga in the contest in honour of Patroclus on Sophilos’ dinos dated to about 580 BC (fig. 9). These celestial chariots, within reach of every triumph and distance, are pulled by two pairs of black and white horses. Pairs of black and white horses are found in the mosaic in a sacral building (tomb or baptistery) on the site of Livade near Struga (Vulić 1931: 22, no. 588). This is a good occasion to pay honours to the horizons of the ancients and to Jovan Dučić’s astoundingly intuitive understanding of the tradition in Blago cara Radovana.

There is a long string of classical examples of the dichotomy and union of white and black: the Hy-perborean whiteness of snow and the Chalybean darkness of mines in the Roman poet Catullus’ lyrical verses (LXVI, 73); the Achillean north and Memnonian south amid the rage of battle beneath the walls of Troy; Am-phion’s intellectual whiteness and a dark reflection of the palestra embodied in his twin brother Zethus, express-ing the principle of vita contemplativa and vita activa also recognizable in the San Ildefonso group of Hypnos and Thanatos; the late antique Priscillianist teaching of the White and Black Virgin etc (Oakley 2004: 87ff).

In our visual arts it is Leon Koen that came closest to these ideas in his painting of the white genius of spring and the black genius of autumn (Šuica 2001: 60), and more recently, Dušan Mihailović, with his vari-ations on the eternal interplay of white and black through the yin-yang principle. Within the antique tradition in the Balkans the principle of black and white is best encompassed in the cults of Artemis/Diana, the silvery shining goddess, and her black hypostasis, Hecate, or in the connection between Apollo and Hecate/Trivia (Aen. 10, 537–542) (Adamik 1998: 6). An echo of this idea is recognizable in Vlach funeral songs, petrecatu-ras (Gacović 2000). This is a black and white Samodiva, a fate fairy that keeps the black book of death and the white book of life.

In this context, especially interesting is the Thracian custom of measuring destinies: a period in a person’s life, depending on whether it was fortunate or unfortunate, is marked in a way similar to that of the Etruscans, by placing a white or a black stone into a vessel. When the person dies, the white and black destiny markers are counted and the life lived appraised. This sacral principle finds a reflection in medieval art in Bul-garia; especially interesting are graffiti showing a deer – an epichoraic hyperborean psychopomp – whose body is covered in a net of white and black fields (Stoichev 1997: 38, fig. 7; Asparuhov 1984: 68). To this small col-lection of diachronic gleanings relating to the cult of the white Hypnos and the black Thanatos in the Danube Basin, another two clues may be added. One is Ovid’s description of Hypnos’ palace in Metamorphoses (XI, 592–596), which seems to evoke the mouth of the Danube, the Black Sea coast, the underground abode of Zal-moxis, perhaps even Ovid’s insights into the history of the Danube region and Cimmerian traces. The other clue is found in Caracalla’s reverse types minted at Serdica: they show Hypnos, not Eros as commonly suggested, lulling a lion to sleep with his wings (Hristova, Zhekov 2007: 167). This is a replica of the sculpted group


131


of Hypnos lulling a lion with his wings from Asclepius’ shrine at Corinth, known to us only from Pausanias’ description (Paus. II, 10). A similar composition seems to have constituted the sacral and decorative content of Asclepius’ large temple at Serdica (Bozhkova 1982: 19–24). The lion from this scene should be seen as a prefiguration of – sun-bathed – Achilles and related to his rest in the island of Leuke in the Danube delta where, through the hero’s hierogamy with Helen/Iphigenia, his life’s heavenly path goes on for all eternity.

Finally, let us mention Juno Lucina on Roman coins (RIC IV/2, 341): the enthroned goddess with a wrapped-up baby on her left arm and holding in her right a lily, a symbol of upcoming youth, hope, and a per-sonification of the idea of spes which announces not only young caesars but also Mars, born out of this flower. Does this express the idea of two children and an optimistically overlaid image of Hypnos and Thanatos/Mars? This possibility is also suggested by the homophony of the words Mars and mors, or the identification of war with death, which is present in the Balkan provinces of the Empire (Pop 1994: 67).

Briefly, we believe that there are in the Lower Danube and northern Balkans some epichoraic, autoch-thonous, reasons for an enhanced receptivity to the cult of Hypnos and Thanatos and the white/black relation-ship personified by the two brothers. This ancient layer on the pendant from Židovar, recognized in Greek myth and image, may be thought of as being an expression of the interpretatio graecae principle.

TРИ фИГУРАЛНО ОБЛИКОВАНЕ СВЕТИЉКЕ ИЗ МУЗЕЈА ГРАДА БЕОГРАДА

Славица Ж. КрунићМузеј града Београда, Одељење за археологију, Београд

Сажетак: У раду су анализиране три фигурално обликоване керамичке светиљке. Прва пред-ставља Амора у седећем ставу, а датована је у II–III век. Друга (фрагментована) лампа, у виду гротескне маске или негроидне главе, потиче из II века. Трећи примерак моделован је у облику рибе, a датује се у III, односно IV век. Разматрана је и њихова повезаност са култом и погребним обичајима.

Кључне речи: светиљка, Амор, негроидна глава, гротескна маска, риба, култ, погребни оби-чаји.

Кратко саопштењеУДК: 628.94 (497.11 Београд) „65“Примљено: 4. марта 2008. годинеПрихваћено: 12. јуна 2008. године

Славица КрунићМузеј града Београда

Змај Јовина 111000 Београд

[email protected]

THREE FIGURAL LAMPS FROM THE BELGRADE CITY MUSEUM

Slavica Ž. KrunićBelgrade City Museum, Department of Archaeology, Belgrade

Abstract: The figural lamps presented in this paper belong to different groups: those showing Amor; a human face; and animal figures. The lamp with the seated figure of Amor was found in Singidunum. It has been dated to the 2nd to 3rd centuries. The damaged lamp showing a Negroid face or a grotesque mask has been discovered in Belgrade. It has been dated to the first half or middle of the 2nd century and is certainly an import. The small lamp in the form of a fish comes from an unknown site in the Obrenovac area. The fish-shaped lamp suggests an early Christian symbol.

Key words: lamp, Amor, Negroid face, grotesque mask, fish, cult, funeral rites.

Short reportUDC: 628.94 (497.11 Belgrade) „65“Received: March 04, 2008Accepted: June 12, 2008

Slavica KrunićMuzej grada Beograda

Zmaj Jovina 111000 Belgrade, Serbia

[email protected]

Фигурално обликоване светиљке су јединствене и веома ретке. Израђене су у виду људ-ских или животињских фигура, а понекад и у форми различитих предмета профаног

карактера. На основу представа (божанства, људски ликови, животиње, воће итд.), K. Гетерт-Полашек их је разврстала у више група. Њеном поделом обухваћени су и фигурално модело-вани пуњачи за сипање уља у лампе (Goethert-Polaschek 1991: 117). У радовима других аутора ове светиљке разматране су засебно, а ређе су класификоване према постојећим типологијама (Loeschcke 1919: 335–338; Iványi 1935: 25, Taf. LXV–XVII; Wаltеrs 1914: IV, 1; Bаilеy 1980: 254–260; Goethert-Polaschek 1997: 130; Heimerl 2001). Произвођене су у дугом периоду, од III века пре н.е. до IV века, а у Атини и дуже (Bailey 1980: 254). Ипак, већина ових лампи италске производње настала је од средине I века до 192. године, односно до краја владавине Aнтонина (Аlram-Stern 1989: 47; Mlasowsky 1993: 412–413; Goethert-Polaschek 1991: 119). Више аутора сматра да су типичне за I и II век и да их карактерише прецизна израда, а често су прављене и кaо имитација скупих бронзаних светиљки (Mardešić 2002: 354; Sapelli 1979: 145). Као и друге римске лампе, најчешће су начињене употребом два калупа – доњег, за израду дна, и горњег, са фигуралном представом. Мајстор је водио рачуна о уклапању изливених делова на местима повезивања, како би добијени реципијент био функционалан, а целина складна.

Појединачно датовање ових светиљки углавном је засновано на облику кљуна, носа, дршке или имену произвођача. Име мајстора или радионице јавља се веома ретко. Дршке су најчешће прстенасте, са већом или мањом перфорацијом, и у складу су са обликом лампе. Ја-вља се и мања пуна клинаста дршка, и то увек на леђима уколико је лампа обликована у виду статуе. Ове светиљке су израђене од квалитетне, добро пречишћене глине и премазане су или бојене наранџастом, црвеном или тамнобраон бојом. Дно је обично равно и прати облик лам-пе, а примерци са прстенасто профилисаним дном су ретки.

У Одсеку за антику Музеја града Београда чува се више фигурално обликованих све-тиљки, од којих су неке објављене (Krunić 2005: 79, sl. 55; Крунић 2005: 149–160, Т. I–IV; Кру-нић 2007: Т. I). У овом раду биће представљена још три примерка, и то: први, у виду Амора, други, са гротескном маском или негроидном главом, и трећи, у облику рибе.

***У сваком погледу изузетна је лампа са фигуром Амора у седећем ставу. Нађена је у

најужем градском језгру Сингидунума.1 Њене димензије су: висина 9,8 сm, дужина 7,5 сm, ширина са крилима 7,7 сm, ширина диска 4,1 сm и ширина дна 4,1 сm. Амор је моделован у

1 У инвентарној књизи (инв. бр. АА/213) нема података о ближој локацији на којој је ова лампа нађена. Она је по-клон Управе народних добара, која се старала да све што је нађено приликом рашчишћавања рушевина у Београду после Другог светског рата буде предато Музеју града Београда.

136

седећем ставу, са раширеним крилима која се утапају у наслон столице (сл. 1). Његова десна нога привучена је ка стомаку, док је лева испружена. Глава је нагнута и ослоњена на десну шаку. Коса је раздељком подељена по средини, тако да благим таласима уоквирује лице. Лик замишљеног Амора јасно је моделован. Обрве и очи представљене су пластично, а зенице су приказане убодима. Предња страна крила украшена је низом косих линија које формирају четири траке, између којих су неправилне цртице, док задња страна, са неправилним трапезас-тим испупчењем, није декорисана. Отвор за сипање уља померен је у страну – уз десну ногу. Кљун је мален, са равном горњом површином и већим отвором за фитиљ. Једним жлебом јас-но је раздвојен горњи од доњег дела реципијента, при чијем дну је сличан жлеб. Дно је равно и прати облик лампе. Светиљка је израђена од добро пречишћене црвене глине фине фактуре и потпуно је премазана тамноцрвеном бојом.

Позната је лампа из Музеја Аугуст Кестнер у Хановеру (Museum August Kestner), моде-лована у облику крилатог Амора (Ероса) у стојећем ставу. Сматра се да је египатског порекла, а датована је на прелаз из старе у нову еру (Mlasowsky 1993: No. 243). Две фигурално моделоване светиљке са представом Амора, датоване у средину царског доба, чувају се у Тибингену: Амор са бакљом и Амор са лиром на делфину. Обе су настале у некој александријској радионици (Cahn-Klaiber 1977: Таf. 11, Nr. 139, 140). Наш примерак највероватније потиче из Eгиптa или Aтинe, где су фигуре Ероса биле омиљене (Cahn-Klaiber 1977: 169, 171). С обзиром да недос-тају подаци о условима налаза, може да се определи у дужи период, односно у II–III век.

Сл. 1. Светиљка са фигуром Амора из Сингидунума

Fig. 1 Amor lamp from Singidunum


137

Лампа са гротескном маском или негроидним ликом нађена је у Београду, на углу Ка-петан Мишине и Господар Јованове улице, током грађевинских радова. То место се везује за периферију римског цивилног насеља, односно за североисточну некрополу Сингидунума, која се налазила у близини. Светиљка је фрагментована, са мањим очуваним делом (сл. 2). Носи инвентарски број АА/2781, а њене очуване димензије су: дужина 5,9 cm, ширина 3,4 cm, висина 3,2 cm, R диска 2,2 cm и висина са дршком 4,3 cm (Кrunić 2005: 79–80, sl. 55).

На очуваном делу лампе јасно се виде торзо и гротескна представа људске главе, са рогом који је накнадно аплициран на чело. Лик има истакнут, кратак и широк нос, који се надовезује на полуотворена уста. Очи су назначене пластичном траком, док су зенице пред-стављене дубљим убодима. Наглашене су и уши, а коса је моделована у ситним коврџама. На реципијенту, у склопу диска и раменог појаса, налази се прстенаста дршка, са уочљи-вом линијом спајања по средини. Отвор за сипање уља уоквирен je пластичном траком, чија је спољна страна украшена вертикалним урезима. Светиљка је израђена од светлоцрвене и добро пречишћене глине. Танких је зидова и обојена је црвено. Глава је шупље ливена из две половине, што значи да је и реципијент формиран спајањем делова по дужој симетрали светиљке. Грубе црте лица и наглашене усне подсећају на гротескну маску или негроидну главу. На основу квалитета глине, танких зидова, бојене површине, као и места налаза у Син-гидунуму, светиљка је датована у прву половину или у средину II века и свакако представља импорт (Кrunić 2005: 79).

Примерци аналогни лампи из Сингидунума налазе се у Британском музеју и датовани су у другу половину I века. Сличне светиљке са гротескно приказаним главама потичу из Егип-та (Bailey 1980: 257, Q 1135, Pl. 45; Breccia 1930: Pl. XXIX–XXXI). На изгубљеној лампи већих димензија из Тријера, као и на једном примерку из Милана, представе су сличне негроидном лику на светиљци из Сингидунума (Goethert-Polaschek 1991: 140, No. 10, Аbb. 14; Sapelli 1979: Taf. 39, 339). Аутори који су објавили ове или сличне светиљке са негроидним главама или гротескним маскама слажу се да су настале у некој од италских, галских или рајнских ради-

Сл. 2. Лампа са гротескном маском или негроидним ликом из Сингидунума

Fig. 2 Lamp with a human bust from Singidunum

С. Крунић TРИ ФИГУРАЛНО ОБЛИКОВАНЕ СВЕТИЉКЕ ИЗ МУЗЕЈА ГРАДА БЕОГРАДА

138

оница, што је утврђено на основу боје глине од које су израђене. Познати су и држачи за свеће веома блиски лампама са гротескним ликом, како по начину моделовања тако и по боји глине и премаза. Датовани су у I и прву половину II века (Goethert-Polaschek 1991: 172). Terminus ante quem за ове предмете је друга половина III века (Faust 1995: 210). Једна светиљка са гротеск-ним ликом откривена је у керамичкој пећи у Тријеру (Faust 1995: 199, Nr. 6, 7, Abb. 2–4).

Лампа са негроидним ликом из Сингидунума значајна је јер указује на поступак из-раде сличних предмета. Направљена је у калупу састављањем симетричних делова. Спој видљив на средини лика завршава се на отвору за сипање уља. Није искључено да је овај фрагментовани примерак део стојеће лампе, какве су откривене у Карнунтуму (датоване у II или III век) и Тријеру, а аналогни примерци чувају се у Британском музеју (Alram-Stern 1989: 48, Taf. 38, 566; Goethert-Polaschek 1991: Abb. 41–43; Bailey 1980: 257, Pl. 45).

Mала светиљка у обли-ку рибе значајан је налаз из око-лине Oбреновца (сл. 3). Добро је очувана; присутна су само мања оштећења на отвору за сипање уља и на репу. Њене димензије су: дужина 7,6 cm, ширина 2,5 cm, висина 2,1 cm и очувана ви-сина код отвора за уље 2,4 cm (инв. бр. АА/5077).

Глава рибе предста-вљена је са отвореним устима, а очи су назначене пластичним кружићима. Дно лампе је рав-но и моделовано тако да прати облик тела, које се код главе и репа постепено сужава. Леђ-ни део рибе благо је лучан и на њему су два отвора. Отвор за фитиљ је на глави, док се

оштећени отвор за уље налази на репном делу. Бочне површине отвора за уље моделоване су као леђно пераје са плитким урезима. Површина тела украшена је низом полулучних утиснутих линија, које представљају крљушт. Реп је декорисан дубљим хоризонталним урезаним линијама. Шкрге су назначене пластично моделованим цртицама у два реда. Све-тиљка је израђена од црвене глине добре фактуре и обојена је црно. Датована је у III–IV век и сигурно је импортована.

Димензије ове светиљке сличне су димензијама једног примерка који се чува у Франк-фурту, а датован је у другу половину I века (Selesnow 1988: 45, Тaf. 21/154). Сличну светиљку објавио је Д. M. Бејли, који сматра да је у касноантичком периоду центар за производњу оваквих лампи био у Напуљу (Bailey 1988: 431, Pl. 134, Q. 3420; Bailey 1980: Taf. 47, Q 1139). Брoнзaна светиљка у oблику рибe нађена је у Хeркуланеуму (Valenza-Mеle 1981: 159, No. 373).

Сл. 3. Светиљка у облику рибе из Обреновца

Fig. 3 Fish-shaped lamp from Obrenovac


139

Поменути примерци потичу из друге половине I века или из првих деценија II века, мада има и оних из III и IV века.

***Светиљка у облику крилатог Амора може различито да се тумачи. Постоји више

примерака чији је диск украшен представом Амора, а потичу из различитих провин-ција. Амор је био омиљени мотив на разним типовима фигурално обликованих светиљки (Loeschcke 1919: Taf. I, Taf. IV/10–12, 347, 350, Taf. XVI, 18, 20, 352, 652). Осим што је био широко распрострањен, овај мотив је и дуго трајао. Заступљен је на светиљкама насталим од I до IV века. Лампе са представом Амора израђиване су како у радионицама западних провинција тако и у онима на истоку, у Атини, Египту и Пергамону (Rosenthal-Heginbottom 1981: 102; Goethert-Polaschek 1985: М. 1–16; Bailey 1988: 11–16; Heimerl 2001: 56, 58, 62, Taf. 6, 8, 10, 14). Честе су две, па и више фигурa Амора, који је представљан са буктињом у руци, односно са шкољком и рибом. Понекад је приказан у игри са животињама, и то најчешће псом, зецом, кошутом или делфином (Goethert-Polaschek 1997: 200, 201). Представе крила-тог Амора настале су у царско доба и везују се за свет мртвих јер је он био геније смрти и заштитник покојника (Heimerl 2001: 74; Јовановић 2007: 121). У доба јулијевско-клаудијевс-ке династије, Амор (Ерос), Венерин (Афродитин) пратилац и потомак, добија и политички смисао јер симболизује првог цара – Августа (Mlasowѕky 1993: 124–125; Eckardt 2002, 118). Истовремено је и пeрсонификација живота (Goethert-Polaschek 1997: 198). Сцене са Амором честе су и на мозаицима, на којима се јавља са морским лавовима, морским змијама, рибама, делфинима, нимфама и птицама.

Фрагментовану светиљку са гротескним ликом свакако треба повезати са позориштем или амфитеатром у коме, између борби, глумци забављају публику. К. Гетерт-Полашек прет-поставља да овакве фигуре представљају возаче у циркусу, који носе карактеристично одело и шлем (Goethert-Polaschek 1997: 141, Аbb. 85). Можда рог, накнадно придодат на чело и теме, треба тумачити као стилизовани шлем. С друге стране, место на коме је ова светиљка нађена (у близини североисточне некрополе Сингидунума) упућује на претпоставку да је била гробни прилог. У том контексту, ова лампа, као и друге нађене у гробовима, има симболичан смисао повезан са веровањем да покојнику треба осветлити пут у свету мртвих.2

Светиљка у облику рибе из околине Обреновца има хришћански предзнак. Познато је да су до IV века хришћани често били прогањани, па су користили симболе (риба, пти-ца, јелен, лав, винова лоза, јагње) који су били уобичајени и на касноантичким светиљкама (Ivančević 1985: 56–62; Јанковић 2000: 5, 17; Bailey 1988: Q 1810–1838). На територији Србије


2 У гробовима из римског периода срећу се неупотребљене светиљке, па се претпоставља да су прилагане као дар покојнику и да су коришћене само за сахране. У гробовима су нађене малобројне светиљке са траговима горења, које се тумаче као лично власништво покојника. Неки аутори сматрају да су биле једнократно употребљене током погребних церемонија (Walters 1914: XV; Eckardt 2002: 109; Црнобрња 2005: 167). Светиљке и бакље осветљавале су кућу приликом излагања тела покојника, а ношене су и у погребним поворкама. Светлост и њени извори имали су симболичну улогу у ритуалном прочишћењу, а сагоревање уља у лампи могло је да поседује значење принете жртве (Mardešić 2002: 351; Rushforth 1915: 163; Eckardt 2002: 110; Црнобрња 2006: 101). У касној антици, када је хришћанство постало доминантна вера, осветљење не губи значај у обредима везаним за култ покојника. Светлост је тада постала симбол раја, lux perpetua и саставни део хришћанске литургије (Rushforth 1915: 163).

140

ови мотиви срећу се од краја II века, а заступљени су првенствено на светиљкама из Син-гидунума и његове околине (Јанковић 2000: кат. 71, 74, 60, 77–79, 58; Krunić 2005: sl. 5, 18, 19, 20). Риба је хришћански есхатолошки знак којим се исказује врлина и чврста вера нових сведока Христовог страдања (Јовановић 1999–2000: 260; Јовановић 2003: 74). Код хришћана она је и знак препознавања међу верницима. Слова у грчкој речи риба (ІΧΘΥΣ) чине Хри-стов монограм. Риба означава и сваког хришћанина понаособ (Ivančević 1985: 56–57; Badurina 1985: 509). У раном хришћанству, када је вера исповедана тајно, она је и симбол немог завета. Чест је мотив и на декоративној каменој пластици, на мозаицима и зидном сликaрству из ранохришћанског периода (Badurina 1985: 302).3 Представа рибе присутна је и на дисковима различитих светиљки типа I, IV, V, VIII (Iványi 1935: Nо. 279–284; Goethert-Polaschek 1985: М. 212, 213; Heimerl 2001: 220–224). Најчешће је приказана са Еросом и Харпократом (Bailey 1988: Q 3044, 2051).

3 Осим овог тумачења, треба имати на уму да различитe животињe представљене на касноантичким светиљкама, па и риба, могу бити и зодијачки знаци.


141


Alram-Stern, E.1989 Die römischen Lampen aus Carnuntum. Der römische Limes in Österreich 35. Wien: Österreichischen

Akademie der Wissenschaften.

Badurina, A. (ur)1985 Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva. Zagreb: Sveučilišna naklada

Liber.

Bailey, D. M.1980 A Catalogue of the Lamps in the British Museum II: Roman Lamps made in Italy 2. London: British

Museum Publications.1988 Catalogue of the Lamps in the British Museum III: Roman Provincial Lamps. London: British Museum

Publications.

Breccia, E.1930 Terracotte figurale greche e greco-egizie del museo di Allesandria I. Bergamo: Société royale ď

archéologie ďAlexandrie.

Valenza-Mele, N. V.1981 Catalogo delle lucerne in bronzo. Roma: Museo Nacionale Archeologico di Napoli.

Goethert-Polaschek, К. 1985 Katalog der römischen Lampen des Rheinischen Landesmuseums Trier, Bildlampen und Sonderformen.

Trier Grabungen und Forschungen XV. Mainz am Rhein: P. von Zabern.1991 Die figürlichen Lampen, Statuettenlampen und Lampenfüller aus Ton nebst Kerzenhalter im

Rheinischen Landesmuseum Trier. Trierer Zeitschrift 54: 117–215.1997 Römische Lampen und Leuchter. Auswahlkatalog des Rheinischen Landesmuseums Trier. Trier:

Schriftenreihe des Rheinischen Landesmuseums.

Eckardt, H.2002 Illuminating Raman Britain. Monographies Instrumentum 23. Montagnac: Editions Monique

Mergoil.

Ivančević, R.1985 Uvod u ikonologiju. Str. 13–82 u Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva,

ur. A. Badurina. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber.

Iványi, D.1935 Die pannonischen Lampen: ein tipologisch-chronologische Übersicht. Dissertationes Pannonicae

2/2. Budapest: Ex instituto numismatico et archaeologici Universitates de Petro Pázmány nominatae Budapestinensis provenientes.


142

Јанковић, М.2000 Крст над ушћем, две хиљаде година хришћанства у Београду. Каталог изложбе 50. Београд:

Музеј града Београда.

Јовановић, А. 1999–2000 Два археолошка сведочанства о играма у касноантичком периоду са простора источне

Србије. Гласник САД 15–16: 257–263.2003 Две зооморфне теме у декорацији археолошког материјала из римског периода. Стр. 69–75

у Споменица Јована Ковачевића, ур. Р. Бунарџић и Ж. Микић. Београд: Српско археолошко друштво.

2007 Огледи из античког култа и иконографије. Београд: Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања.

Kрунић, С. 2005 Светиљке у облику стопала: симбол Сераписа. Гласник САД 21: 149–159.

Керамичка светиљка са могућим ликом Децебала из околине Београда. 2007 Гласник САД 23: 289–296.

Krunić, S.2005 Pregled antičkih svetiljki Singidunuma. Singidvnvm 4: 45–104.

Loeschcke, S.1919 Lampen aus Vindonissa. Ein Beitrag zur Geschichte von Vindonissa und des antiken Beleuchtungs-

wesens. Zürich: Peer&Lie.

Mardešić, J.2002 Keramičke svetiljke. Str. 349–364 u Longe Salonae I–II, ur. E. Marin. Split: Arheološki muzej.

Mlasowsky, A.1993 Die antiken Tonlampen im Kestner-Museum Hannover. Sammlungskatalog 8. Hannover: Kestner-

Museum.

Radt, W.1986 Lampen und Beleuchtung in der Antike. Antike Welt 17: 40–58.

Rosenthal-Heginbottom, R. 1981 Römische Bildlampen aus östlichen Werkstätten. Studien zur spätantiken und frühchristlichen Kunst

5. Wiesbaden: Harrassowitz.

Rushforth, G.1915 Funeral lights in Roman sepulchral monuments. The Journal of Roman Studies V/2: 149–164.

Sapelli, M.1979 Lucerne Fittili delle civiche. Raccolte Archeologich, Suppl. II. Milano: Civico museo archeologico e

Civico gabinetto numismatico.


143

Selesnow, W.1988 Lampen aus Ton und Bronze. Bilderwerke der Sammlung Kaufman II. Melsungen: Liebighaus und

Museum alter Plastic.

Срејовић, Д. и Цермановић, А. 1979 Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга.

Faust, S. 1995 Zu einer Gruppe römischer Figurenlampen und Leuchter aus Trier. Trierer Zeitschrift 58: 199–210.

Heimerl, А.2001 Die römischen Lampen aus Pergamon. Berlin and New York: Deutsches Archäologisches Institut.

Cahn-Klaiber, E. M.Die аntiken Tonlampen des Archäologischen Instituts der Universität Tübingen. 1977 Tübingen: Ernst Wasmuth.

Црнобрња, А. 2005 Загробни обичаји римског времена: студија случаја гроба из Брестовика. Гласник САД 21: 161–

172.2006 Култна намена римских жижака у Горњој Мезији. Београд: Филозофски факултет, Центар за

археолошка истраживања и Музеј града Београда.

Walters, H. B.1914 Catalogue of the Greek and Roman Lamps in the British Museum. London: Trustees of the British

Museum.


144

Slavica Krunić

Three Figural Lamps from the Belgrade City Museum

Summary

The figural lamps presented in this paper belong to different groups: those showing Amor; a human face; and animal figures.

The lamp with the seated figure of Amor was found in Singidunum (fig. 1). Amor’s wings are attached to the back of the chair, and his pensive face is clearly modelled. The lamp is made of levigated red clay with a dark red coating. It has been dated to the 2nd to 3rd centuries.

The damaged lamp showing a Negroid face or a grotesque mask has been discovered at the corner of Kapetan Mišina and Gopodar Jovanova streets in Belgrade (fig. 2), a site which was on the periphery of the civilian settlement or Singidunum’s north-eastern necropolis. The surviving part of the lamp body shows a clearly modelled head, shoulders and an upper arm. The hollow mould-made head is shaped from two halves joined along the longer axis. A horn was applied on the forehead and top of the head. The thin-walled lamp is made of levigated light red clay and coated with a red slip. It has been dated to the first half or middle of the 2nd century and is certainly an import.

The small lamp in the form of a fish comes from an unknown site in the Obrenovac area (fig. 3). The opening for pouring oil in is damaged. The eyes of the fish are in the form of applied buttons. The entire surface of the body is decorated with impressed semicircles. It is made of fine-fabric red clay with a black coating. It has been dated between the 3rd and 4th centuries and is certainly an import.

The winged Amor lamp may be interpreted in a number of ways. Until the 4th century Amor was a widely used motif for lamps. The motif from the Roman imperial period is associated with the world of the dead, because Amor was the genius of death and protector of the dead. Under the Julio-Claudian dynasty, Amor (Eros), as Venus’ attendant, assumes a political significance symbolizing the first emperor, Augustus.

The lamp with the grotesque mask should be associated with the theatre or amphitheatre, where ac-tors entertained the audience between fights. Some authors presume that such figures show circus charioteers (aurigae) who were characteristically dressed and helmeted.

The fish-shaped lamp suggests an early Christian symbol. It is well known that until the 4th century Christians were repeatedly subjected to persecution and therefore resorted to clandestine symbols (fish, bird, deer, lion, vine, lamb), which predominate on late antique lamps. In Serbia such motifs begin to appear as early as the end of the 2nd century, mostly on lamps from Singidunum and its environs. The fish is a Christian escha-tological symbol expressing the virtue and firm faith of new witnesses to Christ’s sufferings. In the Christian worldview, the fish is a symbol and sign of recognition among the believers. In the early period of secretly professed Christianity, it also signified the oath of silence.

***The belief in the afterlife was an integral part of Roman spiritual culture and religious conceptions.

Funeral rites, offerings to the gods to ensure their protection of the living, the cult of the dead, libations, ritual lamentations and dance, simply reflected the bond between the dead and the living. From prehistory until the modern age, the goal has always been the same: to ensure eternal life.

As Roman burials occasionally yield unused lamps, it is assumed that they were laid into the graves as gifts from the buried persons’ family or friends, and that they were purchased specifically for funeral purposes.


145

Lamps with traces of burning found in burials are few and considered the deceased’s personal possession. Some authors believe that the lamps that bear only minor signs of use were used only once, during the funeral rites, or were intended for the dead in general. A lamp laid in the grave symbolized an auspicious source of light.

Lamps and torches lit the house in which the dead body lay and were carried in funeral processions. Lighting devices had a special significance within the cult of the dead. In funerary contexts the lamp evokes everyday life, either as an everyday object or as a device for bringing light into the darkness of death. Lamps can also be seen as a gift from the living giving a fresh vigour to the dead. Therefore light and its sources played a symbolic role in ritual purification and the burning of oil in the lamp might have had the meaning of a sacrificial offering.


ПОДУНАВСКИ КОЊАНИЦИ НА ГЕМИ ИЗ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ

Ивана Б. Кузмановић-НововићУниверзитет у Београду, Факултет примењених уметности, Београд

Сажетак: У раду је обрађена гема из Народног музеја у Београду, са сценом из мистичног и синкретичког култа подунавских коњаника. Тематски занимљива, таква представа на геми је ретка и специфична јер се најчешће јавља на оловним, керамичким и мермерним плочама (тзв. иконама), које су налажене и на археолошким локалитетима у Србији. Гема потиче из III века, када је прожимање различитих култова било на врхунцу. Представа је иконографски сложена и састоји се од три зоне, са централном фигуром богиње и два коњаника који је фланкирају. Горња зона означава небески свод, а доња подземни свет.

Кључне речи: гема, иконе, култ подунавских коњаника, синкретизам, Луна.

Кратко саопштењеУДК: 736.2 (497.11 Београд) „65“Примљено: 10. октобра 2008. годинеПрихваћено: 6. новембра 2008. године

Ивана Кузмановић-НововићФакултет примењених уметности

Краља Петра 411000 Београд

[email protected]

DANUBIAN RIDERS ON AN INTAGLIO FROM THE NATIONAL MUSEUM IN BELGRADE

Ivana B. Kuzmanović-NovovićUniversity of Belgrade, Faculty of Applied Arts, Belgrade

Abstract: Depictions related to the Danubian Rider cult are usually found on lead, ceramic or marble plaques, popularly known as icons, discovered in significant numbers on archaeological sites in Serbia. As the complex iconography of this subject matter is rarely found on gems, probably because of their small size, the intaglio of black obsidian from an unknown site, now in the National Museum in Belgrade, becomes an even more interesting object of study. The representation on the intaglio from the National Museum is arranged in three registers. The size of the intaglio suggests its use as an amulet rather than a seal. Our intaglio belongs to the 3rd century, when syncretism was at its peak.

Key words: intaglio, icons, Danubian Rider cult, syncretism, Luna.

Short reportUDC: 736.2 (497.11 Belgrade) „65“Received: October 10, 2008Accepted: November 06, 2008

Ivana Kuzmanović-NovovićFakultet primenjenih umetnosti

Kralja Petra 411000 Belgrade, Serbia

[email protected]

Гема од црног опсидијана из Народног музеја у Београду (инв. бр. 3947/III), са представом подунавских коњаника, потиче са непознатог налазишта. Откупљена је 1965. године од С.

Симоновића из Београда. Овалног је облика, димензија 27 mm х 21,6 mm х 4,8 mm.1

Представе из култа подунавских коњаника најчешће се јављају на оловним, керамич-ким или мермерним плочама, тзв. иконама, које су у већем броју налажене и на локалитетима у Србији (Viminacium, Sirmium, Singidunum и др.).2 Ова иконографски сложена тема ретко је обрађивана на гемама, највероватније због малог простора на који је требало сместити више фигура. И на геми из Народног музеја у Београду уметник је редуковао и модификовао ус-таљену иконографску схему познату са оловних и керамичких икона.

У иконографији подунавских коњаника мотиви су преузети из култова грчких Дио-скура, римских Кабира, трачког коњаника, али и бога Митре. Иако постоје различити типови и варијанте представа подунавских коњаника на оловним, керамичким и, ређе, мермерним плочама (иконама), у три или четири зоне увек су присутни: два коњаника са уздигнутом руком, најчешће у знак поздрава (benedictio Romana), богиња коју коњаници фланкирају и симболи мистичног култа и ритуала. Прва зона симболизује небески свод, друга илуструје садржај култа, трећа мистични ритуал, а у четвртој су култни симболи (троножац, лав, змија и др.). Распоред симбола није строго одређен и једино су фигуре богиње и коњаника увек у другој, средишњој зони (Zotović 1978: 1354, 1367).3

На геми из Народног музеја композиција је подељена у три зоне (сл. 1). У средишту централне зоне је фигура жене (богиње) у дугачком хитону и химатиону опасаном испод груди; пруженим рукама, благо одвојеним од тела, држи узде оба коња са јахачима који је фланкирају. С обзиром да на представама подунавских коњаника нису приказани атрибути на основу којих би могли да се дефинишу име и функција ове богиње, интерпретирана је као Кибела, Анатис, Епона, Атаргатис, Мајка земља или као неко друго божанство (Tudor 1976: 99–109). Љ. Зото-вић сматра да је у питању Луна и да је управо њој посвећен култ подунавских коњаника, чија је иконографија формирана под утицајем митраизма (Zotović 1978: 1371; Zotović 1998).

Коњаници који фланкирају богињу су у хералдичком положају, окренути један према другом. Под копитама коња на десној страни отиска стилизовано је приказана људска фигура

1 Захваљујем др Татјани Цвјетићанин и мр Деани Ратковић из Народног музеја у Београду, проф. др Александру Јовановићу, који ме је упутио на ову представу, као и Стевану Ђуричићу и др Миодрагу Сладићу, који су израдили отисак геме и његове фотографије.

2 Култом подунавских коњаника бавило се више истраживача још од краја XIX века (Антонеску, Новотни, Будаја, Хампел и др.). Д. Тудор је обрадио обиман корпус представа и протумачио њихов садржај (Tudor 1969; Tudor 1976). Код нас су о подунавским коњаницима писали Љ. Зотовић, И. Поповић, А. Јовановић, Ј. Васић и други (Zotović 1978; Зотовић 2001; Поповић 1983; Поповић 1988; Васић 2001; Јовановић 2000).

3 Љ. Зотовић сматра да иконографија овог култа није била строго контролисана, што се види у слободном распореду њених елемената.

150

у лежећем положају, са израженим волуменом главе и трупа, док је испод копита левог коња представљена риба.4 Код оба коња предња нога је подигнута и савијена, што наговештава тренутак заустављеног покрета. Коњаници једном руком држе узде, а другом, подигнутом руком неке једва препознатљиве предмете: леви главу јарца или, вероватније, овна (жртвена животиња у ритуалу), а десни копље или бакљу. На глави имају фригијску капу, која се уоча-

ва на коњанику са десне стране. Газе побеђене непријатеље, које симболизују фигуре лежећег човека и рибе, и тако означавају победу Добра над Злим и Живо-та над Смрћу (Tudor 1976: 122). Ако је ова сцена израз победе, може се сматрати својеврсном рашчлањеном репликом при-каза тријумфа Диоскура над Тритоном, познатог са храма у Локрама (Јовановић 2000: 24–25). Осим нејасне представе животиње иза десног јахача, не-достају фигуре (мушкарци, рат-ници, Немеза, змија и др.) које су на оловним или керамичким плочама често приказане иза коњаника, што је и природно с обзиром на малу величину и овални облик ове геме.

У горњој зони геме представљене су бисте Сола, на десној, и Луне, на левој страни, са орлом (?) у средини, главе окренуте ка Луни. Уколико се посматра оригинал, односно гема у негативу, такав распоред божанстава допушта двојако тумачење: прво, да је гема служила као печат, са отиском на коме је Сол десно од централне богиње, што је у складу са устаљеном иконографском схемом; и друго, да је гема била амулет, при чему инверзни положај божанста-ва упућује да води порекло из Доње Паноније или Горње Мезије, где је таква схема била честа у III веку, за време династије Севера.5 Иако су главе редуковане, уочљиви су симболи на њима. На Соловој глави налази се coronа radiatа, а Луна има месечев срп. Иконографски мотив Сола и Луне познат је из митраистичке религије, у којој је наглашен соларни симболизам.6

4 Није искључено да и лежећа фигура под коњем на левој страни представља изразито редуковану људску фигуру (Tudor 1969: no. 191, T LXXXVII, no. 193, T LXXXVIII).

5 А. Јовановић сматра да представе подунавских коњаника са инверзним положајем Сола и Луне афирмишу лунар-ни принцип који је тако постао доминантан, о чему сведоче и представе на новцу царева из династије Севера, из Перге и са Крита (Јовановић 2000: 15–18).

6 На геми из Виминацијума, која се чува у Уметничко-историјском музеју у Бечу, са приказом Митре у чину тауро-ктоније, угравиране су бисте Сола и Луне.

Сл. 1. Гипсани отисак (позитив) геме из Народног музеја у Београду

Fig. 1 Plaster cast (positive) of the intaglio from the National Museum in Belgrade


151

На геми из Народног музеја недостаје трећа зона која, према устаљеном редоследу на представама подунавских коњаника, симболизује мистични ритуал.7 Уместо ње, испод јахача се налазе троножац, лампа и нека нејасна фигура (животиња или предмет), што је иначе ка-рактеристично за четврту зону, у којој су приказивани култни симболи (Tudor 1976: 207–233). Троножац је обавезан, али његово место није строго одређено, па је на овој геми приказан у средини, испод фигуре богиње. На њему се обично налази дар божанској тријади (пехар или риба). Нејасна представа поред десне лежеће фигуре, од које се због оштећења види само доњи део, могла би, сходно аналогијама, да буде змија којом је сцена уоквирена (Tudor 1969: no. 190, T LXXXVI, no. 193, T LXXXVIII). У овој зони недостају симболи основних космого-нијских елемената (кратер, змија, лав и птица), који су чести на другим представама ове врсте. Урезивање ове представе у опсидијану било је изузетно сложено, па је гравер редуковао инте-гралну композицију и фигуре је приказао без детаља.

Оловне плоче мањих димензија, са представом подунавских коњаника, имале су, по Тудору, профилактички карактер и служиле су као амулети, док су веће камене и металне пло-че биле вотивни дарови светилиштима у којима је овај култ негован (Tudor 1976: 75). С друге стране, по истом аутору, геме су имале магијску или профилактичку улогу, али су коришћене и као печати у мистичном култу (Tudor 1976: 75). Величина геме из Народног музеја упућује на закључак да је употребљавана као амулет, а не као печат.

Култ подунавских коњаника био је у Доњој Панонији и Горњој Мезији присутан од II до IV века. Наша гема потиче из III века, када је синкретизам био најизраженији. Због много-бројних налаза оловних икона на дунавском лимесу, сматра се да је носилац овог езотеричног култа била римска војска, која га је проширила и на аутохтоно становништво. Геме са предста-вом подунавских коњаника, које су поседовале особе високог социјалног и економског ранга, утолико су значајније јер, противно уобичајеном мишљењу, показују да је овај култ имао по-клонике и у вишим друштвеним и војним сталежима.

7 Мистични ритуали везани за култ подунавских коњаника могу да буду приказани у две или три међусобно пове-зане сцене; развили су се под јаким утицајем митраизма и других источњачких религија (Tudor 1976: 232–276; Zotović 1978: 1355–1356).

И. Кузмановић-Нововић ПОДУНАВСКИ КОЊАНИЦИ НА ГЕМИ ИЗ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ

152


Babelon, E. 1894 La gravure en pierres fines, camées et intailles. Paris: Quantin.1918 Gemmae. Pp. 1460–1488 in Dictionaire des antiquités greacques et romaines, ed. E. Saglio. Paris:

Librairie Hachette et Cie.

Васић, Ј.2001 Оловне иконе подунавских коњаника из Музеја града Београда. Годишњак града Београда

XLVII–XLVIII: 89–97.

Зотовић, Љ.1975 Три оловне иконе из збирке Музеја града Београда. Старинар XXIV–XXV: 33–44.2001 Оловне иконе са територије Виминација. Стр. 165–180 у Vestigatio vetustatis Александрини Це-

рмановић-Кузмановић, ур. М. Лазић. Београд: Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања.

Zotović, Lj.1978 Les éléments oriental dans la culte des cavaliers danubiens. Pp. 1351–1378 in Hommages à Maarten

J. Vermaseren III, ed. M. J. Vermaseren and T. A. Edridge. Leiden: Brill.1998 The Cult of Lunar Goddess or the Cult of Danubian Horseman. Старинар XLIX: 63–75.

Јовановић, А. 2000 Нумизматичке белешке уз култ подунавских коњаника. Нумизматичар 21: 11–28.

Марић, Р.1933 Антички култови у нашој земљи. Београд: Задужбина Луке Ћеловића–Требињца.

Поповић, И.1983 Споменици култа подунавског коњаника из Народног музеја у Београду. Зборник Народног

музеја (Београд) XI-1: 53–67.1986 Један доњопанонски центар за израду оловних икона подунавских коњаника. Зборник Народног

музеја (Београд) XII-1: 113–121.1988 Нове оловне иконе култа дунавских коњаника из Сирмијума. Старинар XXXIX: 105–116.

Tudor, D.1969 Corpus Monumentorum Religionis Equitum Danuvinorum (CMRED) I. The monuments. Leiden: E. J.

Brill.1976 Corpus Monumentorum Religionis Equitum Danuvinorum (CMRED) II. The analysis and

interpretation of the monuments. Leiden: E. J. Brill.

Цермановић-Кузмановић, А.1962 Култ и споменици трачког хероса у балканским земљама. Зборник Филозофског факултета

(Београд) VI-2: 71–93.


153

И. Кузмановић-Нововић ПОДУНАВСКИ КОЊАНИЦИ НА ГЕМИ ИЗ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ

Cermanović-Kuzmanović, A. i Srejović, D. 1996 Leksikon religija i mitova drevne Evrope. Beograd: Savremena administracija.

Ivana B. Kuzmanović-Novović

Danubian Riders on an Intaglio from the National Museum in Belgrade

Summary

Depictions related to the Danubian Rider cult are usually found on lead, ceramic or marble plaques, popularly known as icons, discovered in significant numbers on archaeological sites in Serbia (Viminacium, Sirmium, Singidunum etc). As the complex iconography of this subject matter is rarely found on gems, prob-ably because of their small size, the intaglio of black obsidian (27 × 21.6 × 4.8 mm) from an unknown site, now in the National Museum in Belgrade, becomes an even more interesting object of study. The carver fol-lowed the complex iconographic pattern, but the small available area and the difficulty of carving in hard stone resulted in reduction, modification and lack of details.

The iconography borrowed motifs from other cults, those of the Cabiri, the Dioscuri, Mithras or the Thracian heros. Representations are usually arranged in three or four registers, the first or upper register symbolizing the celestial world, the second or central illustrating mystery aspects of the cult, the third or lower showing mystery rituals, and the fourth containing cultic symbols (tripod, lion, snake etc). The goddess flanked by two riders is always shown in the central register, while the arrangement of symbolic objects and other elements varies.

The representation on the intaglio from the National Museum (fig. 1) is arranged in three registers. In the middle of the central one is a female figure clad in a long chiton and himation belted below the bust, arms slightly detached from the body, and holding the reins (?) of the two horses. This unidentified goddess has been variously related to Cybele, Anatis, Epona, Atargatis, Earth Mother and alike. Lj. Zotović believes her to be the goddess Luna to whom the cult was dedicated and whose iconography was influenced by Mithraism.

The flanking horses are facing each other. Beneath the feet of the left-hand horse is a lying human figure with a voluminous head and trunk, and the right-hand one has a fish (?) underfoot.

The riders hold unidentifiable objects in their raised hands: the left-hand one holds the head of a goat or, more likely, a ram (?), ram being the sacrificial animal, and the right-hand one holds a torch, or a spear (?). Both wear Phrygian caps, the one on the right-hand rider’s head being clearly identifiable. Their horses trample the defeated shown in the form of anthropomorphic (human) and zoomorphic (fish) figures, which symbolizes the triumph of Good over Evil, Life over Death.

In the first, upper, register, are reduced busts of Luna and Sol, inversely positioned, while the bird (eagle?) between them faces Luna.

In the third, lower, register, are a tripod, a lamp, and an animal or an object. The register showing mystery rituals is omitted, and thus the third register is in fact the fourth, containing the central cultic symbols – the tripod with a chalice or a fish (?) on it. The unidentified animal by the edge of the intaglio might be an

154

upright snake, the lower part of which is discernible. According to Tudor, the smaller-sized lead plaques with representations of Danubian riders had an apotropaic purpose and were used as amulets, while the larger stone and metal ones were votive offerings intended for shrines. He believes that gems had a magical or prophylactic function, but were also used as seals, in celebration of the mysteries. The size of the intaglio from the National Museum in Belgrade suggests its use as an amulet rather than a seal.

The Danubian Rider cult flourished in Lower Pannonia and Upper Moesia in the 2nd to 4th centuries. Our intaglio belongs to the 3rd century, when syncretism was at its peak. Although the finds of lead icons on the Danube limes suggest that the cult was predominantly a cult of Roman troops, under whose influence it spread among the local population, the intaglio with a theme rarely shown on gems and its function as an amulet indi-cate a person of a higher social rank.


ПРИЛОГ УБИКАЦИJИ STATIO CONFLUENTES

Адам Н. ЦрнобрњаМузеј града Београда, Одељење за археологију, Београд

Сажетак: Tabula Peutingeriana лоцира statio Confluentes на три миље удаљености од Taurunum-a (Земуна) и једну миљу од Singidunum-a (Београда). Прихваћена је претпоставка да се ова станица налазила на левој обали Саве, код њеног ушћа у Дунав, мада није археолош-ки потврђена. Будући да је терен на том месту девастиран, провера је могућа само анализом старих картографских података. На тај начин, прецизна локација станице сведена је на ограничен простор при ушћу Саве у Дунав. Утврђивање тачног положаја statio Confluentes намеће потребу детаљнијих истраживања копнених и речних комуникација које су повезивале Sirmium и Singidunum. Као важан пловни пут истиче се некадашњи поток Галовица (Дуна-вац), којим су бродови плићег газа саобраћали и средином XIX века.

Кључне речи: statio Confluentes, Singidunum, Доња Панонија, Горња Мезија, римски период, картографија, Срем, римски путеви.


Научна критика*УДК: 528.93 (497.11 Београд) „65“Примљено: 27. фебруара 2008. годинеПрихваћено: 12. јуна 2008. године

Адам Н. ЦрнобрњаМузеј града Београда

Змај Јовина 1а11000 Београд

[email protected]

A CONTRIBUTION TO LOCATING STATIO CONFLUENTES

Adam N. CrnobrnjaBelgrade City Museum, Department of Archaeology, Belgrade

Abstract: The Tabula Peutingeriana records statio Confluentes at a three-mile distance from Taurunum (modern Zemun) and at one mile from Singidunum (Belgrade), which has led to the assumption that it was located on the left side of the Sava, at the point this river joins the Danube. As the area where statio Confluentes is presumed to have been was devastated more than once in the past, confirmation can only be looked for in cartographic sources, and therefore plans and maps of the 17th to 19th centuries have been looked up. These data narrow the search to a limited area at the very confluence of the two rivers. The exact location of statio Confluentes requires further and more thorough research into the land and river communications connecting Sirmium and Singidunum. The former brook Galovica (Dunavac) stands out as an important waterway used for shallow-draught navigation until the middle of the 19th century.

Key words: statio Confluentes, Singidunum, Lower Pannonia, Upper Moesia, Roman period, cartography, Srem, Roman roads.

Scholarly critiqueUDC: 528.93 (497.11 Belgrade) „65“Received: February 27, 2008Accepted: June 12, 2008

Adam N. CrnobrnjaMuzej grada Beograda

Zmaj Jovina 111000 Belgrade, Serbia

[email protected]

Назив станице Confluentes јасно је назначен на Табули Појтингеријани, где стоји да је она удаљена три миље од Таурунума и (претпоставља се) једну миљу од Сингидунума (сл.

1). Наизглед прецизан и читљив податак није био довољан за тачно лоцирање ове станице, па је о томе било доста расправа у литератури.1 У лето 1947. године, на локалитету Калеми у Железнику нађен је саркофаг са натписом из римског периода. Тумачењем једног дела нат-писа, Р. Марић је закључио да је Confluentes био civitas и да се највероватније налазио у бли-зини данашњег Железника где је, по њему, пут прелазо Саву ка Сингидунуму (Марић 1951: 87). После ревизије истог натписа, Р. Марић је остао при мишљењу да је у њему поменут civitas Confluentes, али је, увиђајући грешку коју је направио тумачењем растојања на путу Таурунум–Конфлуенти–Сингидунум, променио локацију станице Конфлуенти и поставио је на десну обалу Саве (Марић 1956). То је, сасвим нелогично, подразумевало да и локацију Син-гидунума треба померити за око 1 km ка Дунаву (Душанић 1965: 100). Иста грешка запажа се и у раду М. Мирковић (Mirković 1968: 48–49).

У поновљеној и детаљној ревизији натписа из Железника, С. Душанић је показао да се у њему, заправо, уопште не помињу ни civitas ни Confluentes (Душанић 1965: 100–101). У истом раду указао је на све дотадашње дискусије о положају Конфлуената, као и на три ан-тичка итинерара на основу којих је могуће, посредно или непосредно, утврдити растојања на траси пута Таурунум–Конфлуенти–Сингидунум. Први је Tabula Peutingeriana (Tauruno III Confluentibus co. Singiduno); други је Geographus Ravennas, у коме се не помињу растојања (Confluentes–Taurunum), а трећи је Itinerarium Antonini, у коме се наводи Tauruno classis IIII Singiduno Castra. Анализа растојања на овим итинерарима и растојања на терену упућује на констатацију да су Конфлуенти припадали провинцији Панонији, односно да су се налазили на левој обали Саве (Душанић 1965: 101). Додатним проучавањем вотивног натписа из Пето-виона [tabul(arius) et vil(icuс) stat(ionis) Confl<u>ent(ium)], потом натписа сачуваног у препису једног акта Земунског магистрата из 1816. године, који се налазио на саркофагу ископаном у Земуну 1814. године, као и поређењем растојања између насеља, С. Душанић je убедљиво разрешио овај проблем и царинску станицу Конфлуенти сместио на леву обалу Саве, на њено ушће у Дунав (Душанић 1965: 105). Овај, углавном прихваћен закључак није археолошки потврђен. Место на коме се, према С. Душанићу, налазила царинска станица Конфлуенти током протеклих столећа више пута је девастирано, док је грађевинска активност последњих деценија тај потес учинила непрепознатљивим у топографском смислу. Због тога је провера закључка С. Душанића могућа само истраживањем података на старим картама.

1 Ипак, мало је код нас објављених радова у којима је примењен поступак трагања за античким локалитетима на основу старих карата. Најсвежији су: чланак проф. А. Јовановића (Јовановић 2006), рад Г. Томовић (Томовић 1991) и прилог М. Јеремића (Јеремић 2007).

158

***На војним премерима из XIX века уочава се доследност у навођењу топонима на левој

обали Саве, код њеног ушћа у Дунав. Наиме, на угарским премерима из 1806. (сл. 2а)2 и 1869–1887. године (сл. 2б),3 као и на првом српском премеру из 1893. године (сл. 2в),4 потес наспрам савског пристаништа, односно преко пута калемегданског утврђења, носи назив Бурма, што на турском језику значи прст. На овим картама ту је обележен прелаз (бродом или скелом) преко Саве. Топоним Бурма указује на првобитни изглед овог потеса. То је, по свој прилици, била ниска речна тераса настала меандрирањем и померањем тока Саве.

У старијој картографској грађи (старе карте и планови), која приказује опсаде Београ-да у XVII и XVIII веку, може се такође испитати ова микролокација. Мада су у тим војним документима перспективе и пропорције искривљене, посебно су истакнути стратешки поло-жаји, што се показало корисним за ово истраживање.5

Приказ контраутврде на левој обали Саве дат је на више планова везаних за опсаду Београда 1717. године. Упркос поменутим непрецизностима, може се констатовати да се позиције контраутврђења на тим документима поклапају са каснијим положајем Бурме. Посебно је занимљив план ближе околине Београда из 1788. године, на коме су обележени насип и пут (Damm und Weg), а иза њих, на копну, мајдани глине (Ziegel gruber), док се пре-

Сл. 1. Tabula Peutingeriana, детаљ са трасом пута Taurunum–Confluentib(us)–Singidunum

Fig. 1 Tabula Peutingeriana, detail showing the road Taurunum–Confluentib(us)–Singidunum

2 Königreich Ungarn 2006.3 Ungarn, Siebenbürgen, Kroatien–Slawonien 2007.4 Ђенералштабна карта 1893: Д 1.5 У овом раду коришћене су гравире из фондова Музеја града Београда и Народне библиотеке Србије, а приказане

су само неке од оних на којима се види позиција контраутврђења.


159

лаз преко Саве, са више уцртаних објеката (Kufter der Ueberfahrer), налази испред насипа поред Саве, на месту касније Бурме, што недвосмислено указује на чињеницу да тај потес није био плављен (сл. 3).

Положај станице Конфлуенти није био значајан само због копнених путева који се помињу у античким итинерарима и чије су трасе потврђене и археолошким истраживањима (Dimitrijević 1961: 94–97; Брукнер 1995). Наиме, имајући на уму да је, највероватније 1666. го-дине, прелаз преко мочвара између Земуна и Саве решен градњом моста на дрвеним стубо-вима (Марјановић-Вујовић 1970: 30–31), може се претпоставити да је и у античко време била коришћена та траса, а не само пут уз саму обалу Дунава, који је често могао бити пла-вљен (сл. 4). Пут од Таурунума до Конфлуена-та, трасиран уз обалу Дунава, сигурно је био често плављен. Прелаз преко Саве у античком периоду могао се одвијати скелама или преко моста који у другој половини IV века помиње Зосим (Mirković 1968: 49, nap. 74). Приступ Сингидунуму преко моста није био немогућ будући да Сава ту није много шира него код Сирмијума, где су евидентирани антички мо-стови (Milošević 1995).

С друге стране, чини се да треба указати на ранији значај канала Галовице, односно некадашњег Дунавца. Галовица је каналисана и протиче испод Новог Београда, тако да је њен надземни део видљив тек од територије општине Сурчин. Интересантно је да се често запоставља податак да је Галовица поток који је због каналисања у протеклим столећима изгубио свој првобитни карактер. Осим тога, у литератури је више пута истицано да су

А.Н. Црнобрња ПРИЛОГ УБИКАЦИJИ STATIO CONFLUENTES

Сл. 2. Детаљ са aустроугарског премера из 1806–1869 (а); детаљ са аустроугарског премера из 1869–1887 (б); детаљ са Ђенералштабне карте Србије из 1893 (в)

Fig. 2 a) Austro-Hungarian map, 1806–69 survey, detail; b) Austro-Hungarian map, 1869–87 survey, detail; c) Serbian Army High Command map 1893, detail

Сл. 3. Детаљ са карте ближе околине Београда из 1788. године (Музеј града Београда, инв. бр.

ГИ1/339)

Fig. 3 Map of Greater Belgrade, 1788, detail (Belgrade City Museum, inv. no ГИ/1 339)

160

неки од сремских канала, односно ранијих потока (Јарчина, једна и друга, Дунавац и др.) у антици могли бити пловни (Душанић 1968: 107; Dimitrijević 1969: 83; Црнобрња 2007: 283). Дунавац се уливао у Саву у близини места на коме су се, по свој прилици, налазили Конфлуенти, на ушћу Саве у Дунав, што се може видети на неким старим плановима (сл. 5). Пловност Дунавца у античком периоду није спорна јер треба имати на уму да су у то

време пловила била мањих габарита и плићег газа, као и да је транспорт робе речним путем био приближно десет пута јефтинији него копненим (Црнобрња 2006: 44). На пловидбу Дунавцем (Галовицом), којим се досезало до обронака Фрушке горе (Alma Mons), указује и једна гравира из XIX века, на којој су при-казани људи који вуку брод узводно од ушћа Саве (сл. 6). Латенски и антички локалитети који се налазе уз обалу овог канала (некада-шњег потока) учвршћују такву претпоставку, а посебно налазиште Тврдењава код Добано-ваца, протумачено као мање касноантичко утврђење јер су ту нађене опеке с натписом C III ALP (Cohors III Alpinorvm Eqvitata) (Dimitrijević 1961: 98).

На крају, имајући на уму резултате ових истраживања, може се закључити да се станица Конфлуенти, као царинска постаја између провинција Доње Паноније и Горње Мезије, налазила на левој обали Саве, како је то пре више од четири деценије, на основу епиграфских података и итинерара, закључио С. Душанић (Душанић 1965: 105). Упоредо, анализом картографских и топографских података старих више од три столећа, утврђе-на је тачна локација Конфлуената. Ова станица налазила се на потесу који почиње од

данашњег Музеја савремене уметности у Београду и простирала се приближно 300 m узводно левом обалом Саве (сл. 7). Њен положај одговара месту наспрам кога се, на десној обали Саве, налазило средњовековно, а као што се претпоставља, и римско прис-таниште (Марјановић-Вујовић 1970: 7–21, сл. 49 и 50). Нажалост, археолошки трагови statio Confluentes нису откривени, па се о времену њеног настанка и дужини трајања не може аргументовано расправљати. С обзиром на градитељске активности током XVII, XVIII и друге половине XX века, остаци из рим-ског периода на овом потесу могу се очеки-вати само у поремећеним слојевима.

Сл. 4. Детаљ са Боденеровог плана Београда из 1688, издање после 1717. године (Музеј града

Београда, инв. бр. ГИ1/310)

Fig. 4 Bodenehr’s plan of Belgrade of 1688, a post-1717 edition (Belgrade City Museum, inv. no

ГИ1/310)

Сл. 5. Детаљ Плана опсаде Београда из 1789. године (Музеј града Београда, инв. бр. ГИ1/145)

Fig. 5 Plan of the 1789 siege of Belgrade (Belgrade City Museum, inv. no ГИ1/145)


161

Положај statio Confluentes, копнени и пловни путеви који су до ње водили указују на значај савске падине Сингидунума у периоду римске доминације, којој је поклоњено мало пажње током изучавања античког Сингидунума (Црнобрња 2000–2001: 74). Такође, значај ца-ринске станице Конфлуенти због раскрснице пловних и копнених путева, као и због коли-чине добара која су на том месту прелазила из Паноније у Горњу Мезију и обратно, скреће пажњу и на потребу детаљнијег проучавања њеног ширег окружења. У том смислу, било би интересантно размотрити положај и значај савског пристаништа Сингидунума, као места за

прихват робе на прелазу између двеју провинција, али у овом случају на тлу Горње Мезије. Јер, уколико је царинска statio Confluentes убирала значајне приходе на овој важној саобраћај-ници (Душанић 1965: 105), исто би се могло претпоставити и за горњомезијску страну, која је припадала Сингидунуму.


Сл. 6. Панорама Београда из 1845–1850. године, на којој се види група људи (сараорци) који вуку тегљеницу кроз Дунавац (Музеј града Београда, инв. бр. ГИ1/255)

Fig. 6 Panoramic view of Belgrade, 1845–50, with a men-towed barge on the Dunavac (Belgrade City Museum, inv. no ГИ 255)

162

С друге стране, тачно убицирање царин-ске станице Конфлуенти упућује на другачије вредновање античких локалитета на путевима који су водили до ње. У ранијим истраживањи-ма пажња је посвећена копненим путевима од Сирмијума, низ дунавски лимес до Таурунума, Конфлуената и Сингидунума, као и пратећим насељима и утврђењима. Далеко мање проуча-вани су антички локалитети на обалама Саве и њихов међусобни однос, упркос чињеници да је Сава била један од најважнијих пловних путева у том делу Паноније. При томе, кому-никације које су мањим водотоковима водиле кроз Срем нису уопште разматране.

Сл. 7. Данашњи план Београда, са обележеним простором на коме се могла налазити statio

Confluentes

Fig. 7 Plan of modern Belgrade with the presumed area of statio Confluentes


Брукнер, О.1995 Римски пут Sirmium (Сремска Митровица) – Singidunum (Београд). Стр. 18–191 у Археолошка

истраживања дуж аутопута кроз Срем, ур. З. Вапа. Нови Сад: Покрајински завод за заштиту споменика културе.

Dimitrijević, D.1961 Nekoliko podataka o rimskom limesu u istočnom Sremu. Str. 93–103 u Rimski limes u Jugoslaviji, ur.

M. Grbić. Beograd: Arheološko društvo Jugoslavije.1969 Istraživanje rimskog limesa u istočnom Sremu s posebnim osvrtom na pitanje komunikacija. Osječki

zbornik 12: 81–121.

Душанић, С.1965 Три епиграфска прилога. Жива антика XV/1: 85–108.1968 Римска војска у источном Срему. Зборник Филозофског факултета (Београд) X-1: 88–113.


163


Ђенералштабна карта1893 Ђенералштабна карта Србије, 1:75.000. Београд: Географско одељење Главног Ђенералшта-

ба.

Јеремић, М.2007 Сирмијум, „Град – острво” и његова два острва. Стр. 228–241 у Ниш и Византија V, ур. М.

Ракоција. Ниш: Град Ниш и Нишки културни центар.

Јовановић, А.2006 Карте из XVI–XVII века – извор за проучавање античке топографије Србије. Зборник

Филозофског факултета (Београд) XX-А: 89–96.

Königreich Ungarn2006 Königreich Ungarn - The Second Military Survey 1806–1869, 1:28.800 (DVD). Budapest: Arcanum.

Марић, Р.1951 Студије из историје, језика и старине I: прилози античкој историји Београда. Глас САН CCIII:

83–105.1956 Civitas Confluentes. Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду 1: 7–12.

Марјановић-Вујовић, Г.1970 Пристаништа Београдског града. Београд: Завод за заштиту споменика културе града

Београда.

Milošević, P.1995 Roman Bridges near Sirmium. Pp. 196–202 in The Age of Tetrarchs, ed. D. Srejović. Belgrade: The

Serbian Academy of Sciences and Arts.

Mirković, M.1968 Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji. Beograd: Arheološko društvo Jugoslavije.

Томовић, Г.1991 Србија на старим географским картама од антике до краја XVI века. Стр. 21–49 у Србија и

суседне земље на старим географским картама, ур. Ж. Шкаламера и Д. Срејовић. Београд: САНУ.

Ungarn, Siebenbürgen, Kroatien-Slawonien2007 Ungarn, Siebenbürgen, Kroatien-Slawonien – The Third Military Survey 1869–1887, 1:25.000 (DVD).

Budapest: Arcanum.

Црнобрња, А. Н.2000–2001 Скупни налаз римских жижака – прилог проучавању урбане историје Сингидунума.

Годишњак града Београда XLVII–XLVIII: 67–88.2006 Култна намена римских жижака у Горњој Мезији. Београд: Филозофски факултет, Центар за

археолошка истраживања и Музеј града Београда.

164

Adam N. Crnobrnja

A Contribution to Locating Statio Confluentes

Summary

The Tabula Peutingeriana records statio Confluentes at a three-mile distance from Taurunum (modern Zemun) and at one mile from Singidunum (Belgrade), which has led to the assumption that it was located on the left side of the Sava, at the point this river joins the Danube (fig. 1). This assumption, put forward by S. Dušanić, has been widely accepted, but archaeological evidence is lacking. As the area where statio Conflu-entes is presumed to have been was devastated more than once in the past, confirmation can only be looked for in cartographic sources, and therefore plans and maps of the 17th to 19th centuries have been looked up (figs. 2–5). What has emerged as relevant is the development of military strongholds on the left bank of the Sava over the past three centuries as well as the local topography and toponymy. These data narrow the search to a limited area at the very confluence of the two rivers (fig. 7).

The exact location of statio Confluentes requires further and more thorough research into the land and river communications connecting Sirmium and Singidunum. The former brook Galovica (Dunavac) stands out as an important waterway used for shallow-draught navigation until the middle of the 19th century (fig. 6). At the time it was navigable, it was possible to travel through Srem and reach as far as the slopes of Fruška Gora (Alma Mons).

2007 Две иконе подунавских коњаника из Уроваца. Гласник САД 23: 279–287.2008 Прилог убикацији станице Confluentes. Стр. 67–68 у Српско археолошко друштво, ХХХ годишњи

скуп и прослава 125 година постојања – програм, извештаји, информације и апстракти, ур. Б. Анђелковић. Београд: Српско археолошко друштво.


ПОСРЕБРЕНИ БРОНЗАНИ АНТОНИНИЈАНИ ИЗ ГРОБА G-5089 У ВИМИНАЦИЈУМУ

Бранко С. ДрчаНародни музеј, Одељење за археологију, Београд

Сажетак: У раду је представљено 49 антонинијана нађених у једном од гробова на некропо-ли Пећине у Виминaцијуму, датованих у период од 259. до 270. године. На основу разлика у изради и количине нанетог сребра, аутор је антонинијане разврстао у четири категорије: 1. сребрни антонинијани, 2. антонинијани са сребрним плочицама и бронзаним језгром, 3. посребрени бронзани антонинијани са пунијим наносом сребра дебљине око 0.005 cm, и 4. посребрени бронзани антонинијани са минималним садржајем сребра на површини. Првенци нове новчане стратегије, антонинијани пресвучени тананим сребрним огртачем, потекли су из ковнице у Сисцији.

Кључне речи: Виминацијум, Сисција, антонинијани, сребро, Галијен, Салонина, Валеријан II, Клаудије, Квинтил.

Прегледни рад УДК: 737.1 (497.11 Виминацијум) „65“Примљено: 12. марта 2008. годинеПрихваћено: 12. јуна 2008. године

Бранко ДрчаНародни музеј

Трг Републике 1а11000 Београд

SILVER-PLATED BRONZE ANTONINIANI FROM GRAVE G-5089 AT VIMINACIUM

Branko S. DrčaNational Museum, Department of Archaeology, Belgrade

Abstract: The short list of persons featuring on 49 coins from a grave on the Pećine necropolis at Viminacium dates this assemblage between AD 259 and 270. Taking into account the differences in manufacture, there most probably are four; 3. Silver-plated bronze antoniniani with a more substantial, possibly c. 0.005cm thick, coating; 4. Silver-plated bronze antoniniani with a minimum surface silver content presently invisible to the naked eye. The first fruit of the new monetary strategy, thinly-plated antoniniani, were struck at the newly-established Siscia mint.

Key words: Viminacium, Siscia, antoniniani, silver, Gallienus, Salonina, Valerian II, Claudius, Quintillus.

Review articleUDC: 737.1 (497.11 Viminacium) „65“Received: March 12, 2008Accepted: June 12, 2008

Branko DrčaNarodni muzej

Trg Republike 1a11000 Belgrade, Serbia

Настављајући потрагу за изгубљеним коцкицама нумизматичког мозаика, напуштам време домината, одлазим неколико деценија уназад и представљам 49 антонинијана нађених у

једном од гробова на некрополи Пећине.1 Поштујући каталошко опредељивање по RIC V-1, налаз приказујем табеларно, сагледавајући његов садржај.2

Владар Рома Медиоланум Сисција Азија Неутврђено УкупноГалијен 18 5 5 1 29

Салонина 2 1 3Валеријан II 1 1

Клаудије 10 1 4 15Квинтил 1 1Укупно 32 5 6 2 4 49

% 65.3 10.2 12.24 4.08 8.16 99.98

Табела 1

Посматрам новац који, постројен на столу, нуди одговоре на многа питања и погледа-вам Васићеву монографију Ostavа denara i antoninijana iz Donjeg Crniljeva (Vasić 2005). Сребр-ни сјај Валеријанових и Галијенових антонинијана у овој студији засењује неугледне, огољене примерке некад посребреног бронзаног новца са којим вас упознајем, али и означава пут којим ћемо закорачити.

ДАТОВАЊЕ НАЛАЗА

Као што се из приложене табеле дâ видети, невелики списак заступљених личности сврстава новац у период од 259. до 270. године. Уочљиво је одсуство новца са Валеријановим именом. Драгоцено је присуство једног Галијеновог (сл. 1; кат. бр. 44) и једног примерка Ва-леријана II (сл. 2; кат. бр 21). Први, са титулацијом Imp C P Lic Gallienvs P F Avg и реверсном

1 Предочавам запис из дневника са ископавања: Гроб G-5089; сонда 406; дубина ископа 2.00 м., од 19. 06. 1987. године. Гроб делимично залази у профил AB. Покојник је слободно укопан. Лобања покојника недостаје. Положен је на леђа. Десна рука је савијена у лакту са шаком на грудима. Десна надлактица је фрагментована. Лева рука је савијена у лакту са шаком високо на грудима. Десна нога је благо савијена у колену. Потколеница десне ноге прелази преко леве потколенице. Изнад леве половине карлице нађено је 49 слепљених бронзаних новчића, C-12300. Још 4 бронзана новчића нађена су у пределу грудног коша. Оријентација N-S са девијацијом од 4° NW-SE. Прилика је да упутим речи захвалности драгим колегиницама Драгани Спасић-Ђурић, Мирјани Арсенијевић и Снежани Голубовић на несебичној помоћи. Посебну захвалност дугујем господи Мирославу Петелину, Милану Чоловићу и Слободану – Бобану Трипковићу, стручним сарадницима Народног музеја у Београду.

2 Треба имати на уму да је време из кога нам долази овај затворени налаз проткано годинама срама и несреће. То кобно раздобље било је обележено узурпацијама и варварским пустошењима. Чинило се да упропашћено Царство доживљава последње тренутке.

168

легендом Virtvs avgg, са представом судбоносног растанка два владара, недвосмислено указује на скори почетак самосталне Галијенове владавине. Други, консекративни, заједно са претхо-дним, изгледом упућује на трећу нумизматичку димензију и приморава нас да се позабавимо природом новца, о којој ће нешто више речи бити у посебном поглављу овог рада.3

ЗАСТУПЉЕНОСТ КОВНИЦА И РЕВЕРСНЕ ОЗНАКЕ

Прилика је да, проучавајући затворен скупни налаз, сагледамо заступљеност ковница. Посматрамо табелу и уочавамо да нешто више од десетог дела садржаја потиче из ковнице у Сисцији, док новац из ковнице у Риму даје вредност од 65,3%. Међутим, ако узмемо у обзир место са кога потиче наш налаз4 и симболе на реверсу, четрнаест комада који према Вебу (Webb 1921) потичу из римске ковнице можемо да сврстамо у сисцијско ковање (кат. бр. 2, 4, 6–8, 12–14, 16, 18, 20, 25, 28, 32, са реверсним симболима В, Δ, Є, S, ς, Z). Сада добијамо потпуно другачији однос: ковница у Сисцији = 40,8%, ковница у Риму = 36,73%.

Исти поступак применио сам и код некада посребрених бронзаних антонинијана из Тулара, које је обрадио А. Црнобрња (Црнобрња 2005). Када се новац „ковнички” определи по RIC V-I, добијамо однос: ковница у Риму – 744 примерка или 66,9%, ковница у Сисцији – 218 примерака или 19,6%. Ако примерке новца са словним симболима В, Δ, Є, S, ς, Z, Η из ковнице у Риму придодамо ковници у Сисцији добијамо однос: ковница у Риму – 499 примерака или 44,8%, ковница у Сисцији – 433 примерка или 38,9%. Кад смо већ код поређења, упознајмо се са седам примерака који такође припадају остави из Тулара (кат. бр. 1–7) и са 24 нађена у остави из Доњег Црниљева (кат. бр. 1156, 1157, 1182–1187, 1333–1337, 1188–1190, 1191–1194, 1339–1342) (Црнобрња 2005: 96; Vasić 2005); и једни и други на аверсу носе Валеријаново име (IMP C P LIC VALERIANVS AVG и IMP C P LIC VALERIANVS PF AVG) и имају заједнички именитељ – каталошке бројеве по RIC-у.

Сл. 1 / Fig. 1 Сл. 2 / Fig. 2

3 Стари новац посматра се најчешће са историјског и иконографског аспекта. Недостатак анализа његових мета-луршко-технолошких особина умањује могућност да се потпуније сагледа период из кога потиче и да се прециз-није сврста на хронолошку лествицу повести.

4 Током IV века Мезија и Панонија Друга снабдеване су новцем из ковница у Илирику (Vasić 1990: 69). Нема разлога да у времену у коме се тренутно налазимо буде другачије.


169

Да ли је заједничка каталошка нумерација оправдана сазнаћемо кад сагледамо табелу 2, која упоредно приказује примерке из Тулара, који немају сачувану сребрну површину, и примерке сребрних антонинијана из Доњег Црниљева.5

Остава из Тулара Остава из Доњег ЦрниљеваFELICITAS AVGG

Просечна тежина: 2.66 gПросечан пречник: 17-18 mm

Просечна тежина: 3.20 gПросечан пречник: 20 mm

IOVI CONSERVATORI6



ORIENS AVGGПросечна тежина: 2.50 gПросечан пречник: 18 mm


LAETITIA AVGGПросечна тежина: 2.29 gПросечан пречник: 17.5 mm


SALVS AVGGПросечна тежина: 2.30 gПросечан пречник: 18 mm


RESTITVTOR ORBISПросечна тежина: 2.88 gПросечан пречник: 19 mm


Табела 2

5 Треба имати на уму да у овом тренутку не знамо да ли су примерци из Доњег Црниљева посребрени (бронзано језгро) или су отковани у сребру променљивог квалитета. Да је опрез оправдан речито говоре примерци Гордијана III и Галијена у каталогу Васићеве студије, на којима се, услед површинских оштећења, могу препознати посреб-рени антонинијани (Vasić 2005).

6 Примерак из Тулара носи на реверсу, у пољу лево, словни симбол S; исти симбол, незабележен у RIC-у, присутан је на Валеријановим примерцима из оставе Кунецио; нажалост, када су у питању металуршке особине новца, нисам у могућности да, на основу само једне фотографије, поуздано утврдим да ли су антонинијани из ове оставе пресвлачени тананом сребрном опном (Besly & Bland 1983: 99, cat. no. 526–527, Pl. 4). Али, када смо већ код оз-нака, прилика је да укратко изнесем шта сам уочио сагледавајући ковање антонинијана. Ознаке које се углавном налазе на реверсу, било у пољу или у исечку, бојажљиво се појављују током владавине Филипа Арабљанина; оне се представљају словним (Α, Β, Γ, Δ, Є, Ѕ, ς) или нумеричко-словним симболима (II, III, IIII, V, U, UI) и приписују се ковници у Риму (Vasić 2005: 150–154; kаt. br. 511–522, 523–537). Поједини примерци антонинијана Требонија-на Гала и Волузијана, сврстани у римско ковање, обележени су на реверсу, у пољу десно, звездастим симболом (Vasić 2005: 191, 192, 194, 195, kat. br. 832, 833, 846–849, 863, 864); у ковници Антиохија новац је обележен или пунктирањем једне до четири тачке у реверсном исечку (Vasić 2005: 221–224, kat. br. 1076–1103) или нумеричким ознакама IV, VI, IIV на обе стране новца (Vasić 2005: 224, 225, kat. br. 1104–1111). Антонинијани који се приписују ковници у Виминацијуму по правилу нису обележени ознакама. Значајно је нагласити да сребрни антонинијани ковани током Валеријанове и Галијенове заједничке владавине немају симболе што, наравно, не треба a priori доводити у везу са претходном примедбом. О питањима везаним за административно обележавање новца и поку-шајима да се протумаче и објасне писао је Н. Црнобрња (1996: 71–75).

Б. Дрча ПОСРЕБРЕНИ БРОНЗАНИ АНТОНИНИЈАНИ ИЗ ГРОБА G-5089 У ВИМИНАЦИЈУМУ

170

Ови примерци указују на важан догађај који можемо назвати хронолошко-квалита-тивнoм новчанoм границoм. Та граница, у то сумње нема, показује да су примерци новца из Доњег Црниљева старији од новца из Тулара, а самим тим и од новца из нашег гробног налаза, што значи да не могу носити ни исти број приликом каталошког опредељивања.7 Али, када је та граница могла бити успостављена?

Избављајући из заборава Вебову проницљиву опаску да је: ...током 258. године за-почела деградација легуре од које су ковани антонинијани (Webb 1921: 239), крећем у потра-гу вођен примерком консекративног новца који је посвећен Валеријану II (сл. 2). Време и околности под којима се одиграла трагична смрт младог цезара су знани (Degrassi 1952: 70).8 Ингенуусова узурпација трајала је кратко, можда само неколико недеља, на прелазу у 259. годину, јер је Ауреолу, команданту коњице, пошло за руком да у обрачуну код Мурсе угуши побуну (Vasić 2005: 59). Остава из Доњег Црниљева садржи консекративне примерке сребрних антонинијана Валеријана II (сл. 10), који нас упућују на помисао да су прве емисије посвећене дивинизованом цезару коване крајем 258. или, можда, почетком 259. године.9

Примерак из нашег гробног налаза показује да су примена нове новчане политике и од-лука о ковању антонинијана који су пресвлачени тананом сребрном опном из исте, 259. године. Уједно, присуство једног Галијеновог примерка са титулацијом Imp C P Lic Gallienvs P F Avg (сл. 1) упућује на помисао да је у то време Валеријан I званично још увек био старији владар.

УВОД У ПРИРОДУ АНТОНИНИЈАНА10

Догађа се да изглед новца, заоденут покривачем прошлости, наведе недовољно упуће-ног посматрача на помисао да су током трећег века у свакодневном оптицају, осим јасно пре-познатљивих сребрних, били и бронзани антонинијани.11 У редовима који следе потрудићу се да скромност речи надоместе речитост слике и једноставност казивања рачуном. Приказујем неколико примерака који ће нам омогућити да, сагледавајући њихов изглед, разумемо и њи-хову природу.

7 У могућност да су антонинијани од сребра и антонинијани са пунијим сребрним омотачем ковани истовремено са антонинијанима који су имали тек симболичан, танани сребрни омотач, лично не верујем. Уосталом, на такав закључак наводи садржај оставе из Доњег Црниљева; њен власник, суочивши се са „новим новцем”, по свему судећи је склонио и тиме на своју руку „повукао из оптицаја” квалитетније антонинијане, чувајући их за нека боља времена.

8 Погодан је тренутак да мојим младим дамама Драгани Еремићевој и Дубравки Прерадовићевој, стручним сарад-ницима Народног музеја, захвалим на добронамерној колегијалној помоћи.

9 Несумњиво, антонинијани из оставе у Доњем Црниљеву и гробног налаза са виминацијумске некрополе надо-везују се хронолошки, о чему речито говори и пледоаје колеге Милоја Васића (Vasić 2005: 63–65).

10 Прилика је да упутим речи захвалности драгој колегиници Милици Стојановићевој, на разумевању, стручној помоћи и, надасве, стрпљењу исказаном током обраде и снимања пресека новца.

11 Да многобројни антонинијани, који у први мах одају утисак да су ковани од сребра, носе на бронзаној подлози пунији сребрни слој показују примерци из оставе нађене у Доњем Црниљеву (Vasić 2005: kat. br. 1623, 1624, 1636, 1778, 1787, 1866, 1964, 2047 итд.). Нумизматички радови обилују погрешним металуршким појмовима, чија се употреба може пратити од првих радова и студија о старом новцу, као нпр. у поднаслову ...nahodjaj rimskih bakrenih novaca (Brunšmid 1913–1914).


171

Сл. 3. Гордијан III (а); детаљ попречног пресека (b)12

Fig. 3 Gordian III (a); cross-section detail (b)


12 Корозивни процес омогућио нам је да наслутимо да се испод сребрне површине крије бронзано језгро, што по-тврђује анализирани попречни пресек.

13 Да нема површинског оштећења, јасно уочљивог на детаљу, антонинијан Филипа сина био би уписан као сребрни примерак.

14 Очигледан пример посребреног бронзаног антонинијана са пунијим наносом сребра.15 Примерак антонинијана који је највероватније израђен техником облагања сребрним плочицама.

Сл. 4. Филип II, аверс, Музеј града Београда, инв. бр. 7704 (а); детаљ (b)13

Fig. 4 Philip II, obverse, Belgrade City Museum, inv. no 7704 (а); detail (b)

Сл. 5. Трајан Деције, остава Јабланица, кат. бр. 187 (а); детаљ (b)14

Fig. 5 Trajan Decius, Jablanica hoard, cat. no 187 (а); detail (b)

Сл. 6. Трајан Деције, Музеј Срема, инв. бр. 3626 (а); детаљ попречног пресека (b)15

Fig. 6 Trajan Decius, Museum of Srem, inv. no 3626 (а); cross-section detail (b)

172

Имајући на уму разлике у изради, ковање антонинијана највероватније сагледавамо у четири основне категорије:

1. сребрни антонинијани чији квалитет није познат у задовољавајућој мери. Да финоћа легуре сребра није била на завидном нивоу показује анализа урађена на 41 примерку из београдског налаза (Kondić 1969: 61–62);

2. антонинијани са сребрним плочицама и бронзаним језгром, чија је производња, чини ми се, била могућа;20

Сл. 7. Валеријан, Музеј Срема, инв. бр. 3642 (а); детаљ попречног пресека (b)16

Fig. 7 Valerian, Museum of Srem, inv. no 3642 (а); cross-section detail (b)

16 Примерак посребреног бронзаног антонинијана са наносом сребра. Тешко се уочава површински слој сребра зато што се током полирања ивица новца крза.

17 Примерак посребреног бронзаног антонинијана са нешто пунијим сребрним омотачем.18 Добро очуван Галијенов антонинијан са минималним садржајем сребра.19 Да ли овај примерак има бронзано језгро?20 Могуће је да су то антонинијани као на сл. 6. Наравно, неопходно је да се моје запажање провери.

Сл. 8. Галијен, аверс (а); детаљ попречног пресека (b)17

Fig. 8 Gallienus, obverse (a); cross-section detail (b)

Сл. 9. Галијен18

Fig. 9 Gallienus

Сл. 10. Валеријан II, остава из Доњег Црниљева, кат. бр. 154019

Fig. 10 Valerian II, Donje Crniljevo hoard, cat. no 1540


173


21 Ф. Тајлер, са П. Жентилхомом (P. Le Gentilhome) и Л. Коупом (L. Cope), дошао је до података да је укупна количи-на сребрних скрипула у легури римске фунте стално опадала (Tyler 1975). Бесли и Бланд су графички приказали опадање количине сребра у либри легуре, од 48 до 6 сребрних скрипула (Besly & Bland 1983: 26–28).

22 За разлику од налаза који су, попут примерака из G-5089, били у кожним врећицама, на новцу одложеном у поклопљене земљане посуде корозивни процеси су успорени; такви налази омогућују да проникнемо у карактер повремених реформи и смисао новчаног система римске државе готово у целини. Очигледан пример је посребрен бронзани новац из Константиновог периода који је нађен у Бикић Долу.

3. посребрени бронзани антонинијани са пунијим наносом сребра, чија је дебљина могла износити око 0.005 cm (сл. 5);

4. посребрени бронзани антонинијани са минималним садржајем сребра на површини, који је због утицаја корозивних процеса данас нашем оку невидљив (Дрча 2004: 33–37, 49–55).

Враћам се затвореном скупном налазу G-5089. Употребивши математички модел, из-носим вредности за сребро (Ag) присутно на новцу.21 Упознајмо се са основним обрасцем којим се израчунава количина сребра на новцу (Дрча 2004: 107–111):

QAg = ρAg · π/2 · D2 · d(где је: QAg = тежина сребра на новцу, ρAg = специфична тежина сребра, π = Лудолфов

број, D = пречник новца, d = дебљина сребрног слоја).Средња вредност пречника новца из затвореног налаза је D = 1,9 cm, а претпоставље-

на дебљина сребрног наноса је 0,0009 cm. Дакле, просечна тежина (QAg) је 0,0535 g, односно 0,0474 скрипула. То значи да је 49 некада посребрених бронзаних антонинијана садржало 2,62 g сребра, односно 2,3226 скрипула.

У каталошком делу овог рада, у колонама 5 и 6 означена је тежина сваког примерка новца посебно; на основу тих података знамо да просечна тежина износи 2,62 скрипула. Ра-чуном налазимо да је из једне либре бронзе откивано 110 антонинијана (тачније: 109,9236). Будући да код наших 49 комада није сачуван танани сребрни омотач, додајмо тежини просеч-ног примерка 0,0474 сребрних скрипула. Сада наш просечни репрезент тежи 2,6674 скрипула. Али, укупна представљена тежина просечног репрезента може читаоца да завара и наведе на погрешан пут; а, ево и зашто. Погледајмо слику 9. На њој је представљен Галијенов ан-тонинијан који на себи носи минимални садржај сребра; међутим, тежина тог антонинијана износи 3,79 g, односно 3,35 скрипула, што значи да је из једне либре могло бити исковано 86 антонинијана (тачније 85,97). И, шта сада? Наравно да из једне либре није ковано ни 110 ни 86 посребрених бронзаних антонинијана. Наиме, упућени на законе природе, Римљани су вред-новали међусобни однос само сребра и злата (Дрча 2004: 107).22

Тако нас игра бројки, наизглед ненадано, уводи у динамичан и још увек недовољно испитан римски новчани систем у III веку, коме ћемо можда да се посветимо у једном од на-редних радова.

ВИМИНАЦИЈУМ И СИСЦИЈА, УЗРОЧНО-ПОСЛЕДИЧНА ВЕЗА

Прокрстаривши делом некад моћне Империје, не усуђујући се да отворим посебно поглавље о питањима везаним за државно ковање у Виминацијуму, враћам се ушћу Млаве у

174

Дунав. Ипак, озбиљност тренутка и жеља за решавањем нумизматичких загонетки нагоне на још коју реч.

Разматрања о империјалном ковању у Виминацијуму започета су у последњој де-ценији претпрошлог и у освит прошлог века (Душанић 1961; Душанић 1975; Dušanić 1976; Борић-Брешковић 1976).23 Мишљења, често категорично изречена, резултат су не само ар-гумената већ и субјективног утиска који се истраживачима наметао. Разматрајући портрете, легенде и представе на новцу из ковнице у Виминацијуму, ушанчени аутори гледају се преко мушице, истрајни у својим разлозима за и против, који су готово једнаке вредности. Вољан да допринесем разумевању ове нумизматичке приче коју је, приступивши јој рационалистички и наслућујући решење, започео да ишчитава Владимир Кондић, листам следећу страницу.

Због несигурности у Мезији настале су многобројне оставе са скоро истим нумизма-тичким садржајем. Сигурно је да у мноштву антонинијана постоји велики број примерака искованих у виминацијумској ковници. Тај новац кован је од метала из рудника у околини Виминацијума. Стога је неопходно да се на попречном пресеку сваког комада посебно, идући од оставе до оставе, обави квантитативна анализа у потрази за ретким елементима локалног порекла. Таква анализа ће указати на новац кован у империјалној ковници у Виминацијуму, јер се технички уређаји не обазиру на реч ауторитета; напротив, они једноставним симболи-ма, приказујући величине, тумаче речи природе. Виминацијумска узрочно-последична веза, бременита неизвесношћу, води ме ка питомим обалама средњег тока реке Саве. Сигурност положаја Сисције, насупрот усковитланом простору дунавског лимеса, нагнала је, претпоста-вљам, званичнике римске државе да ковницу пребаце у мирно залеђе. Ипак, једно је сигурно. Првенци нове новчане стратегије, антонинијани пресвучени тананим сребрним огртачем, по-текли су управо из новоосноване ковнице у Сисцији.

Приводећи излагање крају, подсећам да свака ваљана научна теорија треба да се засни-ва на позитивистичком приступу и обухвати више појава на темељу неколико једноставних постулата, што доводи до јасних закључака који се могу лако проверити. Зато увођење при-родних наука у нумизматику даје овој области трећу димензију, неопходну за њен пријем у породицу научних дисциплина.

23 Стручна обавеза и етички обзири нагоне ме да укажем на ауторe: O. Voeter, L. Lafranchi, K. Pink, E. Jónás, E. György, H. Mattingly, A. Alföldy и R. Göbl. O њиховим ставовима писао је В. Кондић (Kondić 1969: 47–65, са нап. 83–93). Империјалним ковањем у Виминацијуму, осим В. Кондића, бавили су се Н. Црнобрња и М. Васић (Цр-нобрња 1984; Vasić 2005).


175

24 Новац је опредељен према Webb 1962.


G-5089 – КАТАЛОГ ПОСРЕБРЕНИХ БРОНЗАНИХ АНТОНИНИЈАНА

Аверсне легенде24

PUBLIUS LICINIUS EGNATIUS GALLIENUSG1 - IMP C P LIC GALLIENVS P F AVGG2 - IMP GALLIENVS AVGG3 - GALLIENVS AVG

CORNELIA SALONINAS1 - CORN SALONINA AVGS2 - SALONINA AVG

PUBLIUS CORNELIUS LICINIUS VALERIANUSDV - DIVO CAES VALERIANO

MARCUS AURELIUS CLAUDIUS GOTHICUSC1 - IMP C CLAVDIVS AVGC2 - IMP CLAVDIVS AVGDC - DIVO CLAVDIO

MARCUS AURELIUS CLAUDIUS QUINTILLUSQ - IMP C M AVR CL QVINTILLVS AVG

Аверсна иконографија

а – зракаста круна, попрсје са оклопом и огртачем, надесноb – зракаста круна, попрсје са оклопом, надесноc – зракаста круна, портрет надесноd – дијадема, попрсје са огртачем, надесно

Реверсне легенде и представе

ABUNDANTIA AVG (кат. бр. 1, 2)Абунданција стоји надесно и празни рог изобиља.

AEQVITAS AVG (кат. бр. 3, 22)Еквитас стоји налево, у десној руци држи теразије, у левој рог изобиља.

176

ANNONA AVG (кат. бр. 23, 24, 25)Анона стоји налево на прамцу, са класом у десној и рогом изобиља у левој руци.

APOLLINI CONS AVG (кат. бр. 4, 38)1. Грифон седи налево.2. Кентаур у искораку надесно, са луком и стрелом.

CONSECRATIO (кат. бр. 21, 45)Орао.

FECVNDITAS AVG (кат. бр. 5)Фекундитас стоји налево, држи рог изобиља и полаже десну руку на главу детета.

FIDES EXERCI (кат. бр. 26, 27)Фидес стоји са војничким инсигнијама.

FORT REDVX (кат. бр. 43)Фортуна седи налево, управља кормилом и држи рог изобиља.

FORTVNA REDVX (кат. бр. 6, 7, 8, 28, 39)Фортуна стоји налево и десном руком управља кормилом, а у левој руци држи рог изобиља.

IOVI CONSERVA (кат. бр. 9)Јупитер стоји налево, са муњом у десној и копљем у левој руци.

IOVI VICTORI (кат. бр. 29, 30)Јупитер стоји налево и држи муњу и скиптар усправно.

LAETITIA AVG (кат. бр. 33)Летиција стоји налево и држи модијус и котву.

IVNO CONSERVAT (кат. бр. 19)Јунона стоји налево и држи патеру, поред десне ноге орао; у левој руци држи скиптар вертикално.

LIBERO P CONS AVG (кат. бр. 10, 11, 12, 13, 14)Пантер у ходу налево.

NEPTVNO CONS AVG (кат. бр. 15)Хипокамп надесно.

PAX AVG (кат. бр. 34, 40)Пакс стоји налево и држи маслинову грану и скиптар.

PAX AVGVSTI (кат. бр. 16)Пакс у искораку налево, са уздигнутом маслиновом граном и косо положеним скиптром у десној руци.


177


PAX PVBLICA (кат. бр. 20)Пакс седи налево и држи маслинову гранчицу и попречно скиптар.

PROVID AVG (кат. бр. 35)Провиденција стоји налево и држи глоб и скиптар попречно.

SECVRIT PERPET (кат. бр. 36)Секуритас стоји са главом налево и десном руком усправно држи скиптар.

SOLI CONS AVG (кат. бр. 17)Пегаз у пропињању надесно.

SPES PVBLICA (кат. бр. 41)Спес у искораку налево, са цвећем. Левом руком задиже руб хаљине.

VBERITAS AVG (кат. бр. 18, 42)1. Уберитас стоји налево и држи грозд и рог изобиља.2. Уберитас стоји налево и држи врећицу и рог изобиља.

VICTORIA AVG II (кат. бр. 37)Викторија у искораку налево, држи венац и палмову грану.

VIRTVS AVG (кат. бр. 31, 32)1. Виртус стоји налево, са гранчицом и копљем; поред десне ноге штит.2. Виртус стоји налево, ослоњена на штит; у левој руци држи копље вертикално.

VIRTVS AVGG (кат. бр. 44)Валеријан и Галијен стоје један наспрам другог. Валеријан држи копље и глоб, а Галијен Викторију и попречно скиптар.

178

КОВНИЦА РОМА*

1 2 3 4 5 6 7 81. G3a ABUN[DANTI]A AVG 2.18 1.93 17–18.5 144, 1572. G3a ABUNDANT[IA AVG] B| 2.76 2.44 17–21 144, 1573. G3c AEQVITAS AVG 1.78 1.57 17–21 144, 1594. G2c APOLLINI CONS AVG (1) /Δ 3.33 2.95 22 145, 1655. G3c [FECVND]ITAS AVG 2.17 1.92 16–18 147, 1846. G3c FORTVNA REDVX |ς 3.44 3.04 19 147, 1937. G3c [FORT]VNA REDVX |ς 2.08 1.84 19–23 147, 1938. G3c FORTVNA [RE]DVX |ς 1.71 1.50 18–21 147, 1939. G3c IOVI CONSERVA N| 2.28 2.02 16–20 149, 20810. G3a LIBERO P [CONS AVG] /A 2.50 2.21 20 151, 23011. G3c LIBERO P CONS AVG /A 3.74 3.31 20–22 151, 23012. G3a LIBERO [P CONS AVG] /B 3.93 3.48 19–23 151, 23013. G3c LIBERO P CONS AVG /B 3.40 3.00 20 151, 23014. G3c LIBERO P CONS AVG /B 2.01 1.78 20–22 151, 23015. G3c [NEPTVN]O CONS AVG 4.15 3.67 18–20 152, 24516. G3c PAX [AVGV]STI 3.28 2.90 22.5 153, 25917. G3c SOLI CONS AVG /II 2.46 2.17 20 155, 28318. G2c [VBE]RITAS [AVG] (2) |Є 2.39 2.10 17–18 156, 28719 S2d IVNO CONSERVAT |N 3.16 2.79 17–21 193, 1120. S1d [PAX PVBL]ICA /S 2.42 2.14 18–19 193, 2021. DVc CONSECRATIO 2.90 2.56 19–22 119, 2722. C2c AEQVITAS AVG 2.47 2.18 17–19 212, 1423. C1a ANNONA AVG 2.48 2.19 17–20 213, 1824. C2b ANNO[NA AVG] 2.84 2.51 18–19 213, 1925. C1b ANN[ONA AVG] |Δ 2.71 2.40 17–18.5 213, 1826. C1a FID[ES EXE]RCI 2.37 2.00 18 214, 3427. C1b FIDES EXERCI 2.23 1.97 17–19 214, 3628. C2c FORTVNA REDVX |Z 3.19 2.82 22 214, 4129. C1c [IOVI] VICTOR[I] 2.89 2.56 17–21 215, 5330. C1c I[OVI VI]CTORI 3.10 2.74 19 215, 5431. C1b VIRTVS AVG 2.43 2.15 18–20 219, 10932. Qa VIRTVS AVG /B 3.50 3.10 18–21 242, 35

КОВНИЦА МЕДИОЛАНУМ1 2 3 4 5 6 7 8

33. G3c LAETITIA AVG 2.65 2.34 19 173, 48934. G3c [PAX] AVG 2.45 2.17 17–19 174, 49935. G3c PROVID AVG /MP 2.45 2.17 19 175, 508a36. G3c SECVRIT PERPET 2.20 1.94 20–21 176, 51637. G3c VICTORIA AVG II T| 3.91 3.46 20.5 177, 524

КОВНИЦА СИСЦИЈА1 2 3 4 5 6 7 8

38. G3c APOLLINI CONS AVG (2) /S 3.46 3.06 20–22 180, 55839. G3c FORTVNA REDVX |S 3.00 2.65 19 181, 57240. G3c [PAX] AVG S|I 3.09 2.73 19–20 182, 57541. G3c SPES P[VBLICA] 3.45 3.05 20–22 182, 58442. G3c VBERI[TAS AVG] (1) |Є 1.87 1.65 18 183, 58543. S2d FORT REDVX 1.94 1.72 20 199, 75

КОВНИЦА У АЗИЈИ1 2 3 4 5 6 7 8

44. G1b VIRTVS AVGG 2.76 2.44 19 104, 455

КОВНИЦА КИЗИК1 2 3 4 5 6 7 8

45. DCc CONSECRATIO 2.13 1.88 19–23 234, 266

* 1. Каталошки број, 2. врста аверсне легенде, 3. тип реверсне легенде и представе, 4. ковничка ознака, 5. тежина у грамима, 6. тежина у скрипулама, 7. пречник, 8. референца са назначеном страницом и односним бројем.


179


НЕОДРЕЂЕНИ1 2 3 4 5 6 7 8

46. C1b ? 3.15 2.79 2047. C? ? 3.11 2.75 18–2048. C? ? 2.22 1.96 16–1949. C? ? 2.54 2.25 17–19


Besly, E. and Bland, R.1983 The Cunetio Treasure. London: British Museum.

Борић-Брешковић, Б.1976 Новац Колоније Виминацијума у збирци Светозара Ст. Душанића. Београд: Музеј града Бео-

града.

Brunšmid, J.1913–1914 Nekoliko našašća novaca na skupu u Hrvatskoj i Slavoniji - nahodjaj rimskih bakrenih novaca iz

druge polovine trećega stoljeća iz Šimanovaca (kotar Zemun), Vјesnik Hrvatskoga arkeologičkoga društva XIII: 269–306.

Васић, М. Р.1968 Остава из Јабланице (Купци). Старинар XVIII: 63–82.1985 Мачва и Подриње у римско доба. Гласник САД 2: 124–141.

Vasić, M.1990 Nalazi rimskog bronzanog novca IV i V veka iz municipijuma Horreum Margi. Beograd: Arheološki

institut.2005 Ostava denara i antoninijana iz Donjeg Crniljeva. Arheološki institut, Posebna izdanja 43; Narodni

muzej u Šapcu, Posebna izdanja 2. Beograd i Šabac: Arheološki institut i Narodni muzej Šabac.

Degrassi, A.1952 I Fasti consolari dell’ Impero Romano. Roma: Edizioni di storia e litteratura.

Дрча, Б.2003а Допринос сврставању бронзаног новца валентинијанског периода у његове историјске оквире.

Нумизматичар 22–23: 59–92.2003б Налаз фолиса из времена тетрархије са локалитета Виминацијум. Viminacivm 13–14: 143–158.2004 Диоклецијанов и Константинов новчани систем или зашто је 50000 = 1. Народни музеј, Архе-

олошке монографије 16. Београд: Народни музеј.

180

2005 Сепулкрални налаз посребреног новца Констанција и Констанса из Виминацијума. Нумизма-тичар 24–25: 131–140.

Душанић, С.1961 Новац колоније Виминациума и датуми из римске историје средине III века. Старинар XII:

141–153.1965 Три епиграфска прилога. Жива антика XV: 91–99.1975 Крај Филипа Арабљанина. Историјски гласник 1–2: 7–21.

Dušanić, S.1976 The Era of Viminacium. Pp. 53–58 in Frappe et ateliers monetaires dans l’antiquite et moyen age, ed.

V. Kondić. Belgrade: Musée national de Belgrade.

Јовановић, А.2006 Тло Србије – завичај римских царева. Београд: Принцип Бонарт прес.

Kondić, V.1969 Beogradski nalaz denara i antoninijana. Beograd: Muzej grada Beograda.

McClean, J. R.1912 The Origin of Weight. The Numismatic Chronicle 48.

RIC V-I1927 Roman Imperial Coinage, Volume V, Part I. London: Spink and Son.

Tyler, Ph.1975 The Persian Wars of the 3rd Century AD and Roman Imperial Monetary Polisy, AD. Historia 23:

253–268.

Cope, L. H.1969 The Nadir of the Imperial Antoninianus in the Reign of Claudius II Gothicus, A. D. The Numismatic

Chronicle IX: 268–270.

Црнобрња, А.2005 Остава антонинијана из Тулара. Museum 6: 61–110.

Црнобрња, Н.1984 Антонинијан Филипа II из времена његове самосталне владавине 249. године. Нумизматичар

7: 137–142.1985 Остава антонинијана из Свилеуве - време и узрок покопавања. Гласник САД 2: 141–144. 1996 Филијала римске ковнице новца у Сирмијуму из времена цара Галијена 265/266. године. Ну-

мизматичар 18/19: 71–76.2004 Три оставе римског новца из региона Тамнаве. Museum 5: 35–44.


181


Crnobrnja, N. A.1987 Ostava rimskog novca iz Svetozareva, Valerijan-Dioklecijan. Svetozarevo: Zavičajni muzej.

Webb, E. O.1962 A history of our metallic money from the earliest period to the present. New York: American

Numismatic Society.

Webb, P. H.1921 Third-Century Roman Mints and Marks. The Numismatic Chronicle 4/1: 226–293.

Branko Drča

Silver-Plated Bronze Antoniniani from Grave G-5089 at Viminacium

Summary

The short list of persons featuring on the coins from grave G-5089 on the Pećine necropolis at Viminacium dates this assemblage between AD 259 and 270. On this occasion we shall take a look at the coin assemblage in terms of issuing mints. A little more than a tenth of the assemblage was struck at the mint of Siscia, while the mint of Rome accounts for 65.3%. If, however, we take into account the findspot of the coins and their reverse symbols, then the fourteen pieces which according to Webb were struck at the mint of Rome may be ascribed to the Siscia mint (cat. nos. 2, 4, 6–8, 12–14, 16, 18, 20, 25, 28, 32, with reverse symbols B, Δ, Є, ς, Z, H). The proportions now become very different: Siscia mint = 40.8%, Rome mint = 36.73%. I have applied the same method to the originally silver-plated antoniniani from Tulare. If the coins are ascribed to mints according to RIC V-1, the result is: Rome mint – 744 pieces or 66.9%; Sis-cia mint – 218 pieces or 19. 6%. If, however, the pieces struck at Rome bearing the letter symbols B, Δ, Є, ς, Z, H are ascribed to Siscia, the result is: Rome mint – 499 pieces or 44.8%, Siscia mint – 433 pieces or 38.9%. Speaking of comparisons, let us take a look at another seven pieces from the Tulare hoard (cat. nos. 1–7) and 24 pieces from the Donje Crniljevo hoard (cat. nos. 1156, 1157, 1182–1187, 1333–1337, 1188–1190, 1191–1194, 1339–1342); both groups bear Valerian’s name on the obverse (IMP C P LIC VALERIANVS AVG AND IMP C P LIC VALERIANVS PF AVG) and share a common denominator – catalogue numbers according to the RIC scheme.

These pieces point to an important event which may be termed chronological-qualitative monetary boundary. This boundary shows that the coins from Donje Crniljevo are older than those from Tulare and, consequently, than the coins from our grave, which then means that they cannot be catalogued under the same number. But, when was this boundary established? I note that the Donje Crniljevo hoard contains Valerian II’s consecration silver antoniniani (fig. 10), which suggests that the first issues dedicated to the divinized caesar were struck in late 258 or, perhaps, early 259. The piece from our grave assemblage shows that the implementa-tion of a new monetary policy and the decision to mint antoniniani thinly plated with silver fall into the same

182

year – 259. Also, the presence of Gallienus’ piece with titulature Imp C P Lic Gallienvs P F Avg (fig. 1) sug-gests that Valerian I was still officially the senior ruler at the time.

Taking into account the differences in manufacture, there most probably are four categories of an-toniniani:

1. Silver antoniniani whose quality is unsatisfactorily known. That the fineness of the silver alloy was not commendable is shown by analysis of 41 pieces from the Belgrade find.

2. Antoniniani with silver plates and a bronze core, whose production, it seems to me, was possible.3. Silver-plated bronze antoniniani with a more substantial, possibly c. 0.005cm thick, coating (fig. 5)4. Silver-plated bronze antoniniani with a minimum surface silver content, presently invisible to the

naked eye as a result of corrosion.

There is no doubt that the multitude of antoniniani includes a large number of pieces struck at the Viminacium mint. These coins were minted in the metal obtained from nearby mines. It is therefore necessary to perform quantitative analysis on the cross-section of each piece, from one hoard to another, in search for rare elements of local origin. The safe position of Siscia in contrast to the turbulent Danube limes compelled Roman state officials to transfer the mint to the peaceful hinterland location. One thing is certain nonetheless. The first fruit of the new monetary strategy, thinly-plated antoniniani, were struck at the newly-established Siscia mint.


ЗНАЧЕНИЕ ИССЛЕДОВАНИЙ ХЕРСОНЕСА-ХЕРСОНА И КОНЦЕПЦИЯ Г. ОСТРОГОРСКОГО О ВИЗАНТИЙСКОМ

ГОРОДЕ ПЕРИОДА «ТЕМНЫХ ВЕКОВ»

Aљьбина Илинична РоманчукУральский государственны университет им. А. М. Горькога, Исторический факультет,

Екатеринбург

Апстракт: В работе показано, что отсутствие археологических свидетельств не является основанием для вывода о кризисном состоянии или исчезновении городских поселений Визан-тии в середине VII – середине IX в. Это позволяет внести коррективы в концепцию дезрба-низации Византии в период «темных веков». В работах Г. Острогорского, М. Я. Сюзюмова отмечалось наличие кризиса в развитии византийских провинциальных городов, но не их ис-чезновение. Отмечена значимость анализа нумизматических данных, предпринятого Г. Ос-трогорским, который используя нумизматические данные показал, что византийские города сохранились как политические и экономические центры в период «темных веков». Археологи-ческие материалы, полученные в конце ХХ в. для Херсона: керамические находки из закрытых комплексов, сопровождаемые монетами, особенно обнаружение на дне моря скопления па-мятников сфрагистики – «херсонеского архива» как и учет субъективного характера писем папы Мартина, сосланного в Таврику, позволяют скорректировать традиционный вывод об «обезлюдивании» Херсона в период «темных веков».

Ключевые слова: Византия, темных веков, Острогорский, монеты, Херсонес.

Научный докладУДК: 908 (477 Херсонес) „6/8“Принято: 23. апреля 2008. годаОдобренный: 12. июня 2008. года

Aльбина Илинична РоманчукУральский государственны университет им.

А. М. Горькога, Исторический факультетПр. Ленина 51

Екатеринбург, Россия[email protected]

ЗНАЧАЈ ИСТРАЖИВАЊА ХЕРСОНЕСА И КОНЦЕПЦИЈА Г. ОСТРОГОРСКОГ О ВИЗАНТИЈСКОМ ГРАДУ У ПЕРИОДУ

„МРАЧНОГ ДОБА”

Aљбина Илинична РоманчукУралски државни универзитет А. М. Горки, Историјски факултет, Јекатеринбург

Сажетак: У раду је показано да недостатaк археолошких налаза не може бити разлог за закључак о кризи или нестајању Херсонеса у периоду од средине VII до средине IX века. То омогућава ревизију идеје о деурбанизацији Византије током „мрачног доба”. У делима Ос-трогорског и Сјузјумова помиње се криза у развоју византијских градова у провинцијама, али не и њихов нестанак. Посебно је важна анализа нумизматичких података коју је спровео Г. Острогорски. На основу нумизматичке грађе, он је показао да су византијски градови као политички и економски центри били очувани и током „мрачног доба”. Дакле, археолош-ки материјал нађен крајем XX века у Херсонесу, посебно важна Архива из Херсонеса, као и субјективна природа писама папе Мартина, прогнаног у Таврику, омогућавају да се исправи традиционални закључак о депопулацији, односно нестанку становништва Херсонеса током „мрачног доба.”

Кључне речи: Византија, мрачно доба, Острогорски, новац, Херсонес.

Прегледни рад УДК: 908 (477 Херсонес) „6/8“Примљено: 23. априла 2008. годинеПрихваћено: 12. јуна 2008. године

Aльбина Илинична РоманчукУральский государственны университет им.

А. М. Горькога, Исторический факультетПр. Ленина 51

Екатеринбург, Россия[email protected]

В 1980 г. на XVI Международном конгрессе византинистов в Вене греческий археолог и архитектор Хр. Бурас сделал обобщающий доклад, посвященный степени изученности

византийских городов. Он констатировал, что для изучения эволюции материальной культу-ры византийского провинциального города, развития его светской архитектуры и градостро-ительной структуры данные немногочисленны, особенно для ранневизантийского периода, относительно которого вопрос о том, были ли непрерывно заселены города, уже тридцать лет разделяет историков на два лагеря. Исследователь подчеркнул, что некоторые из них приводят свидетельства запустения в VII–IX вв., последующего изменения градостроитель-ной структуры. Другие анализируют доказательства культурной преемственности городов (Bouras 1981: 617). Упоминание докладчиком двух концепций, характерных для урбанисти-ческих штудий, возвращает нас к первому всестороннему обсуждению особенностей раз-вития византийского города в период «темных веков», к конгрессу 1958 г. Прозвучавшие в докладах диаметрально противоположные выводы положили начало широкой дискуссии и «разделили», как образно выразился Хр. Бурас, византинистов на два лагеря. Е. Кирстен обо-сновал тезис о наличии глубокого упадка и аграризации, трансформации некоторых городов в VII–IX вв. в крепости (Kirsten 1958: 1–48). Одновременно прозвучали доказательства о со-хранении городских центров в переходный период от античности к Средневековью (Dölger 1962: 107–139). Продолжением дискуссии стали публикации в различных изданиях. К числу сторонников мнения об отсутствии существенных дезурбанизационных процессов в пере-ходный период принадлежала Е. Э. Липшиц. Она полагала, что характерной чертой Визан-тии VIII–IX вв. является наличие городов, где продолжали развиваться различные виды ре-месленной деятельности, особенно в тех из них, которые стали идеологическими центрами (Липшиц 1961: 421).

Югославский историк Г. Острогорский (Ostrogorsky 1959: 45–65; также см.: Ostrogorsky 1959а: 1–22),1 принявший участие в дискуссии, писал, что среди фундаментальных вопросов византийской истории трудно назвать такие, которым уделяется столь большое внимание, как проблемы городского развития. Исследователь подчеркивал, что понимание превратно-стей городской жизни в Византии дает ключ к оценке благосостояния империи в целом, и особенно значим этот аспект для бурного периода начала средневековья, времени перехода от античности к средневековой эпохе. Как и другие византинисты, он подчеркивал фраг-ментарность информации, которая содержится в письменных источниках. У византийских авторов с их вниманием, устойчиво направленным к столице и имперскому суду, содержатся

1 Вполне закономерен интерес Г. Острогорского к работам М. Я. Сюзюмова. В одном из писем (1965) к М. Я. Сюзюмову А. П. Каждан сообщал, что он провел несколько вечеров в беседах с Г. Острогорским, который просил передавать ему приветы и посылать свои статьи (об этом см.: Поляковская 2003: 329).

186

немногочисленные данные о других городах; в официальных документах аналогичное по-ложение – очень редко названы конкретные центры, как для ранневизантийского, так и для более позднего периода, сделал вывод Г. Острогорский. Отсутствие прямых свидетельств о состоянии экономического развития делает особенно значимыми нумизматические материа-лы (Ostrogorsky 1959: 47). На основании каталогов, характеризующих музейные коллекции, вычисляются размеры выпуска монет в различные периоды, что является аргументом для не-гативной оценки состояния городской экономики или же для вывода о кризисном развитии, но не приведшем к их исчезновению.

Позднее В. Брандес, реконструируя судьбы городов Малой Азии в VII–VIII вв., писал, что «уже в этой фазе дискуссии нумизматические материалы имели важнейшее значение» (Brandes 1989: 21). Он подчеркнул значение раскопок Херсонесского городища, где возможно систематическое и планомерное исследование отдельных кварталов.2

Доказательству полифункциональности провинциальных городов в период «темных веков», было посвящено несколько работ М. Я. Сюзюмов (Сюзюмов 1956: 26–41; Сюзюмов

Фотография 1. Херсонес (мыс 101)

Сл. 1. Херсонес (рт 101)

2 На территории городища в XIX в. размещался монастырь и был возведен собор к 900-летию крещения Руси, позднее на некоторых участках сооружены военные объекты, но большая часть Херсонеса не имеет строений Нового времени.


187

1967: 38–70; Сюзюмов 1977: 34–51). Создатель уральской школы византинистики отмечал, что раскопки в Херсонесе, как и нумизматические находки, свидетельствуют о кризисном раз-витии города, но не об его исчезновении: Византия была «страной городов» в сравнении с

Западной Европой. В одном из писем своему оппоненту, А. П. Каждану,3 он подчеркнул зна-чение археологических исследований в Херсонесе, так как этот город «развивал свою роль именно в континуитете античной культуры».4

A. И. Романчук ЗНАЧЕНИЕ ИССЛЕДОВАНИЙ ХЕРСОНЕСА-ХЕРСОНА...

Фотография 2. Цитадель (рим – раннее средневековье)

Сл. 2. Тврђава (римски период – рани средњи век)

3 А. П. Каждан писал в те годы об аграризации византийского города и натурализации его экономики (Каждан 1954: 164–188). Одним из основных аргументов являлась малочисленность монет для периода «темных веков». В более поздней работе (Каждан 1960) эти выводы и доказательства повторены.

4 Более того, М. Я. Сюзюмов полагал, что «школа уральская – с 1942 г., когда в Свердловске хранился эвакуирован-ный из Севастополя архив Херсонеса, когда собирались (С. Ф.) Стржелецкий, (А. И.) Виноградов, Сюзюмов, (Е. Г.) Суров, которые мечтали сделать Свердловск центром византиноведения» (Поляковская 2003: 320).

188

Благодаря взглядам М. Я. Сюзюмова, с первых лет раскопок уральцев в Херсонесе особое внимание было уделено материалам, позволявшим подтвердить роль данного центра «именно в континуитете античной культуры». Первыми объектами исследований экспедиции Уральского университета стали остатки оборонительной стены римского времени, склеп, ко-

торый перестали использовать в конце IV – начале V в., построенная не ранее середины VI в. рыбозасолочная цистерна, а также различные сооружения, существовавшие на участке около западных оборонительных стен в IХ–ХI вв. На основании стратиграфии и хронологической последовательности строительства Е. Г. Суров, научный руководитель раскопок тех лет, сде-лал вывод о непрерывном обитании в данном районе, выступив тем самым против тезиса о глубоком кризисе в VII в. и «обезлюдивании» города в следующем столетии (Суров 1961: 67–70; Суров 1965: 119–147).

Иная оценка Херсона периода «темных веков» была дана в штудиях выдающегося исследователя памятников Таврики А. Л. Якобсона, который полагал, что Херсон «разделил судьбу многих византийских городов, пришедших в упадок в результате крушения рабовла-дельческого строя» (Якобсон 1964: 22; Якобсон 1964а). В основу его выводов были положены следующие аргументы: 1. Прекращение в Херсоне выпуска собственной монеты с начала VII в. и малочисленность их находок. 2. Косвенным свидетельством кризисного развития в VII в и «обезлюдивания» в VIII в. являлось то, что ясно выраженный культурный слой этого времени на городище, по-видимому, вообще отсутствовал, по крайней мере до сих пор выявить его

Фотография 3. Гипподамова планировака (север. кварталы 13–18)

Сл. 3. Хиподамов план (северне четврти 13–18)


189

не удалось» (Якобсон 1959: 35). 3. Свидетельства писем находившегося в Херсоне в ссылке папы Мартина, которые он отправил отсюда своим сподвижникам в течение лета 655 г. Ссыль-ный просил о присылке продовольствия и сообщал, что здесь царят «голод и нужда, а хлеб известен только по названию». Итоговый вывод исследователя звучал следующим образом: «Такого рода явления наблюдались во всей Византийской империи», Херсонес не являлся ис-ключением (Якобсон 1964: 22).

Вместе с тем в отчетах о раскопках Херсонесского городища неоднократно указыва-лись возможные причины отсутствия находок для периода «темных веков»: полная картина


Фотография 4. Гипподамова планировака (северный район)

Сл. 4. Хиподамов план (северно подручје)

Фотография 5. Базилика 1935 (VI–XI век)

Сл. 5. Базилика 1935 (VI–XI век)

190

стратиграфии средневековых слоев редко наблюдается из-за разрушений; «остатки построек предшествующего времени в большинстве случаев были разобраны или, что реже, исполь-зованы в качестве основания позднесредневековых стен». Раннесредневековые остатки ма-лочисленны, так как «они подверглись разрушению при строительных работах следующего

времени». Все это привело к тому, что «находки раннесредневековой керамики крайне слабо изучены. Это обстоятельство является тормозом для выявления раннесредневекового слоя Херсонесского городища» (Белов, Стржелецкий и Якобсон 1953: 213; Белов и Стржелецкий 1953: 90; Белов и Якобсон 1953: 123).

К вопросу об археологических лакунах (отсутствии «ярко выраженной стратигра-фии») для раннесредневекового периода обратимся несколько позднее. Прежде о нумизма-тических источниках.

Одним из методов, используемых для оценки состояния денежного обращения, насы-щенности городского рынка платежными средствами и, следовательно, состояния экономики города, является статистическая обработка монет. При создании статистико-хронологических таблиц нумизматические данные распределяются по векам на основании времени выпуска монет.5 Но годы выпуска и период обращения монет, как показывает анализ материалов из кладов, существенно отличаются. В частности, на основании анализа структуры кладов, от-

Фотография 6. Базилика 1935 (запад, стены с VI века)

Сл. 6. Базилика 1935 (запад, зидови из VI века)

5 Наиболее полные данные о находках монет из раскопок византийских городов по состоянию на 1960 г. привел А. П. Каждан (Каждан 1960: С. 264–269; ср.: Brandes 1989: 146–147).


191

носящихся к концу Х в., был выявлен значительный хронологический разброс монет (Гилевич 1964: 150–158). Структура одного из кладов обусловила замечания некоторых специалистов в области нумизматики, полагавших, что он является утраченной коллекцией.

Примером клада, в единовременности отложения которого трудно усомниться, являет-ся находка «кошелька» в портовом районе Херсонеса. Во время раскопок улицы, разделявшей два квартала (1970 г.), обнаружено 9 монет. В древности они были завернуты в тряпочку или находились в кошельке, поэтому оказались плотно прижатыми друг к другу. Ранняя из монет относится ко времени правления Василия I (867–886), поздняя – Василия II (976–1025). В от-личие от кладов, спрятанных их владельцами, возможно, накапливаемых в течение длитель-ного времени, этот был, скорее всего, «утерян» жителем Херсона. Содержание «кошелька» является несомненным свидетельством совместного обращения монет, относящихся к 150-летнему периоду (диаграмма 1).

Сравним период обращения монет из этого клада и нумизматические находки из слоев разрушения VII в.

В связи с публикацией комплексов керамических находок из портового района было приведено соотношение монет в здании, разрушенном не позднее начала VII в. (Романчук и Седикова 1991: 30–45).6 Если учитывать только те из них, которые, благодаря хорошей сохранности, удалось определить, то число наиболее поздних монет составляет 4 % (диа-граммы 2а, б).


Диаграмма 1. Соотношение монет из «кошелька»: монеты IX в. (1); монеты X в. (2); X – начала ХI в. Василий I (867–886) – 1 экз.; Роман I (920–944) – 2 экз.; Константин VII и Роман II (920–944) – 1 экз.;

Никифор Фока (963–969) – 1 экз.; Василий II (976–1025) – 3 экз. (3)

Дијаграм 1. Однос новца из „новчаника”: IX век (1); Х век (2); Х – почетак XI века, Василије I (867–886) – 1 примерак; Роман I (920–944) – 2 примерка; Константин VII и Роман II (920–944) – 1 примерак;

Нићифор Фока (963–969) – 1 примерак; Василије II (976–1025) – 3 примерка (3)

6 На с. 35, где приведены нумизматические находки, допущена ошибка: следует читать «монета Фоки (602–610)». В последующих публикациях она исправлена (Романчук, Сазанов и Седикова 1995: 12).

192

В соседнем квартале несколько разновременных монет обнаружено на полу сгоревше-го помещения (соотношение их представлено в диаграммах 3а, б.

Среди наиболее поздних публикаций кладов следует обратить внимание на материа-лы, происходящие из раскопок округи Херсона. Состав их убеждает в наличии товарообо-рота в дискуссионное для истории города время; примечателен и вывод автора публикации: Херсон «не обнищал и не обезлюдел» (Алексеенко 2005: 437–451; Алексеенко и Ковалевская 1988: 231–232). Подтверждает тезис уникальная коллекция сфрагистических материалов со дна моря (90-е гг. ХХ в.) – печати из «архива города».7 Следует также отметить скопление печатей, которые условно отнесены к остаткам «судакского архива». Сопоставление находок из двух центров Таврики (Херсона и Судака) показало наличие связей между ними в VIII в.: из 50 моливдовулов конца VII–VIII в., найденных около Судакской крепости, 11 принадлежат Херсону (Степанова 2001: 24; Степанова 2002: 231–233). Как заметил в последующем харь-ковский историк С. Б. Сорочан, печати свидетельствуют не только о наличии торговых связей, но и о подчиненности Сугдеи властям Херсона (Сорочан 2002: 517).

Значительное поступление сфрагистического материала, конкретная археологическая ситуация, учет условий обнаружения, скорее всего, находящихся единовременно в обращении монет, способствуют изменению представлений о развитии Северо-Причерноморских цен-тров в VII – середине IX в., кроме того, специалисты в области херсонесской нумизматики по-

Диаграмма 2, 2а. Соотношение монет из слоя разрушения в портовом квартале 1: онеты VII в. (1), более ранние (2). Диаграмма 2. Все монеты; Диаграмма 2а. Монеты хорошей сохранности.

Дијаграм 2, 2а. Однос новца из слоја рушења у лучкој четврти 1: VII век (1), старији новац (2). (дијаграм 2: сав новац; дијаграм 2а: добро очуван новац)

7 К настоящему времени уникальные находки, обнаруженные в процессе подводных исследований, не опублико-ваны полностью. Но серия статей автора раскопок свидетельствует, что они внесут существенные уточнения в проблему статуса Херсона периода «темных веков». См. серию статей: Алексеенкo 1995: 158–160; Алексеенко 1996: 122–133; Алексеенко 1999: 65–82; Алексеенко 2002: 455–500; Алексеенко 2003: 3; Алексеенко 2005а: 3–6. Безусловно, среди находок из «херсонского архива» встречены и боле поздние памятники сфрагистики.


193

лагают, что в VII в. в обращении находились монеты, начиная со времени правления Феодосия (379–395), на которых при императоре Ираклии (610–641) была сделана надчеканка (Анохин 1977: 106–108). Исследование памятников Юго-Западного Крыма показало, что в захоронени-ях второй половины VII в. встречаются монеты, относящиеся к предшествующим столетиям (Веймарн и Айбабин 1993: 167; Айбабин 1982: 186–187; Айбабина 1993: 123).8 Относительно работы монетного двора Херсона киевский исследователь В. А. Анохин замечает, что в период

правления Ираклия (610–641) были проведены меры по упорядочению денежного обращения: массовая надчеканка на монетах IV–V вв. «Эта реформа обеспечила стабильность денежно-го обращения на длительный отрезок времени. При Ираклии монетный двор Херсона пре-кращает свою деятельность. (Обратим внимание на продолжение фразы.) Факт прекращения собственной чеканки не может быть использован как довод в пользу тезиса об упадке город-ской экономики». Перерыв в выпуске монет В. А. Анохин объяснял влиянием политических событий, а не экономическими причинами (Анохин 1977: 106–108). Отчасти эта точка зрения совпадает с мнением С. П. Шестакова, перу которого принадлежит первое обобщение свиде-тельств о раннесредневековом Херсоне. Он полагал, что на развитие города в VII в. повлияли внешнеполитические факторы (Шестаков 1908: 30–42).

Итак, если не учитывать конкретную археологическую ситуацию, число монет, выпу-щенных в VII в., единично (это постоянно отмечается в публикациях, посвященных периоду «темных веков»). Но в обращении находились монеты более раннего периода, следовательно,


Диаграмма 3, 3а. Соотношение монет VII в. и более ранних В слое разрушения в портовом квартале 2. ранние монеты (1); монеты VII в. (2). Диаграмма 3. Определенные; Диаграмма 3а. Все находки.

Дијаграм 3, За. Однос новца из VII века и новца из ранијег периода у слоју деструкције у лучкој четврти 2 – старији новац (1), новац из VII века (2) (дијаграм 3: опредељени новац; дијаграм За: сви налази)

8 Характеризуя связи населения Таврики и херсонитов, крымский историк замечает, что горожане расплачивались за товары более ранними монетами, которые находились в данный период в обращении (Айбабин 1999: 164).

194

соответствующие графы статистико-хронологических таблиц должны содержать все монеты, которые продолжали «ходить» на рынке.9

О некорректности выводов, в которых не учитывается археологический контекст, И. В. Соколова, хорошо знающая состав коллекций Херсонесского заповедника и Эрмитажа, пи-шет следующее: «Методика использования нумизматических свидетельств сторонников дан-ной теории (глубокого упадка византийского города. – А. Р.), основывающих многие свои доказательства на количественном подсчете опубликованных в каталогах монет, имеет много уязвимых мест» (Соколова 1959: 50–63; Соколова 1983: 110). Вывод исследовательницы под-тверждают приведенные выше примеры. Они свидетельствуют, насколько могла измениться соответствующая графа в статистико-хронологических таблицах, если бы учитывались усло-вия находок.10

Остановим внимание на следующем аргументе сторонников глубокого кризиса Хер-сона в переходный период – отсутствии находок этого времени. В упоминавшихся выше ком-плексах – слоях разрушения с монетами начала VII в. – встречены многочисленные амфоры и разнообразные столовые сосуды, покрытые красным лаком (Романчук и Сазанов 1991; Голо-фаст 1996: 77–84),11 некоторые из них аналогичны находкам, обнаруженным на византийском

Рис. 1. Раннесредневековые амфоры из раскопок Херсонеса (VI – начало VII в.)

Цртеж 1. Раносредњовековне амфоре са ископавања Херсонеса (VI – почетак VII века)

9 В статистических таблицах не учитываются также монеты, время выпуска которых из-за их неудовлетворитель-ной сохранности определить не удалось. Но если они обнаружены в закрытом комплексе (на полу разрушенного здания), как в приведенных выше случаях, они относятся к совокупным находкам культурного слоя.

10 Однако и без обращения к археологической ситуации Г. Острогорский показал, что использование данных ката-логов показывает относительность кризиса в период темных веков.

11 Возвращение к анализу коллекций находок одного из районов Херсонесского городища позволило выделить из-делия начала VII в. (Голофаст 1995: 95–103).


195

корабле, который затонул около мыса Яси-Ада (Bass and Doorninck 1982).12 Слои разрушения и следы последующей нивелировки с многочисленными находками конца VI – начала VII в. были выявлены в кварталах, прилегавших к главной улице города, которая завершалась не-большой площадью с базиликой (Восточная базилика, № 36). Раскопки позволили воссоздать стратиграфию участка и сделать вывод о том, что данная территория была непрерывно оби-таемой с V в. до н. э. до XIII в. н. э. Для настоящей темы существенно то, что во всех кварталах прослежен мощный раннесредневековый слой (VI – начала VII в.), который образовался в результате строительно-планировочных работ, охвативших, как предполагал автор раскопок, весь город. Результатом масштабных строительных работ стали, согласно его мнению, много-численные базиликальные храмы, являвшиеся «символом укрепления христианства и визан-тийского владычества в Херсонесе».13

Итак, к числу наиболее представительных раннесредневековых комплексов, суще-ствовавших в V (VI)–X (XI) вв., относятся базилики. На основании анализа стратиграфии и находок их разрушение датируется концом Х в. (причина – Корсунский поход киевского князя Владимира) или первыми десятилетиями XI в., что было обусловлено природными ка-


Рис. 2. Раннесредневековые амфоры (VI – первая половина VII в.)

Цртеж 2. Раносредњовековне амфоре (VI – прва половина VII века)

12 Материалы из слоев разрушения портового района опубликованы: Романчук 1975: 246–250; Романчук 1975а: 3–13; Романчук и Седикова 1991: 30–46; Романчук, Сазанов и Седикова 1995.

13 Следует заметить, что тезис о масштабном строительстве противоречит замечанию исследователя, что «эконо-мика Херсона в это время была слаба». Аргументом для него стала немногочисленность находок импортных сосудов, что свидетельствует об отсутствии масштабных торговых связей. (При «слабости экономики» столь значительное строительство!). Ярко выраженным по всей площади района слоем являются также следы пожара с находками IX–XI вв. (Золотарев и Ушаков 1997: 30–45).

196

таклизмами (Романчук 1989: 182–188).14 Не существует однозначного мнения и относительно времени строительства базиликальных храмов. Но то, что, будучи построенными в V–VI вв. или третьей четверти VI – середине VII в., они являлись действующими сакральными зда-ниями (всего открыто к настоящему времени 13 базилик), свидетельствует о наличии жиз-недеятельности в Херсоне, а не об его «обезлюдивании», которому предшествовал глубокий кризис VII в. Факт функционирования храмов «заполняет» существующие «археологические лакуны». Следует также учитывать, что отложение слоев с многочисленными находками в городах с каменной архитектурой обусловлено, как правило, разрушением комплексов. Сле-дующим по выразительности является слой, образование которого связано со строительной деятельностью. «Нормальная», обычная жизнедеятельность оставляет невыразительные следы или вообще не отражается в стратиграфии памятника. К таким выводам пришел В. Д. Блаватский, обобщая результаты раскопок городских центров Северо-Причерноморского региона. Он обратил также внимание на ошибочность представлений о том, что «мощность культурных напластований и обилие их (накопление) в течение какого-то отрезка времени являются надежным доказательством интенсивности жизни, а иной раз даже большого подъ-ема» (Блаватский 1967: 191).

Блестящий пример многочисленности культурных слоев, свидетельствующих не «о процветании города», получен при исследовании столицы Боспорского царства Пантикапея, где для кратковременного периода – последних третей VI в. до н. э. – выявлено восемь микро-слоев. В. Д. Блаватский объяснял это плохим качеством строений. На основании археологиче-ской ситуации исследователь сделал вывод: быстрая смена культурных напластований «не на-блюдается в условиях более солидного строительства» (Блаватский 1967: 193). Данное замеча-ние необходимо учитывать при объяснении причин возникновения «археологических лакун».

Рис. 3. Амфоры конца VI – первых десятилетий VII в. из закрытых комплексов Херсонеса

Цртеж 3. Амфоре с краја VI и из првих деценија VII века из затворених целина у Херсонесу

14 Тезис о том, что ни археологические, ни письменные источники не подтверждают гипотезу о разрушении Херсо-на Владимиром, прозвучал в работе: Богданова 1991: 92–93.


197


Итак, какие выводы возможны относительно стратиграфии Херсонесского городища, если принять во внимание наблюдения В. Д. Блаватского.

1. В Херсоне на протяжении VII – середины IX в. не происходило экстраординарных со-бытий, которые привели бы к отложению выразительных слоев.

2. Постройки VI в. (храмы) были «солидны», что и обусловило их длительное использова-ние.

3. Из-за «умолчания источника», в данном случае наличия «археологических лакун», нель-зя судить о кризисном состоянии Херсона. К тому же необходимо учитывать, что «архео-логические лакуны» заполняются некоторыми «солидными» сооружениями. К их числу относятся базилики, возведение которых началось в конце V в. или в третьей четверти VI в.

Наконец, последний аргумент сторонников глубокого кризиса и «обезлюдивания» Херсона в период «темных веков» – письма находившегося здесь в ссылке папы Мартина.

В начале ХХ столетия, после первой публикации посланий ссыльного папы, россий-ский византинист В. Г. Васильевский отметил, что папа Мартин сильно преувеличивал ца-рившие в Херсоне голод и нужду (Васильевский 1912: 388).15 Жалуясь на тяготы жизни, он упомянул, что херсониты вели торговлю солью. В последующем именно на этом как на объ-ективном показателе занятий горожан, приносящих значительный доход, был сделан акцент, а изоляция главы римской церкви от привычного окружения, его болезнь и возраст – приняты как субъективный фон жалоб (Романчук 1972: 42–55).

Рис. 4. Амфоры из слоя разрушения 10-х гг. VII в.

Цртеж 4. Амфоре из слоја рушења из прве деценије VII века

15 В отношении данного замечания А. Л. Якобсон писал, что «вряд ли можно согласиться с теми, кто подозревает в преувеличении папу Мартина» (Якобсон 1959: 37).

198

Иное мнение, согласующееся с концепцией А. Л. Якобсона, представлено в работах О. Р. Бородина (Бородин 1991: 173–190). Комментируя перевод источника, он замечает, что при обращении к письмам папы Мартина исследователи преувеличивают субъективный эле-мент посланий. Однако некоторые данные, приводимые непосредственно в комментариях при публикации источника, вызывают сомнения в том, что Херсон утратил значение торго-вого центра. Восстанавливая хронику событий, О. Р. Бородин пишет, что местонахождение ссыльного стало известно в Константинополе не более чем через 15 дней. Спустя некоторое время в Херсон прибыл один из его сподвижников. Данное обстоятельство не может не свиде-тельствовать о наличии регулярного сообщения между Северо-Причерноморским центром и столицей империи (вряд ли для поездки было снаряжено специальное судно). Плавание с юга на север по Черному морю осуществлялось по двум маршрутам. Один из них, кратчайший, фактически по прямой линии, использовался в торговых и военных целях с античных времен (Todorova 1985: 156–162). Для торгового тихоходного судна при благоприятной погоде путь длился около 10–11 дней. Средняя продолжительность другого маршрута – от Константино-поля до Кафы вдоль западного и северо-западного побережья – составляла в конце XIV в. 13 дней (Бородин 1991: 182).

Чтобы завершить обращение к такому аспекту, как соотношение объективного и субъективного в письмах папы Мартина, следует остановить внимание на монографии С. Б. Сорочана, в которой имеется раздел «Реальность и вымысел в письмах папы Мартина». Харьковский исследователь полагает, что ссыльный, описывая тяготы жизни в Херсоне, противоречил себе, сообщая своему корреспонденту о хлебе, известном только по назва-нию, а затем в другом письме говоря, что его можно купить, когда в порт заходят суда за грузом соли. В поисках противоречий в письмах папы Мартина С. Б. Сорочан не учел того, что написанное разделяло несколько месяцев (май-сентябрь), в течение которых не могла не

Рис. 5. Кухонная посуда начала VII в.

Цртеж 5. Кухињска грнчарија са почетка VII века


199


измениться ситуация. С. Б. Сорочан полагает также, что ссыльный преувеличил стоимость зерна. Правда, далее он приводит свидетельства, что даже в этом случае цена хлеба не так велика (Сорочан 2005: 314).16

Новое обращение к свидетельствам писем папы Мартина привлекло внимание к Хер-сонесу западноевропейских византинистов. Так, английский историк Д. Смидли (Smedley 1979: 173) отметил богатейшие возможности археологического изучения Херсонеса в срав-нении с другими центрами Византии. Недостатком раскопок до 1950 г., по его мнению, явля-лось отсутствие «дробной» стратиграфии. При изучении раскапываемых до середины ХХ в. кварталов в северном районе городища были выделены следующие слои: V–VI вв., IX–Х вв., XII–XIII вв. Анализируя публикации российских коллег, Д. Смидли подчеркнул, что с 1958 г. меняется направление исследований. Предприняты раскопки северо-западной части город-ской территории (раскопки Уральского университета, Е. Г. Суров), портового района (с 1963 г. Объединенной экспедицией, в состав которой входили Уральский и Харьковский университе-ты, Херсонесский музей). Большое значение, согласно мнению Д. Смидли, имело развитие с 60–70-х гг. ХХ в. трех направлений: реконструкция истории собственно Херсона; его изучение как модели развития византийского города; место данного центра в системе торговых связей в Черном море. Однако по-прежнему наиболее дискуссионным оставался период «темных веков». Исследователь предположил, что в конце VI в. (или несколько ранее) начался упадок, который был характерен для VII–IX вв. С середины IX в. ситуация изменяется. Отражением этого стало новое строительство и ремонт оборонительных стен, перестройка базилик. Под-

Рис. 6. Амфоры второй половины VII–IX в.

Цртеж 6. Амфоре од друге половине VII до IX века

16 Согласно его мнению, недостаток товарного зерна в середине VII в. вызван тем, что процесс оседания нового этноса, появившегося в Крыму (протоболгар), находился в начальной стадии. В последней четверти столетия положение изменилось: сотрудничество населения округи с херсонитами привело к улучшению снабжения горо-да продовольствием. Отражением связей являются находки монет в захоронениях внутренних районов Таврики (Сорочан 2005: 321).

200

тверждением экономической стабилизации являются керамические находки и возобновление работы местного монетного двора. Свидетельством сохранения жизнедеятельности в Херсоне в период «темных веков», по мнению исследователя, является то, что стены зданий IX–X вв. возведены с соблюдением ранней линии границ кварталов. Но кризис, вернее некоторый упа-док, корректирует собственное мнение Д. Смидли, все же имел место.

При возникновении спорной ситуации в деловой жизни принято прибегать к мнению эксперта. В научных штудиях правомерность выводов обосновывается свидетельствами ис-точников. Однако исследователя, которого нельзя отнести ни к одной из дискутирующих сто-рон, можно счесть своеобразным экспертом. В. В. Седов, специалист в области археологии Восточной Европы, на основании комплексного анализа памятников материальной культуры двух зон Западной Европы (северной и южной)17 показал для каждой из них различия в про-цессе становления средневекового города (Седов 1989: 6–55). В южной зоне (Апеннинский по-луостров и Балканы), несмотря на разрушения в эпоху Великого переселения народов, город восходит к позднеантичному (зона превалирующего влияния позднеантичных начал, согласно типологии византинистов). Здесь не произошло «угасания античных центров». Претерпевая изменения в переходный период, города продолжали существовать без перерыва в развитии ремесла, строительного дела, торговли и церковных институтов, сохранили свое значение фортификационные и сакральные сооружения.18

Рис. 7. Столовые сосуды, покрытые красным лаком из комплексов конца VI – начала VII в.

Цртеж 7. Црвенолакиране стоне посуде с краја VI и почетка VII века

17 В византиноведческих штудиях до появления работы В. В. Седова приведены типологические отличия ге-незиса феодализма, и в качестве одного из критериев отмечено наличие или отсутствие позднеантичных и варварских начал, интенсивность и характер их взаимодействия (например, см.: Удальцова 1975: 124–157; Лю-блинская 1968: 9–44).

18 Выводы В. В. Седова повторяют сказанное еще в 1967 г. М. Я. Сюзюмовым. Тем не менее они значимы для рас-сматриваемого вопроса, поскольку его можно считать до некоторой степени экспертом, на основании обращения только к археологической ситуации подтвердившим тезис о сохранении городских поселений в значительном ге-ографическом ареале. Следует отметить также мнение авторов обобщающего исследования «Истории Европы», где сказано, что «ранняя Византия, в отличие от стран Западной Европы, изобиловала крупными городскими центрами с многочисленным населением» (см.: Гутнова и Удальцова 1992: 24).


201


Появление новых материалов из раскопок Херсонесского городища ставит вопрос о корректности вывода, что «все большее количество накапливаемого материала, преимуще-ственно археологического, побуждает ‹…› признать высокую степень фактического упадка городов Византии VII–IХ вв.» (Курбатов и Лебедева 1986: 105)19. Чтобы ответить на него, попытаемся представить археологическую ситуацию для наиболее исследованных городских центров Византии по состоянию на 80-х гг. ХХ в. (времени, когда прозвучал данный вывод). Обобщая археологические свидетельства о 12 городах, упоминаемых в трактате «О фемах» Константина Багрянородного, К. Фосс отмечает, что в Милете раскопки и зондажи концен-трировались в центральной части территории; наиболее полно исследован участок театра; частично открыта оборонительная стена, построенная в период «темных веков»; выявлены следы строительных работ, которые привели к вычленению в ядре города цитадели (VII в.). Были обнаружены также остатки домов и храмов. Возможно также, что центральная часть античного города, занимающая четвертую часть его площади, в VII в. была огорожена обо-ронительной стеной (разрушена в Х в.). Однако в целом средневековые памятники Милета изучены слабо, исчерпывающие публикации отсутствуют (Foss 1977: 469–486).

Приена, расположенная неподалеку от Милета, утратила свое значение в позднеан-тичный период, размеры города уже в это время сократились наполовину. В период арабских вторжений возникло новое укрепление на акрополе. С конца Х в. началось заселение нижне-го города.

В Пергаме возможности археологических исследований существуют только на тер-ритории акрополя. В равнинной части, занятой современными постройками, раскопки не производились, за исключением небольшого участка, где находится храм Сераписа. Здесь открыта базилика.

Рис. 7а. Калиптеры: VI–VII вв (1, 2); IX–X вв (3 – 5)

Цртеж 7а. Калиптери: VI–VII век (1, 2); 1Х–Х век (3–5)

19 Исследователи делают ссылку на: Patlagean 1977: 431.

202

Смирна – современный город занимает то же место, что и ранний. Возможность про-изведения широкомасштабных раскопок отсутствует. Исследован только небольшой участок древней агоры. Строительная надпись 629–641 гг. свидетельствует о строительных работах в период правления императора Ираклия.

В Магнезии, Тралле, Нисе раскопки, как отметил К. Фосс, не были ни обширными, ни тщательными; поздним периодам уделялось поверхностное внимание. То же в Колоссах – изучена только церковь св. Филиппа. В Иерополисе светские сооружения не раскопаны, время возведения оборонительной стены определено условно. Ряд мелких городов Малоазийского региона вследствие слабой изученности ничего не могут дать для обсуждаемой темы. – кон-статирует американский исследователь.

Археологические свидетельства, перечисленные выше вслед за К. Фоссом, в сущно-сти, ничего не добавляют к скудным данным литературных источников как периода «темных веков», так и более позднего времени. Отсутствие систематических раскопок не позволило выявить даже наиболее выразительные и насыщенные массовыми находками слои разруше-ния. А они должны были отложиться в стратиграфии, если учитывать чрезвычайно сложную и напряженную внешнеполитическую ситуацию в регионе, особенно в прибрежной зоне, ко-торая являлась ареной военных столкновений между Византией и Персией и объектом опу-стошительных набегов арабов.

К числу наиболее исследованных центров К. Фосс отнес Сарды и Эфес. В Сардах детально исследована территория цитадели и район, где в позднеантичный

период располагался гимнасий. Здесь собрано большое количество монет первой половины VII в. О значении и объеме археологической информации для реконструкции развития города можно судить по соотношению раскопанной территории и площади, которую занимал город в позднеантичный период. В монографии, посвященной Сардам, отмечено, что из 270 секторов размерами 100 х 100 м полностью исследованы два, где была выявлена линия оборонитель-

Рис. 8. Краснолаковые сосуды, группы позднеримский «С»: 1-2 - форма 6; 3 – 4 – форма 4, Typ B; 5 - форма 4, тип A; 6 – 8 - форма 4, тип C.

Цртеж 8. Црвенолакиране посуде касноримске „С” групе: облик 6 (1–2); облик 4, тип В (3–4), облик 4, тип А (5); облик 4, тип С (6–8)


203


ной стены византийского времени. В предисловии к книге сказано, что только через 13 лет раскопок (начаты в 1958 г.) в экспедиции появился археолог-медиевист (Foss 1976: V–VII, 57–61).20

Для Эфеса К. Фосс отметил наличие оборонительной стены VII–VIII вв., линия кото-рой свидетельствует о сокращении размеров города и делении его на две укрепленные части. К сожалению, размеры их не указаны. Но на основании приведенного в работе плана можно судить, что поселение в равнинной, наиболее низкой части, занимало около 560 000 кв. м (Foss 1974: T. 35). На этой территории открыты церковь св. Марии и купольная базилика, возведенная в начале VIII в. Ин-тенсивность жилой застройки на плане не показана. Правда, для юго-западной части города и центральной в тексте работы сказано, что здесь были расположены дома, но занимаемая ими площадь не установлена. К. Фосс пишет только о том, что это были небольшие дома (Foss 1974: 112).

Почти тридцать лет назад на XVI Междуна-родном византиноведческом конгрессе греческий историк Хр. Бурас говорил о диаметрально противо-положных концепциях относительно развития визан-тийских городов в период «темных веков», в основу которых положен археологический материал (Bouras 1981: 617). Новые находки в Крыму способствуют их сближению и позволяют скорректировать мнения историков об особенностях развития византийского провинциального города в целом.

В свете сказанного об «археологических ла-кунах», «умолчании источников» хотелось бы от-метить, что, в сущности, они не «молчали», только в связи с концептуальными положениям авторов штудий по истории Херсона на них не об-ращали должного внимания. И как это ни парадоксально звучит, именно для периода «темных веков» существует наибольшее число упоминаний города в письменных источниках.

Способствовала преодолению традиционно негативной оценки состояния Херсона в раннесредневековый период гениальная прозорливость М. Я. Сюзюмова, его надежды на то, что раскопки в Херсонесе приведут к получению доказательств непрерывного существования византийского города. Сторонником данной концепции являлся Г. Острогорский, который пи-сал о некорректном использовании нумизматических данных для доказательства упадка ви-зантийского города. В настоящее время менее острой стала дискуссия о том этапе истории ви-зантийского города, которому посвятили свои изыскания выдающие византинисты середины

Рис. 8а. Индиктные клейма из раскопок рыбозасолочной цистерны (VI – начало

VII в.).

Цртеж 8а. Репрезентативни печати са ископавања цистерне за усољену рибу из

VI и са почетка VII века

20 Такому замечанию вполне соответствуют слова Г. М. А. Хауфманна о том, что имеется множество указаний на строительство после 616 г. (Haufmann 1974: 59–77).

204

ХХ в. Но выводы и наблюдения, высказанные ими, пример тщательного анализа источников, исследовательская логика значимы и в наши дни. Безусловно, некоторые из прозвучавших в те годы тезисов уточнены непосредственно в ходе дискуссии, а также благодаря появлению новых археологических свидетельств, обобщенных в многочисленных публикациях, кото-рые способствуют уточнению периода бытования керамических изделий Средиземноморско-Черноморского региона и закладывают основы для создания новой хронологической шкалы археологических источников.


Айбабин, А. И. 1982 Погребения конца VII – первой половины VIII в. в Крыму. С. 165–192 в Древности эпохи Вели-

кого переселения народов, V–VIII вв. Москва: Институт Археологии РАН. 1999 Этническая история ранневизантийского Крыма. Симферополь: ДАР.

Айбабина, Е. А. 1993 Могильники VIII – начала IX в. в Крыму. Материалы по археологии, истории и этнографии

Таврики 3: 121–133.

Алексеенкo, Н. А.1995 Моливдовул императора Маврикия из Херсонеса. С. 158–160 в Проблемы археологии древнего

и средневекового Крыма. ред. Симферополь. 1996 Моливдовулы адресантов Херсона VII–IX вв. Новые находки. Древности: Харьковский

историко-археологический ежегодник 3: 122–133.1999 Моливдовул комита Опсикия начала VIII в. из Херсонеса. Античная древность и средние века

30: 65–82. 2002 Архонтия Херсона VIII–IX вв. по данным сфрагистики. Материалы по археологии, истории и

этнографии Таврики 9: 455–500. 2003 Печать херсонесского епископа эпохи иконоборчества. С. 36 в Культовые памятники в ми-

ровой культуре: археологический, исторический и философский аспекты: тезисы докладов. Межд. Крымская конфер. по религоведению. Севастополь 2003.

2005 Денежное обращение округи византийского Херсона в VII в. Материалы по археологии, исто-рии и этнографии Таврики 11: 437–443.

2005а «Херсонесский архив печатей»: Миф или реальность? С. 3-6 в Проблемы исследования архео-логических памятников: раскопки, хранение, экспозиция: тезисы докладов и сообщений. Сева-стополь.

Алексеенко, Н. А. и Ковалевская, Л. А. 1988 Клад позднеантичных и раннесредневековых монет из округи Херсонеса. Проблемы античной

культуры: Тезисы докладов (Симферополь) 3: 231–232.


205


Анохин, В. А. 1977 Монетное дело Херсонеса. Киев: Наукова думка.

Bass, G. F. and Doorninck, van F. H. 1982 Yassi Ada: A Seventh century byzantine Shipwreck. College Station: Published with the cooperation of

the Institute of Nautical Archaeology by Texas A&M University Press.

Белов, Г. Д. и Стржелецкий, С. ф. 1953 Кварталы XV–XVI: Раскопки 1937 г. Материалы по археологии СССР 34: 32–108.

Белов, Г. Д., Стржелецкий, С. ф. и Якобсон, А. Л. 1953 Квартал XVIII: Раскопки 1941, 1947 и 1948 гг. Материалы по археологии СССР 34: 160–236.

Белов, Г. Д. и Якобсон, А. Л. 1953 Квартал XVII: Раскопки 1940 г. Материалы по археологии СССР 34: 109–159.

Блаватский, В. Д. 1967 Античная полевая археология. Москва: Наука.

Богданова, Н. М. 1991 Херсон в X–XV вв. Проблемы истории византийского города. С. 8–172 в Причерноморье в

Средние века. Москва.

Бородин, О. Р. 1991 Римский папа Мартин I и его письма из Крыма. С. 173–190 в Причерноморье в Средние века.

Москва.

Bouras, Ch. 1981 City and Village: Urban Design and Architecture. Jahrbuch der Österreichischen Byzantinistik 31/2:

611–653.

Brandes, W. 1989 Die Städte Kleinasien im 7. und 8. Jahrhundert. Berlin: Akademie-Verlag.

Васильевский, В. Г. 1912 Житие Иоанна Готского. Труды 2/2: 351–427.

Веймарн, Е. В. и Айбабин, А. И. 1993 Скалистинский могильник. Киев: Наукова думка.

Гилевич, А. М. 1964 Новый клад херсоно-византийских монет. Византийский временник 24: 150–158.1965 Клад херсоно-византийских монет IX–X вв. из округи Херсонеса: к вопросу о денежном об-

ращении Херсонеса в IX–X вв. С. 159–160 в Материалы сессии, посвященной итогам археоло-гических и этнографических исследований 1964 г. в СССР: тезисы докладов. Баку.

206

Голофаст, Л. А. 1995 Комплексы стеклянных изделий конца VI – начала VII в. из Херсонеса. С. 95–103 в Проблемы

археологии древнего и средневекового Крыма. Симферополь.1996 Штампы V–VII вв. на посуде группы «Африканской краснолаковой из раскопок Херсонесского

городища. Материалы по археологии, истории и этнографии Таврики 5: 77–84.

Гутнова, Е. В. и Удальцова, З. В. 1992 Генезис феодализма в Европе. С. 16–33 в История Европы: средневековый период. Москва.

Dölger, F. 1962 Die frühbyzantinische und byzantinisch beeinflusste Stadt, 5.–8. Jarhundert. Paraspora. Ettal.: 107–

139.

Золотарев, М. И. и Ушаков, С. В. 1997 Один средневековый жилой квартал северо-восточного района Херсонеса Херсонесский сбор-

ник 8: 30–45.

Каждан, А. П. 1954 Византийские города в VII–XI вв. Советская археология 21: 164–188. 1960 Город и деревня Византии, IX–X вв. Москва.

Kirsten, E. 1958 Die byzantinische Stadt. Pp. 1–48 in Berichte zum XI. Internationalen. Byzantinisten-Kongreß.

München: C. H. Beck.

Курбатов, Г. Л. и Лебедева, Г. Е. 1986 Город и государство в Византии в эпоху перехода от античности к феодализму. С. 100–197

в Становление и развитие раннеклассовых обществ. Ленинград: Ленинградский универси-тет.

Люблинская, А. Д. 1968 Типология раннего феодализма в Западной Европе и проблема романо-германского синтеза.

Античная древность и средние века 31: 9–44.

Липшиц, Е. Э. 1961 Очерки истории византийского общества и культуры VIII – первой половины IX в. Москва и

Ленинград.

Ostrogorsky, G. 1959 Byzantine Cities in Early Middle Ages. Dumbarton Oaks Papers 13: 45–65. 1959а The Byzantine Empire in the World of the Seventh Century. Dumbarton Oaks Papers 13: 1–22.

Patlagean, E. 1977 Pauvreté économique et pauvreté sociale à Byzance, 4–7e siècles. Paris: Mouton.


207


Поляковская, М. А. 2003 Византия. Византийцы. Византинисты. Екатеринбург: Уральский государственный универси-

тет им. А. М. Горького.

Романчук, А. И. 1972 К вопросу о положении Херсонеса в «темные века». Античная древность и средние века 8:

42–55.1975 Комплекс VII в. в портовом районе Херсонеса. Античная древность и средние века 10: 246–

250.1975а Слои разрушения VII–VIII в портовом районе Херсонеса. Античная древность и средние века

11: 3–13.1989 «Слои разрушения X в.» в Херсонесе: К вопросу о последствиях Корсунского похода Владими-

ра. Византийский временник 50: 182–188.

Романчук, А. И. и Сазанов, А. В. 1991 Краснолаковая керамика ранневизантийского Херсона. Свердловск: Уральский государствен-

ный университет им. А. М. Горького.

Романчук, А. И., Сазанов, А. В. и Седикова, Л. В. 1995 Амфоры из комплексов византийского Херсона. Екатеринбург: Уральский государственный

университет им. А. М. Горького.

Романчук, А. И. и Седикова, Л. В. 1991 «Темные века» и Херсон: Проблема репрезентативности источников. С. 30–46 в Византийская

Таврика. Киев: Наукова думка.

Седов, В. В. 1989 Становление европейского раннесредневекового города. С. 6–55 в Становление европейского

средневекового города. Москва: Наука.

Smedley, J. 1979 Archaeology and the history of Cherson: A survey of some results and problems. Aρχειον Πόντου 35:

172–192.

Соколова, И. В. 1959 Клады византийских монет как источник для истории Византии VIII–XI вв. Византийский вре-

менник 15: 50–63.1983 Монеты и печати византийского Херсона. Ленинград: Искусство.

Сорочан, С. Б. 2002 Византия и хазары в Таврике: Господство или кондоминимум? Проблемы истории, филологии,

культуры 12: 509–525.2005 Византийский Херсон: Очерки истории и культуры, вторая половина VI – первая половина Х в.

Харьков: Майдан.

208

Степанова, Е. В. 2001 О связях Херсона и Сугдеи по данным сфрагистических архивов. С. 24 в Херсонес Таврический.

У истоков мировых цивилизаций: материалы научной конференции. Севастополь. 2002 Новые находки из судакского архива печатей. С. 231–233 в Сугдея, Сурож, Солдайя в истории

и культуре Руси – Украины: материалы конференции. Киев и Судак.

Суров, Е. Г. 1961 Раскопки в северо-западном районе городища. Сообщения Херсонесского музея 2: 67–70.1965 К истории северо-западного района Херсонеса Таврического. Античная древность и средние

века 3: 119–145.

Сюзюмов, М. Я. 1956 Роль городов-эмпориев в истории Византии. Византийский временник 8: 26–41. 1967 Византийский город (середина VII – середина IX в.). Византийский временник 27: 38–70. 1977 О функциях раннесредневекового города. Античная древность и средние века 14: 34–51.

Todorova, E. 1985 One of Black Sea Routes. 13th – 15th Centuries. Pp. 156–162 in Le Povoire central et les villes en

Europe de l’Est et Sud-Est du XVe siècle aux débuts de la révolution industrielle: les villes portuaires. Sofia.

Удальцова, З. В. 1975 Проблема типологии феодализма в Византии. С. 124–157 в Проблемы социально-экономических

формаций: историко-типологические исследования.Москва.

Foss, C. 1974 Ephesos after Antiquity. A Late Antique, Byzantine and Turkish City. Cambridge, 1979. 1976 Byzantine and Turkish Sardis. Cambridge (Mass.) and London: Harvard University Press.1977 Archeology and the “Twenty Cities” of Byzantine Asia. American Journal of Archeology 81: 469–

486.

Haufmann, G. V. A. 1974 Excavations and Restauration at Sardis. Türk Archeologi Dergisi 21/2: 59–77.

Шестаков, С. П. 1908 Очерки по истории Херсонеса в VI–X вв. по Р. Хр. Москва.

Якобсон, А. Л. 1959 Раннесредневековый Херсонес. Материалы по археологии СССР 63.1964 Средневековый Крым: очерки истории и истории материальной культуры. Москва и Ленин-

град. 1964а О некоторых спорных вопросах истории раннесредневекового Херсонеса: По поводу статьи Д.

Л. Талиса “Вопросы периодизации истории Херсона в эпоху раннего средневековья”. Визан-тийский временник 24: 226–229.


209


Aљбина Илинична Романчук

Значај истраживања Херсонеса и концепција Г. Острогорског о византијском граду током „мрачног доба”

Резиме

У раду је показано да се на основу недостатка археолошких доказа не може извести закључак о кризи или нестајању Херсонеса у периоду од средине VII до средине IX века. То омогућава ревизију идеје о деурбанизацији Византије током „мрачног доба”. На чињеницу да у стратиграфији византијских градова из тог времена уобичајене животне активности не могу да се сагледају први је указао В. Д. Бла-ватскиј, и то након проучавања материјала из античког периода. Осим тога, грађевинским активностима из каснијих епоха уништени су објекти из византијског доба. У неким случајевима, такве археолошке празнине могу бити премошћене траговима активности у монументалним грађевинама, а у Херсонесу то су базилике. Стратиграфија у рушевинама старе тврђаве у Херсонесу такође потврђује непрекидан развој града током „мрачног доба”, од средине VII до средине IX века.

У делима Острогорског и Сјузјумова помиње се криза у развоју византијских градова у про-винцијама, али не и њихов нестанак. Посебно је важна анализа нумизматичких података коју је спровео Г. Острогорски. На основу нумизматичке грађе, он је показао да су византијски градови као политички и економски центри били очувани и током „мрачног доба”.

Дакле, археолошки материјал нађен крајем XX века у Херсонесу, односно керамика и новац из затворених грађевинских целина и посебно важна Архива из Херсонеса, подигнута са морског дна, која представља значајан споменик сфрагистике, као и субјективна природа писама папе Мартина, прогна-ног у Таврику, омогућавају да се исправи традиционални закључак о депопулацији, односно нестанку становништва Херсонеса током „мрачног доба.”

АНТРОПОЛОШКЕ ОДЛИКЕ СТАНОВНИШТВА НА ТЕРИТОРИЈИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ОД НЕОЛИТА

ДО КАСНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА

Живко М. МикићУниверзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Београд

Сажетак: Према досадашњим резултатима истраживања прошлости Косова и Метохије познато је осам мањих или већих антрополошких серија. То су: група неолитских скелета из Рудника Косовског, две групе касноантичких скелета из Сочанице и Улпијане, као и више скелета са пет некропола датованих између IX и XVI века (Матичане, Ђонај, Кулине, Резала и Ново Брдо), на којима су констатоване курвоокципиталне долихокране лобање Словена и планокципиталне брахикране лобање аутохтоног становништва. И једни и други најчешће су били сахрањени у близини православних цркава.

Кључне речи: антропологија, археологија, неолитски период, римско доба, средњи век, ан-трополошке одлике, антрополошки индекси, Словени, староседеоци.


Прегледни рад*УДК: 572.2:572.087 (491.115) „634/653”Примљено: 27. фебруара 2008. годинеПрихваћено: 12. јуна 2008. године

Живко МикићФилозофски факултет


ANTHROPOLOGISCHE EIGENSCHAFTEN DER BEVÖLKERUNG AUF DEM TERRITORIUM DES KOSOVO UND METOHIJA VOM

NEOLITHIKUM BIS ZUM SPÄTEM MITTELALTER

Živko M. MikićUniversität Belgrad, Philosophische Fakultät, Abteilung für Archäologie, Belgrad

Kurzfassung: Wan es sich um Vergangenheit von Kosovo und Metohija handelt, auf dem heutigen Stand der physisch – anthropologischen Forschung, uns steht insgesammt acht grösseren oder kleineren Skelettserien zu verfügung: neolithische Skelettgruppe aus Rudnik Kosovski bei Srbica und zwei spätantike Serien, nähmlich Sočanica bei Mitrovica und Ulpiana bei Priština. Dann kommen noch fünf mittelalterlichen Serien, nähmlich Matičane bei Priština, Djonaj bei Prizren, Kuline und Rezala in Ibarski Kolašin, als auch Novo Brdo auf Mala Planina östlich von Priština. Die Datierung dieser Skelettserien eine Zeitraum zwischen den 9. und 16. Jhr. Umfasst. Zusammenfassend gesagt, wir unterscheiden auf eine Seite die kurvookcipitalen und dolichokranen Slawen, und auf andere Seite eine brachykrane Bevölkerung mit planokcipitalen Schädeln die grösstenteils neben orthodoxen Kirchen beerdigt wurde.

Schlagwörter: Anthropologie, Archäologie, Neolithikum, Römerzeit, Mittelalter, anthropologische Merkmale, anthropologische Indices, Slawen, einheimische Bevölkerung.

Wissenschaftlicher BeitragUDC: 572.2:572.087 (491.115) „634/653”Aufgenommen: 27. Februar 2008.Akzeptiert: 12. Juni 2008.

Živko MikićFilozofski fakultet

Čika Ljubina 18–2011000 Belgrad, Serbien

[email protected]

Антрополошка историја становништва Косова и Метохије недовољно је истражена. Разлози су познати.1 Услед таквог стања, из најстаријег периода (неолит) познато је само пет ске-

лета из Рудника Косовског. Из каснијих праисторијских епоха (енеолит и метална доба) нема очуваног антрополошког материјала. Римском периоду припадају само касноантички скелети из Сочанице и Улпијане (Mikić 1984а). Због тога није познато ни како је изгледала „романска реторта“ на антрополошком плану, а исто важи и за период Велике сеобе народа. Настарији средњовековни антрополошки материјал са Косова и Метохије датован је у VIII или IX век, а најмлађи потиче из XVII или XVIII века. Антрополошки је обрађено пет средњовековних серија са Косова и Метохије. Оне потичу са локалитета: Матичане код Приштине, Ђонај код Призрена, Кулине и Резала у Ибарском Колашину, и Ново Брдо источно од Приштине (карта 1). Број истражених некропола знатно је већи, али су антрополошки налази у међувремену изгубљени. У прегледној студији о археолошким истраживањима средњовековних споменика и налазишта на Косову, В. С. Јовановић је 1988. године навео 13 некропола, не рачунајући при-ближно хиљаду гробова нађених у Новом Брду, у катедрали и њеној порти (Јовановић 1988). Хронолошким редом конкретизујмо ове податке.

1. Рудник КосовскиЛокалитет лежи на североисточном рубу Метохијске котлине, код Србице, на ниском

побрђу непосредно испод јужних падина Мокре. Садржи стратуме старчевачке и винчанске културе. Приликом завршних ископавања 1984. године, Ј. Глишић је открио пет гробова са остацима покојника сахрањених у згрченом положају. Гробови бр. 1, 2, 3 и 4 нађени су на дну плитко укопане јаме. Скелет у гробу бр. 1 очуван је у целини (Т. I), док су скелети из гробова 2, 3 и 4 оштећени каснијим насеобинским активностима. Осим ломљених животињских ко-стију, поред покојника у гробовима 1, 3 и 4 нађени су и гробни прилози – три посуде и амулет. Археолошки материјал из ове јаме поуздано је датован у прелаз из Протостарчева у Старчево Iа. Дислоцирани остаци пете индивидуе били су приближно 20 m удаљени од описане групе гробова.2 Будући да су знатно оштећени, пружили су веома мало антрополошких података. Анализом је обухваћено свих пет гробних садржаја, па су добијени важни показатељи који допуњавају антрополошку слику о старчевачким популационим групама.3

Скелет бр. 1 – Скелет из гроба бр. 1 најбоље је очуван. Припада грацилном мушкарцу старом више од 45 година. После реконструкције, лобања је спојена у анатомску целину, док је постк-

1 Антропологија је у Србији и данас неинституционализована, а у другој половини XX века носиоци државне идеологије нису били заинтересовани за научне области које би могле ометати званичну доктрину.

2 Према усменом саопштењу Ј. Глишића.3 Антрополошка анализа обављена је крајем 1984. године, у Музеју Косова у Приштини.

214

ранијални скелет знатно лошије очуван. Лобања спада у групу долихокраних (индекс 8/1 има вредност 73,9), са осредње израженом дужином и ширином. Курвоокципиталија је умерена, а на фронталној страни лице је равно и ниско. Мастоидни наставци су релативно јаки, а грађа мандибуле умерена. Рамус мандибуле је кратак, широк и усправан. Посматрано у фронталној пројекцији, лице је широко, са врло благим рељефом, а профил фацијалних костију је врло мали. Висока потковичаста форма карактерише окципиталну, а овоидна форма вертикалну пројекцију (Т. I). У грађи посткранијалног скелета грацилност је такође изражена. Телесни раст (приближно 160 cm), израчунат на основу регресионог односа дугих костију, ову особу сврстава у категорију ниских (поготово за мушки пол). Патолошке промене уочене су само у зони вилица и зуба. У доњој вилици, са десне стране, констатована је већа циста (peridontitis periapicalis cronica granulomatosa) проузрокована зубним кваром (caries), која је разорила ко-штано ткиво.Скелет бр. 2 – Скелет из гроба бр. 2 делимично је очуван. Припада субадултној индиви-дуи, вероватно женског пола. Утврђивање пола било је отежано будући да недостају по-уздани антрополошки показатељи. Дужина десног хумеруса (283 mm) упућује на телесну висину од приближно 160 cm. На очуваним деловима скелета нису уочене патолошке промене.Скелет бр. 3 – Скелет из гроба бр. 3 такође је очуван делимично. Био је затечен у дислоцира-ном положају. Састоји се од посткранијалних делова, а лобања није сачувана. Према регреси-оном односу дугих костију, телесни раст је износио приближно 154 cm. Конституционо-мор-



215

фолошки, овај скелет припада грацилној особи женског пола. Раст и развој су завршени, па је старост ове жене у време смрти била већа од 30 година.Скелет бр. 4 – Малобројни остаци овог скелета накнадно су издвојени из антрополошког садр-жаја гробова бр. 2 и 3. Скелет највероватније припада жени старој више од 30 година. Антро-полошки је измерена само десна потколена кост, чија дужина износи 295 mm, што указује на телесни раст од приближно 150 cm.Скелет бр. 5 – Остаци овог скелета су малобројни, па се пол особе којој су припадали не може поуздано детерминисати. Раст и развој костију су завршени, што указује на индивидуалну старост већу од 30 година. Патолошке промене нису уочене.

2. СочаницаУ Сочаници код Косовске Митровице, током 1977. године откривено је осам гробо-

ва са скелетима датованим у IV век н.е.4 Пет скелета одговара мушком полу, а три женском. Остеометријски подаци добијени су само за лобању једне жене (Т. II/2а–с). Посткранијалне мере показују да је телесни раст ове покојнице износио приближно 158 cm. Анализом скелета мушкарца (скелет бр. 2) установљено је да је његова телесна висина била око 172 cm. Због малог броја скелета није могла да се анализира унутрашња структура ове групе.

3. Улпијана (Ulpiana)Поред села Грачанице, у Улпијани недалеко од Приштине, 1978. године, током ис-

траживања базилике, откривена су четири гроба са скелетима датованим најкасније у V век н.е.5 Антрополошка анализа је показала да се ради о скелетима два мушкарца и две жене. Примарне лобањске мере, у целини или већим делом, добијене су за лобању једне жене (бр. 1) и једног мушкарца (бр. 3) (Т. II/1а–с ). Мушкарац је био висок између 172 cm и 177 cm, а жена приближно 163 cm. Због ниске сигнификантности, антрополошка анализа обављена је на индивидуалном нивоу.

4. Рогово (фуше)Рогово (локалитет Фуше) се налази близу Ђаковице. Током ископавања праисторијских

хумки 1966. године нађени су и средњовековни гробови, датовани у VIII и IX век (Garašanin 1966). Обрада антрополошког материјала није обављена.

5. ЧеченЛокалитет се налази код села Дубовца, близу Вучитрна. Археолошки материјал, који

се једним делом чува у Народном музеју у Београду, упућује на средњовековну некрополу (наушнице и сл.), која је оквирно датована у IX столеће (Jovanović 1977). Некропола није ис-тражена.

Ж. Микић AНТРОПОЛОШКЕ ОДЛИКЕ СТАНОВНИШТВА НА ТЕРИТОРИЈИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ...

4 Усмено саопштење С. Фидановског, тадашњег кустоса Музеја Косова.5 Усмено саопштење С. Фидановског, кустоса Народног музеја у Београду.

216

6. Матичане (Брег)Некропола Матичане лоцирана је поред истоименог села близу Приштине (Јовановић

1988: 23–25). Од 1969. до 1973. године истражено је 112 гробова датованих у X и XI век.6 Археолошким ископавањима руководио је В. С. Јовановић, тада асистент на Одељењу за архе-ологију Филозофског факултета у Београду.7 Будући да је очуваност остеолошког материјала била недовољна (киселински састав земљишта, плитко укопани гробови), антрополошка опа-жања добијена су in situ и због тога су посебно значајна. Обрађено је 59 скелета, означених низом бројева од 35 до 92. Гроб број 46 био је двојни. Због недовољне очуваности, детаљном антрополошком обрадом обухваћено је 30 скелета.

Полна припадност и индивидуална старост особа из ове серије утврђена је мето-дом коју је установила група европских антрополога, у чијем раду је учествовао и аутор овог прилога.8 У антрополошкој серији са некрополе Матичане пол је поуздано утврђен код 29 индивидуа. Изузетак је скелет из гроба број 82, у коме је највероватније био сахрањен мушкарац. Тако се показало да ову серију чини дванаест мушкараца, шест жена и дванаес-торо деце узраста до 14 година (infans I и infans II). Код оба пола подједнако су заступљене умерене и врло изражене конституционе форме. Овај диморфизам полова, међутим, остаје споран будући да део антрополошког материјала није детаљно обрађен због недовољне и некомплетне очуваности.

Када је реч о индивидуалној старости, показало се да категорији senilis не припада ниједна особа, што значи да животни век чланова ове заједнице није прелазио 60 година. Најучесталија смртност била је у најмлађој старосној групи. Од 30 индивидуа обухваћених анализом, девет је умрло пре навршене седме године (infans I). Следи узраст adultus (осам случајева), па juvenilis и maturus (по пет случајева) и, на крају, infans II, између 7 и 14 година (три случаја).

По методу Е. Брајтингера израчунат је телесни раст за 11 мушкараца (Breitinger 1937). У просеку је износио приближно 168 cm, а кретао се између 152 cm и 173 cm. За пет женских особа раст је утврђен по методу Х. Баха (Bach 1965). Средњи раст жена износио је приближ-но 155 cm, а варирао је од 142 cm до 158 cm. Према класификацији Р. Мартина, телесни раст мушкараца и жена сахрањених на овој средњовековној некрополи разликује се од средњег раста европског становништва из тог периода (Martin and Saller 1957).

На лобањама и посткранијалним деловима скелета нису уочене патолошке промене, можда због недовољне и некомплетне очуваности костију. На патодонтолошком плану, међу-тим, код шест одраслих индивидуа запажен је зубни квар (caries) на моларима и премоларима. Зубна циста (peridontalis periapicalis cronica granulomatosa) забележена је само у једном слу-чају, тј. на мандибули из гроба број 35.

6 Аутор овог рада обрадио је антрополошки материјал са ове некрополе пре више од 20 година и текст са резултати-ма предао је за штампање у Гласнику Музеја Косова. Редакција је рад прихватила, али га није објавила. На основу сачуване копије, овом приликом биће поновљени само најважнији антрополошки елементи о овој средњовековној некрополи.

7 Аутор прилога био је члан екипе у истраживачким кампањама 1971. и 1972. године.8 Са аутором овог рада, методу су установили: Д. Ферембах (Ferembach), И. Швидецки (Schwidetzky) и M. Стлоукал

(Stloukal), уз подршку 36 водећих европских антрополога (Ferembach, Schwidetzky аnd Stloukal 1979: 1–32).


217

И, на крају, неколико речи о антрополошкој припадности скелета са некрополе Ма-тичане поред Приштине (Mikić 2006). Већ је поменуто да због недовољне и некомплетне очуваности скелета нису могла бити обављена сва антрополошка мерења, тако да у овом случају опажања о морфологији имају примарну вредност. Посебна пажња посвећена је план-окципиталији (раван затиљачни део лобање), као најважнијој морфолошкој карактеристици динарског антрополошког типа који је, заправо, супстратни тип динарског планинског реги-она, где је била примарна зона његовог распростирања (Deniker 1898; Coon 1975). Планокци-питалија, међутим, није утврђена на лобањама из ове серије. Насупрот томе, регистрована је curvooccipitalia (долихокрани, лучно издужен затиљак), па се са сигурношћу може кон-статовати да на некрополи Матичане нису сахрањени припадници аутохтоног, брахикраног планокципиталног динарског антрополошког типа (Микић 1992). Антрополошки тип на овој некрополи окарактерисан је лептодолихоморфном компонентом, уз претежно робустну ва-ријанту. Кад је реч о етничкој припадности овог антрополошког типа, треба истаћи да хроно-логија некрополе Матичане и популациона кретања у том раздобљу на Балкану показују да долихокрани тип треба везати за експанзију Словена, тачније за новопридошле Словене који се нису укључили у аутохтони старобалкански супстрат.

7. Бадовац

У Бадовцу, код манастира Грачанице, током заштитних археолошких истраживања 1967. године откривено је десетак гробова који су оквирно датовани у X и XI век (Јовановић 1988: 6). Антрополошка обрада налаза није обављена.

8. Дубочак (Широко)Локалитет је смештен код Суве Реке. Тамо је 1963. године истражена средњовековна

некропола укопана у праисторијске хумке. Број средњовековних гробова и скелета је непознат, а некропола је оквирно датована у X и XI век (Јовановић 1988: 26). Антрополошка обрада налаза је изостала.

9. ВрбницаЛокалитет Врбница се налази на обали Дрима, код Призрена. Ту је 1973. године истра-

жено приближно 450 гробова, од којих је мањи број датован у V и VI век, а већи део потиче из раздобља од X до XIII века (Накит на тлу Србије). Анализа остеолошког материјала поверена је мађарском антропологу Ј. Немешкерију (Nemeskéri), који је касних седамдесетих година прошлог века обрађивао и скелете наводно „погубљених лидера Призренске лиге“. Резултати обраде секелата из Врбнице нису објављени.

10. Плоче (Ђонај)Са локалитета Плоче код Призрена потиче 21 гроб,9 и то са средњовековне некрополе

истражене 1978. године и датоване у период од X до XIII века (Накит на тлу Србије). Антро-полошку обраду скелета обавио је Ж. Микић у априлу 1980. године (Mikić 1984б).


9 Скелет из гроба бр. 18 није сачуван за антрополошку обраду, а у гробу бр. 4 регистрована је двојна сахрана.

218

Пол је утврђен за 19 индивидуа, од којих су 10 били мушкарци, а седам жене. Два ске-лета припадала су деци. Анализом индивидуалне старости обухваћено је 20 скелета. Конста-тована су: два дечја скелета (infans I и infans II), два скелета juvenilis-а, односно subadultus-а, по седам скелета који припадају старосним групама adultus и maturus и два скелета из групе senilis (старији од 60 година). Просечан животни век у овој популационој групи износио је приближно 35 година, с тим што су неки живели и дуже од 40 година. Треба додати и то да су у групи adultus подједнако заступљени и мушкарци и жене, док су у групи maturus више умирали мушкарци него жене.

Антрополошки је измерено шест лобања. Најбоље је очувана лобања бр. 7 (Т. III/3а–с). Доминирају средње дуге и дуге лобање, са наглашеном курвоокципиталијом и уским лицем.

Располаже се посткранијалним мерама за 11 скелета одраслих индивидуа. Установље-но је да просечан телесни раст мушкараца износи приближно 173 cm, а жена 160 cm.

Палеопатолошке анализе показују: добро саниране фрактуре дугих костију (status post fracturam), туберкулозне промене на кичменом стубу и osteomielitis (treponema инфекција) на појединим потколеним костима. Највише патолошких промена евидентирано је на вилицама и зубима. Заступљени су: каријес свих типова, зубне цисте и чиреви, као и intra vitam изгубљени зуби, чији број код одраслих индивидуа прелази 30.

У корелацији антрополошких показатеља и археолошких података (хронолошки окви-ри, карактер гробних прилога), сасвим је извесно да су индивидуе сахрањене на овој некро-поли припадале робустном лептодолихоморфном типу, који се у етнокултурном смислу везује за Словене (Mikić 1983). Идентичне антрополошке серије откривене су на обалама Охридског језера, на некрополама Радолиште и Свети Еразмо (Mikić 1982).

11. Бока (Прчево)У једном праисторијском тумулу на овом локалитету код Клине, 1974. године откриве-

но је приближно 50 средњовековних гробова. Некропола је оквирно датована у период од X до XII века (Накит на тлу Србије). Обрада антрополошког материјала није обављена.

12. Бела ЦркваУ Белој Цркви, на локалитету Киш (Пиг), 1966. године истражено је 120 средњовеков-

них гробова датованих у крај XII и почетак XIII века (Kovačević 1966). Обрада антрополошког материјала и овог пута је изостала.

13. КулинеКулине се налазе на левој обали Ибра, код села Бање у Ибарском Колашину. Ту су 1978.

године истражене средњовековна црква и некропола. На основу натписа и гробних прилога, некропола је датована у период од XIII до XVIII века (Bačkalov 1984). Обраду антрополошког материјала обавио је Ж. Микић (Mikić 1984а).

У истраженим гробовима нађено је 70 скелета, од којих је 58 антрополошки обрађено. Мушкарцима припада 31 скелет, женама 13, а деци 11 скелета.10 За лобање мушкараца до-

10 За три скелета одраслих особа пол није могао поуздано да се утврди због недовољне и некомплетне очуваности.


219

бијени су следећи индекси: брахикран, хипсикран, акрокран, хипсикефал, метриометоп; ниско горње лице, средње високо моделоване очне дупље и широк носни отвор. Просечан телесни раст мушкараца износио је између 170 cm и 172 cm. За женски пол располаже се мерама само једне лобање (бр. 16). Она је брахикрана, а телесни раст жене којој је ова лобања припадала износио је приближно 161 cm.

Антропостатистичким прорачунима унутрашње структуре средњовековне попула-ционе групе у Кулинама констатована су знатна индивидуална разликовања. Тако су, међу боље очуваним скелетима мушкараца, констатоване сасвим различите моделације лобања – брахикранија и долихокранија (Т. IV). Због тога, у антрополошком смислу, ова популациона група може да се окарактерише као мешавина староседелачког и словенског становништва. Међутим, нивои метизације не могу децидно да се одреде (Микић 1997).

14. Резала (Грчко гробље)У Резали код Ибарског Колашина истражена је 1978. године некропола датована у

раздобље између XIII и XVII века (Nedeljković 1984). Скелете је антрополошки обрадио и публиковао Ж. Микић (Mikić 1984а).

Нађено је приближно 50 скелета. Антрополошки је обрађен 31 скелет, од којих 14 припадају мушкарцима, 13 женама, а два скелета одраслих индивидуа нису могла да се де-терминишу у том смислу. Преостали скелети приписани су деци. Ниједна особа сахрањена на овој некрополи није доживела дубоку старост, тачније ниједан скелет није опредељен у групу senilis. Највише одраслих индивидуа је из групе maturus (осам), што не значи да је просечан животни век био дужи од 40 година (код оба пола).

Лобање мушкараца из ове серије у просеку су брахикране, хипсикране, метриокра-не и хипсикефалне, са средње високим лицем и средњом ширином носног отвора. Телесни раст мушкараца кретао се између 170 cm и 172 cm. Лобање жена у просеку су брахикране, хипсикране, ортокране, хипсикефалне и метриометопне, са средње високим горњим лицем, али уским носним отвором. Просечан телесни раст жена износио је од 162 cm до 164 cm. Унутрашњу структуру ове средњовековне популационе групе чиниле су особе брахикра-них и долихокраних лобања, што потврђује заступљеност аутохтоног динарског типа и присуство Словена, односно процес мешања староседелачког и словенског становништва (Mikić 1994).

15. КаменаТоком 1980. и 1981. године, на овом локалитету поред села Засок код Урошевца ис-

тражена је средњовековна некропола са приближно 130 гробова. Датована је у XV и XVI век. Обрада антрополошких налаза, међутим, није обављена.

16. Ново БрдоУ Новом Брду, на Малој планини источно од Приштине, археолошка ископавања ре-

ализована су од 1952. до 1970. године. У катедрали и њеној порти истражено је приближно 900 гробова и породичних гробница. Међу њима је и гроб бр. 236, који је лоциран поред часне трпезе, са скелетима двојице архијереја (Ћоровић-Љубинковић 1959). Део антрополошког ма-


220

теријала (50 скелета) обрадио је и публиковао Ж. Гавриловић, док се преосталим налазима изгубио сваки траг (Гавриловић 1964).

17. Илијина главицаТо је веће брдо западно од Велекнице, села надомак Гњилана. На том локалитету, то-

ком 1984. године истражена је површина од приближно 800 m2. Ископано је 206 гробова, од којих неколико римских, а остали су из средњег века. На основу гробних прилога, средњове-ковна некропола је датована у XIII и XIV век (Fidanovski 1986). Остеолошки материјал није антрополошки обрађен.

* * *Физичка антропологија била је недовољно заступљена у досадашњим истраживањи-

ма прошлости на тлу Косова и Метохије. Најстарији антрополошки остаци нађени су на ло-калитету Рудник Косовски код Србице. Скелети са тог налазишта потичу из неолитског пе-риода, тачније са прелаза из протостарчевачке у најстарију фазу старчевачке културе. Они се уклапају у антрополошку слику неолитског становништва на централном Балкану, тако да у том смислу имају посебан значај. Рудник Косовски спада у групу од 19 неолитских ло-калитета у Србији са антрополошким налазима (Микић 1989). Показало се да током млађег каменог доба на централнобалканском подручју доминира медитерански тип становништва, ниског раста код оба пола, уз одређене варијетете. Ефекти полифакторског процеса неолити-зације (живот у сталним насељима, култивација одређених сорти цереалија и доместикација појединих врста сисара, што значи и измењена, али обезбеђена средства за животну супси-стенцију у односу на старије периоде) довели су, између осталог, до постепене грацилизације. Због тога је медитерански антрополошки тип био широко распрострањен, па се и скелети из Рудника Косовског уклапају у профил оновременог становништва.

Следећа антрополошка информација односи се на касноантички период. Налазишта Сочаница и Улпијана пружају само оквирне податке о становништву на територији Косова током IV и V века, тако да се о добијеним резултатима не може шире дискутовати.

На Косову и Метохији археолошки је испитано 14 средњовековних некропола, али је антрополошки материјал обрађен и публикован само са налазишта Матичане, Ђонај, Резала и Кулине. Скелети из Новог Брда, односно из катедрале и њене порте, због несигнификантности узорка (само 5% скелета антрополошки је обрађено) не могу бити сврстани у збирне резулта-те антрополошких испитивања којима се идентификује и дефинише процес антропогенезе у средњем веку на Косову и Метохији.

Антрополошки садржаји некропола Матичане и Ђонај приписани су Словенима. По-копавање на њима почиње у X веку и траје неколико столећа – најкасније до XIII века. С друге стране, на некрополама Резала и Кулине сахрањивање почиње у XIII веку и траје следећих неколико столећа. На тим некрополама констатовано је присуство брахикраних староседелаца динарског типа, као и робустних лептодолихоморфних Словена. Дакле, ту се запажају први елементи процеса метизације, односно мешања средњовековног становништва. Важно је ис-таћи да је мешање становништва различитог порекла наступило сразмерно касно – најмање шест столећа после досељавања Словена. Проистиче да су то проузроковале одређене брачне,


221

односно женидбено-удадбене баријере, као што је констатовано и на великој средњовековној некрополи у Винчи. То би уједно значило да процес славизације није текао синхроно на свим пољима: културно-језичком, друштвеноисторијском и биоантрополошком. На Косову и Мето-хији, у X и XI веку Словени и староседеоци живе одвојено, а тако се и сахрањују. Тек од XIII века започиње мешање становништва, што добро илуструје антрополошки садржај тадашњих некропола, на којима су сахрањивани како Словени тако и староседеоци. Сахрањивање је оба-вљано на некрополама, али и у православним црквама и катедралама.

На крају, чини се да треба нешто рећи и о здрављу средњовековног становништва на Косову и Метохији. Одређени број података о томе пружа антрополошки материјал са некро-пола Резала и Кулине, на којима је сахрањивање започето у XIII веку. Оне су блиске по антро-полошком саставу, а палеопатолошки резултати сасвим су слични: на костима се најчешће ја-вљају артритичне промене. Запажена је и једна санирана фрактура дуге кости. На вилицама и зубима, међутим, уочене су многобројне патолошке промене. Присутни су зубни квар (caries), парадонтоза, губитак зуба за живота и екстремно таложење калуса на зубима обе вилице. То је последица недовољне хигијене зуба и усне дупље у целини, што указује и на низак социјални статус средњовековног становништва.



Bach, H.1965 Zur Berechnung der Körperhöhe aus den langen Gliedmassenknochen weiblicher Skelette.

Anthropologischer Anzeiger XXIX: 12–21.

Bačkalov, А.1984 Kuline – ostaci crkve i nekropola. Glasnik Muzeja Kosova XIII–XIV: 81–87.

Breitinger, E.1937 Zur Berechnung der Körperhöhe aus den langen Gliedmassenknochen. Anthropologischer Anzeiger

XIV: 249–274.

Гавриловић, Ж.1964 Краниометријска испитивања средњовековног човека са Новог Брда у Србији. Гласник

Антрополошког друштва Југославије 1: 145–147.

Garašanin, M.1966 Rogovo „Fuše“, Đakovica - praistorijska nekropola sa humkama. Arheološki pregled 8: 40–41.

Deniker, P.1898 Les Races de l’Europe. L’Anthropologie IX: 113.

222

Jovanović, V.1977 Über den frühmittelalterlichen Schmuck von Čečen auf Kosovo. Balcanoslavica 5: 123–145.

Јовановић, В. С.1988 Археолошко истраживање средњовековних споменика и налазишта на Косову. Стр. 17–64 у

Зборник округлог стола о научном истраживању Косова XLII. Београд: САНУ.

Kovačević, J. 1966 Bela Crkva u Metohiji - arhitektonski objekti VI veka i nekropola sa kraja XII veka. Arheološki

pregled 8: 150–151.

Martin, R. аnd Saller, K.1957 Lehrbuch der Anthropologie I. Stuttgart: Gustav Fischer.

Mikić, Ž.1982 Über Anthropologie der historischen Perioden auf dem Boden Jugoslawiens. Collegium

Anthropologicum 6/2: 207–221.1983 Medieval necropolis Đonaj near Prizren and its anthropological relation to the corresponding

neighbouring series. Годишен зборник на Медицинскиот факултет (Скопје) 29/2: 147–152.1984а Beitrag zur Anthropologie spätrömischer bis zum spätmittelalterlicher Bevölkerungen Jugoslawiens.

Godišnjak Centra za balkanološka ispitivanja ANU BiH XXII/20: 15–19.1984б Antropološke karakteristike srednjovekovne nekropole Đonaj kod Prizrena. Glasnik Muzeja Kosova

XIII–XIV: 115–122.1994 Beitrag zur Anthropologie der Slawen auf dem mittleren und westlichen Balkаn. Balcanica XXV-1:

99–109.2006 Anthropological Traces of Slav Presence in Kosovo and Metochia. Balcanica XXXVI: 39–49.

Микић, Ж. 1989 Прилог антрополошком познавању неолита у Србији. Гласник САД 5: 18–26.1992 Антрополошка структура становништва Србије. Стр. 840–850 у Catena Mundi II, ур Д. Кијук.

Београд и Краљево: Ибарске новости и Матица Срба и исељеника Србије.1997 Словени на Балкану. Упоредна антрополошка анализа. Стр. 495–500 у Уздарје Драгославу

Срејовићу, ур. М. Лазић. Београд: Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања.

Накит на тлу Србије: из средњовековник некропола од IX–XV века, ур. Ј. Јевтовић. Београд 1982: Народни музеј.

Nedeljković, Z.1984 Srednjovekovna nekropola „Grčko groblje“ u Rezalama. Glasnik Muzeja Kosova XIII–XIV: 89–98.

Ћоровић-Љубинковић, М.1959 Археолошка ископавања на Новом Брду у току 1957. године. Старинар IX–X: 323–326.

Fidanovski, S.1986 Ilijina glavica, Veleknica, Gnjilane – rimska i srednjovekovna nekropola. Arheološki pregled 25: 47–

48.


223


Coon, C.S. 1975 The Races of Europe. New York: Macmillan.

Ferembach, D., Schwidetzky, I. аnd Stloukal, M.1979 Empfehlungen für die Alters-und Geschlechtsdiagnose am Skelett. Homo 30-2: 1–32 .

Živko M. Mikić

Anthropologishe Eigenschaften der Bevölkerung auf dem Territorium des Kosovo und Metohija vom Neolithikum bis zum spätem Mittelalter

Zusammenfassung

Von allen wissenschaftlichen Disziplinen die sich mit der Vergangenheit von Kosovo und Metohija beschäftigt haben, die Anthropologie war am wenigstens vertreten. Nach dem heutigen Stand der Forschung die älteste Skelettfunde stammen von Rudnik Kosovski bei Srbica vor. Es handelt sich um einige grazile neoli-thische Mediterranen (siehe Tafel I), die auf dem Balkanboden sehr breit angesiedelt waren.

Chronologisch gesehen, danach folgen die spätantike Skelette von Ulpiana und Sočanica (siehe Tafel II), die ihre Bevölkerung aus IV und V Jh. nachchristlichen Zeit repräsentieren. Wegen der kleinen Individu-enzahl und des schlechten Erhaltungzustands ist es nicht möglich mehr über die Struktur der Bevölkerung aus Ulpiana und Sočanica zu sagen.

Auf dem Boden von Kosovo und Metohija im Laufe XX Jh. wurden 14 mittelalterlichen Friedhöfe oder Kirchen die Gräbern umgefasst haben archäologisch ausgegraben: Rogovo – Fuše bei Djakovica, Čečen – Dubočak bei Vučitrn, Matičane neben Priština, Badovac ganz nah zu Kloster Gračanica, Široko – Dubočak bei Suva Reka, Vrbnica und Djonaj nicht weit von Prizren, Prčevo – Boka neben Klina, Bela Crkva, bzw. Fundort Kiš oder Pig bei Djakovica, Kuline und Rezala bzw. Grčko Groblje in Ibarski Kolašin, danach Kamena – Zaskok neben Uroševac, Novo Brdo östlich von Priština und Ilijina Glavica bzw. Dorf Veleknica neben Klein-stadt Gnjilane. Davon waren nur fünf Skelettserien anthropologisch untersucht und veröffentlicht: Matičane, Djonaj, Rezala und Kuline, sowie die Skelette aus der Kathedrale von Novo Brdo.

Anthropologisch gesehen, die Skelette von Matičane und Djonaj sind zu den Slawen aus der X und XI Jh. zugeschrieben (siehe Tafel III unten). Auf den Fundorten Rezala (Tafel III oben und mitte), Kuline und Novo Brdo fängt die Bevölkerungsbeerdigung im XIII Jh. an und dauert für einige Jahrhunderte. Ihrer an-thropologischer Inhalt zeigt eine Bevölkerungsmischung zwischen einheimischen und zugewanderten Slawen. Diese spätmittelalterliche Mischbevölkerung war entweder neben orthodoxen Kirchen oder auf dem christli-chen Sitten beerdigt, und nicht nur deshalb ihre ethnische Zugehörigkeit ist nicht nötig weiter zu klären. Auf Tafel IV sind die am besten erhaltenen Schädel von Kuline abgebildet.

Übersetzung des Autors

224

T. I: Рудник Косовски: стандардизоване пројекције лобање из гроба бр. 1 (1а–e); скелет из гроба бр. 1, in situ (2)

Taf. I: Rudnik Kosovski: In situ Photoaufnahme des Hockergrabes Nr. 1 und zugehöriger Schädel in anthropologischen Stellungen


225

T. II: Улпијана: лобања бр. 3 (1а–с); Сочаница: лобања бр. 1 (2а–с)

Taf. II: Ulpijana: Schädel Nr. 3 (1а–с); Sočanica: Schädel Nr. 1 (2а–с)


226

T. III: Резала: лобања бр. 12 (1а–с), лобања бр. 19 (2а–с); Ђонај: лобања бр. 7 (3а–с)

Taf. III: Rezala: Schädel Nr. 12 (1а–с), Schädel Nr. 19 (2а–с); Đonaj: Schädel Nr. 7 (3а–с)


227

T. IV: Кулине: антрополошке пројекције брахикране лобање бр. 18 (1а–с)и долихокране лобање бр. 23 (2а–с)

Taf. IV: Kuline: Anthropologische Stellungen brachykraner Schädel Nr. 18 (1а–с) und dolichokraner Schädel Nr. 23 (2а–с)


АРАПСКИ ПИСАНИ ИЗВОРИ О ТРГОВАЧКИМ ПУТЕВИМА И ГРАДОВИМА У СЛОВЕНСКИМ ЗЕМЉАМА ОД IX ДО XII ВЕКА

Ирена Р. ЦвијановићИсторијски институт, Београд

Сажетак: Од IX до XII века арапски трговци често су посећивали словенске земље. Ове тр-говачке везе посведочене су у арапским писаним изворима, као и оставама арапског новца и уметничких предмета. Најзначајнији путописци који су у том периоду писали о словенским земљама су: Ал-Бакри, Ибн Ростех, Идриси и Ибн Кхордадхбех. Неки од њих детаљно су опи-сали трговачке путеве на Балканском полуострву, са урбаним центрима које су повезивали.

Кључне речи: Словени, Арапи, трговина, арапски путописи, дирхеми.

Кратко саопштењеУДК: 82–992 (=927) „8/11” 94 (=16) „8/11“Примљено: 7. октобра 2008. године Прихваћено: 6. новембра 2008. године

Ирена ЦвијановићИсторијски институт

Кнез Михаилова 36/II11000 Београд

[email protected]

ARABIC WRITTEN SOURCES ON THE TRADE ROUTES AND TOWNS IN SLAVIC LANDS FROM THE 9th TO 12th CENTURIES

Irena R. CvijanovićHistorical Institute, Belgrade

Abstract: Following the trade routes along which oriental traders and goods reached the Slavic lands and the West, Arab geographers and travellers left valuable records about the Slavic way of life, towns and areas. The most important Arab travellers who wrote about Slavic lands between the 9th and 12th centuries are al-Bakri, Ibn Rusteh, al-Idrisi (1099/1100–1164/5/6) and Ibn Khordadhbeh (d. about 885). It should be noted, however, that much work still lies ahead when it comes to analyzing these sources and comparing them with others in order to fully assess their relevance to the study of our medieval past between the 9th and 12th centuries.

Key words: Slavs, Arabs, trade, Arabic travel accounts, dirhem.

Short reportUDC: 82–992 (=927) „8/11” 94 (=16) „8/11“Received: October 07, 2008Accepted: November 06, 2008

Irena CvijanovićIstorijski institut

Knez Mihailova 36/II11000 Belgrade, Serbia

[email protected]

Интензивна трговина између Арапа и Словена одвијала се од IX до XII века, у време вла-давине династије Абасида или Багдадског халифата (750–1258). У том периоду арапски

трговци сматрани су добродошлим у словенским земљама јер су трговали ретком и траженом оријенталном робом (Niederle 1923). Историјски подаци о томе засновани су на путописима савременика – арапских трговаца и географа, а постоје и археолошке потврде.1 То су богате оставе византијско-оријенталног накита и арапских дирхема, нађене на територијама које су насељавали Словени.

У контактима Арапа и Словена значајну улогу имали су трговачки путеви (Нидерле 1954; Arbman 1948). Пратећи најважније комуникације којима су трговци и оријентална роба пристизали у словенске земље и даље на запад, арапски географи и путописци оставили су драгоцене записе о животу Словена, њиховим градовима и областима које су насељавали. Најзначајнији арапски путописци који су од IX до XII века писали о словенским земљама су: Ибн Кхордадхбех (умро око 885. године), Ибн Ростех (умро 903/913), Ал-Бакри (1004/1014–1094) и Идриси (1099/1100–1164/5/6).

Арапски писани извори о трговини у словенским земљама од IX до XII века описују области кроз које су пролазили најважнији трговачки путеви, као и градове у којима је роба размењивана. Неки се односе на путеве у деловима централне Европе насељеним Словенима, други говоре о најважнијим трговачким правцима који су од Цариграда, преко Балканског по-луострва, водили ка западној Европи, а трећи пружају значајне податке о српским градовима у Подунављу, као и о приморским градовима на Јадрану, њиховом становништву и путевима који су их повезивали.2

Када је реч о трговини и трговачким путевима у словенским земљама, важне податке наводе Ал-Бакри и Ибн Кхордадхбех. Према Ал-Бакрију, главни трговачки центри у земљама Словена били су Праг, Краков и Кијев (Arbman 1948). Праг је, према овом аутору, предњачио: ...Град Праг је подигнут на реци, од камена и креча. То је највећа трговачка земља. У њега до-лазе из града Краковa Руси и Словени због трговине... У граду Прагу праве седла за коње, узде и кожне штитове (Al Bakri 2003: 253). С друге стране, Ибн Кхордадхбех је забележио чиме су трговали Руси и којим је путевима и под каквим је условима њихова роба у IX веку пристизала до крајњих одредишта: ...Они (Руси), припадници словенских племена, заузимају најудаљеније области словенске земље, ка Средоземном мору, и ту продају коже дабра и црне лисице, као и мачеве. Византијски владар унапред узима десетину њихове робе. Ако иду Доном, реком Сло-вена, и пролазе кроз Хамлидиј, престоницу Хазара, владар земље од њих узима десетак. Овде

1 Цитиране фрагменте путописа објављених на арапском језику превела је на српски језик аутор овог рада.2 Због недовољног познавања арапског језика и писма, код нас ова историјска грађа није довољно искоришћена.

232

се укрцавају на Каспијско море и крећу ка било којој његовој обали (Ibn Khordâdhbeh 1967: 154). Исти аутор писао је и о роби са запада и путевима којима је превожена до Индије и Кине: ...Морем Магреба извозе се словенски, римски, француски и лангобардски робови, римске и шпанске девојке, коже дабра и друга крзна, од зачина маија (смола сторакса, мелема), а од дрога мастика... (Ibn Khordâdhbeh 1967: 92) ...Роба креће из Шпаније или Француске, преко Сус-ал-Акса (област на југу Марока) у Тангер, одакле даље иде за Керван, па Египат. Одатле иду ка Ар-Рамли, иду у Дамаск, Куфу, Багдад, Басру, пролазе кроз Ахваз, Персију, Керман, Ас-Синд (област у западном Пакистану), Индију и стижу у Кину. Понекад иду путем из Рима и стижу, пролазећи преко словенских земаља, до Хамлидија, престонице Хазара. Укрцавају се на Каспијском мору, стижу у Балх, одатле стижу у Трансоксанију и настављају пут ка Јоу-рти, а одатле у Кину (Ibn Khordâdhbeh 1967: 154, 155).

У раздобљу од IX до XI века Цариград је био најважнији центар за дистрибуцију робе пореклом из Евроазије и Азије до крајњих одредишта на западу. У Цариград су долазили бу-гарски, јерменски, руски, арапски и италијански трговци да би разменили робу и ширили је даље по Европи. Како би осигурала монополски положај Цариграда, Византија је западноев-ропским трговцима спречавала пут на исток (Kulischer 1957). Обалом Црног мора арапски ка-равани преносили су каури шкољке (Cypraea) и стаклене перле са истока, а потом су, пратећи ток Дунава, доспевали до Карпатске котлине и Панонске низије. Иста роба стизала је руским рекама до Скандинавије (Фидановски и Зечевић 2006; Јанковић 2007). Оставе накита и арап-ског новца око Волге, Одре и Дунава, као и у Скандинавији, указују на интензивно присуство арапских трговаца у Русији, Пољској, средњој и северној Европи (Zoll-Adamikowa, Dekówna and Nosek 1999).

Текст Ибн Ростеха из X века односи се на трговачки пут који је од Цариграда водио до Венеције: ...На четири ферсеха западно од Цариграда је место са четири манастира у којима је дванаест хиљада монаха... (Ibn Rosteh 1968: 127). ...После дванаест дана хода на крају се дође до града који зову Салоникија (Солун). То је веома велики град. Источно од града су пла-нине, а западно од њега је море и четири реке које га снабдевају водом. У њему је манастир који зову Маркаш и у њему је дванаест хиљада монаха. Одатле се излази ка обали мора, где су три ненастањена свратишта у пустињи... (Ibn Rosteh 1968: 127). ...То је велики град у коме су пијаце, а око њих бројне реке.3 Он се снабдева водом из реке Мутран. Град окружују два бедема и ров. Из њега се излази у мочварно тло обрасло дрвећем усред земље Словена. У њој су куће од дрвета у којима живе. Они су хришћани, а покрштени су за време краља Басуса.4 Данас су хришћанске вере. Одатле се иде око месец дана кроз шуме, док се на крају не стигне у град који зову Сплит. То је огроман град дуг око шест миља. У њему има много имања са маслинама и различитим врстама воћа и кроз њега теку две реке. То је град Лангобарда, који су се населили у пустињама на удаљености од двадесет корака. Они подсећају на Курде који живе у шаторима у пустињама. Из овог насеља се излази и иде око месец дана кроз мочвару и шуму, а можда ћеш овде наићи на брежуљке у којима су разне врсте свратишта, док се не дође до насеља које зову Венеција (Ibn Rosteh 1968: 127, 128).

3 Део текста недостаје, тако да није извесно који град Ибн Ростех описује у наредним реченицама. Сматра се да је то град Китрос.

4 У коментарима Де Гожа (De Goeje) наводи се да је Басус бугарски краљ Борис I (852–889) (Ibn Rosteh 1968).


233

У путопису из средине XII века Идриси је такође посветио пажњу градовима и стано-вништву на источној обали Јадранског мора. Он помиње Трогир, Сплит, Стон и Дубровник: ...Становници Tрогира су Далмати, ратници и поморци. Од града Трогира до града Сплита је 12 миља. Становници Сплита су Далматијуни. То је град са много обрађене земље и тр-говцима. Цео је поплочан каменом и има ратне бродове. Од њега до града Стона је 25 миља. Становници су Словени. Баве се занатима, земљорадњом и имају много бродова. Од њега до Дубровника је 30 миља. Становници су Далматијуни. Они имају ратне бродове (Al-Idrisi 1989: 769).

У истом путопису Идриси описује правце главних трговачких комуникација и наводи растојања између градова у унутрашњости Балканског полуострва: ...Између Млетачког за-лива и Цариградског залива има много земаља и лепих градова. Пут од Драча до Острова по-чиње код Дураса, који је на обали Млетачког залива, и иде копненим путем према Цариграду преко Битоља. Између њих су два дана. Град Битољ је испод планине. Између њега и Охрида су четири дана. Затим, пут води од града Дураса до града Београда на реци Дунав. Пут иде од града Драча до Битоља два дана, затим до Охрида четири дана, па до Полога два дана, па до Скопља. Затим до Кратова, па иде даље до Аструбулија два дана. Одатле до Малешева и Ихтимана. Одатле до Пирота и Ниша. Између њих је један дан. Ниш је град близу реке Мо-раве. Ова река извире са планине Србије. Између Ниша и града Ћуприје је један дан. Између града Ћуприје и Браничева (Костолца) је један и по дан. Браничево је велики град у подножју планине, на реци Дунаву. Од Браничева до Београда на реци Дунав су три дана (Al-Idrisi 1989: 792–795).

Драгоцени су Идрисијеви описи Панчева, Ковина и Београда из средине XII века: ...Панчево је славан град и познато старо упориште са пијацама, трговцима, занатлијама, ученим Грцима. Они имају поља и плодну земљу. Ковин је велики град на реци Дунав, са пија-цама (трговима) и занатским радионицама ... Београд је насељен, богат град, са великим црквама... (Al-Idrisi 1989: 887).

***Обиље података о земљама, градовима и животу Словена, које су у својим путописима

од IX до XII века забележили Ал-Бакри и Ибн Кхордадхбех, несумњиво има велики значај. Посебно су важна запажања Ибн Ростеха (X век) и Идрисија (XII век) о градовима и њиховом становништву на јадранској обали и у унутрашњости Балканског полуострва. Не улазећи у детаљнију научну анализу, може се уочити да њихови текстови бележе етнички састав стано-вништва јадранских градова. Ибн Ростех наводи да је Сплит у X веку био град Лангобарда, који су га подсетили на Курде, док Идриси, два века касније, сматра да је насељен Далматима. Занимљиви су и Идрисијеви подаци о становницима Трогира и Дубровника, за које каже да су Далмати, а за становнике Стона да су Словени и да се баве занатством и земљорадњом, као и да поседују много бродова.

Када је реч о унутрашњости Балканског полуострва, земљу коју насељавају Словени Ибн Ростех описује као мочварну и обраслу шумом. Који су то предели, за сада остаје тајна. Такође бележи да су живели у кућама од дрвета и да су хришћани. С друге стране, Идриси наводи низ градова у унутрашњости Балканског полуострва и растојања између њих исказана

И. Цвијановић АРАПСКИ ПИСАНИ ИЗВОРИ О ТРГОВАЧКИМ ПУТЕВИМА И ГРАДОВИМА...

234

дужином путовања (Битољ, Охрид, Полог, Скопље, Малешево, Ниш, Пирот, Ђуприја, Косто-лац/Браничево, Београд, Ковин и Панчево).

Треба истаћи на крају да, упркос несумњивом значају средњовековних текстова арап-ских путописаца о трговини са Словенима и балканским земљама и градовима, предстоји сту-диозна анализа ове грађе и поређење са другим изворима како би се тачно утврдило њено место у будућим истраживањима наше средњовековне прошлости у раздобљу између IX и XII века.

(Al Bakri 2003: 253)

(Ibn Khordâdhbeh 1967: 154)

(Ibn Khordâdhbeh 1967: 92)

(Ibn Rosteh 1968: 127)


АРАПСКИ ПИСАНИ ИЗВОРИ / ARABIC WRITTEN SOURCES


235



(Al-Idrisi 1989: 769)

(Al-Idrisi 1989: 792-725)

(Al-Idrisi 1989: 884, 885)

(Al-Idrisi 1989: 887)

236


Al Bakri2003 Al-Masâlik w’al-Mamâlik. Beirut: Dar Al-Kotob Al-ilmiyah.

Aleksova, B.1966 Prosek – Demir kapija. Skopje i Beograd: Savez аrheoloških društava Jugoslavije.

Al Idrisi1989 Kitab Nuzhat al-Mušqat fi Ihtiraq al-Afaq. Beirut: Dar Al-Kotob Al-ilmiyah.

Arbman, H.1948 Une route commerciale pendant les X et XI siécles. Slavia Antiqua I: 435–438.

Асташова, Н. И. и др.1996 Путь из Варяг в Греки и из Грек. Москва: Государственньıй исторический музей.

Birtašević, M.1973 Emploi des coquillages cauris dans la parure médiévale et contemporaine sur le territoire de la You-

goslavie. Pp. 183–187 in Berichte über den II. Internationalen Kongreß für slawische Archäologie III, eds. J. Herrman und K. Otto. Berlin: Akademie Verlag.

Brunšmid, J.1903 Hrvatske sredovječne starine. Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva VII: 30–97.

Гарашанин, М. и Ковачевић, Ј.1950 Преглед материјалне културе јужних Словена у раном средњем веку. Београд: Просвета.

Zoll-Adamikowa, H., Dekówna, M. and Nosek, E. M. 1999 The Early Medieval Hoard: from Zawada Lanckronska (Upper Vistula River). Warszawa: Institute of Archaeology and Ethnology PAN.

Ibn Khordâdhbeh1967 Kitâb al-masâlik wa’l mamâlik. Lugduni–Batavorum (Leiden): Brill Academic Publishers.

Ibn Rosteh1968 Kitâb al-a’lâk An-Nafisa VII. ed. M. J. De Goeje. Lugduni–Batavorum (Leiden): Brill Academic Pub-

lishers.

Јанковић, Ђ.2007 Српско поморје од 7. до 10. столећа. Београд: Српско археолошко друштво.

Кирпичников, А. Н.1966 Древнерусское оружие. Москва и Ленинград: Б. А. Рьıбакова.


237

Kovács, L. 1989 Münzen aus der ungarischen Landnahmezeit. Budapest: Akadémiai kiadó.

Kovačević, J.1953 Srednjovekovna nošnja balkanskih Slovena. Beograd: Srpska akademija nauka, Istorijski institut.

Korošec, J.1950 Staroslovansko grobišče na Ptujskem gradu. Ljubljana: Slovenska akademija znanosti in umetnosti.1952 Uvod v materijalno kulturo Slovanov zgodnjega srednjega veka. Ljubljana: Univerza v Ljubljani,

Arheološki seminar.

Kulischer, J.1957 Opća ekonomska povijest srednjega i novoga vijeka I: srednji vijek. Zagreb: Kultura.

Marek, L.2005 Early Medieval Swords from Central and Eastern Europe. Wrocław: Uniwersytet Wrocławski.

Недвидек, Д.1997 Новац од V до XV века. Стр. 123–124 у Музеј Војводине, стална поставка, ур. Љ. Церовић.

Нови Сад: Музеј Војводине.

Niederle, L.1923 Manuel de l’antiquité Slave. Paris: Anciene Honore Champion.

Нидерле, Л.1954 Словенске старине. Нови Сад: Матица српска.

Turek, R.1948 České hradištní nálezy, datované mincemi. Slavia Antiqua I: 485–535.

фидановски, С. и Зечевић, Е.2006 Средњовековна гробља у Рипњу код Београда. Годишњак града Београда LIII: 62–86.

Czapkiewicz, A. et al.1957 Skarb dirhemów arabskich z Czechowa. Biblioteka Archeologiczna 10. Warszawa: Polskie towa-

zystwo archeologiczne.

Шкриванић, Г.1979 Monumenta cartografica Jugoslaviae. Београд: Историјски институт.


238

Irena R. Cvijanović

Arabic Written Sources on the Trade Routes and Towns in Slavic Lands from the 9th to 12th Centuries

Summary

Intense trade relations were maintained between Arabs and Slavs between the 9th and 11th centuries, at the time of the Abbasid or Baghdad Caliphate (750–1258). Arab traders were welcome in the Slavic lands, as they traded in exotic and much sought-for oriental goods (Niederle 1923: 199–207). Relevant information comes from the accounts of contemporary Arab travellers – traders and geographers, and there is archaeologi-cal evidence for the trade between Arabs and Slavs. Following the trade routes along which oriental traders and goods reached the Slavic lands and the West, Arab geographers and travellers left valuable records about the Slavic way of life, towns and areas. The most important Arab travellers who wrote about Slavic lands between the 9th and 12th centuries are al-Bakri, Ibn Rusteh, al-Idrisi (1099/1100–1164/5/6) and Ibn Khordadhbeh (d. about 885).

The Arabic sources on the trade in the Slavic lands describe the areas traversed by the major trade routes and the trading towns. Some relate to the routes in Slav-inhabited parts of central Europe, others speak about the major trade routes running from Constantinople to Western Europe via the Balkans, and some contain valuable information about Serbian towns in the Danube Basin and Adriatic coastal towns, their population and road networks.1

Ample information about the Slavic areas, towns and lifestyle found in al-Bakri and Ibn Khordadhbeh is certainly very important. Especially important are the observations of Ibn Rusteh (10th c.) and al-Idrisi (12th c.) on towns on the Adriatic coast and in the interior of the Balkans. Without going into details, let us mention their observations concerning the ethnic diversity of Adriatic towns. Ibn Rusteh describes 10th-century Split as a Lombard town whose population reminds him of the Kurds, who live in tents, while al-Idrisi, two centuries later, describes it as a town inhabited by Dalmatae. Also interesting are al-Idrisi’s observations on the popula-tion of Trogir and Dubrovnik. He identifies them as Dalmatae, while the inhabitants of Ston are described as Slavs engaged in crafts and farming, and owning many boats.

As for the interior of the Balkans, Ibn Rusteh describes the Slav-inhabited lands as marshy and wood-ed, but at present we cannot identify to which areas exactly he refers. He also records that they live in wooden houses and are Christian. On the other hand, he lists a number of towns in the Balkan interior and the distances between them expressed as travel distances (Bitola, Ohrid, Polog, Skopje, Maleševo, Niš, Pirot, Ćuprija, Kos-tolac/Braničevo, Belgrade, Kovin and Pančevo).

It should be noted, however, that much work still lies ahead when it comes to analyzing these sources and comparing them with others in order to fully assess their relevance to the study of our medieval past be-tween the 9th and 12th centuries.

1 As a result of insufficient knowledge of the Arabic language and script, these sources have remained underexploited in domestic scholarship.


ПРИКАЗИ

241

G. Grupe, K. Christiansen, I. Schröder, U. Wittwer-Backofen, Anthropologie. Еin einführendes Lehrbuch. Berlin, Heidelberg and New York 2005: Springer.

Први уџбеник антропологије у другој половини XX века, на немачком говорном подручју поја-вио се 1980. године (R. Knussman, Vergleichende Biologie des Menschen. Stuttgart et al.: Gustav Fischer), а његово друго издање штампано је 1996. године. Девет година касније добили смо нов уџбеник антро-пологије на немачком језику, који се у сваком погледу разликује од претходног.1 Ауторке су универзи-тетски професори антропологије у Минхену, Хамбургу, Килу и Фрајбургу.

Полазећи од чињенице да је човек комплексно биће и да антропологија проучава његове би-олошке особине условљене развојем културе, ауторке су се одважиле да пруже свој концепт о томе, уобличен за потребе универзитетског уџбеника. Одмах, у уводном делу, оне наглашавају да, иако обухвата различите области, антропологија припада ужим академским струкама и због тога се тешко може структуирати за потребе студирања. Ипак, према садржају ове књиге, ауторке су превазишле тај проблем, одлучивши се за концепт са пет великих поглавља: 1. Еволуција човека, 2. Биологија станов-ништва, 3. Животни циклуси, 4. Примењена антропологија и 5. Биологија понашања (у савременом смислу означава упоредна истраживања понашања). После сваког поглавља или одељка дати су „боксови” са најважнијим информација-ма и закључцима везаним за области које су обрађене.

Прво поглавље, Еволуција човека (стр. 3–138), састоји се од три одељка: Место човека у природи, Поста-нак човекове врсте и Праисторијска антропологија, као и од бројних пододељака. У првом одељку обрађени су при-мати и позиција човека у бинарном систему номенклатуре. Други одељак односи се на: аустралопитеке, појаву рода homo, теорију оut of Africa, хоминизацију, бипедализам, од-носно у њему су изнета најновија сазнања на пољу палеоан-тропологије, до којих се дошло у последњих десетак година. У трећем одељку дефинисани су задаци и циљеви антропо-логије, уз разматрања о грађи човековог скелета и зуба, очу-ваности људских остатака потеклих са археолошких лока-литета, остеометрији, палеопатологији, палеодемографији, археометрији са реконструкцијом палео-екосистема, као и о конзервираној ДНК.

Друго поглавље ове књиге, Биологија станов-ништва (стр. 139–270), обухвата популациону генетику, екологију и савремену демографију, а садржи и велики број специфичних одељака.

1 Треба напоменути да је током школске 2002–2003. године, уз ангажман студената у Фрајбургу, дошло до измене садржаја одређених поглавља у овом уџбенику, што га чини специфичним и приступачнијим у сваком погледу.


242

У трећем поглављу, Животни циклуси (стр. 271–380), у посебним одељцима размотрени су раст и развој човека, процес старења, дефиниција полности, хормонска основа, фертилитет, менопауза, биолошка виталност итд.

Примењена антропологија (стр. 381–415), четврто поглавље ове књиге, садржи више одељака. У првом је примењена антропологија представљена у оквиру индустријске антропологије, и то њеном дефиницијом, стањем истраживања и слично. Приказане су и истраживачке методе, почев од класичне антропометрије до савремених приступа, као што је bodyscanning. Други одељак односи се на форен-зичку антропологију и приказује методе за утврђивање полне припадности, индивидуалне старости, за реконструкцију лица и утврђивање идентитета одређене особе. Исте методе примењују се и приликом обраде хуманог остеолошког материјала са археолошких локалитета, тако да постоје многе додирне тачке у анализама.

Биологија понашања (и међусобних односа) последње је поглавље ове књиге, коме је пос-већено најмање простора (стр. 417–433). Одмах на почетку поглавља наглашено је да истраживања понашања животиња припадају општој биологији. С друге стране, понашањем људи баве се психолози, социолози, педагози, културолози, али и биолози. Њихове научне области су повезане и међусобно условљене, мада су њихова интересовања различита, што је јасно наглашено. У овом поглављу, осим метода и историјата истраживања, посебно је истакнута важност односа између родитеља и деце, тј. одонтогенеза људског понашања.

Књига Anthropologie. Еin einführendes Lehrbuch завршава се обимним списком коришћене ли-тературе (стр. 435–471), у коме је наведено више од хиљаду библиографских јединица, а ту је и индекс појмова са приближно 1500 карактеристичних одредница (стр. 473–490).

Треба истаћи да у књизи нису разматране старије методе, на пример за утврђивање очинства, будући да их је савремена морфолошка антропологија препустила лабораторијама за молекуларно-би-олошка истраживања. Једноставно речено, превазиђене методе нису се нашле у садржају ове књиге.

На крају, нужно је додати да је Anthropologie. Еin einführendes Lehrbuch једно од 57 издања у едицији Литература за студије биологије, коју је издавачка кућа Шпрингер понудила студентима 2004–2005. школске године. Према томе, овај уџбеник антропологије конципиран је првенствено за студенте природњачких факултета, али са напоменом да доноси и важне интерне поделе у оквиру ан-тропологије, а настао је на предлог тамошњег антрополошког друштва. Намењен је студентима основ-них студија биологије, као и студија антропологије до нивоа магистра, односно доктора наука.

Имајући на уму концепт и садржај уџбеника Anthropologie. Ein einführendes Lehrbuch, можемо да га препоручимо студентима основних усмерења, као и свим стручњацима који изучавају човекову прошлост и садашњост, а којима је потребно уводно знање из антропологије као комплексне науке о човеку.

Живко М. МикићФилозофски факултет, Београд


243

Irena Lazar & Hugh Willmott, The Glass from the Gnalić Wreck. Koper 2006: Univerza na Primorskem, Znanstveno-raziskovalno središče, Inštitut za

dediščino Sredozemlja and Založba Annales.

Предмети од стакла (посуде, накит, огледала и прозорска окна) свакодневно улепшавају и олак-шавају живот још од античког периода, посебно обележавајући римску епоху. Технологија њихове изра-де, начин украшавања, па и дистрибуција мало су се од тада променили. Природа материјала условила је начин транспорта ове робе. Крхкост посуда од стакла и њихова често скупоцена садржина захтевају специфичну заштиту приликом паковања и преношења.

Водени путеви су имали, а имају и данас, важну улогу у трговини. Посебно место заузимају поморски путеви, који спајају најудаљеније тачке на Земљи. Источна јадранска обала одувек је била популарна поморска рута због погодних и јаких струја, као и због заклона у увалама и затонима, који бродовима пружају заштиту током временских непогода.

Како је функционисала пловидба од антике до данас можда најбоље илуструју бродови који, нажалост, нису стигли до свог одредишта. Један такав брод предмет је монографије The Glass from the Gnalić Wreck, чији су аутори Ирена Лазар (Univerza na Primorskem, Znanstveno središče Koper, Inštitut za dediščino Sredozemlja) и Хју Вилмот (Huhg Willmott, University of Sheffield, England), а посебно поглавље посвећено композитним анализама узорака стакла урадила је К. М. Џексон (C. M. Jackson, University of Sheffield, England).

Уводни текст (Introduction) нас упознаје са темом монографије, као и са методологијом рада на материјалу извађеном из олупине брода потонулог уз обалу стенови-тог острвцета Гналић, неколико миља јужно од Биограда. Презентован је пројекат The Heritage of Serenissima, који Институт за медитеранско културно наслеђе Приморског универзитета у Копру (Словенија) спроводи од 2004. године, у сарадњи са колегама из Аустрије (Karl Frantz Universität, Innsbruck) и Италије (Ca’ Foscari Universitá, Venezia). Задатак овог подухвата је истраживање вене-цијанског културног наслеђа на Јадрану, а реализују га стручњаци који проучавају предмете од метала и стакла, грнчарију и конструкцију бродова.

Поглавље Претходна истраживања стакла ис-торијских епоха у региону (Previous research on historical glass in the region), које је потписао Смиљан Глушчевић (Археолошки музеј, Задар), пружа преглед најзначај-нијих радова о подводној археологији, односно о истра-живањима бродова који су потонули у водама Јадранског мора. Наглашавају се значајне промене у конструкцији и опреми бродова настале у средњем веку, као и чињеница да је број олупина из прошлих епоха далеко већи него из модерног доба. И поред сталног унапређења пловила,


244

пре свега повећања њихове величине (Константин Порфирогенит извештава о дромонима чију посаду чине 70 војника и 270 веслача) и сигурности управљања (рани изум тзв. латинског једра и централног кормила), учесталост несрећа била је велика, тако да је на источној обали Јадрана од 1592. до 1609. године изгубљено више од 100, а оштећено преко хиљаду (1021) бродова.

У овом поглављу дат је и попис најзначајнијих лука (Дубровник, Задар, Сплит), као и свих оних које се помињу у историјским изворима, са важним подацима о величини тих центара. Наглашава се значај бродских товарних листа из Дубровачког архива, у којима се наводе вуна, кожа, сланина, ку-куруз, усољене сардине и скуше, као и восак, а ређе роба неорганског порекла, најчешће стакло, и то, како се чини, само успутно.

Поглавље Историјат истраживања (The hustory of research) детаљно нас упознаје са окол-ностима и условима налаза брода који је, судећи по товару и два топа из 1582. године, доживео не-срећу 80-их година XVI века и потонуо уз обалу острвцета Гналић, смештеном на јужном улазу у Пашмански канал, неколико миља јужно од Биограда. Од случајног открића олупине 1966. године, у пет кампања обављених до 1975. године намера је била да се утврде и документују положај нала-за и дебљина слоја, као и дистрибуција различитих врста налаза. Детаљним описом методолошког поступка примењеног током подводних истраживања, од којих су последња обављена 1996. године, аутори нас упознају са сегментом археологије који код нас није довољно познат и признат. Обиље из-вађеног материјала и добијених података навело је истраживаче на закључак да детаљна испитивања остатака конструкције брода треба обавити у оквиру посебног пројекта. Веома добро очувани у песку, остаци брода су показали да је у питању галија наоружана са осам топова, од којих су четири била фиксирана за труп, док су четири била покретна (на точковима). Осим предмета од стакла, галија је носила и бачве са полугама калаја, као и бронзане предмете спаковане у сандуке са малим оловним подметачима. После систематског проучавања архивске грађе, А. Гаспарето (A. Gasparetto) је закљу-чио да олупина припада броду Gagiana, вероватно галеону, који је напустио Венецију новембра 1583. године. Са пуним товаром пловио је дуж источне јадранске обале ка некој већој луци и трговачком центру, када га је, по мишљењу аутора, задесила временска непогода, мада се претовареност брода такође наводи као један од фактора потонућа.

У поглављу Категорије стакла (Glass categories) на јасан, прецизан и прегледан начин пред-стављене су врсте и типови предмета од стакла извађених са гналићке олупине. Три основне категорије (посуде, огледала и прозорска окна) систематизоване су по најсавременијој методологији коју препо-ручује AIHV (Association Internationale pour l’Histoire du Verre). Стручњаци који се баве проучавањем стакла из различитих епоха већ дуго покушавају да превазиђу нејасноће и непрецизности приликом обраде и презентације посуда од овог материјала. Зато се приступило изради својеврсних речника (мул-тијезичких) у којима би, за одређени тип посуде, термин усвојен у једном језику имао еквиваленте у другим језицима. На тај начин могу се избећи многе непрецизности или недоумице, нпр. о разлици између чаша и пехара (goblets, beakers).

Веома прегледно изложена типологија предмета од стакла, праћена квалитетним, понекад и задивљујућим илустрацијама у боји које наглашавају лепоту налаза, инспиративна је за све оне који се баве овим материјалом. То није ништа необично с обзиром на чињеницу да је Ирена Лазар аутор који се често помиње када је реч пре свега о римском стаклу. Поменућу само њен магистарски рад Prispevk k proučevanju antičnega stekla v Sloveniji (1989) и докторску тезу Rimsko steklo Slovenije, објављену 2003. године. Њено име на корицама монографије The Glass from the Gnalić Wreck подстакло ме је да је прочи-там са пуно пажње. Велико искуство у обради античких налаза посебно је помогло И. Лазар при обради предмета од стакла са гналићке олупине, тако да је аргументовано могла да нагласи важност познавања овог материјала и да укаже на континуитет употребе одређених врста посуда, као и начина њиховог декорисања.

У Закључку (Conclusions) аутори сумирају податке добијене проучавањем овог изузетног нала-за и указују на жељу да овим радом допринесу познавању не само типологије и хронологије ренесан-сног стакла већ и организације трговине и транспорта.

Подаци о паковању ове осетљиве робе, као и анализа дистрибуције налаза, показују да су ску-поцене посуде смештане у кутије од сламе или дрвета и складиштене у доњи део трупа, док су једно-ставне посуде, наравно и јефтиније, биле у плетеним корпама, можда и на палуби брода. Равно стакло


245

(огледала и прозорска окна) пажљиво је паковано, са међуслојевима од сламе, и складиштено у дрвене сандучиће. Поједине врсте стаклених посуда (пре свега тегле) можда су биле важније због свог садр-жаја, који није сачуван (парфеми, етерична уља, лекови). Такође се наглашава да су поједине боце спе-цифичне форме можда биле функционални делови пешчаних сатова (orologiis vitreis).

Анализа заступљених форми посуда од стакла показује да нема уобичајених типова који се повезују са венецијанском продукцијом, уз потпуно одсуство филигранског, леденог и емајлираног стакла. То показује да је роба из Венецијe транспортована на специфично тржиште и да није садржала репрезентативне производе венецијанских и других италских радионица с краја XVI и почетка XVII века. Посебан проблем представљају посуде од стакла у боји, које нису израђене у европском стилу из тог периода. За њихово присуство на броду аутори допуштају две могућности: да могу бити исламски, али и италски производи намењени источном тржишту. Знатна количина прозорских окана вероватно је била упућена богатијим купцима у неком већем трговачком центру, јер су у том периоду стакла на прозорима имале само цркве, јавне грађевине и добростојеће куће. Анализа огледала са брода даје занимљиве резултате. Супротно уобичајеном мишљењу да огледалима рефлексију даје сребро, налази са гналићког брода показују да је у ту сврху коришћен амалгам калаја и живе, што је изум који се при-писује француским мајсторима из XVII века. Посебно се наглашава чињеница да је у товару било и полупроизвода, односно огледала које је тек требало дорађивати. С обзиром да још увек нису завршене све анализе, аутори напомињу да су многа питања и даље отворена. Као могућа дестинација брода оз-начен је Дубровник.

Закључци изнети у претходном поглављу потврђени су и допуњени подацима у следећем пог-лављу – Композитне анализе гналићког стакла (Compositional analysis of the Gnalić glass), ауторке К. М. Џексон. Анализом обављеном у Ројал Халовеј лабораторији Универзитета у Лондону (Royal Holloway, University of London) обухваћено је 212 узорака, уз примену спектроскопије (ICPS – Inductively coupled plasma atomic emission spectroscopy). Ауторка наглашава да су приказани само прелиминарни резул-тати истраживања, чији је циљ одређивање основног састава стакла, који може да укаже на центар/центре производње како би се употпуниле већ познате табеле за упоредне анализе.

Уочена је униформност хемијског састава стакла код различитих функционалних и стилских група. Анализирани узорци садрже сода-кречњак-силикат смешу, са малом концентрацијом поташе, магнезијума и фосфора. Примећена је и незнатна концентрација гвожђа, осим код посуда израђених од плавог стакла. Обично се сматра да гвожђе и нечистоће потичу из силиката (кварц или песак). Утврђено је да су силикати употребљени за предмете од стакла са овог брода довежени из истог на-лазишта. Смањена концентрација гвожђа у огледалима указује да је силикат коришћен за њихову израду био боље пречишћен.

Досадашњим анализама стакла из овог периода више су обухваћени производи из западне Европе него из исламских радионица. Упоређивање добијених резултата, како ауторка напомиње, служи за одређивање вероватне провенијенције предмета. Хемијски састав гналићког стакла карак-теристичан је за венецијанске производе. У моди је, пре свега, било безбојно стакло (vitrum blanchum) добијено додавањем пепела, који је од XIII века увожен са Леванта, а користио се и касније за обез-бојавање кристала (cristallo).

Богатом библиографијом, која обухвата насловe више од 175 најважнијих монографија и стручних радова, завршава се текстуални део ове изузетне књиге, која нас у плаветнило морских ду-бина мами како насловном страном тако и заводљивим фотографијама чији су аутори Томаж Лауко, Зденко Брусић, Јернеја Кобе и Андреја Излакар.

Мира А. РужићФилозофски факултет, Београд



248

Др Загорка Летица рођена је 1911. године у Сарајеву. Гимназију је похађала у Београду, а између два светска рата боравила је у иностранству, где је усавршавала знање француског, енглеског и немачког језика. На Филозофски факултет у Београду уписала се 1954. године. Дипломирала је на Катедри за ар-хеологију 1958. године, а докторску дисертацију, посвећену праисторијској пластици у средњем Поду-нављу, одбранила је 1965. године. Звање научног сарадника на Одељењу за археологију добила је 1967. године. Научна, стручна и педагошка делатност др Загорке Летице везана је за Археолошку збирку Фи-лозофског факултета. Располагала је изузетним истраживачким искуством и, као близак сарадник проф. др Драгослава Срејовића, руководила ископавањима важних археолошких налазишта (Лепенски вир, Власац, Гривац, Љуљаци, Латинско гробље и др.). Аутор је више значајних научних радова и студија о праисторијским културама на централнобалканском подручју. Била је пожртвована, упорна и истрајна, тако да су њен рад и допринос српској археологији постали синоними за савесност, прецизност и вр-хунски професионализам.Госпа Зага, како смо је звали, задужила је генерације археолога који се данас са захвалношћу присећају њеног несебичног труда да млађим колегама и студентима помогне саветима искусног истраживача и племенитог космополите.

Загорка Летица(1911–2004)

Миодраг Б. Сладић


249


250

ИЗБОР ИЗ БИБЛИОГРАФИЈЕ ДР ЗАГОРКЕ ЛЕТИЦЕ

1964 The Neolithic Figurines from Vinča. Archaeology 17, No 1: 26–32.

1967 Mинијатурни судови из Винче. Зборник Народног музеја (Београд) V: 77–126.

1968 Bibliografija neolita i eneolita Srbije. Str. 339–366 u Neolit centralnog Balkana, ur. L. Trifunović. Beograd: Narodni muzej.

Праисторијски метални налази са Малих Ливадица. Зборник Филозофског факултета (Београд) X-1: 33–40.

Starčevo and Körös Culture at Vinča. Archaeologia Iugoslavica IX: 11–18.

1969 Типолошка и хронолошка систематизација пластике бронзаног доба у Југославији. Старинар XIX: 47–58.

Vlasac – nouvel habitat de la culture Lepenski Vir à Djerdap. Archaeologia Iugoslavica X: 7–12.

Гроб Salcuta културе са Лепенског Вира. Старинар XXI: 117–124.

1971 (коаутор Д. Срејовић) Eпипалеолитска насеља на Власцу. Старинар XXII: 25–33.

1973 Antropomorfne figurine bronzanog doba u Jugoslaviji. Dissertationes et monographiae XVI. Beograd: Filozofski fakultet i Savez arheoloških društava Jugoslavije.

Vlasac – habitat epipaleolithique dans la region de Portes de Fer. Pp. 192–196 in Actes du VIIIe Congres international des sciences prehistoriques et protohistoriques II, ed. G. Novak. Beograd: Union internationale des sciences prehistoriques et protohistoriques.

1974 Sahranjivanje i pogrebni rituali u kulturi Lepenskog Vira. Str. 51–57 u Počeci ranih zemljoradničkih kultura u Vojvodini i srpskom Podunavlju, ur. N. Tasić. Materijali X. Beograd i Subotica: Srpsko arheološko društvo i Gradski muzej.

1975 Ensevelissement et les rites funeraires dans la culture de Lepenski Vir. Pp. 95–104 in Les religions de la prehistoire. Actes du symosium international sur les religions de la préhistoire. Valcamonica 18–23 septembre 1972, ed. E. Anati et al. Capo di Ponte: Centro camuno di studi preistorici.

Праисторијска некропола „Песак” код Корбова. Старинар XXIV–XXV: 163–174.

1978 (коаутор Д. Срејовић) Власац: мезолитско насеље у Ђердапу. Том I: археологија. САНУ, Посебна издања DXII, Одељење историјских наука 5. Београд: САНУ.

1979 Илирски гробови у Дојевићу. Стр. 73–78 у Сахрањивање код Илира, ур. M. Гарашанин. Научни скупови САНУ VIII, Одељење историjских наука 2. Београд: САНУ и Балканолошки институт.

1982 Пештер у бронзано и гвоздено доба. Старинар XXXII: 9–17.


ДОДАТАК / APPENDIX

253

УПУТСТВО БУДУЋИМ АУТОРИМА

АРХАИКА је годишњак Археолошке збирке Филозофског факултета у Београду у коме се обја-вљују научни радови наших и страних аутора. Примарни задатак уредништва АРХАИКЕ је да прати и публикује најновија достигнућа српске археолошке науке и њој сродних области или дисциплина, али и да своје читаоце упозна са резултатима актуелних истраживања страних научника која могу имати ути-цаја на развој археологије у Србији. Због тога очекујемо радове не само наших археолога, антрополога, историчара, етнолога, лингвиста... већ и оних научника из иностранства који својим јасно утемељеним открићима видно доприносе знању о древном становништву централног Балкана.

Сваки од приспелих научних радова Редакција АРХАИКЕ проследиће анонимним рецензетима и одредиће категорију (тип) чланка, и то на основу критеријума наведених у Акту о уређивању научних часописа Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије,1 који предвиђа следеће врсте (категорије) научних радова:

1. оригиналан научни рад (рад у коме се износе претходно необјављени резултати сопствених истра-живања научним методом);

2. прегледни рад (рад који садржи оригиналан, детаљан и критички приказ истраживачког проблема или подручја у коме је аутор остварио одређени допринос, видљив на основу аутоцитата);

3. кратко или претходно саопштење (оригиналан научни рад пуног формата, али мањег обима или прелиминарног карактера);

4. научна критика или полемика (расправа на одређену научну тему заснована искључиво на научној аргументацији) и

5. осврти.

Уредништво АРХАИКЕ допушта могућност да у часопису буду објављени и стручни радови који ће бити јасно одвојени од групе радова научног карактера.2 У стручне радове спадају:

1. стручни рад (у коме се нуде искуства корисна за унапређење професионалне праксе, али која нису нужно заснована на научном методу);

2. уводник, коментар и сл.;

3. приказ (књиге, научног догађаја, рачунарског програма и сл.).

1 Акт о уређивању научних часописа Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије може се преу-зети у PDF формату на адреси: http://www.nauka.gov.rs/cir/images/stories/vesti/09-07-17/akt_o_uredjivanju_casopisa.pdf

2 Стручни радови не подлежу рецензији, али Редакција АРХАИКЕ задржава право процене квалитета те врсте ра-дова и одлучује о њиховом штампању.


254

НАУЧНИ РАДОВИ

Научни радови који ће бити објављени у АРХАИЦИ морају бити опремљени на стандардни на-чин, односно, чланак треба да садржи: 1. наслов, 2. име аутора, 3. назив установе аутора (афилијација), 4. сажетак, 5. кључне речи, 6. основни текст, 7. резиме, 8. графичке прилоге (илустрације), 9. библиогра-фију и 10. контакт податке.

1. Наслов

Наслов треба прецизно да упути на садржај чланка, укључујући речи прикладне за индекси-рање и претраживање. Ако такве речи недостају, потребно је да се наслову придода поднаслов.

2. Име аутора

Аутор или аутори чланка треба да наведу своје пуно име и презиме, укључујући и средње сло-во. Функција и звање аутора се не наводе.

3. Назив установе аутора (афилијација)

Аутори треба да наведу пун (званичан) назив и седиште институције у којој су запослени или назив и седиште институције у којој су обавили истраживања чије резултате објављују. Ако је аутор запослен или је обавио истраживања у сложеној институцији наводи њену укупну хијерархију (на при-мер: Универзитет у Београду, Филозофски факултет, Одељење за археологију, Археолошка збирка, Бе-оград).

4. Сажетак (апстракт)

Сажетак је кратки приказ садржаја рада у обиму од 100 до 250 речи. Треба да пружи податке о циљу истраживања, примењеној методологији, резултатима истраживања и закључку. Пожељно је да сажетак садржи термине који се често користе за индексирање и претрагу чланака.

5. Кључне речи

Кључне речи треба да буду учестали термини или фразе, одабране тако да упућују на садржај чланка и омогуће лако индексирање и претраживање. Треба их одредити на основу неког међународног извора (речника или тезауруса), као што је листа кључних речи Web of Science. Број кључних речи не сме бити већи од 10.

6. Основни текст

Основни текст не треба да буде дужи од 30 страна формата А4 (маргине: Top: 2.54, Left: 2.54, Bottom: 2.54, Right: 2.54) куцаних едитором MS Оffice Word 97 или новијим. За фонт треба користити Times New Roman (12 pt) у прореду 1.5 lines. Текстови на српском језику треба да су писани ћирилицом са подршком Serbian (Cirillic). Основи текст не сме да садржи илустрације. Оне се предају као посебни фајлови.

Напомене (фусноте) могу бити саставни део основног текста. Треба да садрже мање важне по-датке, одговарајућа објашњења или назнаке о коришћеној научној грађи. Оне нису замена за цитирану литературу.

Посебан одељак овог Упутства посвећен је начињу цитирања који треба користити у основ-ном тексту.


255

Уредништво АРХАИКЕ има право да у договору са аутором (ауторима) скрати или коригује текст у складу са уређивачком политиком часописа. Уколико аутор (аутори) не прихвате предложене измене, рад неће бити штампан.

7. Резиме

Резиме рада треба да садржи исто што и сажетак, али у проширеном обиму који не би смео да прелази 1/10 обима основног текста.

8. Графички прилози (илустрације)

Саставни део рада могу бити графички прилози (слике, графикони, скице, табле и сл.). Скени-ране илустрације приложити у минималној резолуцији 1200 dpi, а фотографије треба да буду у резолу-цији од најмање 600 dpi (у форматима .tif, .psd или .jpg). Илустрације се предају као посебан део рада и не треба да буду у саставу основног текста. Свака илустрација треба да има наслов.

9. Библиографија

Библиографија је саставни део сваког научног рада, са прецизно наведеним библиографским јединицама (референцама) које су цитиране.

Посебан одељак овог Упутства посвећен је начињу навођења цитираних библиографских је-диница.

10. Контакт подаци

Аутор је дужан да наведе своје контакт податке: адресу установе у којој је запослен и своју e-mail адресу. Ако има више аутора, наводе се контакт подаци само првог аутора.

Језик рада

Рад може бити предат у верзији на српском, енглеском или на неком другом језику раширене употребе у међународној комуникацији. Уколико аутор жели да рад писан на српском језику преда за штампу у верзији преведеној на неки од страних језика, дужан је да приложи и оригинал на српском језику, са назначеним именом преводиоца, односно лектора који је рад приредио за штампу на страном језику. Осим тога, раду писаном на неком од страних језика треба додати апстракт и резиме на српском језику.

Навођење (цитирање) у тексту и листа референци (библиографија)

Уредништво АРХАИКЕ одлучило је да аутори треба доследно да користе правила цитирања и навођења литературе по узору на ситем Chicago - The Chicago Manual of Style, који препоручује Ми-нистарство за науку и технолошки развој Републике Србије. Будући да овај систем подразумева два начина цитирања (the humanities style и author-date system), уредиштво саветује употребу author-date system-а јер углавном одговара начину цитирања и навођењу референци који су примењени у првом и овом броју АРХАИКЕ. У примерима начина цитирања и навођења референци у библиографији, који следе, наведени су најчешће цитиране врсте референци.*

* Упутства за употребу система Chicago – The Chicago Manual of Style налазе се на адреси http://www.chicagomanualofstyle.org/tools_citationguide.html


256

КЊИГЕ (МОНОГРАфИЈЕ)

Начин цитирања и навођења ауторизованих књига1. : Презиме аутора, Име аутора. Година издања. Наслов књиге. Место издања: Издавач.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Један аутор (Гарашанин 1973, 119) Гарашанин, Милутин. 1973. Праисторија на тлу СР Србије. Београд: Српска књижевна задруга.

Два аутора Cermanović-Kuzmanović i Srejović 1992, 93)

Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina, i Dragoslav Srejović. 1992. Leksikon religija i mitova drevne Evrope.

Beograd: Savremena administracija.

Три и више аутора (Јевтић и др. 2006, 76, сл. 68) Јевтић, Милош, Мирослав Лазић, и Миодраг Сладић. 2006. Жидоварско благо. Вршац и Београд: Градски музеј у Вршцу и Филозофски факултет у Београду.

Начин цитирања и навођења ауторизованих књига са придодатим именом уредника2. :Презиме аутора, Име аутора. Година издања. Наслов књиге. Ур. Име уредника Презиме уредника. Место издања: Издавач.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Један аутор (Крижанац 2001, 13, сл. 16, Т. II/18)

Крижанац, Милица. 2001. Средњовековно стакло из катедрале светог Трипуна у Котору. Ур. Мирослав Лазић. Београд: Центар за археолошка истраживања

Филозофског факултета.Начин цитирања и навођења приређене књиге (уместо аутора – уредник, преводилац, приређивач)3. :Име уредника, Презиме уредника, ур. (или прев.). Година. Наслов књиге. Место здања: Издавач.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Уредник (Srejović 1993, 145, fig. 67)Srejović, Dragoslav, ed. 1993. Roman Imperial Towns and Palaces in Serbia. Beograd: Gallery of the Serbian

Academy of Sciences and Arts.Преводилац (Lattimore 1951, 91–92) Lattimore, Richmond, trans. 1951. The Iliad of Homer.

Chicago: University of Chicago Press.Начин цитира и навођења књиге у којој није назначен аутор4. :Наслов књиге. Година издања. Место издања: Издавач.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

(Beatiful Australia, 1978, 43–44) Beatiful Australia. 1978. Sydney: Golden Press.(наводи се по азбучном редоследу)

Начин истовременог цитирања и навођења више књига истог аутора писаних истим писмом5. :Презиме аутора, име аутора. Година издања. Наслов књиге. Место издања: Издавач. (за обе публикације)Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Један аутор (Јовановић 2006, 71; 2007, 89)

Јовановић, Александар. 2006. Тло Србије завичај римских царева. Београд: Принцип Бонарт Прес.Јовановић, Александар. 2007. Огледи из античког култа и иконографије. Београд: Филозофски факултет, Центар за археолошка истраживања.

Начин истовременог цитирања и навођења више књига истог аутора писаних различитим писмом6. :Презиме аутора, име аутора. Година издања. Наслов књиге. Место издања: Издавач. (за обе публикације)Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Један аутор (Гавела 1974, 21–25; Gavela 1969, 47)

Gavela, Branko. 1969. Istorija umetnosti antičke Grčke. Beograd: Naučna knjiga.Гавела, Бранко. 1974. Фидија. Нови Сад: Матица српска.

Начин цитирања и навођења више књига истог аутора писаних истим писмом и штампаних исте 7. године:Презиме аутора, име аутора. Година издања. Наслов књиге. Место издања: Издавач. (за обе публикације, са назнаком а, b, c .., која се додаје години издања)Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Један аутор (Dawkins 1996a; 1996b)

Dawkins, Richard. 1996a. Climbing Mount Improbable. London: Viking.Dawkins, Richard. 1996b. River out of Eden. London: Phoenix.


257

Начин цитирања и навођења више књига различитих аутора8. :Презиме аутора, Име аутора. Година издања. Наслов књиге. Место издања: Издавач. (за књиге сваког аутора)Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Два аутора(Гарашанин 1973, 119; Marković

1985, 41, T. XXVI/2, 3, 7, T. XXVII/3)

Гарашанин, Милутин. 1973. Праисторија на тлу СР Србије. Београд: Српска књижевна задруга.Marković, Čedomir. 1985. Neolit Crne Gore. Beograd, Cetinje: Filozofski fakultet, Centar za arheološka istraživanja, Zavod za zaštitu spomenika kulture S.R. Crne Gore.

Начин цитирања и навођења књиге у издању неке организације или институције9. :Назив организације или институције. Година издања. Наслов публикације.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Организација или институција

(Јавно предузеће Службени гласник 2007)

Јавно предузеће Службени гласник. 2007. Устав Републике Србије.

Начин цитирања и навођења књиге са више издања10. :Презиме, Име аутора. Година издања. Наслов књиге. Редни број издања. Место издања: Издавач.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Различита издања (Chevalier i Gheerbranta 1987)Chevalier, Jean i Alaina Gheerbranta. 1987. Rječnik simbola. 2. izdanje. Zagreb: Nakladni zavod Matice hrvatske.

Начин цитирања и навођења поглавља или одељка у књизи (зборнику радова)11. :Презиме аутора, Име аутора. Година издања. Наслов поглавља, у Наслов књиге, ур. Име уредника презиме уредника, стране. Место издања: Издавач.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Један аутор(два и више аутора – као у претходним

случајевима)

(Popović 1993, 19, fig. 2)

Popović, Vladislav. 1993. Sirmium – A Town of Emperors and Martyrs, In Roman Imperial Towns and

Palaces in Serbia, ed. Dragoslav Srejović, 13–28. Beograd: Gallery of the Serbian Academy of Sciences

and Arts.Начин цитирања и навођења увода, предговора или сличних делова књиге12. :Презиме аутора, Име аутора. Година издања. Наслов књиге, од Име аутора књиге Презиме аутора књиге. Стране. Место издања: Издавач.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији



(Лазић 2003, vii–xxi)Лазић, Мирослав. 2003. Предговор за Оружје у Србији кроз векове, од Софије Костић, v–xxiii.

Београд: Етнографски музеј.Начин цитирања из књига старих аутора13. :Име аутора. „Назив цитираног одељка.” Назив књиге из које је преузет цитат, Име и презиме уредника, Цитиране стране. Место издања: Издавач, Година издања. Подаци о ранијем издању (Име и презиме уредника или преводиоца, Назив књиге. Место издања: Издавач, година издања).Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Један аутор (Cicero 1986, 35)

Cicero, Quintus Tullius. “Handbook on Canvassing for the Consulship.” In Rome: Late Republic and Principate, edited by Walter Emil Kaegi Jr. and Peter White. Vol. 2 of University of Chicago Readings in Western Civilization, edited by John Boyer and Julius Kirshner, 33–46. Chicago: University of Chicago Press, 1986. Originally published in Evelyn S. Shuckburgh, trans., The Letters of Cicero, vol. 1 (London: George Bell & Sons, 1908).

Начин цитирања и навођења књига које су објављене у електронском облику14. :Презиме аутора, Име аутора. Година издања. Наслов књиге. Ур. Име уредника Презиме уредника. Место издања: Издавач. Web site.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији



(Јанковић 2007, 23–24)

Јанковић, Ђорђе. 2007. Српско поморје од 7. до 10. столећа. Ур. Драгица Премовић. Београд:

Српско археолошко друштво. http://www.rastko.rs/arheologija/djankovic/djankovic-pomorje.pdf.


258

ЧЛАНЦИ ИЗ ШТАМПАНИХ И ЕЛЕКТРОНСКИХ ЧАСОПИСА

Начин цитирања и навођења чланка у штампаном часопису15. :Аутор(и) чланка – Презиме, Име. година издања. Наслов чланка. Назив часописа број часописа (искључиво арапским цифрама): стране.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији



(Nikolić 2006, 11, fig. 1, Pl. III/1, Pl. IV/7)

Nikolić, Dubravka. 2006. On the Issue of Fortifications at Vinča. Гласник САД 22: 9–22.

Начин цитирања и навођења чланка у електронском часопису са назначеним странама16. :Аутор(и) чланка – Презиме, Име. година. Наслов чланка, Назив часописа, број часописа: стране. web site (датум приступа).Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији



(Van Eijck 2009, 41)

Van Eijck, Daniel. 2009. Learning from simpler times. Risk Management, vol. 56, no. 1: 40–44. <http://proquest.umi.com/>. (приступљено 30. јануара 2009).

Начин цитирања чланка у електронском часопису без назначених страна17. :Презиме аутора, Име аутора. Година. Наслов чланка. Назив часописа, број часописа (датум издања), Web site (датум приступа).Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Два и више аутора (један аутор

– као у претходним случајевима)

(Hlatky et al. 2002)

Hlatky, Mark A., Derek Boothroyd, Eric Vittinghoff, Penny Sharp, and Mary A. Whooley. 2002. Quality-of-life and depressive symptoms in postmenopausal

women after receiving hormone therapy: Results from the Heart and Estrogen/Progestin Replacement

Study (HERS) trial. Journal of the American Medical Association 287, no. 5 (February 6), http://jama.ama-assn.org/issues/v287n5/rfull/joc10108.html#aainfo

(приступљено 07. јануара 2004).

ДОКТОРСКЕ ДИСЕРТАЦИЈЕ И МАГИСТАРСКЕ ТЕЗЕ

Начин цитирања магистарских теза и докторских дисертација18. :Аутор – Презиме, Име. Година одбране. Наслов поглавља. Наслов. Врста рада (магистарска теза или докторска дисертација), Универзитет на коме је дисертација одбрањена.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

(Лазић 1996, 9–10)Лазић, Мирослав. 1996. Налазишта, Култура Доња Брњица – генеза, развој и хронологија. Докторска

дисертација, Универзитет у Београду.

РЕфЕРАТИ ИЛИ САОПШТЕЊА СА НАУЧНИХ СКУПОВА

Начин цитирања и навођења објављеног реферата или саопштења прочитаног на научном скупу19. :Презиме аутора, Име аутора. Година издања. Наслов реферата. Назив публикације научног скупа. Ур Име уредника презиме уредника. Назив научног скупа. Време одржавања, Место одржавања, Држава. Место издања публикације: Издавач, стране.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Један аутор (Лазић 2008, 37)

Лазић, Мирослав. 2008. Драгослав Срејовић о уметности древних земљорадника – значење и функција теракота из Винче. Драгослав Срејовић и уметност. Ур. Видојко Јовић. Меморијал Драгослава Срејовића. 28–29. новембар, Крагујевац, Србија. Крагујевац: Центар за научна истраживања Српске академије наука и уметности и Универзитета у Крагујевцу, 35–44.


259

Начин цитирања и навођења необјављеног реферата или саопштења прочитаног на научном скупу20. :Презиме аутора, Име аутора. Година заседања скупа. Наслов реферата. Назив скупа, Датум одржавања, Град у коме је скуп одржан, Држава.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији



(Ружић 2008)

Ружић, Мира. 2008. Резултати нових археолошких истраживања Муниципијума С... Међународни научни скуп Потарје и полимље у вртлогу великих сила, 07–08. јуна, Пљевља, Црна Гора.

ПОПУЛАРНИ МАГАЗИНИ (ЧАСОПИСИ) И НОВИНСКИ ЧЛАНЦИ

Начин цитирања и навођења чланка у популарном магазину (часопису)21. :Аутор(и) чланка – Презиме, Име. Година издања. Наслов чланка. Назив магазина, Датум (месец) издања.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији



(Lang 2007, 111) Lang, Karen. 2007. Priče iz močvara. National Geographic Srbija, decembar.

Начин цитирања новинског чланка22. :Аутор(и) чланка – Презиме, Име. Година издања. Наслов чланка. Назив новине, Датум издања, одељак, врста издања.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији



(Ђорђевић 2009)Ђорђевић, Марија. 2009. Октобарски салон изван

локалног догађаја. Политика, 01. септембар, одељак Култура, Београдско издање.

ТОПОГРАфСКЕ И ДРУГЕ КАРТЕ (МАПЕ)

Начин цитирања и навођења топографских и других карата и мапа23. :Издавач карте. Година издања. Назив карте, размера, број листа. Место издања: Издавач.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Издавач (Географско одељење Главног ђенералштаба 1893)

Географско одељење Главног ђенералштаба. 1893. Ђенералштабна карта Србије, 1:75.000, 12. Београд: Географско одељење Главног ђенералштаба.

ЕЛЕКТРОНСКЕ БАЗЕ ПОДАТАКА, WEB СТРАНЕ, WEBLOG, фОРУМИ, КОМЕНТАРИ И СЛ.

Начин цитирања и навођења електронске базе података24. :Назив базе података. Адреса.Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографијиБаза података (Pliny the Elder, Perseus Digital

Library) Perseus Digital Library. http://www.perseus.tufts.edu/.Начин цитирања и навођења докумената и података преузетих са Web страна институције25. :Назив институције. Назив документа. Издавач. Web site (датум приступа).Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Институција(Министарство за науку и

технолошки развој Републике Србије)

Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије. Акт о уређивању научних часописа. Министарство за науку и технолошки развој Републике Србије. http://www.nauka.gov.rs/cir/images/stories/vesti/09-07-17/akt_o_uredjivanju_casopisa.pdf. (15. 08. 2009).

Начин цитирања и навођења докумената и података преузетих са Web site-a, са назначеним аутором26. :Презиме аутора, Име аутора. Назив текста. Назив почетне стране. Web site. (датум приступа) Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Аутор (Flavin 2009)Flavin, Richard. 2009. The Karanovo Zodiak. Twisted History. http://www.flavinscorner.com/karanovo.htm. (15. 07. 2009).


260

Начин цитирања и навођења података преузетих из Weblog-a27. :Име и презиме корисника. Назив blog-a. Aдреса. Тип референце Цитат у тексту Начин навођења у библиографији

Корисник(Peter Pearson, The Becker-Posner

Blog, коментар постављен 06. марта 2006)

Becker-Posner blog, The. http://www.becker-posner-blog.com/.

Све референце цитиране у тексту наводе се по азбучном редоследу иницијала у презимену ау-тора, почетног слова у називу дела (ако аутор или уредник нису назначени) или почетном слову у имену институција. Референце које почињу латиничним словима којих нема у ћириличном писму (X, Y, Q, W) треба навести на крају списка литературе у абецедном поретку. Бројеви часописа наводе се искључиво арапским цифрама.

СТРУЧНИ РАДОВИ

Стручни радови се предају као целовит текст у обиму од три до пет куцаних страна. Ова врста прилога не треба да садржи сажетак, кључне речи и резиме, али може имати илустрације. Уколико аутор цитира радове из литературе, обавезан је да се придржава упуства о цитирању и навођењу рефе-ренци у научним радовима. Напомене (фусноте) могу бити наведене, уколико је то неопходно.

Текст стручног рада треба да је куцан едитором MS Оffice Word 97 или каснијим, на странама формата А4 (маргине: Top: 2.54, Left: 2.54, Bottom: 2.54, Right: 2.54). За фонт треба користити Times New Roman (12 pt) у прореду 1.5 lines. Текстови на српском језику треба да су писани ћирилицом са подршком Serbian (Cirillic).

Илустрације се предају као посебни фајлови припремљени по захтевима наведеним за научне радове.

ОПШТЕ НАПОМЕНЕ

Радове припремљени за штампу у АРХАИЦИ треба предати уреднику или неком од чланова Редакције у штампаној форми (два примерка) и у дигиталном облику (нарезан CD).

Штампана верзија рада треба да је уређена (сложена) по следећем редоследу: 1. наслов рада, 2. име, средње слово и презиме аутора, 3. афилијација аутора, 4. сажетак, 5. кључне речи, 6. основни текст (без илустрација), 7. резиме, 8. библиографија, 9. контакт подаци (адреса или e-mail), 10. списак илустрација и 11. илустрације.

Дигитална верзија рада треба да саджи више фајлова, и то: 1. фајл са првих седам делова рада (нпр. Sladić.text.doc), 2. фајл са резимеом рада (нпр. Sladić.rezime.doc), 3. фајл са цитираном библиогра-фијом (нпр. Sladić.bibliografija.doc), 4. фајл са списком илустрација (нпр. Sladić.ilustracije.doc), и 5. више засебних фајлова са илустрацијама (нпр. Sladić.sl01.jpg, Sladić.sl02.jpg, Sladić.t01.tif, Sladić.t02.tif... итд). Уколико је један аутор предао више радова за штампу, у називе фајлова додати редни број рада (на пр. Sladić01.text.doc, Sladić02.text.doc, Sladić01.ilustracije.doc или Sladić01.sl01.jpg, односно Sladić02.sl02.jpg ...итд).

Будући да Редакција АРХАИКЕ инсистира да сви радови предати за штампу буду писани у складу са важећим правилима Правописа српског језика или правописа језика на који су преведени, сви текстови биће подвргнути ригорозној лектури и потребним коректурама, а од аутора се очекује да прихвате интервенције лектора и да у што краћем року лично обаве потребне исправке. Уредништво АРХАИКЕ, такође, посебну пажњу поклања квалитету и естетици графичких прилога, па у том смислу задржава право да неуспеле и лоше илустрације преради, одбаци или да их у договору са аутором за-мени бољим.


261

Радови предати за штампу биће примљени само уколико су писани и опремљени у складу са наведеним правилима, а прихваћени после завршетка свих неопходних корекција. Уколико се аутор не сложи са захтевима Редакције или не уважи интервенције лектора, рад неће бити штампан.

Радове предате у намери да буду штампани (укључујући и одговарајуће cd), Редакција АРХА-ИКЕ не враћа ауторима.

Додатна објашњења и упутства могу се добити телефонским позивом на број 011/32-06-101 или на адреси: [email protected]

Мирослав Лазић, уредник


CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

902(497.11)

АРХАИКА = Archaica / уредник МирославЛазић. - Год. 1, бр. 1 (2007)- . - Београд(Чика Љубина 18-20) : Филозофски факултет,Археолошка збирка, 2007- (Београд : Чигоја).

Годишње. - Упоредни текст на срп. и енг.језикуISSN 1820-6328 = АрхаикаCOBISS.SR-ID 145408268

Documents

Архаика/Archaica 2