Arheologija Životne Sredine I semestar

1.1.1. 1.2. 1.3. 1.1.

Uvod.ta prouava arheologija ivotne sredine Interdisciplinarni karakter arheologije ivotne sredine Osnovni pojmovi iz ekologije ta prouava arheologija ivotne sredine

Arheologija ivotne sredine prouava medjusobnu zavisnost oveka i ivotne sredine. Moe se drugaije rei da prouava ekologiju ljudskih zajednica u prolosti. S obzirom na sloenost ivotne sredine, koja se sastoji iz fizike (reljef, geoloka gradja, zemljite, klima) i biogene komponente (flora i fauna) i metodologija arheologije ivotne sredine je kompleksna, zapravo nasledjena iz prirodnih nauka kao to su fizika i hemija, geonauka, nauka o organizmima, i dr. Pojedine metode rasvetljavaju samo pojedine aspekte interakcije ovek / ivotna sredina. Krajnji cilj je objedinjavanje pojedinanih aspekata interakcije ovek / ivotna sredina, i pokriva opseg tema koji se gotovo izjednaava sa arheologijom, budui da je gotovo svaki aspekt ovekovog ivota i delovanja uslovljen sredinom u kojoj ivi. Kao i arheologija, arheologija ivotne sredine, prouava kako su ljudi iveli u prolosti: gde i u kakvom okruenju su iveli, koje izvore su koristili i na koji nain, kakve mogunosti im je pruala ivotna sredina, i sa kakvim ivotnim tekoama suoavala, kakve su bile ekonomske strategije pomou kojih su preivljavali u svetu koji ih je okruivao. ivotna sredina je kontekst u kome se odvijaju sve ovekove aktivnosti. Zato je i teko razumeti ovekovu prolost bez poznavanja ivotna sredine u prolosti kakva je bila klima, kako je izgledao reljef, koje vrste biljaka i ivotinja su naseljavale oblast u kojoj je ovek iveo? Takodje, ne moemo uzimati zdravo za gotovo da su sve komponente ivotne sredine u prolosti iste kao i danas. Zapravo, jedan od glavnih uzroka rane evolucije oveka je prilagodjavanje na promenljivu ivotnu sredinu: prelazak na dvonono kretanje ovekovih primatolikih predaka bilo je uslovljeno povlaenjem uma i irenjem savana. Takodje, razvoj ljudskih zajednica u izuzetno sloene drutvene i ekonomske sisteme dovodi do sve veeg povratnog uticaja na ivotnu sredinu, promenu i kontrolu nad razliitim elementima ivotne sredine. Danas su ovekove aktivnosti glavni uzrok mnogih lokalnih, regionalnih, pa ak i globalnih ekolokih promena. Arheoloki artefakti se uvek nalaze u manje ili vie prirodnom okruenju, odnosno arheoloka nalazita se nikada ne sastoje iskljuivo od arheolokih artefakata, ve po pravilu sadre i itav skup nearheolokih materijala, kao to su zemlja, kamen, ostaci biljaka i ivotinja, i sl. Iako na prvi pogled ovi materijali ne izgledaju kao deo prave arheologije, ipak daju znaajan doprinos razumevanju ovekovog ivota u prolosti, i na taj nain postaju sastavni deo arheologije. I to ne kao viak kojim moemo ali ne moramo da se bavimo, ve kao integralni i obavezni deo arheolokih prouavanja. Upravo ove materijale prouava arheologija ivotne sredine. Zamislimo jedan arheoloki lokalitet koji se nalazi na obali jedne reke i u podnoju jednog brda. Taj arheoloki lokalitet predstavlja ostatke naselja koje su ljudi osnovali, i moemo pretpostaviti da su paljivo izabrali mesto na kome e se naseliti jer od toga im je zavisilo kakav e im biti ivot na tom mestu. Recimo, jedan od osnovnih preduslova je blizina vode. Takodje, zavisno od potreba, ali i drutveno-istorijskih prilika zavisi i kakav se poloaj odabira podnoje brda i blizina obradivih povrina, ili vrh brda i povoljne odbrambene mogunosti. Prema tome, reka i brdo su vrlo bitne odrednice za osnivanje i trajanje tog stanita.

Ali, da li su reka i brdo oduvek tu? U svakom sluaju NE - nastali su u nekoj geolokoj prolosti. Ali, da li su bili tu i u vreme arheolokog lokaliteta, koliko je reka menjala tok, i da li je bro bilo iste visine? To su pitanja na koja odgovor daje arheologija ivotne sredine. Naziv discipline na engleskom jeziku je Environmental Archaeology. 01.02. Interdisciplinarni karakter arheologije ivotne sredine Sloenost predmeta prouavanja arheologije ivotne sredine, koji obuhvata fizike kao i organogene procese i fenomene, ima za posledicu da se arheologija ivotne sredine oslanja na metode i rezultate istraivanja mnogobrojnih drugih nauka i naunih disciplina. Takodje, u istraivanju pojedinanih procesa i fenomena po pravilu se primenjuje vie razliitih metoda koje esto potiu iz razliitih nauka i naunih disciplina. Zbog toga se moe rei da je interdisciplinarni pristup svojstven arheologiji ivotne sredine. Prouavanje arheolokih lokaliteta u njihovom fizikom okruenju vezuje arheologiju ivotne sredine za fiziku geografiju i geologiju , kao i mnogobrojne discipline geonauka. U istraivanju medjuzavisnosti poloaja arheolokih lokaliteta od reljefa koriste se metode fizike geografije, odnosno geomorfologije . Prouavanje promena koje su se u reljefu dogodile od vremena njihovog formiranja do momenta istraivanja upuuje na paleogeografiju , geoloku disciplinu koja se bavi prou avanjem geografskih predela u prolosti i njihovim razvojem. U prospekciji arheolokih lokaliteta koriste se metode geofizike i daljinske detekcije . Prouavanje uslova ivotne sredine u ovekovoj prolosti, naroito najstarijih etapa, vezuje arheologiju ivotne sredine za geologiju kvartara i njene mnogobrojne disipline. Razliite metode datovanja i analiza materijala koje se koriste u arheologiji ivotne sredine potiu iz fizike i hemije . Prouavanje materijalnog sastava matriksa u kome se nalaze arheoloki lokaliteti vezuje arheologiju ivotne sredine za geoloke nauke koje se bave prouavanjem sastava geneze stena mineralogiju i petrologiju , naroito sedimentologiju , zatim geohemiju kao i za pedologiju , nauku o zemljitima. Istraivanja procesa formiranja arheolokih nalazita oslanjaju se na vei broj geolokih disciplina, a naroito na stratigrafiju sedimentologiju . Organski svet kvartarnog perioda za koji se vezuje ovekova prolost predmet je istraivanja pale ontologije , nauke o fosilnim organizmima, s jedne strane, i biologije i biolokih disciplina ( ekologije , biogeografije ) kao izvora informacija o savremenom ivom svetu, s druge strane. U tom smislu se u prouavanju faunistikih ostataka sa arheolokih lokaliteta koriste metode i rezultati prouavanja paleozoologije odnosno zoologije , a u prouavanju flore u vreme egzistovanja ljudskih zajednica u prolosti metode i rezultati prouavanja paleobotanike , odnosno botanike . Posebne discipline arheologije, koje se takodje mogu smatrati i posebnim disciplinama "Arheologije ivotne sredine su arheobotanika i arheozoologija. Tafonomija , primarno paleontoloka disciplina, dobija posebno mesto u arheozoologiji, posebnoj disciplini koja se bavi prouavanjem ostataka ivotinja sa arheolokih nalazita, ali i arheologiji ivotne sredine u celini. 1.3. Osnovni pojmovi iz ekologije i , i

,

Ekologija je nauka o ivotnoj sredini (oikos (gr.) = dom, domainstvo i logos (gr.) = nauka. To je nauna disciplina koja prouava raspored i rasprostranjenost ivih organizama i

bioloke interakcije izmeu organizama i sredine u kojoj ive. ivotnu sredinu organizma ili grupe organizama definiu fizike osobine (abiotiki faktori) kao to su klima, reljef i geoloka podloga, ali i drugi organizmi koji dele sa njim njegov ekosistem odnosno stanite. Organski svet i abiogeni faktori ine dinaminu celinu koja se naziva ekosistem. Drugim reima, ekosistem je jedinstvo biocenoze ivotne zajednice koja naseljava odredjeni prostor, i biotopa prostora koji odredjena ivotna zajednica naseljava. Razliiti ekosistemi u jednoj klimatskoj zoni grupiu se u vee celine biome, a biome se grupiu u tri osnovne oblasti ivota: 1. oblast mora i okeana 2. oblast kopnenih voda 3. suvozemna oblast ivota. ovekova ivotna sredina nalazi se, naravno, u suvozemnoj oblasti ivota, u kojoj su zastupljeni sledei osnovni tipovi bioma: 1. tropske vlane ume (dungle), vezane za ekvatorijalnu oblast. Odlikuje ih najvee bogatstvo i raznovrsnost ivog sveta; 2. listopadne ume umerenih oblasti. Karakterie ih smenjivanje leta i zime; 3. tajge (severne etinarske ume). Rasprostranjene su u severnim delovima Evrope, Azije i Amerike; 4. tundre oblast bez drvea, koja se prostire severno od tajgi; 5. stepe (savane, prerije) travnate zajednice bez umskog drvea; 6. pustinje sune oblasti. Odlikuju ih visoke prosene temperature i velika kolebanja temperature, kao i slaba zastupljenost ivog sveta; 7. zelene ume i ikare vezane za primorska podruja. Odlikuje ih dugo suno leto i blage zime sa dosta padavina.

02. Klima. zagleeravanja.

Klimatske

promene

tokom

ovekove

prolosti.

Uzroci

02.01. Klima Zemlje 02.02. Klimatske promene tokom ovekove prolosti 02.03. Uzroci klimatskih promena u kvartaru 02.04. Paleoklimatoloke metode Klima je jedan od najvanijih faktora ivotne sredine. Klimatske promene znaajno utiu na reljef, kopnene vode i okeane, biljni i ivotinjski svet. Uticale su znaajno na evoluciju oveka, kao to i danas klima utie na gotovo sve apekte ovekovog ivota, od poljoprivrede i arhitekture, preko industrijskih i transportnih sistema do naina ishrane i dokolice. Klimatske promene su odluujue uticale na prelaz predaka hominida na dvonono kretanje. Postoji mnogo varijanti pretpostavki zato su hominidi preli na dvonono kretanje (oslobadjanje ruku za noenje hrane, upotrebu orudja, odbrambeni razlozi, promena ishrane, itd.), ali je malo sumnji da je u vezi sa prilagodjavanjem ivotu na otvorenom. A potreba za promenom biotopa, odnosno naputanjem umskih predela i ivota na drveu, i prelaska na ivot na otvorenim prostorima savanskog tipa, posledica je globalnog zahladjenja na Zemlji, suavanja oblasti rasprostranjenja uma i irenja savana i stepa.

U novijoj prolosti, poslednjih 10.000 godina koliko traje interglacijal u kome ivimo, odvijale su se suptilnije klimatske promene koje su uticale na rasprostranjenje biljnog i ivotinjskog sveta, zemljita, vode i drugih izvora od kojih zavisi ovekov opstanak. Ljudsko drutvo se razvijalo prilagodjavajui se tim promenama. Istovremeno, irenje ovekovih zajednica sa sve sloenijim drutvenim i ekonomskim sistemima, vrilo je sve vei uticaj na ivotnu sredinu. Danas su ovekove aktivnosti glavni razlog lokalnih, regionalnih, pa ak i globalnih promena u ivotnoj sredini, ukljuujui i klimatske promene. 02.01. Klima Zemlje1

Klima na Zemlji se danas, kao i u prolosti, stalno menja. Zavisi od velikog broja faktora, spoljanjih (Sunce, astronomski faktori), i prilika na samoj Zemlji (vazduh, vetrovi, morske struje, led). Klima Zemlje predstavlja zapravo jedan globalni sistem u kome su svi elementi medjusobno isprepleteni i pro mena bilo kojeg elementa pogadja ceo sistem. Najvaniji izvor energije klimatskog sistema na Zemlji je Sunce. Svaka taka na Zemlji prima Sunevu energiju, a isto tako, putem zraenja i odbijanja, gubi izvesnu koliinu energije. Medjutim, koliina energije koja se dobija ili gubi na razliitim geografskim irinama nije ista. Na ekvatoru postoji stalna tendencija porasta temperature, jer Sunevi zraci padaju pod pravim uglom na Zemljinu povrinu, a kopno i more apsorbuju velike koliine energije. Na polovima Sunevi zraci padaju koso, pa je i primljena energija manja, a gubitak energije je veliki usled odbijanja Sunevih zraka od snega i leda. Kada ne bi delovali nikakvi drugi faktori osim Sunevih zraka, odbijanja i zraenja, polovi bi svake godine bili sve hladniji, a ekvator sve topliji. Faktori koji medju njima uspostavljaju ravnoteu su vetrovi i morske struje. Okeani na Zemlji su neprestano u pokretu. Vode u okeanima kreu se u odredjenim pravcima koje nazivamo morskim strujama. Pravac kretanja i intenzitet morske struje zavisi od vetra, saliniteta i temperature vode, oblika okeanskog dna i okretanja Zemlje. Jedna od najjaih okenaskih struja je Golfska struja. Nastaje tako to se povrina vode u severnom Atlantiku hladi vetrovima sa Arktika, voda postaje slanija i gua pa ponire na dno okeana, i pomera se ka ekvatoru gde se polako greje. U oblasti Meksikog zaliva okree ka severu u Atlantik, sada kao topla morska struja. Golfska struja donosi toplotu na obale severozapadne Evrope i glavni je razlog to su tamo zime relativno blage u poreenju sa oblastima unutar Evropskog kontinenta na istoj geografskoj irini. Prosena godinja temperatura na severozapadu Evrope je oko 9 stepeni via od proseka za ovu geografsku irinu. Raspored i pravci kretanja morskih struja i vetrova znaajno su uticali na zagleeravanje polova u kvartaru, i jo uvek igraju veliku ulogu u smeni ledenih i medjuledenih doba, kao i u razlikama u glacijacijama severne i june polulopte. Dananj polovi su izolovani od toplih struja na dva naina. Juno od junih kontinenata, iza June Amerije, june Afrike i Australije, u pojasu koji se nalazi oko 60 stepeni june geografske irine, nalaze se prostrane vodene mase bez kopna. Ovaj pojas se naziva vritee ezdesete jer u njemu neprestano duva jak zapadni vetar koji podie talase, oluje i neprekidnu morsku struju koja okruuje Antarktik. Zbog toga tople vazdune i morske struje nikad ne dopiru do Antarktika i ovo kopno ostaje zaledjeno. Severni pol, nasuprot tome nalazi se u moru, ali je potpuno omedjen kopnom. Izmedju Aljaske i Sibira nalazi se vrlo uzan i plitak Beringov moreuz, izmedju Kanade i Grenlanda Davis prolaz je suen ostrvima Kanadskog Arktika, a najiri prolaz postoji izmedju Islanda i Norveke. Pri tome, prinos slatke vode je veliki, jer se mnogobrojne reke koje teku preko Kanadskog tita i Sibira ulivaju u Aktiki okean. Isparavanje je slabo, jer su temperature niske. Osladjene vode lake se smrzavaju, a od ledene povrine se reflektuju sunevi zraci.1

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, prilagodjeno

Razlike izmedju Junog i Severnog pola su instruktivne i za objanjenje globalnog zagleeravanja na Junom polu je do zagleeravanja dolo jo u miocenu, ali ovo nije imalo globalni efekat jer led nema gde da se iri, a na Severnom polu inicijalno zahladjenje izazove irenje leda na kontinentima - glacijal, kao to i otopljavanje izaziva povlaenje leda i poetak medjuledenog doba. Na klimu na Zemlji utie i vazduh, odnosno atmosfera. Sunce zagreva Zemlju svojim zracima koji uspeju da kroz atmosferu stignu do povrine. Povrina se na taj nain zagreva a zatim i sama zrai toplotu nazad u atmosferu. Gasovi u atmosferi kao izolator zadravaju tu toplotu, i taj efekat se naziva "staklena bata". Bez uticaja ovog efekta temperatura na povrini Zemlje bila bi oko 30 stepeni nia nego to je sada. Medjutim, u novije vreme, koliina gasova koji deluju kao izolator, a naroito koliina ugljen dioksida, poveava se sagorevanjem fosilnih goriva, i dovodi do globalnog zagrevanja. Jedan od bitnih delova klimatskog sistema na samoj Zemljinoj povrini je led. Ledene povrine reflektuju Suneve zrake, to znai da primaju manje Suneve energije od nezaledjenih povrina. To dovodi do pada temperature, to pogoduje irenju ledenih povrina. Ova osobina ledenih povrina da se ire "same od sebe" naziva se "feed-back" efekat. Ona je znaajno uticala na irenje leda na Zemlji tokom ledenih doba u kvartaru, koje je nastupalo posle inicijalnog zahladjenja. Takodje, poveanjem koliine leda na Zemlji smanjuje se koliina vode u morima i okeanima, to dovodi do sputanja njihovog nivoa i promena obalskih linija. Hladna razdoblja u geolokoj prolosti, naroitu u kvartaru, tokom kojih dolazi do formiranja centara zagleeravanja i irenja lednikih pokrova nazivaju se glacijali, a toplija razdoblja, tokom kojih dolazi do otopljavanja i povlaenja lednikih pokrova nazivaju se interglacijali. Globalno zahladjenje klime i glacijacije nisu, medjutim, pojave vezane samo za kvartar. Zemlja je prola kroz vei broj ledenih doba koja su trajala priblino 20-100 miliona godina, a bila razdvojena intervalima od oko 150 miliona godina ili duim. Najintenzivnija su bila ledena doba u prekambrijumu (pre oko 700 miliona godina) i u mladjem paleozoiku (permo-karbonsko ledeno doba, pre oko 300 miliona godina). U mladjem paleozoiku kopno na Zemlji bilo je predstavljeno jedin stvenim kontinentom koje se naziva Pangea. Mada se sredite ovog superkontinenta nalazilo na ekvatoru, njegovi juni delovi nalazili su se u oblasti junog pola. Naime, do zagleeravanja je moglo doi samo kada su se veliki delovi kopna na Zemlji nalazili u blizini polova. Permokarbonska glacijacija ostavila je tragove u delovima dananjeg Brazila, Argentine, June Afrike, Indije, Antarktika i Australije. Na poetku mezozoika dolo je do cepanja superkontinenta Pangee. Polovi su se nalazili u moru. To je najverovatnije razlog zato je tokom celog mezozoika klima na zemlji bila topla. Govori se o "preskoenom" jurskom ledenom dobu. 02.02. Klimatske promene tokom ovekove prolosti Pojava ovekovih predaka, prvih hominida, vezuje se za pliocen, petu i poslednju geoloku epohu tercijara, koja poinje pre oko 5 miliona godina. Poetak ove epohe karakterie zahladjenje i sniavanje nivoa svetskog mora. Sredinom pliocena formira se ledniki pokrov na Severnom polu. Njegovo postojanje, uz ve postojei ledeni pokrov na Antarktiku koji se formirao jo u miocenu, uvodi Zemlju u ledeno doba koje nazivamo kvartarno ledeno doba, jer dostie puni intenzitet na kraju tercijara i poetku sledeeg geolokog perioda kvartara. Osim osetnog zahladjenja u odnosu na klimu tercijara, klimu kvartara ka rakteriu jo vie este klimatske oscilacije - smena toplih i hladnih razdoblja, glacijala i interglacijala. Tokom kvartara smenilo se pedeset kli matskih ciklusa (glacijal + interglacijal), odnosno

klima se menjala od tople u hladnu i obratno ak 100 puta. Tokom prvog miliona godina trajanja kvartara glacijali postaju sve hladniji i hladniji a amplitude srednjih godinjih temperatura izmedju glacijala i interglacijala sve vee. U poslednjih 700 hiljada godina koje pokrivaju osam poslednjih glacijala, na Zemlji preovladjuju glacijalni uslovi, a prekidaju ih samo relativno kratki interglacijali. Temperaturna kriva ima karakteristian, testerast izgled. Glacijali poinju postepenim padom temperature, traju dugo, oko 100 hiljada godina, a zavravaju se naglo, naglim porastom temperature. Topla razdoblja, interglacijali, traju oko 10 hiljada godina, a zatim dolazi do postepenog pada temperature. Iako je ritam smene glacijala i interglacijala karakteristian i relativno ujednaen, glacijali i interglacijali se medju sobom razlikuju po duini, dostignutim maksimalnim i minimalnim temperaturnim vrednostima i drugim klimatskim parametrima, i oscilacijama koje se deavaju u kraim vremenskim razmacima. Najbolje su poznate prilike i tok klimatskih promena u poslednjem interglacijalu i glacijalu. Poslednji interglacijal poinje pre oko 130.000 godina i predstavlja relativno stabilan period sa preteno toplom, vlanom klimom. U ovom razdoblju vei deo severozapadne Evrope prekrivale su meovite ume. Serija brzih i otrih klimatskih promena koje dovode do povlaenja uma i irenja otvorenih predela pre oko 116.000 godina oznaava poetak poslednjeg glacijala. Maksimum zahladjenja u poslednjem glacijalu vezuje se za razdoblje od pre 25-18.000 godina. Ledeni pokrovi koji su pokrivali severnu Ameriku i Evroaziju dostizali su debljinu do 3 km. Na junoj hemisferi veliki delovi Argentine, ilea i Novog Zelanda bili su pod ledom, kao i najvie planine Australije i june Afrike. Ukupna koliina leda bila je oko 3 puta vea od one koja se danas nalazi na Zemlji. Ovo je uticalo na snienje globalnog nivoa mora za oko 130 m. Srednja temperatura na celoj Zemlji bila je nia 5-8 C nego dananja, a u oblastima lednikih pokriva na severnoj hemisferi 12-14 C. Naredno razdoblje, savremeni interglacijal, koji nazivamo holocen, poinje rastom temperature do priblino dananjih vrednosti koje se deava priblino pre oko 10.000 godina. Holocen u celini odlikuje stabilnija klima nego prethodno razdoblje poslednjeg glacijala, ali su se ipak i u holocenu deavale klimatske promene, koje nisu uvek istim intenzitetom pogadjale razliite oblasti na Zemljinoj povruini. Pre oko 8.000 dolazi do zahladjenja koje traje oko 200 godina. Globalne temperature dostiu maksimum pre oko 6000 godina. Meovite ume prodiru do visokih geografskih irina na severnoj hemisferi: u Evropi, pre oko 7000 godina, prostiru se nekih 200-300 km severnije nego danas, dok e se na severnoamerikom kontinentu, u severnoj Kanadi, nai na svojim krajnjim severnim granicama nekih 2-3000 godina kasnije, usled sporijeg otapanja Laurentijskog lednikog pokrova. Srednja letnja temperatura na srednjoj geografskoj irini na severnoj hemisferi bila je 2-3 stepena via od dananje. Ova klimatska faza poznata je kao atlantik, a za klimatski optimum u atlantiku smatra se da je imao veliki znaaj za razvoj i irenje poljoprivrede. Na niim geografskim irinama holocenski klimatski optimum ogledao se ne toliko u viim temperaturama, koliko u poveanoj vlanosti i intenzivniojj cirkulaciji letnjih monsuna. Sahara je bila plodna ravnica, bogata biljnim i ivotinjskim svetom. Zahladjenje do koga dolazi pre oko 5.500 godina najdramatinije promene donosi upravo ovoj oblasti i suprtroskom regionu u celini. Sahara se postepeno pretvara u pustinju. Najhladniji interval od klimatskog optimuma do danas naziva se malo ledeno doba i vezuje se za razdoblje od sredine XVI do sredine XIX veka. Ovo zahladjenje pogadja uglavnom severnu hemisferu, a opadanje temperature iznosi oko 1 stepen. Sredinom XVII veka gleeri u vajcarskim Alpima napredovali su na jug, postepeno dostiui pojedinane kue pa ak i cela sela. Reke u Engleskoj i Holandiji esto su se zamrzavale preko zime i ljudi su se klizali preko njih, i ak odravali sajmove na zaledjenim povrinama.

02.03. Uzroci klimatskih promena u kvartaru

2

Usled feed-back efekta, kada na Zemljinoj povrini dodje do pada temperature i formira se ledniki pokrov, on sam po sebi tei da se iri. Ova injenica pomae da se razume kako su se ledniki pokrovi irili tokom glacijala, i povlaili se, usled porasta temperature, u interglacijalima. Medjutim, postavlja se pitanje ta uslovljava tu poetnu promenu koliine leda, odnosno temperature, i ta je uzrok ciklinom smenjivanju glacijala i interglacijala. Razliiti faktori u kosmosu i na samoj Zemlji mogu da izazovu zahladjenje, kao to su na primer, smanjenje koliine energije koju emituje Sunce, nejednaka koncentracija estica kosmike praine usled koje se smanjuje koliina Suneve energije koju Zemlja prima, ili promene koncentracije ugljendioksida u atmosferi (efekat staklene bate). Pored toga to se promena ovih faktora uglavnom ne moe dokazati, malo je verovatno da se oni ciklino menjaju. Pojaana vulkanska aktivnost takodje moe dovesti do klimatskih promena na Zemlji. Radom vulkana, u atmosferi raste koncentracija fine vulkanske praine, koja izaziva odbijanje vee koliine Suneve energije, a samim tim i pad temperature. Teorijski posmatrano, vulkanska aktivnost moe izazvati ledeno doba. Me djutim, u stenama kvartarne starosti nema dokaza za ovu hipotezu, a naroito ne za cikline vulkanske aktivnosti koje su mogle uticati na ciklinu promenu klime tokom kvartara. Nastanak ledenih doba, mehanizam smenjivanja hladnih i toplih razdoblja, izraunavanje vremena njihovog napredovanja i povlaenja, kao i predikciju buduih ledenih doba objanjava astronomska teorija o uzrocima zagleeravanja. Tri faktora utiu na intenzitet solarne radijacije, odnosno ko liinu toplotne energije koju Zemlja dobija od Sunca: 1. Ekscentricitet orbite. Zemljina orbita oko Sunca je elipsa (ekliptika) iji se oblik menja u intervalima od oko 100.000 godina. 2. Precesija. Zemlja se obre oko svoje ose uz rotaciju po jednoj uskoj dvostrukoj kupi u intervalima od oko 21.000 godina. 3. Iskoenje ekliptike. Osa rotacije Zemlje je nagnuta u odnosu na ravan ekliptike, a taj ugao se menja za oko 2.4 priblino svakih 41. 000 godina. Uzroci ovih ciklinih promena astronomskih faktora lee u di sistema u kome planete medjusobno utiu jedna na drugu. namici Sunevog

Same zakonitosti o Zemlji kao planeti, njenom poloaju u odnosu na Sunce i zakonitostima njenog kretanja poznate su jo od Galileja, Dj.Bruna, Keplera. i dr. Medjutim, na vezu izmedju zakona nebeske mehanike i promena klime na Zemlji, odnosno smene ledenih doba, ukazali su pariski matematiar ozef Ademar (1842, "Revolucija mora ") i engleski naunik Dejms Krol (1875 "Klima i vreme"). Jedno od centralnih mesta u dokazivanju ove teorije zauzima Milutin Milankovi (18791958). On je izraunao intenzitet solame radijacije za geografske irine 65, 60 i 55 stepeni za proteklih 650.000 godina (krive osunavanja su objavljene 1924.godine u Kepen i Wegener "Klime u geolokoj prolosti"). Astronomska teorija je jedno vreme bila gotovo potpuno odbaena, uglavnom zbog toga to se Milankovievi prorauni nisu mogli "uklopiti" u tada vaea shvatanja o broju glacijala i interglacijala, zasnovana na prouavanju terestrinih naslaga. Medju tim, istraivanje dubokomorskih tvorevina, i uspostavljanje "stratigrafije kiseonikovih izotopa", u2


velikoj meri je potvrdilo osnovanost astronomske teorije i uticaj ciklusa od 100.000, 41.000 i 21.000 godina na klimatske oscilacije. Najvei uticaj ima ciklus od 100.000 godina, i on uglavnom odredjuje ritam glacijal/interglacijal, dok se uticaji kraih ciklusa interpoliraju i odredjuju manje klimatske oscilacije (stadijali i interstadijali). Usled razlike u amplitudama astronomskih faktora, intenzitet so larne radijacije nije isti u svakom glacijalu, odnosno interglacijalu . Osim toga, na klimatske prilike u kvartaru mogli su uticati i drugi faktori, pre svega oni na Zemlji: raspored kopna i mora, tektonski pokreti, vulkanska aktivnost, ak i organski svet, i nadovezivati na promene izazvane astronomskim faktorima. 02.04. Paleoklimatoloke metode: analize jezgara buotina leda i morskog dna Rekonstrukcijom klime u geolokoj prolosti Zemlje, pa i klime tokom ovekove prolosti, bavi se paleoklimatologija. Metode paleoklimatolokih prouavanja na osnovu kojih se vri rekonstrukcija klime zasnivaju se na deifrovanju odredjenih fizikih parametara koji se menjaju zajedno sa klimatskim promenama, kao i deifrovanju promena u organskom svetu. Postoji veliki broj takvih metoda, od kojih neke sa iznenadjujuom preciznou odredjuju varijacije odredjenih klimatskih parametara u prolosti. Medjutim, ono to je revolucionarno uticalo na nae znanje o klimatskim promenama u prolosti, nije razvoj bilo koje pojedinane metode, ve razvoj novih tehnologija, koje su omoguile da se vre buenja morskog dna na velikoj dubini, i duboka buenja polarnog leda, zahvaljujui kojima se dolazi do jezgara sedimenata nataloenih na dnu mora i okeana i leda akumuliranog u lednikim pokrovima na polovima. A ova jezgra nose u sebi informacije o promenama klime. Sneg koji se iz godine u godinu taloi ne lednikim pokrovima, pod uslovom da se ne topi u leto, pod pritiskom se pretvara u led. Slojii leda koji odgovaraju godinjoj akumulaciji snega u jezgrima izvadjenim iz buotina predstavljaju kontinualni zapis o klimatskim promenama tokom vremena u kome su nastali, jer sadre informacije o koliini godinjih padavina, promenama u temperaturi, mehurie vazduha na osnovu kojih se mogu dobiti podaci o sastavu atmosfere, kao i prainu transportovanu vetrovima sa niih geografskih irina, ukljuujui vulkansku prainu ukoliko je bilo velikih vulkanskih erupcija u vreme njihovog formiranja. Buenja leda na Antakrtiku i Grenlandu zapoeta su 60-tih godina prolog veka. 90tih godina objavljeni su rezultati analize ledenih jezgara dugih preko 3 km, izbuenih na Grenlandu. Dobijeni su veoma detaljni podaci o klimi u poslednjem glacijalu i u holocenu. Buenja na Antarktiku dala su znaajne podatke o poslednjih 730.000 godina, odnosno 8 poslednjih glacijala. Na okeanskom dnu taloe se sedimenti koji imaju ujednaene osobine na ogromnom prostoru, za razliku od naslaga koje nastaju na kopnu ili u manjim basenima, koje zavise od lokalnog reljefa i drugih lokalnih uslova. Naslage na okeanskom dnu su takodje, po pravilu, manje izloene poremeajima. Kako se menjaju uslovi ivotne sredine, na okeanskom dnu se taloe slojevi, a u njima i ostaci organizama koji su iveli u vreme njihovog formiranja, na primer ljuture foraminifera, jednoelijskih ivotinja. Foraminifere su dobile ime po otvorima (lat. foramen) kroz koji izlaze protoplazmatini izrataji, zahvaljujui kojima foraminifere plutaju na vodi ili u vodenom stubu. Razliite vrste foraminifera ive u razliitim klimatskim uslovima. Zahvaljujui tome, na osnovu njihovih ostataka mogu se rekonstruisati klimatski uslovi koji su vladali u vreme formiranja slojeva u kojima su njihovi ostaci pronadjeni. Tokom pleistocena, kada su se na kopnu smenjivala ledena i medjuledena doba, na okeanskom dnu su se taloili naizmenino slojevi sa ostacima toplodobnih i hladnodobnih foraminifera i drugih morskih organizama. Dolaenje do podataka o klimatskim promenama na osnovu prouavanja ostataka organizama predstavlja primenu paleontoloke, odnosno paleoekoloke metode.

Ostaci organizama u naslagama na okeanskom dnu posluili su, takodje, i za primenu jedne mnogo preciznije paleoklimatoloke metode: paleotemperaturne metode ili izotopne paleotermometrije. Ova metoda se zasniva na injenici da je izotopski sastav kiseonika u karbonatima nastalim u morskoj vodi proporcionalan izotopskom sastavu kiseonika u morskoj vodi. On je, osim toga, zavisan od temperature. Organizmi uzimaju iz vode materijal za gradjenje svojih ljutura, pa se na taj nain ovaj odnos uoava u njihovim ljuturama. irenje lednikog pokrivaa na kontinentima tokom pleistocena je dovodilo do zarobljavanja vee koliine lakeg izotopa O16 u ledu, dok je koliina tekog izotopa O18 u vodi rasla. Merenjem odnosa ova dva kiseonikova izotopa u ljuturama mikroorganizama nadjenih u uzorcima iz dubokomorskih buotina dobijaju se, prema tome, podaci o promenama veliine lednikog pokrivaa na Zemlji, odnosno promenama temperature u vremenu u kome su slojevi iz kojih potiu uzorci nastajali.

03. Hronologija.03.01. Naziv i osnovna podela kvartarnog perioda 03.02. Opta podela i trajanje kvartara 03.03. Istorijat istraivanja kvartarnog perioda 03.04. Globalna hronologija kvartara stratigrafija kiseonikovih izotopa 03.05. Regionalne stratigrafske podele kvartara 03.05.01. Stratigrafska podela pleistocena u Alpima 03.05.02. Stratigrafska podela pleistocena u severnoj Evropi 03.05.03. Podela holocena u Baltikoj oblasti Razumevanje protoka vremena i odredba starosti jedan su od najvanijih zadataka arheologije. Da bi odredila vreme i redosled dogadjaja u prolosti arheologija se oslanja na relativnu i apsolutnu hronologiju3. Relativna hronologija u arheologiji zasniva se na karakteristikama materijalnih kultura ljudskih zajednica, i na osnovu nje je izvrena osnovna arheoloka podela na praistorijsko doba, doba antikih civilizacija, srednji vek, novi vek i savremeno doba, odnosno podela praistorije na kamena i metalna doba. Apsolutna hronologija starost izraava u godinama, a zasniva se na razliitim pojavama i procesima koje se odvijaju u poznatom vremenu u neoorganskom ili organskom svetu. Kada su u pitanju najstarije etape u razvoju oveka, arheologija se oslanja na geohronologiju i metode apsolutnog datovanja koje se primenjuju u geologiji. U geoloskoj podeli vremena ovekova istorija odvija se u geolokoj eri kenozoik (koji obuhvata poslednjih 65 miliona godina), u poslednjoj epohi starijeg kenozojskog perioda tercijara koja se naziva pliocen (pre 5-2.6 miliona godina), i u kvartarnom periodu (poslednjih 2.6 miliona godina)4. U pliocenu se od predakih ovekolikih majmuna odvaja i evoluira prvi predstavnik ovekove familije, rod Australopithecus. Pojava ovekovog roda Homo, i celokupna preostala praistorija i istorija odvijaju se u kvartaru. S obzirom na izrazita klimatska kolebanja u kvartaru, hronologija kvartara se u najveoj meri zasniva na klimatskim promenama, pre svega na smeni hladnih i toplih razdoblja.3 4

hronologija je nauka o vremenu, odnosno redosledu dogaaja pri upotrebi geohronolokih jedinica mora se voditi rauna o njihovoj hijerarhiji. Najvanije geohronoloke jedinice su: eon, era, period i epoha (poredjane od ire ka uoj). Na primer, fanerozojski eon, kenozojska era, kvartarni period, pleistocenska epoha. Zbog toga je pogreno rei kvartarna era, ili kvartarna epoha, a pravilno iskljuivo kvartarni period.

03.01. Naziv i osnovna podela kvartarnog perioda5 Naziv kvartar koristi se jo od poetaka razvoja geologije, kada se istorija Zemljine kore delila na primarno, sekundarno, tercijarno i kvartarno doba. Prvi ga je upotrebio ovani Arduino 1759. za aluvijalne naslage reke Po u Italiji, Kasnije (1829) francuski geolog Denoaje (Desnoyers) nazvao je kvartarnim rene naslage koje prekrivaju tercijarne tvorevine u Pariskom basenu. Paralelno sa razvojem glacijalne teorije, kao sinonim za kvartar u upotrebi je naziv ledniki period . .Lajel (Ch.Lyell), 1839.godine, uvodi termin pleistocen (grki = veinom, i = nov). Njime je oznaio slojeve sa ostacima molusaka medju kojima ima preko 70 % savremenih vrsta, za razliku od tercijara (50% savremenih vrsta), ili jo starijih perioda u kojima preovladjuju ili su iskljuivo zastupljene izumrle vrste. E.Forbs (E.Forbes), 1864.godine predlae da naziv "pleisto cen" bude sinonim za ledniki period, a da se za postledniki uvede termin savremeni (recentni). Jedno vreme, dok se smatralo da su eratiki blokovi severne Nemake iz vremena "velikog potopa", korieni su nazivi diluvi jum za ledniki i aluvijum za postledniki period. Upotreba ovih termina se naroito dugo zadrala kod nemakih naunika. Kako je jedno od glavnih obeleja kvartarnog perioda pojava i razvoj oveka, ruski naunik Pavlov 1922.godine uvodi naziv antropogen (anthro pos, gr.= ovek). Ovaj termin se i danas koristi, naroito u ruskoj literaturi, i upotrebljava se paralelno sa nazivom kvartar. Neki istrazivai predlagali su da se kvartar, s obzirom na pojavu i razvoj oveka, izdvoji kao posebna era - antropozoik. Medjutim, iako se ovek tokom kvartarnog perioda istakao kao "geoloki fak tor", koji u znatnoj meri utie na razvoj organskog sveta i reljefa na Zemljinoj povrini, nije opravdano izdvajati ga kao posebnu eru, s obzirom na kratko trajanje u odnosu na starije ere. S druge strane, ima shvatanja da kvartar ne bi uopte trebalo izdvajati u samostalni period, jer je njegova duina manja od bilo kojeg kata tercijara, pa su kao nazivi za kvartar korieni i termini postpliocen, posttercijar i dr. O svakom od pomenutih naziva, odnosno o preciznosti termi noloke odrednice vodjene su brojne diskusije, i nijedan naziv nije bezrezervno prihvaen. Tako, na primer, naziv "kvartar''' je izgubio prvobitni smisao, jer nije etvrta era po redu. "Ledniki period" ne odgovara u potpunosti vremenu koje markira, jer su se hladni glacijalni stadijumi smenjivali sa interglacijalnim u kojima je klima bila slina dananjoj ili toplija. Ipak, najire je prihvaen termin "kvartar''', zvanino potvrdjen jo 1888.godine na Medjunarodnom geolokom kongresu u Bolonji, koji se i dalje oficijelno koristi u Me djunarodnom savezu geolokih nauka (lUGS).

03.02. Opta podela i trajanje kvartara6 Kvartar je najmladji i najkrai geoloki period. Deli se na dve epohe sasvim razliite duine: pleistocen, koji obuhvata vreme izme dju 2.6 miliona godina i 11.500 godina, i holocen, koji poinje pre 11.500 godina i jo uvek traje. Pleistocen je epoha tokom koje se na Zemlji smenjuju ledena i medjuledena doba, a holocen epoha koja odgovara poslednjem, sadanjem medjuledenom dobu. Pleistocen se5 6

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi 1992, Geologija kvartara, malo izmenjeno. prema Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi 1992, Geologija kvartara

deli na donji, srednji i gornji. Donja granica donjeg pleistocena, a time i kvartarnog perioda, vezuje se za poetak negativne paleomagnetne epohe Matujama, pre 2.6 miliona godina, zbog toga to u to vreme dolazi do znaajnog zahlaenja na severnoj polulopti, i smene suvih hladnih i toplih vlanih razdoblja. 7 Granica izmedju donjeg i srednjeg pleistocena nalazi se na grani ci negativne paleomagnetne epohe Matujama i pozitivne Brines, tj. priblino pre 0.73 miliona godina. Granica izmedju srednjeg i gornjeg pleistocena odgovara izotop tj. pre oko 125.000 godina. skom stadijumu 5,

Granica izmedju pleistocena i holocena odredjuje se u 11.500 godina pre sadanjosti, a vezuje za povlaenje lednikih pokrova na severnoj hemisferi.

03.03. Istorijat istraivanja kvartarnog perioda8 U ranim stadijumima razvoja geolokih nauka, kvartarne tvore vine nisu izazivale naroitu paznju istraivaa. Obino su tretirane kao "nanos" koji predstavlja prepreku za prouavanje starijih tvore vina. Prva istraivanja bila su prostorno vezana pre svega za podruje pleistocenskih glacijacija, dok je istraivanje vanglacijalnih terena dugo bilo u drugom planu. Veliki znaaj za razumevanje fenomena kvartarnog perioda imala su prouavanja savremenih glacijalnih oblasti. Prvi "nauni rad" o savremenim led nicima odnosi se na lednike Islanda, a napisan je krajem XVII veka, doks u alpski lednici u Evropi prvi put opisani poetkom XVIII veka. Veliki interes za kvartar glacijalnih oblasti u vezi je sa pojavom eratikih blokova takozvanog "lu tajueg kamenja". To su uglaani i izbrazdani blokovi stena transportovani ledom, koji lee na podlozi sa kojom nemaju nita zajedniko. Oni su dokaz da su oblasti u kojima se nalaze nekada bile prekrivene ledom, a na osnovu eratikih blokova koji imaju karakteristian petroloki sastav, ili sadre fosile, moe se odrediti duina i pravac kretanja nekadanjih lednika. Na njihovo ledniko poreklo pojedini prirodnjaci ukazivali su jo krajem XVIII veka, ali e se jo dugo potom o njihovom poreklu voditi diskusija. Ne treba zaboraviti da je ovo vreme kada su i ueni ljudi verovali u realnost biblijskog potopa i kada je kod veine geologa bilo raspros tranjeno miljenje da su eratiki blokovi na velike razdaljine bili preneti bujicama velikog potopa. uveni britanski geolog arls Lajel (Charles Lyell, 1797 1875) dao je neto drugaije objanjenje - da su "lutajue kamenje" donele ledene sante koje su plutale po moru Evrope. Ova hipoteza bila je zasnovana na poredjenju sa inae tanim podacima, o materijalu koji raznose ledene sante oko Grenlanda. I pored sve veeg broja pojedinanih dokaza u korist lednike teorije, tek je Luj Agasi (Louis Agassiz, 1807-1873), vajcarski paleontolog i geolog uspeo da zainteresuje nau nu javnost i uzdrma dotadanje shvatanje, utvrdivi ledniko poreklo lutajueg kamenja na7

Do skora je poetak pleistocena, odnosno kvartara vezivan za poetak zahladjenja u Mediteranskom basenu, odnosno za poetak pozitivne paleomagnetne epizode Olduvaj (unutar negativne paleomagnetne epohe Matujama), tj. 1.87 miliona godina pre sadanjosti. 8 iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, prilagodjeno

planini Juri. Njegovo predavanje na godinjem skupu vajcarskog prirodnjakog drutva odranom 1837. godine oznailo je poetak prihvatanja teorije o ledenom dobu. Krajem XIX i poetkom XX veka objavljivano je sve vie radova koji idu u prilog lednikoj teoriji. U prvo vreme smatralo se da je postojalo samo jedno veliko ledeno doba (monoglacijalizam ). Kada je utvrdjeno da postoji vie horizonata morena, koje su dokaz da je ledniki pokrov nadi rao i povlaio se u vie navrata, prihvaeno je shvatanje da je tokom kvartara bilo vie ledenih doba koja su se smenjivala sa toplijim raz dobljima (poliglacijalizam ). Izuzetan znaaj za prihvatanje shvatanja o postojanju vie ledenih doba imali su radovi Penka (Albrecht Penck) i Briknera (Eduard Br ckner) koji zapoinju svoja klasina is traivanja 1901. a zavravaju ih 1909.godine. Izmedju ostalog, ovi autori su ustanovili etiri glacijala (ginc, mindel, ris i virm) i tri interglacijala i postavili stratigrafsku podelu koja je, sa kasnijim dopunama, u upotrebi sve do dananjih dana. U XX veku kvartarna istraivanja su vrlo intenzivna i raznovrsna. Pri tome je dolo do formi ranja razliitih stratigrafskih podela u razliitim oblastima. U oblasti velikih kontinentalnih lednikih pokrova (severna Evropa i severna Amerika) regionalne hronostratigrafske podele izvedene su na osnovu stratigrafije moren skih i fluvioglacijalnih sedimenata; u alpskoj visokoplaninskoj oblasti, podela je izvrena na osnovu broja i poloaja fluvioglacijalnih i aluvijalnih terasa; u periglacijalnim oblastima na osnovu horizonata pogrebenih zemalja u lesnim naslagama; u priobalnim oblastima na osnovu marinskih tvorevina. Zbog toga to se zasnivaju na genetski razliitim tipovima naslaga, granice pleistocenskih etapa u razliitim regionalnim podelama kvartara nemaju uvek isti poloaj. Takodje, klimatska kole banja, koja u velikoj meri odredjuju ciklinost kvartarnih naslaga, nisu bila istog intenziteta i nisu se odrazila istovremeno u ra zliitim oblastima. Usled toga je korelacija regionalnih hronostrati grafskih shema veoma sloena, a njihov znaaj i primena lokalnog karaktera. ezdesetih godina XX veka razvija se "Delta 0 izotopa", koja predstavlja globalnu hronologiju kvar o promeni klime i uzrocima glacijacija.18

-

stratigrafija", ili "stratigrafija kiseonikovih tara i koja potvrdjuje astronomsku teoriju

03.04. Globalna hronologija kvartara stratigrafija kiseonikovih izotopa9 Globalna hronologija kvartara zasniva se na astronomskoj teoriji o promeni klime i uzrocima glacijacija, a naziva "stratigrafija kiseonikovih izotopa". Zasniva se na marinskim izotopskim stadijumima (MIS - Marine Isotope Stage), koji su ranije nazivani kiseonikovi izotopski stadijumi (OIS). Marinski izotopski stadijumi su vremenski intervali izdvojeni na osnovu prouavanja odnosa kiseonikovih izotopa u karbonatnim ljuturicama foraminifera, koji odraavaju promene u klimi (vii odnos 18O/16O - hladnija klima, nii odnos toplija). Svaki od ovih stadijuma predstavlja jedan glacijal, interglacijal, stadijal ili interstadijal. Interglacijali su predstavljeni neparnim brojevima, a glacijali parnim, a brojanje poinje od sadanjosti pa sve dublje u prolost. Stadijumi su objedinjeni u cikluse, koje ine obino jedan interglacijal i jedan glacijal, i obeleeni su velikim latininim slovom. Izuzetak je ciklus A, koji je nedovren, odnosno sastoji se samo od interglacijala MIS1, i ciklus B, koji obuhvata 4 stadijuma, MIS2-5, pri emu MIS2-4 odgovaraju poslednjem glacijalu (MIS3 je prvobitno pogreno smatran za interglacijal), a MIS 5 poslednjem interglacijalu.9


Od poetka srednjeg pleistocena, odnosno poslednjih 700.000 godina, izdvojeno je osam kompletllih ciklusa (glacijal + interglacijal), i jedan nedovren (ciklus A, holocen), odnosno 10 ciklusa u poslednjih milion godina. Od poetka kvartara zabeleeno je oko 50 klimatskih ciklusa, od ega vie od polovine nije registrovano na kopnu, jer su klimatske promene na poetku kvartara bile manjeg intenziteta. Ciklusi su oznaeni velikim latininim slovima, a granice izmedju ciklusa rimskim brojevima. Apsolutna starost najvanijih granica odredjena je na osnovu granica izmedju paleomagnetnih epoha i epizoda. Poetak kvartara odredjuje poetak reversne paleomagnetne epohe Matujama; poetak ciklusa I, odnosno granicu IX, tj, donju granicu srednjeg pleistocena odredjuje poetak normalne paleomagnetne epohe Brines. Najvanija topli intervali u "zapisu" kiseonikovih izotopa da tovani su U /Th metodom u koralnim sprudovima.- Pojedini ciklusi, intervali i granice izmedju njih, datovani su drugim metodama apsolutnog datovanja kao to je C14 za intervale pretposlednjeg ciklusa (ciklus B). 03.05. Regionalne stratigrafske podele kvartara10 Regionalne hronostratigrafske podele u raznim oblastima sveta vezuju se za stratigrafiju razliitih genetskih tipova kvartarnih naslaga. U oblastima koje su u glacijalima bile pod velikim lednikim pokrovima (npr. severna Evropa, severna Amerika) to su morene i fluvioglacijalne naslage, u visokoplaninskim regionima (npr. alpska oblast zagleeravanja) - eone morene i fluvioglacijalne terase, u periglacijalnim oblastima - les i aluvijalne naslage, a u priobalnim oblastima - marinske tvorevine. Usled toga je korelacija regionalnih hronostratigrafskih shema sloena, a znaaj i primena imaju lokalni karakter. Hronostratigrafske jedinice izdvojene u najbolje prouenim oblastima, naroito u severnoj Evropi i alpskoj oblasti zagleeravanja, dugo su koriene u geolokoj i arheolokoj literaturi kao hronoloke jedinice i nekritiki primenjivane i na druge genetske tipove kvartarnih naslaga. Osim toga, ustanovljeno je da su klasine hronostratigrafske sheme u mnogo emu pojednostavljene. Na primer, virm, izdvojen kao poslednji ili najmlai glacijal u alpskoj hronostratigrafskoj shemi, dugo je u evropskoj geologiji kvartara bio sinonim za poslednji glacijal. Utvreno je, meutim, da virmske naslage obuhvataju tvorevine vie od jednog glacijala, i, takoe, interglacijalne naslage. Zbog toga se smatra da je korienje termina virm kao morfostratigrafske jedinice, pravilno iskljuivo u alpskoj oblasti zagleeravanja. Isto vai i za druge hronostratigrafske jedinice u regionalnim podelama kvartara, pa treba izbegavati njihovu upotrebu kao hronoloke jedinice. Stratigrafsku podelu pleistocena u Alpima i u Severnoj Evropi treba znati zbog toga to se u ovim oblastima nalaze znaajna paleolitska nalazita, ali i zbog toga to se sa njima, kao hronolokim odrednicama sreemo u starijoj literaturi. 03.05.01. Stratigrafska podela pleistocena u Alpima11 Podela pleistocena u Alpima izvrena je na osnovu broja flu vioglacijalnih terasa, pre svega na terasama pritoka Dunava u Bavarskoj i Austriji. Ovde je ustanovljeno je da se u dolinama reka nalaze eone morene koje se mogu svrstati u etiri grupe koje se ste penasto nalaze uz reku na razliitim visinama (Penk i Brukner, 1909). Sa svakom eonom morenom stoji nizvodno u vezi po jedna fluvioglacijalna terasa. Starije terase ostale su u "viseem poloaju" u odnosu na dno rene doline i znatnim delom su razorene postglacijalnom erozijom i denudacijom. S obzirom na neposrednu vezu sa susednom eonom morenom, Penk i Bikner su smatrali da svaka fluvioglacijalna terasa odgovara jednom glacijalnom stadijumu i zakljuili da su se u Alpima smenila etiri glacijala, koje su nazvali imenima manjih reka u Alpima: Wrm (virm), Riss (ris), Mindel (mindel) i Gnz (ginc). Umesto punih naziva glaci jalnih stadijuma, u literaturi se, esto, kao oznake,10 11

iz Arheoloki leksikon, Hronologija kvartara, prilagoeno iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno

upotrebljavaju poetna slova: W, R, M, G. Navedeni glacijali razdvojeni su toplim interglacijalnim faza ma kada su se gleeri povlaili preputajui svoje doline radu rene erozije. Dok se tokom glacijala vrilo intenzivno nasipanje terasnog ljunkovitog materijala, u interglacijalima alpske reke, smatrali su Penk i Brikner, sa poveanom koliinom vode, produbljuju svoje korito i usecaju se ispod nivoa aku mulativne terase. U manjim jezerima ili u mova rama alpske oblasti, taloili su se limniki i barutinski sedimenti, kao to su trakasta glina, jezerska kreda, kriljavi lignit. Tri interglacijacije koje su izdvojene izmedju navedene etiri glacijacije oznaene su, prema neposredno starijoj i mladjoj glaci jaciji, kao ris-virm interglacijal (R/W), mindel-ris (MIR) i ginc -mindel interglacijal ( G/M). U novije vreme izdvojena su i dva starija glacijala: Dunav i Biber, a u okviru ve postojee etvorolane podele pleistocena u Alpima i vie stadijala i interstadijala vezanih za svaki glacijacijal. U virmskom glacijalu izdvojena su tri stadijala (W1, W2 i W3) i dva interstadijala (W1/2, W2/3), a u risu, mindelu i gincu po dva stadijala i jedan interstadijal. 03.05.02. Stratigrafska podela pleistocena u severnoj Evropii12 Glacijalni stadijumi u oblasti koju je nekada pokrivao Skandi navski ledniki tit nazivaju se Weichsel ili Visla, Warthe (varta), Saale (zala) i Elster. Ustanovljeni su na osnovu sistema eonih more na koje se pruaju kroz Dansku, Holandiju, severnu Nemaku i Polj sku, a nazive su dobili po rekama ovih oblasti. Morene glacijacija visle i varte imaju ouvanu topografiju, morene zala glacijacije su raskomadane i zaravnjene, a morene elster su gotovo potpuno izgu bile prvobitnu morfologiju, tako da je pruanje leda u glacijalu elster rekonstruisano na osnovu rasprostranjenja tilova i eratikih blokova. Starije eone morene lee junije od mladjih, to je bio i osnovni uslov za njihovo ouvanje i prepoznavanje. Na primer, u stadijumu visla, ledniki tit nije dostigao rasprostranjenje ka jugu iz stadijuma zala ni na jednom mestu, dok elsterske morene imaju najmanje raspros tranjenje na povrini, jer su na irokoj teritoriji prekrivene naslagama zala glacijacije. eone morene varta glacijacije neki autori svrstavaju u glacijacije visla ili zala. Drugi joj priznaju samostalnost i izdvajaju je kao posebnu glacijaciju. Dok su mladji glacijalni stadijumi izdvojeni na osnovu morenskih naslaga, stariji su uspostavljeni preteno na osnovu fosila koji ukazuju na hladniju klimu. To su menap, eburon i brigen (Briiggen) zahla djenje. Mogue je da se u glacijalima preelsterskog doba ledniki tit nije pruao dalje od junih obala Severnog mora i Baltika, tako da u Nemakoj i Poljskoj nije ostavio direktne dokaze o svom rasprostranjenju. Klasini interglacijalni stadijumi severne Evrope su em (Eem), holtajn (Hol stein) i kromer (Cromer). Predstavljeni su naslagama iz marinskih transgresija i tresetita iji sadraj polena dokumentuje postojanje uma umerene klime u severozapadnoj Evropi. Stariji in terglacijalni stadijumi izdvojeni su takodje prevashodno na osnovu ostataka faune i flore, kao topla razdoblja val (Waal) i tegelen. Prema tome, u klasinoj podeli pleistocena u severnoj Evropi izdvojeni su: Visla glacijacija Em interglacijacija

12

Zala glacijacija Holtajn interglacijacija Elster glacijacija Kromer interglacijacija Menap zahladjenje Val topli period Eburon zahladjenje Tegelen topli period Brigen zahladjenje Morske naslage najmladje, emske interglacijacije, mogu se pratiti od Holandije, preko Dan ske, severne Nemake, sve do Poljske i Baltika. One su se nataloile u Baltikom moru, koje se irilo skoro 200 km na jugoistok od Finskog zaliva, a ka severoistoku prualo se u vidu moreuza, koji je spajao Baltiko sa Belim morem. Mekuci pronadjeni u ovim naslagama ukazuju da je tempera tura mora tokom emske interglacijacije bila via od dananje. Holtajnski interglacijalni sedimenti poznati su iz Holandije, Da nske, severne Nemake i Poljske i predstavljeni su morskim i reno jezerskim sedimentima. Tokom ove interglacijacije holtajnsko more je zauzimalo Baltiki basen i severno more, uz transgresiju u nekim udolinama vie od 100 km od dananje obale. U tipskim oblas tima, izmedju interglacijalnih naslaga holtajna, nalaze se sedimenti sa karakteristikama hladne klime. Tipska lokalnost interglacijacije kromer, Cromer Forest Bed, na lazi se na klifovima Severnog mora kod Runtona u Engleskoj. Pred stavljena je serijom slatkovodnih, brakinih i marinskih slojeva koji se smenjuju, a sadre ostatke "toplodobnih" sisara i polen meovitih uma. Medjutim, iz Holandije su opisana najmanje tri posebna inter glacijala u okviru stratigrafskog poloaja kromera; viefazni karakter horizonata sa kromerskom faunom poznat je i iz Nemake. Takodje je i za glacijalne naslage, za koje se ranije smatralo da pripadaju jednom glacijalu, utvrdjen viefazni karakter, to je omoguilo da se izvre lokalne podele glacijala zala i elster na po tri podfaze. Pokuaji korelacije alpskih i severnoevropskih glacijacija dali su razliite rezultate, ali veina autora prihvata korelaciju izloenu na sledei nain: Alpi Virm glacijacija Ris glacijacija Mindel glacijacija Ginc glacijacija Severna Evropa Visla glacijacija Zala glacijacija Elster glacijacija Menap zahladjenje

Donau glacijacija Biber glacijacija

Eburon zahladjenje Brigen zahladjenje

03.05.03. Podela kasnog glacijala i holocena u Baltikoj oblasti Mladja epoha kvartara i najmladja epoha Zemljine istorije naziva se holocen ( (holos) = ceo i (kainos) = nov). Poinje priblino pre 11.500 godina. Podela holocena zasniva se na redosledu dogadjaja kroz koje je prolazilo Baltiko more, odnosno smeni marinskog i jezerskog reima tokom povlaenja velikog lednikog tita. Rekonstrukcija evolucije Baltikog mora izvrena je na osnovu prouavanja trakastih glina, palinolokih analiza i primenom metode 14C, koji su omoguili odredjivanje starosti pojedinih faza u godinama. Idui hronolokim redom, izdvojeni odeljci se nazivaju preboreal, boreal, atlantik, subboreal i subatlantik.

04 Reljef i promene reljefa u ovekovoj prolosti04-01 Reljef. Predeli. Geomorfoloki agensi. 04-02 Paleogeografske promene u ovekovoj prolosti. 04-02-1 Kako je izgledala Evropa tokom ledenih doba? 04-02-2 Pleistocenski ledniki pokrovi i gleeri u drugim delovima sveta: Severna Amerika, Antarktik, Juna Amerika, Australija13 04-02-3 Nezagleerene oblasti Evrope u plaeitocenu 04-02-4 Promene obalskih linija 04-01 Reljef. Predeli. Geomorfoloki agensi. Reljef je spoljanji izgled zemljine povrine. Prouavanjem reljefa bavi se geomorfologija. Geomorfologija prouava povrinski oblik zemlje. Prouavanjem reljefa u prolosti bavi se paleogeografija. Zato je potrebno da poznajemo reljef ukoliko se bavimo arheologijom? 1. Da bi smo pronali arheoloko nalazite. Uspena prospekcija podrazumeva poznavanje reljefa i osobina sedimentacione sredine. Reljef i geomorfoloki oblici pokrivaju tj. otkrivaju naslage odreene starosti. Geomorfoloki oblici mogu biti slini arheolokim nalazitima. 2. Da bi smo razumeli poloaj arheolokog nalazita. Poloaj stanita i organizacija ivota na stanitu zavisi od karakteristika reljefa (blizina vode, preglednost, zatienost od vremenskih nepogoda, odbrambene mogunosti, blizina obradivih povrina, blizina resursa, poloaj u odnosu na komunikacije, osunanost...) 3. Da bi smo razumeli promene u reljefu od vremena koje prouavamo do danas. Reljef se menja. Po veliini (odnosno visinskoj razlici) oblici reljefa mogu se podeliti na vie grupa:

13

iz Stevanovi, Marovi i Dimitrijevi, 1992, Geologija kvartara, prilagodjeno.

-oblici I reda su kontinenti i okeani (tzv. ORORELJEF). Oblici ororeljefa nastaju tokom desetina miliona godina npr. izdizanje Alpa odvija se tokom tercijara14, naroito tokom oligocena i miocena15. -oblici II reda su planine, visoravni i nizije (MAKRORELJEF). Oblici makroreljefa nastaju i menjaju se tokom miliona godina, na primer, nae velike reke su veinom nastale u pliocenu. -oblici III reda su bregovi, rtovi, doline, uvale (MEZORELJEF), nastaju i menjaju se tokom nekoliko hiljada godina. -oblici IV reda- svi oblici sa visinskom razlikom manjom od 1 m (MIKRORELJEF); mogu nastati i menjati se praktino trenutno, pred naim oima. Prirodne sile koje uestvuju u stvaranju i menjanju reljefa su: endogene (unutranje) i egzogene (spoljanje) geoloke sile. Endogene sile su pokreti koje prouzrokuje Zemljina tea, strujanje magme i drugi inioci iz unutranjosti zemljine kore. One izazivaju promene u litosferi, ali i na Zemljinoj povrini. Egzogene sile su spoljanjeg porekla iz atmosfere, hidrosfere ili biosfere, a njihovo dejstvo se ogleda u razaranju stena i prenoenju i taloenju sedimenata koji su tim razaranjima stvoreni. To su: suneva energija, voda, vetar, led i zemljina tea. Nazivamo ih takodje i geomorfoloki agensi, jer utiu na reljef i menjaju ga.

04-02 Paleogeografske promene u ovekovoj prolosti16. Od vremena pojave oveka do danas u ivotnoj sredini dolazilo je do velikih promena. Preovladjujue hladna klima, kao i smena glacijala i interglacijala, bili su praeni velikim promenama u organskom svetu, i bitnim promenama karaktera i intenziteta geomorfolokih procesa u mnogim delovima sveta. Nesumnjivo najizrazitije posledice klimatskih promena ogledaju se u irenju leda na Zemlji - velike povrine kopna i mora na se vernoj hemisferi nalazile su se, tokom glacijala, pod lednikim pokrovom. U vreme kada su ledniki titovi imali najvee rasprostranjenje, oko jedna treina Zemljine povrine bila je pod ledom debelim i po neko liko kilometara. Na junoj hemisferi, Antarktiki ledniki pokrov bio je, tokom najhladnijih glacijala, za oko 10 % vei od dananjeg, pruajui se prema moru do oboda konti nentalnog elfa. Plovei ledniki elfovi produkovali su obilje ledenih bregova i santi, a povrina okeana zaledjena preko zime, bila je znatno proirena. Plovei led pokrivao je polovinu ukupne povrine okeana. Dolinski gleeri postojali su na Novom Zelandu, Tasmaniji i Austra liji. U Junoj Americi, gleeri su silazili sa Anda u ravnicu Patago nije. ak se i u tropima odrazio efekat globalnog zahladjenja; gleeri su se, na primer, formirali na visovima Mauna Kea i Mauna Loa na Havajima i Mont Elgon u Ugandi - u planinama na kojima danas nema leda. Napredovanje i povlaenje lednikih pokrova uticalo je na irenje i suavanje oblasti u kojima su se manifestovali periglacijalni fenome ni. Geomorfoloki procesi bili su pod jakim uticajem ciklinih prom ena rasprostranjenja i tipa vegetacijskog pokrivaa. U kontinentalnim oblastima sputanje erozionog bazisa usled opadanja nivoa mora u glacijalima znaajno je uticalo na fluktuacije aluvijalnih procesa. Na niim geograf skim irinama faze suve klime smenjivale su se sa periodima vlanijih klimatskih uslova, a nivo vode u pluvijalnim jezerima se izdizao i sputao.14

poinje pre 65 miliona godina 15 oligocen poinje pre 34, a zavrava se pre 23 miliona godina, miocen poinje pre 23, a zavrava pre oko 5 miliona godina.16


Smenjivanje glacijacija i interglacijacija na kontinentima sever ne hemisfere imalo je za posledicu kolebanje nivoa svetskog mora. U proseku, nivo mora u glacijalima bio je preko 100 m nii nego danas. Sputanje nivoa mora u glacijalima uticalo je na proirivanje priobal skih ravnica poveavajui ukupnu povrinu kopna. Obalske linije i granice izmedju morskih basena i kontinenata izgledale su drugaije nego danas, danas moreuzima razdvojeni kontinenti bili su spojeni, dananja ostrva bila su spojena sa kopnom. kopnom, Severna Amerika i Evroazija bile su povezane kopnom irokim vie od 1.600 km koje se nalazilo na mestu dananjeg Beringovog moreuza. Arhipelag ostrva koja se pruaju jugoistono od Malajskog poluostrva bio je jedinstveno kopno koje je povezivalo Sumatru, Javu i Filipine sa Azijskim kopnom. Samo uzani kanal razdvajao je Celebes od Nove Gvineje, koja je bila spojena sa Aus tralijom. Neke zemlje u Evropi, koje danas razdvaja more, bile su tokom glacijala geografski povezane: Irska sa Britanijom, Britanija sa Francuskom. 04-02-1 Kako je izgledala Evropa tokom ledenih doba?17 Veliki deo severne i severozapadne Evrope nalazio se tokom glaci jala pod lednikim pokrivaem, koji je pri maksimalnom rasprostra njenju imao povrinu od oko 5.5 miliona km 2. Ledniki pokriva nastajao je spajanjem nekoliko manjih ledni kih titova, koji su imali autonomne centre zagleeravanja, iz kojih su se lepezasto irili tokom glacijacija. Od zapada ka istoku prostirali su se: Britanski ledniki pokrov (prekrivao je Britanska ostrva i Irsku), Skandinavski tit, koji je imao najvee rasprostranjenje (pruao se preko Skandinavskog poluostrva, srednjoevropske nizije i severoza padlnog dela ruske platforme), zatim ledniki pokrov Barencovog elfa (obuhvatao je ostrvske arhipelage picberg, Nova Zemlja i Zemlja Franca Josifa), i na krajnjem severoistoku Evrope, Severnouralski ledniki tit i leduniki pokrov Severne Zemlje koji se dalje prostirao u Aziju. Britanski ledniki pokrov razvijao se u glacijalima spajanjem nekoliko lednikih kapa u planinama kotske, Velsa i Irske. Nje gova juna granica prostirala se juno od Irske i preko Engleske od Bristolskog kanala do Temze. Iako su nadmorske visine rela tivno niske - 1.300 m u kotskoj, 1.000 m u Velsu i Irskoj, niska je i snena granica, zahvaljujui primorskoj klimi sa izraenom let njom oblanou, odnosno prinosu vlage iz relativno toplih morskih vazdunih masa sa Atlantika. Centri zagleeravanja su indentifikovani veinom na osnovu strija i rasprostranjenja eratikih blokova. Nji ova rekonstrukcija oteana je time to su se gleeri iz razliitih centara spajali, kao i zbog variranja relativne snage lednikihh tokova iz razliitih centara, dok je glacijacija napredovala i povlaila se. Pravci kretanja leda bili su kontrolisani topografijom, pre svega pruanjem glavnih renih dolina i ravnica. Tokom maksimuma najjaih glaci jacija Britanski ledniki pokrov spajao se sa Skandinavskim ledenim titom. Skandinavski ledniki tit bio je najvei u Evropi. Njegova juna granica se u pretposlednjem glacijalu prostirala se od ua Rajne preko Rajnskih kriljavih planina i Rura, do planine Harc, zatim do Sudeta i Karpata, odakle se odvajala i ila preko Ukrajine, pravei dva lakta: jedan na Dnjepru, usmeren prema jugu, i drugi, izmedju Harkova i Tule okrenut prema severu. Centar zagleeravanja nalazio se iznad Botnijskog zaliva u Skandinaviji. tit je bio asimetrian. Prema jugoistoku pruao se u duini od 1.300 km u poslednjem glacijalu, u ranijim glacijalima i do 2.000 km, na zapad i severozapad oko 300 km. Osnovni inioci koji su uticali a ovakvu morfologiju i irenje Skandinavskog lednikog tita su, osim globalnog snienja temperature tokom glacijala, koliina padavina, na koju je odluujui uticaj17


imalo kretanje vazdunih masa sa Atlantika, i topografija Skandinavskog poluostrva. Skandinavske planine pruaju se celom duinom poluostrva, gotovo 1.000 km. Njihova visina je 1.200 do 1.500 m, a u junoj Norvekoj dostie 2.500 m. Vazdune mase koje donose vlagu sa Atlantika dolaze do norveke obale sa jugozapada, tako da se godinja koliina padavina kree od 3.000 mm, na jugu, do 750 mm, na severu. Opadanje temperature poetkom svake glacijacije dovodilo je do iren ja postojeih gleera (gleeri i danas pokrivaju povrinu od priblino 5.000 km 2) i njihovog spajanja. Akumulacija snega i leda isprva je bila najobimnija na strmim zapadnim stranama planina, ali je u tim delovima blizina obale spreavala irenje lednikog pokrova. Nasuprot tome, led na istonim padinama planina, sporije se kretao du blaih i duih padina, pri emu njegovo irenje nije nailazilo na prepreke. Tako su se gleeri koji su se sputali istono irili i medjusobno spajali u ravnici Botnijskog zaliva u supodinske gleere, a zatim u ledniki tit koji je postepenim narastanjem prekrio i planine. S obzirom da su juni, kao i istoni delovi Skandinavskog tita bili tanki, ledniki tit se zavravao na severnim padinama visokih planina Nemake, kao to su Sauerland, Harc, Rajnske kriljave pla nine odnosno Sudeti i Karpati u junoj Nemakoj i Poljskoj. Ledene mase du june granice rasprostranjenja nisu prekrile nia brdska po druja. Na primer, brda izmedju dolina Dnjepra i Dona, koja se uzdiu svega 75-150 m iznad okolnog terena, formirala su u titu bezlednu zonu duu od 450 km u starijim glacijalima. Klimatski uslovi i proces zagleeravanja tokom pojedinih glaci jalala bili su slini; gleeri su se formirali u istim oblastima i irili uglavnom istim putevima. Glavne razlike su u njihovom rasprostran jenju. Na pr., tokom pretposlednjeg glacijala oblast Skandinavskog lednikog tita bila je znatno vea od oblasti koji je pokrivao ledniki pokriva poslednjeg glacijala. Poslednji maksimum irenja Skandinavskog tita vezuje se za 17.000 do 20.000 g. pre n.e. Do 7.000 g. pre n.e. ledniki pokrov se povukao a do 5.000 veina gleerskih jezika je ili nestala ili svedena na male dimenzije. U vreme maksimalnog rasprostratranjenja Skandinavski ledni ki pokrov se spajao sa ledom koji se sputao sa Urala (Severnouralski ledniki tit), i lednikim pokrovom Barencovog mora, sa centrima zagleeravanja na visokoplaninskim arhipelazima picberga, Zemlje Franca Josifa i Nove Zemlje. Tokom glacijala ovo je bio jedinstven pokrov iznad plitkog elfa Barencovog mora. Skoro cela oblast ovog mora ima danas dubinu manju od 400 m, to je u uslovima sputanja nivoa mora u glacijalima omoguavalo formiranje jedinstvenog lednikog pokrova na ovom prostoru. Ledniki pokrov Barencovog mora spajao se sa sibirskim ledni kim pokrovom koji se prostirao dalje na istok sve do Laptevskog mora. Sibirski ledniki tit bio je manji i tanji od Skandinavskog, i imao je za nekoliko stepeni geografske irine manje rasprostranjenje prema jugu, to se moe objasniti manjom koliinom vlage koju je primao. Pored velikog lednikog tita, tipa inlandajsa, koji je pokrivao veliki deo severne i severozapadne Evrope, u visokim planinama sred nje i june Evrope postojali su mnogobrojni dolinski gleeri tipa dananjih alpskih glecera, formirani u visokoplaninskim oblastima u kojima su nadmorska visina i koliina padavina bili takvi da su omogucavali akumulaciju snega i leda. Najprostrallija takva oblast zagleeravanja nalazila se u Alpima, koji su tokom glacijala, bili prekriveni sloenim planinskim lednikim titom. Planinski masiv Alpa prua se na duini 2 od oko 1.050 km, sa visinama od 4.000 do 4.500 m i vie. Danas je oko 3.850 km u Alpima pokriveno gleerima, dok je u pleistocenu tokom maksimalnog rasprostranjenja led pokrivao

povrinu od 150.000 km 2, i znaajno uticao na klimu u Evropi. Alpski gleeri su se na severu sputali do nadmorske visine od 500 m, a na jugu i do visine od 100 m. Visina snene granice sputala se do 1.800-2.000 m, dok se danas u Sredinjim Alpima nalazi na oko 3200 m. Zagleeravanje u Alpima poinjalo je irenjem dolinskih gleera, koji su se poveavali sa napredovanjem glacijacija, i meusobno spa jali. Tako se formirao planinski ledniki tit koji je mestimino, iznad dubokih dolina, dostizao debljinu od 1.500 m, i iz koga su virili, kao nunataci, samo najvii vrhovi. U gleerskim dolinama erozija je bila intenzivna. Akumulacijom morenskog materijala formirani su luni bedemi eonih morena koji pregradjuju nekadanje gleerske doline, odnosno dananje subalpiske reke. Na spoljanju stranu eonih morena naslanjaju se akumulativne fluvioglacijalne terase. Takve terase prate gornje tokove gotovo svih alpskih reka koje izviru u oblasti nekadanjih gleera. Naroito su brojne i za stratigrafiju pleistocena znaajne terase desnih dunavskih pritoka u Bavarskoj i severnoj Austriji: Ilera, Leha, Ilma, Ina, Salzaha i njihovih pritoka: Ginca, Mindela, Risa i Virma. Gleeri su se takodje formirali u visokim delovima Pirineja, Kar pata, Apenina, kao i na visokim planinama Balkanskog poluostrva, centralne Evrope, Francuske, Pirinejskog poluostrva i Britanije.

04-02-2 Pleistocenski ledniki pokrovi i gleeri u drugim delovima sveta: Severna Amerika, Antarktik, Juna Amerika, Australija18 Veliki deo severnoamerikog kontinenta bio je takodje tokom pleistocena prekriven ledom. Ledniki pokrov se, tokom svog maksi malnog rasprostranjenja, kontinualno pruao preko severne polovine kontinenta od Atlantika do Pacifika, prekrivajui povrinu veu od 16 miliona km 2, to je predstavljalo vie od treine svetskog lednikog pokrivaa. Nastajao je spajanjem dva lednika pokrova, koji su se irili iz dve oblasti zagleeravanja, razliitim po karakteru i mestu postanka. U centralnim i istonim delovima prostirao se Laurentijski ledniki tit, a u zapadnom delu Kordiljerijski gleerski kompleks. Najvei ledniki tit bio je Laurentijski. Njegov centar zaglee ravanja nalazio se iznad zaliva Hadson. Na istoku se spajao sa lednikim pokrovom Elzmirovog i Bafinovog ostrva, a preko njih i sa Grenlandskim inlandajsom. Verovatno su prvo nastali gleerski ko pleksi preko iroke oblasti Labrador- Ungava platoa i na visoravnima arktikih ostrva, kao to su Bafinovo i Elzmirovo ostrvo, gde najvii vrhovi dostiu 2.400 m, da bi se led zatim irio daleko na zapad i jug preko ravniarskih terena, obuhvatajui celu istonu Kanadu, i sputajui se na jug prema Novoj Engleskoj, Ilinoisu, Indijani i Ohaju. Du njegovih zapadnih granica, kracima koji su se odvajali od glavnog toka leda, dolazio je u kontakt sa lednickim titom Kordil jera, koji se pruao od Kanadskih stenovitih planina, preko Aljaske, veeg dela zapadne Kanade i delova amerikih drava Vaington, Aj daho i Montana. Juno od granice kontinualnog lednikog pokrova nalazili su se brojni odvojeni centri zagleeravanja, skoncentrisani u oblasti visokih planina ili visoravni (Jeloustonski plato, Siera Nevada itd.). Najvea povrina na Zemlji danas prekrivena ledom nalazi se na Antarktiku, kontinentu koji lei gotovo u celini unutar arktikog kruga, i na kome se nalazi juni pol. 2 Povrina kontinenta je oko 14 miliona km . Oko 90% ove povrine, ne raunajui elf pod18


2 ledom, prekriva ledniki pokrov, a jo oko 50.000 km zauzimaju drugi gleeri. Ledniki tit Antarktika znaajno utie na globalnu klimu Zemlje jer znatno sniava temperaturu budui da predstavlja izvor hladne morske vode koja od Antarktika tee ka niim geograf skim irinama.

Najvea masa leda pokriva istoni Antarktik (deo kontinenta istono od meridijana 0180. Ledniki tit ima glatku, kupolastu povrinu, a najveu debljinu, od oko 4 km, dostie istono od pola. Na zapadnom Antarktiku ledniki pokrov ima niu stensku podlogu, iji veliki deo lei ispod sadanjeg nivoa mora, a oblik tita komp likuju velike nepravilnosti obalske linije i reljefa. Na mnogim mestima vrhovi planina probijaju ledenu povrinu kao nunataci, dok je istoni deo kontinenta, sve do obala, potpuno prekriven debelim slo jem leda. Veliku povrinu led pokriva i du obala Antarktika, naroito iz nad plitkih zaliva gde se spaja u ledene elfove. elfovi se istanjuju prema moru i zavravaju klifovima koji mogu biti visoki i do 30 m iznad mora. Od njih se odlamaju ploasti ledeni bregovi koji mogu biti ogromnih dimenzija, ak do 30.000 km 2. Starost glacijacije Antarktikog kontinenta je velika. Na osnovu fosila tercijarnih biljaka utvrdjeno je da je na Antarktiku, pre mio cena, vladala umerena klima. Medjutim, ve u gornjem miocenu led je pokrivao znatnu povrinu zapadnog Antarktika (tilit na Jones planini datovan je K/Ar metodom u 10 miliona godina). Od vremena kada se ledniki tit formirao, s obzirom na poloaj unutar arktikog kruga i veliku nadmorsku visinu kontinenta, fluktuacije su verovatno bile minorne u odnosu na njegovu masu. Smatra se da je tokom pleistocena, njegova povrina bila za oko 10 % vea od dananje. U Junoj Americi rasprostranjenje zagleerenih oblasti u pleis tocenu vezano je za Ande, koji se pruaju du zapadne obale preko celog kontinenta. Na krajnjem jugu planinski ledniki tit bio je irok oko 200 km a u svom sredinjem delu imao je debljinu 800 1.200 m. Juno od 50 geografske irine irio se i do Atlantika, a na severu se suavao, da bi se negde na 38 geografske irine kontinu alno zagleerena oblast zavravala; dalje na sever javljali su se samo izolovano manji planinski ledniki titovi, dolinski i cirkni gleeri. Na Australijskom kontinentu, s obzirom na njegov geografski poloaj i ogranieno rasprostranjenje visokih planina, gleeri su se u pleistocenu formirali na ogranienoj povrini od oko 52 km 2, u Snenim planinama na krajnjem jugu kontinenta. Vea oblast bila je prekrivena ledom na Centralnom platou Tasmanije, kao i na Novom Zelandu.

04-02-3 Nezagleerene oblasti Evrope u pleistocenu Delovi Evrope nisu se nalazili pod debelim ledenim pokrivaem, ali su jasno reagovali na klimatske oscilacije tokom pleistocena. Oblasti uz lednike pokrove nazivaju se periglacijalnim oblastima. Karakteriu ih sledee vegetacijske zone: niska bunasta i mahovinasta vegetacija pojasa tundre, zona travnate vegetacije hladnih stepa i zona etinarskih uma ili tajga. Periglacijalne oblasti imale su veliko rasprostranjenje na evroazijskom, kao i na severnoamerikom tlu. Za vreme maksimalnog zahladjenja na podruju Evrope izvan ove oblasti nalazile su se samo mediteranske zemlje. Za periglacijalne oblasti karakteristini su permafrost ili stalno smrznuto tlo, i taloenje praine izduvane iz morenskih naslaga lesa. Permafrost ili stalno smrznuto tlo nastaje u oblastima u kojima je temperatura tokom veeg dela godine ispod take mrnjenja. Samo njegov povrinski sloj debljine od nekoliko centimetara do nekoliko metara predstavlja aktivni sloj, koji se usled sezonskih promena temperature topi i ponovo mrzne. Danas permafrost zauzima priblino petinu celokupne kopnene povrine sa

debljinama koje variraju u intervalu od 1.000 m na severu do 30 cm na jugu. Savremeni permafrost na podruju Evroazije19zauzima oko 12 miliona km2, dok je u poslednjem glacijalu na tom prostoru prekrivao vie od 22 miliona km2. Niske temperature spreavaju razlaganje organske materije i kretanje vode nanie, to onemoguava razvoj zemljita i uzrokuje nagomilavanje organske materije na povrini. Tokom letnjeg perioda led se topi tokom dana, ali se ponovo smrzava tokom noi proces poznat kao krioturbacija. U takvim uslovima zemljite menja strukturu, slojevi se deformiu, a u nekim oblastima nastaju karakteristini oblici reljefa i deformacija u stenama kao to su poligonalna tla, pingosi, ledeni klinovi, kameni prstenovi, "kamene pruge" i dr. Les je stena koja nastaje u uslovima hladne i suve pleistocenske klime. Jaki vetrovi koji duvaju preko kontinenta u vreme postojanja lednikih pokrova, izduvavaju prainu iz glacijalnih morena i taloe je juno od lednikih pokrova na prostorima koje prekriva stepska vegetacija. Naslage lesa karakterie smena horizonata lesa i pogrebenih zemalja horizonti lesa se taloe u glacijalima, a u interglacijalima, kada prestaje navejavanje praine, formira se vegetacijski pokriva i otpoinju pedogenetski procesi. U narednom glacijalu, ponovo dolazi do navejavanja praine, i do prekrivanja zemljita. Pogrebene zemlje na profilima lesnih naslaga, predstavljaju fosilna zemljita, stvarana u interglacijalima, ili interstadijalima. Lesne naslage u Evroaziji ine skoro 20 milona km2 tla najplodnijeg zemljita, jer se na lesu formira najplodniji tip zemljita, ernozem. Pored evropskog tla, lesne naslage se prostiru i u azijskom delu Rusije (Kazahstan), na podruju Mandurije i Kine, oblasti prerija Severne Amerike i u pampaskim stepama u Junoj Americi. Na podruju Evrope lesne tvorevine prostiru se od atlantske obale na zapadu, preko ua reke Rajne, Bavarske, eke, Donje Austrije i Moravske, Panonske nizije, Karpata (gde se javlja sve do 1.200 m nadmorske visine), obodu Dakijskog basena, severne Bugarske, Vlake i Moldavije. iroke i debele naslage ovog sedimenta nalaze se na podruju Ukrajine i june Rusije (izmedju dnjeprovskodonskih eonih morena na severu i Crnog mora na jugu). Debljina mu je prilino neujednaena: od 30 m na podruju Panonske nizije i ua reke Rajne, do 80 m na podruju Ukrajine. Za periglacijalne oblasti karakteristini su takodje i sistemi renih terasa. Postanak renih terasa je sloen, i one mogu nastajati i tokom glacijala i tokom interglacijala.Tokom glacijala, kada se sputao nivo svetskog mora, reke su se dublje usecale u svoja korita, i na taj nain stvarale rene terase. Klimatske oscilacije su dovodile do promena u vegetaciji koje su imale veliki uticaj na intenzitet erozije i akumulacije u renim dolinama. U interglacijalima, u uslovima humidne klime postojalo je obilje uma koje su spreavale povrinsku denudaciju, dok je u toku hladnih razdoblja, kad je uma zamenjivana niskom vegetacijom tundre i stepe, erozija bila intenzivirana, a reke nosile velike koliine materijala i akumulirale ih u donjim delovima tokova. Usecanjem korita u ve akumulirane slojeve ljunka formiraju se rene terase. Na primer, na Dunavu kod Bea je izdvojeno pet renih terasa: prve dve su pliocenske starosti, sledee tri su pleistocenske, a najmladja, peta, je holocenske starosti. Dok su beke terase uglavnom ljunkovite, rene terase kod Budimpete izgradjuju preteno sitnozrne i finozrne naslage, ukljuujui i les. Tu je izdvojeno sedam terasa, pri emu tri najvie odgovaraju pliocenu, tri nie pleistocenu, a najmladja, visoka samo nekoliko metara, holocenu. U oblasti Djerdapa i Negotinske Krajine J.Cviji (1908) izdvojio je sistem prostranih terasa koji se sastoji od sedam nivoa. U Nemakoj, u slivnom podruju Zale i Elstera utvrdjeno je postojanje 15 renih terasa: sedam donjopleistocenskih, pet srednjepleistocenskih i tri gornjopleistocenske. 04-02-4 Promene obalskih linija

19

VELIKO, 1982 i dr.

Smenjivanje glacijacija i interglacijacija na kontinentima sever ne hemisfere imalo je za posledicu kolebanje nivoa svetskog mora, odnosno sputanje nivoa svetskog mora u glacijalima, i njegovo ponovno izdizanje u interglacijalima. U proseku, nivo mora u glacijalima bio je preko 100 m nii nego danas. Ovo je uticalo na promene obalskih linija, spajanje kontinenata i ostrva sa kopnom u glacijalima, i njihovo ponovno razdvajanje u interglacijalima. Uspostavljanje veze izmedju kontinenata i spajanje ostrva s kopnom omoguilo je naseljavanje ranije nenaseljenih oblasti. Na primer, uspostavljanje veze izmedju Sibira i Aljaske, odnosno Azijskog i Severnoamerikog kontinenta u poslednjem glacijalu, omoguilo je naseljavanje Severne i June Amerike. Na mestu dananjeg Beringovog moreuza, nalazilo se u poslednjem glacijalu kopno iroko oko 1000 km, a cirkulacija izmedju Arktikog i Tihog okeana bila je obustavljena. Opadanje nivoa svetskog mora za nekih 200 m omoguilo je i naseljavanje Australije, pre priblino 45000 godina, a po nekim podacima i pre 60000 godina, jer je smanjilo razdaljinu izmedju kontinenta i susednih ostrva, Nove Gvineje i Tasmanije, i razdaljinu izmedju ovih ostrva i jugoistone Azije. Takodje, tokom poslednjeg glacijala, Indoneansko poluostrvo je bilo povezano sa Borneom, Sumatrom i Javom. U Evropi, Severno more je bilo daleko na zapadu u odnosu na dananje prostiranje. Britanska ostrva zajedno sa Lofotskim i etlandskim bila su spojena sa evropskim kontinentom. Baltiko more za vreme glacijala u donjem i srednjem pleistocenu nijje postojalo, jer se, preko prostora koji danas zauzima, iz pravca Skandinavije prema jugu pruao ledniki tit. Tek krajem poslednjeg glacijala, sa otapanjem leda nastaje Baltiki basen koji prolazi kroz jezersku fazu ("ancilusovo more") i marinsku ("joldijsko more"), sve do uspostavljanja iroke veze sa okeanom. Jedno vreme je Baltiko more dugakim moreuzom, koji se pruao preko Finske, bilo spojeno sa arktikim basenom, odnosno Belim morem. Zahvaljujui primeni metode C 14 za odredjivanje apsolutne sta rosti, brojanja metodom trakastih glina (varvi) i rezultatima pali noloke analize, izvreno je ralanjavanje holocena na faze kroz koje je prolazilo Baltiko more, i izraunato njihovo trajanje u godinama . Ovo ralanjavanje posluilo je kao osnova za podelu kasnog glacijala i holocena, koja danas ima iroku primenu ne samo u oblasti Baltika, ve u Evropi uopte. Jadransko more zauzimalo je mnogo manju povrinu u poslednjem glacijalu nego danas. Pre oko 25000 godina nivo svetskog mora bio je za oko 100 m nii od dananjeg, pa je severni deo Jadranskog basena bio kopno preko koga su se odvijale migracije biljnog i ivotinjskog sveta i kontakti izmedju paleolitskih zajednica koje su naseljavale Balkansko i Apeninsko poluostrvo. Reka Po bila je tada preko 300 kilometara dua i ulivala se u more priblino na crti Gargano-Palagraa-Mljet. Srednjejadranska i severnojadranska ostrva bila su spojena s kopnom. Reka Neretva ulivala se u more ispred dananjih ostrva Visa i Korule.

05. Sedimentologija. Sedimentoloke sredine.

05-01 Nastanak i osnovna podela sedimentnih stena 05-02 Sedimentne stene i slojevi neki osnovni pojmovi 05-03 Sedimentoloke analize 05-04 Tipovi kopnenih sedimenata Mnoga nalazita iz istorijskog perioda, pa i kasne praistorije nalaze se na povrini, prekrivena samo antropogenim naslagama, ili deljim ili tankim pedolokim supstratom. Medjutim, druga nalazita, a naroito ona iz rane praistorije nalaze se u geolokom kontekstu, ispod ili unutar sedimenata koji su nataloeni nekim geomorfolokim agensom. Za takva nalazita, najvanije podatke o procesu formiranja nalazita daje sedimentologija. Taloenje sedimenata se deava istovremeno sa ovekovim aktivnostima na odredjenom mestu, ili oznaava prekide u naseljavanju. I u jednom i u drugom sluaju, sedimentoloka prouavanja arheolokih lokaliteta daju vane podatke o ivotnoj sredini u prolosti oveka i o uticajima koje je ona imala na oveka. Detaljna sedimentoloka analiza na arheolokom lokalitetu zadatak je sedimentologa, analiza procesa formiranja arheolokih nalazita uglavnom zahteva specijalistu geoarheologa, ali podaci o matriksu koji se belee kako iskopavanja teku, i vane informacije koje iz njih proizilaze, zadatak su SVAKOG arheologa. Zbog toga je neophodno da arheolog bude u stanju da prepozna osnovne komponente matriksa20, i da bude u stanju da ih opie, odnosno da poznaje terminologiju, koja e, svakako, biti preuzeta iz oblasti koja se primarno bavi sedimentima a to je sedimentologija.

05-01 Nastanak i osnovna podela sedimentnih stena Sedimentne (=talone) stene mogu biti: klastine, hemijske i biohemijske. Ova podela se zasniva na nainu postanka stena klastine nastaju pretaloavanjem, hemijske obaranjem iz hemijskih rastvora (na primer krenjaci), a biogene radom ili nagomilavanjem ostataka organizama (na primer tzv. krenjak puarac, nagomilavanjem ljuturica pueva). Najvei znaaj u arheologiji imaju klastine stene, jer one najee uestvuju u formiranju arheolokih nalazita. Klastine stene nastaju raspadanjem i pretaloavanjem ve postojeih stena magmatskih, metamorfnih i starijih sedimentnih. Dobile su ime po tome to se sastoje od delia klasta. One se medjusobno razlikuju pre svega na osnovu veliine i oblika klasta, odnosno delia od kojih su izgradjene, zatim da lu su vezane ili nevezane. S obzirom da je tako, odredjivanje vrste klastine stene moe da izvri i arheolog: potrebno je da poznaje klasifikaciju klastinih stena, da odredi veliinu klasta, za stene izgradjene od krupnih klasta da li su klasti zaobljeni ili uglasti, i da li je stena vezana ili nije. Na osnovu veliine klasta klastine stene se dele na krupnozrne, srednjozrne, sitnozrne i finozrne. Krupnozrne su izgradjene od klasta iji je prenik vei od 2 mm, srednjozrne od klasta sa prenikom od 2 do 0,05 mm, sitnozrne od klasta sa prenikom od 0,05 do 0,005 i finozrne od klasta iji prenik ne prelazi 0,005 mm.20

Praksa je, medjutim, sasvim drugaija. U naoj arheolokoj svakodnevici, u dnevnicima sa naih arheolokih iskopavanja, nalaze se najee neprecizni i terminoloki pogreni opisi arheolokog mastriksa. Na primer, vrlo esto se govori o "zemlji", kada su u pitanju sedimenti. esto se koriste "knjievni" termini, tamo gde su potrebni precizni struni termini. Na primer, "konglomerat" u srpskom jeziku figurativno oznaava "meavinu svega i svaega", i , upravo u tom znaenju e se esto nai u dnevnicima sa naih arheolokih iskopavanja. Konglomerat je, medjutim, jasno definisana vrsta stene krupnozrna nevezana stena izgradjena od zaobljenih klasta, i u opisu sedimenata, i arheolokog matriksa, samo u tom znaenju bi se smela koristiti. Vrlo esto, verovatno od straha da se u opisu ne pogrei, opisu su krajnje svedeni, napr. "crvenkasti sediment", ili "ukasti sloj"

Krupnozrne klastine stene su drobina, brea, ljunak i konglomerat. Drobina je krupnozrna klastina stena izgradjena od uglastih, nezaobljenih klasta. Drobina je nevezana stena. Njenom konsolidacijom nastaje brea. Brea je vezana krupnozrna klastina stena izgradjena od uglastih, nezaobljenih klasta. ljunak je nevezana krupnozrna stena izgradjena od zaobljenih klasta. Konglomerat je vezana krupnozrna stena izgradjena od zaobljenih klasta, odnosno konglomerat nastaje vezivanjem ljunka. Srednjozrna nevezana klastina stena je pesak, a vezana srednjozrna klastina stena je pear. Sitnozrna nevezana klastina stena je alevrit, a vezana sitnozrna klastina stena alevrolit. Finozrna nevezana klastina stena je glina, a vezana finozrna klastina stena je glinac. Kako se praktino, na terenu, razlikuju pesak, alevrit i glina? Zrna peska se oseaju pod prstima, dok je alevrit praina kod koje ne razaznajemo individualna zrna; glina, izgradjena od najfinijih, nevidljivih zrna, je, pri tome, po pravilu i plastina (moe se "mesiti"). Vrlo esto na arheolokim nalazitima sreemo se sa meovitim klastinim stenama, kao to su: glinoviti alevrit, peskoviti konglomerat, i sl. One se odredjuju isto kao i osnovne klastine stene, na osnovu veliine i zaobljenosti klasta, a u opisu je poeljno navesti u kom procentu su zastupljeni razliiti klasti. Odredjivanje veliine i oblika klasta ne slui samo prostoj klasifikaciji, ve nam govori i o poreklu, tj. nainu postanka stena. Nezaobljeni krupniji klasti preli su dui put od zaobljenih, sitnijih. Bree su po pravilu starije od drobina, a konglomerati od ljunkova. Nastanak klastinih stena: 1. raspadanje (magmatskih, metamorfnih i starijih sedimentnih stena) 2. transport (sedimentnog materijala) 3. akumulacija (donoenje sedimentnog materijala do mesta odlaganja i nj.taloenje) 4. dijageneza (preobraaj sedimenata u sedimentnu stenu). 05-02 Sedimentne stene i slojevi neki osnovni pojmovi Osnovna karakteristika sedimentnih stena je slojevitost. Osnovna jedinica slojevitosti je SLOJ. Sloj je geoloko telo izgradjeno od vie ili manje istovetnog materijala, izdvojeno od podinskog i povlatnog sloja postojanjem mehanikog ili bilo kog drugog diskontinuiteta. Za sloj je karakteristina mala debljina u odnosu na prostiranje. Geoloka tela koja imaju ogranieno prostiranje nazivamo soivima. Povlata je sloj iznad sloja o kome se govori. Podina je sloj ispod sloja o kome se govori. Granice (prelazi) izmedju slojeva mogu biti: postepene, nejasne, otre. povlata SLOJ podina Konkrecije su tela nastala segregacijom male koliine mineralne materije u steni domaina, napr. silicije u karbonatima, karbonata u alevrolitima ili pearima.S

05-03 Sedimentoloke analize u arheologiji Sedimenti u kojima se nalaze arheoloka nalazita ili predmeti pruaju informacije o fizikoj sredini i nainu formiranja nalazita, i o prirodi prostornih odnosa izmedju artefakata u sloju. Prouavaju se na profilima, na kojima se uoavaju karakteristike slojeva i prostorni odnosi izmedju komponenti, i u laboratoriji, analizom uzoraka. Sedimentoloke analize objedinjuju itav niz terensko - labora torijskih postupaka za makroskopko i mikroskopsko ispitivanje stena. U arheologiji se najee primenjuju sledei postupci: -utvrdjivanje mineralnog sastava Odreivanje minerala moe se vriti preko preparata, pod mikroskopom u proputenoj i odbijenoj svetlosti. Ako se obrada materijala vri analizom lihova (drobljenog materijala), tada se odvajaju minerali male gustine (laka frakcija) ija je specifina teina manja od 2,85 g/cm3, i minerali velike gustine (teka frakcija), ija je specifina teina preko 2,85 g/cm3. Odvajanje frakcija vri se pomou tekih tenosti, zatim magnetnim i elektromagnetnim postupcima. Na osnovu utvrdjivanja mineralnog sastava dobijaju se podaci o primarnom mestu sa koga potie materijal od koga je sediment izgradjen. Na osnovu prisustva lake frakcije moe se proceniti duina transporta, a samim tim i mesto sa kog potie materijal, poto laka frakcija uglavnom ukazuje na kratak transport. - utvrdjivanje granulometrijskog sastava (veliine zrna) Veliina estica (granulometrijska analiza) kod krupnozrnih nevezanih stena utvrdjuje se najee na terenu pomou metra, milimetarskog papira ili nonijusa, a kod ostalih stena u laboratoriji: kod peskovitih sedimenata prosejavanjem, a kod alevrita i glinovitih sedimenata dekantovanjem. Kod vezanih stena potrebno je uraditi petrografske preparate i merenja vriti pod mikroskopom pomou mikrometarskog okulara. Podaci koji se dobijaju ovim analizama ukazuju na dinamike uslove transporta i depozicije. Njihova obrada se vri statistiki, a rezultati prikazuju histogramima, kumulativnim krivama i krunim dijagramima. Obraeni podaci se porede sa etalonskim podacima dobijenim na osnovu granulometrije savremenih naslaga u uslovima razliitog transporta, geomorfolokih i klimatskih obrazaca. Poreenjem tih rezultata mogue je utvrditi genetski tip i vrstu naslaga. -utvrdjivanje vrste vrste i tipa vezivne materije (matriksa ili cementa)

-odredjivanje boje, koja se uobiajeno vri uz pomo standardizovanih kartica, od kojih su najpoznatije tzv. Munsell -odredjivanje oblika zrna, odnosno stepena zaobljenosti. Po obliku klastina zrna mogu biti zaobljena ili uglasta sa svim prelaznim oblicima izmeu ova dva tipa. Zaobljenost zrna se odreuje u terenskim i laboratorijskim uslovima, pri emu je najpoznatiji vizuelni postupak odreivanja pomou skale Habakova. Po ovoj skali, zrna mogu biti nezaobljena (uglasta), poluuglasta, poluzaobljena, zaobljena i dobro zaobljena (okrugla ili ovalna). Stepen zaobljenosti zavisi od vrste materijala, sredine transporta (voda, vetar, gravitacija) i duine transporta. -odredjivanje karakteristika povrine zrna Povrina zrna takoe ukazuje na koji nain je izvreno premetanje (transport) materijala. Moe biti sjajna ako je transport izvren vodom ili mat ako je izvren uglavnom pod dejstvom vetra. Glacijalne naslage esto imaju karakteristine linije i brazde (strije) na povrini valutaka i na stenskoj masi du kojih je dolo do kretanja lednika. -odredjivanje orijentacije zrna ili valutaka

Orijentacija zrna ili valutaka zavisi od tipa i pravca transportnog sredstva. Valuci se odlau duom osom paralelno sa pravacem toka, nagnuti pod nekim uglom u smeru suprotnom od izvora energije. Kod renih naslaga to je nasuprot renom toku, tj. uzvodno (poznato kao imbrikacija valutaka u konglomeratima), a kod morskih nasuprot puini, odakle dolaze talasi (izvor energije). -odredjivanje interne slojevitosti Interna slojevitost nastaje kao posledica unutranjeg rasporeda estica u sloju. Tanki slojii unutar sloja, esto vidljivi samo pod mikroskopom, nazivaju se lamine. Zavisno od orijentacije lamina u odnosu na povrine eksterne slojevitosti, interna slojevitost moe biti horizontalna, kosa i talasasta laminacija. Horizontalna laminacija ima slojie paralelne povrini glavnog sloja. Karakteristina je za mirne sedimentacione prostore, kao to su jezera i bare. Poseban tip horizontalne slojevitosti, gradaciona slojevitost, nastaje taloenjem iz mutnih tokova pod uticajem gravitacije koja uslovljava razliitu brzinu taloenja estica razliite veliine. Kosa laminacija nastaje pod dejstvom kretanja u jednom pravcu, pri emu se estice unutranjeg sloja orijentiu pod nekim uglo

Documents

Arheologija Životne Sredine I semestar