Atomistička teorija Ruđera Boškovića DIPLOMSKI RAD

Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski Fakultet

Odsek za filozofiju

Diplomski rad iz oblasti: filozofija nauke

Tema rada:

Atomistička teorija Ruđera Boškovića svedena na jedan jedinstven zakon sile

Student: Zorica Savić Mentor: Damir Smiljanić

Novi Sad,

2015.

Zorica Savić, Atomistička teorija Ruđera Boškovića svedena na jedan jedinstven zakon sile

Apstrakt

Temelji savremene nauke su bazirani na dostignućima iz tradicije. Neke od tradicionalnih teorija su inokrporirane u nove, savremene teorije, neke su odbačene, a neke su zanemarene. Autoreva intencija je da pokaže istorijski razvoj teorije prirodne filozofije Ruđera Boškovića, njenu istorijsku pozadinu kao i učešće te teorije u nekim aspektima savremene nauke. Rad je utemeljen na komparativnoj analizi teorije sila Isaka Njutna i atomističke teorije Gotfrida Lajbnica kao i odjek tih teorija ujedinjenih u teoriji prirodne filozofije Ruđera Boškovića. Centralna teza rada jeste pojam sile kako je shvaćen u Boškovićevoj filozofiji prirode ali se na periferiji istraživanja nalaze pojmovi koji su takođe ključni za celovito shvatanje prirode. Među tim pojmovima su: pojam kontinuiteta, pojam apsolutnog i relativnog vremena i prostora, pojam apsolutnog i relativnog kretanja kao i pojam atoma i elementarnih čestica. Svi navedeni pojmovi su nasleđeni iz tradicije, ali su postavljeni na sasvim novi način i tako čine osnov za stvaranje novih teorija.

Ključne reči: Bošković, Njutn, Lajbnic, atraktivna sila, repulzivna sila, kretanje, materija, prostor, vreme, atomizam, materijalizam, relativnost

2


Uvod u stvaralački opus Ruđera Boškovića---------------------------------------------------------------------------------4

Koreni Boškovićeve teorije prirodne filozofije------------------------------------------------------------------------------8

Njutnova mehanika------------------------------------------------------------------------------------------------------------8

Njutnov pojam sile-----------------------------------------------------------------------------------------------------------11

Filozofski sistem Gotfrida Lajbnica---------------------------------------------------------------------------------------16

Atomističko ustrojstvo univerzuma--------------------------------------------------------------------------------------19

Teorija Prirodne filozofije------------------------------------------------------------------------------------------------------24

De continuitatis lege---------------------------------------------------------------------------------------------------------29

Boškovićeva teorija prirodne filozofije svedena na zakon sile-----------------------------------------------------33

Relativnost vremena i prostora u Boškovićevoj atomističkoj teoriji---------------------------------------------37

Značaj Boškovićeve teorije prirodne filozofije za savremenu nauku------------------------------------------------40

3


Uvod u stvaralački opus Ruđera Boškovića

Postoje ljudi koji veličinom svog života i dela učine besmislenom podelu na vekove i epohe. Postoje misli čiji se smisao širi poput koncentričnih krugova i koje čovečanstvo pamti i prepoznaje... Ruđer Bošković je naučnik koji je i arhitekta i graditelj velikih naučnih tvorevina. Njegovo delo, stvarano u osamnaestom veku, ugrađeno je u temelje brojnih otkrića i naučnih disciplina nastalih mnogo kasnije.

Vojislav Gledić (Obrazovni sistem "Ruđer Bošković")

Preteča moderne nauke, fizike a naročito atomistike, Ruđer Bošković je iznad

svega bio svestrana ličnost. U svoje vreme je bio izuzetno poznata i cenjena ličnost, a

kroz istoriju često citirana od strane velikih imena, te je gotovo neverovatno da je

izuzetno zanemaren u nauci svoga naroda. Bio je teolog, pripadnik isusovaca, često

spominjan kao pesnik, pripadnik otmenih salona, poverenik vlade, član Kraljevskog

društva u Londonu, ali iznad svega vrstan naučnik i fizičar koji je želeo da dođe do

jednog jedinog zakona kojim će zaključiti svoju "teoriju svega" na kojoj je tokom svog

životnog veka neumorno radio. Strasno bavljenje Njutnom i izuzetno poštovanje koje je

gajio prema Lajbnicu doprineće do njegovog više nego značajnog rada na teoriji sila

koju je objavio u "Teoriji prirodne filozofije" koja je imala najvećeg odjeka među

britanskim naučnicima, Faradejem, Maksvelom i Kelvinom. No, ni ovi naučnici nisu

usamljeni pri pozivanju na Boškovića, koji je izuzetno uticao na razvitak savremene

nauke posle devetnaestog veka, a naročito se smatra pretečom moderne atomistike.

Važno je naglasiti da i današnja, savremena nauka polazi od sličnih koncepcija o prirodi

materije kao što je polazio Bošković.1 Boškovićevo delo predstavlja predmet enormnog

interesovanja upravo zato što se njegova istraživanja kao i njegova metafizika slažu sa

današnjim otkrićima savremene nauke iako su njegova istraživanja nastala mnogo pre

velike mase neophodnih činjenica koje su potvrdile da su ona ispravna i egzaktna.

1 Stojanović, K., "Atomistika", Štamparija Ž. Radovanovića, Niš, 1892,, str. 30.

4


Bošković nije ušao u istoriju nauke po nekom fascinantnom otkriću nekog

fundamentalnog zakona, a eto dva veka kasnije njegovo ime i dalje se doima kao ime

jednog od najvećih naučnika osamnaestog veka. Ograničenost epohe u kojoj je živeo je

doprinela do toga da Bošković svoje hipoteze nikada nije dokazao matematički i zbog

toga su one doživele tu sudbinu da budu odbačene pre nego što su bile ispitane. Tek

kasnije, u savremenoj nauci, negde krajem devetnaestog a naročito u dvadesetom veku

one su doživljavele pravu ekspanziju. Da bi pokazali zašto Boškovićeve ideje pobuđuju

interes i među današnjim naučnicima, fizičarima i filozofima mi moramo na samom

početku pokazati na kojim osnovama leži njegova teorija, šta se sa njom postiže i kakav

odjek ona ima u teorijama savremene nauke.

Boškovićeva intencija se sastoji u tome što je hteo da sa stanovišta filozofa

prirode objasni svet i celinu ljudske spoznaje, i u pogledu uspešnosti ovog zadatka

naučnici nisu saglasni. Dok sa jedne strane neki od njih smatraju Boškovićevu teoriju

najvećim trijumfom nad čulima koji je dosad na Zemlji postignut, ima onih koji su

kategorično odbijali Boškovićeve pretpostavke. Sam Bošković, u duhu Sokrata kaže: "

Pred veličinom i tajnom ljudske spoznaje; videvši kako zapravo stoji sa sveznanjem;

čovek postaje svestan vlastitog neznanja".2 Uopšteno gledano, zadatak "Teorije

prirodne filozofije" jeste da ispostavi jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi,

međutim, u ovom delu kako i sam Bošković u pregovoru iz prvog bečkog izdanja,

posvećenu Kristoferu Grofu de Migaziju, nalazi se zahtev da se ispostavi nova vrsta

celokupne prirodne filozofije do sredine osamnaestog veka. Nova teorija, koju Bošković

pokušava da sprovede se kardinalno razlikuje od dotadašnjih stanovišta i to se na

veoma čudan način razlikuje buduću da u sebi sabira Lajbnicovu teoriju o jednostavnim

i neprotežnim elementima i Njutnovu teoriju o atraktivnim i repulzivnim silama. Svoju

teoriju Bošković ne gradi na upitnom tlu već aksiomatski - pošao je od opšteprihvaćenih

principa te se poslužio logičkim umovanjem i naposletku došao do jednog jedinog

jednostavnog i neprekinutog zakona sila koji postoji u prirodi i koji svojom primenom

daje sastav elemenata materije, zakone mehanike i opšta svojstva same materije.3

2 Ladan, T., "Enciklopedije: Između zamišljenog i provedivog obrasca", Encyclopaedia moderna, 5 - 6, Zagreb, 1967., str. 365.3 Bošković, R., "Teorija prirodne filozofije", Sveučilišna Naklada Liber, Institut za sve Učilište u Zagrebu, Zagreb, 1974.,str. X.

5


Najveći deo svog stvaralaštva, Bošković provodi u Rimu gde gradi svoj vlastiti

prirodno - filozofski pogled pod uticajem crkvenih sveučilišta. U takvim uslovima,

Bošković je pokušao da razbije nedovoljno utemeljene predrasude crkvenih institucija

koje su umnogome sprečavale razvoj novovekovnih istraživanja o prirodi. Upravo na

temelju isusovačkih kolegija, Bošković je gradio svoj humanizam tražeći pritom

jedinstveni temelj nauke i filozofije.

Novovekovnu nauku karakteriše stav da se priroda shvati kao knjiga napisana

matematikom. Ovaj stav izaziva protest kod Getea koji kaže: "Fizičari muče prirodu

različitim eksperimentalnim napravama i izražavaju se u matematičkim formulama"4, a i

sam Bošković je bio sličnog stanovišta smatravši da se na taj način razbija prvobitno

jedinstvo prirode. Međutim, ovo nipošto ne treba shvatiti u smislu da je Bošković zauzeo

a-matematički stav koga se doslovno držao. On se itekako koristio matematikom pri

objašnjavanju svojih nahođenja, no on se opirao svođenju fizike na spoljašnje odnose i

na prevelikom zalaženju u apstraktne matematičke postavke same prirode.

Ono što je zanimljivo, a opet je manje poznato jeste da je Ruđer Bošković osim

delatnosti na području filozofije i nauke, bio poznati i priznat pesnik. Bio je član tada

ugledne akademije Arkadije i dobio nekoliko priznanja za svoje pesme pisane što na

latinskom što na hrvatskom. Međutim, čak i u svojim izrazito pesnički nadahnutim

delima Bošković je opisivao naučne probleme mada to nije bila neka posebna novina u

to doba. Među poznatim pesmama te tematike se nalaze "Pomračina Sunca i Meseca" ,

objavljena u Londonu 1960-te godine a potom i prevedena na francuski jezik pod

nazivom "Les éclipses" 1779-te.5 Navedena pesma bila je posvećena Luju XVI, dok je

ostale pesme Bošković posvećivao mnogim uglednim ličnostima toga vremena a među

njima i papi i carici Mariji Tereziji.

Veliki filozof, naučnik a i pesnik, Bošković je ostao upamćen i po radovima iz

oblasti arheologije, građevinarstva, tehnike i optike. Iako je sa jedne strane nastojao da

se kloni matematičkih apstrakcija, Bošković se itekako istakao kao znameniti

4 Supek, I., Ruđer Bošković: Vizionar u prijelomima filozofije, znanosti i društva, Jugoslovenska akademija znanosti i umetnosti, Zagreb, 1989., str. 32.5 Stipe Kutleša Tko je zapravo Ruđer Bošković, Klasje naših ravni 1935., ogranak Matice Hrvatske u subotici, 2011., str. 10.

6


matematičar u Rimu od 1740 - te do 1760 - te, zatim u Paviji od 1764 - te do 1769 - te i

naposletku u Milanu od 1770 - te do 1773 - će. Bošković će prvi istaći ideju da postoje

geometrije različite od euklidovske koja se u to vreme smatrala urođena u ljudskom

umu. Bošković je smatrao da se Euklidov postulat o paralelama ne može izvesti iz

ostalih aksioma.6 Takođe, mnogo je diskutovao o problemu jednostavnosti pravca i

tvrdio je da pravac nije najjednostavniji nego da su sve neprekidne krivulje jednako

jednostavne. Bošković je teoriju transformacija geometrijskih mesta razradio u pojam

neprekinutosti u geometriji što će biti izraženo kroz zakon kontinuiteta u filozofiji prirode.

Ovim zakonom došao je do formulacije kontinuiteta realnih brojeva te je na taj način

postavio put razvijanju teorija Dedekinda i Kantora. Bošković je, takođe predvideo

probleme u geometriji prirode predloživši mogućnost kontrukcije fraktalnih struktura,

odnosno krivulja koje nemaju tangente ni u jednoj tački. U dvadesetom veku, na ovoj

ideji se zasniva matematička teorija fraktala.

U fokusu Boškovićevog interesovanja bio je oblik Zemlje koji je predstavljao

gorući problem nauke njegovog vremena. Baveći se ovim problemom, Bošković je

obrađivao podatke merenja statistički i prilikom ovog procesa, on je dao prvu metodu

poravnavanja grešaka merenja pri čemu je postavio tri uslova koja je iskoristio Pjer

Simon Laplas, poznata pod nazivom - Laplasova metoda.7 U novije vreme se koristi i

Bošković - Laplasova metoda, a ovaj pokušaj je još jedan doprinos Boškovića u

matematici na kojoj mu toliko zameraju.

Pored mnoštva oblasti na kojima je Bošković radio i postizao velike uspehe, on

će ipak ostati najupamćeniji po njegovoj teoriji prirodne filozofije svedene na jedan

zakon sila koje vladaju u prirodi i njen zakon kontinuiteta. Škotski filozof i naučnik

Robinson se u velikoj meri bavio Boškovićevim radom te je često isticao da će

Boškovićeva teorija prirodne filozofije "biti uvek smatrana... jednim od najdomišljatijih

istraživanja tajni prirode. Usuđujem se reći da, ako ikada budemo imali pravu teoriju,

tada će ona nalikovati Boškovićevoj u mnogim njenim osnovama".8 Bošković je cenjen u

savremenoj nauci i danas, čak možemo reći da je nauka sa početka dvadesetog veka

6 Ibid., str. 14.7 Ibid.8 Ibid., str. 15.

7


samo ubrala plodove Boškovićevog rada. No, do toga ne bi došlo da Bošković nije na

polju filozofije o prirodi uveo novi zakon kontinuiteta i razradio sveobuhvatnu,

jedinstvenu teoriju o postojanju sile.

Koreni Boškovićeve teorije prirodne filozofije

Njutnova mehanika

Nijedna teorija nije bila zaista tako uspešna kao Njutnova teorija koja je dala mnoštvo predviđanja koja su kasnije potvrđena. Čak se u izvesnom smislu može reći da je Njutnova teorija bila najveći događaj u ljudskoj duhovnoj istoriji.

Karl R. Poper

Bošković izrekom kaže da njegova teorija sledi Njutna, no napominje kako nastoji

da napravi izvestan otklon od Njutna kako bi mogao da napreduje u istraživanjima. Ipak,

fundamentalni pojam Boškovićeve teorije prirodne filozofije jeste upravo Njutnov pojam

sile. Njutnov koherentni sistem predstavlja u sebi sabrane dotadašnje rezultate nauke:

Keplerovi zakoni, Galilejevi zakoni slobodnog pada, Hajgensov izvod akceleracije i

centripetalna sila etc. Sam Njutn uvek je priznavao uticaj prethodnika na svoj rad gde se

njegovo priznanje misliocima prošlosti ogleda u čuvenom citatu kojim Njutn sumira

rezultat svog rada - Ako sam i video dalje od drugih onda je to zato što sam stajao na

leđima divova. U nauci i filozofiji neohodni su temelji na kojima se grade sistemi misli i

ideja i kojih kasnije proizilaze rešenja od epohalnog značaja. Za dobijanje dugoročnih

rešenja koji su egzaktni i primenljivi potreban je dugogodišnji, često i vekovima dug

naporan i studiozan rad. Kao što Boškovićeva teorija stoji na temelju Njutna tako su

mislioci iz prošlosti imali nemalog uticaja na Njutna.

8


Empirijski iz svakodnevnog iskustva možemo govoriti o postojanju nekakve teže,

a već je i Klaudije Ptolomej9 naslućivao da postoji nekakva sila koja drži planete i

nebeska tela na okupu. Ptolomejev sistem je korišćen čitavih četrnaest vekova posle

njega, zapravo sve do Kopernikovih otkrića 1543 - će godine i u njemu Ptolomej tvrdi

postojanje osam kristalnih sfera na kojima su raspoređeni Sunce, Mesec i planete. Da

bi objasnio petlje koje nastaju u kretanju planeta po nebeskoj sferi uveo je i dodatno

kruženje planeta jer je smatrao da se planete kreću po manjim kružnim orbitama

spojenim sa odgovarajućim sferama. Ptolomej nije objašnjavao šta se nalazi iza osme

sfere ostavljajući taj deo nadležnost hrišćanske crkve te je na taj način i u hrišćanskim

institucijama Ptolomejeva teorija prihvaćena.

No, dok su Ptolomejeva istraživanja ipak ostala samo na slutnji, u predgovoru

Njutnovog dela "Matematički princip prirodne filozofije", on govori o silama gravitacije

zbog kojih nebeska tela teže ka Suncu i ka pojedinim planetama i da one mogu biti

otkrivene iz nebeskih pojava. Njegova prva knjiga ispituje kako se može matematički

istraživati kretanje tela pod uticajem poznatih sila. "Philosophia Naturalis Principia

Mathematica" donosi pravu ekspanziju naučnih otkrića i eksplikacija u to vreme. U

navedenom delu je uveden i dokazan diferencijalni račun, objavljen zakon gravitacije i

postavljen je aksiomatski temelj za ono što će se kasnije nazvati klasičnom

mehanikom10, a pripadao joj je i Galilej.

Klasična mehanika poznaje prostor i vreme kao apsolutne i u njoj je geometrija

prostora euklidska što dalje znači da su u njoj vreme i prostor nezavisni od fizičkih tela

koje se u njima nalaze i da je najkraće rastojanje između dve tačke prava linija. U

klasičnoj mehanici, prostor je zamišljen kao ravni trodimenzionalni Euklidski prostor.11

Njutn i Galilej poznaju vreme, prostor i tvar kao međusobno nezavisne entitete, i tek sa

početka dvadesetog veka, tačnije 1905 - te će Ajnštajn povezati prostor i vreme u svojoj

Specijalnoj teoriji relativnosti. Neeuklidske geometrije, što im se naznaka ogleda još u

Boškovićevoj teoriji ne odbacuju u potpunosti zamišljen euklidski prostor, već ga

9 Iako je kolokvijalno ustaljeno da se izgovara Ptolomej, ipak je pravilnije grčko prezime Ptolemaios čitati kao Ptolemej. Mijatović, Lj., Savremena prezentacija razvoja klasične mehanike, Univerzitet u Novom Sadu, Prirodno - matematički fakultet, odsek za fiziku, Novi Sad, 2006., str. 10.10 Za razliku od nje, kvantna mehanika će se pojaviti početkom dvadesetog veka.11 Glumac, Z., "Klasična mehanika", Publisher, Sveučilište u Osijeku, Osijek, 2006., str. 16.

9


pripisuju prostoru bez tvari. Dakle, prostor bez tvari je ravan (euklidski) dok svojstva

tvari koja se nalaze u prostoru usled njene mase menjaju svojstva prostora i čine ga

zakrivljenim. Geometriju zakrivljenog prostora razvijaju Riman12 i Lobačevski13. Klasična

mehanika, odnosno Njutnovo doba još uvek ne poznaje geometriju zakrivljenog

prostora. Kao što smo već pomenuli, prostor je ravan euklidski, homogen i izotropan

kontinuum. Homogenost prostora označava da prostor ima svojstva u svakoj svojoj

tački, tj. sve tačke su ravnopravne i ne postoji istaknuta tačka. Izotropnost prostora

znači da prostor ima ista svojstva u svim smerovima. No, šta znači kada je prostor

euklidski?

Starogrčki matematičar Euklid je u svom najznačajnijem delu "Elementi"

(Stoicheia)14 izgradio osnove geometrije koja će vekovima ispred njega predstavljati

uzor generacijama filozofa prirode, naučnika i matematičara. Euklid je najpre definisao

fundamentalne geometrijske pojmove koje će koristiti, zatim je postavio pet aksioma,

tvrdnji koje same sebe dokazuju i na temelju njih pomoću logičkog zaključivanja izveo

osnovne matematičke teoreme o geometriji prostora. Na osnovu geometrije koja je

svedena na ovih pet aksioma, tokom narednih dve hiljade godina su se izgradile

mnogobrojne discipline, i to ne samo među prirodnim naukama, recimo Spinoza je

napisao svoju "Etiku" upravo po uzoru na Euklidove "Elemente", na sličan način kao što

je Euklid definisao osnovne geonmetrijske pojmove, tako je i Spinoza definisao osnovne

etičke pojmove i postulirao veze među njima. No, kao što smo rekli na osnovama

euklidske geometrije leži Njutnova mehanika. Njutn je celu mehaniku sažeo u tri

aksioma koji govore šta se događa sa česticom kada na nju deluju sile. A temelj

klasične mehanike predstavlja drugi Njutnov aksiom15:

d2r→

dt 2=1mF→

.

12 http://plato.stanford.edu/entries/geometry-19th/#DifGeoRie13 http://plato.stanford.edu/entries/geometry-19th/#LobGeo14 link za online čitanje "Elemenata": http://aleph0.clarku.edu/djoyce/java/elements/toc.html15 Glumac, Z., "Klasična mehanika",str. 138.

10


Ovaj aksiom kaže da je iz poznavanja svih sila F→

koje deluju na česticu mase m,

rešavanjem gore diferencijalne jednačine moguće proizvoljno tačno odrediti njen položaj

r→

(t ) u prostoru u proizvoljnom vremenskom trenutku t, kako prošlom tako i budućem.

Ova Njutnova tvrdnja imala je enormne filozofske implikacije, što je 1814 - te izrekao

Laplas u svojim "Filozofskim esejima o verovatnosti" - "Mi moramo smatrati sadašnje

stanje svemira, kao posledicu njegovog prethodnog stanja, i kao uzrok onome stanju

koje sledi. Um, koji bi u datom trenutku poznavao sve sile koje deluju u prirodi, kao i

položaje i brzine svih svemirskih tela i koji bi bio sposoban rešiti njihove jednačine

kretanja, obuhvatio bi jednom jedinom formulom kretanje najvećih zvezda i planeta kao i

kretanje najmanjih atoma. Takvom umu ništa ne bi bilo nepoznato: pred njegovim očima

bi bila sva prošlost, kao i sva budućnost".16 Ova tvrdnja ide sasvim u prilog Boškovićevoj

nameri da osmisli jednu jedinu teoriju filozofije prirode koja će svedena na jedan zakon

sile pokušati da objasni sve pojave u prirodi.

.

Njutnov pojam sile

Da bi došli do pojma sile, moramo se osloniti na tri Njutnova aksioma ili tri

Njutnova zakona kretanja:

1. Zakon inercije - Svako telo ostaje u svom stanju mirovanja ili ravnomernog

pravolinijskog kretanja ukoliko nije prinuđeno da promeni to stanje silama koje deluju na

njega.17 Što dalje implicira da telo na koje ne deluju nikakve spoljašnje sile ostaje u

stanju mirovanja ili nastavlja kretanje u istom smeru jednakom brzinom;

Ovaj zakon se izražava sledećom formulom:

∑i=1

n

Fi→

=0→⇒ dvdt

=0

16 http://plato.stanford.edu/entries/religion-science/17 Njutn, I., "Matematički principi prirodne filozofije", Akademska knjiga, Novi Sad, 2011., str. 22.

11


2. Fundamentalni zakon kretanja - Promena kretanja uvek je proporcionalna

pokretačkoj sili koja deluje i javlja se u smeru prave linije po kojoj ta sila deluje.18 Dakle,

ako na telo mase m deluje sila F ona mu daje ubrzanje:

a→=F→

m

A opšta formula II Zakona kretanja ili fundamentalnog zakona kretanja glasi:

F→=d p

→

d t

Dakle, brzina promene količine kretanja tela jednaka je sili koja deluje na njega.

3. Zakon akcije i reakcije: Za svaku akciju uvek postoji suprotna, jednaka reakcija. Ili,

međusobne uzajamne akcije dva tela uvek su jednake i usmerene su na suprotne

delove.19 Kada jedno telo deluje određenom silom na drugo telo, onda i to drugo telo

deluje silom na ovo prvo telo. Npr. ukoliko pritisnete kamen svojim prstom i kamen

takođe pritiska prst.20 Sila akcije i sila reakcije se uvek javljaju zajedno u međudelovanju

tela, ali one imaju suprotan smer. Treći Njutnov zakon možemo izraziti sledećom

formulom:

F→

1=−F2→

U pomenutim zakonima, telo je opisano količinom kretanja p→=mv

→

, a

međudelovanje tela i okoline se ostvaruje putem sile. Iako sva tri aksioma govore o sili,

dakle prvi aksiom govori o telu koje ostaje u stanju mirovanja kada na njega ne deluje

nikakva sila, a treći govori o interakciji tela i okoline posredstvom sile, tek drugi aksiom

se naziva aksiomom sile. No, na ovom mestu moramo napraviti distinkciju sistema o

kojima govorimo, reč je o inercijalnom i neinercijalnom referentnom sistemu. Svaki

sistem koji se kreće konstantnom brzinom u odnosu na neki inercijski sistem i sam je

18 Ibid, str. 23.19 Ibid.20 Ibid.

12


inercijski, svi sistemi koji nisu inercijsku jesu neinercijski.21 Precizirano, referentni sistem

je zajednički sistem objekata koji se nalaze u istom stanju te se za inercijalni referentni

sistem može reći da je to sistem koji obuhvata jednako kretanje objekata u istom smeru,

istom konstantnom brzinom. Tako za dva referentna sistema kažemo da su inercijska

kada se kreću u istom pravcu i konstantnom brzinom u odnosu jedan na drugi. Kao

primer inercijskog sistema najčešće se uzima sistem koji je vezan uz fiksne ili zvezde

stajaćice.22 Termin "fiksne" zvezde svakako nije posve adekvatan termin budući da se

ne radi o nekakvim zvezdama koje "lenjo" stoje i ne pomeraju se u univerzumu.

Naprotiv, one se zaista kreću u kosmosu. No, njihovo kretanje je veoma sporo te su

astrolozi izračanali da se one za čitav ljudski vek gotovo ne uspeju pomaći sa mesta.

Primer neinercijskog referentnog sistema je planeta na kojoj živimo. Za razliku od

zvezde stajaćica, planeta Zemlja se ne kreće konstantnom brzinom jer se kreće oko

svoje ose, zatim se po eliptičnoj putanji kreće oko Sunca da bi se naposletku sa

celokupnim Sunčevim sistemom kretala oko središta galaksije.

Univerzalni Njutnov zakon upravo proizilazi iz njegove kontstatacije da je sila

koja deluje na jabuku koja pada sa grane i sila koja okreće Zemlju oko Sunca jedna te

ista sila. Formulacija ove sile se na nekim mestima u literaturi naziva četvrti Njutnov

zakon, a proizilazi iz drugog Njutnovog zakona koji je nazvan zakonom sile. Sila

gravitacije (lat. gravitas; težina) je identična sila koja izaziva i pravolinijsko kretanje

(slobodan pad jabuke) i krivolinijsko kretanje (sile koje deluju među nebeskim telima).

Sila gravitacije ima sledeća svojstva:

1) deluje među parovima čestica;

2) srazmerna je količniku masa čestica;

3) obrnuto je srazmerna kvadratu njihove međusobne udaljenosti i

4) uvek je privlačna.23

Njutnova namera jeste da objedini zakone koji važe među telima na tlu planete

sa zakonima koje važe među nebeskim telima. Zakon sile gravitacije ima za svoju

osnovu Dekartovu mehaniku, odnosno Dekartov princip inercije. Iako Njutnova 21 Glumac, Z., "Klasična mehanika",str.141.22 Ibid.23 Ibid., str. 278.

13


mehanika leži na zakonima koje su postulirali Dekart i Galilej, i jedan i drugi su izbegli

koncept sile, dok je Njutn upravo silu i pokušao da uvede na velika vrata u filozofiju

prirode. Fundamentalni zakon kretanja upravo govori u prilog egzistenciji sile; 1) u

stanju mirovanja tela na njega ne deluje sila, a ako telo ima ubrzanje na njega deluje

neka sila spolja, 2) smer sile i smer ubrzanja su jednaki i 3) ako postoji više sila koje

deluje na telo, svaka od njih uzrokuje svoje ubrzanje. Dakle, sila je jednaka ubrzanju:

F→=m⋅a

→

. Na temeljima zakona Keplera i Hajgensa, Njutn je došao do osnovnog

zakona dinamike kog izražava kroz formulu:

ma=G⋅mGmG

'

d2

Njutnov zakon gravitacije predstavlja prvo ujedinjenje sila, te je samim tim ova

Njutnova teorija univerzalna. Njutnov zakon gravitacije se pre svega izvodi iz njegovih

prethodnih razmatranja, a ovom teorijom ih samo ujedinjuje. Sila koju prvo definiše jeste

inertna sila (vis inertis) koja je urođena, unutrašnja je i služi kao moć otpora i zahtev tela

da zadrži stanje u kom se nalazi bilo da miruje ili da se kreće. Ova sila opisana je prvim

aksiomom. Zatim dalje, Njutn govori o sili akcije, odnosno o primenjenoj sili koja se vrši

nad nekim telom da bi se promenilo njegovo stanje. O ovoj sili Njutn govori u svom

trećem aksiomu. Dalje, Njutn govori i o centripetalnoj sili i centrifugalnoj sili, no sve ovo

nam ne daje konačan odgovor na pitanje - Šta je to sila?

14


Njutnov koncept sile proizilazi, odnosno biva dedukovana iz Keplerovih zakona.

Međutim, za univerzalnost otkrića njenog zakona Njutnu je bila potrebna i velika

imaginacija koje mu nije nedostajalo.

24

Njutnova teorija nije nastala prostom niti

indukcijom niti dedukcijom iz Keplerovih i Galilejevih teorija, takođe, teorija Njutna nije ni

njihova prosta konjukcija, Njutnova teorija jeste reorganizovana sinteza teorija njegovih

prethodnika. Radeći upravo na Keplerovim zakonima o vremenu obilaska planeta, Njutn

izvodi zaključak da "sila koja drži planete u orbiti mora da bude srazmerna kvadratu

udaljenosti od centra oko koga se one kreću".

25

Međutim, ova Njutnova konkluzija nije

ugledala svetlost dana onda kada je osmišljena već čitavih dvadeset godina kasnije.

Hajgensov eksperiment sa klatnom ustvrdio je da je ubrzanje Zemljine teže u sekundi

15 stopa, 1 col i 14/9 linija pariske mere. Njutnova teorija je prilično odstupala od

ovakvih merenja, no greška nije bila u teoriji već upravo u tim merenjima. 1682. Njutn je

na jednoj sednici Kraljevskog društva čuo za Pikarova premeravanja Zemlje i 1687.

izdaje prvo izdanje "Philosophiae Naturalis Principia Mathematica". Ovoj knjizi se nikako

24 Stokić, Z., "Rast znanja - Isak Njutn", Biblioteka Matematičkog Instituta, Beograd, 1991., str. 30.25 Ibid.

15


nije radovao Hegel čija su tumačenja prirode bila u suprotnosti sa principima Njutnovog

dela, budući da njegov koncept prirode izjednačava logiku prirode sa logikom čoveka.

Predajući manuskript, Njutn je obavestio prisutne članove Kraljevskog društva da

se njegova Principia zasniva na matematičkom dokazu Kopernikove hipoteze u

onakvom obliku kako je to predložio Kepler, i gde se sva nebeska kretanja objašnjavaju

na osnovu jednostavne pretpostavke o privlačenju ka centru Sunca, obrnuto

proporcionalno kvadratu rastojanja.

26

Kapitalno Njutnovo delo ostavlja dojam da je sam

Njutn verovao kako se može prodreti u samu bit prirode i kako se ona može dokučiti,

međutim to nije sasvim tačno. Njutn je verovao da se apsolutna spoznaja prirode ne

može objasniti nikakvim aksiomatskim sistemom, ali da se mogu konstruisati teorijski

sistemi koji će reprezentovati ponašanje prirode. Dakle, sa Njutnom zakoni postaju

svojstva teorijskih sistema, a ne prirode po sebi. Ono što se pokušava reći jeste da je

značaj Principia - e utoliko veći ukoliko se ona ne posmatra samo kao aksiomatski

priručnik rešavanja problema kretanja tela već kao jedan priručnik u kom se pored

filozofskog ili mitloškog pokušao zasnovati i naučni jezik.

26 Ibid., str. 43.

16


Njutn je vrlo rado isticao uticaj prethodnika na njega. Među njima, tumači

Njutnovske reči misle najčeće na Dekarta, Galileja i Keplera, no ne možemo negirati

enorman uticaj Bekona, Hobsa, Bojla, Hajgensa i njegovog učitelja Baroa i pre svih

Euklida. Međutim, sa Njutnom se ne završava misao nauke. Kao što je on stajao na

"ramenima divova" tako je i njegova teorija bila makar desno rame za nastanak teorije

prirodne filozofije Ruđera Boškovića. A njeno levo rame jeste filozofija Gotfrida Lajbnica.

Filozofski sistem Gotfrida Lajbnica

Lajbnic je kao i većina velikih mislilaca bio polihistor. U istoriji se najčešće

spominje kao filozof ali na tlu matematičkih nauka Lajbnic ostaje značajan po invenciji

infinitezimalnog računa poznat i kao calculus (računa beskonačno malih brojeva; izvodi i

integrali) kao i Njutn a opet nezavisno od njega. Smatrao je da su zakoni logike,

matematike i metafizike očigledne istine uma, međutim stavovi prirodnih nauka su

kontingentne istine koje se mogu spoznati samo iskustvom. U Lajbnicovoj filozofiji se

vidi težnja ka izmirenju materijalizma i spiritualizma sa pozicije racionalizma. Ovako

postavljeno, vidi se da razum zauzima ulogu primata nad čulima. Smešteno na ovoj

razmeđi materijalizma i spiritualizma, saznanje može biti: mutno ili jasno, adekvatno ili

neadekvatno, simboličko ili intuitivno. Savršeno saznanje jeste istovremeno jasno,

adekvatno i intuitivno. A verujući da bit prirode u potpunosti može saznati samo razum,

Lajbnic zajedno sa Dekartom i Spinozom se svrstava u "racionliste" moderne filozofije.

17


Iako dele poziciju sa koje razmatraju filozofska pitanja, Lajbnic se ipak u nekoliko bitnih

aspekata razlikuje od njih dvojice.

I Dekartu i Spinozi je zajedničko insistiranje na preispitivanju filozofske tradicije i

potrebi za ponovnom izgradnjom temelja znanja. Lajbnic u svojoj nameri nije želeo da

bude toliko destruktivan, njegova intencija jeste da napravi sinezu i uspostavi pomirenje

znanja od Grka pa do danas. Kao što i sam Lajbnic kaže: "Većina filozofskih pravaca su

u pravu u onome što tvrde, ali nisu u onome što poriču".27 Dekart i Spinoza odbijaju

pomirenje mehaničke filozofije sa aristotelovskom teleološkom školom, što Lajbnic

pokušava da uradi u jednom delu svog rada. U čitavom opusu istraživanja koji je bio

sveobuhvatan centralna tema Lajbnicovog rada jeste - fundamentalna priroda

stvarnosti. Da bi dokučio bit realnosti, Lajbnic polazi sa pozicija mnoštva nauka,

međutim najvalidnije objašnjenje o prirodi sveta daje njegova teorija monada sa pozicije

metafizike. Dakle, teza o krajnjem ustrojstvu stvarosti koja je sačinjena od besprozornih

monada čija harmonična stanja su određena i kontrolisana od strane Boga, koji je

stvorio ovaj, najbolji od svih svetova.28 Zanimljivost jeste da je teorija o monadama ipak

produkt kasnijeg Lajbnicovog rada čemu u prilog govori i činjenica da se čak ni termin

"monada" nije mogao naći u Lajbnicovim spicima pre 1695.

Već na samom početku svog stvaralaštva kada je bio pod jakim uticajem

mehanicističke filozofije. Lajbnic je shvatio da osnova njegovog rada ne mogu biti ni

epikurejski atomi a ni kartezijanska materija. Njegovo mišljenje je da teorija prirodne

filozofije treba da počne od metafizike koja će suštinski biti aristotelijanska. Međutim,

metafizika koja čini centralni deo Lajbnicove filozofije ipak se ponekad u njegovim

radovima nalazi na periferiji. Danas, u filozofiji, metafizika kojom se Lajbnic bavio naziva

se teorija saznanja. Za razliku od Dekarta koji je želeo da obezbedi ljudskom znanju

nesumnjive temelje, Lajbnic je već gotovo na samom početku rada odustao od namere

te vrste. Čak i samu metodu meditacije Lajbnic smatra "retoričkim trikom koji nema

stvarnu filozofsku upotrebu".29 Samim tim, Dekartov zaključak "Mislim, dakle postojim"

kao temelj zgrade znanja u očima Lajbnicove filozofije nema posebnu vrednost jer 27 Lajbnic, "Pismo Rejmondu, 10. Januar 1714.": u "The Cambridge Companion to Leibniz", edited by Nicholas Jolley, University of California, San Diego, 1995., str. 3.28 Ibid., str. 5.29 Ibid., str. 8.

18


smatra da postoje mnoge pretpostavke o kojima "ja" mislim (Varia a me cogitantui) a da

su potpuno izvesne. No ipak, to nikako ne znači da je Lajbnic u potpunosti osuđivao

Dekartovu filozofiju. Naprotiv, on na mnogim mestima staje uz Dekarta, a to naročito

čini kada kritikuje Lokovu empirističku teoriju koja tvrdi da ljudsko znanje mora biti

bazirano na iskustvu a ne na platonističkoj teoriji urođenih ideja. Ovo je glavni razlog

zašto se Lajbnic svrstava u racionaliste.

Mimoilaženje sa svojim savremenicima u mišljenju koji su fundamenti ljudskog

znanja je samo jedan aspekt razlaza, drugi aspekt razlaza jeste u viđenju logike spram

ostalih nauka. Vreme u kom je Lajbnic stvarao jeste vreme kada je sumnja kao metoda

dominirala. Lajbnic je ipak više bio oduševljen sholastičkom logikom. Neumorni trud na

ovom polju doprinosi da se Lajbnic posmatra kao jedan od pionira simboličke logike.30

Ono što je bitno u spisateljskom opusu logike kod Lajbnica jeste teorija istine i teorija o

prirodi prepozicija. Ove dve teorije su od izrazitog značaja za rešavanje nekih od

najfundamenatlnijih filozofskih pitanja. Za Lajbnica prepozicija je istinita akko je koncept

predikta sadržan u konceptu subjekta. Međutim, savremenici, pa čak i sam Lajbnic u

ovoj teoriji su našli dosta problema. Ovako postavljena teorija za posledicu ima stav da

su sve istine nužne istine. Lajbnic nikako nije mogao da ostane pri ovom stavu jer je

ipak stanovište njegove filozofije bilo usmereno protiv Spinozinog determinizma. Lajbnic

je bio svestan poteškoća svoje teorije i pokušavao je da otkloni nejasnoće koje su je

dovele do nesavršenosti.

Interesantno je da je po pitanju filozofije prirode Lajbnic bio potpuno saglasan sa

aristotelijanskom teorijom, dok se uopšte nije slagao sa teorijama filozofije prirode

sedamnaestog veka, među kojima su teorije Dekarta i Njutna. Neslaganje sa Njutnom

umnogome proizilazi i iz spora oko diferencijalnog računa, s obzirom na to da su i jedan

i drugi došli do otkrića ovog računa, mada oba na različite načine. U istoriji nauke, i

danas traje neslaganje među naučnicima koji od njih dvojice prvi dolazi do rešenja, kao i

to ko je imao veći uticaj na onog drugog i da li je uopšte došlo do međusobnog uticaja.

Kako bilo, pomirenje ovog spora dolazi u tome što se teorija diferencijalnog računa

danas naziva Njutn - Lajbnicova teorija. Međutim, ovo nije bila jedina tačka sukoba ove

30 Ibid., str. 9.

19


dvojice mislilaca prirode. Lajbnic se ispostavio kao veliki i značajni kritičar Njutnove

filozofije prirode za koju je smatrao da uzima "neadekvatne metafizičke temelje".31 I u

prepisci sa jednim od Njutnovih učenika, Semjuelom Klarkom32, nastaju dva veoma

značajna metafizička principa: princip dovoljnog razloga i princip individuacije. Ali ipak

na koncu svega, Lajbnic je Njutnovu teoriju atraktivnih sila smatrao jednim od najvećih

postignuća fizike sedamnaestog stoleća pa se na ovom mestu Lajbnic može posmatrati

kao branilac mehaničke filozofije koja je u suprotnosti sa aristotelijanskom tradicijom.

Kao pristalica mišljenja da u tradiciji imamo mnogo vrednih stavova koje ne

možemo i ne smemo odbaciti, od Lajbnica se očekuje namera da dokaže Božje

postojanje kao što je to bio jedan od gorućih problema u filozofskoj tradiciji. I na neki

način Lajbnic i jeste na ovoj poziciji budući da sam kaže: "Gotovo sve metode koje su

korišćene pri dokazivanju Božje egzistencije su dovoljno glasne i mogle bi da posluže

svrsi da su pravilno izvedene".33 Lajbnic daje čak četiri dokaza o postojanju boga od

kojih su dva najznačajnija: ontološki i kosmološki. Ova dva dokaza govore u prilog

afirmacije egzistencije Boga koji u sistemu Lajbnicove filozofije ne stvara svet po

nužnosti već po mogućnosti i to tako da tokom stvaranja Bog ipak stvara ovaj svet koji

je najbolji od svih mogućih svetova, jer je beksrajna dobrota jedan od najglavnijih

atributa stvaraoca.

Atomističko ustrojstvo univerzuma

Pored mnoštva neslaganja i nesuglasica, nijedan mislilac sedamnesetog veka

nije doprineo više razvoju matematike u filozofiji prirode od Njutna i Lajbnica. Međutim,

za razliku od Njutna kod Lajbnica je veoma teško odrediti granice koje odvajaju filozofiju

prirode od metafizike. Razumevanje sveta i jeste problem i jedne i druge oblasti

ljudskog znanja. Kod Lajbnica nailazimo na jedan sistem fizike koji je prožet

31 Ibid., str. 11.32 http://plato.stanford.edu/entries/clarke/33 Ibid., str. 12.

20


metafizikom, i kada bi pokušali da razumemo jedno bez drugog dobili bi samo parcijalno

sliku Lajbnicove misli.

Pri izučavanju filozofije prirode Lajbnic je kao što smo već napomenuli bio veoma

sklon aristotelu i sholastičarima. Lajbnic je zapravo jedan od najboljih poznavaoca

sholastičke filozofije budući da je ovim pravcem inspirisan i njegov diplomski rad o

principu individuacije.34 Takođe, Lajbnic je u svojoj filozofiji pokušao da objedini

mehanicizam sa aristotelovim učenjem o supstancijalnim formama i finalnim uzrokom. U

Lajbnicovim delima se oseća težnja za pomirenjem antike i novog veka u duhu nove

nauke. Radeći na ujedinjavanju Spinozine teorije sa Dekartovim pojmovima, Lajbnic

dolazi do do pojma philosophia pereneis u kom se ogleda veliki uticaj antike. Vreme

Lajbnicovog stvaralaštva je vreme enormnog uticaja prirodnih nauka i naročito

matematike, tako da on i sam pod velikim uticajem ovih nauka kao fundamentalni

problemm svoje filozofije stavlja problem finalnog uzroka.

Dekart je verovao da se svojstva prirode mogu objasniti uz pomoć dva načela:

protežnosti i kretanje. Dekart izjednačava prirodu sa protežnošću i smatra da je potpuno

deljiva te samim tim odriče da bi nešto u prirodi moglo biti nedeljivo. Nedeljivost može

biti samo u duhovnom svetu, gde taj atribut pored Boga poseduje i um. Lajbnic nije bio

zadovoljan ni ovakvim pristupom ni ovakvim rešenjem. Lajbnic dolazi do ideje o

kinetičkoj energiji kao meri kretanja na osnovu nejasnog pojma sile koji koristi.35 Na

osnovu kinetičke energije kao mere kretanja Lajbnic formuliše zakon o očuvanju

energije pri uzajamnom delovanju sila i na tom mestu on koristi termin kinetičke sile; vis

viva. Lajbnic je nasuprot Dekartu verovao da priroda ima u sebi delatan životni princip i

da u prirodi ne vlada samo načelo kontinuiteta već i načelo nedeljivosti koje Lajbnic na

tragu tradicije naziva forma. Kod Dekarta priroda je shvaćena kao mehanicizam dok je

delatna moć i životnost pripisivana Bogu, te su i zakoni koji su pripisivani prirodi bili

strogo mehanički. Lajbnic nikako ne odriče egzistenciju Boga, ali se suprotsavlja

ovakvom pristupu prirodi. Lajbnic smatra da je prilikom stvaranja prirode, Bog usadio u

nju sposobnost za razvoj koju on naziva nagonom. Priroda se sastoji od stvari koje su

34 Uzelac, M., "Istorija filozofije II - od Dekarta do Eugena Finka", Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac, 2003., str. 540.35 Ibid., str. 544.

21


centri sila i poseduju unutrašnju silu. Pošto prirodu određuje silom a ne protežnošću,

Lajbnic smatra da metafizika ostaje prva nauka u odnosu na svet i prirodu i da se do

fundamenta prirode može dospeti metafizikom, a ne matematikom, što je bilo

uobičajeno verovanje za njegovo doba naročito kod Dekarta i Galileja. Ključ za

objašnjenje prirode kod Lajbnica jeste dinamika a ne geometrija.

Uticaj Aristotela i uopšte antike vidi se i u načinu na koji Lajbnic propituje prirodu

supstancije koja jeste temelj prirode i stvari. U osnovi prirode, Lajbnic vidi jednostavno i

nedeljivo počelo delatnosti. "Monada, o kojoj ćemo ovdje govoriti, nije drugo do neka

jednostavna supstancija, koja ulazi u one sastavljene. Jednostavna, to će reći bez

delova. I mora biti da ima jednostavnih supstancija, jer ima sastavljenih. Jer, sastavljena

nije drugo do hrpa, odnosno nakupina jednostavnih. No gde nema nikakvih delova,

nema ni protežnosti, ni oblika, ni moguće djeljivosti. I te su monade istinski atomi u

naravi, i jednom rečju prvi sastojci stvari".36 Pozicija sa koje Lajbnic želi da uvede svoju

teoriju o nedeljivim supstancijama, monadama, jeste atomizam. Uticaj vremena u kom

je živeo ogleda se i pri konstituciji pojma nedeljivosti, ovaj pojam za Lajbnica isto kao i

za njegove savremenike podrazumeva nematerijalnost. Supstancijalne forme koje

Lajbnic želi da postavi kao temelje prirode i stvari imaju u svojoj prirodi sile koje su

analogne svesti i nagonu, a ne nečemu materijalnom pa ju je moguće označiti kao

dušu. Aristotel ove sile naziva prvim entelehijama, dok Lajbnic koristi naziv prvobitna

sila; forces primitives.37 To dalje znači da supstancija u sebi sadrži vlastito određenje i

spostveni unutršnji cilj. Ovako shvaćenu supstanciju Lajbnic naziva monadom.

Termin monada nije nov termin koji iznalazi Lajbnic. I Lajbnicovi neposredni

savremenici su se koristili ovim terminom poput Kuzanskog, Galileja, Keplera, međutim,

ovaj termin ima doista dugu tradiciju s obzirom da na njegovu upotrebu nailazimo kod

pitagorejaca, Platona i još najvažnije Plotina. Plotinovski pojam monade je postao

naročito popularan u srednjem veku, a zatim i u renesansi u matematičkim spisima.

Lajbnicovo učenje o monadi spaja u sebi neoplatoničku tradiciju sa spekulativnom

metafizikom, i u sebi sadrži matematiku Lajbnicovog doba. Pojam monade je bio izrazito

36 Leibniz, "The Monadology", Oxford University press, Geoffrey Cumberlege, London, 1898., str. 217/218.37 Uzelac, M., "Istorija filozofije II - od Dekarta do Eugena Finka", str. 546.

22


zastupljen kod Bruna, ali za razliku od njega, Lajbnic smatra da su one nepropadljive

makar ne mogu propasti na prirodan način već jedino dejstvom njihovog stvaraoca - "Ne

treba se takođe bojati nikakva rastvaranja, niti je pojmljiv ikakav način na koji bi jedna

jednostavna supstancija mogla prirodno propasti".38 Dakle, monade su jednom

stvorene, one ne nastaju niti propadaju, traju koliko i sam svet, a trajanje sveta je

shvaćeno kao sempiaeternitas što dalje znači da bezgranično traje. Pojam večne

supstancije Lajbnic primenjuje na Boga koji je vladar univerzuma, poslednji uzrok stvari

i samim tim - nužna supstancija. Egzistencija Boga jemči egzistenciju svih ostalih stvari

koje se nalaze u postojanju. Bog je delatno načelo energije, a energije su monade.

Iz do sada rečenog proizilazi Lajbnicov pojam prostora koji nije identičan sa

uobičajenim shvatanjem prostora njegovog doba. Za razliku od Dekarta kod koga je

prostor isto što i priroda tela, ili organ opažanja Boga kod Njutna, prostor nije ni

apsolutno svojstvo Boga kako je mislio Klark već je prostor fenomen, odnosno način

pojavljivanja realnosti.39 Takođe, ni vreme nije nekakvo apsolutno biće. Kod Lajbnica

vreme je shvaćeno kao suština uma, ens rationis, vreme je fenomenalni rezultat

posledice sleda stvari. Ovaj momenat shvatanja vremena i prostora kod Lajbnica imaće

snažnog uticaja na Kanta, jer da nema stvorenih egzistencija, vreme i prostor bi jedino

postojali kao Božije ideje. Svet o kome Lajbnic govori i jeste na neki način u duhu

njegovog vremena jedan "ogromni mehanizam" ali taj mehanizam univerzuma bitiše

tako što realizuje božansku volju i time ispunjava krajnju svrhu koju je postavio Bog.

Dakle, vidimo kako mehanicizam ne mora biti suprotstavljen finalizmu, već naprotiv u

Lajbnicovoj filozofiji mehanicizam jeste način na koji se ispunjava finalizam odnosno

njime se dostiže krajnja svrha sveta.

Svet koji postoji jeste sastavljen od monada koje su same centri sila i

nematerijalne metafizičke tačke (atomi). Monade su sastavni elementi sveta, oni čine

njegovu bit i samo spoznajom monade možemo saznati prirodu i svet. Čitav svet je

sastavljen od monada, bez obzira da li su monade deo organskog ili neorganskog

sveta, ali u neogranskoj prirodi Lajbnic monadama naziva supstancijalne forme dok ih

naziva dušama kada imaju osećanja i duhovima ako poseduju um. Monade koje naziva

38 Leibniz, "The Monadology", str. 218.39 Uzelac, M., "Istorija filozofije II - od Dekarta do Eugena Finka, str. 548.

23


dušama koje same imaju moć apercepcije su sastavni deo Lajbnicove kosmologije.

Monade se ne mogu opaziti, iako se nalaze svuda oko nas. One su beskonačno male i

grade svet u kom živimo, međutim u prirodi koju one grade postoje razlike što nas

dovodi do stava da u prirodi nema skokova - Natura non facit saltus što će naročito kod

Ruđera Boškovića imati ogroman uticaj u konstruisanju njegovog zakona kontinuiteta.

Monade koje poseduju razlike slične su razumu koji poseduje predstave. Na osnovu

svojstava koje poseduju i na osnovu kojih se razlikuju, ovako konstruisan pojam

monade doveo je Lajbnica do ideje o principu individuacije.40 Dakle, u prirodi ne postoje

dva bića koja bi bila jednaka i kod kojih ne postoje razlike. Princip individuacije ima

logičko - metafizički i ontološki smisao. Monade su suštine, prapočela i osnovni principi

svakog bića i stvari.

Kada govorimo o svojstvima monada govorimo o moći opažaja - percepcije i

moći svesti - apercepcije. Lajbnic prirpisuje životnost prirodi te žudnju - apeticiju

pripisuje stvarima koje egzistiraju. Svaka individua po Lajbnicovom mišljenju, bila ona

biljka, životinja ili mineral poseduje životnost u sebi. Univerzalni temelj Lajbnicove

filozofije predstavlja teorija o monadama, a monade predstavljaju temelj univerzuma koji

postoji. Konstruisanjem ove teorije Lajbnic je želeo da u kinematiku svog vremena

unese Aristotelovu teleologiju. Ne samo da su monade osnovni princip i jedine suštine

svega što postoji, one su takođe i pokretački principi svake stvari. Svaka monada

pojedinačno pertpostavlja i ostale monade i kao takva ona čini jedan svemir u sebi i

predstavlja "živo ogledalo Boga"41, a svaka monada u sebi sadrži sve ono prošlo,

buduće i sadašnje. Međutim, sve ono što je moguće dedukovati iz monade koja je

svesadržeća, to je moguće isključivo najvišem umu, a Bog jeste prva i primarna

monada. Sve druge monade su stvorene emanacijom iz Boga. Monade nisu ni fizičke ni

matematičke, odnosno geometrijske tačke, one predstavljaju metafizičke tačke. Monade

koje "nemaju ni prozora kroz koje bi moglo nešto u nih ući lili iz njih izaći" predstavljaju

zatvoren svet na koji se spolja ne može delovati.

Lajbnic na ovaj način stavlja metafiziku iznad matematike koja je dominirala

naukom tog doba. Metafizika je po njegovom mišljenju jedino dorasla zadatku da

40 Ibid., str. 549.41 Ibid., str. 552.

24


objasni bit prirodnog bića koji se može samo eventualno prikazati kroz apstraktne

matematičke konstrukcije. Lajbnic nikako nije želeo prirodno biće da svede na

mehanizam kako je bilo uobičajeno u to vreme. Ipak kod Lajbnica postoje dva

objašnjenja pojma materije u kom se vidi jasna tendencija za izmirenjem mehanike svog

doba i teleologije aristotelijanske filozofije. Lajbnic je pokušao da objasni pojam materije

kao fenomen koji je "dobro zasnovan".42

Njegov zadatak i zadatak njegovog savremenika sa kojim nije bio u dobrim

odnosima, Isaka Njutna pokušaće da pomiri Ruđer Bošković u svojoj teoriji prirodne

filozofije. Fundamentalni cilj Boškovića jeste doći do jednog jedinog i neprekinutog

zakona sila koji postoji u prirodi a koji svojom primenom daje sastav elementa materije i

njena opšta svojstva. Za svoju teoriju sam Bošković kaže da je bila "jedva ili čak nikako

poznata"43, koja je zaista u vreme Boškovićevog stvaralaštva bila gotovo neprimetna ili

ako su je i znali oštro su je kritikovali i obarali, ali je kraj devetnaestog i početak

dvadesetog veka doneo rehabilitaciju Boškovićeve teorije u mnogim granama

savremene nauke.

Teorija Prirodne filozofijeHabes, amice lector, philosophiae naturalis theoriam ex unica lege virium deductam.

R. Bošković, 1758

Ruđer Bošković je smatrao ljudska dela "trošnim i prolaznim"44, ali je on sa

jednim svojim delom podigao večni spomenik. Glavno područje Boškovićevog

stvaralaštva predstavlja filozofija prirode i u duhu toga nastaje njegovo kapitalno delo

42 Ibid.43 Bošković, R., "Teorija prirodne filozofije", Sveučilišna Naklada Liber, Zagreb, 1974., str. XII.44 Risojević, R., "Veliki matematičari", Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2002., str. 90.

25


"Teorija prirodne filozofije". Razmatrajući elemente sveta kao materijalne celine,

Bošković pokušava da nauku o prirodi još više filozofski zasnuje. Teorija prirodne

filozofije se ispostavlja kao nova atomistička teorija koja leži na korenima tradicije,

Kopernika, Galileja, Keplera ali naročito Njutna i Lajbnica na koje se Bošković poziva

več na početku svog dela: "Izlažem kada sam i kojom prigodom pronašao svoju teoriju i

gde sam dosad u već objavljenim raspravama o njoj govorio; šta joj je zajedničko sa

Lajbnicovom, a šta sa Njutnovom teorijom, u čemu se razlikuje od jedne i druge, a u

čemu im prednjači".45 Namera sa kojom piše o prirodnoj filozofiji jeste da čitavu

stvarnost svede na jedan jedini temeljni princip pri čemu poima materijalne delove

makrokosmosa. Iako je Boškovićeva teorija sinteza teorija Njutna i Lajbnica, u njegovoj

teoriji je ipak najviše zasnovano filozofsko i logičko objašnjenje, gde akcenat nije

stavljen toliko na matematici i geometriji. Ovim delom Bošković je znatno iskoračio iz

svog vremena anticipirajući dalhji razvoj mnogih teorija poput teorija o kvantnoj i

atomskoj strukturi materije.

Bošković je želeo da napiše manju raspravu sličnu prethodnim koje je pisao. Prvi

rad koji je posvećen ispitivanju prirode je "O živim silama" nastao 1745, a zatim

nastavlja da piše vođen sličnim idejama: "O svetlosti" (1748), "O zakonu kontinuiteta"

(1754), "O zakonu sila koji postoji u prirodi" (1755), "O deljivosti materije i principima

tela" ( 1757).46 Neke od svojih razmatranja, Bošković je iznosio u svojim predavanjima i

diskusijama a među značajnim pretpostavkama i hipotezama su i one koje je iznosio u

svojim pismima, pesmama i posvetama.

Sam početak svoje "Teorije prirodne filozofije" Bošković počinje sinopsisom u

kom daje sadržajan prikaz onoga čime će se baviti. Ne samo što iznosi svoju novu

koncepciju već i prikazuje njenu primenu i fizici i mehanici. Ovo delo donosi razmatranje

čitave fizičke stvarsnosti koja je obuhvaćena svim spoljašnjim pojavama i procesima

koje su svedene na jedan zakon, a koje su objašnjene atomističkom teorijom.

Kombinujući teorije svojih prethodnika Bošković nastoji da iznese tumačenje čestica za

koje je smatrao da nisu prosti agregati materije već da predstavljaju izvore sila, koje

45 Bošković, R., "Teorija prirodne filozofije", str. XVII.46 Gledić, V., "Ruđer Bošković", Obrazovni sistem "Ruđer Bošković", Jasen, Beograd, 2011., str. 172.

26


međusobno deluju i tako stvaraju najraznovrsnije sklopove i kombinacije.47 Bošković je

u ovom delu nastojao da razmotri fizičku prirodu najsitnijih čestica, odnosno gradivnih

konstituenata od kojih je sagrađena čitava vasiona. Pored ispitivanja prirode najsitnijih

čestica, Bošković nastoji da uvidi njihove odnose i međusobno delovanje.

U istraživanju prirode, Boškovićeva osnovna metoda je indukcija koja je bila

često korišćena metoda u nauci tog doba. Indukcija kojom se ovde Bošković koristi

shvaćena je u svoj najjednostavnijem obliku kakvom je zatičemo još kod Bekona - put

kojim se prelazi od posebnog i pojedinačnog ka opštem i univerzalnom. 48 Međutim,

kada govori o svojoj metodi, odnosno kada govori o primenljivosti indukcije kao metoda

u istraživanju, Bošković kaže da indukcija ima snagu dokazivanja tek ukoliko ispita sve

pojedinačne slučajeve. Kako nije moguće da se u prirodi nađu i nabroje svi pojedinačni

slučajevi, potpuna indukcija je praktično nemoguća pa samim tim i nema neku vrednost

pri formulaciji naučnog zakona. Osnovni nedostatak indukcije jeste što nam pruža

nepotpunu izvesnost, a ne apsolutnu i sasvim nepravedno donosi sud i o slučajevima

koji nisu obuhvaćeni njome. Izvesnost induktivnog zaključka zavisi samo od broja

posmatranih slučajeva što veoma sužava njegovu reprezentativnost. Induktivni zaključci

su oslonjeni na empiriju i čula, ali oni od čula idu ka refleksiji. Međutim, Bošković i sam

smatra da otkrivanje prirodnog zakona i jeste otkriće njegovog unutrašnjeg važenja koje

je izvan moći čula i taj unutrašnji razlog se jedino zapravo i može shvatiti refleksijom, a

metoda putem koje se dolazi jeste nepotpuna indukcija.

Dalje, to ne znači da je Bošković odbacio dedukciju. Upravo zakon kontinuiteta

koji Bošković potvrđuje indukcijom kao prvi prirodni i racionalni zakon iz čije se logičke

osnove izvode svi drugi zakoni u teoriji prirodne filozofije, upravo ovaj zakon osnov je

deduktivnog zaključivanja. Naime, Bošković je svoj sistem dinamičke atomističke teorije

prirodne filozofije dedukovao iz prethodno induktivno izvedenih zakona prirode.49

Deduktivno izvođenje u Boškovićevom sistemu prirodne filozofije potvrđuje ispravnost

indukcije. Opšti zakoni koji vladaju u prirodi su izvedeni iz posmatranja stvari i činjenica

47 Ibid., str. 177.48 Aćimović, M., "Ogledi o srpskoj filozofiji I", Akademska knjiga, Futura, Novi Sad, 2015., str. 21.49 Ibid., str. 24.

27


u njoj, što znači da se ti opšti zakoni donose na osnovu pojedinačnih činjenica,

induktivno, ali svojim važenjem one potkrepljuju te činjenice, deduktivno.

Kod Boškovića svakako nije lak zadatak razaznati logičku granicu istosti i razlike

kod tačke spajanja indukcije i dedukcije. Međutim, i na ovom mestu vidimo njegovu

snažnu tendenciju da čak i ove metode svede na jedno jedinstveno univerzalno

važenje. Dakle, posmatrajući pojedinačne slučajeve koji imaju neka određena

zajednička svojstva, Bošković je putem logičkog umovanja došao do opšteg važenja tih

svojstava u prirodi gradeći na taj način jedan univerzalni zakon atraktivno - repulzivne

sile između tačaka materije. Ipak, na ovom mestu se ne završava Boškovićev poduhvat.

Dalje, on je na osnovu zakona kontinuiteta koji i sam proizilazi iz zakona atraktivno -

repulzivnih sila, Bošković izvodi konkretna svojstva materije na induktivno - deduktivnim

osnovama.

Bošković nije posve stajao ni na poziciji empirizma ni na poziciji racionalizma već

je smatrao da sveukupni proces spoznaje čini upravo jedinstvo oba pravca. U procesu

spoznaje mi moramo posedovati jedinstvo čulnih podataka ali i razmišljanja i unutrašnje

moći pomoću koje misao misli sebe a to je refleksija. Ono do čega dolazimo putem

razuma ima veću validnost ukoliko je propraćeno čulnim podatcima. Međutim, po pitanju

sveukupnosti ljudske spoznaje, Bošković ima veoma pesimističan stav smatravši da je

nemoguće doći do nje. Bošković smatra da je beskrajno polje onom što čovekovom

mišljenju izmiče od dela stvarnosti koje je dostupno ljudskom saznanju. Mi jedino što

možemo saznati jeste nekakva relativna izvesnost. Dakle, naše saznanje o relativnom

svetu je relativno.50

Naše saznanje nikada nije poptuno jer se svet nalazi u večnom stanju kretanja,

nastajanja i promene što dalje znači da mi zapravo nikada ne možemo doznati o biti

sveta jer je on uvek nov i neponovljiv. Sve što se događa, događa se jednom i nikad

više.51 Ovaj princip relativnosti će u svom punom maksimumu razviti Ajnštajn. Kod

Boškovića, princip relativnosti je intuitivni spoznajni postulat koji nije određen u strogom

matematičkom i fizičkom značenju već više u gnoseološkom važenju, dok je kod

50 Ibid., str. 28.51 Ibid., str. 29.

28


Ajnštajna on u potpunosti dat kao postulat u strogom naučnom smislu. "Mi naime ne

možemo upoznati sve savršenosti, jer mi ne sagledavamo unutrašnju suštinu stvari, već

spoznajemo samo spoljašnja svojstva, pa i cilj koji je Tvorac prirode mogao postaviti i

postavio dok je stvarao svet ne možemo videti niti sasvim spoznati".52 Na ovaj način

Bošković smatra da intuicija nije validan metod pri pokušaju čoveka da prodre u bit

spoznaje. Čovek, po Boškovićevom mišljenju nema urođenu intuitivnu moć spoznaje

skrivenog smisla stvari, unutrašnje suštine sveta oko sebe niti ima potpuno izvesnu

spoznaju o prostoru i vremenu. Jedino što čovek može saznati jeste promena koja se

događa pri spoljašnje promene starog stanja u novo. Dakle, čovek nema apsolutno

izvesnu spoznaju vremena i prostora jer vreme i prostor nemaju konkretne dimenzije na

osnovu kojih bi se merili, dakle naša spoznaja vremena i prostora je relativna pa samim

tim možemo zaključiti da su i prostor i vreme kao fizičke kategorije relativni.

Slika sveta koju um saznaje jeste samo shema og sveta53, a ne njena potpuna

izvesnost. Umu nije moguće da sazna sva svojstva sveta u kom jeste, nije moguće doći

do svih svojstava stvari koje jesu u tom svetu (svaka tačka materije, svaki njen oblik,

svako kretanje i sile koje je okružuju), stoga su umu dostupna samo opšta svojstva

sveta u kom je. Kada je reč o spoznaji prirode, um misli prirodu na osnovu izvedenih

opštih zakona iz nje i to principom apstrahovanja. Takođe, um uviđa svojstva i veze

između stvari u postojanju. Nijedna stvar u prirodi ne može postojati samostalno i

odvojeno od ostalih, već se sve nalazi u nužnoj međusobnoj vezi. Saznavši nešto o vezi

koja postoji među stvarima, mi možemo saznati i nešto od svojstava te stvari poput

okolnosti u kojima obitava, kakve sile na nju utiču i da se makar unekoliko pribižimo

samoj prirodi neke stvari u prirodi.

Teorija o saznanju i mogućnostima saznanja uopšte kod Boškovića se nalazi

negde na sredini puta između Lokovog i Lajbnicovog učenja o granicama moći

saznanja. Ne radi se o suštom niti racionalizmu niti empirizmu, već se kombinuju ideje

od oba genijalna mislioca. Ideja refleksije kod Loka u Boškovićevoj teoriji savršeno

korespondira sa Lajbnicovim određenjem razuma, s tim što se kod Boškovića pod tim

pojmom misli na mišljenje razuma o samom sebi. No, šta se to može saznati? Na ovom

52 Bošković, R., "Teorija prirodne filozofije", str. 56/57.53 Aćimović, M., "Ogledi o srpskoj filozofiji I", str. 30.

29


mestu ponovo izbija relativizam kod Boškovića - kada su u pitanju granice ljudskog

saznanja one su kod Boškovića relativne jer je i svet koji nas okružuje sam relativan.

Teorija prirodne filozofije pokušava da ispostavi sliku sveta i da dokuči bit same

prirode, i u čitavom spisu Bošković govori o kretanju u prirodi koje joj omogućava da se

menja i da održava stvari u postojanju kontuirano. U prirodi nema naglih skokova već se

ona i samim tim sve što se u njoj nalazi razvija stupnjevito i postepeno (što sasvim

odgovara kasnijoj ideji Darvinove evolucije). Priroda, dakle ima svoj tok, i on nije

proizvoljan već ima u sebi svoju unutrašnju svrhu i tu unutrašnju svrhu Bošković

pokušava da dokuči svojom induktivno - deduktivnom metodom, ali pre nego što će doći

do biti stvari on govori o stanju u kom se stvari u prirodi nalaze. Bošković govori o toku

u prirodi u kojoj nema naglih prelaza, Bošković govori o continuitatis lege, o principu

kontinuiteta u kojoj je Lajbnicova misao nihil in natura per salto fieri kod Boškovića

prevedena kao: "nijedan kvantitet ne prelazi sa jedne svoje vrednosti na drugu a da pre

toga ne prođe kroz sve međuvrednosti".54

De continuitatis lege

U naučnom stvaralaštvu postoji kontinuitet, povezanost, gde je svako otkriće stepenik koji vodi ka sledećem, gde je svako otkriće utkano u sledeće i gde kraja nema.

Vojislav Gledić, 2011.

Opšteprihvaćena činjenica jeste da je osnova Boškovićeve teorije prirodne

filozofije njegova teorija sila, međutim druga neosporno važna činjenica Boškovićeve

filozofije jeste zakon konktinuiteta koji naspram teorije sila dođe kao njen okvir. Drugim

rečima, mi ne možemo govoriti o teoriji sila a da pritom ne spomenemo i ne razjasnimo

princip kontinuiteta kako ga je shvatao Bošković. Zakon kontinuiteta nije samo

zastupljen kod Boškovića već je ka problemu formulacije ovog zakona bilo upućeno

mnogo dela velikih mislioca pre i za vreme Boškovićevog stvaralaštva. Naročito

54 Bošković, R., "Teorija prirodne filozofije", str. 8.

30


osamnaesti vek je doneo problem principa kontinuiteta pri istraživanju zakona prirode,

pa i predstavlja veoma važan čak nužan korak ka dijalektički shvaćenoj prirodi.

"De continuitatis lege et ejus consectariis pertinentibus ad prima materiae

elementa eorumque vires" je delo na kom Bošković izgrađuje svoju teoriju prirodne

filozofije. Na početku dela Bošković postavlja cilj da upozna čitaoca sa principom

kontinuiteta i njegovim ispoljavanjem u prirodi i to na taj način što će propitati slučajeve

u prirodi u kojima se on javlja. Dakle, Boškovićeva namera jeste da induktivno propita i

zasnuje princip kontinuiteta. Međutim, indukcija nije jedini princip putem kojem Bošković

zasniva princip kontinuiteta već on želi da ga izgradi i zasnuje i induktivno i metafizički.

Metafizički razlog podvlači kapitalnu osobinu principa kontinuiteta a to je dakle

nemogućnost "skoka" u prirodi, dakle, nije moguć trenutni prelaz sa jedne veličine u

drugu, preskočivši sve međuveličine.55 To dalje znači da svaki kvantitet, prema

zakonima prirode jeste jednoznačna funkcija vremena, tj. u svojim pojedinačnim

momentima on može imati samo jednu veličinu. Metafizički dokazujući zakon

kontinuiteta, Bošković govori o nemogućnosti dodirivanja dve granice: "Sva snaga

dokaza uvek leži u isključivanju trenutka najbližeg trenutku, tačke najbliže tački, linije

koja ima drugu najbližu liniju, i zato i u isključenju granice najbliže granici bilo kojeg niza

koji traje u neprekidnom vremenu, ili niza predočenog neprekidnom linijom, tj. u

nemogućnosti dodirivanja dve granice".56 Po prirodi neprekinutosti, granica mora biti

zajednička. Drugi razlog kojim dokazuje zakon kontinuiteta jeste indukcija kojoj se

ponovo studioznije vraća u "Teoriji prirodne filozofije". Bošković na prvom mestu ističe

značaj indukcije u prirodnim naukama stavljajući akcenat na neprekidnost kao jedno od

njenih osnovnih karakteristika. Bitan momenat na ovom mestu jeste upoređivanje

prirode sa geometrijom, gde se ističe Boškovićeva potreba da potkrepi svoju teoriju

matematički. "Geometrija, gde god je to potrebno, pre bi se obratila tajnama

beskonačnosti nego što bi dopustila određeni skok".57 Kontinuitet je ostvaren kako u

geometriji, tako i u algebri, ali kontnuitet vidimo na svim mestima u prirodi. Bošković

ističe kontinuitet pri kretanju planeta i kometa, u smeni dana i noći, kao i u svim drugim 55 Bošković, R., "O zakonu kontinuiteta i njegovim posledicama u odnosu na osnovne elemente materije i njihove sile", Matematički Institut, Klasični naučni spisi, Beograd, 1975., str. 5.56 Ibid.57 Ibid.

31


kretanjima koja zadržavaju kontinuitet jer ga zadržavaju i same sile koje ga stvaraju

(npr. sila teže elastične ili magnetne sile). Indukcija jeste bitan momenat kontinuiteta jer

proširuje njegovo važenje i za slučajeve koji nisu direktno obuhvaćeni njime. Indukcijom

se pokazuje kako geometrijski tako i fizički kontinuitet. Fizički kontinuitet, kako je to

pokazano u "Teoriji prirodne filozofije" jeste kontinuitet koji se događa u jednom trenutku

vremena, kao što je to slučaj sa smenom dana i noći. Dan je definisan kao vremenski

razmak od izlaska do zalaska Sunca, prethodni dan se u neko doba godine razlikuje od

sledećeg dana nekim brojem sekundi pri čemu nam se čini da dolazi do skoka bez

ikakvog posrednog dana koji se manje razlikuje. To znači da ovi dani ne grade

neprekinut, odnosno kontinuiran niz. Međutim, ako uzmemo celu paralelu Zemlje na

kojoj su u neprekidnom sledu poređana sva mesta koja imaju istu geografsku širinu,

uvidećemo da ta pojedina mesta imaju svoje trajanje dana, a početak i kraj svih tih dana

neprekidno teče dok se paralela vrati na isto mesto čiji je prethodni dan u onom

neprekinutom nizu prvi, a svaki sledeći poslednji. Veličine ovih dana neprekidno teku,

bez skoka. Zaključuje se dakle, da smo mi ti koji pravimo skokove, a ne priroda.58

Bošković i u "Zakonu kontinuiteta" i u "Teoriji prirodne filozofije" tvrdi da se u svim

stvarima u prirodi može naći kontinuitet i da nije moguće poreći njegov uticaj. "Bio bi

beskrajan posao nabrajati pojedine stvari u kojima se zapaža kontinuitet u prirodi. Bolje

je, svakako, tražiti da se iznese slučaj gde kontinuitet u prirodi nije sačuvan, a takav se

uopšte neće moći naći".59

Iako se načelno Boškovićeva koncepcija zakona kontinuiteta oslanja na Lajbnica,

još Aristotel je govorio o prirodi ovog zakona. Aristotel je kao i Lajbnic, verovao da

vreme mora biti kontinuirano.60 Mađutim, za razliku od Lajbnica i Boškovića, Aristotel

nije smatrao da su sve promene u prirodi kontinuirane, a među njima su promena mesta

i kretanje tela. Nasuprot Lajbnicu koji pokušava da neutrališe evidentne činjenice koje

govore u prilog diskontinuiranosti, Aristotel upravo u "Fizici" pokušava da pokaže

očiglednost diskontinuiteta na osnovu razlike promene u vremenu i promene u kretanju.

58 Bošković, R., "Teorija prirodne filozofije", str. 20.59 Bošković, R., "O zakonu kontinuiteta i njegovim posledicama u odnosu na osnovne elemente materije i njihove sile", str. 5.60 Jandrić, A., Lajbnicova kritika kartezijanskih principa kretanja, Theoria 3, Filozofski Fakultet, Beograd, 2007., str. 44.

32


Aristotel naime tvrdi da "ono što se kreće" kreće se iz nečega u nešto, kretanje sledi

veličinu a veličina je neprekidna.61 Kako je veličina neprekidna, tako je i kretanje

neprekidno, a onda znači da i vreme ima svojstvo neprekidnosti. Kod Aristotela, kakvo

je i vreme takvim se čini i kretanje. Dalje, Aristotel kaže da "pre" i "posle" budući kako su

u veličini, nužno je da u kretanju "pre i posle" budu u razmeri jedno sa drugim. Međutim,

to nije isto kada je reč o vremenu "pre" i "posle" u vremenu biva samo zato što jedno

sledi drugo. Dakle, kontinuitet u vremenu postoji, ali u kretanju ne, jer "pre" i "posle" u

kretanju je gotovo uvek isto što i samo kretanje. Aristotel pak tvrdi da je put koji pređe

telo kontinuiran, i da kada bi ostavljalo bojeni trag tim putem i kada bi se putem tog

traga iscrtala linija, ta linija bi bila neprekidna svejedno da li je prava ili kriva, ono što čini

diskontinuitet jesu promene, odnosno alteracije u svojstvima tela. Jedna od najočitijih

činjenica diskontinuiteta jeste u nastajanju i nestajanju kao promenama u

egzistencijalnim svojstvima tela. Međutim, za razliku od Aristotela, Ruđer Bošković

smatra da nastajanje i nestajanje ne podležu metafizičkom argumentu jer se tim

argumentom isključuje mogućnost promena u stanjima jednog perzistentnog tela, dok u

slučajevima nastajanja i nestajanja telo koje trpi promenu ne istrajava tokom cele

promene.62 Upravo se na ovom mestu vidi slabost Boškovićeve koncepcije, dakle

princip je održiv samo ukoliko se zanemare egzistencijalna svojstva poput nastajanja i

nestajanja, dakle Bošković princip kontinuiteta na ovaj način ograničava i dopušta

izuzetke.

Boškoviću je zakon kontinuiteta poslužio za izgradnju jedne kardinalnije teorije

filozofije prirode. Na osnovu zakona kontinuiteta Bošković gradi teoriju sila u prirodi i

teorija sastava materije koje je prvobitno spomenuo u delu "O zakonu kontinuiteta i

njegovim posledicama u odnosu na osnovne elemente materije i njihove sile" a potom

te teorije razradio u "Teoriji prirodne filozofije". Prilikom analize zakona kontinuiteta a

baziravši se na teorije Lajbnica i Njutna, Bošković gradi teoriju repulzivne i atraktivne

sile koje će biti odlučujuće za objašnjenje svih zakona u prirodi. Zakon kontinuiteta je

shvaćen kao metodološki princip sveopšte povezanosti zakona u prirodi i njenog

razvoja te je na ovaj način Boškovićev zakon kontinuiteta jedan od stepenika ka

61 Aristotel, "Fizika", Sveučilišna Naklada Liber, Globus, Zagreb, 1988., str. 113.62 Bošković, R., "Teorija prirodne filozofije", str. 25/26.

33


dijalektički shvaćenoj prirodi. Promena sile prema zakonu kontinuiteta jeste

kontinuirana, pa ona jednom mora preći iz privlačne u odbojnu i vice versa63, zavisnost

sile od međusobne udaljenosti čestica tvari, Bošković je nazvao "zakon sile".

Boškovićeva teorija prirodne filozofije svedena na zakon sile

Na samom početku "Teorije prirodne filozofije", Bošković se u predgovoru iz

bečkog izdanja obraća čitaocu i upućuje na svoje delo kao na "knjižicu koja je obimom

neznatna, ali koja sadrži počela prirode svedena na jedan jedini zakon".64 Bošković se

već na početku govora o svojoj teoriji poziva prvenstveno na Lajbnica ali i prevashodno

na Njutna koga je smatrao od izuzetnog značaja upravo jer je u poslednjem delu svoje

"Optike" govorio o universales natura leges koji čini osnovicu Boškovićevog

stvaralaštva. Univerzalni zakoni prirode po mišljenju Njutna leže na osnovnim

principima prirode koja je jednostavna i slična u svojim delovima, te kao takva ostvaruje

sva velika kretanja nebeskih tela atraktivnom silom gravitacije, ostvarujući pritom i sva

manja kretanja svojih čestica atraktivnom i repulzivnom silom.65 Veliki zadatak nauke

Boškovićevog doba jeste bio pokušaj da se objašnjenje prirodnih pojava svede na dva

ili tri opšta principa kretanja, Bošković smatra da se oni mogu svesti na jedan princip

koji je izveden racionalnom dedukcijom.

Nova vrsta prirodne filozofije koju Bošković pokušava da zasnuje leži na

temeljima Lajbnicove teorije o jednostavnim i neprotežnim elementima i Njutnove teorije

sila - atrakcije i repulzije. Boškovićev cilj nije samo da predstavi novu teoriju prirodne

filozofije već da preko teorije do nauke, pa od nauke do sistema, zasnuje novu vrstu

celokupne prirodne filozofije. Sam Bošković kaže da se u toj novoj vrsti na čudan način

uklapaju i prepliću dosadašnja stanovišta u nauci, međutim, zasnivajući neka svoja

stanovišta on se od uvreženih teorija pokušava itekako ograditi. Bošković nije pošao niti

od Lajbnicove niti od Njutnove teorije planski, želeći da ih po svaku cenu asimiluje u 63 Brunsko Z., Boškovićeva teorija sila u raspravi "De continuitatis lege", Filozofska istraživanja, Zagreb, 1989., str. 1579.64 Bošković, R., "Teorija prirodne filozofije", str. VII.65 Aćimović., M., "Ogled o Ruđeru Boškoviću", Arhe, Filozofski Fakultet, Novi Sad, 2011, str. 186.

34


svoju teoriju, već je radeći na svojoj teoriji ona slučajno odgovarala ovim dvema

pomenutim teorijama. Dakle, Boškovićeva teorija u sebe inkorporira Njutnovu teoriju sile

i Lajbnicovu monadologiju ali se na jedinstven način provodi kod Boškovića i biva ne

samo zaokružena u jednu celinu već i biva svedena, na neki način sankcionisana na

jedan jedini važeći zakon prirode.

Zakon sile Bošković je izrazio poznatom "Boškovićevom krivuljom":

Slika 1. Boškovićeva krivulja

Ovom krivuljom Bošković je pokušao da objasni sam razvoj atraktivno -

repulzivne sile, koja se promenom rastojanja atoma pretavara iz pozitivne u negativnu i

vice versa, tako da samo nastajanje raznih vrsta sila (adhezije, kohezije...) i sa njima

raznih kvaliteta stvari od gasovitosti, tečnosti i čvrstine do kvaliteta raznih hemijskih

sastava. Kriva linija koja se okreće oko osovine izražava razvoj atraktivno - repulzivne

sile koja nastaje u funkciji kvantitativnog menjanja distancije tela, tj. atoma centara sile.

Aa, Ab, Ad, Ai - predstavljaju sile, a ordinate ag, br, dh, il - predstavljaju distancije. Kad

se krivulja nalazi na strani tačke D, sila je repulzivna, a kada je na suprotnoj strani sila

je atraktivna. Neka se rastojanja dva tela ili dva atoma iz A i E smanjuju (Ab, Aa etc.) u

beskonačnost, asimptotička krivulja Ed izražavaće rast repulzivne sile u beskonačnost

dva tela, tj. atoma koji se približavaju jedan drugom u beskonačnost, što se predstavlja

35


mogućnošću da se produži u beskonačnost a da se asimptota AB ne dodirne.66 Kada

apcisa Ab (rastojanje tela) raste, ordinata br (repulzivna sila koja odgovara rastojanju)

opada i kada apcisa postane jednaka AE, u tome momentu repulzivna sila postaje

atraktivna sila. Do rastojanja AF', Boškovićeva krivulja raste i dostiže svoj najveći

kvantitet u F'F, a zatim opada da, prolazeći rastojanje AG, nekoliko puta seče osovinu

( u tačkama: E, G, I, L, M, P, R) i izražava naizmenična pretvaranja sile iz repulzivne u

atraktivnu kao i obrnuto, dok najzad ne opiše luk RSTV samog Njutnovog zakona

gravitacije po kome sila atrakcije najzad opada u beskonačnost nikada ne izčezavajući

potpuno.67 Boškovićeva namera je da ovom krivuljom pokaže šta se to zaista zbiva u

suštini vode koja prelazi od stanja zaleđenosti do tečnog stanja, a zatim od tečne kako

ona postaje gasovita. Krivulja sila pokazuje kako razvoj svake prirodne pojave može

imati svoju krivilju sa manjim ili većim brojem segmenata kao i sa lucima posebnih

oblika prema broju i vrsti kvaliteta ili posebnih sila kroz koje prolazi, razvijajući se

delovanjem osnovne i opšte uzajamne atraktivno - repulzivne sile.

Ova krivulja govori o telima koja se na velikoj razdaljini privlače. Kada se tela

približe jedno drugom, atraktivna sila postaje veća i tada počinje da deluje i repulzivna

sila (na grafiku prikazana kao kriva linija). Repulzivna sila prelazi od ahezije ka koheziji.

Priroda ovog zakona je dijalektička i iz njega se dedukuju svi zakoni koji predstavljaju

uposebljenja osnovnog zakona. Materija je ta koja predstavlja večitu promenu kretanja

sila u prirodi.68 Ova tvrdnja je govorila u prilog naučnicima koji su Boškovićevo gledište

smatrali konzervativnim materijalizmom. Bošković ističe da je glavna odlika njegove

teorije jednostavnost i da je dovoljno da je neko samo pogleda i odmah može uočiti

narav sila bez prethodnog objašnjenja geometričara. Jednostavnost njegove krivulje se

nalazi u njenoj jednostavnoj algebarskoj formuli gde apcise izražavaju udaljenosti a

ordinate sile.

Tačka raskida sa Lajbnicom jeste shvatanje materije. Lajbnic kao osnovno

svojstvo materije vidi njeno neprekinuto protezanje dok Bošković smatra da se materija

sastoji iz konačnog broja nedeljivih tačaka koje su međusobno povezane delovanjem

66 Nedeljković, D., "Ruđer Bošković u svome vremenu i danas", Kultura, Beograd, 1961., str. 18.67 Bošković, R., "Teorija prirodne filozofije", str. 68 Nedeljković, D., "Istorija filozofije", Tom II, "Prosveta", Požarevac, 1981., str. 229.

36


zakona sila. Bošković pod pojmom tačke smatra - među koja spaja dva susedna kraja

krivulje.69 Način na koji pravi otklon od Lajbnica ga približava Njutnu gde je ključan

termin sile. Bošković i Njutn dele mišljenje o prirodi sile koje deluju na materiju, pri čemu

Bošković prihvata Njutnovu razliku na atraktivnu i repulzivnu silu. No, Bošković suprotno

Njutnu shvata smer u kom te sile deluju na materiju. Na malim udaljenostima deluju

repulzivne sile koje postaju beskonačno velike kada udaljenost među njima iznosi

nula.70 Takođe, repulzivne sile prelaze u atraktivne i vice versa. Ključno je da sila zavisi

od međusobne udaljenosti čestica materije i da se ta zavisnost naziva zakon sile. Taj

zakon sile je prikazan u formi grafika u "Teoriji prirodne filozofije" (Slika 1. Boškovićeva

krivulja).

Svoje dostignuće Bošković razmatra kao celokupno razmatranje prirode i smatra

je potpuno novom teorijom čitave filozofije. Njutn je uočio tri delatna principa: gravitaciju,

uzrok fermentacije i uzrok kohezije delova i pomoću njih tumačio kretanje čestica i

razne prirodne pojave.71 Bošković je utvrdio da ta tri principa proizilaze iz jednog i taj

zakon izveo na pomenutoj krivulji sila. Bošković ne želi da prevaziđe teorije Lajbnica i

Njutna niti da ih puko sabere u svojoj teoriji, on želi njihovo jednostavnije rešenje.

Otklonivši protivrečnosti teorija koje su mu prethodile, Boškovićeva formulacija zakona

sile će iznedriti dva osnovna svojstva materije: neproničnost i protežnost. Na ovom

mestu, Bošković donosi dve kategorije - materijalno i duhovno. Prilikom ispitivanja

zakona sile, Bošković će zaključiti kako je materija lišena snage saznavanja ali kako

ima neprobojnost i protežnost dok će priroda duhova biti suprotna njoj - duh ima snagu

saznavanja ali je lišen neprobojnosti i protežnosti.72 Time želi da kaže da duhovi ne

mogu posedovati nekakav zakon sila bez kog materija ne bi mogla da funkcioniše.

Time što je silu shvatio kao zakonitu i stvarnu pokretačku suštinu prirode,

Bošković je u istoriji nauke zapamćen kao "preteča moderne fizičke nauke". U

69 Bošković, R., "O zakonu kontinuiteta i njegovim posledicama u odnosu na osnovne elemente materije i njihove sile", str. 17.70 Ibid., str. 88.71 "But to derive two or three general Principles of Motion from Phaenomena, and afterwards to tell us how the Properties and Actions of all corporeal Things follow from those manifest Principles, would be a very great step in Philospohy, though the Causes of those Principles were not yet discovered"., Newton, I., "Optics or a Treatise of the Reflectiones, Refractions, Inflections and Colors of Light", based on the fourth edition London 1730, New York, 1979., str. 401/402.72 Ibid., str. 91.

37


Boškovićevoj filozofiji, sila je shvaćena dijalektički kao unutrašnji uzrok i pokretač

kretanja prirodnih pojava u njihovoj uzajamnoj uslovljenosti. Zamenivši deljivost materije

u beskonačnost njenom "složenošću" (componibilitas) u beskonačnost atomima centara

atraktivno - repulzivnih sila, Bošković je otvorio put Faradeja, Ampera, Helmholca,

Maksvela i Kelvina, koji se na njega pozivaju i priznaju mu izvanredne mogućnosti iz

oblasti atomistike. Kelvin se na jednom mestu poziva na Boškovića i insistira na

vraćanju ka njemu: "Treba da se vratimo ka Boškoviću i da tražimo od njega da nam

objasni različitost kvaliteta raznih hemijskih supstancija raznim zakonima sila između

raznih atoma".73 Stoga, i na ovom mestu vidimo još jedan nesumljivi dokaz Boškovićeve

teorije kao krune teorija koje su izgrađivala francuski materijalisti XVIII veka. Nije zato

čudno što kada se govori o Boškovićevom opusu se govori o struji kojom dominiraju

Didro, Holbah i Lametri.

Relativnost vremena i prostora u Boškovićevoj atomističkoj teoriji

Bošković nije smatrao svoju teoriju gotovim produktom ljudskog uma koja je

kruna njegovog saznanja prirode, naprotiv, za njega nema ničeg čvrstog i nepromenljiog

(nihil sane firmum, ac stabile), samim tim mi nikada ne možemo doći do dogmatskog

saznanja. Po Boškovićevom shvatanju, mi možemo ići samo od većih zabluda ka

manjim (ut minus erret, non ut omnio non erret). Ovaj otklon od dogmatizma prilikom

razmatranja mogućnosti i granica ljudskog saznanja bi se veoma lako mogao preinačiti

u relativizam mogućnosti ljudske spoznaje. No, relativizam je mnogo bitniji kada je reč o

Boškovićevom shvatanju vremena i prostora što ga sasvim odvaja od Njutna a

približava savremenim shvatanjima, a naročito Ajnštajnu.

Boškovićeva namera jeste da sveopšte kretanje prirodnih, uzajamno povezanih i

uslovljenih pojava razjasni putem relativnih prostorno - vremenskih odredaba kao

delovanje atraktivno - repulzivnih sila koje imaju svoje centre, koje Bošković naziva

atomima i koji dejstvuju po svom jednom osnovnom zakonu prilikom kog od atraktivnih

73 Lord Kelvin, O.M, "Baltimor lectures on molecular dynamics", C.J. Clay and Sons, Cambridge University Press Warehouse Ave Maria Lane, London, 1904., str. 566.

38


postaju repulzivne i obratno. Kretanjem atoma i njihovim konstantnim prelaženjem iz

atraktivnih u repulzivne i obrnuto nastaje kvantitativno mnoštvo prirode koja je u

neprestalnom kontinuitetu i stalnom kretanju.

Na samom početku Bošković sebi stavlja zadatak da raščisti sa odredbama

prostora i vremena kod Njutna jer su one bile shvaćene kao apsolutne i božanske

(sensorium Dei). Bošković razlikuje realni prostor i realno vreme kojima se određuje

svako konkretno kretanje.74 Prostor i vreme se realno, u svom kretanju sastoje iz

suprotnih odlika, s jedne strane konačnih i diskontinuiranih tačaka u prostoru i

momenata u vremenu, i sa druge strane kontinuiranih i besonačno deljivih distancija u

prostoru i intervala u vremenu. Ovim vidimo da se Bošković zalagao za svojevrstan

diskontinuitet kontinuiteta.

Pretpostavimo da se stvari protežu u apsolutnom prostoru i da bi se on mogao

suziti ili proširiti baš kao što bi i apsolutno vreme moglo teći brže ili sporije ukoliko bi se

te promene dogodile tako da ipak ostave stvarima i njihovim odnosima iste srazmere,

jer bi se na taj način te aspolutne promene događale apsolutno neprimetno. To dalje

dovodi do zaključka da bi naše jedinice za meru ostale i za nas a i objektivno realne, tj.

relativno jednake, što će reći, bez obzira na ma kakav apsolut - jednake.

Suprotno Njutnu, Bošković smatra da u svetu realnog prostora i vremena ne

možemo izdvojiti apsolutno od relativnog. Bošković smatra da ni u čemu ne postoji

apsolutno mirovanje, jer se sve neprestalno kreće, pa samim tim nema ni apsolutnog

kretanja već se sve relativno kreće jedno prema drugom, te se u sveopštoj

međupovezanosti i uslovljenosti prirodnih pojava iz relativnog nikada ne može izaći.

Dakle, apsolutno se nalazi u samom relativnom sastavu kretanja prirodnih pojava. Npr.

kada bi se svet smanjio na veličinu lopte ljudi to ne bi opazili jer bi svi odnosi unutar nje

ostali isti. Čovek ne bi razumeo smanjivanje u apsolutnom prostoru jer je za njega taj

prostor relativan. Prostor se sastoji iz tačaka i njihovih odnosa, a kako su naša tela

tačke u prostoru mi ga merimo svojim odnosima, ti odnosi su relativni u apsolutnom

prostoru. U toj sveopštoj relativnosti smisao čoveka je da shvati univerzalnu relaciju

74 Nedeljković, D., "Ruđer Bošković u svome vremenu i danas", str. 14.

39


koja određuje sve specijalne relacije.75 Taj zadatak je video u svojoj koncepciji

atraktivno - repulzivne sile.

Bošković zaključuje da imamo dve vrste vremena i dve vrste prostora. Stoga mi

možemo govoriti o čistom kontinuitetu bez kog ne bismo mogli da shvatimo distanciju

tela i diskontinuiran prostor ili vreme u kome možemo shvatiti različitost stvarnosti u

njenom novom postojanju.76 Kada je reč o prostoru, možemo govoriti o diskretnom

(ograničenom i diskontinuiranom) ili beskrajnom (kontinuiranom). Takođe, i o vremenu

možemo govoriti kao kontinuiranom ili diskontinuranom. Kada je reč o vremenu, govori

se i o imaginarnosti kao njenom osnovnom svojstvu, i način na koji Bošković govori o

tome jeste naučan, u pitanju je shvatanje imaginarnosti kao mere. Ipak, mera koja služi

za utvrđivanje distancije nije dovoljna, te joj je potrebno još jedno vreme koje jeste

kontinuitet. Prostor i vreme su kontinuirane stvari u kojima se nalazi distancija zajedno

sa silom. Distancija koja se nalazi u kontinuitetu jeste ono pomoću čega se definiše sila.

Samim tim, u ovakvoj koncepciji prostor i vreme su relativni.

Dolazimo do tačke gde Bošković smatra da je nemoguće odvojiti i apsolutno od

relativnog kretanja. Relativno kretanje je dato u sveopštoj povezanosti i uzajamnoj

uslovljenosti svih kretanja u prirodi, u kojoj, kako smatra Bošković, nema niti

pravolinijskog niti uniformnog kretanja, već svako telo kao i atom opisuje neobično

složenu krivu liniju koja je relativna dejstvu i kretanju svih ostalih. "Omnia sunt

respextiva in ipsa Natura... Omnia pendent a combinatione omnium reliquorum".77

Dakle, stvari su u prirodi relativne i zavise od kombinacija svih ostalih.

Značaj Boškovićeve teorije prirodne filozofije za savremenu nauku

Današnja, savremena fizika poznaje četiri sile: elektromagnetnu, slabu i jaku

nuklearnu silu i gravitaciju. Trenutni pokušaji fizičara sveta su ujedinjani u pokušaju 75 ibid., str. 225.76 Nedeljković, D., "Istorija filozofije", str. 219.77 Bošković, R., "O prostoru, vremenu i relativnosti", Kultura, Beograd, 1956.

40


ujedinjenja sila u jednu univerzalnu silu polja. Bošković na taj način ostaje nenadmašiva

inspiracija savremenog doba. Možda bismo mogli reći - savremena nauka ubira plodove

Boškovićevog rada. Ipak, njegov uticaj se nije ustoličio samo u nauci već i u filozofiji.

Hegel je recimo usvojio stav Boškovića i Njutna da se sva prirodna stvarnost

sastoji iz dve suprotne sile: atraktivne i repulzivne, koje su u suštini jedna ista

dijalektička sila. Iako Hegel ni na jednom mestu ne spominje Boškovićevo ime, njegova

dijalektika prirode počiva na Boškovićevoj pretpostavci da je u osnovi sveg prirodnog

zbivanja jedna jedinstvena a opet protivrečna sila koje stalno prelazi iz privlačnog u

odbojno stanje. Boškovićeva teorija je u Hegelovo doba bila kao "vazduh koji se diše",

opšta svojina onih koji o prirodnim pojavama konkretno i dijalektički misle.78 Boškovićev

značaj se ne ogleda samo u tome što je razvio teoriju atraktivno-repulzivnih sila koje je

je započeo Njutn u "Optici". već upravo u tome što je uspeo da ih dijalektički identifikuje.

Svodeći ove sile na jedan zakon, Bošković dokazuje da su one u osnovi jedna ista sila

koja od privlačne postaje odbojna i obrnuto.

Sama srž Boškovićeve misli bila je dijalektička, mada je on nikada nije izložio u

nekakvoj sistemskoj dijalektici. Dijalektički način razumevanja biti prirode je doprineo da

Bošković razume kako nema diskontinuiteta bez kontinuiteta, kao što nema krajnosti

bez beskrajnosti, i da se sve suprotnosti konkretno identifikuju u kretanju kojim se sve

zbiva i kojim sve egzistira u prirodi koja je neprestana mena i kretanje. Ovim

dijalektičkim razmatranjima Bošković dolazi čak i dotle da prostor i vreme koje je

smatrao i diskontinuiranim i kontinuiranim, smatra za dve suprotnosti koje se u kretanju

identifikuje pa se kretanje na taj način određuje prostorno - vremenski. Međutim, mnogi

naučnici smatraju da bi se ipak upoređivanjem Boškovića i Ajnštajna daleko prevazišao

okvir filozofije i da bi se to moglo sprovesti samo pažljivom i preciznom matematičkom

analizom što bi bio enorman zadatak. Ono što je bitno podvući jeste da je Bošković sve

osnovne date u prirodi (prostor, vreme, kretanje, masu) smatrao bitno relativnim.

Pored relativnosti koja je predstavljala impozantni korak Boškovićevog vremena i

znatno uticala na konstruisanje mnogih teorija u nauci i filozofiji posle njega, Bošković je

na velika vrata nauke uveo i svoju dinamičko atomisičku teoriju o materiji. Dakle,

78 Nedeljković, D., "Ruđer Bošković u svome vremenu i danas", str. 98.

41


Bošković ne samo da je uticao na pitanja nauke i filozofije prirode već i na sva

materijalistička učenja o svetu, naročito kod filozofa poput Didroa i Holbaha, a zatim i na

Fehnera, Renuvijea, Hartmana, Kelvina itd. Takođe, Engels i Plehanov odbacuju sve

materijaliste osamnaestog veka smatravši ih za puke mehaniciste, dok ipak usvajaju

Boškovićevo učenje o materiji kao dijalektičkom tkanju uzajano protivrečne i jedinstvene

atrakcije i repulzije79, a to je osnovno u Boškovićevoj teoriji.

Hajzenberg, razmatrajući "Teoriju prirodne filozofije" zaključuje: "To delo sadrži

skup ideja koje su tek u modernoj fizici, poslednjih pedeset godina, došle u potpunosti

do svog izraza i koja pokazuju koliko su bila ispravna filozofska stanovišta, kojima se

Bošković rukovodio u svojoj nauci o prirodi. Onda se valjda može reći da je Bošković

smatrao da se u zakonu sila koje deluju između elementarnih čestica nalazi ključ za

razumevanje strukture materije. Ovakvim pogledom Bošković je izvanredno blizak

našim današnjim gledištima".80 I zaista ukoliko izuzmemo prigovore na razvijanje

matematičkih konstelacija u svojim teorijama, Boškoviću je nemoguće osporiti istorijski

uticaj na nauku i filozofiju i to kod nekoliko najznačajnijih mislilaca.

Nedeljković se izrazito bavio Boškovićevim likom i delom. Sistem filozofije prirode

kod Boškovića, on je prikazao kao relativistički kritički realizam svrstavši Boškovića u

red "konkretnih i univerzalnih duhova koji od Heraklita, Demokrita i Aristotela, Leonarda

da Vinčija, Dekarta, Lajbnica i Njutna pa sve do Spensera. Andrea, Lalanda, Mejersona,

Lenževena ili Vernera Hajzenberga istražuju i produbljuju Boškovićev jedinstven zakon

sila koji postoji u prirodi".81 Nedeljković, kao i mnogi mislioci kojima je Boškovićeva reč i

delo i dalje u fokusu interesovanja smatraju da se nužno mora poći od istorijske naučno

- filozofske pozadine njegovog stvaralaštva kao i to da njegov najveći značaj jeste u

recepciji i anticipaciji te teorije u pogledima savremene nauke.

Na Boškovića će se često pozivati prilikom razmatranja atoma. Iako su Leukip i

Demokrit prvi došli na ideju da je svet načinjen od sićušnih, nedeljivih čestica nazvanih

atomima, ta misao je bila pod strogom zabranom više od 1.500 godina. Dalton je, na

početku devetnaestog veka došao na ideju da svaki hemijski element ima svoje

79 Ibid., 103.80 Soleša, B., "Srpski naučni krug", Atos, Kragujevac, 1998., str. 20/21.81 Nedeljković, D., "Ruđer Bošković u svome vremenu i danas", str. 177.

42


najsitnije delove i po uzoru na Grke, on ih je nazvao atomima. Na tragu njegove teorije,

dalje nastavljaju da ispituju atome koji su sastavljeni od najsitnijih čestica - atomskog

jezgra i elektrona, Lord Kelvin, Tomson, Raderford i Bor. Međutim, iako su ovi naučnici

nesumnjivo značajni na polju istraživanja strukture materije, u nauci, čini se,

zanemaruje se doprinos Boškovićeve teorije ovim shvatanjima.

Kraj devetnaestog veka donosi teoriji po kojoj su Daltonovi atomi sačinjeni od

čestica koje su pozitivno ili negativno naelektrisane, međutim, postavlja se pitanje na

koji način su te čestice smeštene u atomima. Lord Kelvin se poziva na Boškovića i

njegov planetarni model atoma:

Slika 2. Orbitale u Boškovićevoj teoriji

Teorijsku podlogu da se atomi kreću samo po nekim stazama oko jezgra atoma,

Tomson nalazi u teoriji Boškovića: "Pretpostavimo da nabijeni jon posmatramo kao

Boškovićev atom koji deluje na jednu česticu središnjom silom, koja se menja od

odbojne do privlačne i od privlačne do odbojne nekoliko puta... Takva je sila, na primer,

prikazana grafički na slici 3., gde apcise predstavljaju udaljenosti od atoma a ordinate

sile koje deluju od atoma na česticu".82

82 Tomson, J.J, "The Corpuscular Theory of Matter" u Stoiljković, D., Ruđer Bošković utemeljivač savremene nauke, Univerzitet u Novom Sadu, Tehnološki Fakultet, Polimeri, 2011., str. 17.

43


Slika 3. Tomsonov model atoma

Jasno je da Tomsonov model atoma inkorporira Boškovićevu krivulju (Slika 1.) i

Boškovićeve orbitale (Slika 2.). Na slici 3. je prikazan grafik koji objedinjuje dozvoljene

(puna linija) i zabranjene (isprekidana linija) orbitale elektrona i Boškovićevu krivu. Ipak,

na ovom delu treba praviti jasnu razliku između Boškovićevog razmatranja elementarnih

čestica koje je preuzeo iz Lajbnicovog pojmovnog nasleđa (iz pojma monada) i sasvim

posebno je razmatrao atome. Elementarne čestice se kod Boškovića razlikuju i od

grčkog i od savremenog pojma atoma. Pod pojmom "atom", Bošković je podrazumevao

česticu sastavljenu iz delova, a ti delovi u atomi opstaju zajedno zahvaljujući sili koja je

opisana njegovom krivom. Bošković je smatrao da atomi imaju delove i to pre samog

Tomsona koji čak i zaključuje da se atomi ne sastoje iz delova. Još jednom,

Boškovićeva teorija je poslužila kao putokaz u savremenoj nauci. Svojim teorijama nije

previše fascinirao naučnu scenu svoga vremena ali ipak su te teorije bitno predodredile

budućnost nauke, i iako je često bio nepravedno zanemarivan, velika imena nauke

devetnaestog i dvadesetog veka, pa i danas još uvek raspravljaju o njegovim teorijama

pridajući im izvanredan značaj.

Literatura

Aćimović, M., "Ogledi o srpskoj filozofiji I", Akademska knjiga, Futura, Novi Sad, 2015.

44


Aćimović., M., "Ogled o Ruđeru Boškoviću", Arhe, Filozofski Fakultet, Novi Sad, 2011.

Aristotel, "Fizika", Sveučilišna Naklada Liber, Globus, Zagreb, 1988

Bošković, R., "O zakonu kontinuiteta i njegovim posledicama u odnosu na osnovne elemente materije i njihove sile", Matematički Institut, Klasični naučni spisi, Beograd, 1975.

Bošković, R., "O prostoru, vremenu i relativnosti", Kultura, Beograd, 1956.

Bošković, R., "Teorija prirodne filozofije", Sveučilišna Naklada Liber, Zagreb, 1974.

Brunsko Z., Boškovićeva teorija sila u raspravi "De continuitatis lege", Filozofska istraživanja, Zagreb, 1989.

Gledić, V., "Ruđer Bošković", Obrazovni sistem "Ruđer Bošković", Jasen, Beograd, 2011.

Glumac, Z., "Klasična mehanika", Publisher, Sveučilište u Osijeku, Osijek, 2006.

http://aleph0.clarku.edu/djoyce/java/elements/toc.html

http://plato.stanford.edu/entries/clarke/http://plato.stanford.edu/entries/geometry-19th/#DifGeoRie

http://plato.stanford.edu/entries/geometry-19th/#LobGeo

http://plato.stanford.edu/entries/religion-science/

Jandrić, A., Lajbnicova kritika kartezijanskih principa kretanja, Theoria 3, Filozofski Fakultet, Beograd, 2007.

Ladan, T., "Enciklopedije: Između zamišljenog i provedivog obrasca", Encyclopaedia moderna, 5 - 6, Zagreb, 1967.

Lajbnic, "Pismo Rejmondu, 10. Januar 1714.": u "The Cambridge Companion to Leibniz", edited by Nicholas Jolley, University of California, San Diego, 1995.

Leibniz, "The Monadology", Oxford University press, Geoffrey Cumberlege, London, 1898.

Lord Kelvin, O.M, "Baltimor lectures on molecular dynamics", C.J. Clay and Sons, Cambridge University Press Warehouse Ave Maria Lane, London, 1904.

Mijatović, Lj., "Savremena prezentacija razvoja klasične mehanike", Univerzitet u Novom Sadu,

Prirodno - matematički fakultet, odsek za fiziku, Novi Sad, 2006.

Nedeljković, D., "Istorija filozofije", Tom II, "Prosveta", Požarevac, 1981.

Nedeljković, D., "Ruđer Bošković u svome vremenu i danas", Kultura, Beograd, 1961.

45


Newton, I., "Optics or a Treatise of the Reflectiones, Refractions, Inflections and Colors of Light", based on the fourth edition London 1730, New York, 1979.

Njutn, I., "Matematički principi prirodne filozofije", Akademska knjiga, Novi Sad, 2011.

Risojević, R., "Veliki matematičari", Narodna knjiga, Alfa, Beograd, 2002.

Soleša, B., "Srpski naučni krug", Atos, Kragujevac, 1998.

Stipe Kutleša Tko je zapravo Ruđer Bošković, Klasje naših ravni 1935., ogranak Matice Hrvatske u subotici, 2011.

Stoiljković, D., "Ruđer Bošković utemeljivač savremene nauke", Univerzitet u Novom Sadu, Tehnološki Fakultet, Polimeri, 2011.

Stojanović, K., "Atomistika", Štamparija Ž. Radovanovića, Niš, 1892.

Stokić, Z., "Rast znanja - Isak Njutn", Biblioteka Matematičkog Instituta, Beograd, 1991.

Supek, I., Ruđer Bošković: Vizionar u prijelomima filozofije, znanosti i društva, Jugoslovenska akademija znanosti i umetnosti, Zagreb, 1989., str. 32.

Uzelac, M., "Istorija filozofije II - od Dekarta do Eugena Finka", Viša škola za obrazovanje vaspitača, Vršac, 2003.

46


Abstarct

The foundations of modern science were based on achivements from tradition. Some of the traditional theories were incorporated in new, modern theories, some of them were excluded while some were completely ignored. Authors intention is to show the historical development of the Roger Boscovich's theory of natural philosophy, its historical background and participation of his theory in some aspects of modern science. This work is based on a comparative analysis of the Isaac Newton’s theory of forces and the atomistic theory of Gottfried Leibniz and their unification in the Roger Boscovich theory of natural philosophy. The central thesis of this paper is the concept of an idea of force as it was grasped in Boscovich's philosophy of nature and on the periphery of the research we are going to include concepts which are also essential for a comprehensive understanding of nature. Among these concepts are: the concept of continuity, the concept of absolute and relative time and space, the notion of absolute and relative motion as well as the notion of atoms and elementary particles. All of these concepts are the legacy of traditional theories conducted in entirely new ways and will themselves contribute to the creation of many new theories.

Key words: Boscovich, Newton, Leibniz, an attractive force, repulsive force, motion, matter, space, time, atomism, materialism, relativity.

47

Documents

Atomistička teorija Ruđera Boškovića DIPLOMSKI RAD