Александар Кадијевић

Архитектура - оквир приватног живота у српским земљама

од почетка деветнаестог века до Првог светског рата

Од устаничких дана до почетка Првог светског рата приватни живот Срба у матици,

окупираним територијама и дијаспори, одвијао се у различитим архитектонско–

урбанистичким миљеима, обележеним неједнаким степеном политичко-административног,

економског и културног развоја. Док се у крајевима под аустријском и угарском влашћу

процес културне еманципације становништва и његове класно-персоналне

диференцијације одвијао релативно брзо, у духу савремених средњоевропских норми, на

просторима под турском доминацијом, у варошким и сеоским срединама матице текао је

много спорије и неуједначеније. Aрхитектонски предуслови профилисања и обогаћивања

садржаја приватног живота Срба у Боки Которској или северно од Саве и Дунава били су

много повољнији од оних у ратом опустошеној Шумадији, а поготову у дуго окупираним

југоисточној Србији, Рашкој области и Косову и Метохији.

Развојем нових грађевинских типова и урбанистичким трансформацијама градова,

омогућено је подизање квалитета јавног и приватног живота Срба у 19. веку. Градитељски

оквир њихове приватности првенствено је одсликавао њихов друштвени и материјални

положај, па тек онда персоналне укусе у домену уметничких стилова и ужа естетска

интересовања. Однос између начина тадашњег приватног живота и развоја архитектуре

донекле се може сматрати двосмерним. Иако је општи развој архитектуре и урбанизма

пресудно одредио физички оквир живота различитих слојева популације, склопови

појединих објеката прилагођавани су њиховим приватним схватањима, интересима и

обичајима.

Док се јавни живот (школовање, привређивање, војна обавеза, политичко, верско и

културно деловање) одвијао у организацији државних установа, цркве и приватним

објектима јавне намене, приватни се одигравао у стамбеним објектима различитих

структура и типова, као и у делу јавних намењених приватној комуникацији. Утицај

архитектонских стилова на карактер приватног живота огледао се у типској класификацији

1

и семиотичкој диференцијацији грађевина које су код Срба симболисале различита

културна опредељења. Владајући слојеви, као и имућнији грађани, дуго су предњачили у

подизању квалитета свог стамбеног фонда, за разлику од већине становника, који нису

могли да мењају већ само повремено да оправљају ,,кров над главом''.

С обзиром на то да се у архитектури приватних објеката у којима се одвија највећи део

личног живота појединаца и породица најупадљивије одражавају њихова схватања

приватности, може се закључити да читав корпус српске архитектуре од устаничких дана

до Првог светског рата, упркос разликама у обликовним, техничким и просторним

модалитетима, показује да су се наручиоци претежно прилагођавали актуелним

градитељским програмима увезеним из развијенијих средина, него што су успевали да

наметну сопствене идеје и оригинална решења прилагођена специфичним приватним

потребама. Грађевинско законодавство, строга контрола извршне власти, ауторитет

истакнутих архитеката, неспремних за компромисе када је реч о примени проверених

просторних система и морфологије владајућих академских стилова, ограничавали су

приватну иницијативу у обликовању фасада и простора. Превласти устаљених метода над

истраживачким приступима, доприносило је и незнање наручилаца, који су као

припадници првих генерација које су усвајале средњоевропске обичаје, слепо прихватали

типска решења која су им нудили страни и домаћи градитељи стамбених објеката.

За разлику од сеоског градитељства, чији су облици проистекли из статичног начина живота,

потребе за привређивањем и комуникацијом на уском географском подручју, простор је у

приватним кућама грађана у српским земљама 19. века био у већој мери прилагођен

професионалним амбицијама и материјалним условима власника, као и све разгранатијим

облицима приватног живота. Потреба за репрезентацијом, али и за уважавањем норми

грађевинског законодавства применом академски верификованих организација стамбених

јединица, обележила је архитектуру приватних објеката у Србији друге половине века.1

Простор је у објектима грађана изражавао и детерминисао различите начине њиховог

приватног живота, док је фасадна, то јест улична архитектура, имала функцију јавног

обраћања, репрезентовања класног статуса и идеолошког става. Док се унутрашњи распоред,

функција и карактер куће у сеоској архитектури јасно распознавао, наглашавајући смерност и

радиност сеоског становништва, у градитељству приватних једнопородичних кућа и вила,

1 А.Кадијевић, Естетика архитектуре академизма (XIX-XX век), Београд 2005, 191-236.

2

таква транспарентност је постојала само делимично. Уметничка обрада фасада,

детерминисана стилским предилекцијама градитеља, као и њихових сарадника скулптора и

ликорезаца, није остављала довољно могућности за показивање унутрашње поделе

просторних јединица на спољашњости зграда. Томе су доприносили утицаји нових европских

архитектонских стилова, у којима се поменути раскорак све више продубљивао, а фасадизам

као помодни принцип помпезног показивања друштвено-економског статуса предњачио.

Отуд се на фасадама приватних кућа могу распознати различите архитектонске и културне

идеологије које су егзистирале у српском друштву од средине 19. века до Првог светског

рата.

Архитектонски оквир приватног живота у српским земљама, нарочито је на окупираним

територијама показивао структурну зависност од туђих, наметнутих модела, под чијим

утицајима се градило и након ослобођења. Корпус сеоског неимарства имао је наглашено

народно, спонтано национално обележје, док су сви други сегменти градске приватне

архитектуре, осим малобројних објеката у ,,српском'' стилу,2 били обележени страним

утицајима, односно представљали њихов структурално-морфолошки пандан.

У време вазалног односа према Отоманској царевини после устанака, српска политичка елита

је опонашала Турке у многим областима, па и у начину приватног живота, становању и

свакодневној комуникацији.3 Често насилна, она потенцира строгу хијерархију кнежевске

власти и намеће патријархалне вредности. Живи у конацима, који одговарају њеном статусу и

потребама. Смањује се интимни карактер тих објеката који се више не усмеравају искључиво

према башти и зазиданим двориштима. Све чешће су то зграде саграђене у блоку, неокружене

зидовима, које осим приватне стичу и значајне јавне функције.4 Њихов намештај, купатила,

просторије за грејање и друштвена окупљања, дуго ће задржати елементе оријенталног

уређења. Остало становништво живи у напуштеним приземним турским кућама. Углавном је

дошло са села, доносећи навике и потребе за индивидуалном изградњом малих приземних

кућа. Имућнији грађани, трговци, занатлије и интелектуалци за своје куће траже узоре у

2 Ж.Шкаламера, Обнова ,,српског стила'' у архитектури, ЗЛУ Матице српске 5, Нови Сад 1969, 191-230; А.Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX - средина XX века), Београд 1997; М.Јовановић, Почеци српског стила, Зборник Народног музеја XVII-2, Београд 2004, 303-309.3 А.Митровић, Србија у новом историјском добу, у: Пола века науке и технике у обновљеној Србији 1804-1854 (зборник радова, ур.Т.И.Подгорац), Крагујевац 1996, 11-18. 4 Д.Ђурић-Замоло, Београд као оријентална варош под Турцима 1521-1867, Београд 1977; Б.Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791-1848, Београд 1986.

3

иностранству, из градова у Војводини, негујући тип спратне стамбене зграде са бочним

крилима дуж дворишног дела парцеле. Сиромашнији слојеви се константно угледају на

народну традицију и оријентално наслеђе. Колективна стамбена изградња дуго није заживела,

све до предузимања корените европеизације и дефинитивног потискивања Турака из Србије

током шездесетих и седамдесетих година века.

У Милошевој Србији имућнији слојеви су живели на спратовима својих пословних објеката,

грађених од трошних материјала, углавном у бондруку. Потенцира се тип дводелне или

троделне балканске бондручаре, док се за веће просторне распореде такозваних ,,господских''

кућа понавља концепција беговских зграда. Реч је о српској варијанти таквих кућа на којој

преовлађује симетричан распоред просторија и отвора. Развија се и тип куће са два тракта,

зидан на исти начин као претходни. Тип троделне куће одликује се кухињом у средишту

плана, са две собе смештене бочно. Двотрактни тип има шири фронт према улици и четири

до пет прозорских осовина. Има кухињу и три собе, дубока дворишна крила са помоћним

просторијама. Ова два најстарија типа породичне куће дуго ће се задржати у београдским

четвртима, све до појаве савременијих средњоевропских приватних палата и резиденција.

Развија се и тип спратне куће са дућанима у приземљу и становима на спрату.5

У кућама и становима у Србији дуго се није знало за трпезарију и салон, нити се разликовала

трпезарија од спаваће собе. Током следећих деценија и у најотменијим становима клозет је

био ,,преко авлије'', а вода на јавним чесмама или у бунарима у дворишту. Најшири слојеви

су живели у скромним уџерицама, без архитектонских вредности и основних хигијенских

услова. У њиховим четвртима, која се стихијски развијају, улице су биле непрестано

прашњаве или блатњаве.

Док се јавна здања подижу од камена и квалитетне опеке, стамбене зграде се подижу од

слабијих и трошних материјала. Већина приземних и једноспратних згада подиже се у

бондруку са опеком у блату. Њихове фасаде се малтеришу кречним малтером. Неимари су

долазили са са српског и балканског југа, или из прека. Од благог крова покривеног

ћерамидом и стрмог покривеног црепом, у Кнежевини Србији је створен нов тип крова мање

стрмог од оног у северним крајевима.

5 Б.Несторовић, Еволуција београдског стана, ГМГБ II, Београд 1955, 250-254.

4

На селу се такође тежило подизању квалитета у изградњи породичних кућа у оквиру

приватних газдинстава.6 Кнез Милош се енергично залагао да се граде веће, трајније и и

удобније сеоске зграде за становање, због чега је позвао мајсторе из Осата.7 Они су током

прве половине века изграђивали села западне Србије и Шумадије типском дводелном

стамбеном зградом, у народу познатом као ,,брвнаром осаћанком'', састављеном од огњишта

и собе. Развија се и тип сеоске куће источне Србије и Поморавља. Моравска приземљуша у

почетку има трем на прочељу чији су стубови повезани архитравним гредама које носе

кровну конструкцију. У другој половини века јављају се лучни системи рашчлањивања

фасада, по чему ће овај грађевински тип постати широко препознатљив.8

Унутрашњи склоп стамбених зграда који се развија током друге половине века по сеоским

насељима у Србији је идентичан, без обзира да ли је реч о стрмим брдско-планинским или

плодним равничарским подручјима у сливовима великих река. Њихов простор одговара

дводелном типу зграде чије су јединице подељене на ,,кућу'' у којој је огњиште и у коме се

обављају скоро све колективне дневне активности, и мању одају – ,,собу'' у којој се

искључиво проводи ноћ, а понекад примају гости приликом слава, крштења и сл.

Коренита европеизација српске архитектуре и урбанизма, покренута око 1860.године у

Београду кнеза Михаила, схваћена као облик радикалне еманципације од устаљених модела

оријенталног грађења, развијала се неједнаким темпом и ефектом у српским земљама.9 У

самосталним и културно развијенијим срединама, донела је опипљивије резултате, који су се

одразили и на приватни живот. Уместо превазиђених система спонтаног оријенталног

урбанизма, вароши у Србији се трансформишу кроз корените и конзервативне

реконструкције. Уместо хијерархизованог оријенталног система, који је скривао токове

приватног живота у строго затвореним блоковима појединачних кућа, под утицајем

средњоевропских схватања, као и непосредним учешћем страних инжењера, урбаниста и

архитеката, развија се нови тип градских насеља у којима се приватно и јавно јасно

диференцирају. Уводе се кружни тргови као доминанте планских композиција градова и

6 З.Б.Петровић, Архитектура села Србије друге половине XIX века, у: Наука и техника у Србији друге половине XIX века, 1854-1904 (зборник радова, ур.Т.И.Подгорац), Крагујевац 1998, 480-511.7 Д.Милосављевић, Осаћански неимари, Београд-Прибој 2002.8 Р.Финдрик, Народно неимарство - становање, Сирогојно 1994, 86-91; Н.Пешић-Максимовић, Стваралаштво архитеката подстакнуто луцима са моравске куће, Саопштења РЗЗЗСК XXXIV, Београд 2002, 403-419; И.Марић, Традиционално градитељство Поморавља и савремена архитектура, Београд 2006.9 А.Кадијевић, Архитектура и урбанизам у Србији од 1854. до 1904.године, у: Наука и техника у Србији друге половине...263-283.

5

принцип модуларности у формирању стамбених четврти. У ортогоналној мрежи правилно

усмерених улица, јавни објекти се временом издвајају од приватних углавном по величини, а

мање по стилској обради и декорацији.

Од 1865.године, у Србији се смањује уплив страних градитеља у корист домаћих стручњака,

формираних у земљи и усавршаваних на престижним европским школама. Постепено се

диференцирају градитељи специјализовани за различите типове јавних и приватних

објеката.10 Приватни се до краја раздобља углавном граде по наруџбини, без конкурса и

конкуренције. За разлику од Београда којег изграђују овлашћени пројектанти, у многим

срединама у Србији објекте подижу грађевински инжењери и неархитекти. Постепено се

уређује законска регулатива, којом се примарно уводи ред у архитектуру јавних, а касније и

приватних објеката.

Од средине века развија се тип једнопородичне приземне или спратне куће са вртом,

испуњеним дрворедима и травњацима. То је најчешћи облик становања током периода када

Београд и друге средине прерастају из запуштених оријенталних вароши у развијене европске

градове, чији се модалитети развијају кроз различите облике просторне организације. 11Трговци и државни чиновници предњаче у градњи таквих објеката, узиданих између

суседних зграда или самосталних на парцели са четири слободне фасаде. Обрађују су у

академском и романтичарском стилу, ређе у знаку српског ,,слога''. Трговачки слој је капитал

често улагао у некретнине, најчешће купујући и градећи једнопородичне објекте различитих

структура. По димензијама и сложеном програму, сачињеном у духу најсавременије

академске архитектуре, међу њима се истичу Капетан-Мишино здање, куће Стевче

Михаиловића и Димитрија Крсмановића у Београду, Крсмановићева палата у Шапцу, кућа

Алексе Обрадовића у Крагујевцу, кућа Нинића у Зајечару и кућа Пушељића у Чачку.12

Дешавало се да се монументални приватни објекти временом поклоне држави и ,,отечеству'',

10 Д.Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, Београд 1981; В.Б.Шолаја-А.С.Магдић, Инжењери у Књажеству/Краљевини Србији од 1834. до завршетка Првог светског рата, Београд 1994; Лексикон српских архитеката 19.и 20.века, Београд 1999; Лексикон српских неимара (ур.З.Маневић), Београд 2002. 11 M.Roter-Blagojević, Jednoporodične stambene zgrade 19. i početka 20.veka u Beogradu, Arhitektonika 10, Beograd 1996, 93-135; Љ.Милетић-Абрамовић, Архитектура резиденција и вила Београда 1830-2000, Београд 2002.12 Б.Дедић-Никитовић, Кућа Димитрија Крсмановића – зграда Аустријске амбасаде, у: Косанчићев венац, Београд 1979, 97-99; В.Трифуновић, Архитектура о Крагујевцу, Крагујевац 1995, 38-39; Д.Рајић, Архитектонско наслеђе Чачка, Чачак 1997, 11; В.Павловић-Лончарски, Прилог проучавању куће Димитрија Крсмановића, Наслеђе I, Београд 1997, 67-74; Љ.Милетић-Абрамовић, нав.дело, 78-80; Т.Борић, Капетан-Мишино здање, Градитељска дела, у: Добротвори београдском Универзитету (ур.М.Шупут-Т.Бошњак), Београд 2005, 43-47; А.Кадијевић, Естетика архитектуре академизма...292, 300, 308, 333, 340.

6

као што је то био случај са Капетан-Мишиним здањем и Крсмановићевом кућом на

Теразијама.13 Архитекти инклинирају животу у репрезентативним приватним кућама које су

сами пројектовали.14 Оне су често садржавале и мала атељеа, иако су пројектанти већ имали

радне просторије у државним надлештвима и установама.

Тип вишепородичних спратних стамбених зграда се дуго меша са пословним наменама, кроз

специфичан облик пословно-стамбених објеката у градовима.15 Они се подижу на релативно

уским и дубоким градским парцелама. Одликују се малим предсобљима, скромним кухињама

и собама на спратовима, са прозорима који се постављају на спољне стране зидова. Код

развијенијих решења, са крилом уз улицу и бочне ивице парцеле, јављају се сложенија

решења са већим бројем соба. У прометнијим градским потезима оне су имале и крило

постављено дуж регулационе линије улице у чијем је средишту био пролаз за заједничко

двориште из кога се улазило у станове. У задњем делу дворишта су груписани вешерница са

чесмом и клозети. Код ових зграда запажа се индивидуална естетика пројектанта, студија

плана, која је системски подређена устаљеним академским обрасцима у третману просторија.

Тип најамне зграде за становање, такође преузет из средње Европе, обележен је

репрезентативним салонским просторијама и превеликим спаваћим собама на рачун

комуникационих чворишта и недовољно квалитетних нуспросторија. Такве зграде се подижу

најчешће по узору на бечка, минхенска и будимпештанска здања.

Ренесансни мотив piano nobile (код нас познат по немачком називу nobel-stock) којим се на

фасадама означава главни, ,,отмени'' спрат, наглашен је најчешће балконом и обилнијом

декорацијом од других етажа.16 Спратне висине се повећавају, а прозори увлаче у дебљину

зида, добијајући богат пластички оквир.17 У настојању да истакну свој друштвени статус и

културна опредељења, поједине породице прибегавају различитим средствима семиотичке

диференцијације у односу на суседе и ,,друге'', путем посебних тема фасадне декорације или

обраде ентеријера у одређеном стилу, чије су конотације биле конвенционално

препознатљиве.

13 Б.Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 1994, 210-211; Љ.Милетић-Абрамовић, нав.дело, 59-62; Т.Борић, Теразије, урбанистички и архитектонски развој, Београд 2004, 176-178.14 Д.С.Јовановић, М.Ђурђевић, А.Кадијевић, Г.Митровић, Д.Радовановић, Дом београдских градитеља, у: XV Салон архитектуре, Београд 1989, 14-26.15 M.Roter-Blagojević, Oblici višeporodičnog stanovanja krajem XIX i početkom XX veka u Beogradu, u: Unapređenje stanovanja (zbornik radova), Beograd 1998, 21-32.16 A.Кадијевић, Естетика архитектуре академизма...202-203, 343.17 S.Stanković, Prozori u arhitektonskom nasleđu Beograda, Arhitektonika 9, Beograd 1995, 165-173.

7

Потребе људи за комуникацијом, разонодом, културним садржајима, путовањима у друге

крајеве, за различитим начинима коришћења слободног времена, подстакле су развој нових

типова јавних зграда у којима су се те приватне потребе задовољавале – кафана, градских и

бањских хотела, коцкарница, позоришта, зграда различитих еснафских и културно-

просветних удружења у којима су одржавани балови, свечаности и церемоније, као и паркова,

шеталишта и дугачких уличних потеза у којима се предвече шетало и показивало. Кафане су

увек биле пуне гостију, поготову оне које су имале дворишне баште или пивнице у

сутеренима.18 Исто тако, уређују се и новим потребама прилагођавају простори јавне

комуникације проистекли из потреба приватног живота – тргови, тржнице, црквене порте и

гробља. Стилском и типолошком диференцијацијом објеката културно-просветне намене

(школа, факултета, библиотека и др.), стварају се услови за испуњење персоналних потреба

за едукацијом и културним уздизањем.

Већем квалитету приватног живота у архитектонским објектима и урбанистичким целинама

допринели су и комунални радови у српским градовима, углавном започети седамдесетих

година 19. века. У Београду је тек 1886.године израђена прва модерна калдрма од коцке, на

малом потезу између Кнез-Михаилове улице и Саборне цркве. Увођењем водовода,

канализације и електричног осветљења, успоном санитарне технике, осавремењени су

стамбени програми и концепције становања. И изградња саобраћајне инфраструктуре, пре

свега железнице, поспешила је модернизацију Србије, а тиме и могућности за обогаћивање

приватних конатаката, међумесних путовања и посета.

Крајем 19. века јављају се прве двоспратне куће, подизане након доношења Закона о

зајмовима које је давала Управа фондова. Од 1892.године, када се у београдске станове уводи

текућа вода, клозети почињу редовно да се граде као саставни део стана, а почетком следећег

столећа и купатила. Најчешће се граде приземне или спратне зграде у низу, наслоњене са

једне или обе стране на суседа, са две до три собе на фронту и дворишним крилима.

Вишеспратне зграде за колективно становање напуштају галеријски систем етажа и

осветљавају се преко унутрашњих дворишта. Трпезарија постепено постаје средишњи,

односно главни мотив организације свих стамбених јединица у Београду.

18 Д.Ђурић-Замоло, Хотели и кафане XIX века у Београду, Београд 1988.

8

Почетком 20. века приватне куће се све чешће граде од трајнијих и скупих материјала.19

Детаљ се појављује, украс стилски обрађује, а примена реторичке фасадне скулптуре са

различитим значењем постаје масовна. Уместо косог крова, фасаде се завршавају зиданим

венцима и атикама. Око прозора се израђују шамбране. Намештај се увози из Беча и

Будимпеште. Дуго се задржава стил бидермајера, а спаваће собе и салони испуњавају

намештајем од полираног ораховог дрвета са тапацираним седиштима, наслонима и

страницама фотеља и софа, орманима са три фиоке, а каткад и са витринама за домаће посуђе

и украсе.20 Имућније породице наручују слике којим украшавају станове, а има случаја да се

осликавају и читаве таванице. Расте употреба гвоздених носача за таванице са плитким

сводовима и примена стубова од ливеног гвожђа. Носачи и стубови се поручују из

Аустроугарске. Кров се претежно прекрива лименим покривачем. Грађевински занати су

знатно еволуирали, поготово уметничка браварија и столарија. Армирани бетон почиње да се

примењује у стамбеној архитектури око 1912.године.

Владајуће династије Обреновића и Карађорђевића се истичу у раслојавању облика свог

приватног живота, који је у великој мери зависио од њиховог друштвеног положаја и

државничких обавеза. За своје разгранате приватне, али и јавне потребе, ангажују водеће

архитекте – Александра Бугарског, Јована Илкића и Стојана Тителбаха да им подигну

репрезентативне дворове, летњиковце и маузолеје.21

У домен приватног могу се сврстати и вечна боравишта имућних грађана – породичне капеле

и гробнице. Оне су својим димензијама, положајем на гробљима као и стилском обрадом

показивале статус и идеолошка опредељења наручилаца из различитих слојева, од

политичара и индустријалаца, до трговаца, научника и уметника. Занимљиво је да су

наручиоци тих објеката углавном преферирали национални стил у архитектури својих вечних

станишта,22 чак и они који у приватном и јавном животу нису испољавали национализам.

19 А.Кадијевић, Схватање конструкције у новијој српској архитектури, Универзитетска мисао 2, Приштина 1994, 15-21. 20 Б.Несторовић, нав.дело, 256.21 М.Јовановић, Опленац, Топола 1989; С.Недић, Из историје Старог двора, Наслеђе II, Београд 1999, 11-24; Исти, О неким питањима изворне архитектуре Новог двора, Наслеђе III, Београд 2001, 57-66; Љ.Милетић-Абрамовић, нав.дело, 51-57, 86-91; А.Кадијевић, Естетика архитектуре...302-304, 339-340; С.Марловић, Трагање за изгубљеном целовитошћу дворског комплекса у Београду, ГГБ LII, Београд 2005, 195-250.22 А.Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX - средина XX века), Београд 1997.

9

После периода класицизма и романтизма, од 1865.године до 1914.године, у архитектури

приватних објеката преовлађује академизам као квантитативно најдоминантнији стил. У

архитектури породичних кућа одликује се евокацијама и комбинацијама различитих

европских нововековних стилова, стопљених у хармоничну хијерархизовану морфолошку

целину.23 Грађене су и приватне куће у националном стилу, а почетком 20. века и мноштво

објеката у стилу сецесије. Начела тог новог слободног стила, увезеног из Беча, у српској

средини су само парцијално примењена, претежно на плану растварања каноничне академске

композиције зидног платна, сада прекривеног сецесијским украсима.24

Установљени облици приватне архитектуре, наставиће свој развој и у послератном раздобљу,

од краја 1918.године, када ће добити низ просторних и пластичких модификација.

Отвореност средине према новинама са стране, обележиће и просперитетан период српске

међуратне грађанске културе, у којој ће се узори, за разлику од предратног раздобља, чешће

тражити у западноевропској него средњоевропској архитектури.

Литература:

Максимовић Б., Урбанизам у Србији, Београд 1938.

Несторовић Б., Еволуција београдског стана, ГМГБ II, Београд 1955, 247-270.

23 Исти, Естетика архитектуре академизма...291-345.24 Ж.Шкаламера, Сецесија у архитектури Београда 1900-1914, ЗЛУ Матице српске 3, Нови Сад 1967, 315-342; Исти, Сецесија у српској архитектури, Зборник Народног музеја XII-2, Београд 1985, 7-13; А.Кадијевић, Два тока српског архитектонског Ар Нувоа: Национални и интернационални, Наслеђе V, Београд 2004, 53-70.

10

Manević Z., Pioniri moderne arhitekture Beograda, Arhitektura urbanizam 16, Beograd 1962, 46-49.

Маневић З., Променљиви идеали српских архитеката у 19.веку, Саопштења ИАУС 2, Београд 1969, 57-63.

Несторовић Б., Преглед споменика архитектуре у Србији XIX века, Саопштења X, Београд 1974, 141-169.

Ђурић-Замоло Д., Градитељи Београда 1815-1914, Београд 1981.

Macura V., Urbano planiranje u Srbiji 19-20.vek, Beograd 1983.

Macura V., Čaršija i gradski centar, Kragujevac-Niš 1984.

Вујовић Б., Уметност обновљене Србије 1791-1848, Београд 1986.

Ђурђевић М. - Кадијевић А., Симетрија у новијој српској архитектури, ЗЛУ Матице српске 27-28, Нови Сад 1991-1992, 1-14.

Костић М., Успон Београда, Београд 1994.

Финдрик Р., Народно неимарство – становање, Сирогојно 1994.

Трифуновић В., Архитектура о Крагујевцу, Крагујевац 1995.

Марковић Т., Аритектонско наслеђе града Шапца, Шабац 1996.

Рајић Д., Архитектонско наслеђе Чачка, Чачак 1997.

Кадијевић А., Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века), Београд 1997.

Споменичко наслеђе Србије, Београд 1998.

Kuzović D., Stanovanje u varošicama centralnog dela zapadne Srbije 1850-1950, u: Unapređenje stanovanja (zbornik radova), Beograd 1998, 41-46.

Митровић Г., Градитељско наслеђе у бањама Србије, Саопштења РЗЗЗСК XXX-XXXI, Београд 1998-1999, 175-191.

Костић М., Успон Београда 2, Београд 2000.

Ракоција М., Културна ризница Ниша, Ниш 2002.

Валчић Д., Градитељско наслеђе Власотинца, Власотинце 2002.

Лексикон српских неимара (ур.З.Маневић), Београд 2002.

Милетић-Абрамовић Љ., Архитектура резиденција и вила Београда 1830-200, Београд 2002.

11

Београд у делима европских путописаца (ур.Ђ.С.Костић), Београд 2003.

Ротер-Благојевић М., Развој стамбене архитектуре у Београду током 19. и почетком 20.века (рукопис докторске дисертације одбрањене на Архитектонском факултету), Београд 2004.

Кадијевић А., Естетика архитектуре академизма (19-20-век), Београд 2005.

Марић И., Традиционално градитељство Поморавља и савремена архитектура, Београд 2006.

12