1

Filozofski fakultet u Beogradu

Odeljenje za arheologiju

predmet: Modeli seoba

seminarski rad

tema:

Autohtoni elementi u načinu sahranjivanja „varvara“ na primerima sa lokaliteta Burdelj u ataru Viminacijuma i Han

Potoci kod Mostara

profesor: student:

dr Mihailo Milinković Dragan Gogić (AR/10-2)

Beograd, februar 2014.

2

Uvod

Lokalitet Burdelj nalazi se na užoj gradskoj teritoriji Viminacijuma, značajnog centra na severnim granicama Istočnog rimskog carstva, glavnog grada provincije Mezija Prima. Lokalitet Han Potoci nalazi se oko 11 km. severno od današnjeg Mostara, na teritoriji koja je u ranovizantijskom periodu pripadala provinciji Dalmaciji.

Obe pomenute provincije su na kraju antičkog perioda bile pogođene upadima varvarskih plemena, ali i njihovim nešto kraćim zadržavanjem na toj teritoriji. Usled prodora Huna, i njima potčinjenih varvara, došlo je do sloma limesa, stradanja velikog broja provincijskog stanovništva, pa i do kraha centralne vlasti nad pojedinim delovima Balkanskog poluostrva. Nakon raspada hunskog plemenskog saveza, neka od varvarskih plemena, oslobođena njihove vlasti, naselila su se na severnim granicama imperije, duž desne obale srednjeg i donjeg toka Dunava, a neka su za naseljavanje dobila i teritorije južno od te reke.

Jedno od tih plemena bili su Ostrogoti, tačnije tri njihove grupe, od kojih su se dve malobrojnije nakon 454. nastanile u unutrašnjosti Balkana, dok je najmnogoljudnija zaposela delove Panonske nizije. Upravo ta grupa je nešto kasnije, nakon 473. godine, prešavši na teritoriju Vizantije, izvanrednom taktičnošću i vojnom snagom uspela da postane jedan od najznačajnijih vojnih činilaca na Balkanu u trajanju od preko 50 godina, sve do 536. godine, kada je vojnom akcijom okončana njihova uprava nad Dalmacijom.

U ovim nemirnim vremenima između 2/3 V i 1/3 VI veka dolazi prvo do formiranja nekropole na lokalitetu Burdelj, a zatim i do sahranjivanja na lokalitetu Han Potoci.

Arheološkim istraživanjem ovih lokaliteta ustanovljen je određen stepen akulturacije kojem su tu sahranjeni varvari bili izloženi usled kontakta sa novom sredinom. Akulturacioni proces ovde je, između ostalog, izražen u sferi sahranjivanja pokojnika, a na osnovu materijalnih tragova koji su ostali kao njegovi svedoci on će u ovom radu biti razmotren.

Pomenuta arheološka istraživanja su u slučaju lokaliteta Burdelj započela zaštitnim iskopavanjima sprovedenim 1977. i 1978. godine, tokom kojih je otkriveno 45 grobova, nakon čega je 1981. godine došlo do publikovanja njihovih rezultata od strane Lj. Zotović. Skoro 20 godina kasnije, u okviru doktorske disertacije, pažnju ovom lokalitetu posvetio je i M. Milinković, a 2006. godine došlo je do publikovanja knjige o viminacijumskim nekropolama iz perioda seobe naroda, čiji su autori V. Ivanišević, M. Kazanski i A. Mastykova.

Nekropola je istražena sistemom gusto raspoređenih sondi, čime se, i pored sondažnog karaktera istraživanja, uspelo u tome da se nekropola istraži, prema rečima Lj Zotović, u potpunosti, a mogućnosti da neki grob ne bude obuhvaćen iskopom svedene su na minimum.1

Konstataciju da je nekropola istražena u celini treba primiti s rezervom, obzirom da su grobovi br. 37 i 39 otkriveni u jugoistočnom profilu južne-jugoistočne “periferne” sonde, što ukazuje na mogućnost postojanja neistraženih ukopa u tom arealu, u kome nisu postavljene sonde (sl. 1). Takođe, potrebno je pirimetiti da Lj. Zotović grobove br. 25 i 26, locirane na susednoj starioj ______________________1 Љ. Зотовић, Некропола из времена сеобе народа са уже градске територије Виминација, Старинар XXXI, Beograd 1981., 95. i nap. 4

3

rimskoj nekropoli (sl. 2), pripisuje nekropoli perioda seobe naroda na osnovu nedovoljno ubedljivih kriterijuma,2 što posebno važi za grob br. 25, u kom nisu pronađeni grobni nalazi, a koji je ukopan u sloj šuta ruralnog objekta izgrađenog sredinom IV veka, za koji se samo pretpostavlja da je porušen u V veku.3 Grob br. 26 se, doduše, prema u njemu pronađenim nalazima može pripisati mlađoj nekropoli sa lokaliteta Burdelj, ali se u tom slučaju zaključci koje je Lj. Zotović donela o arealu rasprostranjenosti nekropole, i stepenu njene istraženosti, moraju potpuno revidirati.4 Povodom ove problematike važno je istaći zapažanje da pomenuti grobovi nisu, od strane autora monografije o viminacijumskim nekropolama perioda seobe naroda, pripisani mlađoj nekropoli na ovom lokalitetu.5 Lj. Zotović ističe izolovanost ovog groblja u odnosu na druge viminacijumske nekropole, ali samo u teritorijalnom smislu,6 dok se ne ističe i razlika u vremenu korišćenja u odnosu na iste. Naime, najmlađe sahrane rimskog stanovništva Viminacijuma opredeljuju se najkasnije u prve decenije V veka7. S druge strane, u slučaju nekropole iz 2/2 V veka se, i pored poteškoća pri utvrđivanju parametara koji bi pomogli u rasvetljavanju pitanja etničke pripadnosti na njoj sahranjenih pokojnika, pretpostavlja da su je koristili samo varvari. U vezi sa ovim važno je primetiti da Lj. Zotović, povodom nekih nalaza iz grobnog inventara, navodi kao sasvim izvesnu mogućnost da su izrađeni u radionicama Viminacijuma, koje su nastavile sa radom i nakon 441. godine,8 i ukazati na to da raspored grobnih nalaza pruža indicije za rekonstrukciju načina odevanja pokojnika, pri čemu bi u pojedinim slučajevima ta rekonstrukcija ukazivala na romansku nošnju (T. 1/3-1; T. 9/46-6; T. 11/62-11). Ovako upoređeni zaključci opominju na to da i pitanje etničke strukture nekropole treba za sada da ostane otvoreno.

U mestu Han Potoci 1882. godine došlo je do slučajnog otkrića sarkofaga (T. 12), kojom prilikom je njegov poklopac razbijen. U grobu se nalazio skelet sa zlatnim grobnim nalazima, kojima se trag nakon toga izgubio. V. Radimski je 1890. godine organizovao manje otkopavanje pomenutog sarkofaga, koji je prethodnih 8 godina nakon razbijanja poklopca ostao nedirnut. Ovom prilikom, neposredno uz prethodno otkriveni, pronađen je manji sarkofag sa skeletom deteta i drugim grobnim nalazima unutar njega (T. 13). Mesni žandarm koji je nadgledao radove prikupio je nalaze i predao ih inženjeru Jedlički, koji ih je kasnije uručio V. Radimskom, s izuzetkom jedne od dveju fibula, koje su činile par.9 O nalazima iz ovog sarkofaga V. Radimski je napisao jedan izveštaj, koji je objavljen 1893. godine10. Više od pola veka nakon toga na ______________________2 Љ. Зотовић, op. cit., 97. 3 Љ. Зотовић, op. cit., 110.

4 M. Милинковић, „Германска племена на Балкану. Археолошки налази из времена сеобе народа“ (Neobjavljena doktorska disertacija, odbranjena na Univerzitetu u Beogradu 1998. godine. Biblioteka odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.), 224. 5 V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, Les nécropoles de Viminacium à l’époque des grandes migrations, Paris 2006, 9.

6 Љ. Зотовић, op. cit., 106. 7 Љ. Зотовић, Јужне некрополе Виминација и погребни обреди, Viminacium I, Пожаревац 1986., 41, 52.; a u novije vreme ček ne ni u period nakon završetka IV veka, up. S. Redžić, A. Raičković, S. Golubović, Hronologija viminacijumskih nekropola u svetlu pronađenih fibula, Arheologija i prirodne nauke I, Beograd 2006., 57-60. 8 Љ. Зотовић, Некропола из времена сеобе народа, 100-102, 106.

9 M. Милинковић, op. cit., nap. 492. 10 W. Radimský, Römische Gräber bei Han Potoci nächst Mostar, WMBH I, Wien 1893., 303-307.

4

nalaze iz Han Potoka osvrnuo se Z. Vinski, i to povodom jednog zlatnog pektorala koji je 1933. godine od strane Arheološkogh muzeja u Zagrebu otkupljen u Mostaru iz privatnog vlasništva (T. 14).11 On je na osnovu ćinjenice da je pektoral otkupljen u Mostaru, kao i očiglednih sličnosti koje isti po načinu izrade i ukrašavanja ima sa parom zlatnih minđuša iz manjeg sarkofaga u Han Potocima, o čemu će kasnije biti više reči, izneo pretpostavku da pektoral predstavlja deo izgubljenog grobnog inventara iz većeg sarkofaga, otkrivenog 1882. godine na pomenutom lokalitetu.12 Nalaz iz Han Potoka zaokupio je i pažnju F. Bierbrauera, koji je prvi na osnovu nalaza izneo pretpostavku po kojoj je devojčica bila hrišćanske veroispovesti.13 Krajem prošlog veka, M. Milinković je u okviru svoje doktorske disertacije, između ostalog, nanovo razmotrio nalaze iz sarkofaga i slučajno pronađeni pektoral iz Arheološkog muzeja u Zagrebu. On je ukazao na to da se argumenti koje je u prilog svojoj pretpostavci naveo Vinski, iako ipravni, ne mogu uzeti i kao dovoljni za istu, obzirom da način ukrašavanja pektorala i para naušnica iz dečjeg groba ne predstavlja retku pojavu koja bi pomenute nalaze izdvoila od mnogih njima slićnih i time na izvestan način spojila.14 Istakavši da je pretpostavka Z. Vinskog, iako zaista moguća, za sada apsolutno nedokaziva, isti autor je ponovo aktuelizovao problematiku vezanu za inventar iz većeg sarkofaga.

Ovim bi bio okončan sumaran prikaz dva u ovom radu obrađena lokaliteta, sa u osnovnim crtama prikazanim istorijatom istraživanja i sa ukazanim nerešenim pitanjima i problemima vezanim za proučavanje istih. U nastavku će se nekim od ovih problema posvetiti određena pažnja, obzirom da su oni u užem ili širem smislu povezani sa pitanjem koje je tema ovog rada.

Pregled istorijskih podataka o Ostrogotima

No, obzirom da se nalazi sa oba pomenuta lokaliteta dovode u vezu sa Ostrogotima, prvo je potrebno prikazati deo istorije ovog plemena, pogotvo onaj koji može biti od važnosti kada se govori o ovim lokalitetima.U periodu pre hunske dominacije, Ostrogoti su na prostoru od Dona do Pripjata obrađivali zemlju.15 Ostrogotima još u III veku nisu bili strani upadi na teritoriju Carstva, te Jordanes navodi da je u vreme cara Filipa (244-249) gotski vladar Ostrogota izvršio upad u Meziju i Trakiju, te da su udruženi napadi Gota, Tajfala, Astringa i Karpa umireni tek u vreme Dioklecijana i Maksimijana.16 Gotski prodori tokom druge polovine III veka posvedočeni su, izmedju ostalog, i nazivom koji je svome imenu pridodao car Klaudije (268-270), nakon pobede nad udruženim plemenima varvara kod Niša 269. godine.______________________11 Z. Vinski, Ein völkerwanderungszeitlicher Goldschmuck aus der Herzegowina, Germania 32, Berlin 1954., 307-313. 12 Z. Vinski, op. cit., 312. 13 F. Bierbrauer, Die ostgotischen Grab – und Schatzfunde in Italien, Spoleto 1975, 72. 14 M. Милинковић, op. cit., 109. 15 N. Zečević, “Goti i Vizantija u balkanskim provincijama: 324-491. godine” (neobjavljena magistarska teza, odbranjena na

5

Univerzitetu u Beogradu 1997. godine. Biblioteka odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu), 79. 16 N. Zečević, op. cit., 73

Ermanarih, čiji se početak vladavine može opredeliti u drugu polovinu IV veka, a završetak u period izmedju 370. i 375. godine,17 je prvi ostrogotski vladar koji je došao u sukob sa Hunima. Njegov naslednik Vitimir, koji je vladao samo godinu dana, ni uz pomoć unajmljenih hunskih grupacija nije uspeo pružiti ozbiljniji otpor i ubijen je tokom bitke na izvesnoj reci Erac, a njegova smrt ujedno predstavlja kraj nezavisne plemenske tvorevine Ostrogota, koja je bila na najboljem putu da se pretvori u državu.18 Od tada masa Ostrogota, osim manjeg dela koji se, pobegavši pred Hunima, obratio vizantijskom caru s molbom da bude primljen na teritoriju Carstva, prati Hune u njihovim pohodima. Ovaj manji deo Ostrogota se, pod vođstvom Alateja i Safraksa, pridružio Vizigotima19, a nakon umirenja njihovih pobuna, 382. godine sklopljen je savez sa Teodosijem I, prema kojem je ta grupa Ostrogota dobila status federata i bila nastanjena u Panoniju.Hunski plemenski savez objedinio je narode različitog porekla. Pored Ostrogota tu su se nalazili i Gepidi, Skiri, Rugi, Alani, deo Sveba, Sarmati i drugi, kao i deo Rimljana iz Panonije.20 Napadi Huna krajem IV veka su najčesce pogađali priobalne provincije Skitiju, Donju Meziju i Priobalnu Dakiju, da bi se kasnije pravci njihovih upada pomerili ka zapadu, na Gornju Meziju, sa tendencijom za prodorima ka unutrašnjosti Ilirika, do Sredozemne Dakije, pa čak i do Tesalije. Nakon sukoba tokom poslednje četvrtine IV, početkom V veka vladao je period mira, najverovatnije održavan diplomatskim posetama i ustupcima. Taj period je bio kratkog veka, jer su savremeni izvori već 420/421. zabeležili nove upade Gota na rimsku teritoriju – u Makedoniju, Heladu, Pont i Aziju (dijecezu).21 Isti su 427. opet upali u Ilirik, ali je ovog puta carska vojna ekspedicija bila veom uspešna, proteravši Gote iz Panonije, odakle su napadi uglavnom i dolazili, ali uz pomoć grupe gotskih federata (verovatno Ostrogota pod vođstvom Alateja i Safraksa).22 Vizantijski filozof, retor i diplomata Prisk bio je izuzetno dobro upoznat sa opasnošću sa kojom je bilo suočeno Carstvo usled prodora Huna i drugih varvara, a nekoliko njegovih podataka je značajno i za rešavanje nekih pitanja vezanih za lokalitet Burdelj. On nam kazuje da je, neposredno nakon smrti Rue, 434. godine u Margumu sklopljen ugovor izmedju Huna i Vizantije, prema kojem se Vizantija, izmedju ostalog, obavezala i da neće stupati u ratni savez sa hunskim protivnicima, da će izručiti sve odbegle varvare, čak i svoje vojnike koji su izbegli iz hunskog zarobljeništva, da će Hunima godišnje isplacivati 700, umesto dotadasnjih 350 funti zlata, i da će se na Dunavu održavati slobodna sajmišta.23 Zapadnorimski vojskovođa Aeci je je 438. ili 439. godine, u savezništvu sa Hunima, porazio 8000 Ostrogota, što navodi na zaključak da je bilo pokušaja otpadništva Hunima potčinjenih varvara.24 Godine 441, međutim, došlo je do snažnog prodora Huna, koji se nastavio i naredne godine, a tokom kojeg su stradali i ______________________ 17 N. Zečević, op. cit., 74. 18 N. Zečević, op. cit., 77. 19 N. Zečević, loc. cit. i nap. 679.

20 N. Zečević, op. cit., 81. 21 N. Zečević, op. cit., 81-82 i nap. 712. i 713. 22 N. Zečević, op. cit., 82. 23

6

ВИИНЈ 1, 9. 24 N. Zečević, op. cit., 82-83.

brojni gradovi u Iliriku i Trakiji, uključujući Noviodunum, Racijariju, Viminacijum, Margum, Singidunum, Sirmijum, Nais, Serdiku i dr. Atilina vojska je 447. godine stigla do Termopila.

Već nakon 441. Hunima je, prema ugovoru sklopljenom sa Aecijem, sigurno pripadao Sirmijum sa okolinom,25 a posle silovite akcije sprovedene tokom 447, Atila je uputio poslanstvo caru Teodosiju II, preteći ratom ukoliko mu se ne izruče prebeglice, i tražeći da Romeji prestanu da obrađuju zemljište koje je kopljem osvojeno od Huna, i to po dužini od Panonije pa tokom Dunava do tračkog grada Nove, a u širinu pet dana hoda, sve do Naisa koji je odreduio kao pogranični grad i mesto gde će se ubuduće održavati pogranično sajmište.26 Iako ova granica nije bila dugog veka,27 ovaj podatak ipak svedoči o tome da je Carstvo u tom period imalo veoma nizak stepen kontrole nad severnim delom Ilirika. Iz Carigrada je na Atilin dvor upućeno poslanstvo na čelu sa Maksimiom, čiji je savetnik bio Prisk. On, opisujući put od prestonice Carstva do Atilinog dvora, ne pominje Viminacijum, ali daje neke podatke koji mogu biti indikativni kada je u pitanju stanje stvari u provinciji Gornjoj Meziji. Kada su stigli do Dunava, preuzeše ih varvari skeledzije koji, kaze Prisk, “nisu bili spremljeni zbog nas, već su prevozili varvarski svet koji smo na putu sretali…”.28 Za ovaj rad je posebno zanimljiv Priskov podatak o susretu sa grčkim trgovcem iz Viminacijuma, koji je kao imućni pripadnik hunskog društva služio kod Onegesija, posle Atile najmoćnijeg čoveka kod Huna.29 On je u Viminacijumu proživeo mnogo vremena i bogato se oženio, a nakon osvajanja grada imovina mu je oduzeta, a on sam je, zbog velikog bogatstva, pri podeli plena dodeljen Onegesiju.30

Nakon Atilinog poraza na Katalunskim poljima, Ostrogoti nisu izgleda učestvovali u daljoj provali Huna na Apeninsko poluostrvo31, a čini se da nisu uzeli učešća ni u bici na reci Nedao.32

Jedan deo se naselio u Panoniju, vođen porodicom Amala,33 manji deo se smestio u Trakiju, pod vođstvom Trijarija, a veoma mala grupa, predvođena Sidimundom, stigla je u Epir.34 I druga plemena su tražila da se nasele u pograničnim delovima Carstva, što je dalo mogućnost vizantijskom caru da u izvesnoj meri utiče na raspored naseljavanja i da, putem skla panja foedus-a sa pojedinim plemenima, reguliše mir na granici.35 Gepidi su se naselili u granicama Dakije, dok nas Jordanes obaveštava da su se neka hunska plemena, pod vođstvom brojnih Atilinih sinova, naselila u rimskim provincijama na Donjem Dunavu: u Dakiji, Donjoj Meziji i Maloj Skitiji.36

Teritorija Ostrogota u Panonijni je bila podeljena između tri brata, Valamera, Tiudimera ______________________

25 ВИИНЈ 1, 12. 26 ВИИНЈ 1, 12-13. 27 ВИИНЈ 1, nap. 11. 28 ВИИНЈ 1, 13-14. 29 ВИИНЈ 1, 15-16. 30 ВИИНЈ 1, 16. 31 N. Zečević, op. cit., 86. 32 М. Мирковић, Остроготи у Панонији после 455. године, ЗФФ 10-1, Београд 1968., 119. 33 M. Мирковић, loc. cit. 34 N. Zečević. op. cit., 86-87.

7

35 M. Мирковић, loc. cit. 36 M. Мирковић, loc. cit. i nap. 20.

i Vidimera, medju kojima je Valamer imao vrhovnu vlast. Ta teritorija je obuhvatala prostor izmeđju Alpskog prelaza na zapadu, jezera Balaton na severu, desne obale Dunava na istoku i desne obale Save na jugu.37 Iz Jordanesovog teksta isti autor zaključuje da su oni ovaj prostor postepeno zauzeli, ratujući sa ostacima Huna koji su se zadržali Panoniji i sa drugim plemenima na granicama Panonije.38 Za ovaj rad može biti zanimljiv Jordanesov podatak, koji, govoreći o napadu Atilinih sinova na Gote, koje su smatrali odbeglim robovima, saopštava da su bile napadnute Valamerove zemlje, dok ostala braća o tome nisu ništa znala.39 Huni su mogli doći jedino sa istoka, i to Dunavom, a prirodno je pretpostaviti da su napad izvršili oni Huni koji su se nalazili najbliže gotskoj zemlji, tj. oni nastanjeni u Priobalnoj Dakiji.40

Ostrogoti iz Panonije su gotovo odmah nakon nastanjivanja otpočeli upade na teritoriju Vizantije, a da bi ih držao mirnima car Lav I je tokom prvih godina svoje vladavine odaslao poslanstvo koje je Tiudimerovog sina Teodoriha odvelo u Carigrad kao taoca.41 Ovo ipak nije uticalo na napade protivnika. Godine 459. ostrogotska vojska predvođena Valamerom stigla je do Epira, prodrvši dalje nego što je to bilo uobičajeno u prethodnim upadima, koji su obično sezali do doline Margusa.42 Njihovi prodori na teritoriju Carstva su u period od 459. do 467. bili prilično intenzivirani, a bili su zaustavljani ili dogovorima o isplati godišnjeg danka ili vojnim intervencijama.43 Jedan upad iz 465. zaustavljen je intervencijom vojskovodje Vasiliska, a Prisk nas obaveštava da je car, nakon razmene poslanstava, izjavio da želi Ostrogotima da ostanu u močvari, gde su i bili, preuzimajući na sebe opskrbu hranom za njih.44 Lav I je i pružao podršku drugim varvarima koji su se sukobljavali sa Ostrogotima zarad prevlasti nad Panonijom, npr. Skirima 468. i Svebima 469/470.45 Prisk nas obaveštava da je 470. godine došlo i do zajedničkog napada Ostrogota i Huna na Trakiju.46

473. godine, usled unutršnjih previranja, dolazi do odvajanja Gota u Panoniji, te je Vidimer svoje ljude poveo ka Italiji. Otprilike u isto vreme, ili nešto ranije, vraćen je iz Konstantinopolja Teodorih, noseći sa sobom mnoge darove, što svedoči o izvesnom zatišju koje je zavldalo između Vizantije i panonskih Ostrogota.47 Iste godine Teodorih je, kako nas obaveštava Jordanes, sa 6000 svojih ljudi krenuo u vojnu protiv Sarmata, zauzevši Singidunum koji nije vretio Vizantiji, i za šta je prošao nekažnjeno, a što se možda može objasniti naklonošću ___________________ 37 M. Мирковић, op. cit., 124-125.38 M. Мирковић, op. cit., 122. 39 M. Мирковић, op. cit., 123. 40 M. Мирковић, loc. cit. 41 O razlicitim misljenjima povodom preciznijeg hronološkog određivanja ovog događaja, kao i različitim pretpostavkama o tome koliko je Teodorih imao godina u tom trenutku vidi N. Zečević, op. cit., nap. 784. Iako se isti autor ne izjašnjava izričito po pitanju datovanja ovog događaja N. Zešević, op. cit., 90., posredno se može zaključiti da se po njenom mišljenju on zbio 459. ili u ranijim godinama vladavine cara Lava I. 42 N. Zečević, loc. cit. 43 N. Zečević, op. cit., 90-91. 44 N. Zečević, op. cit., 91. 45 N. Zečević, loc. cit.

8

46 N. Zečević, loc. cit. 47 N. Zečević, op. cit. 92.

cara Lava I prema Ostrogotskom princu.48 U vezi sa ovom činjenicom postavlja se važno pitanje o razlogu migracije Ostrogota južno od Save i Dunava koja se desila nedugo zatim. Da li je ona bila uslovljena nestašicom hrane i odeće, kako to navodi Jordanes,49 da li je Tiudimer pohod organizovao kako bi skrenuo pažnju Carstva na sebe, te od dvora u Konstantinopolju iznudio količinu novca sličnu onoj koju su kao federati dobijali njegovi sunarodnici smešteni u Trakiji, ili su Ostrogoti iz Panonije postali neophodni Vizantiji, kako bi se anulirale sve jače snage Teodoriha Strabona?50 Čini se da su u početnoj fazi sva tri faktora mogla istovremeno uticati na njihov pohod.51 U početku je vizantijski car mogao imati razloge za favorizovanje Trijarija i njegovog sina Teodoriha Strabona u pokušaju da ojača Trakiju nasuprot Iliriku, nad kojim je Vizantija tada samo periodično imala mali stepen kontrole. Međutim, moć trakijskih Ostrogota neprestano je rasla. Može se s velikim stepenom sigurnosti pretpostaviti da je Lav I, uvidevši da Ostrogoti u Trakiji mogu vrlo lako da ugroze Carstvo, vratio akulturaciji podvrgnutog Teodoriha Amala u Panoniju, s ciljem da ga upotrebi kako bi oslabio moć varvara u Trakiji.52

Bio pohod Tjudimerovih Ostrogota odobravan od strane Carstva ili ne, oni su u svakom slučaju ubrzo po zauzeću Singidunuma s lakoćom prodrli dolonom Morave do Naisa, koji je od 474. postao baza za njihove dalje napade. Nastavili su osvajanja dalje ka jugu, zauzevši Castrum Herculis, Ulpijanu, Stobi i Herakleju Linkestis, i stigavši u blizinu Soluna. Iste 474. godine u Kirosu umire Tjudimer. Naredne godine došlo je do uzurpacije vlasti u Carigradu od strane vojskovođe Vasiliska, a u sukobima između njega i Zenona, koji su trajali do povretka isavrijanca na vlast 477, na stranu Vasiliska stao je Strabon, dok je Amalijac pomagao Zenonu da se vrati na presto.53 Nakon povratka na vlast Zenon je, kao i ranije, prema Ostrogotima nasta vio da vodi politiku čiji su osnovni principi i cilj bili isti kao oni koje je ranije imala politika Lava I.54 Dvor u Konstantinopolju u nekoliko navrata je sklapao savezništva čas sa jednim a čas sa drugim Teodorihom, usmeravajući borbu protiv jedne ili druge grupe Ostrogota, u zavisnosti od toga koja je, usled novonastalih situacija, koje su se izuzetno brzo menjale, predstavljala veću opasnost po Carstvo. Mirovni ugovori su najčešće obezbeđivani dodeljivanjem teritorija, novčanim dankom i snabdevanjem hranom.

Teško je proceniti da li se grupa Ostrogota koja je sa Tjudimerom prešla iz Panonije na Balkan 473. godine zadržavala na osvojenim teritorijama, i koliko su dugo pojedine oblasti poluostrva ostale pod njihovom kontrolom. Vesti koje o njihovom boravku na Balkanu dobijamo iz istorijskih izvora sugerišu na njihovo nešto duže zadržavanje na južnim i istočnim, a kasnije i zapadnim, delovima poluostrva, dok za severne delove Ilirika nemamo podataka na osnovu kojih bismo o tome mogli donositi sigurnije zaključke. Iako se ne odnosi na pomenutu, u ovom smislu ______________________ 48 N. Zečević, op. cit., 92. i nap. 807.49 N. Zečević, op. cit., 93. 50 N. Zečević, loc. cit. 51 N, Zečević, loc. cit. zaključuje da je njihova migracija bila planirana i diplomatski pripremljena, te da se ne sme posmatrati kao stihijsko kretanje. 52 N. Zečević, op. cit., 95.

9

53 N. Zečević, op. cit., 100. 54 N. Zečević, op. cit., 101.

problematičnu teritoriju, jedan podatak nam možda ipak može omogućiti da steknemo pretpostavku u vezi sa ovim problemom. Naime, iako su Herakleju i Stobi zauzeli već u prodoru iz 474. godine, izvori navode da je Amalijac 478. poveo svoju grupu u pljačkaške napade po Makedoniji i Novom Epiru, pri čemu su im na meti, između ostalih, opet bila ta dva grada.55

Ovako saznajemo da oni u ovom periodu nisu mogli, ili nisu težili za time, da uspostave trajnu kontrolu nad velikom teritorijom čak ni na jugu Balkana, što može dati vrlo pouzdan, negativan, odgovor na pitanje da li su tada mogli imati kontrolu nad prostorima severnih delova Gornje Mezije. Ovome bi u prilog išla i pretpostavka da se Amalijčeva grupa sastojala od oko 40000 ljudi, od kojih je bilo oko 10000 vojnika56, što svakako nije dovoljno da se uspešno upravlja ogromnom teritorijom od Dunava i Save na severu do Soluna, Ohridskog jezera i Drača na jugu. Neposrednu potvrdu za ovu pretpostavku nalazimo i u pisanju Malhosa, koji navodi da je u pregovorima kod Epidamnosa 479. godine Zenonov poslanik Adamantije imao ovlašćenje da Ostrogotima Teodoriha Amala ponudi Dardaniju kao teritoriju za naseljavanje.57 Pritom Malhos Dardaniju opisuje kao veoma plodnu oblast opustelu od stanovnika usled prethodnih varvarskih napada, dok Anonimni opis istu sliku daje za Trakiju.58 Na osnovu ovoga se s pravom može pretpostaviti ista situacija i u Gornjoj Meziji. Ali, obzirom da nas Malhosovi podaci i druge indicije navode na sumnju u to da su Ostrogoti upravljali teritorijom Gornje Mezije i Dardanije, postavlja se pitanje ko je mogao kontrolisati teritoriju uz desnu obalu Dunava, a kao moguće rešenje mogu se bez ustezanja pretpostaviti Gepidi ili možda, doduše kao manje izvesno, Vizantija.

Što se tiče događanja na jugu Balkana, ništa se nije značajnije menjalo, sve do smrti Strabona 481. godine, i ubistva njegovog sina Recitaha 483/484. godine. Nakon toga Teodorih Amal je postao vladar svih Ostrogota, a sa carskom vladom sklopio je ugovor prema kojem je za naseljavanje dobio Priobalnu Dakiju i deo Donje Mezije.59 Teodorih se međutim ni tada nije umirio, već je 486. sproveo pustošenje Donje Mezije i Trakije, a 487. godine, je opsedao i Konstantinopolj.

Tražeći rešenje za dva najveća problema, Odoakarovu prevlast nad Italijom i opasnost koju su predstavljali Ostrogoti na Balkanu, carska vlada je krajem 488. nagovorila Teodoriha da krene protiv Odoakara u Italiju. Dok su se migraciji ka Italiji pridružile i druge grupacije, kao naprimer deo Rugijaca, dotle su, sa druge strane, neki Ostrogoti ostali na Balkanu, od kojih su neki kao vojnici služili u Vizantijskoj vojsci.60 Jordanes na prostoru Mezije pominje u njegovo vreme “Moesogothe”, koji su prema njegovim rečima bili “populus immensus”.61 Oni koji su se uputili ka Apeninskom poluostrvu prošli su pored Viminacijuma, Singidunuma i Sirmijuma, a

______________________ 55 N. Zečević, op. cit., 103-104. 56 N. Zečević, op. cit., 109. i nap. 949. sa ponuđenim drugačijim rešenjima koja predpostavljaju i manju brojnost grupe57 N. Zečević, op. cit., 106. 58 N. Zečević, loc. cit. i nap. 923. 59 N. Zečević, op. cit., 111.

10

60 N. Zečević, op. cit., 115. i nap. 1003. sa nekoliko navedenih primera 61 N. Zečević, op. cit., 115.

zatim se kod Cibala, na reci Ulka, sukobili sa Gepidima koje su porazili.62 Zatim su nastavili kretanje dolinom Drave i preko Julijskih Alpa dospeli do Akvileje.63

Ostrogoti su za kratko vreme osvojili vlast u Italiji, a nakon smrti Odoakara, Teodorih je preuzeo kontrolu nad zemljama koje su do tada pripadale uzurpatoru. Ostrogoti su tako zaposeli i Dalmaciju, prebacivši težište vojno-političkih zbivanja na Balkanu na njegov zapadni deo. Tu je stepen njihove kontrole bio veći nego ranije na istoku, budući da su sada posedovali državnu organizaciju kojom su sprovodili svoju upravu. Međutim, ni ovakva situacija nije bila dugog veka. U sklopu Justinijanovog programa za ponovno osvajanje teritorija na zapadu, vizantijska vojska je 536 ponovo vratila teritoriju Dalmacije pod upravu Carstva, a 15-ak godina kasnije je potpuno uništila Ostrogotsku državu.

Burdelj

Opšti podaci o nekropoli:

Nekropola se nalazi na užoj gradskoj teritoriji Viminacijuma, na oko 1200 m. južno od legijskog logora (sl. 3). Prostire se u pravcu severozapad-jugoistok,64 duž trase savremenog puta, a na osnovu otkrivenih arhitektonskih ostataka rimskog perioda izgleda da je na istom mestu bila i antička komunikacija (sl. 1).65 Već je pomenuto da je istraživanjem po sistemu gusto raspoređenih sondi nekropola istražena u gotovo celom svom obimu, i da je teren koji je okružuje sa severne, istočne i južne strane u arheološkom smislu sterilan, ali da postoje i druge hipoteze koje bi trebalo proveriti pre nego što se ova konstatacija prihvati kao činjenica. Ako bi se prihvatio iskaz o izolovanosti nekropole (za šta bi se iz njenog sastava morali isključiti grobovi br. 25 i 26) ona bi ona od susedne rimske nekropole bila udaljena, ne oko 40 m, kako se navodi,66 već svega oko 10 m. u pravcu jugoistoka (sl. 2).67

Pripadalo joj je 45 grobova (sa grobovima br. 25 i 26), od čega 34 slobodna ukopa procentualno dominiraju nad 11 grobova sa grobnim konstrukcijama, načinjenim od opeka ili tegula (6), ili od drveta (5) (sl. 1). Ukopavanje nije vršeno po sistemu pravilnih redova, već postoje blaža ili znatnija odstupanja, a isto se može reći i za orijentaciju većine ukopa koji se ne poklapaju striktno sa pravcem zapad-istok. U najvećem broju slučajeva pokojnici su sahranjivani u opruženom položaju, sa rukama opruženim uz telo, mada je loša očuvanost osteološkog materijala (verovatno uzrokovana sastavom gline), koja karakteriše većinu grobnih celina, u ne-______________________62 N. Zečević, op. cit., 116. 63 N. Zečević, loc. cit. preciznije pravce ostrogotske migracije ka Italiji teško je utvrditi, te i za ovu deonicu postoje različita mišljenja (dolina Save, međurečje Drave i Save), navedena u N. Zečević, op. cit., nap. 64 Љ. Зотовић, op. cit., 97. navodi da je približno određen pravac prostiranja nekropole istok-zapad, dok se na planu nekropole datom u istom radu vidi da je pravac severozapad-jugoistok podudarniji pravcu pružanja nekropole 65 Љ. Зотовић, loc. cit. 66 Љ. Зотовић, op. cit., 107. 67 Udaljenost u odnosu na prve susedne grobove usled nedostatka razmernika data je okvirno, proračunavanjem vrednosti na

11

osnovu podatka o udaljenosti nekropole 38 m. od “ruralnog” objekta u pravcu jugoistoka. Podatak je preuzet od Љ. Зотовић, op.

cit., 95 kim slučajevima toliko izražena da otežava precizno utvrđivanje položaja sahranjene individue. Ovome u određenoj meri doprinosi i dislociranost kostiju. Ustanovljeno je 7 dečjih sahrana i 38 grobova odraslih osoba, pri čemu odnos muških i ženskih individua, kao ni preciznija starost preminulih, nije mogao biti utvrđen usled pomenute slabe očuvanosti skeleta.

Nisu ustanovljeni primeri oštećivanja grobnih raka nešto kasnijim grobnim ukopima, ali ni materijalni ostaci nadgrobnih obeležja, na osnovu čega se može predpostaviti da su ona bila sačinjena od trošnog materijala koji se nije očuvao do danas, ili na neki drugi način (npr. formiranjem zemljane humke iznad groba).

Grobni nalazi su otkriveni u 31-om od 45 grobova, mada je u 5 slučajeva grobni inventar bio izuzetno siromašan. 14 sepulkralnih celina nije sadržalo mobilijar (grobovi br. 4, 13, 21, 23, 25, 27, 31, 35, 37, 39, 44, 45, 47 i 66). Nalazi su, prema karakteru, razvrstani u nakit (minđuše, ogrlice, pojedinačne perle, privesci, narukvice i prstenje), funkcionalne delove odeće (fibule, pojasne, remene i kopče za obuću, jezičci, dugmeta i nitne) i predmete za svakodnevnu upotrebu (noževi, kresila, kremenje, češljevi i ogledala). Ovome treba pridodati i dva primerka rimskog novca. Srebrni novčić kovan u vreme Hadrijana pronađen je malo iznad desne šake pokojnika sahranjenog u grobu br. 24 (T. 4/24-3), a bronzani novac Konstantina I malo ispod leve šake pokojnika u grobu br. 52 (T. 10/52-13).

Položaj priloga u grobovima u gotovo svim slučajevima je bio u vezi sa funkcijom predmeta. Fibule su, naprimer, nalažene u parovima na ramenima i pojedinačno, bliže ramenom delu ili na sredini grudnog koša, mada je u grobu br. 7 pronađena fibula u predelu između butnih kostiju. Pojasne kopče nalažene su u predelu struka, remene na grudima ili na karlici, a kopče za obuću kod skočnih zglobova. Ogrlice su se nalazile kod grudnih kostiju, a pojedinačne perle u

blizini šaka, gde su pronalaženi i češljevi, ogledala, kao i većina noževa.

Grobni inventar:

U nastavku će u skraćenom obliku biti predstavljen inventar grobova, a pri izlaganju materijala biće prećena ranije navedena podela na nakit, funkcionalne delove odeće i predmete lične upotrebe.

Nakit:

Nakit sa kojim su pokojnici bili sahranjeni zastupljen je primercima minđuša, ogrlica, pojedinačnih perli, privesaka, narukvica i prstenja.

Minđuše su nošene u paru (u grobovima br. 6, 14 i 16 – T. 1; T. 2; T. 3) ili pojedinačno (u grobovima br. 26, 34, 36, 51 i 63 – T. 6; T. 7; T. 10; T. 11). Sve su, osim srebrnih primeraka iz grobova br. 51 i 63, izrađene od bronze. U grobovima br. 26, 34 i 51 nalazile su se karičaste minđuše, dok su one iz ostalih grobova pripadale tipu minđuša sa poliedarskim ukrasom u vidu jagode. Pritom je poliedarski ukras mogao biti masivan, punoliven i neukrašen, ili izrađen od

12

tankog lima sa trougaonim ili rombičnim poljima izvedenim probijanjem, pri čemu je jagoda bila ispunjena pastom sa dosta primesa gline, dok su u pomenuta polja nastala probijanjem umetani ulošci u vidu pločica od obojenog stakla. Dok su karičice hronološki neosetljive i široko rasprostranjene, minđuše sa poliedrom su proizvod romanske provincijske radioničke proizvodnje koji je bio u upotrebi od V do početka VII veka, a dosta se često sreće u ženskim germanski grobovima V veka, gde mogu biti luksuzne izrade, od zlata sa umetcima od almandina.68

Perle nanizane u ogrlicu konstatovane su u 11 grobova. Izrađivane su najčešće od stakla ili staklene paste, a retko od ćilibara, karneola, zlatnog ili srebrnog lima, i u jednom slučaju (grob br. 48) od zuba jelena, obojenih bakarnim oksidom (T. 9/48-11). Pored toga, u nekim grobovima su pored šaka ili među karličnim kostima pokojnika pronalažene grupe od 2 do 7 perli, mahom izrađenih od ćilibara (T. 1; T. 2; T. 3; T. 5; T. 6; T. 7; T. 8; T. 9; T 11). Povodom ovih malobrojnih grupacija perli Lj. Zotović pretpostavlja da su mogle činiti deo ukrasa na ručnom zglobu, ili da su mogle biti prišivane na odeću.69 Perle su kružnog, kalotastog, pločastog, poliedarskog, oblika kocke ili pravougaonika sa zasečenim uglovima, a karaktristične su kako za Romane tako i za razna germanska plemena ovog perioda.70

U predelu vrata pokojnika sahranjenog u grobu br. 63 nalazio se jedan lunulasti privezak od bronzanog lima (T. 11/63-2). Ovakav tip privezaka bio je rasprostranjen u periodu V i VI veka.71

Jedino su u grobu br. 29 pronađene narukvice. Jedna je izrađena livenjem srebra, a ima otvorene, proširene i ravno zasečene krajeve (T. 5/7), dok je druga, sačinjena od deblje bronzane žice, imala stanjene krajeve spojene preklapanjem (T. 5/9). Narukvice bi se takođe mogle smatrati tipičnim i za Romane i za varvarska plemena.

Prstenje je pronađeno u 5 grobova. Izrađeno je od gvožđja (grob br. 24 – T. 4/24-10), bronze (grobovi br. 26 i 63 – T. 6/26-5 T. 11/63-3) ili srebra (grobovi br. 38 i 40 – T. 8/10 T. 7/40-15). Jednostavne su forme i uglavnom slabe iskazne vrednosti u smislu hronološkog opredeljivanja i vršenja etničke atribucije.

Funkcionalni delovi odeće:

Funkcionalni delovi odeće registrovani u grobovima na ovoj nekropoli dele se na fibule, pojasne, remene i kopče za obuću, jezičke, dugmeta i nitne.

Fibule su činile mobilijar 12 sepulkralnih celina. U 7 grobova su konstatovane u parovima, na ramenima preminulog (grobovi br. 14, 16, 28, 29, 33, 34 i 38 – T. 2/14-7,8; T. 3/16-7,8; T. 5/1; T. 6/28-6; T. 7/33-1; 34-6; T. 8/1,2), a u 5 su bile zastupljene sa po jednim primerkom. U tim slučajevima nalazile su se na grudnom košu (grobovi br. 3 i 46 – T. 1/3-1; T. 9/46-6), na levom ramenu (grob br. 62 – T. 11/62-11) ili između nogu (grob br. 7 – T. 1/7-10), dok je fibula iz groba br. 40 pronađena u dislociranom položaju (T. 7/40-13), na koti za 1,28 m.______________________68 M. Милинковић, op. cit., 226. 69 Љ. Зотовић, op. cit., 100.

13

70 Љ. Зотовић, loc. cit. 71 M. Милинковић, op. cit., 227.

višoj od kote na kojoj su otkrivene poremećene kosti pokojnika,72 te njen prvobitan položaj u grobu nije mogao biti ustanovljen. Skoro sve fibule nošene u paru, kao i pojedinačni primerci iz grobova br. 3 i 7, izrađene su od gvožđa, dok fibula iz groba br. 40 pored ovog metala ima i tragove tauširanja srebrom na luku. Jedna fibula iz groba br. 16 (T. 3/16-8), par fibula iz groba br. 29, kao i primerci iz grobova br. 46 i 62, izrađeni su od bronze, pri čemu je poslednje navedena fibula bila pozlaćena. Najveći broj fibula pripada tipu koji je M. Šulce-Derlam označila kao tip Viminacijum, a koje se mogu datovati u perod V i 1/2 VI veka, s najvećom zastupljenošću tokom 2/2 V veka.73 Pored oblasti donjeg Podunavlja u istom periodu su zastupljene i u oblasti Kavkaza, mada se pretpostavlja da su nastale u Podunavlju, te da su odatle, pomeranjem vojnih trupa dospele u Laziku - oblast jugozapadno od Kavkaza.74 Verovatno su ih nosili istočnogermanski plaćenici u vizantijskoj vojsci,75 tj. - obzirom da su često u grobovima pronalažene u parovima u predelu ramena, ženski članovi njihovih porodica, koje su vodili sa sobom. Fibule iz groba br. 29 pripadaju tipu Prag, koji se razvio negde u području severno od srednjeg Podunavlja i čija je upotreba okvirno opredeljena u 2/3 V veka. 76 Fibule iz grobova br. 3 i 28, a verovatno i fibule iz grobova br. 7 i 34, iako prvobitno svrstavane u tip Viminacijum, u novije vreme su pripisane drugom tipu samostrelnih fibula, vrlo rasprostranjenom na Balkanu i srednjem Podunavlju u periodu od 360/70. do 460/70. godine (T 1/3-1; 7-10; T. 6/28-6; T. 7/34-6).77 Opreznosti radi, treba napomenuti da su svi ti primerci prilično fragmentovani, i dosta slični fibulama tipa Viminacijum. Za rovašenu fibulu iz groba br. 16 tačan tip se, kako se navodi, zbog oštećenosti, ne može odrediti. Ipak se uočava da pripada onim koje su izvedene iz tipa Sokolnice tokom 2/3 V veka, u kom periodu su i jako rasprostranjene među istočnim Germanima (T. 3/16-8),78 dok se na drugom mestu navodi da bi prema ornamentici ovaj primerak trebalo datovati u kraj V i 1/3 VI veka.79 Fibula iz groba br. 46 usko je datovana u period od 450 do 470/80, a fibula tipa Kormadin-Jakovo, iz groba br. 62 u vreme od 450. do 500/510. godine, pri čemu se oba tipa vezuju za gepidsku zonu, ali i za druge oblasti van granica Carstva.80 Fibula iz groba br. 40 pripada tipu koji je S. Uenze označila nazivom Viminacijum, a koji se datuje široko, u period 2/2 V i VI veka, i tipičan je za prostor Balkana.81 Treba spomenuti i bronzanu cikada-fibulu iz groba br. 16 (T. 3/16-7), čija se donja hronološka granica pri datovanju opredeljuje u 2/3 V veka, a gornja u početak VI veka. 82 Cikada-fibule su inače poreklom iz Azije, a iz oblasti Crnog Mora su ih u Podunavlje preneli Goti.83 Sve ______________________72 Љ. Зотовић, op. cit., 112.

73 M. Милинковић, op. cit., 229. 74 M. Schulze-Dörrlamm, Romanisch oder germanisch? Untersuchungen zu den Armbrust – und Bügelknopffibeln des 5. und 6. Jahrhunderts n. Chr. aus den Gebieten westlich des Rheines und südlich der Donau, JRGZM 33, Mainz 1986., 606-608., 690. 75 M. Schulze-Dörrlamm, op. cit., 608., 690. 76 M. Schulze-Dörrlamm, op. cit., 600-605., 682., Abb. 8, T. 2.77 V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, op. cit., 18. 78 V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, op. cit., 16. 79 M. Милинковић, op. cit., 231. 80 V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, 14., 16.

14

81 V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, op. cit., 18-19. 82

V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, op. cit., 17.

83 M. Милинковић, op. cit., 86.

fibule, osim one iz groba br. 40, mogu se, dakle, sa sigurnošću vezati za varvare. U grobu br. 63, u gornjem delu grudnog koša, kod levog i desnog ramena pokojnice,

pronađene su dve jednostavno izrađene srebrne igle sa proširenim krajevima (T. 11/63-6). Iako njihov oblik jako podseća na stilus, prema kontekstu nalaza jasno je da su služile za prikopčavanje odeće. S druge strane, činjenica da su pronađene u paru, na ramenima pokojnice, jasno ukazuje na njihovu upotrebu i od strane pripadnice istočnogermanskog plemena.

Nađeno je 29 primeraka kopči, raspoređenih u 20 grobova, konstatovanih kod pripadnika oba pola. U pitanju su kopče za pojas, za remen i kopče za obuću. Najveći broj kopči izrađen je od gvožđa (18 primeraka), zatim sledi 8 kopči od srebra i 3 kopče od bronze. Podeljene su u nekoliko tipova: kružne, u obliku slova D, ovalne i ovalne sa profilisanom čeonom stranom (T. 1/5,8; T. 2/4, 5, 13; T.3/1, 2, 9; T. 4/2, 4-6; T. 5/3; T. 6/2, 3, 7, 9, 10; T. 7/10, 14; T. 8/4; T. 9/3, 5; 10/3, 7, 10; T. 11/4, 5). Ovakve kopče se mogu okvirno hronološki opredeliti u 2/2 V i početak VI veka,84 a upotrebljavaju ih razna germanska plemena.85

Pronađeni su i drugi metalni delovi pojasa – srebrni jezičak iz groba br. 24 (T. 4/24-7), i bronzani i srebrni ukrasni zakivci (T. 4/24-8; T. 10/50-4; 51-9).

Predmeti lične upotrebe:

Predmeti lične upotrebe koji su sa pokojnikom polagani u grob su češljevi, ogledala, noževi, kremenje i kresila, kao i jedan fragmentovan i jedan ceo pršljenak.

Češljevi su činili deo inventara 9 grobova (br. 3, 8, 29, 32, 34, 38, 49, 52, 63 – T. 1/3-3; T. 2/8-3; T. 5/10; T. 6/32-11; T. 7/34-7; T. 8/12; T. 9/49-8; T. 10/52-15; T. 11/63-8). Nalazili su se pored šake pokojnika. Na sebi su imali jednostavne geometrijske ureze, ili su bili bez posebnih sačuvanih tragova ornamentisanja. Izrađeni su od kosti i pripadaju tipu dvorednih češljeva, a mogu se datovati u veoma širok vremenski raspon, od IV do VI veka.86 Primerak iz groba br. 29 nalazio se u jednostavnim, neukrašenim koricama, čije su pločice bile spojene zakivcima (T. 5/10). Ovakvi češljevi su u početku upotrebljivani od strane Romana, a od V veka ih često koriste i varvari.87

Dva okrugla bronzana ogledala, prečnika 6,5 cm. pronađena su pored leve šake pokojnika sahranjenih u grobovima br. 29 i 38 (T. 5/11; T. 8/11). Na reversu imaju radijalno raspoređena plastična rebra koja polaze od centra, u kome se nalazi ušica za kačenje. Prvi primerak pripada tipu Čmi-Brigecio, a drugi tipu Mudling. Oba tipa se datuju u 1/2 V, ali ima i primeraka koji su opredeljeni u 2/2 V veka.88 Ova ogledala su azijskog porekla, a od Huna su ih, pored ostalih preuzeli i Istočni Goti.89 Vredi napomenuti da su oba sačuvana u celosti, tj. da nisu slomljena, što

______________________84 M. Милинковић, op. cit., 231.85 Љ. Зотовић, op. cit., 103-104.86 M. Милинковић, op. cit., 232.

15

87 V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, op. cit., 35-36.88 V. Ivanišević, M. Kazanski, A. Mastykova, op. cit., 33-34. 89 M. Милинковић, loc. cit.

sahranjivanju lomljena iz ritualnih razloga, u želji da slika pokojnika ode zajedno sa njim.90 Noževi su pronađeni u 13 grobova, obično pored šaka pokojnika. Izrađeni su od gvožđa.

U pitanju su oruđa, dužine sečiva od 7 do 9 cm. Noževi su generalno neosetljivi u pogledu etničke atribucije.

Kremenje i kresila su izrađeni od gvožđa. Kresila potiču iz grobova br. 36 i 41 (T. 7/36-11; T. 9/41-2), a kremenje iz grobova br. 15, 41, 50 i 51 (T. 3/15-4; T. 9/41-1; T. 10/ 50-1 ; 51-12). Pretpostavlja se da ona predstavljeju inventar muških grobova, mada je ovde samo grob br. 15 mogao biti pouzdano opredeljen kao muški.91

U grobu br. 29 pronađena su dva bikonična pršljenka, jedan ceo (T. 5/12) i jedan fragmentovan.

Nakon što je predstavljen inventar pronađen u grobovima, potrebno je reći nešto više o načinu sahranjivanja koji je praktikovan pri pohranjivanju pokojnika na ovoj nekropoli.

Način sahranjivanja:

Većina grobova ukopana je u nivo zdravice, koji se nalazio na relativnoj dubini od 1,60 do 1,70 m. Dečji grobovi su po pravilu bili ukopavani nešto pliće. Otkrivani su u sloju lesa, na relativnoj dubini od 1,20 do 1,60 m. Ista pojava je uočena i na nekropoli u Rakovčanima kod Prijedora,92 ali je ostala neprotumačena. Ukopavanje većine grobova u nivo zdravice možda je bilo diktirano nekim propisom, a možda je i rezultat verskih shvatanja po kojima je trebalo obezbediti mir pokojniku, sahraniti ga u intaktnom sterilnom sloju, ili otežati mogućnost skrnavljenja groba u cilju pljačke.93 Zanimljivo je zapažanje da su sve grobne rake, osim onih za dečje grobove, približno istih dimenzija, a da u nekim slučajevima dimenzije raka nisu u srazmeri sa znatno manjim telom pokojnika, iz čega se može zaključiti da su rake kopane prema nekim ustaljenim standardima.94 Prilikom sahrane dece grobne rake su približno odgovarale uzrastu pokojnika. Nažalost, pri iznošenju ove interesantne konstatacije o mogućem postojanju neke vrste obrasca koji je poštovan pri ukopavanju grobnih raka nisu navedene analogije niti je takva pojava bliže analizirana, pa ne znamo da li ona predstavlja novinu na ovom prostoru, ili je možda posvedočena na nekim kasnoantičkim, ili nekropolama iz perioda seobe naroda. Ukoliko bi se mogućnost postojanja nekih obrazaca i pravila pri ukopavanju raka prihvatila kao tačna, ona bi mogla ukazivati na postojanje grupe ljudi koja je bila zadužena za pružanje pogrebnih usluga porodicama preminulih, nalik na specijalne komercijalne službe koje su se bavile izradom i isporukom sanduka i drugim stvarima vezanim za sahranjivanje na velikim urbanim nekropolama, a čije se delovanje s velikom izvesnošću pretpostavlja i na nekropolama antičkog

______________________ 90 M. Милинковић, loc. cit. 91 Љ. Зотовић, op. cit., 106.

16

82 N. Miletić, Ranosrednjovekovna nekropola u Rakovčanima kod Prijedora, GZMS XXV, Sarajevo 1970, 128. 93 Љ. Зотовић, op. cit., 97. 94 Љ. Зотовић, loc. cit.

Viminacijuma.95 Ipak, pritom treba biti prilično oprezan, jer se organizacija društva u ovom periodu nikako ne bi mogla uporediti sa onom koja je vladala u gradu pre 441. godine. Međutim, poštovanje određenih pravila pri sahranjivanju poznato je i kod varvara. Dovoljno je istaći da je N. Miletić povodom velikog broja grobova sa konstrukcijom od drveta koje je istražila na nekropoli u Rakovčanima primetila da su te grobne konstrukcije brojne na nekropolama vezanim za razna germanska plemena širom Evrope i zaključila da je njihova upotreba sigurno bila u vezi sa strogim pogrebnim običajima i zakonima kod Germana.96

Lj. Zotović je pri publikovanju rezultata iskopavanja nekropole istakla da je sahranjivanje u okviru nje vršeno u redovima, ali da je nepravilnost tih redova uzrokovana promenom orijentacije pojedinih ukopa.97 Prema istom autoru, orijentacije grobova se kreću od pravca zapad-istok do pravca jugozapad-severoistok, mada su najbrojniji oni koji imaju približnu orijentaciju zapad-istok (njih 35).98 Ovoj grupi bi se ipak moglo pripisati 30 grobova, dok bi preostalih 5 bili nešto bliži pravcu jugozapad-severoistok. Ipak, od ovih 30, samo su grobovi br.4, 7, 31, 33, 37 i 50 orijentisani striktno u pravcu zapad-istok, dok je kod preostalih, u gotovo ravnomernom rasporedu, zabeleženo odstupanje zapadnim delom od 6o ka severu do 22o ka jugu. Za grobove br. 16, 32, 40, 47 i 49 orijentacija nije navedena, a kada bi se grobovi br. 25 i 26 izostavili iz ove podele, preostalo bi još 8 grobova, približne orijentacije jugozapad-severoistok (sl. 4). Raspored grobova ipak ne odaje utisak da je sahranjivanje vršeno pod uticajem promene germanskih pogrebnih običaja, do koje je došlo tokom 2/2 V veka, kada se širi način sahranjivanja u redovima, sa pokojnicima orijentisanim u pravcu zapad-istok (sl. 1).99 Populacija sahranjena na Burdelju ove nove običaje kao da je poznavala, ali još uvek nije bila spremna da ih u potpunosti primeni.100

Već je napomenuto da su u najvećem broju slučajeva pokojnici u grob polagani na leđa u opruženom položaju, sa rukama opruženim pored tela. Ruke pokojnika sahranjenog u grobovima br. 5, 9 101 i 41 bile su savijene u laktovima, sa šakama položenim na karlicu (T. 1/5; T. 2/9; T. 9/41). Zabeležena je i varijanta za koju se može reći da predstavlja kombinaciju ove dve. Naime, kod pokojnika u grobovima br. 14 i 34 desna ruka je bila opružena pored tela, a leva povijena u laktu i položena na karlicu (T. 2/14; T. 7/34). Međutim, za pokojnika u grobu br. 6, sahranjenog u kovčegu od opeka, navodi se da je njegova desna ruka prilikom raspadanja ligamenata pala izvan opeka dna, na osnovu čega se zaključuje da je do dislociranja opeka na bočnim stranama

______________________95 S. Golubović, “Sahranjivanje u Viminacijumu od I do IV veka” (Neobjavljena doktorska disertacija, odbranjena na Univerzi-

tetu u Beogradu 2004. godine. Biblioteka odeljenja za arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.), 124.

96 N. Miletić, op. cit., 128-129. 97 Љ. Зотовић, loc. cit. 98 Љ. Зотовић, loc. cit. 99 M. Милинковић, op. cit., 224. 100 M. Милинковић, loc. cit.

17

101 Љ. Зотовић, op. cit., 98., prvobitno navodi da je pokojnik iz groba br. 9 sahranjen sa rukama na karlici, da bi kasnije u kataloškom delu teksta rekla da je desna šaka pored tela, a leva na karlici. Љ. Зотовић, op. cit., 109. Na osnovu crteža datog u istom radu na T II, stiče se utisak da su obe ruke bile položene na karlicu

kovčega došlo u momentu zatrpavanja groba.102 Ovaj primer opominje na to da je i do znatnih promena prvobitnog položaja pokojnika vrlo lako moglo doći već prilikom zatrpavanja grobne rake. Pogotovo se to odnosi na grobove bez grobnih konstrukcija, gde je zemlja pri ovom činu direktno padala na telo. Iako ne možemo pretpostaviti koliko često je do ovakvih poremećaja dolazilo, ova činjenica ipak neposredno, iako u nekim slučajevima ne u znatnijoj meri, utiče na interpretacije vezane za, i zasnovane na preciznom položaju pokojnika. Primera radi, možda je neki od pokojnika iz grobova br. 9, 14 i 34 bio položen u grob sa obema rukama položenim na grudni koš, a onda je prilikom zasipanja rake zemljom jedna ruka skliznula sa grudi i pala pored tela u opružen stav. Dodatan oprez pri razmišljanju u ovom smeru svakako je neophodan. Zanimljivo je konstatovati da su šake pokojnika položenog u grob br. 46 bile postavljene ispod karlice (T 9/46).103

Navodi se i to kako je u 9 slučajeva zabeleženo da su glave pokojnika bile okrenute ka severu (grobovi br. 5, 14, 21, 22, 24, 27, 30, 36 i 48), i u dva slučaja pri orijentaciji jugozapad-severoistok licem ka zapadu (grobovi br. 3 i 46), što bi se moglo objasniti istom religijskom praksom upravljanja pogleda preminulog ka severu.104 Uz to se u napomeni navodi analogna pojava konstatovana na gepidskoj nekropoli Kormadin kod Jakova, gde se ističe da je autor koji je objavio rezultate istraživanja te nekropole povodom pomenute pojave ukazao na mogućnost da se u načinu sahranjivanja gde su lica pokojnika okrenuta ka severu, kriju ostaci starogermanskog rituala, koji vodi poreklo od sahrana sa orijentacijom pokojnika u pravcu jug-sever.105 Ističe se i to da je u 4 slučaja lice pokojnika bilo okrenuto ka jugu (grobovi br. 26, 41, 50 i 63).106 Pritom se kod iznošenja ovih podataka uočavaju neke nedoslednosti i greške. Naime, za skelete u grobovima br. 8 i 9 se u katalogu navodi da im je glava pala na levo rame107 (što s obzirom na njihovu orijentaciju znači da im je pogled bio usmeren ka severu), ali oni nisu uvršteni u odgovarajuči spisak (T. 2/8,9). Isto važi i za skelet u grobu br. 28,108 ali se pritom na osnovu crteža skeletnih ostataka tog pokojnika pre stiče utisak da je glava blago okrenuta nadesno (T. 6/28). Takođe na osnovu priloženih crteža, jasno se uočava i da je glava pokojnika pohranjenog u grobu br. 3 okrenuta na desnu stranu (T 1/3), a da glava pokojnika čiji su ostaci otkriveni u grobu br. 22 nije usmerena ni na levu ni na desnu stranu (T. 4/22). Crteži na tablama, dakle, omogućavaju da se pokojnici iz grobova br. 3 i 28 priključe spisku onih čiji je pogled usmeren ka jugu. Proučavanje tabli omogućilo je da se tom spisku pridodaju i oni iz grobova br. 31 i 35, ali i da se spoisak sa pokojnicima čiji je pogled usmeren ka severu dopuni još i sa skeletima iz grobova br. 29, 38 i 45 (T. 5; T. 8; T. 11/45) Time bi spisak poslednje pomenutih izgledao ovako: grobovi br. 5, 8, 9, 14, 21, 24, 27, 29, 30, 36, 38, 45, 46 i 48. Skeleti sa glavom okrenutom nadesno nalaze se u grobovima br. 3, 26, 28, 31, 35, 41, 50 i 63. Ali treba napomenuti ______________________102 Љ. Зотовић, op. cit., 108 103 Љ. Зотовић, op. cit., 113. 104 Љ. Зотовић, op. cit., 98.

105 Љ. Зотовић, op. cit., nap. 6.

18

106 Љ. Зотовић, op. cit., 98. 107 Љ. Зотовић, op. cit., 109. 108 Љ. Зотовић, op. cit., 111.

da je, pored skeleta iz groba br. 22, konstatovano još 6 pokojnika čija glava nije usmerena ni ka levo ni ka desno. U slučaju 13 pokojnika, usled loše očuvanosti skeletnih ostataka, ovaj parametar nije bilo moguće utvrditi. Jedinstven primer, pored toga što je sahranjen u drvenom kovčegu u obliku poluoblice, predstavlja pokojnik iz groba br. 51, kome je pre sahrane izvršena dekapitacija, te mu je lobanja položena između potkolenih kostiju (T. 10/51).109 Upoređivanjem fenomena usmerenosti pogleda pokojnika ka određenoj strani sveta sa drugim parametrima, npr. pol pokojnika ili grobna konstrukcija u kojoj je umrli sahranjen, nije se došlo ni do kakve sistematizacije podataka koja bi možda omogućila bolje razumevanje pojave o kojoj se diskutuje. Povodom svega rečenog u vezi sa ovim pitanjem treba još jednom skrenuti pažnju na to da je do promene prvobitnog položaja pokojnika moglo doći usled zasipanja grobne rake zemljom, te da istoj pojavi može doprineti i postmortalna dislokacija, na osnovu čega se stiče utisak da se o ovom problemu ne može raspravljati sa velikim stepenom uverenosti u ispravnost iznetih stavova. Na kraju treba primetiti i to da uočena analogna pojava na nekropoli na lokalitetu Kormadin nikako ne stoji, jer je za svih 8 pokojnika, na osnovu kojih je (odnosno na osnovu položaja njihovih glava) iznesena ranije pomenuta pretpostavka, jasno naznačeno da im je glava naklonjena ka desnom ramenu, što bi obzirom na njihovu orijentaciju - istok-zapad, sa glavom na zapadnoj strani, značilo da im je pogled bio usmeren ka jugu, a ne ka severu.110

Na osnovu položaja kostiju nogu nekih skeleta takođe je izneta zanimljiva interpretacija. Lj Zotović je konstatovala da se kosti nogu skeleta otkrivenih u grobovima br. 6 i 30 dodiruju u predelu kolena (T. 1/6; T. 6/30), a u slučaju skeletnih ostataka iz grobova br. 21, 34, 37 i 38 (T. 4/21; T. 7/34; T. 8) zapazila je dodirivanje, odnosno preklapanje kostiju u predelu skočnih zglobova, zaključivši na osnovu toga, s više ili manje sigurnosti, da su noge tih pokojnika na pomenutim mestima bile vezane.111 Za ovu interesantnu mogućnost nažlost nisu navedene analo-gije. Kako nikakvi tragovi tkanine, kože ili žice, uz pomoć kojih su noge mogle biti vezane, nisu očuvani, kao i obzirom da slične pojave nisu zabeležene na drugim nekropolama ovog perioda, s pravom se može biti sumnjičav prema ovakvom tumačenju.

Za pokojnika čiji su skeletni ostaci konstatovani u grobu br. 26 navodi da je sahranjen u, moglo bi se reći prilično neobičnom položaju. Položen je na desni bok, sa rukama prekrštenim na grudima i levom nogom savijenom u kolenu i ukrštenom preko desne koja je opružena (T. 6/26).112 Lj. Zotović navodi da su u grobu br. 32 otkriveni ostaci dislociranog skeleta,113 a uvi-dom u crtež tog skeleta, i pored nedostatka mnogih kostiju, stiče se utisak da se nalazi u zgrčenom položaju, položen na desni bok (T. 6/32). Da se pokojnik i pre poremećaja nalazio u takvom polaožaju može se samo pretpostaviti, ali ne i sa sigurnošću tvrditi. Indikativno je primetiti da je uz pokojnika pronađen samo fragmentovan koštani češalj, i da se ističe mogućnost da je grobnom inventaru pripadalo i sečivo noža, pronađeno neposredno iznad groba.114 Skeleti u ______________________ 109 Љ. Зотовић, op. cit., 114. 110 Д. Димитријевић, Гепидска некропола „Кормадин“ код Јакова, РВМ 9, Нови Сад 1960., 9.111 Љ. Зотовић, op. cit., 108-112.

19

112 Љ. Зотовић, op. cit., 110. 113 Љ. Зотовић, op. cit., 111. 114 Љ. Зотовић, loc. cit.

grobovima br. 4, 13, 23, 25, 32, 39, 40, 43, 44, 47, 49, 52 i 62 bili su prilično loše očuvani ili dislocirani, što je u potpunosti onemogućavalo ili otežavalo precizno utvrđivanje položaja pokojnika. Na kraju treba navesti i to da je istražena samo polovina groba br. 45,115 tako da se na osnovu vidljivih skeletnih ostataka pronađenih u istom može ustanoviti samo položaj gornjeg dela tela, dok ne može biti utvrđeno u kakvom su položaju bile noge pokojnika (T. 11/45).

Već je napomenuto da na nekropoli nije ustanovljeno preklapanje grobova, tj. oštećivanje grobnih celina nešto mlađim ukopima (sl. 1 i 2), kao i to da ostaci nadgrobnih obeležja nisu očuvani, ali da su neminovno postojali. Navodeći mogućnost da je grobna humka, formirana prilikom zatrpavanja rake, predstavljala beleg grobnog mesta, Lj. Zotović ističe da kratkotrajnost ovih humki ne smeta iznetoj pretpostavci, jer je vreme korišćenja ove nekropole bilo kratkotrajno.116 Kao hronološki i teritorijalno najbliža paralela za ovaj fenomen mogla bi se navesti situacija na nekropoli koja se u periodu od kraja IV do početka VII veka razvijala u podnožju legijskog logora, na prostoru tada napuštene severne periferne zone Singidunuma.117 Tu je, usled dužeg vremenskog razvoja nekropole, kao posledica nedostatka trajnih nadgrobnih obeležja, zabeležen izvestan broj oštećenja starijih grobova ukopavanjem mlađih.118 Ni mnogi od grobova na antičkim nekropolama Viminacijuma nisu imali trajna nadgrobna obeležja, te ova pojava ni ovde nije retkost, već je čak na lokalitetu Pećine zabeležena u 35% od svih sahrana.119

Ipak treba primetiti da se ovaj podatak najvećim delom odnosi na starije faze razvoja nekropole, dok se od 2/2 III veka, kad inhumacija postaje dominantan način sahranjivanja, grobovi prostiru severozapadno i zapadno od starijih, pri čemu je samo nekoliko mlađih oštetilo ranije grobove, što navodi na zaključak da je iskorišćeni prostor nekropole još uvek, bar otprilike bio poznat, ali da grobna obeležja nisu postojala.120 Kao izvestan vid obeležavanja grobnog mesta na ovoj nekropoli se pominju libacione cevi (iako vrlo retko konstatovane), a u jednom slučaju se pretpostavlja da je grupisano kamenje u blizini groba moguća indicija za njegovo nadzemno obeležje.121 I na ovoj, kao i na nekropoli “Više grobalja”, uočeno je da su neki mlađi ukopi dodirivali ili presecali ranije grobne rake.122 Pritom je do oštećivanja grobova dolazilo u kratkom vremenskom intervalu, gde su hronološke odrednice iste, što ukazuje na odsustvo nadzemnih belega i na činjenicu da je samo grobna humka kratkotrajno označavala mesto groba.123 U nešto kasnijoj monografskoj publikaciji rezultata istraživanja rimskih grobova na toj nekropoli navodi se da su, iako izuzetno retko, nadgrobna obeležja ipak konstatovana, i to u vidu jednog većeg ili nekoliko manjih poluobrađenih kamenova i libacione cevi ili gornje polovine amfore (samo nad ______________________ 115 Љ. Зотовић, op. cit., 113. Grob nije istražen u celosti zbog velikih naslaga zemlje koja zbog karaktera lokacije nije mogla biti uklonjena.

116 Љ. Зотовић, op. cit., 97.

117 V. Ivanišević, M. Kazanski, La nécropole de l´ époque des Grandes migrations à Singidunum, Singidunum 3, Beograd 2002., 101-148. 118 V. Ivanišević, M. Kazanski, op. cit., 103. i Fig 2. 119

S. Golubović, op. cit., 116. 120 S. Golubović, op. cit., 119-120.

20

121 S. Golubović, op. cit., 37. 122 Љ. Зотовић, Јужне некрополе Виминација, 44. 123 Љ. Зотовић, loc. cit.

grobovima sa kremiranim pokojnicima).124 Upotreba drvenih grobnih obeležja se pretpostavlja na osnovu činjenice da se individualne žrtvene površine često nalaze tačno nad određenim grobom kod koga nije očuvan nadgrobni beleg.125 O dugotrajnosti nadgrobnih humki saznajemo i iz pisma aristokrate Sidonius-a upućenog biskupu u Clermont-Ferrand-u 469. godine.126 On ga izveštava o skrnavljenju groba svog dede usled iskopavanja druge rake nad njegovim grobnim mestom. On opisuje i groblje, govoreći da nakon dugogodišnjeg korišćenja na sve strane leže ostaci lomača i ljdske kosti, tako da više nije bilo mesta za nove grobove. I sam priznaje da grobari verovatno nisu primetili da je tu već postojao grob, jer je, zbog nagomilavanja svih tih ostataka, došlo do izravnavanja humki sa okolnim terenom. Pritom se ističe da je od vremena sahrane njehovog dede prošlo oko 40 godina.127 Uzevši ovo u obzir, možda bi s nešto više uverenosti trebalo računati na to da su pored mogućih humki postojala i neka druga, relativno kratkotrajna, obeležja grobnog mesta.

Kada je reč o nadgrobnim obeležjima na nekropoli na lokalitetu Burdelj, potrebno je napomenuti da su nad grobom br. 8 pronađene dve opeke, koje su bile položene nad zapadnim delom groba (nad gornjim delom tela pokojnice), i koje su protumačene kao neka vrsta obeležja grobnog mesta.128 Obe su bile sekundarno upotrebljene i na sebi su imale tragove hidrauličnog maltera, a na jednoj se nalazio otisnut pečat legije VII Klaudija.129 Grobna raka delimično pokrivena opekama jedan je od grobnih oblika posvedočenih i na antičkoj nekropoli Viminacijuma na lokalitetu Pećine.130 Pritom su i pri izgradnji ovih grobnih oblika na pomenutoj rimskoj nekropoli korišćene, pored celih, fragmentovane, sekundarno upotrebljene opeke.131

Ovde treba navesti i da su skeletni ostaci gornjeg dela tela pokojnika u grobu br. 13 dislocirani, a da je među njima nađena i jedna fragmentovana opeka.132 Grob je bez priloga i navodi se da je opljačkan,133 a da li je pomenuta opeka činila deo grobne konstrukcije ili nadgrobno obeležje nemoguće je utvrditi.

Kao što je već rečeno, slobodni ukopi, relativno uniformnih dimenzija, bili su dominantan oblik grobnog mesta na nekropoli istraženoj na lokalitetu Burdelj (sl. 1). Ostali grobni oblici bili su srazmerno retko zastupljeni. Reč je o grobnim konstrukcijama od opeke ili tegula i grobnim konstrukcijama od drveta, koje se mogu razvrstati u po dve varijante. Opeke ili tegule su mogle biti složene u vidu kovčega (u slučaju grobova br. 6, 23 i 26 – T. 1/6; T. 4/23; T. 6/26), ili su bile postavljene nad samo jednim delom tela pokojnika (u slučaju grobova br. 3, 8 i 34). Grobne konstrukcije od drveta sastojale su se u najvećem broju slučajeva od daske na koju

______________________124 Љ. Зотовић, Ч. Јордовић, VIMINACIVM. Некропола „Више гробаља“, Београд 1990., 11. 125 Љ. Зотовић, Ч. Јордовић, loc. cit. 126 S. Golubović, op. cit., 117. 127 S. Golubović, loc. cit. 128 Љ. Зотовић, loc. cit. 129 Љ. Зотовић, op. cit., 109. 130 S. Golubović, op. cit., 29.

21

131 Љ. Зотовић, Јужне некрополе Виминација, 52-53. 132 Љ. Зотовић, Некропола из времена сеобе народа, 109.

133 Љ. Зотовић, loc. cit.

je pokojnik bio položen (grobovi br. 14, 15 i 62), dok su u slučaju groba br. 44 kalcinisani ostaci daske nađeni ispod i iznad skeleta, a pokojnik u grobu br. 51 položen je u neku vrstu kovčega u vidu poluoblice koja je sačinjena od dva izdubljena debla, spojena pri dnu.

Utvrđeno je da su u 5 od 6 slučajeva grobne konstrukcije od opeka ili tegula sačinjavale grobno mesto preminulih žena (grobovi br. 3, 6, 8, 26 i 34), dok pol pokojnika sahranjenog u grobu br. 23 nije mogao biti utvrđen. U grobu br. 3, iznad sloja zemlje debljine oko 7 cm, koji je neposredno pokrivao telo preminulog, nad gornjim delom tela je bilo položeno 6 fragmentovanih tegula. Nad gornjim delom tela pokojnika položenog u grob br. 8 nalazile su se dve opeke. Glava pokojnika u grobu br. 34 bila je obložena sa 5 tegula. Glava preminulog je prvo položena na jednu celu, a zatim je uokvirena trima nasatično postavljenim fragmentovanim tegulama, nad koje je horizontalno položena poslednja, koja je činila pokrivač nad glavom. Što se tiče grobnih konstrukcija od opeka složenih u vidu kovčega, u grobovima br. 6 i 23 pokrivač se sastojao od 5 celih i jedne fragmentovane opeke, koje su bile horizontalno postavljene i složene po širini. Za grobnu konstrukciju u grobu br. 26 ne navodi se jesu li postojale indicije da su opeke pokrivača, koje su kasnije pale u grob, prvobitno bile položene horizontalno ili složene u vidu dvoslivnog krova.134 Preminula deca su gotovo isključivo polagana u slobodno ukopane rake, a samo je za dete u grobu br. 44 izrađena grobna konstrukcija, koja se sastojala od dasaka položenih ispod i iznad skeleta. Kod ostalih grobova u kojima su konstatovane grobne konstrukcije od drveta pol pokojnika nije mogao biti utvrđen, izuzev u slučaju groba br. 14 gde je na osnovu nalaza (prvenstveno na osnovu para fibula nađenih na ramenima) ustanovljen ženski pol preminule osobe (T. 2/14).

Grobne konstrukcije od opeka ili tegula, složenih u vidu kovčega ili ne, poznate su na nekropolama starosedelaca,135 pa i na nekropolama antičkog Viminacijuma,136 ali i na nekropolama iz perioda seobe naroda gde se vezuju i za varvare.137 Zotović ističe zaključke do kojih su došli A. Salamon i L. Barkóczi, koji smatraju da grobovi delimično konstruisani od opeka pokazuju da stanovništvo i u ovoj kasnoj fazi sahranjivanja teži ka očuvanju tradicija.138

Što se tiče grobnih konstrukcija od drveta, i na rimskim nekropolama otkrivenim na lokalitetima Više Grobalja i Pećine konstatovani su, doduše retko, grobovi sa inhumiranim pokojnicima kod kojih je raka patosana daskama,139 i slučajevi kada su pokojnici bili prekrivani daskom pre zatrpavanja rake,140 kao i ostaci dasaka ispod i iznad skeleta.141 I Z. Vinski navodi pokrivanje pokojnika daskom kao jednu od tipičnih oznaka starosedelačkih grobova.142 Međutim, brojni grobovi sa drvenim konstrukcijama u raznim varijantama (drvene ploče položene preko pokojni-______________________ 134 Љ. Зотовић, op. cit., 110. 135 Lj. Zotović, Izveštaj o iskopavanjima kasnoantičke nekropole u Nišu, Limes u Jugoslaviji I, Beograd 1961., 172, tip 3, varijanta 4. 136 Љ. Зотовић, Јужне некрополе Виминација, 42, 52.; S. Golubović, op. cit. 8, 29.; Љ. Зотовић, Ч. Јордовић, op. cit., 10., 11. 137 V. Ivanišević, M. Kazanski, op. cit., 107. i Fig. 4, type 4. 138 Љ. Зотовић, Некропола из времена сеобе народа, 107.

22

139 S. Golubović, op. cit., 8.; Љ. Зотовић, Ч. Јордовић, op. cit., 10. 140 Љ. Зотовић, Јужне некрополе Виминација, 42. 141 Љ. Зотовић, Ч. Јордовић, loc. cit. 142 Z. Vinski, Rani srednji vijek u Jugoslaviji od 400. do 800. godine, VAMZ V, Zagreb 1971., 56.

ka; samo preko grudi preminulog; pokojnik položen na dasku, kao i u izdubljeno poludeblo) istraženi su i na nekropoli u Rakovčanima, pri čemu je konstatovano da su ovakvi drveni okviri prisutni na brojnim nekropolama ranog srednjeg veka, od južne Rusije do Atlantika, i pripisani raznim germanskim plemenima (Gotima, Gepidima, Langobardima, Bajuvarcima, Alamanima, Francima i dr.).143 Na istoj nekropoli, u grobu broj 39 i ispod i iznad skeleta su konstatovani ostaci drveta,144 na isti način kao u grobu br. 44 na lokalitetu Burdelj. U grobovima br. 25, 55 i 61 na nekropoli u Rakovčanima pokojnici su bili sahranjeni u izdubljenom stablu, a kod pokojnika u grobu br. 61 zabeležena je i veštačka deformacija lobanje.145 N Miletić ističe retkost ovi grobnih oblika, navo-deći analogije iz Karanja, Rifnika, Bleda i Mihaljevića,146 a ovom spisku može se dodati i nekropola u Dravlju kod Ljubljane kao i nekropola na Burdelju.147 A što se tiče zaključka Vinskog, treba ipak primetiti da naprimer u slučaju antičke nekropole Naisa otkrivene na lokalitetu Jagodin Mala, od oko 400 do sada otkrivenih grobova ni u jednom slučaju nisu konstatovani tragovi načina sahranjivanja koji je on smatrao karakterističnim za starosedeoce.148

Zanimljiva je situacija konstatovana u grobu br. 7. Tu je u slobodno ukopanu grobnu raku, u ispruženom položaju sa rukama uz telo, na leđa položen pokojnik, orijentisan u pravcu zapad-istok, sa glavom na zapadu, ukupne dužine skeleta 1,30m.149 Fragmentovana kopča pronađena je u predelu karlice, fragment gvozdenog predmeta, za koji se navodi mogućnost da predstavlja deo noža, nalazio se pored gornjeg dela desne ruke, a fragmentovana fibula tipa Viminacijum ležala je između butnih kostiju (T 1/7)150. M. Milinković se kratko osvrnuo na zanimljiv položaj fibule, navodeći da on može ukazuivati na prilog u pravom smislu te reči, ukoliko nije reč o zakopčavanju donjih delova odeće.151 Ovome se može pridodati još jedna moguća funkcija pomenute fibule. Ona je mogla služiti i za zakopčavanje pokrova u koji je preminuli bio umotan. M. Milinković na drugom mestu ukazuje da čak ni precizno praćenje položaja fibula u grobu ne daje uvek jasne rezultate, potsećajuči na diskusiju koja je vođena povodom pitanja da li parovi fibula, koji se u franačkim, tirinžanskim ili langobardskim grobovima nalaze između butnih kostiju ili u predelu karlice, predstavljaju trag načina nošenja, ili su služile za zakopčavanje posmrtnog pokrova.152 Povodom tog pitanja preovladao je stav da položaj tih fibula odslikava uobičajen način nošnje koji se pojavio usled promene mode, do koje je, kod pojedinih germanskih plemena, došlo tokom 1/2 VI veka (sl. 5).153 Međutim, do pomenu-______________________143 N. Miletić, op. cit., 128-129. 144 N. Miletić. op. cit., 124. 145 N. Miletić. op. cit., 122., 126., 127. 146 N. Miletić. op. cit., 129. 147 M. Milinković, op. cit., 130-131. 148 Lj. Zotović, Izveštaj o iskopavanjima, 171-175. Za rezultate novijih istraživanja vidi Г. Јеремић, Сахрањивање у касној антици у Наису-пример некрополе у Јагодин Мали, Константин Велики и Милански едикт 313., Београд 2013., 126-135.149 Љ. Зотовић, Некропола из времена сеобе народа, 108. 150 Љ. Зотовић, loc. cit.151 M. Милинковић, op. cit., 225.

23

152 M. Милинковић, op. cit., 131-132. 153 M. Милинковић, op. cit., 132.

te promene došlo je pod uticajem merovinške mode, i to kod Alemana, Langobarda, Gepida i još nekih plemena, ali ne i Gota koji fibule, bili oni u Španiji, Italiji, na Balkanu ili na Krimu, i dalje nose u paru na ramenima, prema starom gotskom običaju (sl. 6).154 I pored toga,treba reći da je pokojnik sahranjen u grobu br. 7 najverovatnije preminuo tokom 2/2 V veka, te da se promena mode o kojoj je bilo reči ne može uzeti kao pogodno objašnjenje već pomenutog položaja fibule, na osnovu čega se na moguću upotrebu fibule pri zakopčavanju mrtvačkog pokrova može gledati kao na verovatnije rešenje. Ukoliko je zaista tako, onda bi fibula predstavljala očuvan materijalni trag načina sahranjivanja, posvedočen, između ostalog, i na antičkim nekropolama Viminacijuma, istraženim na lokalitetima Pećine i Više grobalja.155 O grobnim oblicima u vidu slobodno ukopanih raka već je ponešto rečeno, a ovde je dovoljno ponoviti da je na osnovu brojnih primera ustanovljeno da su karakteristični kako za Romane tako i za varvare.

Lj. Zotović ističe da izbor grobne konstrukcije ne stoji u vezi sa brojnošću i vrednošću nalaza otkrivenih u grobu.156 Sprovedena komparativna analiza plana nekropole i pojedinačnih grobnih inventara nije pokazala bilo kakvu koncentraciju grobova sa bogatijim inventarom u određenom arealu, ukoliko se u slučaju ove nekropole uopšte može govoriti o inventaru takve vrste.157 Može se uočiti jedino grupisanje grobova sa konstrukcijom od drveta, raspoređenih gotovo poprečno u odnosu na pravac pružanja nekropole u njenom centralnom delu, i prisustvo grobova sa konstrukcijom od opeke među slobodnim ukopima u njenom severoistočnom i jugozapadnom delu (sl. 1).

*** Na osnovu svega gore prikazanog, u ovom delu rada će biti predstavljeni zaključci vezani

za asimilaciju i destinkciju zajednice čiji su pripadnici sahranjeni na ovoj nekropoli, tj. materijalne tragove procesa akulturacije koji su na njoj posvedočeni. U ovom smislu najveću iskaznu moć imaju orijentacija pokojnika, grobne konstrukcije, grobni inventar i položaj nalaza u grobnim celinama.

Kao što je već pokazano, orijentacija pokojnika u najvećem broju slučajeva približno odgovara pravcu zapad-istok, mada postoje čak i znatnija odstupanja od istog. U 18,6 % slučajeva, odnosno 20 % ukoliko se nekropoli pripišu i grobovi br. 25 i 26, zabeleženo je da su pokojnici bili orijentisani približno u pravcu jugozapad-severoistok. Očigledno je da je zajednica varvara koja je naseljavala Viminacijum ili njegovu neposrednu okolinu postepeno prihvatala nov pogrebni običaj - promenu orijentacije pokojnika, što je generalno i posvedočeno kod germanskih plemena tokom 2/2 V veka, mada u ovom slučaju nešto sporije nego što je uobičajeno (sl. 4). Ova okolnost možda stoji u vezi sa činjenicom da je nekropola bila u upotrebi kratak vremenski period.

Kada su grobni oblici u pitanju, slobodno ukopane grobne rake, koje čine 3/4 oblika, moramo isključiti, obzirom da su karakteristične kako za Romane tako i za varvare. Grobne ko-______________________154 М. Милнковић, Археологија моде као археологија идентитета, неколико примера, Ниш и Византија II, Ниш 2004.,189.155 Љ. Зотовић, Јужне некрополе Виминација, 42., 52.

24

156 Љ. Зотовић, op. cit., 97-98. 157 M. Милинковић, op. cit., 225.

nstrukcije od drveta zabeležene su u 11,2 % grobova, a i pored suprotstavljenih stavova iznetih u ovom pogledu, skloni smo da ih posmatramo kao jedan od varvarskih elemenata posvedočenih na ovoj nekropoli. Konstrukcije od opeka ili tegula posvedočene su u 6 grobova, odnosno čine 13,4 % grobnih oblika. Dakle samo je relativno mali broj pokojnika sahranjen na ovaj način, koji je inače tipičan za romansko stanovništvo, ali je od V veka postepeno preuziman od strane germanskih plemena. Pokojnik iz groba br. 7 je takođe mogao biti sahranjen na način tipičan za starosedeoce, obzirom da je između femura skeleta kostatovana fibula koja je mogla sužiti za prikopčavanje mrtvačkog pokrova (T. 1/7-10). Pomenuta fibula je mogla biti položena u grob kao prilog, a i u ovom slučaju bi u pitanju bio jedini izuzetak na nekropoli, obzirom da su sve ostale fibule (osim one iz poremećenog groba br. 40) pronađene u položaju koji ukazuje na njihovu upotrebu kao delova nošnje. Nihova upotreba u ove svrhe možda bi se teoretski mogla dovesti u pitanje u slučaju grobova br. 3, 46 i 62 (T. 1/3-1; T. 9/46-6; T. 11/62-11), ali kada je u pitanju grob br. 3 odmah pada u oči da je tu zabeležena grobna konstrukcija sačinjena od 6 fragmentovanih tegula , tako da bi kombinacija dva grobna oblika (konstrukcija od tegula i umotavanje pokojnika u mrtvački pokrov) bila neobična, pa je samim tim ova varijanta i veoma malo verovatna. Treba reći i da se na osnovu oblika jednog broja grobnih konstrukcija uočavaju izvesne bliskosti sa pogrebima tipa Čakvar/Sabatbatijan.158

Većina grobnih nalaza se sa sigurnošću može pripisati varvarima, dok su neki u etničkom smislu indiferentni – noževi, zakivci, prstenje jednostavne forme, jednostavne karičaste naušnice, novac, a u osnovi i ogrlice. Neki nalazi su, iako romanskog porekla, masovno prihvatani od strane varvara, pa se ni na njih ne možemo osloniti pri pokušaju sprovođenja etničke atribucije nalaza, tj. utvrđivanja etničkog sastava zajednice sahranjene na ovoj nekropoli. U ove nalaze spadaju narukvice, prstenje, minđuše sa poliedrom, i garderobne igle.

I položaj samih nalaza u grobu može biti od velike koristi pri pokušajima da se bar približno odredi etnička pripadnost pokojnika. To se pokazalo u slučaju groba br. 63, gde su 2 garderobne igle pronađene u položaju koji je jasno ukazivao na način odevanja žene, pripadnice jednog od istočnogermanskih plemena (T. 11/63-6). U tom položaju i u istom brojčanom odnosu pronađene su i fibue u grobovima br. 14, 16, 28, 29, 33, 34 i 38 (T. 2/14-7,8; T. 3/16-7,8; T. 5-1; T. 6/28-6 T. 7/33-1; 34-6; T. 8-1). Ranije su već pominjani grobovi br. 3, 46 i 62, sa nalazima po jedne fibule u predelu grudi pokojnika, što ukazuje na način odevanja karakterističan za Romane. Pritom se sve tri fibule po obliku i načinu izrade mogu pripisati varvarima. Prilično je interesantno da je utvrđen ženski pol pokojnika iz groba br. 3.159 Tako bi u slučaju da je tu sahranjena romanka bilo neobično to što je nosila tip fibule koji Romani inače ne upotrebljavaju, dakle odavala nešto drugačiji spoljašnji izgled. U slučaju da je pokojnica bila pripadnica nekog istočnogermanskog plemena bilo bi neobično to što je promenila nači na koji je nosila i prikopčavana svoju haljinu ili tuniku.

Ova tri groba svakako upozoravaju na opreznost pri razmišljanjima vezanim za etnički sastav ovde sahranjene zajednice. Oni ukazuju na to da mogućnost postojanja etnički heterogene ______________________

25

158 M. Милинковић, op. cit., 233. 159 Љ. Зотовић, op. cit., 108.

zajednice, čiji su pripadnici živeli zajedno, učili i preuzimali nove stvari i ideje jedni od drugih, delimično ih prilagođavajući svojim potrebama, ukusima i navikama, ne treba u potpunosti izgubiti iz vida. Njima bi se teoretski moglo pridružiti i 14 grobova u kojima nije pronađen mobilijar, obzirom da takav način sahranjivanja (bez grobnih priloga) odgovara praksi romanskog stanovništva, pogotovo tokom V veka,160 mada za ovakvu pretpostavku nažalost nije moguće pronaći neke čvršće dokaze. Treba ipak potsetiti i na to da grupacije koje ne žive zajedno ili se međusobno ne mešaju mogu izbegavati zajedničko sahranjivanje,161 ali, s druge strane, i na to da su česte mešovite nekropole autohtonog i novopridošlog germanskog stanovništva. Da li su se starosedeoci sahranjivali na istoj nekropoli sa manjom grupom varvarskih zavojevača, i ukoliko da, onda u kojoj meri, pitanja su na koja nažalost još uvek ne možemo dati pouzdane odgovore. Rešavanju ovog pitanja sigurno bi doprinela dodatna saznanja do kojih bi se došlo antropološkom analizom (ovde se pre svega misli na utvrđivanje postojanja veštački deformisanih lobanja kod nekih pokojnika), no, iako je ona sprovedena, prisustvo ove pojave nažalos nije moglo biti provereno usled loše očuvanosti osteološkog materijala.

Han Potoci

Kao što je već pomenuto, Han Potoci su mesto koje se nalazi 11 km. severno od Mostara, na putu za Sarajevo, i tu je 1882. i 1890. godine došlo do otkrića dva sarkofaga, od kojih su u manjem pronađeni skeletni ostaci pokojnice i grobni nalazi (T. 13), dok se o sudbini nalaza iz većeg sarkofaga još uvek ništa ne zna. Na ovom mestu neće biti ponavljani podaci već izneti u uvodnom delu rada, već će biti predstavljene ostale pojedinosti vezane za pomenute sarkofage i nalaze iz njih, kao i za pektoral otkupljen u Mostaru (T. 14) o kojem je takođe već rečeno nekoliko reči.

Sarkofazi su bili orijentisani u pravcu istok-zapad, sa mestom za glavu na zapadu (T. 12).162 Bili su postavljeni paralelno jedan do drugog na razdaljini od oko 15-20 cm, a dno manjeg se nalazilo na dubini od 1,6 m. od površine, na oko 30 cm. dublje od dna većeg sarkofaga. 163 Oba sarkofaga su bila od krečnjaka, i imali su isti oblik. Poklopci su im bili u obliku krova, koji je na središnjem delu obe duže strane imao po jedan mali zabat, a na uglovima akroterije u vidu kružnih isečaka (T. 12).164 Ali manji sarkofag je pretrpeo i izvesne promene. Naime, uža strana, prema kojoj su bile postavljene noge, bila je odbijena, kao da sarkofag nije bio dovoljno veliki da u njega bude smeštena upokojena devojčica, te je ta strana produžena dodatim kamenim pločama.165 Pritom je jasno da sarkofazi predstavljaju kasnoantičku tradiciju i da su nepoznati

______________________160 M. Милинковић, op. cit., 129. 161 М. Милинковић, Улпијана код Грачанице на Косову и Градина на Јелици код Чачка у светлу акултурационих приоцеса у Илирику VI в., Трећа Југословенска конференција визатолога, Београд-Крушевац 2002., 358. 162 W. Radimský, op. cit., 305. 163 W. Radimský, loc. cit.

164 W. Radimský, loc. cit.

26

165 W. Radimský, loc. cit.

varvarima, osim u slučajevima kao što je ovaj, kada ih sekundarno koriste.166

Što se tiče izgubljenih nalaza iz većeg sarkofaga, V. Radimski je 1890. godine pokušao da u razgovoru sa meštanima sazna pojedinosti o njima te je tako, mada ukupno posmatravši nije postigao veći uspeh u tome, ipak saznao bar to da su se u sarkofagu nalazili različiti zlatni predmeti, među njim prstenje i jedna veća izdužena metalna kapsula.167

Tri godine kasnije on je u već pominjanom izveštaju opisao predmete koje su pronađeni prilikom istraživanja manjeg sarkofaga. Inventar groba činile su dve fibule, dve minđuše, ogrlica i kapsula (bulla) (T. 13). U predelu grudnog koša pokojnice pronađene su dve identične fibule, izrađene od srebra sa primesama bakra i pozlaćene na prednjoj strani (T. 13/1). Sastoje se od polukružne glave, luka i rombične stope koja se završava stilizovanom zivotinjskom maskom. Na rubu glave je konstatovano 5 ukrasnih dugmadi, luk je naglašen podužno postaveljnim plastičnim rebrom, a na najširem delu stope postavljena su dva kružna ležišta za almandine. Ploča glave ukrašena je rovašenim, simetrično raspoređenim spiralnim ornamentom, dok je rombična stopa ukrašena geometrijskim ornamentom izvedenim istom tehnikom. Minđuše, pronađene kod glave pokojnice, izrađene su od zlata i takođe pripadaju istom tipu. Sastoje se od jednostavne alkame na koju je aplicirana jedna zlatna „korpica“, izrađena u tehnici filigrana, i dvodelnog priveska od zlatnog lima koji je po obodu ornamentisan perličastim motivima (T. 13/2). Dva dela priveska zapravo predstavljaju ležišta, od kojih je u gornje, kružno, umetnut poluloptasti uložak od zelenog stakla, dok je kapljičasto oblikovano donje ležište ispunjeno umetkom od ravno brušenog almandina čija se boja ne navodi, mada se na osnovu konteksta može zaključiti da je bio crven.168 Ogrlica, sačinjena od jedne loptaste kuglice od almandina i po tri zlatne cevčice, četiri puta podužno spojene u jednu celinu (T. 13/3), konstatovana je u predelu vrata, ali nije u potpunosti očuvana. U predelu grudnog koša nalazila se jedna dvodelna srebrna kapsula u obliku delimično spljoštene lopte (T. 13/4). Kapsula se zatvarala uz pomoć minijaturne kopče, a njena dva dela su na suprotnom kraju spojena šarnirom. Unutar kapsule su pronađene dve delimično probušene perlice od ćilibara nejednake veličine. Zanimljiv detalj predstavlja alka od žice koja je bila provučena kroz šarnir, što ukazuje na to da je pokojnica ampulu, obzirom na mesto na kojem je ona pronađena, nosila ili okačenu o vrat, ili o jednu od fibula.169

Kada su u pitanju fibule, treba reći da one nemaju brojne analogne primerke, ali da se ipak uočavaju izvesne sličnosti u načinu ukrašavanja stope sa jednom fibulom iz Plavnog, a donekle i sa jednom fibulom iz Kašića, pri čemu se obe mogu datovati u 1/3 VI veka.170 Prema spiralnom ukrasu na ploči glave – tipičnom istočnogemanskom ornamentalnom motivu na rovašenim fibulama 1/2 VI veka, Vinski ih je opredelio u pomenuti period i pripisao Ostrogotima.171 Samim tim je olakšano datovanje ostalih nalaza iz groba. Minđuše, kao i ogrlica ______________________166 Z. Vinski, Ein völkerwanderungszeitlicher Goldschmuck, 310. 167 W. Radimský, loc. cit.168 M. Милинковић, loc. cit. 169 M. Милинковић, op. cit., 105-106. 170 M. Милинковић, op. cit., 107.

27

171 Z. Vinski, O rovašenim fibulama Ostrogota i Tirinžana povodom rijetkog tirinškog nalaza u Saloni, VAMZ VI-VII, Zagreb 1972-1973., 195. i nap. 96.

predstavlaju produkte romanskog porekla, i to izvedene primenom polihromnog stila, omiljenog među germanskim plemenima.172 Kapsula je tipološki slična severnokavkaskim bulama, dok bi zatvaranje na šarnir moglo biti posledica srednje - i zapadnoevropskih uticaja.173 Ona ima i izvesnih sličnosti sa zlatnom bulom koja potiče iz skupine nalaza iz Desane, a koja pored krsta i drugih nalaza iz te grupe predstavlja još jedan dokaz da je vlasnik koji je nalaze zakopao bio hrišćanin.174 Funkcija bula kao amuletskih kapsula se da zaključiti na osnovu sistema za kačenje i visine od oko 5 cm, a njihovo prisustvo u grobovima se tumači kao znak hrišćanske veroispovesti preminule osobe.175 Na osnovu prisustva bule u grobu, kao i na osnovu položaja i orijentacije sarkofaga Bierbrauer je s pravom zaključio da je devojčica bila hrišćanka.176

Zlatni pektoral, otkupljen od strane Arheološkog muzeja u Zagrebu, sastojao se od ukrasnog lanca na čija su oba kraja postaveljene fibule u obliku ptica grabljivica, a pored toga na lanac je bilo prikačeno pet privezaka, od kojih su po dva bočna bila identična, a središnji različitog oblika, i manjih dimenzija od ostalih (T. 14). Svi delovi pektorala, osim uložaka umetanih u fibule i priveske,izrađeni su od zlata. Fibule su, kao što je već pomenuto, bile u obliku ptica grabljivica koje su postavljene tako da gledaju u istom pravcu, a delovi njihovih tela su podeljeni na ćelije ispunjene ulošcima od crvenog almandina i, u slučaju ćelije na vratu ptice, uloškom od zelenog stakla. Gornji deo svih pet privezaka činila je šuplja zlatna perla, na koju je alkom bio povezan donji deo priveska. Donji deo bočnih privezaka je zapravo bio dvodelan. I gornji, manji, i donji, veći, njegov deo bili su ovalnog oblika i ispunjeni ulošcima od crvenog almandina. Donji deo središnjeg priveska imao je oblik stilizovanog lista i bio je izdeljen na tri ćelije, od kojih su dve gornje bile ležišta za uloške od crvenog almandina, a u donju je bio umetnut uložak od zelenog stakla. Telo ptica i središnji privezak uokvireni su perličastim ornamentom. Na poleđini fibula očuvani su ostaci sistema za zakopčavanje, koji su sačinjavali bronzana igla i zlatni držač za iglu.

Zdenko Vinski je pektoral datovao u 1/2 VI, odnosno, nešto preciznije u prve četiri decenije tog veka, a povodom pitanja etničke atribucije nalaza istakao je da kao njegovi nosioci dolaze u obzir samo Istočni Goti.177 Kao što je već rečeno, isti autor je izneo pretpostavku da ovaj izuzetan nalaz čini inventar većeg sarkofaga iz Han Potoka, a potkrepio ju je činjenicama da pektoral potiče iz privatnog vlasništva iz Mostara, i da postoje očigledne sličnosti u načinu izrade i ukrašavanja pektorala i minđuša iz manjeg sarkofaga.178 Sličnosti se ogledaju u upotrebi almandina i zelenog stakla pri ukrašavanju polihromnom tehnikom, i to u istom odnosu crvene i zelene boje u oba slučaja, kao i u perličastom ornamentu, koji uokviruje i centralni privezak i fibule pektorala i obod minđuša preminule devojčice. To, međutim, nisu dovoljno ubedljivi argumenti, obzirom da je kombinacija uložaka crvene i zelene boje na nakitu iz perioda seobe ______________________172 M. Милинковић, op. cit., 107-108. i nap. 507. 173 M. Милинковић, op. cit., 105. 174 V. Bierbrauer, op. cit., 190. 175 V. Bierbrauer, op. cit., 189-190. 176 V. Bierbrauer, op. cit., 72.

28

177 Z. Vinski, Ein völkerwanderungszeitlicher Goldschmuck, 312-313.

178 Z. Vinski, op. cit., 312.

naroda uobičajena pojava, i to upravo u pomenutom odnosu tih boja, što znači da je ovde u pitanju uobičajena varijanta polihromnog stila – široko rasprostanjenog načina ukrašavanja među brojnim grmanskim plemenima.179 Rezultati uporedne analize su pokazali da ni perličasti ornament ne predstavlja nikakvu posebnu odliku, već takođe rasprostranjen način ukrašavanja.180

Iako analogni pektorali za sada nisu poznati, izvesne sličnosti Vinski je uočio na jednoj od dve zlatne ogrlice iz pomenute grupe nalaza otkupljenih u Desani, kao i na jednoj od dve zlatne ogrlice, slučajno pronađene prilikom otkrivanja grobova na lokalitetu Bakodpusta u Mađarskoj181

Na kraju treba ukazati i na samu lokaciju na kojoj su pomenuti sarkofazi pronađeni. Oni su se, prema podacima dobijenim od strane starijih meštana, nalazili na uzvišenju zvanom Vrba.182 U njihovoj relativnoj blizini pronađeni su ostaci kamene plastike koja je pripadala jednoj ranovizantijskoj crkvi (ulomci stubova i baza za stubove, impost kapiteli, fragment parapetne ploče), a koja je na osnovu analogija opredeljena u V vek.183 Lokalitet inače leži u podnožju gradine na kojoj su zapaženi brojni ostaci praistorijske i rimske keramike.184 Na osnovu svega se ne može isključiti mogućnost da su i utvrđenje i bazilika bili u upotrebi i u VI veku, te da su se stanovnici utvrđenog naselja (Istočni Goti, ali verovatno u određenom broju i pokoreni Romani) sahranjivali oko ove, možda grobljanske crkve. Ipak treba napomenuti da tačan položaj bazilike do danas nije utvrđen, pa da se o preciznijem odnosu pomenutih sarkofaga i bazilike još uvek ne može govoriti. Ukoliko bi se pokazalo da se oni nalaze u neposrednoj blizini bazilike, to bi bio jedan od retkih primera sahranjivanja Germana uz ranohrišćanske crkve. Takvi slučajevi za sada su sa sigurnošću konstatovani na Gradini na Jelici185 i u Ulpijani.186 Bilo tako ili ne, nalaz iz Han Potoka svakako je jedinstven na prostoru Balkana, obzirom da je jedino u ovom slučaju zabeleženo polaganje pokojnika germanskog porekla u kasnoantičke sarkofage.187

Zakljucna razmatranja

Germanska plemena su, iako se na prostoru Balkana nisu dugo zadržavala, usled kontakata sa starosedelačkim stanovništvom relativno brzo pruhvatila razne, njima do tada nepoznate prakse, a delimično i materijalnu kulturu lokalnog življa. No pridošli varvari pritom nisu, što je i sasvim prirodno, naglo napustili svoje običaje, tradicije i navike, pa su za sobom ostavili tragove svoje materijalne i duhovne kulture (i one koja ih je ranije odlikovala, i one koju su usvajanjem novih elemenata postepeno stvarali). Iz gore prikazanog jasno se vidi da je rečena______________________179 M. Милинковић, op. cit., 109. 180 M. Милинковић, loc. cit. 181 Z. Vinski, op. cit., 310. 182 N. Miletić, Izveštaj o zaštitnim iskopavanjima u Potocima kod Mostara, GZMS XVII, Sarajevo 1962., 154. 183 N. Miletić, op. cit., 154-157. 184 N. Miletić, op. cit., 157. 185 М. Милинковић, Градина на Јелици. Рановизантијски град и средњовековно насеље, Београд 2010, 190-191., 195.186 М. Милинковић, О тзв. Женском германском гробу из Улпијане, Споменица Јована Ковачевића, Београд 2003., 143-177.

29

187 M. Милинковић, Германска племена на Балкану, 108.

promena posvedočena i na primerima predstavljenim u ovom radu. Pripadnici istočno germanskog plemena koji su nastanjivali oblast Viminacijuma tokom

2/2 V a možda i početkom VI veka počeli su da prihvataju nove pogrebne obrede. To se jasno vidi na osnovu promene orijentacije pokojnika koja je polako gravitirala ka pravcu istok-zapad, sa glavom na zapadu, kao i na osnovu toga što su pojedini pripadnici zajednice sahranjeni u grobnim konstrukcijama od opeka. Postoji mogućnost da je još jedan član ove zajednice sahranjen na način karakterističan za autohtono stanovništvo. Naime, između butnih kostiju pokojnika u grobu br. 7 pronađena je fibula, koja je mogla prikopčavati platneni pokrov u koji je preminuli mogao biti umotan. Ali nisu svi bili spremni da prihvate nove uticaje, pa su tako posvedočene i grobne konstrukcije od drveta, kao i sahranjivanje u izdubljenom deblu. Takođe u grobovima je prisutan inventar, što nije karakteristično za lokalne zajednice, mada se malobrojnost grobnih nalaza, koji uglavnom predstavljaju delove nošnje i u malom broju predmete za svakodnevnu upotrebu (koje je pokojnik verovatno imao sa sobom u trenutku smrti), može tumačiti kao potvrda postepenog prihvatanja i tog običaja. Među tim inventarom ima i nalaza koji su romanskog porekla (minđuše sa poliedrom, pojedino prstenje, garderobne igle, češljevi), što predstavlja jasan trag prihvatanja dotad stranih elemenata i u sferi materijalne kulture.

Još veći stepen akulturacije posvedočen je na primeru dveju pomenutih pokojnica sa lokaliteta Han Potoci. One su položene u kasnoantičke sarkofage, a orijentisane su u pravcu istok-zapad, sa glavom na zapadu. Moguće je da su sahranjene u blizini crkve, pa bi, ukoliko ova osnovana pretpostavka bude potvrđena iskopavanjem ostataka iste, i odabir grobnog mesta ukazivao na hrišćansku veroispovest preminulih. I bez ovog preduslova postoje indikatori koji upućuju na takav zaključak, pogotovo kada je u pitanju devojčica (bula pronađena u predelu grudi). I celokupan grobni inventar doprinsi sticanju utiska odmaklog stepena akulturacije, budući da, za razliku od mobilijara grobova na nekropoli Burdelj, uz devojčicu nisu pronađeni nikakvi lični predmeti. Prihvatanje novih elemenata materijalne kulture posvedočeno je i ovde – miđuše i ogrlica su tipični romanski radionički produkti. Ali njena nošnja se u suštini nije bitnije promenila, što jasno pokazuje nalaz para fibula, nošenih na ramenima. Inventar većeg sarkofaga nije nam poznat, mada bi podaci dobijeni od radnika koji su učestvovali u otkrivanju tog sarkofaga mogli ukazivati na još jedan prihvaćeni element stranog uticaja - izdužena metalna kapsula (možda i u ovom slučaju bula). Ako bi se hipotetički prihvatila mogućnost da pomenuti zlatni pektoral iz Arheološkog muzeja u Zadru potiče iz većeg sarkofaga, jasno bi bilo, na osnovu para fibula, da ni ova žena nije u potpunosti napustila sve elemente materijalne kulture koji su odlikovali istočne Germane. No, dok se ne razreši pitanje porekla ovog nalaza ne treba donositi nikakve preuranjene zaključke u ovom smislu.

30

Spisak ilustracija

sl. 1.: Burdelj po V. Ivanišević, M. Kazanski i A. Mastykova

sl. 2.: Burdelj po M. Milinković

sl. 3.: Burdelj po V. Ivanišević, M. Kazanski i A. Mastykova

sl. 4.: Burdelj po V. Ivanišević, M. Kazanski i A. Mastykova

T. 1.: 1-10 Burdelj po M. Milinković

T. 2.: 1-13 Burdelj po M. Milinković

T. 3.: 1-10 Burdelj po M. Milinković

T. 4.: 1-10 Burdelj po M. Milinković

T. 5.: 1-13 Burdelj po M. Milinković

T. 6.: 1-11 Burdelj po M. Milinković

T. 7.: 1-15 Burdelj po M. Milinković

T. 8.: 1-12 Burdelj po V. Ivanišević, M. Kazanski i A. Mastykova

T. 9.: 1-11 Burdelj po M. Milinković

T. 10.: 1-15 Burdelj po M. Milinković

T. 11.: 1-11 Burdelj po M. Milinković i po Lj. Zotović

sl. 5.: rekonstrukcija nošnje po M. Milinković

sl. 6.: rekonstrukcija nošnje po M. Milinković

T. 12.: Han Potoci po W. Radimský

T. 13.: 1-4 Han Potoci po V. Bierbrauer

T. 14.: Han Potoci (?) – pektoral po M. Milinković

31

Spisak skraćenica

VAMZ Vijesnik Arheološkog Muzeja u Zagrebu ВИИНЈ I Византијски извори за историју народа Југославије, I (ур. Г. Острогорски)GZMS Glasnik Zemaljskog Muzeja u SarajevuЗФФ Зборник Филозофског факултетаJRGZM Jahrbuch des Römisch-Germanischen Zentralmuseums MainzРВМ Рад Војвођанских музејаWMBH Wissenschaftliche Mittheilungen aus Bosnien und der Hercegovina

32

Bibliografija

Баришић, Ф., (обр.), 1955. Приск, ВИИНЈ I, Београд, 7-16.

Bierbrauer, V. 1975. Die ostgotischen Grab – und Schatzfunde in Italien, Spoleto.

Димитријевић, Д. 1960. Гепидска некропола „Кормадин“ код Јакова, РВМ 9, 5-48.

Golubović, S. 2004. Sahranjivanje u Viminacijumu od I do IV veka. Neobjavljena doktorska disertacija. Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet.

Golubović, S., Raičković, A., Redžić, S. 2006. Hronologija viminacijumskih nekropola u svetlu pronađenih fibula, Arheologija i prirodne nauke 1, Beograd, 57-60.

Ivanišević, V., Kazanski, M. 2002. La nécropole da l´époque des Grandes migrations à Singidunum, Singidunum 3, 101-145.

Ivanišević, V., Kazanski, M., Mastykova, A. 2006. Les nécropoles de Viminatium à l´époque desGrandes Migrations, Paris.

Јеремић, Г. 2013. Сахрањивање у касној антици у Наису – пример некрополе у Јагодин Мали, Константин Велики и Милански едикт 313. Рађање хришћанства у риским

провинцјама на тлу Србије, Београд, 126-135.

Јордовић, Ч., Зотовић, Љ. 1990. VIMINACIVM. Некропола „Више гробаља“, Београд.

Miletić, N. 1962. Izveštaj o zaštitnim iskopavanjima u Potocima kod Mostara, GZMS XVII, 153-157.

Miletić, N. 1970. Ranosrednjevekovna nekropola u Rakovčanima kod Prijedora, GZMS XXV, 119-158.

Милинковић, М. 1998. Германска племена на Балкану. Археолошки налази из времена себенарода. Необјавлјена докторска дисертација. Универзитет у Београду, Филозофски факултет.

Милинковић, М. 2002. Улпијана код Грачанице на Косову и Градина на Јелици код Чачка у светлу акултурационих процеса у Илирику VI века, Трећа југословенска конфе-ренција византолога, Крушевац 2000, Београд – Крушевац, 343-359.

Милинковић, М. 2003. О тзв. Женском германском гробу из Улпијане, Споменица ЈованаКовачевића, Београд, 143-177.

Милинковић, М. 2004. Археологија моде као археологија идентитета – неколико примера,

33

Ниш и Византија II, Ниш, 185-195.

Милинковић, М. 2010. Градина на Јелици. Рановизантијски град и средњовековно насеље, Београд.

Мирковић, М. 1968. Остроготи у Панонији после 455. године, Зборник Филозофског факултета 10-1/1968, 119-128.

Radimský, W. 1893. Römische Gräber bei Han Potoci nächst Mostar, WMBH I, 303-307.

Schulze – Dörrlamm, M. 1986. Romanisch oder germanisch? Untersuchungen zu den Armbrust -und Bügelknopffibeln des 5. und 6. Jahrhunderts n. Chr. aus den Gebieten westlich des Rheins und südlich der Donau, JRGZM 33, 593-720.

Vinski, Z. 1954. Ein völkerwanderungszeitlicher Goldschmuck aus der Herzegowina, Germania 32, 307-313.

Vinski, Z. 1971. Rani srednji vijek u Jugoslaviji od 400. do 800. godine, VAMZ V, 47-73.

Vinski, Z. 1972/73. O rovašenim fibulama Ostrogota i Tirinžana povodom rijetkog tirinškog nalaza u Saloni, VAMZ VI-VII, 177-216.

Zečević, N. 1997. Vizantija i Goti u balkanskim provincijama 324-491. godine. Neobjavljena magistarska teza. Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet.

Zotović, Lj. 1961. Izveštaj sa iskopavanja kasnoantičke nekropole u Nišu, Limes u Jugoslaviji I,171-175.

Зотовић, Љ. 1981. Некропола из времена сеобе народа са уже градске територије Виминација, Старинар XXXI/1980, 95-114.

Зотовић, Љ. 1986. Јужне некрополе Виминација и погребни обреди, Viminacium I/1986, 41-57.