AUTORITARNI SISTEM

Spada u društveni sistem u kojem je osnovni nosilac regulacije društvenih odnosa snažan, centralizovan autoritet vlasti-politički sutoritet pre svega-tj.Sistem gde jedni subjekti zapovedaju drugima a ovi se pokoravaju. Takva vlast je obično vezana za sistem jake državne vlasti, po pravilu usredsređene u jednoj ličnosti ili u jednoj manjoj grupi ljudi, koja se trudi da je zadrži svim sredstvima, a najčešće otvorenom silom i represijom. Danas se autoritarni sistem najčešće poistovećuje sa diktatorskim i autokratskim sistemom vlasti, sa društvenim porecima koji odbacuju demokratiju kao slab i neefikasan sistem vođenja društvenih poslova i upravljanja ljudima, sa ispoljavanjem neprijateljstva prema bilo kakvom obliku kontrole vlasti od strane javnosti i sa nepoverenjem u čoveka (npr. Fašistički, nacionalsocijalistički, staljinistički tip društvene organizacije). Autoritarni sistem vrednosti je takav sistem vrednosti koji se nameće sredstvima pritiska vlasti, tzv. autoritarnim sredstvima koja traže slepo priznanje vlasti i bezuslovno potčinjavanje nekom autoritetu.

AUTORITET

Autoritet (lat. Auctoritas – ugled, uzor, verodostojnost, dostojanstvo) kao pojam u savremenim jezicima, osobito u francuskom i engleskom, dobija široku i višesmislenu primenu. Često se tim izrazom obeležava kako sama politička vlast tako i organ kojem ona pripada. U politikološkoj i sociološkoj literaturi upotreba ovog termina nije precizirana i usaglašena i razni autori ga uzimaju u različitom značenju. Neki autori upotrebljavaju izraz kao jedan od sinonima za pojam političke vlasti uopšte, drugi ga vezuju samo za one oblike vlasti čije je osnovno obeležje legitimnost i dobrovoljno potčinjavanje. U najopštijem smislu, pojam autoriteta označava uticaj koji neko, ili nešto (npr. Delo, princip, institucija, odredba, propis, zakon, izreka, misao, itd.), ima ili vrši na drugoga zahvaljujući zasluženom poštovanju, ličnom osvedočenju, uverljivosti, duhovnoj snazi. Autoritet se na stiče silom, nasiljem i pretnjom, nego proističe samo iz snage uverenja, umnog uviđanja, razložnog argumenta, neposrednog potvrđivanja na delu... On nikada nije sam sebi svrha, niti je usmeren na to da drugoga učini od sebe zavisnim već, naprotiv, da od svakog pojedinca učini samostalnu, originalnu i samosvesnu ličnost a od društva zajednicu takvih ličnosti. Autoritet se ne sme i ne može osnivati na samovolji nego na opšteprihvatljivim načelima. Stoga je nezamislivo vaspitanje bez istinskog autoriteta. Autoritet treba da imaju roditelji, vođe naroda, vaspitači i nastavnici, stvaraoci i svi oni koji svojim delom ili činom ukazuju na nove puteve razvitka i otvaraju nove ljudske mogućnosti.

BIROKRATIJA

Birokratija je termin skovan od francuske reči bureau (koja je prvobitno označavala zelenu čohu na kancelarijskom stolu, a zatim kancelariju ili ured uopšte) i grčke reči kratein – vladati. Prema tome, u bukvalnom značenju birokratija je oblik vladanja čiji su nosioci ljudi kancelarija, činovnici, odnosno birokrate.smatra se da je sam termin prvi put ušao u upotrebu sredinom XVIII veka. Sad on zauzima istaknuto mesto u međunarodnom političkom rečniku i

naučnoj terminologiji i označava: 1) društveni sloj profesionalnih upravljača koji nastaje i održava se po osnovi funkcija koje vrši u državii drugim hijerarhizovanim organizacijama; 2) sistem društvenih i političkih odnosa u kojem dominira ovaj sloj profesionalnih upravljača relativno odvojen i nezavistan od društva i van domašaja demokratske kontrole od stane onih kojima upravlja; 3) ponekad i sam način delovanja birokratije – birokratizam (što je, naravno, pogrešno). Birokratija kao poseban društveni sloj ne zasniva svoju egzistenciju ni na neposrednom učešću u proizvodnji ni na svojini nad sredstvima za proizvodnju već na funkciji i položaju u državi i drugim hijerarhijski ustrojenim organizacijama za upravljanje, čiji profesionalni aparat ona sačinjava. Prve birokratske državne mašine bile su stvorene već u starom veku: kinesko, vavilonsko i egipatsko carstvo imala su doba svoje najveće moći vrlo razvijenu birokratsku hijerarhiju. Kasnije izrastajući u svetsku imperiju, rimska država je takođe dobila izrazito birokratsku strukturu. Birokratski aparati modernih država formiraju se uglavnom već u periodu apsolutne monarhijei od tada se, prolazeći manje ili veće transformacije, neprekidno dalje razvijaju. Osnovni uslov za razvoj moderne birokratije bio je stvoren time što se državni aparat organizaciono i personalno jasno izdvojio iz krila vladajuće klase i što je njegova samostalna egzistencija dobila ustalje, institucionalizovan vid. Jasno odvajanje funkcije od ličnosti onoga ko je vrši (depersonalizacija) i novčani oblik nagrađivanja predstavljaju bitne karakteristike moderne birokratije. Prve elemente naučnog shvatanja društvene prirode birokratije dao je Marks već u svojim ranim radovima osobito u „Kritici Hegelove filozofije državnog prava“. Po Marksu, birokratija je poseban društveni sloj koji pretenduje da izražava i zastupa opšte društvene interese, dok ustvari nameće državi svoje sopstvene interese kao opšte. Njen osnovni interes je ustvari očuvanje podeljenosti društva, jer samo tako ona može pretendovati da izražava njegovo jedinstvo, zadržavajući na toj osnovi svoj privilegovani društveni položaj. Od građanskih sociologa najznačajnije doprinose proučavanju birokratije dali su Maks Veber i Roberto Mikels. Veber je posmatrao birokratiju pre svega kao princip raconalne organizacije i istakao karakteristike njene organizacione strukture i načina delovanja. Za razliku od Vebera, Mikels je pošao od analize konkretnih procesa birokratizacije savremenih velikih organizacija – masovnih političkih partija. Krajem tridesetih godina XX veka i kasnije veliki odjek imale su teorije o

birokratiji kao novoj vladajućoj klasi. Najpoznatiji autori ovihh teorija bili su Bruno Rici i Džems Bernhem.

BOŽANSKO PRAVO

„Božansko pravo“ ja kategorija političke teorije ili ideologije koja izražava shvatanje da je „svaka vlast od boga“ ili odeređeno lice ima pravo da neograničeno vlada s obzirom na njegovo bozansko poreklo ili da na nasledno pravo od predaka koji su bili „obasjani“ ili ovlašćeni od „sile božanskog značaja“. Teorija o božankom pravu kraljeva ili sličnih apsolutnih vlastodržaca predstavljala je gotovo opšteusvojenu političku filozofiju i praksu u većini zemalja sveta. Ova je teorija postepeno menjana, i u opštem smislunje početkom XIX veka zamenjna novim ideologijama prirodnog prava, društvenog ugovora i suvereniteta naroda, na osnovu kojih je negirano božansko pravo vlasti, a pobedilo je shvatanje o narodu kao jedinom osloncu i nosiocu

vlasti. Danas ovu teoriju zastupaju samo zaostali dogmatičari pojedinih religija, a primenjuju je još samo u najzaostalijim manjimteokratsko-apolutističkim monarhijama u pojedinim krajevima Azije i Afrike.

BUDIZAM

Budizam je učenje indijskog mudraca Sidarte Gautame iz plemena Sakja, nazvanog Buda (Buddha – „Probuđeni“) i njegovih sledbenika. Prema tradiciji po kojoj se broje godine budističke ere, buda je živeo u VI veku pre n. e. Slično hrišćanstvu u evropskoj kulturi, budizam je ne samo u razvoju indijske kulture nego i u kulturnoj istoriji cele Azije postao najšira podloga duhovnog razvoja još u starom veku, a to je ostao do pod kraj srednjeg veka, kad ga je dobrim delom potisnuo islam. Buda na pitanje o postojanju bogova ne daje potvrdan odgovor nego kaže da je to „stvar sporazuma među ljudima“. On često zalazi u srž metafizičkih problema. Nasuprot teokratskoj tradiciji, Buda se bori za autonomiju misli. Jedna od njegovih najpopularnijih izreka glasi: „Svako je sam sebi vodič, a i ko bi drugi mogao to biti?“. Budina izvorna nauka polazi od „četiri plemenite istine“: o patnji, o nastanku patnje, o njenom prestanku i o osmočlanom putu koji vodi do tog prestanka, do „utrnuća“. Taj osmočlani put sačinjavaju: ispravna gledišta, ispravne namere, ispravan govor, ispravno delovanje, ispravan način života, ispravan napor, ispravna pažnja ispravna meditativna sabranost. Prva dva člana se odnose na disciplinu saznanja, sledaće tri na etičku disciplinu, a tri poslednja na disciplinu meditacije. Osnov svoje nauke o svetu i životu Buda sažima u tri osnovna principa, po kojima se bitno razlikuje od ostalih indijskih filozofskih učenja: nepostojanost svih pojava koje su u večnom toku zbivanja; patnja ili nezadovoljstvo kao neminovna posledica takvog stanja; nepostojanje sebe ili trajnog nosioca duševne individualnosti. Čoveka buda definiše kao „naslednika vlastitih dela“, temelji tako nauku o

preporađanju duše u metafizički identitet te duše ne na veri nego na principu bezlične uzročnosti. Zbog toga se često budizam naziva „religija bez duše“. „Utrnuće“ (nirvana) Buda definiše u ontološkom smislu kao „ ni biće, ni nebiće, ni biće-i-nebiće, ni ni-biće-ni-nebiće“. Život laičkog sledbenika Budinog određuju „pet vrlina“: ne ubiti nikoje dahom obdareno biće, ne uzimati ništa što nam nije dato, kloniti se razvratnog života, ne lagati, uzdržati se od opojnih pića. Buda je uživao veliki ugled na dvorovima vladara lokalnih gradskih država u području srednjeg toka reke Gang, gde je boravio, a i sam je bio potomak vladara takve države. Često daje savete o političkim pitanjima.

VLAST

Vlast označava, u najširem smislu, pravo upravljanja, posedovanja ključnih političkih, pravnih ili ekonomskih moći, mogućnost zapovedanja, gazdovanja. Upolitičko-društvenom smislu posedovanje vlasti određene klase osnova je čitavog državnopravnog poretka. Otuda je politička vlast osnovni oblik i osnov vlasti u društvu. Politička vlast se izražava u društvenom odnosu u kojem jedna strana može da određuje ponašanje i aktivnost druge strane. Ono čime se vlast odlikuje i razlikuje od drugih odnosa u kojima jedna strana svesnim uticajem usmerava ponašanje

druge strane u smislu svojih ciljeva jeste sposobnost organizovane primene sankcija kao sredstva kojim se u krajnjoj liniji iznuđuje potčinjavanje. Iz ovakve definicije vlasti proizlaze dva važna zaključka za jasnije razumevanje samog pojma i njegove društvene suštine. Prvo, vlast postoji samo u složenim, organizovanim društvenim grupama, u organizacijama, jer samo u njima odnosi nadređenosti i podređenosti, odnosno vlasti, mogu dobiti ustaljen institucionalizovan oblik i biti osigurani i učvršćeni mogućnošću organizovane primene sankcija. Postoje bezbrojni odnosi u kojima korišćenjem moralnog prestiža ili intelektualnog uticaja, nasiljem ili pretnjom jedna strana postiže da se druga ponaša u skladu s njenim željama i ciljevima. Drugo, po prirodi odnosa vlastodržaca i podvlašćenih, onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja, i po karakteru sankcija kojima se vršenje vlasti obezbeđuje, razlikujemo političku vlast i druge vidove vlasti. Isključivi nosilac političke vlasti jeste država. Politička vlast može biti u rukama različitih državnih subjekata (kraljeva i vojskovođa, političara i državnika, političkih partija), ali samo ukoliko oni upravljaju državom: imati političku vlast znači držati komandne pozivije u sklopu državne organizacije. Platon i Aristotel smatrali su da su ljudi po prirodi nejednaki i otuda je sasvim „prirodno“ da se rob potčinjava gospodaru. Tako su robovi po prirodi predodređeni da se potčinjavaju i pokoravaju. Takav odnos potčinjavanja i gospodarenja za ove mislioce bio je sasvim normalan odnos. Od savremenih teoretičara na ovom stanovištu su tvorci teologije elita Mocka i Pareto. Moska ističe da javnim poslovima u jednoj zemlji upravlja uvek manjina uticajnih ličnosti, čiju vladavinu podnosi većina. Pareto smatra da svakisociološko-politički pokret vodi manjina elite, od čegane

izuzima ni pokrete masa. Prema Paretu, istorija jednog ili više naroda istorija je večitog ritma elita, jer se u društvu neprekidno dižu na površinu nove stvaralačke elite, koje potiskuju one koje su ranije bile na včasti. Po marksističkom tumačenju politička vlast nastaje onda kad, zbog objektivnosti protivrečnosti društvenog života, upravljanje opštim poslovima društva dobije vid vladanja nad ljudima.

VREDNOST

Vrednost ima dva osnovna značenja: političko-ekonomsko i folozofsko. Upolitičko-ekonomskom smislu vrednost je svojstvo koje se jednom dobru pripisuje s obzirom na njegovu sposobnost da zadovolji neku potrebu. Svi redmeti od vrednosti istovremeno su i korisni, ali svi korisni predmeti nemaju i vrednost. U svakom ekonomskom dobru treba razlikovati njegovu upotrebu i njegovu prometnu vrednost: dok je upotrebna vrednost jednog dobra određena njegovim svojstvima da zadovolji određena ljudske potrebe, dotle je prometna vrednost tog istog dobra izražena cenom koju dobija na tržištu. Po Adamu Smitu, vrednost dobra određena je vrednošću sirovine, kapitalom i radom utrošenim za njegovu proizvodnju. David Rikardo je izgradio radnu teoriju vrednosti, prema kojoj se dva dobra međusobno razmenjuju srazmerno troškovima rada uloženim u njih. Usvajajući ta dostignuća klasične političke ekonomije, Marks je u radu video jedini izvor vrednosti, tako da se vrednost svakog dobra određuje ukupnim radom koji je potreban za njegovu proizvodnju, bez obzira na vrednosti drugih dobara. Marksova teorija određuje vrednost dobra objektivno, tj. Na osnovu društveno-potrebnog radnog vremena za njegovu proizvodnju u datim uslovima proizvodnje. U filozofskom smislu vrednost je oznaka za

ona svojstva lica, stvari, događaja, stanja, shvatanja itd, koja zbog svojih podobnosti da zadovolje izvesne svrhe, postaju predmeti ljudskih želja, pa se zbog toga cene pozitivno kao prijatna, lepa, plemenita itd. Vrednosti su ili individualno-subjektivne ( važe za jedno lice) ili opšte- objektivne (zajednice). Postoje uobražene i prave vrednosti, u zavisnosti od toga da li su zasnovane na trenutnim impulsima ili na objektivnim odnosima prema svrsi. Akt pridavanja vresnost nečemu naziva se vrednovanje ili vrednosni sud. Vrednosni sud nešto priznaje i postavlja kao vredno, odnosno ocenjuje kao vrednije od nečeg drugog iste vrste. Postoje razne vrste vrednosti: estetičke, etičke i logičke, zatim socijalne, političke, ekonomske i druge vrednosti.nevrednost je negativna vrednost, a ne odvustvo vrednosti.

GLOBALNO DRUŠTVO

Globalno (lat. Globosus – okrugao, okružen, celovit) društvo je multifunkcionalno i najšire, za razliku od užih grupacija ljudi. Globalno društvo je i samodovoljno u odnosu na uže njegove segmente, jer predstavlja totalitet

društvenih delatnosti i odnosa, sredstava i organizacije, svega što spada u primarne uslove za društveni život ljudi i njihovu reprodukciju. Globalno društvo održava kontinuitet instorijskog razvitka time što, s jedne strane, proizvod stalne ljudske aktivnosti i stvaralaštva (svaka generacija ponešto dodaje izgradnji društva) i, s druge strane, ono je „proizvođač“ raznih dobara i ljudi. Postojanje globalnog društva je vezano za date epohe civilizacije.

GRAĐANSKO DRUŠTVO

Za građansko društvo karakteristična je individualna sloboda, opšta konkurencija, vladavina privatne svojine i privatnog interesa. Građansko fruštvo je postojbina liberalnog kapitalizma, privatnog (građanskog) prava, klasne podvojenosti i formalnih političkih sloboda i prava građana.

DARVINIZAM

Darvinizam je učenje belikog engleskog biologa Čarlsa Darvina (1809-1882) o evoluciji živih bića. Darvinizam je prva teorija evolucije živih bića koja naučno i dosledno materijalistički objašnjava evoluciju organskog sveta i faktore te evolucije. Evolucija se, prema Darvinu, ostvaruje na temelju tri faktora: prilagodljivosti, nasleđivanja i prirodne selekcije. Promene živih bića u prirodi nastaju zbog neposrednog uticaja fizičkih uslova, zbog upotrebe ili neupotrebe organa i zbog korelativnog rasta, tj. pojave da se i drugi delovi menjaju kada se jedan deo promeni. Kad morfološke i fiziološke razlike postanu dovoljno značajne, nastupa odvajanje određenih ogranaka vrste, među kojima onda prestaje ukrštanje, javlja se rasplodna izolacija, zauzima se određeno obitavalište, a često i geografski izolovana oblast. Tako nastaju nove vrste.Socijal-darvinizam, podrazumeva shvatanja u političkoj teoriji i sociologiji koja inače pripadaju tzv. biološkim teorijama, a koja, na osnovu nekih kategorija iz Darvinova učenja, pokušavaju da objasne razvitak ljudskog društva i neke značajne društvene pojave. Fašistička rasna teorija direktno se nadovezala nasocijal-darvinističko učenje o višim i nižim klasama,

preuzimajući i sve implikacije koje je istakla socijal-darvinistička teorija: da se podela društva na izabranu manjinu i nesposobnu većinu mora prihvatiti; isto tako podela na više i niže rase – iz čega dalje proizilazi da organizacija društva ne sme biti demokratska; i da je nejednakost među ljudima prirodna jer je zasnovana na prirodnim nejednakostima. Cela ova teorija je samo zloupotrebljavanje Darvinovih naučnih otkrića i njihovo izvrtanje u preudonaučne svrhe.

DEMAGOGIJA

Demagogija (grč. Demos – narod; agein – voditi) –jedan od metoda saobraćanja (komunikacije) između političkih vođa i naroda, koji je u antici označavao vođenje naroda, a danas se upotrebljava u pejorativnom značenju – zavođenje naroda, obmanjivanje naroda. Demagogija se sastoji u više ili manje izraženom sistematski korišćenom obmanjivanju masa, isticanju nerealnih obećanja, povlađivanju neracionalnim težnjama koje u narodu nastaju, prividnom prihvatanju i zadovoljavanju narodnih interesa. U savremenoj političkoj terminologiji svi ovi izrazi imaju uglavnom negativno značenje. U staroj Grčkoj demagozima su zvali ljude koji su govorničkom veštinom održavali uticaj u masama. Demagoški karakter može imati pismeni ili usmeni govor, ali i dela i postupci. Demagogija može biti svesno i planski organizovana, ali se ponekad javlja i spontano. Uvek izaziva negativne posledice, jer žrtvuje ili bar potiskuje na drugo mesto stvarnu društvenu odgovornost. Za demagogiju su potrebna dva osnovna preduslova. Prvo, opštekulturni nivo masa mora biti relativno nizak i uz to mora im nedostajati potrebna politička zrelost. Gde je narod kulturan i politički zreo, vođe ne mogu računati na neki uspeh svoje demagogije. Demagogija zloupotrebljava neznanje, neobaveštenost i neraspoloženje masa. Drugo, političke vođe imaju negativne lične osobine, oni su neprincipijelni, neiskreni, beskrupulozni i bezobzirni u nastojanju da privuku i odobrovolje mase.

DEMOKRATIJA

Demokratija (grč. Demos – narod; krateo – vladam) kao obeležje političkog sistema nalazi se već dva veka u centru političke prakse, javnog života i misličovečanstva. Sve velike revolucije, od kraja XVIII veka do naših dana, nastojale su da „ostvare demokratiju“ ili „višu i stvarniju“ demokratiju od one koju je svet poznavao.posleratni period izgleda kao doba kojem, za razliku od svih ranijih perioda, demokratija nikada nije imala toliko privrženika, bar u rečima. Nema nijedne zemlje koja sebe ne smatra demokratskom, a mnoge drugima negiraju demokratizam s gledišta svoje demokratije. Najveći broj teoretičara s pravnom kulturom smatra da je demokratija vladavina većine uz obezbeđivanje ličnih i političkih prava građana i prava manjine. Od starih grčkih pisaca do modernih ističe se da je demokratija „dvosmislen“ izraz, ali da je ona ipak „po opštoj saglasnosti“ – vladavina naroda u njegovom sopstvenom interesu“. A. Linkoln: „ Demokratija je vladavina naroda od naroda za narod.“ Ali u praksi ona može biti „uža“ i „šira“, što je u zavisnosti od širine učešća naroda u vlasti i sadržine političkih odluka. Prva je okrenuta prema političkoj jednakosti i metodu izbora koji dovodi bar nominalnu većinu na vlast, a druga traži stvarniju vlast većine i odluke u korist masa, većine.

DETERMINIZAM

Determinizam (lat. Determinare – označiti, odrediti) znači filozofsku doktrinu po kojoj su sve pojave u svetu tako međusobno povezane da stanje nekog sistema u jednom trenutku nužno određuje stanje tog sistema u datom kasnijem trenutku. Iz tog proizlazi mogućnost predviđanja budućih događaja, kao i mogućnost zaključivanja o prošlim stanjima prirode i društva, kao i mogućnost zaključivanja o prošlim stanjima prirode i društva na osnovu sadašnjih znanja. Prema tome kako se shvata nužnost s kojom kasniji događaji slede iz prethodnih, možemo razlikovati klasični i dijalektički determinizam. Oslanjajući se na dijalektičke ideje Hegela, Marks i Engels su razvili koncepciju nužnosti koja ne isključuje objektivno postojanje slučajnosti i koja omogućava da se čovek shvati kao relativno slobodno, aktivno biće, koje samo stvara svoju istoriju. Savremena naučna saznanja potvrđuju ovakvo shvatanje determinizma i omogućavaju njegovo dalje razvijanje.

DRŽAVA

Država je osnovni i najvažniji oblik političkog organizovanja svakog klasnog društva. U srpskom jeziku reč država dolazi id starolovenskog držati, što ukažuje na potrimonajalno shvatanje u poreklu samog naziva: država je teritorija sa stanovništvom koju vladar drži pod svojom vlašću, kao svoj posed, kao baštinu. U ovom smislu se reč država upotrebljava i u Dušanovom zakoniku. U većem broju drugih jezika naziv za državu je izveden od latinskog status. Postojale su i postoje patrijarhalne teorije koje državu posmatraju kao kvantitativno narastanje i proširenje prvobitne porodične i plemenske organizacije. Teorije o božanskom poreklu državne vlasti bile su osobito rasprostranjene u srednjem veku. Biologističko-organističke teorije posmatraju i objašnjavaju državu kao organizam višeg reda, čiji organi imaju funkcije i međusobne odnose analogne onima koji postoje kod čoveka i drugih živih bića. Danas u građanskoj soviologiji rasprostranjene funkcionalističke teorije tretiraju državu kao organizaciju vršenja jedne određene funkcije u okviru socijalnog sistema koji sam predstavlja sistem komplementarnih, međusobno uslovljenih funkcija. Termin država upotrebljava se u više različitih značenja. U užem smislu, pod državom se podrazumeva sam državni aparat – hijerarhijska organizacija sastavljena od individualnih i kolektivnih nosilaca državne vlasti i svih činovnika i službenika koji ulaze u sastav njenih različitih organa. Država je i osnovni subjekat međunarodnih odnosa. Istupa kao sila koja spolja obuhvata društvo i stoji iznad njega, ona je u krajnjoj liniji samo oblik konstruisanja određenog klasnog društva, od njega neodvojiv. U širem smislu, pod državom se podrazumeva celokupno društvo obuhvaćeno državnom organizacijo, dakle ne samo državni aparet nego i teritorija i stanovništvo koji su pod istom državnom vlašću.

DRUŠTVENA MOĆ

Društvena moć označava moć pojedinca ili skupine da utiče na društvo u celini ili pojedine njegove delove i članove, tj. da izaziva onakvo njihovo ponašanje kakvo želi. Vrste druš. moći su raznovrsne. To mogu biti lične osobine pojedinca (snaga, pamet, lepota, snalažljivost, poreklo, ugled, hrabrost itd.) ili osobine grupe (brojnost, čvrstina, snaga i sl.), bogatstvo, društveni položaj ili funkcija, vlast (državna ili druga). Druš. moć je važan druš. činilac, jer od nje u velikoj meri

zavisi uređenje društva i njegovo kretanje, položaj i sudbina ljudi. Nosioci društvene moći su često skloni da svoju moć i zloupotrebe, pa nastaju i društveni sukobi i borbe.

DRUŠTVENA POKRETLJIVOST

Pod društvenom pokretljivošću podrazumeva se kretanje, izmena položaja pojedinca i društvenih grupa u tzv. društvenom prostoru. Ima više vrsta druš. pokretljivosti, ali se obično razlikuju dva osnovna tipa: vertikalna i horizontalna druš. pokretljivost. Vertikalna druš. pokretljivost predstavlja kretanje, prelaženje iz jedne klase, odnosno sloja u drugi druš. sloj. Ako je u pitanju prelaz iz jednog „sloja“ u drugi, tada je to povezano i sa vrednovanjem ovih slojeva kao „nižih“ i „viših“. Postoji nekoliko osnovnih kanala i puteva verikalne druš. pokretljivosti. Prvi kanal je svakako najznačajniji jer predstavlja uslov za svaku trajnu i sistematsku druš. pokretljivost. U savremenom druš. takve su ustanove škole raznog tipa. Drugi kanal druš. pokretljivosti je pre svega političke sadržine i predstavlja mogućnost uticaja na ključne političke ustanove, bilo neposrednim učešćem u njihovom radu, bilo uticajem na njihov rad. Treći kanal, udaja ili ženidba, presvega se odnosi na pojavu da veliki broj žena sklapanjem braka ostvaruje vertikalnu druš. pokretljivost. U slučaju muškaraca ovaj kanal može da omogući čvršće i neformalno uključivanje u sloj do koga se došlo nekim drugim kanalom. Četvrti kanal pretpostavlja unekoliko izuzetnu situaciju kad se traže izuzetne ili specijalne sposobnosti (ratno stanje). Pod horizontalnom pokretljivošću podrazumeva se promena položaja u horizontalnoj ravni druš. podele rada prelaženjem pojedinaca ili porodica iz jedne oblasti, grane ili vrste delatnosti u drugu. Horizontalna pokretljivost se ostvaruje npr. prelaženjem iz upravnu u privrednu delatnost. Neki smatraju da u horizontalnu pokretljivost treba uključiti i teritorijalnu pokretljivost – migraciju.

DRUŠTVENA SVEST

Pored individualne svesti ne postoji neka posebna „društvena svest“, jer ne postoji „društveni mozak“ ili „društveni nervni sistem“ koji bi bili njeni materijalni nosioci. Ljudska svest je istovremeno društvena, i to u dva osnovna smisla, koji se međusobno prožimaju i dopunjavaju: prvo, time što se ona razvila

u društvu, tj. na osnovu uzajamnog socijalnog delovanja ljudi, kako u odnosu na prirodu tako i međusobno; i drugo, što se javlja u obliku zajedničkih psihičkih sadržaja, koji su nastali upravo kao proizvod uzajamnog socijalnog delovanja i koji kao takvi, obratno, omogućuju ovo delovanje neposredno utičući na socijalne aktivnosti ljudi i njihovo ponašanje u društvu uopšte. Društveni karakter čovekove svesti može se videti ba primeru jezika. On je, s jedne strane, nastao kao proizvod socijalne interakcije i komunikacije između ljudi, a s druge strane, jezik je jedno od osnovnih sredstava ljudske komunikacije.

DRUŠTVENA STRATIFIKACIJA

Druš. stratifikacija (lat. stratificatio) ili druš. slojevitost označava pojavu nejedinstvenih, različitih slojeva u sastavu društva, u druš. strukturi. Teorija stratifikacije pokazuje šta je društveni sloj, koje su njegove vrste, kao i uzroke druš. raslojavanja. Sloj je druš. grupa čiji članovi imaju neke zajedničke odlike, nastale iz zajedničkog polžaja u društvu. Taj položaj je određen mestom koje pripadnici sloja imaju u društvenoj proizvodnji i raspodeli druš. bogatstva i vlasti; i drugim elementima kao što su: profesija, druš. ugled, druš. svest, obrazovanje, verska pripadnost itd., tj. sličan način života i sličnosti u nizu kulturnih karakteristika.

DRUŠTVO

Reč društvo (lat. societas) ima višeznačni smisao. Najpre se upotrebljava da bi označila društveni život više jedinki , u tom smislu se tazliku ljudsko društvo od životinjskog. Društvo znači svaku zajednicu unutar ljudskog društva. Društvo znači jedu posebnu vrstu zajednica. Najopštije značenje reči društvo jeste društveno kao nešto specifično, kao pojava koja ne postoji nigde do u ljudskom društvu. Bitna karakteristika po čemu se ljudsko društvo razlikuje od životinjskog jeste svesna proizvodnja i svesna podela rada. Društvo je u toku svog istorijskog razvoja doživelo veoma krupne preobražaje počev od prvobitnih malih rodovskih zajednica do savremenih, tehnički i kulturno vrlo razvijenih oblika. U neposrednoj ili posrednoj vezi s tehničkim razvitkom bitno se menjala struktura društva . ali i prored velike raznovrsnosti, postoje neke opšte odlike svakog društva koje izražavaju uslove njegovog postojanja. Tako npr., u svakom društvu je zajednički život njegovihčlanova manje ili više organizovan i regulisan. Svaki društveni sistem koji nije u stanju da se organizuje, nužno propada. Nema društva u kojem bi svi njegovi člani zauzimali potpuno jednake društvene položaje. Ne postoji nijedno društvo u kome nema onoga što obično nazivamo druš. svešću. Pored individualne svesti svakog pojedinca, u svakom društvu postoji zajednički jezik i niz zajedničkih shvatanja, stavova, normi i pravila koje je čovek kao član društva, odnosno određene uže

grupe, manje ili više svesno usvojio i u skladu s kojima orijentiše svoju društvenu aktivnost i ponašanje u celini.

EVOLUCIJA

Evolucija (lat. evolvere – izvaljati, razmotati, razviti) označava jedan od oblika kretanja u prirodi i u društvu – neprekidnu, postepenu kvantitativnu promenu, ra razliku od revolucije. Termin evolucija najčešće se upotrebljava u prirodnim naukama, naročito u biologiji. Evolutivni period u razvojnom kretanju jednog društvenog sistema obuhvata, dakle, sve one postepene promene koje manje ili više menjaju materijalne ili druge uslove života ljudi, ali ne dovode još do korenitih izmena proizvodnih i drugih bitnih društvenih odnosa i institucija u datom socijalnom sistemu.

EGALITARIZAM

Egalitarizam (franc. egalite – jednakost) označava ideju o opštoj ljudskoj jednakosti. Osnovna misao o jednakosti svih ljudi izražena je već u učenjima sofista, da bi u stoičkoj filozofiji dobila

potpuni sadržaj. Hrišćanska religija je ovu misao izrazila kao jednakost svih ljudi pred bogom. Suprotstavljajući se privilegovanim staležima, buržoazija je istupala s parolom o političkoj jednakosti svih ljudi. Najrevolucionarniji slojevi trećeg staleža su već za vreme francuske revolucije pojam egalitarizma proširili i na ekonomsku jednakost.

ELITA

Elita (lat. eligere – izabrati) u najopštijem smislu reči predstavlja nešto što ja odabrano po određenom vrednosnom kriterijumu kao ono što tu izabranu vrednost poseduje u natprosečnoj meri. U popularnom značenju pod elitom se podrazumeva odabrani sloj ljudi, „cvet“ nekog društva, društveni „krem“, izabranici, najbolji, najotmeniji, pripadnici „probranih“ vojnih jedinica. U sociološkom smislu elita se vezuje za pojavu druš. stratifikacije – to su viši druš. slojevi koji pripadaju jednoj klasi ili većem broju druš. kala. Po osnovi druš. položaja, bogatstva, uloge u proizvodnji, vlasti, položaja u institucijama kao što su država, crkva, vojska, privredne korporacije i dr. – ti društveni slojevi imaju u društvu komandne pozicije koje im omogućuju pribavljanje privilegija i uživanje u njima, donošenje odluka od značaja za sve ili za većinučlanova društva... u politikološkom smislu pojam elite je nešto uži i određeniji: pod elitom se podrazumevaju ljudi koji u jednom društvu igraju rukovodeću ulogu, koji imaju vlast, odnosno moć da svoju volju ostvaruju uprkos otporu drugih. Sociologija mu prilazi kao pojmu društvene strukture, politikologija kao pojmu društvene moći.

ETIKA

Etika (grč. Ethos – običaj, navika, ćud) označava filozofsku disciplinu koja istražuje ciljeve i smisao moralnih pobuda i postupaka, kao i zasnovanost i izvor morala uopšte. Etika je, dakle, nauka o moralu. Etika ne ukazuje samo na sva različita gledanja ljudi nego na vrši i vrednosnu ocenu, ukazujući na prave i istinske vrednosti. Etika treba da pokaže i kakve moralne sudove ljudi donose, ali i kakve treba da donose o određenim karakteristikama i postupcima. Etika ima dvostruk zadatak, pa se otuda i deli na teorijsku i normativnu (praktičnu) etiku. Dok nam prva pokazuje, na primer, šta je to moralni sud, druga moralno sudi. Prva ubeđuje šta je moralni stav, a druga ga zauzima. Prva ispituje koja je i kakva uloga karaktera, zatim pobude, namere, cilja, motiva i postupaka čoveka pri donošenju moralnog suda, dok druga određuje moralni karakter, kakva pobuda, namera, cilj, motiv i postupak je moralno pozitivan a kakav – moralno negativan. Pod etikom u najopštijem smislu podrazumevaju se norme koje izražavaju određene odnose, ponašanja i držanja jedne društvene klase, profesije i sl., njihov stav o tzv. dobrom, ispravnom, ljudskom, ili odnose koji tome odgovaraju i koji su moralni.

ZAKON

Zakon, uopšte uzev, jeste konstantno pravilo koje izražava postojan odnos između dve ili više pojava; to je postojana nužna veza koja nastaje uzajamnim delovanjem jedne pojave na drugu. Prirodni zakoni se ostvaruju nezavisno od ljudske volje. Prirodni zakoni, kao kauzalna veza između dve ili više pojava, ne mogu se voljom ljudi menjati, kršiti (smrt se ne može izbeći), dok

se društveni zakoni, kao pravila, stvoreni voljom ljudi u uslovima delovanja prirodnih zakona i zakona društvenog razvitka, mogu menjati i narušavati, i tada trpe pravnu i druš. sankciju. Zakoni, koji u uslovima određenih proizvodnih odnosa nekog društva izdaje država,predstavljaju pravna pravila stvorena voljom ljudi saglasno volji vladajuće klase. Zakoni su, kao pravni akti, obavezna pravila ponašanja ljudi, uspostavljajući i učvršćujući određene odnose među ljudima. Sa gledišta organa koji izadaje zakon i sadržine koju on ima, razlikuje se pojam zakona u formalnom i pojam zakona u materijalnom smislu. Pod zakonom u formalnom smislu podrazumeva se opšti pravni akt najvišeg državnog organa koji je označen kao zakonodavni, donesen po formi i po postupku predviđenom za donošenje zakona radi razrade ustava i u skladu s njim. Iz toga proizlaze i njegove karakteristike. Pod zakonom u materijalnom smislu podrazumeva se svaki pravni akt koji sadrži opštu pravnu normu, opšte pravilo ponašanja, bez obzira ko ga je doneo i da li je donet u obliku zakona ili u obliku akta nekog drugog organa.

IDEALIZAM

Idealizam (grč. Idea – pojava, lik, svojstvo, način) predstavlja filozofski pravac koji ima nekoliko karakteristika: 1) svet je u suštini idealan; 2) sve pojave stvarnosti mogu se u krajnjoj liniji objasniti pojavama duhovne prirode; 3) vrednosti važe „po sebi“, nezavisno od konkretnih predmeta, od ljudske delatnosti, od normi društvenog ponašanja i merila ocenjivanja. Pod idealizmom u političkom i svakodnevnom govornom rečniku podrazumeva se i: 4) nerealna i neostvarljiva gledišta: 5)uporno i naivno ali čisto verovanje u ideje koje su, ostvarljive ili ne, obavezno suprotne „realnosti“; 6) sinonim za utopizam ili čistu idejnost. Termin idealizam se pojavio tek u XVII veku. Platon je smatrao da su čulno opažljive materijalne stvari samo bleda slika odgovarajućih opštih ideja – večnih nepromenljivih uzora koji postoje u jednom savršenom svetu, nezavisno od čoveka i života na zemlji. Ovo učenje je klasična forma objektivnog idealizma. Vrhunac razvitka doživao je idealizam u nemačkoj klasičnoj filozofiji. Kant, Fihte, Šeling i Hegel razvili su jedno dinamičko, aktivističko shvatanje sveta i čoveka, po kojoj je čovek slobodno, kreativno biće, čija praksa teži da prevaziđe postojeću stvarnost i da ostvari svoje moralne i druge ideale.

IDEOLOGIJA

Reč ideologija (grč. Idea – predstava + logia – učenje) znači nauka o idejama. Prvi put su je upotrebili krajem XVIII veka, francuski filozofi i naučnici svoje učenje su nazvali „ideologijom“, a sebe „ideolozima“. Pod tim su mislili na nauku o opažajima, čijim se kombinovanjem obrazuje naše saznanje u celini. Iz sukoba Napoleona sa „ideolozima“ nastaje novi smisao reči ideologija – označava gledište koje je negativno ne samo u političkom nego i u širem, naučnom i filozofskom značenju. Postoji i jedno šire značenje ideologije, po kojem ona označava ceo idejni sistem mišljenja jedne klase ili čitave epohe. U tom smislu sadržaj pojma „ideologija“ skoro se izjednačava s pojmom „društvena svest“. Politička aktivnost je po pravilu manje ili više udružena sa ideološkom svešću, sa stavosima i pogledom na svet jedne klase, sloja, profesije, ili većeg, odnosno manjeg dela društva.

INDUSTRIJSKO DRUŠTVO

Ind. druš. počinje se oblikovati sredinom XVIII veka, nakon tzv. ind. revolucije u Engleskoj. Naučni pronalazak parne mašine pokrenuće epohalne promene udruštveno-ekonomskom životu modernog čoveka. Ind. revolucija je neodvojiva do građanske revolucije, od urbane revolucije, od naučne revolucije, od filozofije racionalizma i prosvetiteljstva, od ideje slobode, bratstva i jednakosti i od novovekovnog pogleda na svet. Industrijalizacija destruiše harmonični, vekovima građeni, još od antike profilirani, svet klasične kulture, na čijim

ruševinama izrasta moderna civilizacija, s tim što taj katastrofalni pad iz kulture u civilizaciju označava propast Zapada. Mentalitet urbanog čoveka kao tipičnog predstavnika ind. civilizacije surovo je racionalan, hladno objektivan. To je spodoba koja je potisnula sve svoje ljudske emocije, strasti, maštu, zanose, i sposobna je da reaguje unutar stereotipnih shema i fomralizovanih odnosa. Ind. revolucija ne može se tretirati kao fenomen „po sebi“, nego se u njoj krije i praktično neograničen potencijal oslobodilačke i emancipatorske upotrebe, ali i mogućnost otuđujuće i zastrašujuće antihumane zloupotrebe. Futurološke vizije o postindustrijskom društvu, novoj ind. državi , društvu obilja, dobu kraja ideologije, konvergenciji sistema, koje razvijaju savremeni teoretičari industrijskog društva, su čvrstom su kontinuitetu sa klasičnim optimističkim pogledima na budućnost ind. društva.

JAVNO MNJENJE

Javno mnjenje označava mišljenje druš. skupine o važnim pojavama i pitanjima koja nju kao skupinu interesuju. Javno mišljenje se najčešće javno i izražava, ali ono postoji i deluje i ako se uvek javno ne izrazi ili ne može izraziti. Javno mnjenje ne predstavlja zbir izolovanih, pojedinačnih mišljenja, već ono mišljenje koje izražavaju pojedinci kao predstavnici određenih društvenih i političkih grupa čiji su članovi ili kojima idealno pripadaju. Jedna od suštinskih karakteristika javnog mnjenja jeste da to nije mišljenje uske specijalnosti ili struke, već mišljenje širokih masa dotične grupe. Javno mnjenje je važan faktor u druš. i političkom životu zajednice. Najpoznatiji način ispitivanja javnog mnjenja je anketa.

JUDAIZAM

Judaizam (hebr. Jehuda – „cenjeni“, „odvažni“; četvrti sin biblijskog Jakova; po njemu naziv Judeja za Izrael, odnosno Judejci za Jevreje) u savremenoj sociološkoj literaturi označava jedan konglomerat nacionalnih, etičkih, kulturnih i religioznih manifestacija pripadnika jevrejske zajednice. U užem smislu, judaizam je najstarija monoteistička religija, nastala na temelju bliskoistočnih mitova. Judaizam je bio ne samo istorijska preteča već i izvor hrišćanstva i islama. Za razliku od hrišćanstva i islama, judaizam je oduvek bio vezan za sudbinu samo jednoh naroda. Prva jevrejska država u Palestini osnovana je oko 1200. g. pre n. e. U VII veku p. n. e. Vavilonci razaraju Jerusalim, a jevreje odvode u ropstvo. Mojsijevi zakoni služe uređenju i očuvanju jevrejske zajednice. Tako nastao kult knjige (obavezna pismenost) postaje osnovno sredstvo u funkciji održanja judaizma kroz istoriju. Sve do XIX veka judaizamće kao religija biti nosilac

pripadnosti jevrejskoj zajednici, pre svega preko kulta učenja knjige, i na taj način će održati jevrejstvo uprkos pokoljima, progonima,

raznim zabranama i pokušajima nasilnog pokrštavanja ili islamizacije. U Drugom cvetkom ratu dolazi do genocida svropskih Jevreja.

KATOLICIZAM

Katolicizam (grč. katholikos – opšti, univerzalni) predstavlja jednu od tri velike hrišćanske religije, organizovanu u katoličkoj crkvi. Posle rascepa hrišćanskih crkava (1054) formirala se „katolička crkva“ sa verom u primat rimskog pape, sa centralizacijom i monarhijsko-hijerarhijskim uređenjem: na celu crkve stoji papa (po legendi „naslednik apostola sv. Petra“), a od pape, kardinala, episkopa zavisi niže sveštenstvo. U katoličkoj crkvi postoji clibat za sveštenika. Katolicizam je svojim božanstvenim oreolom okružio feudalno društvo i bio ideološka nadgradnja zapadnog feudalnog uređenja. Manastiri i kaluđerski redovi igrali su veliku ulogu u životu katoličke crkve. U XIX veku katolicizam postaje buržoaska religija. Katolička crkva je najjača svetska hrišćanska crkva i raspolaže najvećom moći. Glavne države sa katoličkim stanovništvom su Španija, Irska, Luksemburg, Belgija, Portugal, Italija, Austrija, Poljska, Francuska.

KRITIČKA TEORIJA DRUŠTVA

Kritička (grč. krino – sudim, ocenjujem) teorija društva je misaona orijentacija nastala tridesetih godina XX veka, koja marksističke pojmove obogaćuje novim sadržajem razvijenog ind. druš. nastala je kao nužna potreba da kapitalističko društvo u svom modernom ustrojstvu bude analizirano empirijski na nivou filozofksih kategorija. Glavni predstavnici ove misaone orijentacije su Herbert Markuze, Teodor Adorno, Marks Horkhajmer, Erin From i drugi. Jedan od ciljeva kritičke teorije društva jeste da se istraže koreni velike efikasnosti i porasta životnog standarda, kao i sve veći razmer dominacije društva nad pojedincem, koji je veći nego ikad ranije. Ona moderno visoko razvijeno ind. druš. analizira s obzirom na njegove upotrebljene i neupotrebljene mogućnosti za poboljšanje bitnih ljudskih okolnosti. S obzirom na to da kritička teorija implicira vrednosne sudove, ona je od samog početka konfrontirana s problemom istorijske objektivnosti. Njena dva uporišta, prema Markuzeu, jesu: 1) Sud da se ljudski život vredan življenja; 2) Sud da u datom društvu postoje određene mogućnosti za poboljšanje ljudskog života i određeni putevi i sredstva za realizovanje tih mogućnosti. Razvijeno ind. druš. nije manje iracionalno i podložno kritici zato što ga ogromna većina društva prihvata i što joj je nametnuto da ga prihvata. Kritička teorija se kritički odnosi i prema pokušaju preobraćanja mišljenja u spekulaciju, a političke ekonomije u filozofiju.

KULTURA

Termin kultura (lat. cultura, colere – gajiti, negovati) podrazumeva više značenja: 1) skup svih promena i tvorevina koje su nastale u prirodi, društvu i ljudskom mišljenu kao posledica ljudsek delatnosti, čiji je cilj lakše održanje, produženje i napredak ljudske vrste (u sastav kulture ovako

šire shvaćene, ulaze: oruđa, instrumenti posuđe, odeća, ornamenti; običaji, druš. i političke institucije, religija, umetnost, jezik, igre, nauka...); 2)nduhovna kultura; 3) razvitak ili rezultati razvitka određenih sposobnosti duha ili tela odgovarajućim vežbanjem, negovanjem, odgajanjem (fizička, muzička, matematička kultura), pa i karakter ličnosti formirane tim procesom obrazovanja. Kultura je istorijski promenljiva i razvojna pojava. Veoma je usko povezana sa napretkom i progresom u društvu. Ona u celini predstavlja i istovremeno obezbeđuje vezu između različitih generacija čovečanstva. S toga su u kulturi najčvršće povezani elementi tradicije i inovacija. Čovek kulturu jednog društva usvaja procesom obrazovanja, socijalizacije u datom društvu (preko porodice, škole, grupa kojima pripada). Pravo na kulturnu samostalnos izvesne političke ili druš. grupe naziva se kulturna autonomija.

LEGITIMNOST

Legitimnost (lat. ligitimus – zakonit, opravdan, pravilan) označava prihvatanje određenih institucija vlasti, tj. nosilaca vlasti od strane pripadnika jednog političkog tela, odnosno društva zato što su ove institucije u saglasnosti sa nekim višim principima ili proceduralnim pravilima o vršenju vlasti. Od osnovnog je značaja to što su legitimne političke institucije „bliske“ izvesnim višim političkim i filozofksim vrednostima i zakonima. Nijedna vlast zasnovana samo na goloj sili nije dugovečna i jednostavna. Baš zato svaka vlast teži da bude legitimna, prihvaćena od strane širih ili užih druš. krugova. Osnovi ili izvori legitimnosti vlasti tokom političke istorije menjaju se: u srednjem veku osnov legitimnosti vlasti je bio u božanskom pravu kraljeva, tj. u saglasnosti crkve; u modernim demokratskim političkim režimima on je u saglasnosti, pristanku većine građana. Klasifikacija legitimnosti, tj. legitimne vlasti, izneta je u delu Maksa Vebera. Veber na osnovu ovog shvatanja sociologije i sociološke kategorije i legetimnu vlast deli u tri vrste, prema motivima koji prožimaju ponašanje pojedinaca koje se pokoravaju vlasti. Veber drži da je vlast racionalna ukoliko počiva na opštim pravilima koja važe za svečlanove zajednice, uključujući tu i vršioce vlasti sa najvišim ovlašćenjima. Tradicionalna vlast se zasniva na veri u svetost oduvek postojećeg poretka i najviše vlasti. Harizmatska vlast ne poznaje nikakva pravila, ni racionalno uspostavljena ni tradicionalna, i čini prelaznu pojavu koja se obično javlja u periodima kriza; najčistiji primer ove vlasti jeste vlast poroka, heroja ili demagoga. U najnovijim naučnim

radovima legitimnost se sve više svodi na pozitivne stavove javnog mnjenja prema institucijama vlasti i vladajućoj grupi.

LIČNOST

Ličnost je pojam koji ima filozofsko, psihološko, antropološko, sociološko, političko, pravno, istorijsko, etičko značenje, a može imati i druga značenja. Zavisno od stanovništva mogu se davati i različite definicije ličnosti. Ličnost je pojam koji se postepeno razvijao uporedo s tim kako je čovek postojao ličnost. U tom smislu ličnost je proizvod društveno-istorijskog razvitka čoveka kao generičkog bića, koje karakteriše svest, stvaralačke sposobnosti, društvenost, rad

– što sve čini čoveka „bićem prakse“ i, kao ukupan proizvod tih činilaca, daje civilizaciju ili kulturu. Ličnost i nije ništa drugo do rezultat slobodnog individualnog razvitka onih generičkih osobina koje čovek kao vrsta poseduje. Ličnost je kompleksan pojam i može se definisati na različitim nivoima. Osnovna pretpostavka jedne opšte valjane definicije ličnosti da uzme u obzir da je ličnost složeni bio-psiho-socijalni fenomen. Ličnost je najviši rezultat istorijskog procesa u kojem se formiraju društvo i čovek.dok se za svakog pojedinačnog čoveka može reći da je individua, pa i za novorođenče, jer je pojedinačni predstavnik biološke vrste homo sapiens, samo se za najrazvijeniju individuu, kod koje su se formirale i visoko razvile određene karakteristike, može reći da je postala ličnost. Čovek postaje ličnost u procesu socijalizacije i formiranja svoje osobenosti, dok se individua kao jedinka – rađa.

MAKIJAVELIZAM

Pod makijavelizmom se podrazumeva metod u vođenju politike, koji se sastoji u kultu sile, verolomstvu, ciničnoj amoralnosti, ideji da su sva sredstva, čak i ona najpodlija i najnehumanija, ipak dopuštena ako se njihovom primenom mogu ostvariti krupniji, često i "uzviseni" ciljevi. Termin je nastao od imena Nikole Makijavelija.Zakone i politike i istorije izvlači iz iskustva i razuma i, uduhu naprednog italijanskog građanstva, odbacuje religiju i hriscanski moral; odvojivsi teorijsko razmatranje politike od morala, postavio je temelje, izucavanju politike kao oblasti realnih drustvenih odnosa u kojoj dominira sila i beskrupulozna borba za vlast.

MALOGRAĐANIN

Malogradjanin je u socijalnom smislu sinonim za pripanika srednjih drustvenih slojea, posebno gradskog sloja sitne burzoazije .Oni su u izvesnoj suprotnosti prema krupnoj burzoaziji utoliko sto konkurencija krupne industrijske proizvodnje razbija njihovu sitnu robnu proizvodnju i stitno vlasnistvo, a krupna

burzoazija ih i politicki ogranicava. Gradjanska revolucija i reforme politickog sistema koje su dosle za revolucijom,najvecim delom su izvojevane zalaganjem srednje i nize burzoazije /malogradjana/ mada u vlastitom interesu. U moralono- psiholoskom i politickom znacenju izrazu malogradjanin se pridaje pejorativno zancenje,on oznacava onaj tip vrednovanja i politickog ponasanja koji pre svega nastoji da uracuna odredjene uze i licne egoisticke interese. Karakteristika malogradjanina je halapljivost,gramzivost, stras za sticanje imovine, posedovanje po svaku cenu. Tako se izraz malogradjanin upotrebljava u vise zanacenja. Jedno je istovetno sa pojmom sitna burzoazija. Drugo znacenje se odnosi na odredjeni tip ponasana.

METODA

Rec metoda oznacava: 1.Nacin ostvarivanja nekog cilja, postupke koje primenjujemo radi postizanja odredjenog cilja. 2. Nacin utvrdjivanja naucne istine, posto je to cilj svake nauke, i prirodne i drustvene.Naucna metoda je, najpre sam postupak kojim se dolazi do naucnog saznanja, zatim samo predhodno znanje o predmetu , i potom sredstva pomocu kojih se dolazi do

naucnog saznanja. Naucne metode se medjusobno razlikuju ( na primer, eksperimentalno posmatranje, postavljanje pitanja usmeno ili pismenim putem). U tom pogledu postoji bitna metodoloska razlika izmedju prirodnih i drustvenih nauka. Razlikujemo vise metoda: analiticku,induktivnu,deduktivnu,komparativnu deskriptivnu geneticku.

MORAL

MOral oznacava oblik covekovog odnosenja prema svetu, drugim ljudim, kao i prema sebi samom. To je sistem normi, skup pravila ponasanja ljudi u zajednici, izgradjenih na shvatanju zajednice, grupe, klase o pitanjima sta je "dobro" a sta "zlo", sta je coveka dostojno asta nije. Moral se manifestuje u motivaciji samih postupaka, prakticnom ponasanju i procenjivanju moralnih relativnih cinova, dobrih i zlih. Moral je razlicit u razlicitim istorijskim razdobljima, u razlicitim plemenima, naroda, klasa, grupa, slojea, a cesto i pojedine profesija imaju svoj moral. Moral je jedan od oblika drustvene svesti coveka. U dosadasnjoj istoriji su pojedinacne grupe, redovi i narodi primenjivali vrlo razlicite principe i pogotovu vrlo rzlicita drzanja prema sebi i prema drugome.

NACIJA

Nacija oznacava etnicku zajednicu velikih grupa ljudi koji su povezani jedinstvom teritorije, ekonomskog zivota, jedinstvom kulture i jedinstvenim jezikom, na osnovu cega de razvijaju i razne druge zajednicke osobine. Kao

najvisi nivo etnicke zajednice nacija nastaje iz naroda sa nastankom kapitalistickog drustva. Radja se teznja za formiranjem nacionalnih drzava po principu jena nacija jedna drzava. Ta borba za sopstvenu nacionalnu drzavu i za oslobadjanje od drzavne vlasi i drugih nacija karakterisala je XIX vek, danas se u medjunarodnom pravu priznaje pravo svake nacije na samoopredeljenje ukljucujuci i odcepljenje, Sustina ovog prava je u tome da svaka nacija ima pravo da slobodno odredi kojoj ce drzavi pripadati, hoce li sa nekom drugom nacijom imati zajednicku drzavu, hoce li se od neke drzavne celine otcepiti i kako ce uopste organizovati svoj drzavni i drustveni sistem.

NAROD

Je etnicka zajednica koja nastaje sa pojavom klasnog drustva.Narodi us velike skupine ljudi za koje je karakteristicna izvesna teritorijalna, ekonomska, kulturna i jezicka povezanost, mada ona nije tako homogena i cvrasta kao kod nacija. U ovo doba nastaju velike drzave pojedinih naroda. Razvija se tzv. narodna svest na osnovi pripadnistva jednom narodu. Izvesne drzave obuhvataju vise naroda, kao sto se i izvasni narodi nalaze u vese drzavnih zajednica.

NAUCNI ZAKON

Naucni zakon oznacava potvrdjeni hipoteticki opsti stav, koji se odnosi na klasnu pojavu. Tako je Njutn, posto je matematicki dokazao identitet ubrzanja Zemljine teze na Zemljinoj povrsini i

centripetane sile Mesecevog kruzenja oko Zemlje, potvrdio hipotezu o Gravitacionoj sili, i na taj nacin raniju hipotezu pretvorio u zakon gravitacije. Naucni zakon je iskaz o objektivnim, nuznim i sustinskim vezama izmedju pojava, karakteris se opstoscu, satalnoscu, to jes nepromenljivoscu, i na osnovu toga omogucava predvidjanje kretanja pojavana koje se odnosi. U oblasti prirodnih nauka deluju tvz.prirodni zakoni, koji se odnose i na coveka kao i na prirodno biolosko bice, dok u oblasti drustvenih pojava deluju zakoni cije se ispoljavanje karakterise manjim stepenom egzaknosti. Nemoguce je predvidjati covekova ponasanjai tok zbivanja, pa je zato i zakonitost u oblasti drustvenih nauka problematicna.

NORMA

Norma (lat. norma - pravilo, merilo) u opstem smislu reci oznacava tip, model, standard, na osnovu kojeg postavljamo odredjene zahteve i zakljucke. Ono sto odgovara normi smatra se normalnim, dok je sbnormalno ono sto joj protivreci. U filozofiji norma oznacava pravilo,

zahtev. Pojam norme povezan je s pojmom trebati (sollen). Normativne nauke predstavljaju zajednicko odredjenje svih naucnih disciplina koje ispituju prakticno ljudsko odnosenje ikoje se temelje na primatu prakticnog uma nad teorijskim, duhovnog nad prirodnim, nadmoci onoga sto treba da bude (Sollen) nad onim sto jeste (Sein). Prema njima se prosudjuje i ceni, vrednuje, prihvata ili odbacuje svaki konkretni ljudski cin. Normativne nauke: logika, etika, estetika, filozofija prava i sociologija.

OBIČAJ

Obicaj je drustvena naorma koja nastaje dugim i stihijskim ponavljanjem nekog ponasanja od strane neorganizovane, difuzne mase. Ponavljanje ponasanja ljudi u odredjenim situacijama dovodi do navika, te se takvo ponasanje postepeno pocinje smatrati obaveznim -stvara se svest o njegovoj obaveznosti- i postaje obicaj. Da bi obicaj nastao, potrebna je stabilna drustvena kultura, posto je jedino u tim uslovima mogucno relevantno jednako i konstantno ponasanje difuzne mase ljudi. Obicaj se stvara u svim oblastima drustvenog zivota ukoliko su odnosi u toj oblasti zivota ukoliko su odnosi u toj oblasti relativno trajni i stabilni. Zato obicajne norme mogu biti veoma raznovsne.

POSTINDUSTRIJSKO DRUSTVO

Je novi tip najrazvijenijih drustava, koje po misljenju nekih teoreticara drustva nastaje zahvaljujuci novoj naucno-tehnoloskoj revoluciji jer ona fundamentalna naucna saznanja cini kljucnim ciniocem drustvenog razvoja. to su drustva visokog nivoa blagostanja; u njima je u osnovi prevladana oskudica; u njima su, zahvaljujuci naucnim dostignucima, stvorene mogucnosti za racionalno upravljanje drus. razvojem. Americki sociolog D. Bel smatra se rodonacelnikom teorije o postind. drus. Postinind. drustvo karakterise primena odlucivanja zasnovanog na tzv. "intelektualnoj tehnologiji", tj. tehnologiji racionalnog odlucivanja, cime se potiskuje svaki oblik odlucivanja zasnovan na intuiciji, ukljucujuci takco odlucivanje i u politici.

Po misljenju teoreticara o postind. dr. zajedno sa preovladavanjem stanja oskudice i dostizanjem stanja izobilja, stvara uslove za otklanjanje svakog vida drus. sukobljavanja koje bi usporavalo razvoj.

POTROSACKO DRUSTVO

P. d. da bi se moglo definisati kao onaj stepen ekonomskog i drus. razvoja kada nivo potrosnje prevazidje nivo za zadovoljavanje minimalnih zivotnih potreba. To drus. tada karakterise masovna potrosnja, kojoj su podredjeni

svi drugi ekonomski procesi i koja bitno utice na vrednosni sistem, sistem drus. i pojedinacnih ciljeva i na drus. odnose u celini. U osnovne karakteristike potro. drus. spada cinjenica da su proizvodni uslovi dostigli nivo na kojem se mogu zadovoljiti rastuce materijalne potrebe pojedinca i da se svrha drustvenog i ekonomskog razvoja vidi u stvaranju i trosenju materijalnih dobara. Ciljevi drus. i coveka se koncentrisu na potrosnju a ne na razvijanje pravih ljudskih potreba i zelja. U objektivnom smislu, pot. drus. izrazava jedno drustveno, moralno i kulturno stanje savremenog, prvenstveno kapitalistickog drustva; ono nije ni uzrok nastanka tog drus., niti ga u celini moze identifikovati, buduci da je potrosnja samo jedan vid, jedna funkcija tog drustva. Sam pojam potrosacko drustvo otkriva cinjenicu da je savremeno drus. zapleteno u unutrasnje krize koje je samo proizvelo i koje, bez dubljih strukturalnih promena, nije u stanju da kontrolise i resava.

PRAVDA

Je nacelo prema kojem svakome treba dati ono sto mu pripada. Pravdu je tesko definisati kao pojam, jer spada u najvise apstraktne pojmove, a jos je teze u praksi odrediti sta je pravedno, jer se misljenja o tome razlikuju, tako da ono sto je za jednog pravedno, za drugog nije. U starojgrckoj mitologiji pravda oznacava, uvek, ideju ili simbol poretka, uredjene zajednice. Pravda simbolise drzavu kakva bi trebalo da bude. Zato je svaka politicka filozofija morala da se svede na problem pravde - pravedna drzava je helenski ideal. Iz nacela pravde Prudon izvodi princip slobode i jednakosti. Sloboda je pretpostavka pravde. Prvi uslov pravde u jednom drustvu jeste to da individua bude u njemu potpuno slobodna. Po Marksovom misljenju, burzoaski pojam pravde uslovljen je kapitalistikim nacinom proizvodnje, i ispunjava odredjenu funkciju u drustvu izrazavajuci interese burzoazije.

PRIRODNO PRAVO

Je pravo koje postoji nezavisno od volje ljudi i od njihovog pozitivnog prava, i vazi za sve ljude i sva vremena jer odgovara samoj nepromenjivoj prirodi coveja i ljudskog drustva. Prirodno pravo treba da se izrazi u pozitivnom pravu. U suprotnom nastaju teski drustveni poremecaju. Ova teorija je nastala u Grckoj i razvili su je sofisti, Aristotel i drugi pisci, a kasnije se razvila u Rimu i kroz ceo srednji vek, sve do danas. Pravda se shvata kao sredstvo za ostvarenje opsteg, zajednickog drustevog dobra svih clanova drustva. Na prelazu iz feudalizma u kapitalizam,

teoreticari burzoazije preuzimaju teoriju prirodnog prava i preradjuju je za svoju potrebu. Njeni glavni teoreticari su Grocius i Zan Zak Ruso. Prirodno

pravo nije stvorila drzava, dakle drzava je podnpravom. Kant je definisao pravo kao sistem drustvenih pravila ponasanja, cime se odredjuje sfera slobodne delatnosti svakog pojedinca kako bi se izbegli sukobi izmedju pojedinaca.

PROSVETITELJSTVO

Oznacava ono razdoblje novovekovne istorije kada nauka konacno i neopozivo obara teolosku zgradu srednjeg veka i proklamuje um vrhovnim nacelom sveta. Covek postaje najvise bice, srz i svrha sveta. Sve sto jeste meri se samo u odnosu na njega, i nista ne moze postojati ako on to nije prihvatio kao istinito.Cist um siri svoju svetlost neodoljivom snagom i ide napred, kritikujuci najpre teologiju u crkvenu dogmatiku, zatim prelazi na hriscanstvo i objavljenu religiju u nazad zavrsava potpunim odricanjem svake religije i proglasenjem svoje apsolutne vladavine. Prosvetiteljstvo uzima siroke razmere i postaje opsti kulturno-politicki pokret evropskog Zapada. Nastaje u Engleskoj, a odatle prelazi u Francusku i zavrsava se u Nemackoj.Svoj vrhunac dostize u Franscuskoj i dominira u filozofiji.Filozofija postaje sinonim za "slobodoumnost" i stoga svi napredni ljudi, oni koji su svoj um oslobodili od predrasuda, sebe nazivaju "filozofima". Prosvetiteljstvo je "najgradjanskiji" politicki pokret novog veka, a kao kulturni i misaoni poduhvat ono u Francuskoj odgovara teoretskoj pripremi gradjanske klase za stupanje na vlast.

RAD

To je osnovni i najvazniji oblik delatnosti coveka u drustvu. istorijski posmatrajuci, proizvodni rad, proizvodnja, sticanje ranih sposobnosti i navika uticalo je presudno na formiranje coveka kao drustvenog bica. Covekova sposobnost da stvara orudja za rad kojima proizvodi razlicite predmete izdvojila ga je od svih drugih zivih bica i omogucila mu da kroz istoriju razvija i druge ljudske potensijale i kvalitete. Ljudski rad se moze posmatrati sa vise gledista: fizioloskog, psiholoskog, ekonomskog, pravnog i socioloskog. Fizioloski rad je proces trosenja covekoce energije koja se i obnavlja i trosi po odredjenim bioloskim zakonima. Psiholoska strana se sastoji u cinjenici sto je ljudski rad svestran proces. Ispitivanje motiva, percepcija, radnih sposobnosti osecanja zadovoljstva i dosade u toku radnog procesa spada u oblast prihologije rada. Za ekonomsko stanoviste ljudski rad je takav proces koji je usmeren na stvaranje dobara neophodnih za zadovoljavanje ljudskih odnosa i potreba. Sa socioloskog gledista rad je slozena drustvena pojava cija se drustvena priroda manifestuje u nekoliko aspekata:a)kao medjuljudski odnos,b)kao tip radne organizacije,v)kao postojanje niza drustvenih profesija,g)kao odnos

ljudskog rada i svih drugih drustvenih i kulturnih aktivnosti i ponasanja ljudi u drustvu.Sa gledista nacina rada mozemo razlikovati fizicki i intelektualni rad, a prema svom rezultatu razlikujemo materijalno produktivan, duhovno produktivan i rad usmeren na vrsenje dustveno korisnih usluga.

RELIGIJA

(lat. relidio-poboznost, vera) podrazumeva u najsirem smislu reci formu drustvene svesti, deo ideoloske nadgradnje cija se specificnost sastoji u fantasticnom odrazu odnosa ljudi prema prirodi i njihovih medjusobnih odnosa. Religiozne predstave o svetu manifestuju se u ljudskoj svesti kao ilizije o postojanju "visih" nadljudskih bica ili racionalnih nadljudskih principa koji vladaju celokupnom prirodom i drustvom, ili o postojanju "visih" i "nadljudskih" ciljeva ovekove delatnosti. U primitivnim drustvima ljudi su bili zavisni od prirodnih sila koje su im bile otudjene, strane, nisu ih mogli kontrolisati niti vladati njima. U tom neznanju, nemoci i strahu pred prirodnim silama nalazili su korene religije jos anticki mislioci dajuci joj samim tim karakter ljudske, drustvene, a ne nadzemaljske pojave. Religija kao posebna forma drustvene svesti prosla je kroz razlicite faze u svom razvoju. Najstariji oblik religiozne svesti jeste animizam, tj. verovanje da u prirodi ima mnostvo duhova. S razvojem lovacke privrede nastaje totemizam, verovanje da rodovi i plemena vode poreklo od neke zivotinje u kojoj boravi duh umrlih predaka. S razvojem zemljoradnje razvijaju se naturalisticke religije, vrsi se personifikacija i obogotvorenje prirodnih sila. Nastaju politeistickereligije-verovanje u mnogo bogova. U klasnom drustvu, nastaju monoteisticke religije- verovanje u jednog boga.

ROBOVLASNIČKO DRUŠTVO

R.d. prva je i po karakteru eksploatacije najsurovija drustveno-ekonomskaformacija, zasnovana na totalnoj eksploataciji rada robova i na njihovoj apsolutnoj podredjenosti svojim gospodarima-robovlasnicima. Ono nastaje s procesom raspadanja prvobitne ljudske zajednice, odnosno pojavom privetne svojine i podelom drustva na antagonisticke klase-eksploatatora i ekspoatisane. Dva tipa robovlasnistva:patrijarhalno i klasicno. Robovlasnistvo se deli na dve osnovne kalse robovlasnike i robove. Pored osnovnih klasa postojale su i izvesne sporedne klase i drustveni slojevi:slobodni gradjani, trgovci i zanatlije i seljaci. Robovi su bili osnovno orudje za rad i smatrani su kao "orudje koje govori". Oni su bili u apsolutnom vlasnistvu robovlasnika koji su ih mogli prodavati i kupovati, kao stoku na trzistu, a ukoliko su bili iznemogli, bolesni i stari, nesposobni

za rad, ovi su ih mogli ubijati, samo zato sto su im nepotrebni i nekorisni. Ustanci robova su znacajno doprineli unutrasnjem slabljenju robovlasnickog sistema i prelaska u feudalizam.

SLOBODA

Rec sloboda predstavlja jedan od najosnovinijih i istovremeno najkontroverznijih pojmova ljdske misli i prakse. U filozofiji i psihologiji problem ljudske slobode najcesce se postavljao kao pitanje da li covek raspolaze slobodnom voljom da cini ono sto cini.Problem ljusdke slobode postavlja se pre svega u obliku pitanja: kako covek postaje slobodan , koji su uslovi ostvarivanja ljudske slobode. Odgovori su razliciti i mnogobrojni: dva su osnovna: antropoloski i socioloski. Prvizastupa "prirodno-pravnu"filozofiju po kojoj je covek slobodan time sto je covek: on se radja slobodan i sloboda je njegovo urodjeno "prirodno" pravo. Drugi odgovor vezuje slobodu za

odnos coveka i drustva, za drustvene uslove coveka. Resenje problema covekove slobode mora da podje pre svega od ispitivanja svih bitnih uslova i aspekata ostvarivanja covekove mogucnosti i da zadovolji svoje potrebe i ostvaruje svoje kavlitet. Postoje dve najbitnije odredbe za razumevanje ljudske slobode: 1. dijalekticki shvacen, drustveni determinizam ukljucuje u sebe slobodnu ljudsku aktivnost kao jedan od svojih znacajnih faktora, tako da sloboda nije nesto sto se nalazi s one strane stvarnog socijalnog determinizma. 2. problem ljudske slobode treba prouciti , kao problem uslova neophodnih za njeno razvijanje.

SOCIOLOGIJA

Sociologija (lat.socius-drug + grc.logia-nauka) oznacava nauku o ljudskom drustvu, o njegovoj osnovnoj strukturi, oblicima i zakonima razvoja. Nasuprot istoriji kao opstoj nauci o drustvu, cija je metoda uglavnom konkretno hronoloskam metoda u sociologiji je u sustini tipoloska i sinteticka.Socilogija je nauka koja se bavi proucavanjem zakonitosti stukture, razvitka i funkcionisanja pojedinih drustveno-ekonomskih transformacija, kao i prelaska jednih formacija u druge. Ime socilogije potice od Ogista Konta, kojeg smatraju i njegovim osnivacem.Posle konta nastaju u gradjanskom smeru mnogobrojne skole, koje se mogu svrstati u tri osnovna tipa: naturalisticki tip, psihologisticki i sociologisticki tip.Svaki obiluje raznim varijantama. Medju mnogobrojnim gradjanskim socilozima koji su zasluni za dalji razvitak sociloske misli istaknuto ime je E.DIRKEmu i Maks. Veber.Osnovne kategorije u socilogiji su drustvo, drustvena pojava, struktura drustva i dinamika drustva. Medode za prikupljanje konkretnih podataka, razne vrste komparativnih metoda i logistickih opreacija, i generalna metoda u socilogiji.

TEOLOGIJA

(grc. theos-bog + logia-nauka, ucenje) u sirem smislu oznacava izucavanje prirode, sustine i pojave najviseg duha i bica, odnosa izmedju njega, sveta i coveka; u uzem smislu, teologija predstavlja hriscansko ucenje o bogu. Ona se zasniva na otkrovenju, tj. na tekstovima Starog i Novog zahteve. Teologija je sasvim suprotna filozofiji. Medjutim, neki filozofi moderne epohe uvode teologiju u red filozofskih nauka. Vec je Kant dokazao da se svi racionalni dokazi teologije za egzistensciju boga ne mogu odrzati, da je realitet bozjeg bica nedokaziv, iako se pretpostavka o njemu ne da potpuno opovrgnuti.

TRADICIJA

(lat. traditio od tradere-predati, uruciti) oznacava prenosenje duhovnih produkata covecanstva s generaciju na generaciju. Tradicija podrazumeva da je pre postojalo nesto sto se sada dalje prenosi. Socioloski aspekt tradicije podrazumeva pogled na ljude, drustvo, svet, na norme i obrasce misljenja, ponasanja i delovanja-sto sve ukupno svaka generacija preuzima od prethodne. Tradiciju bismo mogli odrediti kao mesto izmedju proslosti i buducnosti. Tradicionalizam je oznaka za stanje u odredjenoj kulturi da se ne tezi sirenju i realizovanju novih mogucnosti nego se ono sto je vec realizovano konzervira i njegova se mera namece novoj industrijskoj stvarnosti.

UTOPIJA

(grc. u-ne + topos-mesto, dakle, mesto kojeg nema) prvobitno oznacava naziv zamisljenog ostrva gde je ostvaren idealni poredak, u itoimenom delu Tomasa Mora, ehgl. mislioca XVI veka. To je doba kada je citava plejada pisaca nastojala da protestuje protiv postojecih drustvenih i politickih prilika i da stvara sliku o idealnom drustvenom uredjenju. Zbog idealnizma i iluzionizma kojima se odlikuju, njihova dela su nazvana utopijama, a autori utopistima. Pojam utopije danas ima drugaciji smisao, njem klasicni sadrzaj gotovo da je sasvim promenjen. Utopija je kao osnova citave stvarnosti, nada u realno moguce, kao nadolazeca sreca. Nijedna utopija nije cista iluzija vec odrzavanje ljudskih teznji koje covek nastoji da ostvari u toku svog istorijskoh trajanja.

VLAST

Vlast označava, u najširem smislu, pravo upravljanja, posedovanja ključnih političkih, pravnih ili ekonomskih moći, mogućnost zapovedanja, gazdovanja. U političko-društvenom smislu posedovanje vlasti određene klase osnova ječitavog državnopravnog poretka. Otuda je politička vlast osnovni oblik i osnov vlasti u društvu. Politička vlast se izražava u društvenom odnosu u kojem jedna strana može da određuje ponašanje i aktivnost druge strane. Onočime se vlast odlikuje i razlikuje od drugih odnosa u kojima jedna strana svesnim uticajem usmerava ponašanje druge strane u smislu svojih ciljeva jeste sposobnost organizovane primene sankcija kao sredstva kojim se u krajnjoj liniji iznuđuje potčinjavanje. Iz ovakve definicije vlasti proizlaze dva važna zaključka za jasnije razumevanje samog pojma i njegove društvene suštine. Prvo, vlast postoji samo u složenim, organizovanim društvenim grupama, u organizacijama, jer samo u njima odnosi nadređenosti i podređenosti, odnosno vlasti, mogu dobiti ustaljen institucionalizovan oblik i biti osigurani i učvršćeni mogućnošću organizovane primene sankcija. Postoje bezbrojni odnosi u kojima korišćenjem moralnog prestiža ili intelektualnog uticaja, nasiljem ili pretnjom jedna strana postiže da se druga ponaša u skladu s njenim željama i ciljevima. Drugo, po prirodi odnosa vlastodržaca i podvlašćenih, onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja, i po karakteru sankcija kojima se vršenje vlasti obezbeđuje, razlikujemo političku vlast i druge vidove vlasti. Isključivi nosilac političke vlasti jeste država. Politička vlast može biti u rukama različitih državnih subjekata (kraljeva i vojskovođa, političara i državnika, političkih partija), ali samo ukoliko oni upravljaju državom: imati političku vlast znači držati komandne pozivije u sklopu državne organizacije. Platon i Aristotel smatrali su da su ljudi po prirodi nejednaki i otuda je sasvim „prirodno“ da se rob potčinjava gospodaru. Tako su robovi po prirodi predodređeni da se potčinjavaju i pokoravaju. Takav odnos potčinjavanja i gospodarenja za ove mislioce bio je sasvim normalan odnos. Od savremenih teoretičara na ovom stanovištu su tvorci teologije elita Mocka i Pareto. Moska ističe da javnim poslovima u jednoj zemlji upravlja uvek manjina uticajnih ličnosti, čiju vladavinu podnosi većina. Pareto smatra da svaki sociološko-politički pokret vodi manjina elite, od čegane izuzima ni pokrete masa. Prema Paretu, istorija jednog ili više naroda istorija je večitog ritma elita, jer se u društvu neprekidno dižu na površinu nove stvaralačke elite, koje potiskuju one koje su ranije bile na včasti. Po marksističkom

tumačenju politička vlast nastaje onda kad, zbog objektivnosti protivrečnosti društvenog života, upravljanje opštim poslovima društva dobije vid vladanja nad ljudima.

ZAKON

Zakon, uopšte uzev, jeste konstantno pravilo koje izražava postojan odnos između dve ili više pojava; to je postojana nužna veza koja nastaje uzajamnim delovanjem jedne pojave na drugu. Prirodni zakoni se ostvaruju nezavisno od ljudske volje. Prirodni zakoni, kao kauzalna veza između dve ili više pojava, ne mogu se voljom ljudi menjati, kršiti (smrt se ne može izbeći), dok se društveni zakoni, kao pravila, stvoreni voljom ljudi u uslovima delovanja prirodnih zakona i zakona društvenog razvitka, mogu menjati i narušavati, i tada trpe pravnu i druš. sankciju. Zakoni, koji u uslovima određenih proizvodnih odnosa nekog društva izdaje država,predstavljaju pravna pravila stvorena voljom ljudi saglasno volji vladajuće klase. Zakoni su, kao pravni akti, obavezna pravila ponašanja ljudi, uspostavljajući i učvršćujući određene odnose među ljudima. Sa gledišta organa koji izadaje zakon i sadržine koju on ima, razlikuje se pojam zakona u formalnom i pojam zakona u materijalnom smislu. Pod zakonom u formalnom smislu podrazumeva se opšti pravni akt najvišeg državnog organa koji je označen kao zakonodavni, donesen po formi i po postupku predviđenom za donošenje zakona radi razrade ustava i u skladu s njim. Iz toga proizlaze i njegove karakteristike. Pod zakonom u materijalnom smislu podrazumeva se svaki pravni akt koji sadrži opštu pravnu normu, opšte pravilo ponašanja, bez obzira ko ga je doneo i da li je donet u obliku zakona ili u obliku akta nekog drugog organa.