Захумље, Хумска земља и Хум су називи под којима су се у одређеном периоду подразумијевали одређена територија и одређени државно-правни идентитет данашње Херцеговине. Већ у првој половини VII вијека српска племена, која су била међу најјачим словенским формацијама, населила су ову територију која је у то вријеме улазила у састав Византијског царства и била насељена илирско-романским становништвом. Византијски цар Константин VII Порфирогенит у IX вијеку говори о архонтији Захумљана и о градовима “у земљи Захумљана”. А поп Дукљанин из Бара у XII вијеку говори о Хумској земљи, док ће термин Захумље употријебити само једном, и то у вези са епископском дијецезом. Као “Захлмие” овај крај ће се поменути у повељама Стефана Првовенчаног и његових синова краља Владислава и краља Уроша, а једанпут и у запису из времена краља Стефана Дечанског (1321-1331). Из овога се може закључити да се назив Захумље почео губити још у XII и током XIII вијека, а касније повремено навођење може се схватити као употреба по инерцији. Тај назив ће користити и папска канцеларија све до 1252. године.

До XII вијека званични назив земље био Захумље, а назив Хумска земља први пут се среће у повељи великог жупана Стефана Немање Сплићанима (око 1190-1192), у којој им дозвољава, између осталог, да слободно излазе у његову и сина му Растка Хумску земљу. Хумска земља се помиње и у интитулацији Стефана Првовенчаног Богородичином манастиру на Мљету, као и у повељи протераног краља Радослава Дубровчанима, од 4. фебруара 1234. године. У Лимској повељи, краљ Урош I око 1253. потврђује посједе Богородичиној цркви, између осталог, и у Хумској земљи, а на крају се потписује и као краљ Захумља.Интересантно је да се отприлике у исто вријеме када Захумље замјењује Хумска земља и назив Дукље замјењује називом Зета.

Када је већи дио Хумске земље прешао у руке босанског бана Стјепана II Котроманића (1326), титула босанског владара је обогаћена и Хумском земљом као саставним дијелом, и тако је остало све до нестанка босанске државе. Већ 1333. године Стјепан II Котромањић је бан “Босни, Усори и Соли и господин Хумској земљи”. И касније босански владари у својим титулама увијек користе назив Хумска земља, никада Захумље. И у дубровачкој архивској грађи најчешће се употребљава облик terra de Chelmo , али ту се доста често срећу и имена Chelmum и Chelmo , што одговара нашем облику Хум. То значи да се на терену, у залеђу оновременог Дубровника, облик Хум употребљавао међу локалним становништвом.

Нестанак термина Хумска земља с историјске позорнице везан је за другу половину XV вијека, кад почиње да га потискује ново име за територије које су улазиле у састав области херцега Стефана Вукчића Косаче – Херцеговина. Саме Косаче су потискивале значајније представнике хумске властеле, а тиме су на извјестан начин, посредно, потискивале и хумско име. То се посебно одразило на просторе источно од долине Неретве. Због тога се у XV вијеку назив Хумска земља најчешће везује за територије западно од Неретве и за хумску великашку породицу Радивојевића-Влатковића, која је ту имала посједе.

Долазак Турака је био пресудан за процес нестајања хумског имена, јер су они прихватили назив Херцеговина (у ствари, најприје Земља Херцегова) за све области којима је владао херцег Стефан Вукчић. Тако је по доласку и

учвршћивању Турака на овом простору назив Хумска земља потпуно ишчезао из употребе, а ова територија се уклопила у шири географски и историјски појам Херцеговине, која као појам управо у то вријеме настаје, а очуваће се до данас.

 

 

На овој територији, својим главним дијелом, налази се Епархија Захумско-херцеговачка и приморска, гдје су хришћанство проповиједали још у 1. вијеку Св. Апостол Павле и Тит (Рим. 5,19; 2Тим, 4,10) и апостолски ученици. Срби су по досељењу на ове просторе православне византијске Травуније, Захумља и Неретве, примали хришћанство од VII до IX вијека и коначно сви крштени јеванђељским радом Светих Словенских Седмочисленика, Кирила и Методија и њихових ученика Климента, Наума, Ангеларија, Саве и Горазда. Тако су Срби ушли у наслијеђе древне Апостолске-Светоотачке Цркве Христове, која је у то вријеме била јединствена.

Срби су све до Светога Саве припадали постојећим Епископијама у Приморју, Зети и Рашкој. Када је Српска Црква као аутокефална Архиепископија организована самостално, тада је Епископија Хумска (касније као Митрополија, звана још Захумска, Херцеговачка, Требињска, Херцеговачко-захумска) основана 1219. године од стране Светога Саве, Архиепископа свих српских и приморских земаља. Тада је Свети Сава у скоро згаженој од Крсташа Византији, изборио и издејствовао осамостаљење и аутокефално црквено организовање простора на којима су живјели, и до тада православни, Срби. Онда је он као први Архиепископ за ове Српске и Приморске земље, које носи и у својој архиепископској титули, организовао овдје двије Епископије: Зетску, са сједиштем на Превлаци у Боки, и Хумску са сједиштем у Стону.

Хумска епископија је захватала крајеве који и данас припадају овој епископској дијецези, а раније и шире просторе: од Неретвљанских острва на Јадранском мору до ријеке Лима, то јест: цио слив ријеке Неретве, слив ријеке Требишњице, Пиве, Таре, горње Дрине, горње Мораче, па све до средњег Лима. Границе су јој биле: од Боке до мора и острва до Неретвљанске Крајине (до Биокова), и одатле преко Дувна (гдје је некада имала манастир Лабостин код цркве у Рашћанима, па преко Прозора и Зец-планине до Иван-седла изнад Коњица, и одатле огранцима Бјелашнице, Височице и Трескавице, преко Зеленгоре и Волујка до Дурмитора и Сињајевине, и до Пљеваља, Пријепоља и Бјелог Поља, па одатле на Колашин, манастир Морачу и Никшић (без Зете и Бјелопавлића), и онда преко Грахова и Орјена и старе жупе Драчевице до мора, тј. до Херцег Новог, Конавала и Дубровника.

Први Хумски епископ био је Иларион, а од његових насљедника познати су: Сава II (син Стефана Првовенчаног, чије је свјетовно име било Предислав) до 1264. године, Јевстатије (око 1300. године), Јован (око 1305. године) и Данило (1316–1324), потоњи архиепископ. У његово вријеме је босански бан, искористивши сукоб око престола између Стефана Дечанског и Константина, заузео Хум, те је Данило избјегао и основао сједиште Епархије у манастиру Светог Петра (највероватније онај на Лиму, задужбини Немањиног брата Мирослава). Данилов насљедник био је епископ Стефан.

Ушавши у састав босанске државе, у вријеме краља Твртка I, манастир Милешева постаје сједиште епископа за Хум и Босну. Од XV вијека, када је Стефан Вукчић Косача добио назив “херцега од Светог Саве”, а Хум име Херцеговина, и ова је Епархија названа Херцеговачком. Прије пада Херцеговине под Турке, знамо за два Хумска (милешевска) епископа. Први је онај што је 1377. године крунисао Твртка I у Милешеви, а други је Давид који се помиње 1466. и 1471. године.

Послије пада Херцеговине, сједиште Епархије се помијерало, те се коначно усталило у манастиру Тврдошу, код Требиња. Из тога времена познати су ови Захумско-херцеговачки епископи: Јован (1508–1513) и Висарион – обновитељи манастира Тврдоша (1508); затим, Марко (1524), Максим (1532), Никанор (1546), Антоније (1570), Саватије (1573–1585), Висарион (1592), Силвестар (1602) и Леонтије (1605–1611).

Прилике које су ускоро услиједиле учиниле су да се ова Епархија подијели на два дијела: на Требињску Епархију и на Милешевску, која се чешће звала Полхерцеговачком или Петровском, по манастиру Светог Петра на Лиму где јој је, и под Турцима, неко вријеме било сједиште. Кад су у другој половини XVII века Турци претворили Петров манастир у џамију, сједиште ове Епархије помијерало се према Тари и пxреко ње у Никшић, стари Оногошт.

Немирна прошлост овог подручја утицала је на мијењање граница ових Епархија, које су се у XVIII веку, после Београдског мира (1739) сјединиле. Из овог времена познати су Херцеговачки или Требињски архијереји: Симеон (1615–1630), Свети Василије Острошки (1639–1649) и Арсеније (1654). Послије њега, Требињском епархијом управља Свети Василије, који је 1649. године премјештен у Петровску, или Милешевску Епархију. И касније су поједини

епископи ових двају Епархија управљали објема Епархијама. Од Захумских (милешевских, полхерцеговачких, петровских) епископа тога времена, познати су: Лонгин (1615-1643), Максим, Пајсије (Турци су га убили око 1650. године и Петров манастир спалили), Свети Василије (1651–1671), Симеон Љубибратић (1671-1681), Саватије, Герасим, Симеон Зотовић, Мелентије, Арсеније и Аксентије I.

После сједињења знамо имена ових Херцеговачких епископа: Филотеј (1741-1741) и Аксентије II (1751-1760). Разарањем манастира Тврдоша, епископско сједиште се премијешта у манастир Дужи. Укидањем Пећке патријаршије (1766), кад је и ова Епархија дошла под власт Цариградске патријаршије, трон Епархије пренесен је у Мостар. Епархијом су од тада управљали епископи Грци: Антим (1766-1772), Ананије (1772-1802), Јеремија (1803-1815), Јосиф (1816-1835), Прокопије (1838-1848), поново Јосиф (1848-1854), Григорије (1855-1860), Прокопије (1864-1875) и Игњатије (1875-1888).

Аустријском окупацијом Босне и Херцеговине (1878), Херцеговачка епархија улази, на основу конвенције аустријске државе и Цариградске патријаршије (1880), у састав аутономне Српске Цркве у Босни и Херцеговини. У састав Епархије тада су улазили срезови: Мостар, Љубушки, Столац, Љубиње, Требиње, Билећа, Гацко, Невесиње, Коњиц, Фоча, Чајниче и Жупањац. Срезови Пљевља и Пријепоље, пошто су остали под Турском, нису потпали под управу Епархије, већ су припојени Рашко-призренском владичанству. Пензионисањем епископа Игњатија Грка (1888), кога је народ поштовао, на чело Епархије долазе и епископи Срби: Леонтије Радуловић (1888), Серафим Перовић (1889–1903) и Петар Зимоњић (1903–1920).

Уједињењем Српске Цркве (1920) и доношењем црквеног устава (1931), Захумско-херцеговачка епархија била је трећа у диптисима аутокефалне Цркве и обухватала је: мостарски, билећки, гатачки, невесињски, столачки и требињски срез, градове Метковић и Дубровник и острво Корчулу; а фочански и чајнички срез припали су Дабробосанској епархији. Од овог уједињења Цркве, Захумско-херцеговачки епископи били су: Јован Илић (1926–1931), Симеон Станковић (1932–1934), Тихон Радовановић (1934–1939), Николај Јовановић (1940–1943), Лонгин Томић (1951–1955) и Владислав Митровић (1955–1991). На Светом архијерејском сабору 1992. године, за Захумско-херцеговачког и приморског епископа изабран је др Атанасије (Јевтић), а 1999. епископ Григорије (Дурић).

Епархија је имала више врло старих цркава и манастира, па су у њима најчешће и столовали епископи, чије се сједиште стално помијерало, а од 18. вијека се усталило у Мостару, одакле је принудно премјештено током посљедњег рата у манастир Тврдош. Током Другог свјетског рата 1941–1945, на подручју Епархије захумско-хецеговачке једна црква је срушена до темеља, а 18 их је оштећено. Пет парохијских домова је срушено, а четири су оштећена. Уништено је 12 библиотека и 21 црквена архива. У рату (1991–1995), Захумско-херцеговачка епархија је једна од епархија које су највише страдале, порушено је 36 цркава, а знатно је остећено 28. Манастир Житомислић је срушен, а манастир Завала је веома оштећен. Порушено је 12 парохијских домова, а два су оштећена. Епархијска резиденција у Мостару и Владичанска кућа у Дубровнику такође су срушене.

У Мостару је уништено све што припада Српској Православној Цркви. Саборни храм Свете Тројице, подигнут 1873. године, био је један од највећих храмова у Српској Цркви. Током 7. и 8. јуна 1992. године, гранатиран је, а 15. јуна (другог дана Свете Тројице) срушени су торњеви и црква је запаљена. Недуго потом, сагорјели зидови су минирани и ово монументално здање претворено је у гомилу камења. Стара црква Рођења Пресвете Богородице из XVI вијека на мостарском српском гробљу такође је порушена. Епископски двор из XIX вијека је миниран. Иста судбина задесила је и историјски и мученички манастир Житомислић, који је страдао, како у прошлом, тако и у овом рату. И након завршетка рата 1995. нису били ријетка скрнављења храмова, па је тако септембра 1996. године, бачена бомба на Саборни храм у Дубровник.

Данас, Епархија Захумско-Херцеговачка и Приморска има седам живућих манастира, два Архијерејска намесништва; Мостарско-Невесињско и Требињско-Дубровачко са десет Црквених Општина, које имају 34 парохије.

Монаштво и свештенство у нашој Епархији чине: 2 Епископа - од којих један умировљени, 3 архимандрита, 4 јеромонаха, 3 монаха и 11 монахиња, 5 искушеника и 3 искушенице, 24 активна свештеника, 3 умировљена свештеника и 5 ђакона.

Број православних вјерника у Епархији је око 100 000. Број вјерника по општинама: Требиње 37 000, Невесиње 19000, Билећа ( са Берковићима) 17000, Гацко 11000, Љубиње 4700, Дубровник око 3000, Суторина 2500 и Мостар око 3000.

BR. 121

IZVEŠTAJ MAJORA PETRA BAĆOVIĆA OD 16. JULA 1942. DRAŽI MIHAILOVIĆU O VOJNOPOLITIČKOJ SITUACIJI U HERCEGOVINI I

SARADNJI SA ITALIJANSKIM OKUPATOROM1

Dragi čiča,2

Posle sastanka sa popom Perišićem i poručnikom Milo-radom Popovićem u Pivskom manastiru,3 o čemu sam Vas već izvestio preko kapetana Ružica morao sam odmah, krenuti u pravcu Hercegovine. Putem kurira odmah sam uhvatio vezu sa Dobrosavom Jevđevićem, kapetanom Salatićem koji su se nalazili u Nevesinju. Jevđević i Salatić na sastanku izvestili su me da se u Nevesinju nalazi vojvoda Ilija Birčanin koji obilazi trupe4 i želi da se odmah sastane sa mnom. Sa automobilom u društvu Jevđevića i Salatića otputovao sam u Nevesinje i sastao se sa vojvodom Birčaninom. Vest da dolazim u ime Vaše vojvodu je mnogo obradovalo i traži da se sa Vama što pre sastane. S obzirom na prilike koje vladaju u Hercegovini i Dalmaciji sve do Knina potrebno bi bilo da se Vi sa Birčaninom što pre sastanete. Vojvoda Birčanin teško je bolestan od srčane mane i prema mišljenju lekara njegovo je kretanje ograničeno. Sastanak ako Vi to želite a po mome mišljenju potreban je, trebate obaviti na granici Cr. Gore i Hercegovine u blizini Ravnoga.5 Vojvoda je izradio dozvolu od italijanske komande da se na ovoj teritoriji može zadržavati 6 do 7 dana. Zamolio me da Vas o svima stvarima koje sam zapazio na terenu obavestim.

Svi četnički odredi na teritoriji Hercegovine legalizovani su kod Talijana, dobijaju hranu, oružje i municiju. Platu ne primaju samo im se po neki put u vidu pomoći dodeljuju manje svote novca. Brojno stanje organizovanih četnika na teritoriji Hercegovine iznosi od 6 do 7 hiljada.6 Naoružanje pušaka oko 6000 kom. sa dosta automatskog oružja. Disciplina i duh dosta dobri. Ovi četnici većinom su formirani od jučerašnjih partizana7 izuzev odreda popa Radojice Perišića, poručnika Popovića Milorada i kapetana Danila Salatića. Pop Perišić u ovome kraju a i u celoj Hercegovini smatra se kao istinski borac i četnik, koji je sa svojim ljudima u društvu sa poručnikom Popovićem vodio borbu protiv ustaša, Talijana i komunista. Ovaj odred Gatački najbolji je odred u Hercegovini, jer ga sačinjavaju ljudi popa Perišića koji su se borili i od svakoga progonjeni.

Po želji vojvode Birčanina obišao sam Kalinovik i Bileću. Prilikom ovog obilaska vojvoda Birčanin svaki put vojnike je pozdravio sa patriotskim govorima a nekoliko puta spomenio je i Vaše ime. Po želji Birčanina govorio sam i ja ali uvek kao Vaš izaslanik. Ovo je potrebno bilo a to je i moja želja bila da se ljudi obaveste o pravom stanju stvari. Svi pitaju i traže vezu sa Vama. Nemojte misliti da smo mi to ljudima javno i na sva zvona rekli nego smo uvek našli neku zavijenu formu. Među četnicima ima političkih korteša koji su većinom komandiri četa i bataljona. Prema izjavi vojvode Birčanina a i mome zapažanju ovde zemljoradnici prednjače. U Nevesinju nalazi se Petar Samardžić koji je bio jedan od lidera Zemljoradničke partije a koji je u akciji protiv partizana igra dvoličnu ulogu. Prema izjavi vojvode Birčanina, kapetana Salatića i Dobrosava Jevđevića ovaj Samardžić štiti oko sebe najveće komunističke zlikovce. Po mojoj želji posetio sam grob pok. majora Todorovića u Kifinom selu u društvu vojvode Birčanina, Jevđevića i drugih četnika. Tom prilikom bila je vrlo interesantna scena. Građani (četnici) ovoga sela uhvatili su ubojicu Boška Todorovića i hteli su ga linčovati. Kada smo ga uzeli u zaštitu celo je selo protestvovalo i počelo da javno negoduje sa rečima: »Boško Todorović zajedno sa našim četnicima ubijen je od komunista a koji se nalaze pod zaštitom Petra Samardžića«. Tražio sam da se po cenu glave pronađu ubojice i učesnici u ubistvu Boška Todorovića i odmah streljaju.

Vidak Kovačević izjavio je želju da Vas obavestim i traži da u ovaj kraj Hercegovine pošljete profesora Lazara Trklju bar 10 dana. Napad koji smo pripremali na komuniste koji su bili u Čurevu8 a prema predlogu i planu čika Branka odmah sam tražio da to učinimo. Četnici koji su se nalazili na Morinama i Kalinoviku pod komandom kapetana Nešića9 koji je doskora bio u partizanima mogli su napasti komuniste i imati velikog uspeha. Komunisti su se povukli iz Čureva 11 o.m. tako da mi ni u kom slučaju nismo mogli stići na vreme da ih na-padnemo. Prebacio sam starešinama hercegovačkih četnika s tim da su oni mogli napasti komuniste u Ćurevu. Razlog zašto to nisu učinili nepoznat mi je, ali mislim da je bio javašluk. Komunisti su otstupili u pravcu Bosne. Prema izjavi zarobljenika i onih koji su se predali oni nameravaju da idu preko Kupresa za Dinaru. Komunisti su zauzeli Konjic i Prozor i porušili prugu na 6 mesta kao i tunel kod Ivan pl. tako da po izjavi stručnjaka ova pruga može biti ©pravljena za tri meseca dana.10 Prema svima izgledima a i informacijama koje sam dobio komunisti se povlače u pravcu Dinare i navodno za Sloveniju.

Komandant italijanske armije u Dubrovniku Dalmaco11 pozvao je Dobrosava Jevđevića radi važnih razgovora. Prilikom toga sastanka saopštio mu je da je Foča pripala Crnoj Gori. Nadalje mu je rekao da su obavešteni da se čiča nalazi u Crnoj

Gori u blizini Žabljaka. Hrvatski ministri Artuković12 i Košak13 sastali su se danas sa Dobrosavom Jevđevićem i saopštili mu da će hrvatska vojska u jačini od 2 divizije zauzeti celu Hercegovinu po cenu sukoba sa četnicima. Traže pregovore sa pretstavnicima četničkih organizacija u Hercegovini s tim da se u svemu sporazumeju. Prema mome mišljenju hrvatskim ministrima stalo je da se hrvatska država stabilizuje i očisti od četnika. Ako Hrvati uspeju u tome da u Hercegovini uspostave svoju vlast s time bi faktički stabilizovali hrvatsku državu i očistili četnike. S obzirom na dobru organizaciju četnika u ovom kraju ne bi trebalo ni po koju cenu dozvoliti da Hrvati uspostave svoju vlast u Hercegovini, a naročito u onom delu gde žive čisto Srbi. Mislim da bi trebalo što pre u Hercegovini i Bosni organizovati napad na Hrvate s tim da taj napad bude u isto vreme u Hercegovini i Bosni. Neophodno je potrebno što pre izvršiti organizaciju u Bosni i pripraviti ljude za tu borbu. Hrvatima ne smemo i ne možemo dozvoliti da stabilizuju svoju državu i očiste od srpskih četnika. Za ovu akciju najvažniji je problem ishrane. Prema izjavi Dobrosava Jevđevića mi možemo nabaviti dovoljno hrane od Talijana. Talijani prodaće nam hrane koliko nam treba samo je problem novac. Privatno sam saznao da su Jevđević i Kovačević14 dobili od Srba iz Mostara oko 4,000.000 dinara kao prilog za četničku akciju navodno da su priznanice za novac koje su izdate pojedinim ljudima snabdevene sa Vašim potpisom, koje ste Vi Kovačeviću dali u svoje vreme nepopunjene. Kako je ovaj novac utrošen i u kakve svrhe ne znam. Dobrosav Jevđević koji je u nacionalnom pogledu potpuno ispravan, dobar organizator, vešt čovek uspeo je da se kod Talijana dobro plasira ali ni u kom slučaju na štetu naših nacionalnih interesa. Sposoban je i jedino [može] on da za hercegovačke četnike nabavi sve što je potrebno.

Pored samog Gacka nalazi se Fazlagića kula u kojoj se nalazi oko 1000 naoružanih muslimana. Prema mome mišljenju bez ičije dozvole trebalo bi ovo selo napasti, kako bismo u ovom delu Hercegovine imali čistu situaciju, a s obzirom na nameru Hrvata da okupiraju celu Hercegovinu.

U Nevesinju, Kalinoviku, Gacku, Bileći i Trebinju kao i u drugim gradovima Hercegovine nalazi se hrvatska vojska, koja je neaktivna i ne udaljuje se nikuda iz varoši. Kada sam bio u Kalinoviku našao sam nekoliko Hrvata koji putuju za Dubrovnik automobilom zato što je pokvarena pruga kod Konjica i tom prilikom rekao mi je u razgovoru Gržac Andrija da u Hrvatskoj odakle on sada dolazi odnosno beži vlada haos. Pruga od Pakraca do Daruvara potpuno je razrušena.15 Haos u Hrvatskoj dostigao je vrhunac i svi koji se pozivaju u hrvatsku vojsku beže u šumu, zato i njih nekoliko beže za Dubrovnik da ne bi išli u vojsku.

Dobrosav Jevđević putem Talijana ima siguran kanal da prebaci naše ljude za Sloveniju. Talijani mu nude ako ima neku vezu sa Slovencima da povede akciju protiv komunista.

Stalno ispitujem prilike na terenu. Obilazim pojedine krajeve kako bi se uverio o pravom stanju stvari. Punomoći koje se nalaze kod mene nisam nikome još izdao a niti ću izdati dok se ne uverim koji su ljudi najzgodniji i najzaslužniji a naravno i najpopularniji da vode brigade i srezove. Bolna je tačka ambicija pojedinih ljudi koja se pojavljuje ovde kao i u drugim krajevima. Postoji bolesna ambicija pojedinih ljudi a naročito političara koji bi hteli putem čičinog autoriteta da stvaraju neku političku karijeru.

Moj odred koji se nalazi blizu Mratinja nepotrebno je da prelazi hercegovačku granicu, prvo što se ne mogu snabdeti hranom, drugo nema komunista, osim po neka trojka koju meštani sami mogu likvidirati. Organizacija koja se sprovodi u dobrom je početku samo se treba raditi sa puno takta. Rampini16 je bolestan i ostao je u Nevesinju. Nalazi se pored stanice ne znam da li je uhvatio vezu sa Vama o tome me nije ništa izvestio. Ne znam kako se moj odred snabdeva sa hranom, to sam ostavio u dužnost kapetanu Ružicu i kapetanu Pejoviću koji su obećali da će hranu koju će poslati Bajo Stanišić dobaciti odredu. U ostalom čika Branko obećao je da će o tome voditi računa. Pisao sam kapetanu Momčiloviću17 da odmah stupi u vezu sa Vama i da Vi odredite kuda odred treba da ide pošto prema mome mišljenju nepotrebno je da dalje ostane kod Mratinja. Ako je tačno da će Foča pripasti nama u koje ja verujem treba Momčilović da sa odredom uđe u Foči kao četnici Pavla Đurišića ili za Novu Varoš kako Vi nađete za potrebno odredićete. Nemoguće mi je a i želja je vojvode Birčanina, popa Perišića, Jevđevića i drugih da napustim Hercegovinu i ne izvršim povereni mi zadatak. Birčanin želi, pre-klinje i moli čiču da se sastane sa njime. Kapetan Kovačević dolazi kod Vas sa ovim izveštajem i objasniće Vam detaljno situaciju.

Ovde se prijavio kod mene biv. senator Marko Vujačić i advokat Jefto Pavić a za koje pop Perišić tvrdi da nisu ništa učinili što im se ne bi moglo oprostiti. Žele da se stave na raspoloženje. Ja im nisam ništa rekao i obećao. Molim da mi po ovome pitanju odredite držanje prema njima.

S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu.

16 jula 1942. god.

Slobodne srpske planine

MAJOR,

Petar Baćović

1  Original (pisan na mašini, ćirilicom) u Arhivu VII, Ča, k. 231, reg. br. 12/7 (BH-X-70).

2  Jedan od više pseudonima Draže Mihailovića.

3  Vidi dok. br. 118, nap. 6.

4  Vidi dok. br. 120, nap. 6.

5  Ilija Birčanin se sa Dražom Mihailovićem sastao 22. jula 1942, u Zimonjića Kuli (Pusto Polje, južno od Avtovca). Sastanku su prisustvovali i major Zaharije Ostojić, kapetan Pavle Đurišić i veći broj četničkih komandanata i vođa iz Hercegovine. U izveštaju italijanske Više komande oružanih snaga »Slovenija—Dalmacija« od 7. avgusta 1942. o tom sastanku, između ostalog, piše: »... U toku razgovora vođe Hercegovine razmatrali su delatnost italijanskih trupa na područjima Hrvatske nastanjenim pravoslavnim stanovništvom, navodno, zaključili da je potrebno nastaviti postojeću lojalnu sarađnju u borbi protiv

komunista i za normalizaciju prilika. — Na interpelaciju Trifunovića o njegovim operativnim planovima, general Mihailović je, navodno, izjavio da je vlada iz Londona vršila pritisak na njega da ponovo raspali gerilski rat protiv trupa Osovine na Balkanu. On je, navodno, odgovorio da učešće Srba u borbi, može da bude razmatrano tek kada Rusi budu u Budimpešti a Englezi u Sofiji. — Ovo zbog toga što se, s obzirom na već pretrpljene gubitke srpskog stanovništva u ratu, u ustaškim progonima i u partizanskom ustanku, tom stanovništvu ne mogu nametati nove žrtve i novi rizici...« (Arhiv VII, NAW-I-T-821, r. 403, sn. 55—57).

6  Vidi brojno stanje četnika u Hercegovini dato u dok. br. 120.

7  Odnosi se na pripadnike partizanskih jedinica koji su se, pod uticajem četničko-italijanske propagande, delatnosti pročetničkih elemenata unutar samih jedinica i zajedničkih oružanih dejstava četnika i italijanskih jedinica u proleće 1942, demoralisali i napustili svoje jedinice.

8 Na prostoriji Trbušče, Zakmur, Zelengora, Čurevo, Tjentište tada su se nalazili 5. proleterska (crnogorska) NOU brigada i Hercegovački NOPO sa Centralnom bolnicom (oko 170 ranjenika) i zbegom naroda iz Crne Gore. Njihov zadatak je bio da obezbede Bolnicu i zbeg, da u zahvatu tromeđe Bosne, Crne Gore i Hercegovine ožive NOP i stvore uslove za ofanzivna dejstva ka Hercegovini i Crnoj Gori. Međutim, pod pritiskom nadmoćnijih četničkih snaga Brigada i Odred su, krajem jula 1942, bili prisiljeni da napuste pomenutu prostoriju. Opširnije o tome, vidi dok. br. 124, 131 i 133; Zbornik NOR-a, tom IV, knj. 6, dok. br. 83; Oslobodilački rat, knj. 1, str. 269—272; Milivoje Grozdanić, Marš 5. proleterske brigade i Hercegovačkog partizanskog odreda u zapadnu Bosnu, VIG, br. 3/1951.

9 Slobodan.

10 Nastupajući ka zapadnoj Bosni, Grupa proleterskih brigada (vidi dok. br. 120, nap. 13), u prvoj polovini jula 1942, postigla je značajne uspehe u borbi protiv neprijatelja: porušila je oko 60 km žel. pruge Blažuj — Konjic, uništila više žel. stanica i objekata, oslobodila Konjic (8. jula), Gornji Vakuf (11/12. jula) i Prozor (13 jula). Opširnije, Zbornik NOR-a, tom II, knj. 1 (str. 175 i 176), knj. 5, dok. br. 3, 4, 9, 18, 19, 21 i 26; tom IV, knj. 6, dok. br. 27, 134, 137, 141, 143, 152 i 159, knj. 7, dok. br. 178 i 180; M. Leković, nd, str. 45—205.

11  Renco Dalmaco (Renzo Dalmazzo), komandant 6. korpusa 2. italijanske armije.

12  Andrija. 13 Vladimir.

14  Vidak.

15  Radi se o akcijama jedinica 1. slavonskog NOPO (Zbornik NOR-a, tom V, knj. 6, dok. br. 61, knj. 8, dok. br. 18).

16  Vojislav Voja Lukačević.

17  Milorad Momčilović.

Недавно се из штампе појавила још једна књига истраживача Бранка М. Јевтића, под насловом ''Биографије војвода Југословенске војске у Отаџбини'' (Беокњига, Беолетра, Хобиспорт, Београд, 2011). У Другом светском рату било је много четничких војвода, вероватно преко 100, а Јефтић издваја две групе: војводе које је прогласио Илија Трифуновић Бирчанин и војводе које је прогласио мајор Јездимир Дангић. И једни и други били су у формацијама Југословенске војске, тј. под командом ђенерала Драже. Мајор Дангић, командант Источне Босне, прогласио је десет четничких војвода, 10. децембра 1941. године. То је било први пут да неко из Дражине организације проглашава четничке војводе. Нема доказа да се по овом питању Дангић консултовао са Дражом, пошто је највећи део документације из 1941. године изгубљен. Ако се није консултовао, онда се руководио чињеницом да се цела организација тада звала Четнички одреди Југословенске војске и да је на наредбама које је добијао од Драже био печат са мртвачком главом. Занимљиво је да сам Дангић није био четнички војвода, па се може поставити питање да ли је имао право да то звање даје другима. Он није располагао довољним бројем официра, а с друге стране сматрао је да треба одати признање народним вођама који су на својим леђима изнели устанак у Источној Босни. Изгледа да је као безболнију варијанту узео доделу војводских звања, него официрских чинова. Такође треба имати у виду да је до проглашења дошло после немачке офанзиве на Равну Гору. Шириле су се разне гласине, чак и да је Дража убијен, а видело се и да се Немци спремају на четнике с оне стране Дрине. Другим речима, ово проглашење може се сматрати и као мера за подизање морала уочи предстојећих искушења. Од десеторице Дангићевиј војвода Јевтић издваја једног, најпознатијег, Радивоја Керовића. Радивоје је рођен 1916. године у селу Тобут испод Мајевице, у породици богатих домаћина и великих патриота. Његов деда Митар и стриц Неђо преминули су током Првог светског рата у злогласном аустроугарском логору Мелерсдорф. Други стриц, Јован, дезертирао је из аустроугарске војске и придружио се добровољцима при руској армији. Погинуо је 1916. у Добруџи. Радивојев отац Благоје Керовић био је члан Сокола и Младе Босне. После Сарајевског атентата пребегао је у Србију и као добровољац у српској војсци учествовао је у низу битака, укључујући и пробој Солунског фронта. Стекао је више одликовања. После рата, као најугледнији домаћин из области Мајевице, био је народни посланик и председник општине Прибој. У Другом светском рату, чим је чуо за Дражу, Благоје је пошао на Равну Гору, али су га Немци ухапсили на друму Лозница - Ваљево и стрељали. Била је то прва жртва из породице Керовић у новом рату. До краја рата у редовима четника пашће сва четири Благојева сина: Пера, Радивоје, Митар и Неђо. Војвода Радивоје Керовић погинуо је 20. јануара 1946. на падинама Мајевице, изнад Сребреника, после дводневне борбе. Комунисти су одсекли његову главу, набили је на колац и однели у Тузлу, где су је изложили неколико дана и бацили на непознато место. Војводино обезглављено тело је пронађено и сахрањено на гробљу у Тобуту. Бранко М. Јевтић наводи и низ занимљивих података о сваком од 30 војвода које је прогласио војвода Илија Трифуновић на Дражин предлог, или, у неколико случајева, пре него што су се њих двојица повезали, без тог предлога. Јевтић најпре даје Бирчанинову биографију: рођен је 1877. у Тополи, био је члан четничке организације од њеног оснивања, четовао је у одреду војводе Војина

Вука Поповића... Између два рата био је председник Удружења четника за слободу и Отаџбину (од 1919. до 1932), а касније председник Српске народне одбране и високи функционер политичке странке Орјуна (Организација југословенских националиста). Двоглед који је наследио од војводе Вука поклонио је војводи Момчилу Ђујићу (била би занимаљива информација да ли је војвода Ђујић тај двоглед успео да пренесе у Америку). После Бирчанинове, Јевтић нас упознаје са биографијом војводе Драгослава Рачића, према коме, како изгледа, гаји највише симпатија. Следе биографије војвода Драгутина Кесеровића, Момчила Ђујића, Николе Калабића, Звонимира Вучковића, Предрага Раковића... У биографији војводе Авалског Александра Михајловића Јевтић наводи и његов датум рођења, што још никоме није пошло за руком (рођен је 18. марта 1907. у Београду). Међутим, и даље не знамо које класе Ниже и Више школе Војне академије је похађао овај елитни официр, командант београдских илегалаца (у Војном архиву нема његовог персоналног досијеа, или потписник ових редака није успо да га пронађе). Јевтић исправља и податак о месту рођења војводе Петра Баћовића. Обично се наводи да је Баћовић рођен у Никшићу, а заправо је рођен у селу Кленак у Бањанима, 1898. године. Од војвода о којима се мање пише најзанимљивија је биографија Петра Самарџића. Он је рођен 1891. године у селу Горњи Братич код Невесиња. Петров отац Јован страдао је крајем 1914. године, у снежној мећави, када је са групом младића насилно регрутованих од стране Аустроугара побегао и покушао да се придружи српској или црногорској војсци. Између два рата Петар Самарџић је био лидер Земљорадничке странке у Источној Херцеговини. У чину резервног наредника, 1941. године је формирао прву устаничку групу, стоврену ради заштите народа од формација НДХ. Крајем године та група је преформирана у Доњоневесињски батаљон. Петар је тада постао командант Невесињског среза и на тој дужности остаће до краја рата, бивајући унапређиван до чина поручника. Био је једини делегат из Херцеговине који је стигао на Народни конгрес у селу Ба (остали су закаснили, због снежног невремена). Као старији и искуснији у односу на друге команданте, увек је настојао да смири ситуацију и да сачува што више глава, како српских, тако и муслиманских и католичких. Лета 1942. похапсио је све муслимане и држао их је у затвору док нису прошле четничке јединице из других крајева. Другом приликом, команданту Рогатичке бригаде је рекао: ''Ако једна муслиманска или католичка глава падне у Невесињу без мог наређења, друга ће бити твоја''. А са његовим наређењем падале су само главе муслимана и Хрвата који су учествовали у злочинима. Свог омиљеног вођу, војводу Петра, народ је успевао да сачува до Бадњег дана 1948. године, и поред тортуре којој је био изложен. Тог Бадњег дана војвода је откривен и дошло је до борбе. Тешко рањен, извршио је самоубиство, да не би комунистима пао жив у руке. Његови посмртни остаци никада нису пронађени. Од 2000. године на улазу у Невесиње путнике дочекује и поздравља биста војводе Петра Самарџића. Све у свему, добра страна ове књиге је што први пут на једном месту можемо видети биографије Дражиних војвода. Критика иде на то што Јевтић не ставља фусноте, односно изворе, мада их има, и то и архивску грађу и податке из теренских истраживања. На пример, за допуну биографије војводе Петра Самарџића ишао је у Горњи Братич. Зато препоручујем Јевтићу да, пошто већ

издвоји толико времена да сакупи све ове податке, ''нађе'' још и тих пар дана за фусноте.

Маргита дјевојка и Рајко војвода

Маргита дјевојка и Рајко војвода

Још зорица не забијелила,

ни Даница лица помолила,

a од дана ни помена нема,

пошетала Mapгитa ђевојка

у Сријему no Сланом Камену.

Рано шета боса no камени.

рано шета, танко попиjeвa,

a y пјесми кунијаше Рајка:

"Бог т ' убио, Рајко војевода!

Чим ти наста на Сријем војвода,

тако нама Турци додијаше,

a док бјеше војевода Мирко,

ми Турчина нигђе не чујасмо,

a камоли очима виђасмо;

a данас нам додијаше Турци,

тypcки коњи ноге искидаше

шетајући јутром и вечером,

на плочама поље разнијеше

мећући се џиде и лобуда. "

Тако пјева Сријемка ђевојка;

она мисли нико је не слуша,

ал' то Рајко и слуша и гледа,

пa дозива Mapгитy ђевојку:

"Селе Moja, Маргита ђевојко,

немој клети војеводу Рајка!

Шта ће коме учинити Рајко?

Шта ће себе, шта ли ћe Сријему

a шта ли ће y Ср'јему Турцима?

Докле бјеше војевода Мирко,

бјеше тада млого војевода

пo нашијем редом градовима.

Па ме чекај, Mapгитa ђевојко,

стани мало на камену Слану,

стани мало, да ти кажем право

све војводе и градове редом:

на бијелом граду Дмитровици,

онђе бјеше старац Кузун-Јањо,

бјеше њему триста и три љета;

на Поцерју покрај воде Саве,

онђе бјеше Обилић Малошу,

везир бјеше славноме Лазару;

на ономе Биограду стојну,

онђе бјеху два Јакшића млада -

Јакшић Дмитар с војводом Стјепаном;

на бијелу граду Смедереву,

онђе бјеше стари деспот Ђурђе

са његова два вриједна сина -

са Стјепаном a и ca Гргуром;

a на оној на равној Ресави,

онђе бјеше војвода Cтеване;

на Сталаћу, на високој кула,

онђе бјеше војвода Тодоре;

на Крушевцу, граду бијеломе,

онђе бјеше славни кнез Лазаре

a ca сином високим Стеваном;

на Прокупљу, граду бијеломе,

онђе бјеше cтapи Jуг Богдане

с девет сина, с девет Југовића;

на бијелу граду Куршумлији,

онђе бјеше Бановић Страхиња;

Ha Топлици, на води студеној,

онђе бјеше Топлица Милане;

а на оној равној Косајници,

онђе бјеше Косанчић Иване;

a на Нишу, граду бијеломе,

онђе бјеше војвода Станиша;

на Тимоку, златноме потоку,

тy бијаху двије војеводе -

једно Бјелић, друго Златнокосић;

на Видину, граду бијеломе,

онђе бјеше старац Владисаве;

a на равној земља Каравлашкој,

онђе бјеше Каравлах Радуле;

на Букрешу, граду бијеломе,

онђе бјеше бего Радул-бего

с својим братом Мирком војеводом;

на нашему пространу Сријему,

онђе бјеше Мирко војевода;

на бијелу граду Вучатрну,

онђе бјеше војвода Војине

са три сина, три Војиновића;

на Загорју, мјесту питомоме,

онђе бјеше Љутица Богдане;

на Пазару, граду бијеломе,

онђе бјеше Реља Крилатовић;

на Сјеници, на равној паланци,

онђе бјеше војвода Стеване;

а на оној на Босни поносној,

онђе бјеше Бошко Бошњанине;

на Травнику, граду бијеломе,

онђе бјеше Бранковићу Вуче,

везир бјеше славноме Лазару;

a на ломној на Херцеговини,

онђе бјеше Херцеже Стјепане;

на бијелу граду Пирлитору,

онђе бјеше Момчило војвода

с девет браће, с девет војевода;

на Цетињи, на води дебелој,

онђе бјеху два бега голема,

Иван-бего и с њим Обрен-бего,

обадва су Турци потурчили;

на ономе ломну Шекулару,

онђе бјеше Петар Шекуларац;

a на Скадру на води Бојани,

онђе бјеше Вукашине краљу

a ca братом војводом Угљешом

и са братом Гојком војеводом;

на Призрену, мјесту питомоме,

онђе бјеше српски цар Стјепане

a ca сином нејаким Урошем;

на ономе равном Дукађину,

онђе бјеше Лека капетане;

a на оном на Косову равну,

онђе бјеше војвода Мијајло;

a на оној на Планини Старој,

онђе бјеше Старина Новаче

a ca братом дели Радивојем,

с Татомиром и c Грујицом младим;

на Софији, граду бијеломе,

онђе бјеше Грчићу Манојло;

на Кратову, граду бијеломе,

онђе бјеше Кратовац Радоња;

на бијелу граду Куманову,

онђе бјеше Костадине бего;

на Солуну, граду бијеломе,

онђе бјеше војвода Дојчине;

на Прилипу, граду бијеломе,

онђе бјеше Краљевићу Марко.

Па чу л', селе, Маргита ђевојко,

све то бјеху наше војеводе,

све су били, па су преминули -

који, селе, они починуше,

a који ли они изгинуше;

данас тога нема ниједнога,

сам остаде у Сријему Рајко

као суво дрво у планини.

Шта ће себе, шта ли ће Сријему,

a шта ли ће у Ср'јему Турцима? "

Па извади ноже од појаса,

удари се посред срца жива,

мртав паде на земљицу црну.

Рајко паде, Маргита допаде,

пишти љуто како змија љута:

" Браћо моја, српске војеводе,

како бисте, како преминусте,

a како ли робље остависте!

Робље* ваше - све турско подножје,

намастири - турске потпрдице ".

Па довати Рајкове ножеве,

удари се посред срца жива,

мртва кужна** покрај Рајка паде.

Порекло: Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме, књига 3, бр. 10, Беч 1846. Забележено од Старца Рашка.

Робље овдје значи жене и дјеца, као што се и у говору може чути. o Кужна и овдје значи тужна, жалосна, несрећна (као и у књ. II на

стр. 123 и стиху 222).

Dragoslav Dimitrijevic Beli: GDE JE MOJA MAMA (hronika Avalskog korpusa JVuO)

Увод

Народи Југославије вековима су се борили за своју слободу и независност. У тој дуготрајној борби против стране доминације и насилне денационализације , родила се идеја о националном и државном јединству и наишла на широку подршку народа. Она је постала циљ читавих генерација, јер су у њој гледале услов и гаранцију националне слободе. Крајем 18 и почетком 19 века израстао је снажан југословенски национални покрет. Први и Други устанак у Србији, Илирски препород у Хрватској, сталан отпор Словенаца германизацији и вековне борбе против туђина у Црној Гори били су најснажније манифестације тог покрета. Ослободилачка борба ширила се и у другим југословенским земљама и довела и до устанака у Босни, Херцеговини, Македонији и другим крајевима.

Као резултат те дуге борбе наших народа створена је, 1918. године, заједничка југословенска држава, свих југословенских народа; безбројни животи синова њихових узидани су у њене темеље. Само је Србија у ослободилачким ратовима 1912-1918 имала 1. 300. 000 губитака, тј, изгубила је једну трећину од укупног становништва. Стварање нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у Београду је 1. децембра 1918, прогласио регент Александар Карарђевић.

У процесу борбе за уједињење, југословенски народи су се борили за пуну равноправност и слободу националног развитка. Оне нису жалили жртве за остваривање тих идеала.

Међутим, одмах после уједињења, националне и демократске тежње народа биле су изигране од стране великосрпске буржоазије са династијом Карађорђевића на челу. Штавише, великосрпска буржоазија није хтела да дели власт чак ни са буржоазијом осталих југословенских народа у заједничкој држави, негирајући националну индивидуалност македонског и црногорског народа, а хрватском и словеначком народу признајући то само формално. У

спровођењу те хегемонистичке политике она се ослањала на централистички апарат, на полицију и на војску. Са друге стране западне силе, бојећи се револуционарног таласа који се ширио са истока, издашно су подупирале великосрпску буржоазију у борби против националних и демократских тежњи југословенских народа и учиниле све да се учврсти њен хегемонистички положај у новој држави.

Касније, када је прошла непосредна опасност од револуције, незадовољство народа искоришћaвале су националне буржоазије у борби за поделу власти, као и разне групе и организације подстицане с поља као – франковци, клерофашисти и усташе у Хрватској, Врешна македонска револуционарна организација (ВМРО) у Македониоји, „зеленаши“ у Црној Гори, „Национални демократ“ и „Национал радикал“, на Косову итд.

Тако је нерешено национално питање постало основни проблем и главни камен спотицања у даљем развоју Југославије као државе.

Уз заоштравање националних супротности, Југославију су потресали социјално-економски покрети сељачких маса због нерешеног аграрног питања и аграрних односа на селу. У областима Југославије, сем Србије и Црне Горе, преовладавао је крупни посед цркве, грофова и барона, ага и бегова и крупне градске буржоазије. У Македонији, Далмацији, Босни и Херцеговини владали су полуфеудални односи, са неприкривеним формама феудалне експлоатације. У Војводији, Хрватској и Словенији, иако је сељак био слободан, преовладавао је крупни посед. Удружена буржоазија у крви је гушила побуне сељака, да би коначно изиграла њихове тежње за правилним решењем аграрних односа, - тежње које су их, у дугом процесу националноослободилачке борбе, покретале против туђина.

Не рачунајући црквене и многе друге поседе који нису дошли под њен удар, аграрна реформа је обухватала 2, 032. 434 катастарска јутра, али од тога је, уз високу накнаду поседницима, подељено свега 594. 870 катастарских јутара, а остало је продато старим или новим власницима.

Упоредо с незадовољством и отпором сељачких маса развијао се и револуционарни покрет радничке класе, која се гушила у оштем хаосу и беди.

Приликом уједињења, у Југославији је било 2. 061 предузеће са око 154. 847 радних места. У току првог светског рата и окупације страдали су индустрија, саобраћај и занатство пре свега у Србији, а после рата споро се обнављала. Услед свега тога, 9/10 радника било је на улици без зараде и хлеба, а број незапослених се повећавао доласком са села неквалификоване и јефтине радне снаге. Радничка класа је била извргнута нечувеној експлоатацији: наднице квалификованих радника су износиле 5 – 6 динара, док су цене животних потреба биле бескрајно високе. Радни дан се кретао од 9 до 12 (па и 14) часова, а заштити рада нико није поклањао пажњу. Где су могли капиталисти су квалификоване раднике замењивали дечјом и женском радном снагом чија се надница кретала од 2 ½ до 3 ½ динара.

На противрадничку политику буржоазије, радничка класа, под руководством Комунистичке партије Југослације (КПЈ) и синдиката, одговорила је организованом борбом. Читаву земљу запљуснули су штрајкови, демонстрације и протестни зборови.

У том периоду је класни синдикални покрет у Југославији био је по броју (преко 300. 000 чланова) и борбености међу најјачим синдикалним покретима у Европи.

Владајућа буржоазија се бојала да организована радничка класа не стане на чело сељачког покрета и да се незадовољство маса не слије у општенародну револуцију.

У Москви је марта 1919. године формирана трећа Комунистичка интернационала (Коминтерна) на којој присуствовао и представник југословенског пролетаријата.

У Београду је априла 1919, формирана Социјалитичка радничка партија Југославије (Комуниста), која је на конгрсуу Вуковару априла 1920, променила назив у Комунистичку партију Југославије (КПЈ). Због тешких и економских прилика у земљи КПЈ је уживала широку подршку и поверење маса па је на изборима за Конституанту (Уставотворну скупштину) добила 58 посланичких мандата и по томе била трећа партија у земљи.

У страху од револуције, владајућа буржоазија припремала се за коначан обрачун са радничким покретом и његово, авангардом – Комунистичком партијом и класним синдикалним покретом. У том циљу, она је, крајем 1920, одлуком – Обзнаном, забранила рад КПЈ и револуционарних синдиката. Пошто јој је пошло за руком да политиком терора и преваром у току избора за Конституанту и у самој Уставотворној скупштини прогура централистички видовдански устав 28. јуна 1921. године, она је успела да озакони своју хегемонистичку власт и политику насиља. Овим уставом краљ је постао самодржац изнад народа и његовог претставништва.

Према члану 52. устава, „краљ има право да распушти скупштину. . . краљу се ништа не може у одговорност ставити. Нити краљ може бити тужен“

Захваљујући томе, и јачању полицијског апарата, великосрпска буржоазија, са краљем на челу, осетила се довољно јаком да се обрачуна са Партијом и класним синдикалним покретом. Законом о заштити државе, од 1921. године, забрањена је Комунистичка партија, а делатност њених чланова оштро се кажњавала. Тако је радном народу Југославије и законом забрањено да се бори за своја политичка и економска права. Тада су се учврстили хегемонија, полицијски терор и свестрана пљачка и корпуција владајуће буржоазије. Међутим није престала даља борба народа. Напротив, национално питање све се више заоштравало, упркос томе што су великосрпски хегемонисти покушали да се нагоде са корумпираним врховима грађанских партија, нарочито са вођством Хрватске републиканске сељачке странке (ХРСС).

А револуционарна борба радничке класа наставила се у знаку још јаче класне диференцијације и заоштравања класних односа.

У таквим условима, краљ је, 1929. године, после убиства хрватских посланика у Скупштини, укинуо видовдански устав и завео режим личне владавине у циљу одбране централизма и самодржавља.

Ударци који су јој задавани од режима, као и фракционашка борба унутар руководства, отежавали су организационо јачање КПЈ. И тек 1937, када је на чело КПЈ дошао Јосип Броз Тито ликвидирано је фракционаштво и почело организационо и идејно јачање Партије и она је могла да развије своју илегалну политичку и револуционарну делатност.

На међународном плану ситуација се неповољно развијала. Дана 30. јануара 1930, у Берлину, председник Немачке фелдмаршал Паул фон Хинденбург поверио је мандат за председника владе (канцелара) Адолфу Хитлеру, вођи немачке националсоцијалистичке партије који је потврдио што је раније изјављивао, да не признаје уговор о миру закључен 28. јуна 1919. године у Паризу после завршетка првог светског рата измеђун побеђене Немачке о држава победница, и почео припреме за други светски рат.

У Берлину су 25. новембра 1936. године Немачка (Трећи рајх) и Јапан потписали пакт о заједничкој борби „против комунизма“, - тзв. Пакт антикоминтерне, коме је приступила и Мусолинијева фашистичка Италија 6. новембра 1937. године, чиме је створен Тројни пакт с циљем да силе потписнице изврше нову поделу света и наметну им наци-фашизам.

Уочавајући непосредну опасност од немачко-италијанског наци-фашизма, КПЈ је повела одлучну борбу против ненародне политике владе Милана Стојадиновића, за одбрану слободе и независности Југославије.

Децембра 1937, у Москви, Коминтерна је Јосипу Брозу Титу, организационом секретару КПЈ поверила дужност Генералног секретара КПЈ, а јануара 1938, Тито је формирао нов Централни комитет КПЈ.

Дана 12. марта 1938, немачке трупе су ушле у Аустрију, а сутрадан објављено је укључивање (Аншлус) Аустрије у састав Трећег рајха (Немачке)

Поводом аншлуса Аустрије, 16. марта 1938 Централни комитет КПЈ (ЦК КПЈ) издао је проглас народима Југославије у коме је позвао демократске и родољубиве снаге српског, хрватског, словеначког и других народа које су вољне да бране мир и независност земље, да се, без обзира на верску, националну и страначку припадност уједине у један фронт и да је протународни и хегемонистички режим Стојадиновића највећа опасност за слободу народа Југославије и за независност државе. На демонстрацијама чланови и присталице КПЈ носиле су на одећи паролу: „Бранићемо земљу“.

У Москви је 23. августа 1939. године између Савеза совјетских социјалистичких Република (СССР) и Немачке потписан пакт о ненападању по

коме је, када је у септембру исте године Немачка напала Пољску, Црвена армија запосела њене источне крајеве.

Дана 29. септембра 1938. године, у немачком граду Минхену, отпочела је дводневна конференција председника влада Велике Британије, Француске, Италије и Немачке, која је удовољила немачком захтеву да јој Чехословачка од своје територије уступи судетску област. Нешто касније Чехословачка је уступила Пољској област Тјешина а Мађарској део Словачке и Поткарпатске Украјине.

У октобру 1938, поводом Минхенског споразума ЦК КПЈ упутио је проглас у коме народе Југославије упозорава на опасност од фашизма.

А у прогласу поводом немачке окупације Чехословачке марта 1939, се каже:“Независност Југославије се може сачувати од најезде фашистичких освајачако окупимо све родољубиве и демократске снаге и створимо братску слогу и споразум међу народима Југославије“. И даље: „. . . осигурати одбранбену способност за очување Југославије може само и једино народна влада која ће хитно обезбедити народу сва демократска и национална права и предузети све мере за одбрану земље“. За овакву политичку линију КПЈ се борила упорно и доследно

У Краљевини Југославији су 11. децембра 1938, одржани парламентарни избори. Гласање је било јавно и око 74% бирача је гласало. Уз велики притисак полиције владина листа добила је 1, 643. 783 гласова, а 1, 364. 524 гласа удружена опозиција коју су сачињавале: Хрватска сељачка странка, демократи Љубе Давидовића, Земљорадничка странка, Самостална демократска странка. Радикали Аце Станојевића, Црногорска федералистичка група Секуле Дрљевића и Социјалдемократска странка.

Дана 15. марта 1939, немачке трупе запоселе су Чехословачку. Словачка је дан раније, на подстицај владе Трећег рајха, прогласила је независност, док су Чешка и Моравска постале немачки протекторат.

Дана 7. марта 1939. године, италијанске трупе су ушле у Албанију а 16. априла у Риму је проглашено прикључење Албаније Италији.

Дана 22. маја 1939, у Берлину је између Немачке (Трећи рајх) и Италије подписан Пакт осовине (Осовина Рим – Берлин), који се државе уговорнице обавезју на заједничко вођење рата. После тога су Немачка и Италија називане и силе осовине.

Дана 26. августа 1939. године на Брду код Крања у Словенији подписан је споразум између председника Краљевине Југославије Драгише Цветковића и председника Хрватске сељачке странке др Владимира Мачека којим је од дотадашње савске и приморке бановине а делом и других бановина, формирана Бановина Хрватска, а Мачек је ушао у владу као њен подпредседник.

Хитлерова Немачка је 1. септембра 1939. године, без објаве рата напала Пољску, што се сматра за почетак другог светског рата, а 3. септембра исте године су Велика Британија и Француска објавиле рат Немачкој.

Тројном пакту приступиле су Мађарска 20, Румунија 23. новембра 1940, а Бугарска 1. марта 1941. године.

Двадесет седми март. -У Бечу, у дворцу Белведере 25. марта 1941, председник владе Краљевине Југославије Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар Марковић, у присуству представника сила Тројног пакта подписали су протокол о приступању Тројном пакту.

Дана 27. марта 1941, група официра, са генералом Душаном Симовићем на челу збацила је владу Драгише Цветковића а нову владу је образовао генерал Симовић, поводом чега су избиле велике манифестације, у којима су узели врло активног учешћа и комунисти.

Дана 28. марта влада генерала Симовића упутила је телеграме владама Немачке и Италије да она и даље остаје верна начелима поштовања међународних уговора, па и протокола подписаних у Бечу о приступању Југославије Тројном пакту.

У борби за одбрану земље, КПЈ успела је да се афирмише као једина оопштејугословенска партија и стварна снага народа. Зато су се око ње окупили не само свесни представници радничке класе него и све напредне, демократске и родољубиве снаге. Тако је КПЈ, под руководством Тита, за релативно кратко време успела да се припреми за догађаје који су наступили 25. марта и касније.

Већ 1938. године било је јасно каква опасност прети Југославији од агресије немачко-италијанског наци-фашизма. После Аншлуса Аустрије, окупације Чехословачке, и нарочито напада Немачке на Пољску 1. септембра 1939, што је био почетак Другог светског рата и њене окупације, и нарочито 1940. године, после ратних успеха Хитлерових армија у западној Европи када су побеђене и окупиране: Данска, Норвешка, Холандија, Луксембург, Белгија и Француска, та опасност је постала сасвим очигледна. Међутим Краљевина Југославија није била спремна за одбрану.

Узалуд је КПЈ, од 1938. до 1941. године, указивала на опасност која прети независности земље. Сви њени захтеви да се остваре основни предуслови за одбрану земље остали су безуспешни. Политици владе Милана Стојадиновића, - која је отпочела фашизацију политичког живота земље и југословенску привреду претворила у привесак осовинске привреде, уз несметан рад хитлеровске пете колоне, и, разбивши Малу антанту и Балкански споразум, извршила потпуну изолацију Југославије – остала је доследна и влада Драгише Цветковића, односно влада Цветковић – Мачек. Она није хтела, у унутрашњиј пoлитици, извршити такав заокрет који би омогућио да се све националне снаге уједине у јединствени фронт за одбрану домовине, нити, у спољној политици, остварити савез са оним земљама и народима који нису без сумње у датој ситуацији могли пружити моралну и другу помоћ Југославији. Напротив, предузела је мере да се ослободи свих антифашистичких и прогресивних снага

које су јој стајале на путу фашизације земље и прикључења Југославције Тројном пакту. Пред рат формирани су концетрациони логори у који су затвaрани комунистги и њихове присталице и други напредни елементи. Ни војни министар ни генералштаб нису предузели потребне мере на припреми армије и народа на одбрани земље.

Тако се фаталне 1941. године Југославија нашла споља потпуно изолована, а изнутра – дугогодишњом противнародном политиком владајућих снага – сасвим ослабљена и разједињена. А пета колона се чврсто ушанчила у врховима и државне управе и војске и привреде.

После успеха у Пољској и у Западној Европи, интересовање Немачке за Балкан знатно је порасло. Зато је растао и њен утицај у балканским земљама, а тиме и утицај профашистичких снага у владајућим круговима тих земаља. С друге стране, балканске државе, међусобно рзједињене и слабо наоружане, очекивале су једини спас од своје пасивне неутралности. Међутим, припремајући агресију на Савез совјетских социјалистичких република (СССР), Хитлер је хтео да расчисти политичку и војну ситуацију у Југоисточној Европи. Државе у овом делу Европе имале су, милом или силом, да приђу Немачкој и да јој ставе своје територије на расположење, тј. да се одрекну свог суверенитета, своје независности. Пошто су Мађарска, Румунија и Бугарска приступиле Тројном пакту, Хитлер је, почетком марта 1941, тражио да то учини и Југославија.

Уочивши спремност владе Цветковић – Мачек и кнеза Павла да се потпише приступ Тројном пакту, Централни Комитет (ЦК) КПЈ, прогласом се обратио наоду:

„Данашња влада спрема издају. За неки дан треба да се потпише Тројни пакт који значи сигурну и срамотну смрт нашој држави, нашој слободи и нашем народу. Први пут у нашој историји треба пред тиранима да клекнемо, да на коленима потонемо у бесчашће и ропство. И то данас, када је цео народ у свим крајевима државе, свих сталежа и узраста устао исто као 1912, 1913, 1914, и када има само једну душу, једну вољу и једну мисао, да на живот и смрт брани своју највећу тековину и светињу – националну слободу и државну незвисност.

Нећемо ни тројни пакт, ни инструкторе, ни туристе, ни привредне стгручњаке, ни чишћење непријатеља осовине. Хоћемо владу националне слоге и одбране. Све за част и слободу! Част и слободу ни за шта!“

Међутим, без знања и одобрења народа , кaко је већ наведено, влада је 25. марта 1941. у Бечу, у дворцу Белведере, потписала протокол о приступању југославије тројном пакту.

Истог дана када је потписан пакт, ЦК КПЈ објавио је проглас у коме је тај акт владе окарактерисан и осуђен као издаја. Увече су избиле демонстрације у Београду, Крагујевцу, Нишу, Цетињу, Сплиту и другим местима, а сутрадан су демонстрације биле још масовније, на којима је осуђивано приступање Тројном пакту.

Демонстрације под паролама „Боље рат него пакт“ и „Боље гроб него роб“ биле су најмасовније и најбурније у Београду у којима су врло активно узели учешћа и чланови КПЈ.

Под притиском тога расположења и захтева народних маса, 27. марта група прозападно оријентисаних српских официра, уз подршку обавештајне службе Велике Британије, извршила је преврат, срушена је влада Цветковић - Мачек и формирана је нова влада под председништвом генерала Душана Симовића. Али влада је дала изјаву да прихвата Тројни пакт и забранила је нове манифестације и у званичном саопштењу се оградила од расположења и захтева народа.

У прогласу од 30. марта 1941, ЦК КПЈ изложио је програм мера које је влада требало да предузме у циљу одбране земље:

„Ми, комунисти, сматрамо да је у интересу очувања мира, у интересу јединства и слоге свих народа Југославије, у интересу одбранбене снаге за очување слободе и независности народа Југославије да садашња влада одмах испуни захтеве за које се огромна већина народа годинама бори:

пакт о узајамној помоћи са Совјетским Савезом (СССР);

укидање свих ванредних закона и давање народима Југославијре њихових демократских и националних права и слободе;

слобода синдикалног и политичког оrганизовања;

потпуна амнестија свих политичких и војних осуђеника и повратак из француских логора херојских синова наших народа – шпанских добровољаца;

стављање под суд свих петоколонаша, разних крволока који су по главњачама (затворима) Југославије мрцварили политичке ухапшенике;

чишћење државног и војног апарата од свих противнародних елемената и туђих агената“.

Међутим сем склапања пакта са СССР, у Москви ноћу 5/6. априла 1941. године, тј. до напада фашистичких сила на Југославију, ни влада ни Генералштаб нису предузели озбиљније мере да се ојача одбранбена способност земље.

Иако народи Југославије нису успели да доведу на власт истинске народне снаге, ипак догађаји од 27. марта претстављају велику историјску победу Југославије над снагама фашистичких империјалиста и над њиховим реакционарним петоколонашким и капитулантским упориштима у самој Југославији. То је био одлучан одговор народа једне мале земље која хоће да брани своју слободу и независност.

Почев од 27. марта, борба наших народа постала је део свеопште борбе слободољубивих снага у свету против фашистичких агресора.

% Априлски рат. -Хитлер је одмах реаговао и већ истог дана донео одлуку да нападне Југославију. И 6. априла на Југославију су извршиле напад без објаве рата 12. немачка армија која је била стационирана у Бугарској и Румунији и 2. немачка армија са положаја и Аустрији и Мађарској; 2. италијанска армија дуж италијанско-југословенске границе, 9. италијанска армија из Албаније и мађарски брзи корпус и делови 3, 4. и 5. пешадијског корпуса дуж мађарско-југословенске границе.

Основна идеја југословенског „Ратног плана Р-41“ била је: одбрана на свим фронтовима, а офанзива према Албанији с циљем да се заједно са грчком армијом туку тамошње италијанске снаге; Задар заузети препадом; под јачим непријатељским притиском повлачити се општим правцем на југ; у случају повлачења из земље, оdступити у Грчку и тамо организовати фронт заједно са Грцима, а евентуално и са другим савезничким снагама – Британцима. .

За извршење ове идеје било је предвиђено ангажовање 28 пешадијских дивизија и 3 коњичке дивизије, 18 одреда сваки јачине 1 – 3 пешадијска пука ојачана артиљеријом, 16. посадних пукова и других мањих јединица, у следећем распореду:

3 група армија: 3. армија требало је да предузму офанзиву против италијанских снага у Албанији у циљу спајања са грчким трупама, док су трупе 3 армијске области имале задатак да бране гранични фронт према јужној Бугарској од Дојранског језера до Криве Паланке;

5 армија имала је задатак да брани гранични фронт према северној Бугарској и Румунији од Криве Паланке до Голупца;

6. армија (Сремска, Дунавска и 2. коњичка дивизија, Браничевски, Пожаревачки, Смедеревски, Банатски и Савски одред ) имала је задатак да брани гранични фронт према Румунији, од Голупца до Бегејског Канала;

2. група армија: 1. армија држала је фронт према Мађарској од Бегејског Канала до Дунава, а 3. армија (Осјечка, Врбаска и Босанска дивизија и један посадни пук) од Дунава до Доњег Михољца;

1. група армија: 4. армија била је распоређена према Мађарској, од Доњег Михољца до Орможа, а 7. армија распоређена је према Аустрији и Италији од Орможа до Карлобага:

Трупама Приморске области било је наређено да бране обалски појас од Карлобага до Будве и да препадом заузму Задар.

У стратегијској резерви предвиђене су 4 дивизије: Церска око Младеновца, Унска око Старе Пазове, Личка око Модриче и Динарска око Сарајева.

Ваздухопловство (415 авиона), имало је задатак да врши подршку операција копнене војске, да штити важне објекте и да извесним снагама бомбардује циљеве у приграничним зонама.

Ратна флота имала је да брани јадранску обалу и да садејствује нападу на Задар, а речна флотила да подржава операције копнене војске.

Југословенска војска је 27. марта бројала око 600.000 војника, а могла је мобилисати око 1,200.000 људи за оперативну и 500.000 за резервну војску, као и око 900.000 грла стоке. Али, како је 30. марта наређено да тзв, опште активирање (у ствари тајна мобилизација), отпочне 3. априла, општа мобилизација је објављена тек 7. априла, те је рат затекао већи део јединица у покрету ка концетрационој просторији, а неке још и на мобилизацијском месту, јер је трајање мобилизације за већину јединица износило четири и више дана. Рат је отпочео у недељу 6. априла терористичким бомбардовањем Београда (484 немачка бомбардера у пратњи 250 ловаца), као и бомбатрдовањем и других места од немачке и италијанске авијације.

Многи комунисти који нису били мобилисани пријављивали су се командама војске и тражили оружје и da буду укључени у војне јединице, али су свуда одбијани.

Код јединица 4. армије унутрашњим разорним дејством усташких елемената дошло је до потпуног расула, а повлачењем и појавом сличног растројства и код 7. армије престао је уствари сваки отпор 1. групе армија. Истодобно отпочело је осипање и повлачење 2. групе армија (1. , и 2. армије) из Барање и Бачке, а затим из Славоније и Срема, преко Саве, на југ.

У Загреб су немачке трупе ушле 10. априла и усташе су одмах преко радиостанице прогласили стварање Независне државе Хрватске, на челу са Поглавником Антом Павелићем.

Без неког озбиљнијег отпора Немци су брзо напредовали и немачке трупе које су нападале из Румуније, већ 12. априла су ушле у Београд.

Врховна команда је 14. априла затражила од немачке Врховне команде да се обуставе непријатељства и успостави примирје, и наредила југословенским трупама да прекину сваки отпор.

Са аеродрома из Никшића 15. априла су авионима пребацили се за Грчку и даље за Блиски исток краљ и влада.

После бегства краља и владе у иностранство – Велику Британију, опуномоћеници Врховне команде, бивши министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић, потписали су 17. априла, у Штабу немачке 2. армије у Београду, безусловну капитулацију, која је ступила на снагу 18. априла у 12 часова, а југословенски војници и официри, углaвном Срби одведени су у немачко и италијанско заробљеништво, а оружје и опрема је предата окупатору.

Напад Немачке и њених савезника 6. априла 1941, затекао је Југославију неспремну у морално-политичком, материјалном и оперативно-стратегијском погледу, и слом одбране је био неминован, али овако брз и катастрофалан пораз југословенске војске био је природна последица слабости старе Југославије на

свим пољима политичко-друштвене, економске и војничке делатности, као и издајства и кукавичлука владајуће буржоазије. Двадесетогодишњим националним угњетавањем, беспримерном експлоатацијом народних маса, гажењем политички слобода, прогањањем и убијањем најбољих представника радничке класе, аферама и корупцијама, противнародном спољном политиком, итд. , владајућа буржоазија старе Југославије није припремила војску, државу и народ на организованији и дужи отпор нападачима.

Окупација и подела Југославије. -Приликом доношења одлуке о нападу на Југославију, 27. марта 1941, немачки вођа Адолф Хитлер је дао оријентациони план за распарчавање и поделу југоcловенске државне територије; а у току напада, 12. априла, немачка Врховна команда је издала Хитлерове Привремене смернице за поделу Југославије, у којима је тај план био рaзрађен и конкретизован. Планом за поделу Југославије требало је у првом реду обезбедити немачке империјалистичке, војностратегијске и економске интересе, а затим задовољити империјалистичке тежње Италије и претензије Мађарске и Бугарске, као награду за њихово учешће у агресији. У циљу унутрашњег разбијања Југославијe требало је искористити нерешено национално питање, стимулирајући разбијачке, сепаратистичке и мегаломанске тежње хрватске буржоазије, с тим да се ова, приликом поделе, задовољи и тако учини сигурним ослонцем фашизма у Југославији.

У духу таквог плана, Немачка и Италија, као водеће фашистичке силе и главни актери напада на Југославију, поделили су југословенску државну територију демаркационом линијом на два основна дела: на немачко и италијанско интересно подручје, с тим што су извесне територије препустиле својим сателитима – Мађарској и Бугарској.

Демаркациона линија ишла је углавном правцем: Врх (на старој југословенско-италијанској граници недалеко од Tриглава) – Лучне – Јежице – Литија – Церкље – Самобор – Петриња – Глина – Босански Нови – сански Мост – Мркоњић Град – Доњи Вакуф – Сарајево – Устипрача – Прибој – Нови Пазар – Орлова Чука – Шар планина – Тетово – Охридско језеро – Преспанско језеро. После капитулације Италије Немци су запосели и подручје које су дотле држали Италијани.

У својој интересној сфери Немачка је анектирала северни део Словеније: Горењску, Доњу Штајерску и југоисточни део Корушке, и те области укључили у састав Аустрије која је већ била у саставу Немачке државе.

Србија, сем делова који су препуштени Бугарској и већег дела Санџака и Косова и Метохије коју су окупирали Италијани представљала је једну административну целину, којом је као окупираним подручјем, управљао немачки војни заповедник. Дана 1. маја 1941, Hемци су формирали Савет комесара, на челу са Миланом Аћимовићем на чије су место крајем августа Немци формирали српску владу на челу са генералом Миланом Недићем, као српску цивилну управу којој су препустили, да под њиховом контролом обављају један део послова.

Мађарска је окупирала и анектирала Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје

Бугарска је, према Бечком споразуму између Немачке и Италије од 20 априла 1941, окупирала и анектирала већи део Македоније, југоисточни део Србије (Врањски и Пиротски округ, - Царибродски, Нишавски, Лужички, Босиљградски, Масурички, Пољанички, Прешевски и Пчињски срез, као и делове Белопаланачког и Власотиначког среза), територију североисточно од Зајечара (између Тимока и државне границе) и мање подручје Косова и Метохије (део Урошевачког и Гњиланског среза).

Италија је указом италијанског краља од 3. маја 1941 анектирала и прогласила својим саставним делом јужни део Словеније (Нотрањску и Долењску с Љубљаном) – као тзв. Љубљанску провинцију; затим Сушак са залеђем (тадашњи Сушачки, Каставски и Чабарски котар (срез) и део Делничког среза и отоцима Хрватског приморја (Крк, Раб и други), сем Пага, припојивши ово подручје тзв. Ријечкој провинцији; Далмацију од Сплита од Новиградског Мора, са залеђем до Зрмање (подручје Сплита и Шибеника, Равни Котари , Буковица), и готово сва далматинска острва (сем Брача, Хвара, Шолте и острва дубровачког приморја), као и шире подручје Боке Которске, с тим што је од свих ових крајева образовала тзв. Гувернаторат Далмације у Задру, са Задарском, Сплитском и Бококоторском провинцијом. У корист Велике Албаније под њеноm окупацијом дуж југословенско-албанске границе Италија је анектирала неколико места и општина у југоисточном делу Црне Горе (Улцињ, Тузи, Плав, Гусиње и др. ), готово целу Метохију и Косово ( без рудника Трепче, Звечанског, Лапског и Вучитрнског среза и дела Урошевачког и Гњиланског среза) и крајњи западни део Македоније (Тетовски, Гостиварски, Кичевски, Дебарски и Струшки срез) предајући цивилну власт на овом подручју Албанцима који су радили за Италијане.

Још 17. априла 1941, је група сепаратиста, конституисана у Привремени административни комитет, упутила добродошлицу италијанским трупама, а народу честитала „ослобођење“, манифестујући на тај начин своју спремност да сарађује с окупатором. Италијански цивилни комесар је 12. маја распустио овај комитет и уместо њега именовао Саветодавно веће, а касније је формиран и Црногорски сабор.

После окупације Црне Горе Италијани су покушали, ослањајући се на једну групу црногорских сепаратиста, да у саставу италијанске империје образују „државу“ с квислиншким апаратом. Сепаратисти су 12. јула 1941, у тзв. Црногорском сабору, а према италијанским инструкцијама, прогласили „суверену и независну Црну Гору“ и замолили италијанског краља да одреди намесника „краљевине Црне Горе“. Међутим, сви ти планови су пропали већ сутрадан, 13. јула, када је дошло до општег народног устанка против окупатора у Црној Гори, тако да је после тога у окупираном делу Црне Горе образован италијански Гувернаторат.

Одмах после 27. марта Немачка је послала у Југославију специјалне агенте са задатком да припреме проглашење тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ). Они су се у том циљу повезали са Славком Кватерником, водећим усташом у земљи, и Влатком Мачеком, претставником хрватске буржоазије, вођом Хрватске сељачке странке и потпредседником тадашње југословенске владе. Уз сагласност и подршку Мачека, они су 10. априла довели на загребачку радио-

станицу Славка Кватерника, који је извршио формално проглашење НДХ у тренутку када су немачке трупе улазиле у Загреб и окупирале га. Тада је прочитана и Мачекова изјава којом позива своје присталице да пруже подршку усташкој власти која се буде формирала. Одмах после тога, 15. априла, Анте Павелић са групом од око 400-500 усташких емиграната стигао је у Загреб, преузео власт и себе прогласио Поглавником НДХ. Поред Мачекове политичке подршке, долазак усташа на власт помогла је и његова полувојничка организација „Заштита“. Тако су на теритоприји Хрватске, Босне и Херецеговине и Срема, Немачка и Италија створиле НДХ и на власт довеле усташе са Антом Павелићем на челу.

Стање у окупираној земљи. -Стање на окупираној територији Југославије било је врло тешко. Земља је била распарчана на десетак разних административних делова, међусобно потпуно одвојених, а националне територије појединих југословенских народа биле су подељене: Словенија – између Немачке, Италије и Мађарске; Хрватска – између усташа, Италије и Мађарске; Македонија – између Бугарске и Албаније под италијанском окупацијом; Србија – између Немачке и Бугарске, затим између Немаца, Мађара и усташа (Војводина), а Косово и Метохија између Немаца, Италијана и Бугара. Оваквим комадањем земље, поред осталог, требало је развити антагонизам између народа Југославије и тиме што више ослабити њихово јединство. На тај начин, а уз образовање квислиншког апарата власти, непријатељ је желео да учврсти окупациони систем и држи што мањи број cвојих трупа, јер су му ове биле потребне за друге задатке.

Дана 4. маја 1941. , југословенски краљ и влада у избеглиштву објавили су преко савезничких радиостаница да настављају борбу против сила Осовине, што је имало само одређени политички а не и војни значај, поштоје војска капитулирала.

Остали део буржоазије ставио се, отворено или прикривено, у службу окупатора. Скоро целокупан апарат бивше државне власти, укључујући жандармерију и полицију, па чак и знатан део преосталог официрског састава бивше југословенске војске који је избегао заробљеништво, стајао је на расположењу окупатору и помогао му да врло брзо ствари своје планове и заведе фашистички поредак.

Окупатори су, уз помоћ квислинга, у читавој земљи завели страховит терор. Они су пре свега уништавали комунисте и друге истакнуте патриоте.

Подржавана од окупатора, домаћа буржоазија је развијала шовинизам и подстицала народне масе на међусобни обрачун. Над Србима у Босни, Херцеговини, Хрватској и Срему, тј. у НДХ, усташе су вршиле нечувен терор пре свега над Србима које су масовно и зверски убијали, преводили у католичку веру, пљачкали и палили цркве и куће. У сличној ситуацији били су Срби у Бачкој под Мађарима, У Македонији, на Косову и Метохији под Бугарима, и албанским квислинзима. Сем тога, окупатори су у свим крајевима вршио масовно уништавање Јевреја. При свему томе окупатор је настојао да се свим средствима првенствено обрачуна са српским народом, јер је сматрао да ће његовим уништењем најлакше држати земљу у покорности.

Зато је окупатор у Србији већ 30. априла, од предратних немачких присталица формирао цивилну управу – Савет комесара на челу са предратним министром Миланом Аћимовићем, обновљен је рад општина , среских начелстава и бановинских управа и обновљена је жандармерија Већ 21 маја среска начелства срезова врачарског, грочанског и посавског упутила су свим општинама и жандармеријским станицамаа акт следеће садржине:

„Комесаријат Дунавске бановине у Смедереву актом својим Пов. II. Бр. 2 од 16 маја 1941 год. доставља следеће:

Министарство унутрашњих послова Оделење за државну заштиту актом I. Бр. 2 од 12 маја 1941 год. доставља следеће:

„Према до сада прикупљеним извештајима 6 април је затекао све комунисте слободне и у појачаној акцији, коју до данас нико није сметао нити је могао сметати обзиром на прилике које су наступиле. Њихоу еластичну тактику у акцији прилагођавају данашњим приликама, интезивно раде и њихов се рад осећа.

Да би ове комунистичке акције биле енергично сузбијене и уништене препоручујем Управи града Београда и банским управама да у своме делокругу и преко подручних власти најстрожије против активних и познатих комуниста иступају, кажњавајући их казном принудног рада уместо досадашњом полицијском казном затвора, а Министарство извештавају о свему њиховом раду, нарочито о новим моментима у њиховој акцији и тактици уколико се такви буду појавили. “

Доставља се предње наређење Министарства, ради знања и поступка.

Среска начелства и прет. Градске полиције имају у своме делокругу преко подручних Вам власти односно органа најстрожије поступити против активних и познатих комуниста, кажњавајући их казном принудног рада уместо досадашњом полицијском казном затвора, а испоставу банске управе извешатавати о свему њиховом раду, а нарочито о новим моментима у њиховој акцији и тактици уколико се буду појавили.

, Предње се доставља на знање тачан поступак према предњим наређењима“.

Крајем августа 1941, предратни војвода Коста Пећанац је обновио рад својих предратних четника којима су се придружили многи нови, а 29. август 1941, на место Савета комесара Немци су формирали српску владу на челу са предратним војним министром, генералом Недићем, који је касније жандармерију преформирао у Српску државну стражу (СДС), од народа названи недићевци. У септембру 1941, је и Димитрије Љотић, смедеревски адвокат, предратни министар и немачки присталица, и председник фашистичке грађанске странке Збор, којој су Немци дозволили рад и за време окупације, формирао је од својих присталица војску – Српски добровољачки корпус (СДК) од народа названи љотићевци, а све са циљем да се уз помоћ Немаца боре против партизана.

Са анкетираних подручја окупатори су масовно исељавали становништво, пре свега Србе, али су исељавали и део Словенаца па их је неколико десетина хиљада пребачено у Србију.

У привредном погледу Југославија је била потчињена ратним потребама окупатора и, у вези с тим подвргнута суровој експлоатацији. Положај радних маса, који је био тежак у старој Југославији, сада се страховито погоршао.

У таквој новоствореној ситуацији, поново је искрсло главно политичко питање: за или против оружаног отпора окупатору, тј. сарађивати са окупатором или бити против њега. Све патриотске и антифашистичке снаге, са КПЈ на челу, одлучиле су се за оружану борбу против окупатора и његових помагача.

Припреме за оружани устанак. -Десетог априла 1941, у Загребу одржан је састанак ЦК КПЈ на коме је одлучено да већи број чланова ЦК оде у све крајеве земље ради припремања устанка, и да кроз свенародну оружану борбу оствари национално и социјално ослобођење наших народа.

После овог састанка отпочеле су припреме устанка у свим крајевима Југославије, осим у Македонији док није смењен секретар Покрајинског комитета за Македонију Методије Шаторов-Шарло због тога што је партијску организацију прикључио Бугарској радничкој партији (комуниста), после чега је партијска организација враћена под ингеренцију ЦК КПЈ.

При Централним комитетима Словеније и Хрватске и покрајинским комитетима Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе и Војводине, формирани су Војни комитети или комисије који су имали задатак да руководе припремама за оружани устанак: да прикупљају оружје, муницију, опрему, да стварају и обучавају борбене групе, да организју санитетске течајеве итд.

На мајском саветовању КПЈ 1941, у Загребу постављени су као главни задаци: окупљати југословенске народе на најширом основи за борбу против окупатора и његових помагача, борити се против распиривања националне мржње и изазивања братоубилачке борбе, учвршћивати јединство југословенских народа, дати јасну перспективу борбе, указивати да је буржоазија главни кривац за пропаст земље и да ће без обзира на распарчавање земље КПЈ деловати као јединствена југословенска партија.

Поводом напада немачке на СССР 22. јуна 1941, ЦК КПЈ издао је проглас у коме је, између осталог, позвао комунисте да се хитно спреме за тешку борбу.

На седници ЦК КПЈ од 27. јуна 1941 одлучено је да део чланова ЦК одмах пође на терен ради руковођења устанком, организован је Главни штаб Народноослободилачких и партизанских одреда Југославије (ГШ НОПО Ј) од чланова политбироа ЦК КПЈ а Јосип Броз Тито је као генерални секретар КПЈ постављен за команданта партизанских одреда Југославије.

Послата је порука партијским руководствима на терену да се одмах приђе организовању оружаног устанка.

На историјском седници Политбироа ЦК КПЈ у Београду, 4. јула 1941, одлучено је да одмах почне општи народни устанак, да се формирају партизански одреди и почне са извођењем акција против непријатеља и његових домаћих помагача, да се у партизанске одреде поставе политички комесари као представници Партије и народа, да се поједини чланои ЦК упуте у одређене покрајине са изванредним овлашћењима по партијској и војној линији итд. У прогласу који је поводом тога издат, а објављен 12. јула 1941. године, и упућен свим народима Југославије, Србима, Хрватима, Словенцима, Црногорцима , Македонцима и другима, се поред осталог наводи: „Сада је време, сада је куцнуо час да се дигнете сви као један у бој против окупатора и његових домаћих слугу“. До 4. јула у Србији су већ били формирани:Ваљевски, Први и Други шумадијски, Космајско-посавски и други партизански одреди у Србији.

У Билтену ГШ НОПО Југославије број 1 од 10. августа 1941 објављена је директива ГШ о задацима партизанских одреда, где се између осталог наводи:

„1. Народноослободилачки партизански одреди у свим областима Југославије – Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Македонија, Војводина, Санџак и Далмација- имају главни свој циљ ослобођење народа Југославије од окупатора и борба против домаћих окупаторских агената који помажу угњетавање и терорисање наших народа. :

2. Највећи непријатељ слободе и независности наших народа јесте немачки фашизам, па онда сви његови фашистички трабанти који хараче по нашој земљи. Према томе, света је дужност сваког родољуба да се бори немилосрдно до потпуног уништеља те фашистичке банде.

3. Партизански одреди зову се народноослободилачки и због тога што нису борбене формације било које политичке партије или групе – у конкретном случају ни Комунистичке партије, већ су то борбени одреди народа Југославије у којима треба да се боре сви родољуби способни за оружану борбу против окупатора, без обзира на политичко уверење.

4. У тој борби са непријатељем наших народа партизански одреди имају многобројне задатке. Они морају рушити све објекте који служе фашистичким освајачима: железнице, мостове, фабрике, радионице, складишта муниције и оружје; они морају свим силама онемогућити окупаторе да одузимају сељацима жито, стоку и остале намирнице; реквирирано жито, стоку и друге намирнице треба силом одузети окупаторима и разделити народу, а потребу количину задржати за исхрану одреда. . Партизански одреди морају онемогућити убирање пореских и других дажбина, јер у данашњем моменту све то служи само окупаторима за вођење освајачких ратова и даље угњетавање наших народа. . .

6. Политичка линија партизанских одреда мора бити - Народноослободилачки антифашистички фронт свих народа Југославије, без разлике на политичка и верска убеђења. . . . “

После састанка Покрајинског комитета КПЈ за Србију (23 јуна) поједини чланови упућени су на терен, да организују народноослободилачке партизанске одреде који треба да отпочну са вршењем оружаних акција. Дана 4. јула 1941, уместо Војног комитета образован је Главни штаб НОП одреда за Србију чији је командант био Сретен Жујовић, а чланови Родољуб Чолаковић, Никола Груловић, Бранко Крсмановић и Филип Кљајић – Фића, који су после неколико дана из Београда изашли на терен да руководе оружаним акцијама.

% Друг је Тито изд`o наређење, сви у борбу за ослобођење! – (Партизанcка песма)

„Није било довољно само позвати народ у борбу против окупатора, под тако тешким условима, већ се морало у исто вријеме дати народу и перспектива за бољу будућност“.

Јосип Броз Тито

Устанак

Када су у лето 1941, године у Србији, под руководством Комунистичке партије Југославије, чији је генерални секретар био Јосип Броз Тито, формирани народноослободилачки партизански одреди (НОПО) који су повели народноослободилачки рат (НОР) против окупатора, на овом терену, где је касније формиран Авалски корпус, појавили су се космајски и посавски партизани. На терену посавског среза – Умка и западном делу врачарског среза, од краја јула, дејствовала је 2. чета а од септембра 1941, 2. батаљон (београдски) Посавског НОПО, чија су три батаљона дејствовала западно од доњег тока Колубаре према Обреновцу, Убу, Коцељеви и Владимирцима. Командант одреда је био Коча Поповић, а политички комесар Бора Марковић.

Космајски одред, чији је командант био Милутин Миле Тодоровић, а политички комесар Јован Јоле Јерковић, дејствовао је на теренима космајског, младеновачког, грочанског а делом подунавског, врачарског, посавског и колубарског среза.

Партизани нису признавали окупацију али ни српске органе власти који су радили за окупатора, сматрајући их сарадницима окупатора, па су забрањивали рад општинских органа управе, палили општинске архиве, разоружавали жандармеријске станице, водили борбу са Немцима и са жандармима, онеспособљавали железничке пруге и путеве, спречавали одузимање жита, намирница и стоке и наплаћивање пореза од сељака итд.

Тако је због учешћа српских власти на страни окупатора од почетка устанка НОР добио и обележје грађанског и братоубилачког рата, што је нешто касније и борбом четника ДМ противу партизана добило још веће размере. Додуше, за почетак грађанског рата може се сматрати ноћ између 26. и 27. марта 1941, када је од припадника војске убијен жандарм који је чувао објекат Радиостанице Београд у Макишу. Наравно за време окупације у току борбе устаника с једне противу окупатора и његових сарадника с друге стране не можесе сматрати за

грађански рата, али они који су сарађивали са окупаторима сматрају да је то био само грађански рат, чиме желе прикрити своју колаборацију и издају.

Партизани су били врло активни у извођењу разних акција, посебно у рушењу железничких пруга. Због тога су, по наређењу окупационог војног заповедника Србије делови 704, 714 и 717 немачке посадне дивизје у Србији, 8. и 9. августа 1941, претражили планину Космај са намером да униште партизане, али су десетковали само једну партизанску десетину. (Драгослав Димитријевић Бели: Космајски партизани: К. 1, с. 99. 114. 124).

Против посавских партизана који су створили слободну територију од Колубаре до Липовичке шуме, а која се надовезивала на слободну територију чији је центар био у Ужицу, Немци су у борбама употребљавали пешадију, коњицу, тенкове, бацаче, артиљерију, јуришне авионе „Штуке“ и мониторе мађарске речне војне флотиле. На крају је 3. батаљон 125 немачког ојачаног пешадијског пука средином октобра 1941, као казнена експедиција, водио борбе са 2. батаљоном Посавског НОП одреда. Због претрпљених губитака у борбама против партизана Немци су пљачкали и палили села и стрељали око четири стотине људи у Степојевцу, Конатицама, Врбовни, Дражевцу, Вранићу, Мељаку, Сремчици, Баћевцу, Барајеву, Бождаревцу, Великом Борку, Лесковцу и другим селима посавског среза.

Под притиском премоћних снага окупатора и његових слугу – квислинга, -

Српске државне страже – недићеваца, Српског добровољачког корпуса – љотићеваца и четника војводе Косте Пећанца, 2. београдски батаљон се није могао одржати на овом терену, па се уз велико осипање борца повукао у Санџак а потом у источну Босну где је ушао у састав 1. пролетерске бригаде.

Са 2. београдским батаљоном се повукао и Космајски одред за Санџак, али се током зиме вратио на свој терен. У тешким борбама, нарочито са немачким снагама одред је изгубио много бораца и старешина и спао на око тридесетсак људи који су се у лето 1942 укључили у обновљени Први шумадијски НОП одред.

После немачке казнене експедиције и повлачења партизана, нарочито у срезу посавском од стране квислинга вршена је велика анткомунистичка и антијеврејска хајка и нечувен терор над партизанима који су се предали или били ухваћени, њиховим породицама, сарадницима и присталицама који су хапшени, саслушавани, тучени, мучени и убијани.

Да би спречио терање ухваћених партизана и њихових пристаица у концетрациони логор на Бањици у Београду, среки начелним Кокан Урошевић, велики симпатизер партизана, а чија је жена Ковиљка била судија и члан КПЈ, је створио логор у среском месту на Умци и тако је спасао многе затворенике од смрти. Ипак специјална полиција је долазила у логор и неке затворенике спроводила у Београд где су ликвидирани. У лето 1942, логор је распуштен, али се за Коканове симпатије и помоћ бившим партизанима и њиховим присталицама сазнало и окупатор га је ухапсио и спровео у концетрациони логор у Маутхаузен у Аустрији.

Партизани су били нова војска какву народ до тада није видео. Све је било ново од назива до устројства и ратних циљева. Били су слабо обучени, носили су своја цивилна одела, по неко је имао део одеће бивше југословенске војске, а касније и униформе заплењене од непријатеља у борбама. Наоружани су били пушкама, имали су и по неки пушкомитраљез и по неку бомбу, а старешине су имале и pеволвере. Оружје је прибављано на терену од народа које је сакривено у априлском рату, а муниција је често била влажна па сваки метак није могао да опали. До наоружања се касније долазило пленом од непријатеља у борбама. Поздрав је био антифашистички са стиснутом песницом. Старешине нису имале официрске чинове. Касније су старешине пришивале партизанске ознаке, све до средине 1943. године када су прихваћени чинови и поздрав бивше југословенске војске. Ословљавање је било са друже а не са господине. Заклетва се полагала народу а не краљу. Службени поздрав је био: „Смрт фашизму – Слобода народу!“ Исхрана је била шта народ да или донесе што је дељено на равне делове свима, што је било велико изненађење за народ. Храна за борце или стоку и било шта друго се није смело одузимати од народа, ако народ то није добровољно давао, или се то плаћало. Главна партзизанска песма била је:“По шумама и горама наше земље поносне, иду чете партизана, славу борбе проносе; Партизан сам тим се дичим, то не може бити свак, за слободу умријети може само див јунак. . . !“

Поред борбе против окупатора и његових помагача – квислинга, партизани су се борили за већу социјалну правду, равноправност народа, равноправност жена и мушкараца, право гласа жена, омладине од 18 година, војске и официра, републикански облик владавине итд. С тим у вези певане су и песме:“Устај сељо, устај роде, у народни фронт слободе, у народнуи фронт слободе да се браниш од господе, од господе министара, од Недића и жандарма. . . “, или:“Пшеница је класала, Шумадија гласала, Шумадија наша дика биће Република!“ Под паролом:“Нема повратка на старо“, стварани су по селима народноослободилчки одбори као органи нове, револуционарне власти

Тако су борба против окупатора за националну слободу и за ново и социјално праведније друштво, били јасни партизански ратно циљеви.

У партизане су, пре свега, ступали омладинци и млађи људи из села и Београда, радници, сељаци, ђаци, студенти и други, углавном из нижих социјалних слојева, којима је на срцу лежала слобода народа, социјална правда и равноправност међу народима, људима и половима. У партизане су примани само поштени и честити људи. За сеоско становништво било је изненађење да у партизанима има известан број жена, пре свега девојака, коју су обучване за болничарке. Посебно изненађење за становништво било је да партизани нису смели пити алкохолна пића. Однос према народу био је веома коректан, ништа се није смело узимати самовољно. Поред војних старешина постојали су и политички комесари чета, батаљона и одреда који су водили рачуна о политичком изграђивању партизана, а посебно о односу партизана према народу. Иначе и песме партизанске су биле борбене и револуционарне, увелико су певане и руске песме, величан је Савез совјетских социјалистичких република (СССР) и његов вођа Стаљин а тек од 1943 године и Врховни партизански командант Тито, који је прво био команднт Главног штаба Народноослободилачких партизанских одреда, а од краја 1942, командант

Врховног штаба народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ = НОВЈ).

Прве партизанске акције су биле забрана рада обновљених општинских управа које су биле продужена рука окупаторске управе, палење општинских архива, сечење телефонских линија, разоружање жандармеријских станица, прекопавање друмова, рушење железничких пруга и објеката, борбе противу Немаца, недићеваца, љотићеваца и четника Косте Пећанца, ликвидација ухваћених петоколонаша и сарадника окупатора, држање зборова и објашњавање циљева партизанске народноослободилачке борбе, формирање народноослободилчких одбора као органа нове власти за коју су се партизани залагали, итд.

Када су касније, од 1943, на овом терену космајски партизани почели дејствовати, народ је већ знао каква је та војска и шта она хоће.

А та војска је била једина не само на овом простору северне Шумадије, већ и у целој Шумадији, Србији и Југославији која је пружала снажан отпор окупторима. И захваљујући том непрекидном отпору окупаторима и њиховим помагачима, почела је да се мења и спољнополитичка позиција партизана, односно народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије.

Британске војне мисије код партизана

Британска (енглеска) влада, која је своје мисије имала у штабу Драже Михаиловића од октобра 1941, у почетку је мало знала о партизанима, о чијој је снази и дејствима добила податке преко своје прислушне службе, која је успела да, путем операције УЛТРА дешифрује радио поруке свих немачких војних штабова. Тек из тих дешифрованих немачких радио порука Британска влада је сазнала да је више дивизија Немаца и њихових савезника ангажовано у борбама против партизана у Југославији.

На основу тога британска влада је одлучила да се код партизана упуте британске војне мисије и да то ради SOE (Special Operationd Axecutive =Управа за специјалне операције) при министарству за економско вођење рата.

Да би нашли људе за преводиоце, радисте и друге дужности, и који нису за четнике ДМ, Британци су одлучили да такве чланове будућих својих мисија потраже међу исељеницима из Југославије у Канади, а који су чланови Комунистичке партије Канаде.

О томе Божо Прпић, у својој књизи: „Преко Атлантика у партизане“, на странама 19-24, 27, 132, 146, 148, 150. о томе пише:

Разговор са енглеским пуковником. „Почетком свибња (маја) 1942. год. дошао је у уредништво наших новина „Новости“ (које смо покренули након забране „Слободне мисли“) један британски представник и саопћио нам, да британско министарство рата тражи од нас 30 до 40 људи за пребацивање у Југославију.

Како је британски представник изричито нагласио, да у обзир долазе само комунисти, то смо се обратили за мишљење на ЦК КП Канаде, која је тада била у илегалности, иако је 1941. године КПК позвала све своје чланство да помаже свим могућим средствима – укључивши и ступање у армију – ратне напоре Канаде, односно савезника. ЦК КП Канаде одредио је на идући састанак с британским представником свога представника Шмита, а ми у име исељеника Николу Ковачевића, „Старога“, да испитају точне циљеве те мисије и начин пребацивања добровољаца у Југославију.

Просторије, у којима је заказан састанак. Биле су на првом кату једне велике зграде у Торонту. Кад су ова двојица ушла у уред, иза стола је устао низак, дебео човјек, обучен у цивилно одијело, пружио им руку и представио им се. По чину је био пуковник.

Разговор се водио између Ковачевића и британског пуковника.

- Ми би жељели детаљније знати какав би био задатак наших људи након пријелаза у Југославију? – Упитао је Ковачевић енглески.

Но показало се да пуковник знаде хрватско-српски.

- Диверзантски рад и сличне акције у позадини непријатеља – брзо је одговорио пуковник тврдом екавштином у којој се осјећао енглески нагласак.

- Под чијом би командом били у Југославији? Упитао је даље Ковачевић.

- Сами својом, јер тамо не може бити централизиране војне команде.

- А какву обуку предвиђате?

- Разне диверзантске акције и падобранство.

- Мислите ли да ће се пребацивање вршити падобраном.

- Падобранима, а није искључено и подморницама.

- Можемо ли знати, где ће се вршити обука?

- Основна припрема у Канади, а коначно падобранство на Средњем истоку, одакле ће се вршити пребацивање у Југославију.

-Да ли тиме мислите успоставити везе с партизанима?

- Мислимо са свим снагама отпора у земљи.

- Кога све сматрате „снагама“ отпора?

- Партизане и четнике.

- Да ли ви још мислите да четници не раде за окупатора?

- Како се узме, односно како тко тумачи

- За нас је јасно, да су четници сурадници Нијемаца и Талијана, па одлазак наших људи к њима уопће не долази у обзир, јер нитко не жели да буде заједно с издајниима и туђим слугама – рекао је Ковачевић оштријим тоном.

- Знам да би код четника били погоднији исељеници који нису комунистички настројени, али они су несигурни за рад у позадини непријатеља – смијешећи се рече пуковник гледајући Ковачевића.

- По чему мислите да нису сигурни? – упита енглески Шмит, дајући тиме до знања пуковнику да и он ипак разумије разговор.

- Зато што би код њих могло доћи до колебања у тешкој ситуацији, дочим код ваших људи нема колебања ни компромиса с фашистима – озбиљно одговори пуковник.

- Је ли то разлог да сте се обратили на нас?- Упита Ковачевић.

- Да, и то је разлог. Ми знамо да сте ви комунисти, а ви знате да смо ми капиталисти или буржоазија, како ви то већ називате. Но сада смо се састали на истом путу и боримо се заједно до пораза фашизма, који нам је заједнички непријатељ. Послије можемо опет наставити сваки своју политику, односно поново повести идеолошку борбу, уколико то буде потребно – рекао је на растанку пуковник.

На основу ових разговора и раније одлуке о помагању ратних напора Савезника, ЦК КПК дао је сагласност да се може одмах пријећи на избор људи. Пошто се радило о ограниченом броју, почело се бирати само оне раднике, који су потпуно физички здрави и успуњавају све друге увјете с нашег гледишта.

Прикјупљање радника није било јавно, али су ипак наши исељеници дознали за то, па су у великом броју долазили у уредништво и тражили да их се пребаци у Југославију. Било је појединаца, који су одбијени због здравствених или обитељских разлога, па су протестирали и плакали као дјеца.

Н а к у р с у. У липњу (јуну) 1942. почело се формирати групе које нису смјеле бити веће од седам до осам људи.

У прву групу ушли су: Никола Ковачевић, Јошо Шарић, Емил Вркљан, Стево Сердар, Лазар Јелић, Миха Клобучар, Лука Биљан и ја.

Та је група позвана 22 српња (јула) 1942. год. на једномесечну обуку у логор који се налазио близу Торонта.

Одређено нам је посебно оделење за спавање. Сваки је од нас добио кревет, униформу, два пара рубља и остале војне потрепштине. Послије купања и вечере посјетио нас је командант логора, пуковник у шкотској униформи. То је био висок човјек врло танких ногу, па му шкотска униформа није баш завидно

стајала. Говорио је тврдим енглеским нагласком, због чега смо се доста тешко споразумијевали.

Логор је био изграђен у облику трокута. С двије стране био је ограђен жицом, а с треће пружало широко језеро, дуго неколико стотина миља. У логору су биле посебне бараке за свако оделење, - физичко тренирање (ПТ), за разна предавања, сала за приказивање стручних филмова, подземни магазин за смјештај барута и руковање њиме, бараке за спавање и. т. д.

Наша прва обука била је физичко тренирање. Бацали смо један другом лопту, гурали се, изводили гимнастичке вјежбе и најзад трчали по стази дугачкој пола миље.

Учили смо разне диверзије с разним експлозивом. (Касније смо се увјерили да су партизани већ тада у диверзији били много искуснији). Како смо готово сви били рудари, то нам се није било тешко упознати с руковањем експлозивом.

Морзеове знакове најтеже смо учили. Давање још како-тако, али примање је ишло тешко.

Одржавали су нам и предавања о методама непријатељске шпијунаже и врбовања људи, о непријатељској пропаганди, о политичком и економском стању окупиране Европе, о разним начинима подземног рада итд. Ништа о томе нисмо смјели забиљежити у теке, него учити напамет.

Двадесетог коловоза (августа) завршили смо обуку. Од те обуке нисмо много добили, м осим што смо физички ојачали.

Одлазак из Канаде:Након завршене обуке пуштени смо један дан у Торонто. Тамо смо се јавили својим пријатељима који су нам приредили опроштајно вече. Неки од њих су били предвиђени за другу групу, па смо се растајали с ријечима:

- Довиђења у Југославији.

У логору смо остали неколико дана. Нисмо ништа радили, па смо се помало досађивали. Били смо у неизвјесности: када, којим путем и којим превозним средствима ће нас превести на Средњи исток. Видјели смо само два сигурна пута – један с трупама у конвоју, а други авионом право на Средњи исток. Неког трећег сигурног пута нисмо могли видјети нити смо о њему мислили. ( На наше изненађење пронађен је баш трећи пут – пут теретним бродом око Јужне Африке).

О путу нам нитко ништа није говорио нити смо о њему знали. Изненада смо добили усмено наређење, да се спремимо и отпутујемо за St. John. Спремили смо своје ствари, примили новац за пут, и исту вечер сјели на влак. Речено нам је, да се тамо јавимо лучкој капетанији, која ће нам пронаћи брод и отпремити нас у Каиро, а пасоши и сви други документи да ће брзо стићи за нама. .

У St. John стигли смо 1. рујна (септембра). То је мали градић на Атлантику. . .

Шестога рујна 1942. ујутро брод је кренуо из St. Johna prema Nev Yorku. . . “

На АТланском океану брод је торпедован од једне немачке подморнице. Око месец дана Прпић и другови су провели у чамцу за спасавање док их један брод није прихватио и са њим отишли за јужну Америку, одакле су другим бродом око јужне Африке стигли у Египат.

„Брод је стигао у Suec 7. фебруара 1943. године. Ту смо преноћили под шаторима, а сутрадан кренусмо за Каиро.

У Каиру су нас добро смјестили. . . Одмах смо настојали да нешто дознамо о Југославији. . .

Након завршеног падобранског курса одређене су три групе, свака по три члана, за слање у Југославију. Двије групе су отишле још у травњу (априлу). Са једном је отишао Сердар. Са другом Павао Павлић и Петар Ердељац. . .

Петог свибња (маја) 1943. коначно кренусмо из Каира за Либију. До Тобрука смо ишли возом, а одатле камионом за Дерну где смо морали чекати авион.

У то су се вријеме водиле завршне операције за Сјеверну Африку. Већ су се многе јединице враћале из Алжира. Међу њима је била и једна јединица „Слободних Француза“. На наш војнички поздрав већина Француза је отпоздрављала антифашистичким поздравом – стиснутом песницом.

Двадесетог свибња рекоше нам, да се спремимо и пођемо на аеродром.

Ту смо добро прегледали своје падобране, примили нове шмајсере и пиштоље и нешто вечерали.

Око шест сати сједосмо у авион. Одахнули смо. Сад смо тек – након готово годину дана путовања, у којем смо обишли пола кугле земаљске, након толико патњи – били сигурни да идемо у домовину. . .

Авион је прелетио преко мог родног Велебита и за час долетио на Крбавско поље. Опазили смо наложене ватре, којима су партизани давали договорене знакове. Авион је кружио, док се није спустио на одређену висину, а ми смо стајали у приправности и чекали команду. Отвор је већ био подигнут. Стајао сам над њим и проматрао партизанске ватре како горе, као да нас поздрављају. Онда је пала команда:

Скачи!

Скочио сам доље према земљи, према својој родној груди, сигуран као дијете, кад скаче у загрљај мајке. . .

Партизани су нас одвели камионом, којим кренусмо преко Крбавског поља у правцу бијелих потока, гдје се налазио Главни штаб Народно- ослободилачке војске Хрватске. “.

Прва војна мисија која је имала шифрован назин „Фунгус“, спуштена је ноћу 20/21. априла 1943, „на слепо“, на црначком пољу близу Дрежнице у Лици на територији Хрватске. (Ф. В. Дикин:“Бојовна планина“, стр. 245, 246. Исте ноћи, британска војна мисија, „Hoathleu I“, “на слепо“ је спуштена у источну Босну у околини Шековића. (Дикин, исто, стр. 248) Главни штаб Хрватске, обавестио је ВШ НОВ и ПОЈ који се тада налазио у Црној Гори и ноћу 27/28. маја спустила се британска војна мисија „Тупикал“, за везу са ВШ, код Жабљака у Црној Гори, о чему Ф. В. Дикин пише:

Британски официр за везу са партизанским Врховним штабом у Југославији:„Двадесет седмог маја 1943. један бомбардер британског ратног ваздухопловства типа „Халифакс“ узлетео је у сумрак са аеродрома Дерне у северној Африци. У авиону су се налазила двојица британских официра и четворица са другим чиновима, укрцани с циљем да изврше један од многих специјалних задатака ради којих се летело из тајних база у окупирану Европу. Њихова мисија је била само на изглед једноставна. Подухват назван „Typical“ састојао се у томе да се падобранима ноћу у планине Црне Горе спусти група која ће званично представљати Британску Главну команду Средњег истока акредитовану код Врховног штаба југословенских партизана. Капетан Стјуарт и ја, као официри, носили смо извесна упутства из Каира, која су се морала запамтити и усмено пренети. . .

Капетан В. Ф. Стјуарт из Управе војне обавештајне службе британске Главне команде Средњег истока добио је упутство да руководи мисијом заједно са мном, али са одвојеним ланцем командовања. . .

Његов задатак је био да процењује војну ситуацију и на партизанској и на непријатељској страни и да извештава о томе, док сам ја био дужан да се договарам с партизанским руководством о заједничким оперативним задацима и да преносим своје утиске о јачини и структури покрета. Сваки је имао одвојену радио-станицу и свог радио-телеграфисту, који су повезани са нашим станицама у Каиру.

Двадесетог маја примио сам директиве у каирском уреду Југословенског одсека С. О. Е. , које је требало да научим напамет. Био сам именован за „официра за везу с Партизанским Врховниом штабом за Југославију. Ви ћете се представити као лице које је именовала Главна команда Средњег истока, чијим сте наређењима потчињени“.

Морао сам да пут „наставим падобраном“ на раније припремљен рејон, сада под конротолом „Партизанског Врховног штаба за Југославијуу“ и треба да ме прате капетан В. Ф. Стјуарт, са два радио-телеграфисте, и један Југословен из Канаде. Један од радио-телеграфиста и канадски Хрват били су под мојом командом. Први, водник Волтер Роутон, из краљевског ратног ваздухопловства, био је придодат британској Главној команди Средњег истока крајем марта. Никад га раније нисам видео.

Роутон, стар двадесет година, несташни ланкаширски младић, јавио се добровољно за „специјалне дужности“, из досаде, у школи за обуку радио-телеграфиста, где је био наставник, и мрзовољно је прошао кроз један

падобрански курс. Његова техничка вештина и упорнист, заједно са оштрим запажањем и способношћу да самостално ради, учинили су да је његов случајни избор за члана групе постао моја добра срећа.

Иван („Џон“) Старчевић, канадски Југословен, који ми је већ био познат, изабран је од преосталих чланова групе смештене у вили близу Мена-хауса, изван Каира. Пошто сам слабо знао српско-хрватски, додељен ми је као тумач. Ако су му биле поверене и неке друге дужности, ја их никад нисам открио. Много пута у току месеци који су уследили био сам срећан због његовог присуства.

Радио-телеграфиста Била Џ. Стјуарта придружио нам се такође у последњем тренутку и представљен ми је као водник „Роуз“.

Можда је иронија таквих подухвата да човек не познаје тајне својих другова. Водник „Роуз“ је био палестински Јеврејин немачког порекла, из једног рано основаних насеља на тој мандатској територији. Он ми је то открио доцније, када је нашао за потребно. У британску копнену војску натерала га је Јеврејска агенција, с надом да ће, као радио техничар изузетних квалитета, бити послат у фебруару 1943, у Египат као наставник у британској школи за радио-обуку. „Роузу“ је шеф Јеврејске агенције у Каиру рекао да „покуша“ да сазна шта се догодило са јеврејским заједницама у Југославији и да о томе извести. „Роуз“ је недавно на необјашњив начин био послат на један падобрански курс, неупућен у смишљене прорачуне својих претпостављених, али са природним фатализмом генерације његове расе. Сада се нашао у нашој групи. Приликом једне посете Израелу, после двадесет година, сазнао сам случајно његово право име – Перец Розенберг. У међувремену он је радио као главни радио-стручњак Хагане. Састали смо се у његовом насељу близу Хаифе и наставили тамо где смо били стали. То је мален, тих човек, веселих очију, неговорљив, живахан и пун маште. Ништа га није могло изненадити. И управо то је било оно што треба.

Роутон и „Роуз“ омогућили су опстанак наше мисије.

И Бил Стјуарт је добио једно појачање за свој део мисије. Водника Џона Кембела, из краљевских морнаричко-десантних јединица, доделиле су надлежне старешине на сам дан нашег поласка. Он је вршио дужност шифранта и личног стражара. Није била његова грешка што његове услуге, и у једном и у другом смислу, нису често узимане у обзир.

Ово би био потпун приказ мисије Тупикал.

Моје дужности, различите од дужности Била Стјуарта (обојица смо имали посебне шифре), биле су одређене директивом коју сам примио и поверио памћењу увече 20. маја 1943. Требало је да објасним партизанском руководству: Гледиште које је заузела Главна команда Средњег истока, наиме, да је рат на Средоземљу ушао у фaзу у којој се савезничке офанзиве могу сматрати неминовним и зато постаје пожељно усаглашавање партизанских напора.

Даља упутства која су ми дата гласила су: Да се побринете да партизанске снаге врше нападе на одређене циљеве на непријатељским комуникацијама за

снабдевање и, ако је потребно, с британским људством које бисмо ми обезбедили; да извештавате о војној ситуацији у земљи и дајете савете у избору циљева; да преносите жеље Главне команде средњег истока Партизанском Врховном штабу и да известите о гледишту које је он заузео.

У погледу британских односа с генералом Михаиловићем руководићете се следећим разматрањима, која ћете објаснити партизанском Врховном штабу у подесном облику. Влада Његовог Величанства донедавно није била свесна чињенице да су се извесни Михаиловићеви команданти нагодили са непријатељем. Чим се ово обавештење добило, влада Његовог Величанства предузела је кораке да изрази своје потпуно неслагање с генералом Михаиловићем да и даље одржава везе са овим командантима. . . .

Britanske namere izra`ene u ovim direktivama bile su preciznije od onih koje su date Hadsonu (koji je u jesen 1941, poslat u {tab Dra`e Mihailovi}a) i docnije Atertonu ili Fungusu. . .

Stjuart i ja bili smo poslati u centralnu komandu partizanske vojske kao oficiri za vezu, pot~iweni neposrednim nare|ewima britanske Glavne komande Sredweg istoka.

Ciq izra`en u direktivi koju je britanska Glavna komanda Sredweg istoka dala tada{woj misiji bio je ograni~en na saradwu s partizanskom komandom, i nije bilo nagove{taja da jedan takav predlog podrazumeva priznawe partizanskih snaga kao formalnih saveznika. . .

Mada je na{ glavni zadatak bio da izvr{imo pripreme za zajedni~ke diverzije na glavni komunikacijama na podru~jima koja su dr`ali partizani, iz Londona je u posledwem trenutku stiglo nare|ewe da se ne otpo~ne bilo kakvo snabdevawe te vrste sve dok na{a grupa ne po{aqe svoje prve izve{taje. Me|utim, iz Kaira je ve} bila upu}ena radio-poruka partizanskoj komandi da }emo joj doneti sanitetski materijal.

Dvadeset ~etvrtog maja (1943) primili smo presudan signal iz Crne Gore. Grupa za prijem ~eka}e nas na jednoj maloj zaravni blizu planine Durmitor slede}e no}i. Britanci "neka vi{e ne odla`u, jer Nemci sa ve}im snagama ho}e da prodru. U slu~aju nevremena ~ekamo ih drugu ve~er".

To ve~e na~inili smo kona~an plan zajedno sa komandantom bombarderske eskadrile Kraqevskog ratnog vazduhoplovstva koja je bila odre|ena za takve specijalne operacije.

Na{u vazduhoplovnu posadu sa~iwavali su mladi Novozelan|ani: svi su imali mawe od dvadeset jedne godine; komandir aviona bio je vodnik-pilot. Wihova bodra i pouzdana ta~nost prilikom primawa posledwih uputstava bila je zarazna.

Kada smo obavili posledwe pripreme, iz Kaira nam je, bez obja{wewa, nare|eno da iznesemo iz aviona sanitetski materijal koji je ve} bio najavqen partizanskom {tabu. Trebalo je, dakle, da letimo u jednu nejasno shva}enu bitku protiv zajedni~kog neprijateqa ne nose}i nikakvu vrstu pomo}i i padaju}i samo na teret svojim prisustvom.

Na{ bombarder "halifaks" uzleteo je, prema planu, slede}e ve~eri i uzeo odre|en kurs u pravcu severa preko Sredozemnog mora. Vremenske prognoze bile su povoqne. Kada smo, lete}i visoko, pre{li granicu izme|u Gr~ke i Jugoslavije kroz otvor za izbacivawe bombi mogli smo videti dole svetlosti neprijateqskih transportnih kolona kako se kre}u putevima. Me|utim, na{ avion je upao u struje atmosferskog elektriciteta koje su nas sna`no odbacile od na{e mar{rute preko Soluna ka Egejskom moru.

^lanovi misije nisu imali kiseoni~ke aparat, i po{to je bombarder zbog vremenskih prilika bio prisiqen da leti na ve}oj visini, svi smo se, neprimetno, onesvestili - ne znaju}i da su nas okolnosti primorale da odustanemo od poku{aja da stignemo na ugovoren sastanak.

U zoru smo se naglo povratili. Avion je leteo nisko iznad Sredozemnog mora, s topoviмa uperenim navi{e, udaqavaju}i se brzo od nema~ke lova~ke baze kod Herakliona na Kritu i o~ekuju}i neprijateqski napad iz vazduha, koji nije usledio. Posle devet ~asova leta spustili smo se, bez novih nezgoda, kod Derne (u severnoj Africi-Libija).

Kao zato~enici vremenskih prilika proveli smo slede}ih nekoliko ~asova u svojim {atorima na rubu aerodroma, svesni s kolikom nas napeto{}u o~ekuju osmatra~ke patrole s neupaqenim signalnim vatrama na mestu na{eg odredi{ta.

Vazduhoplovna posada primila je novo uputstvo. U suton 27. maja (1943) ponovo smo se ukrcali u isti avion. U mraku, dok se "Halifaks" sve vi{e pewao, lete}i prema severu, sedeli smo pozadi me|u zave`qajima i opremom, uz brujawe motora, koje nam je onemogu}avalo nesuvislo, nepovezano }askawe uobi~ajeno u takvim trenucima, utonuli smo i zanemeli u bu~nu osamqenost. Na{ drugi no}ni let protekao je bez nezgoda.

Ve} smo bili podesili padobrane i opremu kad nam je jedna pukotina me|u oblacima, u pomr~ini, omogu}ila da ugledamo dole vatre u vidu krsta - ranije ugovoreni signal na zemqi. Na{i ~asovnici su pokazivali ta~no tri ~asa ujutru.

Motori bombardera malo su se uti{ali, po{to je pilot, smawuju}i brzinu, okrenuo natrag da bi preleteo preko vatri. Odjednom je

upalio zeleno svetlo iznad izlaza iz aviona i mi smo, na nagli pokret dispe~erove ruke, izba~eni u prostor.

Bela kupola jednog padobrana lebdela je nedaleko od mene na istoj visini sa mnom. Bio je to Stjuart, pa smo doviknuli jedan drugom pozdrav. No} je bila tako mra~na da nismo mogli razabrati konture zemqi{ta ispod nas Samo su jarki odblesci topovske vatre osvetqavali sveobuhvatnu tminu.

Duvao je jak vetar. Na{a grupa isko~ila je na visini oko {eststo metara iznad najvi{eg i najdivqijeg dela crne Gore. Spu{tali smo se brzo, daleko od vatri, koje su naglo nestale iz na{eg vidokruga usled konfiguracije zemqi{ta. Nekakva planinska struja podigla me je ponovo navi{e. Potom sam, padaju}i brzo, u potpunom mraku, zatvorio o~i, ~vrsto stisnuo noge jednu uz drugu i opustio se, ~ekaju}i {ta }e biti. Tresnuo sam na zemqu, odahnuo i otkotrqao se, zaprepa{}en.

Bilo je suvi{e mra~no da bih mogao videti gde se nalazim i gde su se spustili ostali. Po{to smo se javili zvi`ducima, cela grupa se najzad okupila na jednom mestu i svi smo bili iznena|eni {to nijedan od nas nije zaradio ni ogrebotinu. Ozna~ili smo svoj polo`aj џepnim lampama i avion je u~inio {irok zaokret da bi u drugom preletu spustio na{e zalihe. Blesnuv{i svetlosnim signalom u znak pozdrava, pilot nas je napustio, uzimaju}i kurs natrag prema Africi. Nije bilo nikakvog znaka vatre niti zvuka.

Ostaviv{i grupu kraj gomile skupqenih padobrana, krenuo sam u pravcu za koji smo se slo`ili da mora voditi prema signalnim vatrama. Kora~ao sam sa divqim izrazom na licu, i sa uperenim pi{toqem. Posle nekoliko trenutaka sudario sam se s nekim mekim predmetom. Bio je to ~ovek, koji je ne{to o{tro uzviknuo na srpskohrvatskom jeziku. Odgovorio sam istim tonom, da sam britanski oficir. ^ovek me sna`no zagrli, i ja sam jedva mogao nazreti visokog mladi}a u izno{enoj sivkastoj uniformi. Bio je to jedan od jugoslovenskih izvidnika koji je

napustio vatre da bi nas potra`io. Kada sam ga poveo ka mestu gde je ~ekala na{a grupa, on opali iz pu{ke u vazduh. Posle nekoliko trenutaka za~uh iza sebe {um koraka po travi. Za~uv{i pucaw, moji drugovi su se upla{ili najgoreg.

Razdawivalo se. Primetili smo da smo se spustili na jednu livadu na visoravni, {iroku stotinak metara i oivi~enu sa svih strana stewem i mno{tvom ~etinara. Onda nas je opkolila grupa mladi}a kli~u}i u glas. Svaki od wih, bio je obu~en i naoru`an na svoj na~in: neki su bili u sivkastim uniformama, drugi u izno{enim civilnim odelima svake vrste. Po{to smo sakupili ono {to nam pripada i po{li, usledi

`iv razgovor i otpo~e{e pitawa: za{to nismо do{li ranije? Odakle smo stigli? Koliko imamo godina? Kakve vojne ~inove imamo?

Sve ovo i jo{ mno{tvo pitawa postavqali su mladi}i tr~e}i pored nas u ra{trkanoj gomili odu{evqeni i uzbu|eni ovakvim neobi~nim susretom.

Za nekoliko minuta stigli smo na {iroku planinsku zaravan, unapred odre|enu za glavnu ta~ku na{eg spu{tawa. Mnoge signalne vatre, napravqene od grawa u obliku grubog krsta, jo{ su se dimile pri jasnoj svetlosti praskozorja.

Patrole su okolo tra`ile na{e zalihe. Jedan visok oficir, u elegantnoj sivoj uniformi i visokim crnim ~izmama, istupio je i po{ao nama u susret predstaviv{i se kao "Veqko" (General Pavle Ili} Veqko). On je bio upu}en da dovede misiju u Vrhovni {tab udaqen desetak kilometara odatle.

Imali smo kratak odmor u jednoj maloj kamenoj kolibi me|u grupom seqa~kih ku}a. Jedinu prostoriju u ku}i, kao i ulaz, }utke su ispunila prijateqska nepoznata livca. Po tradiciji crnogorske gostoqubivosti, ~ak i u takvom jednom trenutku, na gruboj klupi ~ekali su nas hleb i rakija.

Postrojena je pratwa. Na{a grupa je po{la pe{ke u koloni po jedan, bodro odbiv{i ponu|ene kowe. Kora~ali smo s poja~anom energijom posle sre}nog spu{tawa. Bilo je jo{ rano. Vazduh je bio ~ist i o{tar. Dok smo i{li, "Veqko" nas je, jednostavnim re~ima, obavestio o tome da su partizanske snage izlo`ene te{kom neprijateqskom pritisku, da im je zaliha oru`ja i municije pri kraju i da za rawenike nema lekova, ~ak ni zavoja.

Na{a mala kolona kretala se jednom stazom preko otvorenog zemqi{ta bez drve}a, sa {irokim poqanama i gomilama sivog stewa. Daleko ispred nas pru`ao se zup~ast planinski venac, krunisan u sredini xinovskim vrhom Durmitora za nas jo{ jedna te{ka re~ iz nedavne radioporuke - koji se ponosno uzdizao, dominiraju}i okolnim zemqi{tem, sa sne`nom kapom iznad gustog {umskog pokriva~a.

Pribli`avali smo se jednoj ra{trkanoj varo{ici. Ku}e, retko pore|ane du` jedne ulice, bile su opqa~kane i puste. S desne strane, na jednom skladnom bre`uqku, nalazila se pravoslavna crkva sa kubetom u obliku glavice crnog luka; stajala je usamqena, kao simbol neke davne pobede nad Turcima. To mesta{ce, @abqak, bilo je centar ovog kraja i, kako nam je "Veqko" rekao, prelazilo je nekoliko puta iz ruke u ruku utoku borbi vo|enih za posledwe dve godine, a bilo je sa prekidima i sedi{te partizanske komande u Crnoj Gori. Prilikom svog posledweg boravka ovde partizani su varo{icu

spalili da bi neprijateqa li{ili baze, a prethodnog dana bombardovali su je neprijateqski avioni, pa su mesne jedinice bile evakuisane. Ve}ina stanovni{tva potra`ila je uto~i{te u okolnim brdima.

Grupice seqaka stajale su du` ulice pa`qivo posmatraju}i strance u neobi~nim uniformama. Mnogo je takvih pro{lo ovim putem, ali sada se proneo glas da su me|u wima najzad prijateqi i saveznici. Povremeno bi odjeknuo kratak pqesak propra}en re~ima u znak uzdr`ane dobrodo{lice.

Pro{li smo pored skeleta ku}a kad stazu ispred nas iznenada oivi~i{e proplanci s bukvama i svetlozelene livade. Drve}e se lepezasto {irilo na obe strane, skrivaju}i od pogleda ivicu tamne vode. Bilo je to Crno jezero, smirena krasota ome|ena gustim drve}em, koje je unaokolo dosezalo do uske staze {to je obele`avala {irok krug oko obale. S one strane jezera, u kristalnom vazduhu, dominirala je prizorom planina Durmitor s padinama mawih grebena na bokovima.

Du` putawe koje su oivi~avale jezero kretali su se, u koloni po jedan, brdski kowi}i nose}i rawenike - neme osobe upalih obraza, uvijene u pohabane ~ar{ave, koje su se klatile na grubim drvenim sedlima, samarima.

Zaokrenuli smo naglo me|u drve}e, i "Veqko" nas povede uz strminu, dok iznenada ne nabasasmo na grupu qudi i `ena koji su bili sme{teni pod malim {atorima. Izme|u wih su se kretale devojke raznose}i obed, i, s obzirom na wihovu ode}u i pona{awe, ~oveku, prepu{tenom za trenutak ma{tawa, moglo je izgledati da je nai{ao na grupu skija{a na nekom planinskom odmori{tu.

U sredini proplanka videli smo kako na grubo otesanoj kru`noj klupi od paweva i oborenih grana sede naoru`ani qudi u uniformama. Ustali su da nas pozdrave. Jedan od wih stupi napred, sa izgledom prirodnog autoriteta. Vitak i uredan, u sivoj uniformi, bez ikakvih oznaka ~ina, nosio je vojni~ku kapu i crne jaha}e ~izme.

U radio-porukama primqenih iz Crne Gore pre na{eg polaska nije bilo otkriveno nijedno ime, i Britanci nisu imali nikakvih ~vrstih dokaza o identitetu partizanskih rukovodilaca. Znao sam samo da se komandant partizanskih snaga u Crnoj Gori krije pod pseudonimom Tito.

Grupa Britanaca stala je pred wim mirno i vojni~ki ga pozdravila. Onda smo redom istupali i rukovali se sa Titom i oficirima oko wega.

Ovo su bili na{i drugovi u toku slede}ih meseci, ali na{ prvi susret iznad Crnog jezera bio je obojen izvesnom naivno{}u stranaca koji

su jo{ bili pod utiskom padobranskog desanta i lebdeli izme|u dva odvojena sveta.

Bil Stjuart i ja dali smo na{e podatke o sebi kratkim zapam}enim re~enicama. Na{a misija bila je poslata po direktnom nare|ewima britanskog komandanta Sredweg istoka u trenutku kada je rat u Sredozemqu do{ao u fazu u kojoj }e saveznici verovatno preduzeti ofanzivu. Bilo je po`eqno da se usklade na{i zajedni~ki napori i naro~ito da se dobije partizanska podr{ka za vr{ewe napada na neprijateqeve komunikacije koje prolaze preko jugoslovenske teritorije. Imali smo zadatak da izve{tavamo o vojnoj situaciji u onim oblastima koje dr`e partizani i da preko radija saop{tavamo Titova gledi{ta na{oj Komandi u Kairu.

I pored artiqerijske vatre koja je ve} bila oglasila na{ desant, Tito je odgovarao prikladnim kratkim re~enicama. Pozdravio je na{ dolazak u jednom te{kom trenutku. Nemci su preduzeli operaciju da bi okru`ili i uni{tili wegove glavne snage u ovim pustim planinama bez hrane i za{tite. Pre na{eg spu{tawa izvr{ene su sve takti~ke pripreme za prolazak partizanskih jedinica u severozapadnom pravcu, i glavne snage ve} su se nalazile u pokretu. Kona~na nare|ewa vi{im komandantima Tito je izdao toga jutra, pred sam na{ na{ susret, i kada smo se mi pojavili me|u drve}em, konferencija se upravo zavr{avala. Lanac partizanskih jedinica koje su {titile brda oko mesta na{eg spu{tawa kod Wegobu|e sada se povla~io. Neprijateqske patrole bile su u neposrednom dodiru s wima.

Tito i wegov {tab ostali su pozadi zbog nas. Sada nam je bilo jasno za{to se u poruci koja je stigla do nas u Dernu insistiralo na hitnosti. Kratko zadr`avawe, izazvano vremenskim prilikama, poja~alo je napetost i{~ekivawa, po{to su najbli`e nema~ke jedinice opkoqavale @abqak.

Partizanske jedinice koje su se nalazile oko aerodroma i Titove grupe s wegovim {tabom predstavqali su "za{titnicu i najlo{ije su hrawene".

Vazdu{na podr{ka saveznika bila je hitno potrebna da bi se otupela o{trica neprijateqskog pritiska, a eksplozivnim sredstvima mogli bismo dogovorno napadati na `elezni~ke pruge i puteve kojima pristi`u Nemci i wihovi saveznici u bitku koja je u toku, kao i u Gr~ku i daqe u severnu Afriku

Trebalo je da zajedno raspravimo o tim stvarima.

Potom smo posedali u krug i svaki od nas stupio je u nevezan razgovor sa svojim susedom, gotovo nesvestan dramati~nosti susreta. U~tivo pitawe da li je sa na{om grupom stigao najavqeni

sanitetski materijal moglo je samo ostati bez odgovora. Mogli smo jedino re}i da drugi avioni treba da nas slede.

U toku razgovora za vreme obeda, me|u {atorima, Tito je, neposredno i bez primesa ironije upitao za{to britanska komanda nije do sada poslala neku reprezentativnu misiju; da tome nije razlog {to je jedna ranija grupa, pod komandom majora Atertona (Atherton), koja je stigla u glavnu partizansku komandu po~etkom pro{le godine, nastradala, i da li mi mislimo da su za tu nesre}u krivi partizani. Stjuart i ja odgovorili smo da se u Kairu nije tako tuma~io taj doga|aj i da }e biti vremena za razgovor izme|u nas o svim pitawima.

Pripreme za prihvatawe na{e misije dr`ane su u strogoj tajnosti, i stanovnici okolnih sela ozbiqno su upozoreni na to. Godinama docnije se}ali su se oni, sa izvesnom zebwom, kako su se jedne no}i, u pomr~ini, s pustili s neba stranci. Puste planine Durmitora imaju svoje tajne: jezera iz kojih u odre|eno vreme izlaze |avoli da bi igrali i odakle se pojavquju zmije. Mo`da su i nas ukqu~ili u takve legende.

Za ~etu koja je o~ekivala na{ dolazak bio je to nov zadatak, koji je predstavqao ozbiqnu odgovornost. Neki od wih proveli su po~etkom pro{le godine tu, u blizini, vi{e nedeqa sa sli~nim zadatkom: da prihvate jednu sovjetsku misiju koja nikad nije stigla.

Qudstvo je uzeto iz Prate}eg bataqona Titovog {taba. Re~eno im je da su du`ni da sa~ekaju dolazak jedne britanske misije koja }e se spustiti padobranima, i da moraju dr`ati u tajnosti svoje prisustvo i na{ dolazak.

Prihvatna grupa oti{la je u selo Wegobu|e, gde joj nare|eno da na~ini gomile od grawa u obliku krsta sv. Andreje, koje }e zapaliti samo kad iznad toga rejona bude kru`io avion nepoznat osmatra~ima po svom obliku. Ako bi se vatre zapalile prerano, mogli bi ih primetiti Nemci, pa bi ih wihovi lovci prilikom

no}nog patrolirawa mogli bombardovati ili bi neprijateq, na osnovu ranijeg iskustva sa sli~nim britanskim grupama, poslu`iv{i se varkom, poku{ao da nas namami da se spustimo na wihove polo`aje.

Britanski avion trebalo je da stigne izme|u deset i dva ~asa no}u izme|u 24. i 25. maja. Osmatra~i su uzalud ~ekali. U zoru su gomile grawa skrivene u okolnu {umu. Slede}e ve~eri, u sumrak, ponovo su postavqene na Wegobu|skom poqu. Pored svake hrpe nalazio se jedan vojnik sa {ibicama.

Qudi su bili uzbu|eni i nestrpqivi. Buka aviona predstavqala je ranije za wih uvek znak opasnosti. Prvi put je trebalo da do~ekaju prijateqe iz vazduha.

No}u izme|u 27. i 28. maja osmatra~ke grupe ~ule su brujawe avionskih motora. Na{ bombarder na~inio je krug, i uskoro su obrisi limenih kutija i qudi lebdeli u vazduhu, spu{taju}i se izvan vatrenog kruga.

Osmatra~i su napeto o~ekivali dolazak prijateqa. "Stranci su se", pisao je jedan iz partizanske Prate}e ~ete, se}aju}i se doga|aja, "morali ose}ati mawe sigurno. Sam desant na ovom terenu i u tom ~asu nije bio prijatna stvar, jer je uvek postojala mogu}nost da se padne u nema~ke ruke".

Od nas se od prvog ~asa mnogo o~ekivalo. Vesti o na{em spu{tawu stigle su do susednih jedinica i o tome se diskutovalo na no}nim sastancima koje su dr`ali komesari. Mi smo predstavqali simboli~nu vezu sa spoqnim svetom i na{e fizi~ko prisustvo re~ito je govorilo o tome da je prvi put prekinuta izolacija na{ih novih drugova.

Jedan od hrvatskih rukovodilaca, Vladimir Bakari}, pisao je docnije: "Saznali smo da se kod @abqaka spustila savezni~ka vojna misija {to se odmah pro~ulo po bataqonima. Na koncu smo dobili dugo o~ekivano i veliko moralno priznawe na{e borbe. Shvatili smo da }e to imati ogroman zna~aj za daqi razvoj politi~ke situacije u zemqi i na tok rata".

Na{ dolazak izazvao je bujicu srda~nih ose}awa. Kao {to se izrazio jedan od svedoka na{eg prvog susreta s Titom: "Imao sam utisak da ovde u ovom jelaku iznad mirne dubine malog jezera po~iwe da izvire i da se {iroko i na sve strane preliva velika istina o herojskih borbi jugoslovenskih partizana".

Na{a grupa rastala se od Tita oko podne toga dana i smestila se u maloj kolibi na obali jezera, kamo su bile done{ene na{e zalihe i radio-oprema sa mesta gde smo se spustili.

Britanskoj misiji obezbe|ena je li~na pratwa iz sastava Prate}eg bataqona Vrhovnog {taba.

Ovi vojnici trebalo je da budu na{i verni ~uvari u danima koji su dolazili. Bili su to prvi partizani koji su se svakodnevno nalazili u na{em dru{tvu - minijaturni svet vojnih jedinica na koje }emo nailaziti.

Komandir je bio "Tomo", mlad seqak kome su pobili `enu i decu. Nije imao nikakve {kole, niti je znao da ~ita ni da pi{e. Wegova

zdepasta prilika mogla se videti u svako doba: kako postrojava na{u odrpanu ~etu, kako nadgleda stovarivawe na{ih radio-stanica prilikom kratkih zastanaka i kako, za vreme retkih odmora, podi`e na{e improvizovane {atore napravqene od padobrana.

"Tomo" je bio }utqiv i neustra{iv mladi}, stalo`en i bez osmeha; kao i wegovi drugovi vojnici, naviknut na krajwe napore i ravnodu{an prema opasnosti.

Poginuo je za vreme jedne docnije akcije.

Me|u ostalim ~lanovima na{e pratwe nalazila su se dva de~aka od petnaest godina, jedan nastavnik muzike, Jagodinac, Srbin, stolar po zanatu, pismen i ~io, ube|en da se bori za novi, boqi svet.

Kasno posle podne do{ao je do nas "Veqko" s porukom od {taba da moramo krenuti ~im padne mrak. Nismo bili iznena|eni.

[ume oko nas o`ivele su od naoru`anih qudi. Predali smo na{e suvi{ne zalihe {tabu, da ih podeli, i sa svojom pratwom i mazgama natovarenim radio-stanicama i najnu`nijom li~nom opremom pridru`ili smo se koloni u pokretu. Padala je sitna ki{ica. Forsirani mar{ koji je zapo~eo te no}i zavr{io se neka dva meseca kasnije. .

U ranim ~asovima 2. juna potra`ili smo zaklon u pe}ini na padini kod mesta Barni Do, bez hrane i vode. Zavesa oblaka i magle bila se podigla, i Nemci su preko dana tragali iz vazduha za ciqem - jedinim preostalim mostom preko Pive ispod nas. . .

U pono} se {tab zajedno sa grupom Prate}eg bataqona i Britanskom misijom okupio u jednoj drugoj, prostranijoj pe}ini na putu koji se pewao ka poru{enom seocetu Mratiwu - popri{tu borbe prsa u prsa u toku prethodnih ~asova. Ova izdignuta ta~ka vladala je prelazom preko reke, kojim je cela vojska morala pre}i ili nestati.

U toku dana 3. juna Tito je u istoj pe}ini odr`ao sastanak Vrhovnog {taba i vi{ih komandanata. Ovde je odlu~eno da se glavna operativna grupa podeli na dva dela: Prva i Druga divizija, zajedno sa Vrhovnim {tabom, trebalo je da se probija u zapadnom pravcu. . . ; druga grupa, sastavqena od Tre}e i Sedme divizije, uz glavni zadatak da {titi centralnu bolnicu sa oko tri hiqade rawenika, imala je da . . . . izbori prolaz ka istoku, u relativno mirni Sanxak. . .

U ~etiri ~asa ujutru 4. juna na{im kolonama predstojalo je pewawe preko litica na levoj obali Pive. . . Duboko ispod nas, iznad vijugave linije reke, neprijateqske "{tuke" obru{avale su se na posledwi preostali most, koji smo pre{li pro{le no}i, koji je labavo visio kao jedina veza izme|u nas i onih - a bilo ih je mnogo - koji su se gomilali

na drugoj strani. Ova klimava konstrukcija, koja je je na momente i{~ezavala u dimu i pra{ini

Na{a grupa mogla je u ovom trenutku da upotrebi posledwu konzervu od eksplodiranih bombi, podse}ala je na simboli~nu vezu izme|u `ivota i smrti.

U kratkom vremenskom razmaku od nekoliko dana. . . bili smo gurnuti u epsku borbu koja se vodila u jednom kotlu - okru`ewu. Nije bilo ni fronta ni boravi{ta.

Ovo je bila na{a mar{ruta posrtawa, na{e pokretno bojno poqe. Jedinice ispred nas i na bokovima borile su se za svaki vis, za svaku kosu. . .

U zoru 5. juna Vrhovni {tab se zadr`ao kod grupe napu{tenih drvenih koliba na ivici malog gaja Mrkaq - Klade.

Zaustavili smo se pod drve}em, gde je [tab ostao slede}a dva dana. Komandanti Prve i Druge divizije, ~iji su predwi delovi vr{ili pritisak na neprijateqsku barijeru ispred nas, do{li su da se posavetuju sa [tabom.

Tada donesene odluke bile su posledwe n naredbe iz centra izdate za proboj . . . Takti~ke odluke trebalo je otada da donose komandanti svaki za svoju jedinicu.

U obli`woj {umi zakopani su glavni arhivski materijali Vrhovnog {taba i Centralnog komiteta Komunisti~ke partije. Ova simboli~ni ~in obele`avao je kriti~ni ~as. . .

U ranim ~asovima 8. juna pre{li smo, bez nezgoda, reku Sutjesku kod Suhe, i kolona se uputila pored livade ka seocetu Tjenti{te, gde su Nemci dr`ali dva poru{ena turska utvr|ewa. . .

Kolone jedne hercegova~ke brigade stigle su na na{u visinu, uspostavqaju}i vezu s glavnom grupom i poja~avaju}i odbranu na{eg levog boka "koji je vodio haoti~nu i te{ku borbu {to su mu je nametnuli Nemci sa dominiraju}ih ta~aka koje su ozna~avale zatvoren obru~.

Me|u ovim qudima bio je jedan stari seqak koji je nosio najvi{e srpsko odlikovawe - Kara|or|evu zvezdu - dobijenu na solunskom frontu u prvom svetskom ratu. U ovoj sada{woj borbi on se prikqu~io jednoj partizanskoj brigadi iz Hercegovine zajedno sa svoja tri sina. Dvojica su poginula u ranijim borbama. U jednoj od borbi u ovom {umovitom predelu, koje su sada besnele po celom bojnom poqu, poginuo mu je i posledwi od wegovih sinova, i komandant brigade je preneo vest ocu.

Jedinice su se kretale kroz {umu, i nije bilo vremena da se sahrani mrtvac. Sinovqevo telo le`alo je pokriveno granama. Komandant brigade mi je docnije pri~ao daje starac govorio skoro ne`no, a smisao wegovih re~i bio je: "Sine moj, neka ti je lako li{}e koje le`i na tebi. Ne}u plakati. Neka to ~ine udovice onih koje }emo mi uskoro pobiti. "

Ponovo smo se prikupili, zajedno sa za{titnim jedinicama iz glavne grupe, u gustoj {umi koja pokriva dominantnu ta~ku Ozrena, strmog brda, okru`eni urnebesom borbe koja se vodila u {umi i po ~istinama susednih brda. Strmine su bile o{tre, pa smo se pewali dr`e}i se za ruke. Tra`e}i put, mogli smo ~uti razgovor nema~kih patrola.

Ali to nije bio jedini neprijateq. Glad je zavladala u vojsci i me|u rawenicima, iscrpquju}i wihovu sve mawu snagu i donose}i smrt, slabim i iznemoglim. Posledwa sledovawa hrane podeqena su brigadama i bataqonima u borbi koji su predstavqali udarnu snagu posledweg juri{a na nema~ke polo`aje, na utvr|ene ta~ke wihovog okru`ewa, na brdima zapadno od Sutjeske. . . sardina. Ona je predstavqala simbol na{eg raspolo`ewa i situacije. Ja sam bio sklon da je ~uvamo, veruju}i, uprkos jasnim znacima koji su nam suprotno govorili, da }emo ostati `ivi da bismo je sutradan potro{ili. Stjuart se nije slo`io s tim i wegovo mi{qewe je prevagnulo: "Boqe je otvoriti je i umreti sa punim stomakom. "

Ova {ala pokazala se kao predose}awe.

Neprijateqski avioni - pravi {aroliki cirkus "dornijea", "{tuka" i neobi~nih letilica - uhvatili su nas pri svitawu (9. juna 1943) na proplancima okru`enim brezama ba{ ispod vrha Ozrena. . . Avioni su, spu{taju}i se nisko, leteli uzdu` i popreko {ume, {ablonski, ostavqaju}i pri svakom preletu ~istu putawu od bombi, a katkada izbacuju}i mawu seriju granata iz pilotskih kabina. . .

Pri jednom takvom bombardovawu na{a grupa bila je saterana u {kripac. Imao sam samo vremena da doviknem Stjuartu: "Uzmi zaklon. Upotrebqavaju eksplozivna zrna!" Kada su eksplozije odjeknule, rasturili smo se po tesnom prostoru. Bil Stjuart i grupa oficira u jednom pravcu, a Tito, komandant Prate}eg bataqona i ja u drugom, dok su se ostali ~lanovi Britanske misije i jugoslovenskog {taba razi{li me|u drve}em. Kada je posledwa bomba iz jednog sve`wa eksplodirala na nekoliko metara od nas, Tito, nekoliko wegovih qudi i ja na{li smo se na gomili u jednom plitkom udubqewu u zemqi. Izvukav{i se iz udubqewa, potra`ili smo nov zaklon pre slede}eg talasa, ali nismo ostali nepovre|eni. Jedan od komandira iz Prate}eg bataqona i nekoliko wegovih qudi bili su mrtvi. Tito, rawen u rame komadom bombe, le`ao je pod telom svog alza{kog psa Tigra, koji se u samom trenutku eksplozije bacio preko

svog gospodara. I ja sam bio zaka~en: moja leva cipela bila je razneta, hramao sam s lakom ranom na nozi.

Stjuart se nije video. On je poku{ao da se za{titi u stoje}em stavu, zakloniv{i se iza debelog bukovog stabla, ali je poginuo pogo|en u glavu komadom bombe ili zrnom. Ostali iz na{e grupe nisu bili povre|eni. Sjuartovog radio-telegrafistu o{amutio je udarac komada bombe koji se zadr`ao u {pilu karata u xepu na grudima. . .

Mrak je doneo olak{awe i ti{inu. Odobreno je da se sahrane tela Bila Stjuarta i ostalih. Me|u ovim drve}eni stenama palo ih je preko stotinu. . .

"Na{a Misija bila je sada sa jedinicama Prve divizije koje su se pribli`avale reci Bosni i `elezni~koj pruzi {to vodi ju`no od Broda ka Zenici i Sarajevu.

Re{ili smo da priredimo jednu sve~anu predstavu. @eleo sam da po{aqem Kairu o~evidan prikaz diverzantske akcije na `eleznici. . . sa britanskim eksplozivnim sredstvima. . .

Pred sam sumrak 30. jula (1943) stigao sam, u dru{tvu Ko~e Popovi}a, komandanta Prve proleterske divizije, i wegovog {taba, na jedan isturen polo`aj u {umi koja dominira `elezni~kom prugom iznad `elezni~ke postaje Bijela Voda, blizu mesta{ca @ep~e.

Kroz dvogled smo mogli videti dole malu stanicu i patrole u ~etni~kim uniformama kako se voze kamionima pored we.

Kada se smrklo, Popovi} i wegov {tab si{li su do jedne ta~ke u blizini `elezni~ke postaje. Na odseku od {est kilometara postavqen je eksploziv u obilnim koli~inama, da bi jasno obele`io akciju. . . .

Ti{inu je prekinuo jedan jugoslovenski borac, opaliv{i iz pu{ke. . . U istom trenutku, uz zaglu{nu grmqavinu, pruga je raskomadana nizom eksplozija, koje su svojim bleskom osvetlile ceo predeo.

Sutradan je u Kairo stigao izve{taj o novoj akciji: "^etrnaest kilometara `elezni~ke pruge poru{eno jugoisto~no od mesta @ep~e"

Za vreme ove no}ne akcije na `elezni~ko pruzi kod postaje Bijela Voda partizani su zarobili komandanta Zeni~kog ~etni~kog odreda, Goluba Mitrovi}a, i dvojicu iz wegovog {taba. . .

U ovoj akciji zapleweni su i prou~eni spisi Zeni~kog ~etni~kog odreda. Oni su pokazivali u malom tragediju mesnih prilika u Bosni od ustanka 1941. godine.

Ova mala jedinica dobila je ime po varo{i Zenica, centru kombinata fabrika ~elika, koje su radile za Nemce i ~ija je proizvodwa predstavqala zna~ajan privredni faktor. Komandant, Golub Mitrovi}, prvobitno je vodio ~etu jedne od prvih partizanskih jedinica u ovom rejonu. U prole}e 1942. on se odmetnuo i obrazovao vlastiti ~etni~ki odred. Kratko vreme posle toga zarobio je i pobio grupu hrvatskih partizana - rudara iz Husiwa, jakog komunisti~kog centra - a nedavno je do~ekao u zasedi jednu patrolu sedme divizije i ubio komesara i celu grupu.

Ovaj ~etni~ki odred bio je sada u sastavu grupe odreda koja je operisala u isto~noj Bosni pod rukovodstvom majora Ba}ovi}a, Mihailovi}evog komandanta za isto~nu Bosnu i Hercegovinu.

Ve}ina ovih ~etni~kih odreda - {to se jasno videlo iz zaplewenih dokumenata - ve} se bila sporazumela sa Paveli}evim usta{ama o uzajamnom nenapadawu, primaju}i nemarno s obe strane, oru`je i potrebe za operacije protiv partizana. Ali senka usta{kih pokoqa, koji su izazvali prvobitni ustanak ~etnika i partizana u Bosni u leto 1941, te{ko je pritiskala ove kompromise i izazivala trvewa i mr`wu me|u borcima ovih bosanskih srpskih ~etni~ki grupa.

Komandant Zeni~kog odreda u pismu od 18. oktobra 1942. ukazuje na

Nesporazume izme|u {taba i hrvatskih vlasti - ( vlasti Paveli}eve Nezavisne dr`ave Hrvatske). U~inio sam sve {to sam mogao da otklonim ovu nesuglasicu i da poboq{amo odnose izme|u ovog odreda i Hrvata. Ovaj {tab je tra`io posredovawe Nemaca u Zenici. Tamo{wa nema~ka komanda zahtevala je pismeno da zeni~ki ~etni~ki komandant ide pod wihovom za{titom u komandu nema~ke divizije u Sarajevo. Ovaj {tab je tra`io da se prvo dobije odobrewe od komandanta majora Ba}ovi}a, ali Nemci su odgovorili da nemaju vremena. [tab je zato odlu~io da po{aqe Goluba Mitrovi}a u Sarajevo ne ~ekaju}i odobrewe.

^etvrtog maja sklopqen je sporazum izme|u predstavnika zeni~kog ~etni~kog {taba i majora Pohe koji je radio u ime nema~kih vojnih vlasti. Wegov glavni ciq bio je da se izvr{e neophodne detaqne pripreme kako bi ~etnici preuzeli od Nemaca ~uvawe `elezni~ke linije i mostova u ovom rejonu. Ovde su ih zatekle partizanske snage.

Pred kraj leta 1943, drugog ~etni~kog vo|u, \uru Ple}a{a, zarobili su partizani blizu Knina, u severnoj Dalmaciji. On je bio na putu za {tab popa \uji}a, glavnog italijanskog saradnika i Mihailovi}evog komandanta za podru~je Dinarskih Alpa. Ple}a{ je najpre radio Srbiji za Kostu Pe}anca, zvani~nog {efa ~etni~ke organizacije

posle izbijawa rata, koji je nekoliko nedeqa posle primirja pri{ao Nemcima.

U februaru 1942. komandovao je jednim legalizovanim ~etni~kim odredom kod U`ica, u zapadnoj Srbiji, i trebalo je, po Pe}an~evim uputstvima, da odr`ava korektne odnose sa Nedi}em i Nemcima. U avgustu iste godine Mihailovi} je postavio Ple}a{a za inspektora svojih snaga u isto~noj Bosni, a u februaru 1943. za komandanta isto~ne Bosne, sa zadatkom da organizuje ~etni~ki korpus "Gavrilo Princip".

Ple}a{ je sazvao konferenciju mesnih ~etni~kih vo|a da bi osnovao ovu komandu, s tim da u \uji}evpm {tabu vode pregovore za primirje sa usta{ama. Na tom mestu je Ple}a{ - ili barem wegova arhiva - pao u ruke partizanima.

Poslali smo Kairu niz poruka o ~etni~kom pitawu, u svetlosti zaplewenih dokumenata. . . . Trideset prvog avgusta u Kairo je stigla posledwa na{a poruka na tu temu: "Nemamo nikakvih dokaza o bilo kakvom Mihailovi}evom otporu. Pomoglo bi mi ovde, u raspravqawu sa {tabom, kad biste me obavestili o nekim pouzdanim primerima otpora Mihailovi}evih komandanata u Srbiji, po{to se stalno suo~avam sa slu~ajevima la`nog svojatawa (partizanskih) akcija od strane Mihailovi}a u ovom i drugim rejonima. "

Vrhovni {tab mi je stalno podnosio na uvid obave{tewa B. B. S. -a u kojima se slave herojski podvizi upravo onih ~etni~kih komandanata ~iji su spisi bili u mojim rukama

Krajem avgusta, u vezi sa mojim porukama, primio sam na razmatrawe jedan predlog iz Kaira da se preko B. B. S. -a poimeni~no `igo{u oni ~etni~ki komandanti za koje postoje dokazi da sara|uju sa Paveli}em i Nemcima.

Odgovorio sam: "Smatram da bi napad na ~etnike saradnike okupatora preko B. B. S. -a bio odli~an korak napred, ali u~initi to izostavqaju}i Mihailovi}a predstavqalo bi manevar koji ovde niti bi bio dobro primqen niti shva}en. . . "

Te no}i 30/31. jula 1943 pregazili smo {iroku reku (Bosnu), duboku do pojasa na brzacima, i pre{li u {umske predele centralne Bosne. . .

^etvrtog avgusta 1943, u ranim ~asovima, stigli smo na {iroki plato Petrovog poqa, (planina Vla{i}) iznad varo{ice Travnik. . .

Prvi put posle spu{tawa misije imali smo kakav-takav krov nad glavama i pauzu u kojoj smo mogli da sredimo svoja iskustva i da razmotrimo najva`nije zadatke postavqene misiji Tupikal u Kairu. . .

Na{ stalni pratilac, pored za{titne pratwe, bio je na{ prvi oficir za vezu "Veqko" - Pavle Ili} - koji se vratio na svoju du`nost u {tabu i koga je, posle dolaska glavne partizanske grupe, nasledio Vladimir Dedijer, gorostasan Srbin. ogromne fizi~ke izdr`qivosti, neumoran u razgovoru. . .

Poticao je iz jedne porodice beogradskih intelektualaca, poreklom iz Hercegovine. Otac mu je poginuo u prvom svetskom ratu kao oficir srpske vojske, a on je odveden kao izbeglo dete u Englesku. Govorio je te~no engleski, i otpo~eo je svoju karijeru kao inostrani dopisnik nezavisnog beogradskog dnevnog lista Politika. . . Po~etkom avgusta oti{ao je u neku misiju u Hrvatskoj. . .

Pukovnik Vladimir Velebit, pridodat Vrhovnom {tabu, bio je sada zvani~no dodeqen nama, kao oficir za vezu sa Britanskom misijom. Brzo smo uspostavili poseban i trajan li~ni kontakt. Vlatko je bio iz jedne srpske porodice u Hrvatskoj. Wegov otac bio je general u austrougarskoj vojsci u prvom svetskom ratu. Sin je studirao prava na zagreba~kom univerzitetu i postao sudija negde u unutra{wosti. . . ^ovek {irokog obrazovawa, koji je ukqu~ivao i znatan dar za jezike. Vlatko je bio izvanredan drug na poslu. Govorili smo nema~ki, i na{a saradwa tekla je glatko, u stalnoj atmosferi uzajamnog poverewa, do kraja rada misije Tupikal. . .

U razgovorima s Titom i wegovim {tabom . . . pokrenuto je pitawe ameri~kog predstavni{tva. . . . U tom smislu po~etkom jula uputio sam poruku Kairu, energi~no tra`e}i da se u~ini takav potez. . . U ranim ~asovima 21. avgusta grupa za do~ek stajala je u blizini sela Oklinak, na Petrovom poqu, da bi prihvatila kapetana Melvina O. Bensona iz ameri~kog Ureda za strategijske slu`be (Office of Strategic Service. O. S. S. ).

Uve~e na dan svog dolaska Benson je ve~erao s Titom i wegovim {tabom i bio primqen neobi~no srda~no. Jugoslovenima je bio veoma potreban publicitet u Sjediwenim Ameri~kim Dr`avama o wihovoj borbi, naro~ito me|u Amerikancima hrvatskog i slovena~kog porekla, ~iji je uticaj na zvani~nu politiku prema jugoslovenskim pitawima bio od posebnog zna~aja a do tada je bio usmeren u antipartizanskom pravcu.

Prvi zahtev koji je Tito uputio Bensonu ticao se preno{ewa propagande namewene ovim grupama u Sjediwenim Ameri~kim Dr`avama, da bi se suprostavio sna`nim velikosrpskim elementima, koji su vladali ameri~kom {tampom, i u novinama na nacionalnom i na lokalnom jeziku.

Kao {to je Benson napisao u zavr{nom izve{taju svoje misije:

Za vreme mog ~etvoromese~nog boravka kod partizana jedna stvar je uvek bila izvor smutwe i neprilika: neta~no objavqivawe jugoslovenskih vesti preko wujor{kog i londonskog radija. Odavawe priznawa ~etnicima za partizanske pobede, wihovo tretirawe kao patriota, kao i poku{aj da se ~etnici izjedna~e s partizanima, bilo je nemogu}e objasniti.

Vazduhoplovni poru~nik Kenit Sajers, u uniformi Kraqevskog ratnog vazduhoplovstva, stigao je kao vojnoobave{tajni oficir da zameni Bila Stjuarta. Padao je velikom brzinom u pomr~ini, kao krhka figura s ra{irenim nogama, ali je, sre}om, i{~a{io samo zglob na nozi.

Za wim je do{ao Jan Makenzi, major u sanitetskoj slu`bi Kraqevske kopnene vojske, iskusan i darovit hirurg. Wegov bolni~ar izba~en je iz aviona slede}e no}i, nezgodno pra}en protivtenkovskim pu{kama i eksplozivima.

Dolazak Jana Makenzija, predstavqao je ne{to vi{e nego simboli~nu pojavu jednog britanskog vojnog lekara. Wegova uro|ena skromnost i izvanredno znawe u~inili su daje postao omiqen u jugoslovenskom sanitetskom {tabu, a naro~ito kod Gojka Nikoli{a ({efa {taba) sa kojim je uspostavio srda~nu i tesnu saradwu. Rad Jana Makenzija, koji je vr{io operacije nad rawenicima, uporedo sa svojim jugoslovenskim kolegama, pod uslovima stalnih neprijateqskih napada na grani~na podru~ja na kome se nalazila na{a centralna komanda, odra`avao je moralno priznawe Britanskoj misiji van uobi~ajenih obaveza.

Krajem avgusta 1943, do{li smo do zakqu~ka da je oko 75000 qudi bilo organizovano u redovne vojne jedinice, pored mno{tva partizanskih odreda. Procenili smo da je ovoj vojnoj organizaciji oko tri ~etvrtine qudi nisu ~lanovi Komunisti~ke partije, ali da su ~vrsto povezani u jednu celinu pod wenim rukovodstvom.

U vojnim jedinicama koje je Britanska misija, nalaze}i se uz Tita, neposredno poznavala, ve}inu su ~inili Srbi, iz same Srbije ili iz srpskih sela u Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj, ili Crnogorci iz nekih plemena i srpski seqaci iz Sanxaka.

Procena je ukqu~ivala muslimanske jedinice iz Bosne i Hercegovine, i Hrvate iz drugih podru~ja.

Sastav i ja~ina formacija partizanske vojske u u`oj Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji bili su van dosega na{eg iskustva.

Glavni zakqu~ak na{ih opa`awa bio je da Narodnooslobodila~ka vojska - u izrazitoj suprotnosti s pansrpskim, antihrvatskim i antimuslimanskim

fiksnim idejama Mihailovi}evih ~etnika - predstavqa jednu jugoslovensku vojnu organizaciju, jedan revolucionarni politi~ki pokret, koji je zami{qen kao ne{to sasvim suprotno od onoga {to je predstavqala Kraqevska jugoslovenska vlada u Londonu, zvani~no priznata od strane Britanaca.

Najdubqi utisak o partizanskim vojnim formacijama, koji je sa`eto pokazivalo na{e iskustvo, bio je da svaka jedinica predstavqa zajednicu i pribe`i{te me|usobne bliskosti qudi koji su izbegli iz svojih razorenih sela i pokoqa wihove rodbine. Ova atmosfera preneta je i u wihove pesme, koje su se ~esto pevale. Qudi su se borili za povratak svojim ku}ama, koje }e biti ponovo sagra|ene u novom i boqem svetu nego {to je onaj koji su poznavali. Masovno, oni su predstavqali siroma{ne i zanemarene slojeve dru{tva, razne starosne grupe i dru{tvene kategorije koje nisu bile pod uticajem mesnih organizacija tradicionalnih politi~kih partija iz pro{losti. Ovo je bila osnovna snaga pokreta: mobilizacija omladine, `ena i qudi u godinama, kao i stvarawe novih odnosa i morala.

Etapa na{ih istra`ivawa bila je pro{la i narodnooslobodila~ki pokret ulazio je u novu fazu razvoja. Zato sam 23. avgusta (1943) poslao slede}u poruku:

Kao rezultat nekoliko razgovora s Titom u proteklim nedeqama i na osnovu op{teg prou~avawa situacije, smatram da je pripremna etapa jednog zadovoqavaju}eg dodira s partizanskim {tabom zavr{ena i da bi rad trebalo sada da te~e po organizovanom planu. Mislim zato da bi trebalo preduzeti dva koraka: da se po{aqe jedan brigadni general radi obrazovawa misije na visokom nivou; da ja otputujem po~etkom slede}eg meseca i podnesem iscrpan izve{taj o partizanskoj vojsci, wenoj mogu}oj vojnoj vrednosti i o snabdevawu ove zime. . .

Na{a saradwa s partizanima trebalo bi da se pro{iri najkasnije do kraja septembra, imaju}i u vidu ~iwenicu da oni moraju doneti va`ne odluke pre zime. . .

Nekim, meni nepoznatim slu~ajem, jedan oficir vi{eg ranga bio je izabran za {efa nove misije kod Tita. Direktivu za wegov rad sastavio je li~no premijer (Vinston ^er~il) 23. jula i ona je stigla u Kairo. Tekst je bio odobren i dopuwen u kona~nom obliku 11. avgusta, u dogovoru sa generalom Mejtlendom Vilsonom, britanskim glavnim komandantom Sredozemnog rati{ta. . .

Odre|ivawe ove misije vi{eg ranga predstavqalo je kulminaciju razgovora na visokom nivou o britanskoj podr{ci pokretima otpora u Jugoslaviji za koju nisam znao, izuzev preko glasina koje mi je preneo major Bazil Dejvidson, ~ija je misija bila spu{tena kod nas 16. avgusta. On je rukovodio Jugoslovenskom sekcijom S. O. E. u

Kairu, i mi smo radili zajedno na planirawu prvih misija kod partizana.

Bazil Dejvidson bio je s nama nekoliko dana pre nego {to je oti{ao na izvr{ewe zadatka: U Vojvodinu, odakle je, prema prethodnom sporazumu s Titom, trebalo da se ova britanska misija, preko jugoslovenskih kanala prebaci u Ma|arsku.

Bazil Dejvidson opisao je iskustva svoje misije u svojoj kwizi Partisan Picture, Bedfords 1946, koja predstavqa prvi objavqeni prikaz jedne britanske misije kod Narodnooslobodila~ke vojske Jugoslavije i jedan nadahnut istorijski zapis o

podnebqu gde su izrasli koreni partizanskog rata kako ga je video jedan britanski oficir u jesen i zimu 1943. godine.

U toku jula i avgusta {est misija pod britanskim rukovodstvom poslato je u partizanske komande u Bosni i Sloveniji. One su imale neposrednu radio-vezu s Kairom; mi nismo imali nikakvih dodira s wima i vrlo malo smo znali o wihovim zadacima.

Dvadeset ~etvrtog avgusta Britanska misija je bila upozorena na neminovan i unapred pripremqen pokret sa Petrovog poqa ka Jajcu, sredwovekovnoj bosanskoj prestonici.

U{li smo u grad slede}eg jutra. U prvi mah `ivot je u gradu izgledao gotovo normalan. Na pijaci je bilo vo}a i povr}a. Bilo je elektri~ne struje; telefonske linije nisu bile prekinute. Stanovni{tvo je i{lo za svojim svakodnevnim poslovima. . .

Isto ve~e Jajce je po~elo dobijati izgled vojne komande. Tito i Vrhovni {tab smestili su se u zgradama grupisanim oko stare turske tvr|ave, koja je dominirala gradom, dok se vojske ulogorila na periferiji. . .

Britanska misija, zajedno sa na{im hirurgom Janom Makenzijem i Benijem Bensonom, u{la je u jednu drvenu ku}icu pored reke.

Nismo `iveli pod ku}nim krovom od odlaska iz Afrike. Routon, radio-telegrafista, je na{krabao u svojoj bele`nici: "Kakva promena! Ne vidim nikakvog razloga da se vra}amo starom na~inu @ivota. . . Dobijamo slaninu i jaja za doru~ak. . . To su stvari o kojima smo samo sawali i razgovarali pre dva meseca". A onda dodao:" Naravno, mo`e se svakog ~asa desiti da napustimo ovo". . .

EPILOG. U razgovoru s Titom 8. septembra u wegovom {tabu u turskoj tvr|avi u Jajcu, koji je usledio posle savezni~kog saop{tewa preko radija o italijanskoj predaji, on se slo`io da pratim generala Ko~u Popovi}a i jedinice prve proleterske divizije u trci s Nemcima

za ulazak u Split, na Dalmatinskoj obali. Nagrada je bila zaplena glavnih italijanskih zaliha u ovom gradu. Pre polaska na put javio sam Kairu da je, u zbrci odjeka italijanske predaje, hitno potrebno da li~no prisustvujem predaji najbli`e komande italijanske vojske.

Potvrdio sam da su zavr{ene tehni~ke pripreme za prihvatawe brigadnog generala Maklejna i nove britanske misije koja treba da stigne slede}ih dana. . .

Na{ zadatak je bio da stignemo u Split pre dolaska glavnih nema~kih snaga, koje su se kretale ka jugu du` obale Jadranskog mora i imale isti ciq kao i na{e jedinice. . .

Na{ mar{ bio je uzor brzine i organizacije. Jugoslovenske jedinice, sa svojom dugom praksom u takvim pokretima, kretale su se u urednim kolonama, dawu i no}u, zaustavqaju}i se samo povremeno da bi se nekoliko minuta odmorile. Nije bilo logorovawa ili bivaka, i spavawe je bilo ograni~eno na takve zastanke.

U toku dvadeset i ~etiri ~asa udaqili smo se sedamdeset kilometara od na{e bosanske komande. Pred zoru 14. septembra general Popovi} i wegov {tab, sa isturenim patrolama, izbili su iz bosanskih {uma na bele padine brda dalmatinske obale. Na{li smo se na ivici nekog napu{tenog sela. Dole je le`ala ravnica prese~ena putem koji je vodio prema jugu. Bio je to pravac na{eg kretawa ka obali. Nikakve italijanske stra`e niti garnizoni nisu se nalazili na na{em

putu, . . Me|utim mi smo ulazili u jedno podru~je gde su varo{ice i sela bili nominalno pod lokalnom kontrolom usta{a.

Trebalo je da se u svanu}e odmorimo u napu{tenim seoskim ku}ama. Posle nekoliko minuta pucwi pu{aka i mitraqeska vatra naterali su nas da istr~imo iz svojih privremenih stanova. Nekoliko stotina metara ispod nas na putu kretala su se prema severu dva kamiona na ~elu sa jednim motociklistom. Kroz dvoglede smo mogli identifikovati osobu na motoru kao pukovnika Bobana, zloglasnog komandanta Crne legije.

Bez nekih vidnih nare|ewa, jedna od na{ih ~eta, u streqa~kom stroju i s mitraqezima na krilima, krenula je brzo u napad na neprijateqsku kolonu, koja se zbog neo~ekivanog udara, naglo zaustavila. Akcija je za nekoliko minuta bila zavr{ena i transport savladan. Boban se okrenuo, hitaju}i natrag putem ka jugu, pra}en jakom vatrom, iz koje je iza{ao nepovre|en i i{~ezao preko jedne uzvi{ice.

Neprijateqski kamioni vozili su zalihe hrane i municije. Vratili smo se u na{u seosku komandu na obed, koji je bio pra}en isprekidanim pucwima, koji su objavqivali streqawe zarobqenih usta{a. Brzo

reagovawe ~elnih jedinica obezbedilo nam je inicijativu, ali jaka pucwava iz {ume severno od nas otkrila je prisustvo jedne ja~e usta{ke jedinice. Slu~ajno smo uhvatili iz zasede deo wihove kolone za snabdevawe. . .

Slede}e ~asove izgubili smo u odbijawu ovog neprijateqskog napada sa severa. . .

Kada je pao mrak, krenuli smo ponovo istom brzinom. U ranim jutarwim ~asovima 16. septembra Popovi} i wegov {tab, zajedno s na{om grupom, stigli su na jednu ta~ku na golim brdima koja su dominirala glavnim putem {to je vodio dole ka Splitu i na morsku obalu, koju smo sada mogli videti prvi put posle mnogo meseci planinskog i {umskog ratovawa. Bili smo u veselom raspolo`ewu. Iznenada se pojavio, dolaze}i iz grada, mali automobil "fijat", koji je u ovom trenutku delovao sme{no i deplasirano. Od voza~a smo saznali da je italijanski garnizon u Splitu, u op{tem ustanku 9. septembra, ve} razoru`an u svojim kasarnama od strane organa ilegalaca mesnog partizanskog odbora i u~enika gimnazije.

General Popovi}, wegov politi~ki komesar Mijalko Todorovi} i ja ugurali smo se u mali automobil i krenuli da oslobodimo grad, ostavqaju}i glavninu jedinica da nas prati, zajedno sa Bensonom, Routonom i na{om radio-stanicom. Dok smo, u vedrom jutru, prilazili kroz sela na periferiji Splita, seqaci su stalno izlazili na put, odu{evqeni na{om neskladnom pojavom, nude}i nam na svakom zastanku vino i vo}e. U gradu je vladala radosna vreva. Probili smo se do hotela u luci, gde je ve} bila sme{tena privremena komanda, koju je uspostavilo mesno vojno i gradsko rukovodstvo, otkriv{i sada svoje prisustvo. Hodnici i sobe ove gra|evine bili su puni u`urbanih pristalica.

U toku jutra jedinice jugoslovenske Prve proleterske divizije u{le su u grad i zaposele polo`aje na visovima koji dominiraju gradom i selima u neposrednoj blizini, o~ekuju}i prve sudare s nema~kim jedinicama koje su napredovale du` obale sa severa. Zaplewena italijanska transportna sredstva, oru`je i oprema ve} su bili prikupqeni. Mar{rute za evakuaciju u brda bile su pripremqene. . .

Kada smo prvi put do{li u hotel "Palas", pri{ao mi je elegantan ~ovek u uniformi. Po odlikovawu i ~izmama video sam da je to italijanski general, a on je uprkos mojoj pra{wavoj ratnoj ode}i, do{ao do zakqu~ka da sam britanski oficir. Wegovo dr`awe bilo je pomalo snishodqivo. "[ta vi radite sa ovim banditima?" - bila je wegova prva primedba. Dobio je odgovor da je mo`da dve godine zadocnio upotrebqavaju}im taj izraz. Odbio sam poziv da ga posetim u wegovoj vili da bismo pretresli doga|aje i stavio sam mu jasno do znawa da, ako ima ne{to da mi ka`e, mora to u~initi u prisustvu jugoslovenskih predstavnika. Wegov polo`aj bio je

nezavidan. Kao komandant divizije "Bergamo", s delovima jedne italijanske korpusne komande sa bazom u Splitu, general Bekuci bio je odgovoran za nekih 14. 000 qudi, ve} razoru`anih i pritvorenih u vojnim barakama, i za stotinak svojih vojnika, naoru`anih pu{kama, koji su vr{ili stra`arsku i patrolnu slu`bu u krugu ovih baraka. . .

Kada je slede}eg jutra nema~ko ratno vazduhoplovstvo bombardovalo italijanske barake, ubiv{i vi{e od nekoliko stotina italijanskih vojnika za nekoliko minuta i bacaju}i letke u kojima se Italijani pozivaju da ne pristupaju komunistima, general Bekuci me je hitno potra`io. . . Ponovio sam da bih, kao britanski oficir za vezu pri jugoslovenskom Vrhovnom {tabu, mogao da se sastanem s wim samo uz saglasnost jugoslovenskog komandanta divizije. Ako general Bekuci nije slu{ao radio, skrenuo sam mu pa`wu da je wegova du`nost jasna. Mar{al Badoqo (predsednik italijanske vlade posle zbacivawa Musolinija) potpisao je primirje sa anglo-ameri~kim komandantom na Sredozemqu i naredio svim italijanskim jedinicama da se pridru`e saveznicima. Bio sam spreman da li~no jam~im za bezbednost generala Bekucija ako izda takvo nare|ewe svojim jedinicama, s tim da se evakui{u iz Splita i da se pridru`e jugoslovenskim snagama u zale|u. On je znao isto tako dobro kao i ja da Jugosloveni nemaju nameru da, bez artiqerije ili te{ke borbene tehnike, brane grad od Nemaca, u koji za nekoliko ~asova treba da stignu. Ciq Jugoslovena bio je da pokupe italijanske vojne zalihe. Oni nisu bili zainteresovani za sudbinu italijanskih jedinica. . Po{to je stvar izgledala hitna, oti{ao sam da posetim jugoslovenskog komandanta divizije.

General Popovi} je saslu{ao sa izvesnom dozom ironije moj predlog da potpi{emo neki dokument o primirju sa Italijanima, koji bi regulisao budu}i polo`aj generala Bekucija i mo`da okrenuo neke wegove jedinice protiv Nemaca. . .

General Bekuci se vi{e brinuo za svoju reputaciju nego za trenutno stawe u kome su se na{le wegove jedinice. On je jasno stavio do znawa da se, bez obzira na bezbednost koja bi mu se mogla pru`iti, ne}e povinovati nare|ewima mar{ala Badoqa i odvesti svoje snage u brda. On je `eleo da reguli{e svoj polo`aj po uobi~ajenim ratnim zakonima, o kojima, me|utim, nije vodio ra~una tokom protekle dve godine. Sada je tra`io na~in da izmisli neku formu kojom bi prikrio ~iwenicu da je wegovo qudstvo, ne pokazuju}i nikakav otpor, dopustilo da ga razoru`a stanovni{tvo Splita. Jugosloveni su bili zainteresovani samo za pojedince za koje su smatrali da su izvr{ili zlo~ine prethodnih meseci nad partizanskim zarobqenicima. . . . Bekuci mi je objasnio da se to mo`e odnositi na svakog od wegovih qudi koji je ukrao pile iz nekog sela, {to je bio veoma ~est

slu~aj. U izvesnim prilikama municijski vagoni italijanske artiqerije bili su puni opqa~kanih zaliha hrane umesto granata. . .

. . . ja sam upitao Ko~u Popovi}a koliko Italijana namerava da streqa. Wegov brzi odgovor bio je: jedanaest. To su bili policijski slu`benici i obave{tajni agenti neposredno odgovorni za smrt uhva}enih mesnih partizana. . .

Na drugom sastanku, me|utim, koji je odr`an toga dana, on je potpisao nacrt jugoslovenskih uslova i dokument smo overili kapetan Benson i ja, kao i britanski oficir za vezu sa partizanskom komandom za Dalmaciju Xon Bark. . .

Odvojeno od ove predigre, jedan italijanski bataqon lakih tenkova pre{ao je na stranu Jugoslovena i bio desetkovan u borbama oko grada po dolasku glavnih nema~kih snaga. Oko dve hiqade qudi vojne policije - karabiwera - odmar{iralo je hrabro u Bosnu. Imao sam prilike da sretnem docnije wihovog pukovnika, koga je mu~ila dosada u nepoznatoj okolini i koji me je pitao da li igram brix.

Pred sam na{ silazak na obalu stigla je radio-poruka iz Kaira, koju je uhvatio Roution i u kojoj mi se nare|ivalo da se bez odlagawa sastanem sa mojim naslednikom. Nije bilo na~ina da se odmah vratim, i bio sam prinu|en da produ`im s jugoslovenskom Prvom proleterskom divizijom sve dok nismo zaposeli Split. Po{to sam prisustvovao oslobo|ewu grada, izvestio sam Ko~u Popovi}a o nare|ewu da se vratim u Bosnu ne ~ekaju}i planirano povla~ewe na sever. Nije bilo nikakvih problema. . .

Prethodne ve~eri odr`an je miting na glavnom splitskom trgu, kojem su prisustvovali pobedonosni dostojanstvenici: general Popovi} i wegov politi~ki komesar Mijalko Todorovi}; Lola Ribar, koji je stigao odvojeno, 9. septembra, kao predstavnik Vrhovnog {taba pri dalmatinskoj ^etvrtoj operativnoj zoni; komandant ovog teritorijalnog podru~ja Vicko Krstulovi}, stari prijateq i drug iz dalmatinskih jedinica u petoj neprijateqskoj ofanzivi (Bitka na Sutjesci); i mesne civilne i vojne vlasti, koje su preuzele kontrolu nad gradom. Dok smo stajali na balkonu gradske ku}e u venecijanskom stilu, gledaju}i dole na masu gra|ana, sastavio sam prigodan kratak govor, koji je preveo Lola Ribar. Okolnosti su bile neobi~ne, i samo prisustvo predstavnika Velike Britanije i Sjediwenih - ameri~kih dr`ava izgledalo je nedovoqno za ovu priliku. U nekoliko improvizovanih re~enica poku{ao sam da istaknem sudbonosne posledice italijanske predaje, koja je ubrzala anglo-ameri~ko zauzimawe kontinentalne Italije i omogu}ila osvajawe luka i vazduhoplovnih baza na zapadnoj obali Jadranskog mora, preko puta od nas, odakle }e uskoro sti}i presudna pomo} Jugoslaviji. Tek docnije sam imao prilike da pro~itam u nema~kim novinama objavqenim u Zagrebu kako je jedan mesni Jevrejin preru{en u britanskog oficira dr`ao neki bedni govor sa balkona gradske ku}e u Splitu. Ovaj kratki govor bio je {tampan u Slobodnoj Dalmaciji,

partizanskom dnevnom listu, koji je po~eo da izlazi, u tira`u od dvadeset hiqada primeraka, pre na{eg dolaska u Split.

No}u 19. septembra Volter Routon i ja napustili smo Split kamionom, da bismo se vratili u Jajce, s malom grupom partizana i kurira, koji su nam se kao pratwa prikqu~ili na putu na sever koji vodi natrag u centralnu Bosnu.

Na tra`ewe Lole Ribara poneo sam sa sobom primerke Slobodne Dalmacije i naliv-pero, kojim je verovatno bilo potpisano „primirje" sa generalom Bekucijem, da ga, kao dokaz na{eg uspeha, poklonim Titu.

Improvizovano putovawe bilo je prilika da se osmotri `ivot i rad lokalnih partizanskih organizacija na teritoriji relativno mirnim izme|u neprijateqskih ekspedicija. Putovali smo s malim za{titnim pratwama, koje su se od mesta do mesta smewivale, uzimane iz lokalnih odreda. ^im smo stigli na gole, stenovite Dinarske planine, put se pretvorio u utabane staze. Prvo mesto gde smo se zadr`ali bilo je selo Sajkovi}i.

Tu smo proveli nekoliko dana, s mesnom partizanskom stra`om (seoskom za{titom), koja je bila sme{tena u {kolskoj zgradi. Ona se sastojala od jednog oficira i tridesetak qudi i omladinaca, starih i ispod 14 i preko 70 godina. Preostale stanovnike ovog srpskog sela poklale su usta{e u leto 1941. godine ili su bili u partizanskim brigadama u drugim delovima zemqe. Komandira je pogodilo mitraqesko zrno u nogu. Rana je bila zahva}ena gangrenom. Samo sa jednim zavojem za prvu pomo}, koju sam nosio u xepu, ni{ta nisam mogao da u~inim. No on je, izgleda, osetio olak{awe od neke lepqive materije koju mu je obilato stavila na ranu jedna seqanka.

Selo se nalazilo na jednom od glavnih puteva koji su se vijugaju}i dizali od morske obale i kojima su partizanski vojnici i seqaci, u kolonama mazgi, prenosili italijansko oru`je i municiju iz Splita. Oni su }utke prolazili pored {kolskog dvori{ta. (Partizani su opremom i borbenom tehnikom divizije "Bergamo " snabdeli novoformirani 8. dalmatinski korpus. ) U toku slede}a tri dana upoznali smo se, u malom, sa okolnostima u kojima se `ivelo na slobodnoj teritoriji. Oko hiqadu metara isto~no nalazio se usta{ki garnizon od nekih osam hiqada qudi. Mogli smo kroz dvogled posmatrati wihovo kretawe. Ova snaga mogla je likvidirati partizansku stra`u u svakom trenutku i prese}i puteve snabdevawa koja prolaze kroz ovaj rejon. Ali postojala je neka vrsta nesigurne, nepisane ravnote`e, koju mi je objasnio komandir. Ako bi wegova jedinica bila savladana, pojavila bi se najbli`a partizanska brigada ili divizija koja bi uni{tila neprijateqski garnizon. Ova pretwa predstavqala je stalno obeshrabrewe za svaku takvu izolovanu ili lokalnu akciju.

Na brdima zapadno od nas bila je neka ~etni~ka formacija, jedna iz grupe pod komandom pravoslavnog sve{tenika \uji}a, Mihailovi}evog predstavnika za dinarsko podru~je, koji je do prethodne nedeqe tesno sara|ivao sa Italijanima, a sada s Nemcima. Ova formacija se sastojala od qudi iz susednog sela, kilometar i po daqe, i u vreme na{eg dolaska weni ~lanovi su provodili kraj nedeqe sa svojim porodicama. Wihovo prisustvo prinudilo nas je da ostanemo sa stra`om sela Sajkovi} dok se ~etnici ne vrate u svoje planinske baze.

Jedne ve~eri Volter Routon i ja slu{ali smo preko na{e radio-stanice vesti B. B. S-a, i on je, sa odgovaraju}om ironijom, zabele`eno u svoj dnevnik: "London je danas emitovao nekoliko istina o partizanima i ~etnicima. Na vreme. "

Ova prisilna dokolica omogu}ila nam je da se odmaramo u jednostavnom svetu svakodnevnog `ivota jedne usamqene partizanske stra`e. Preko dana sedeli bismo u ogra|enom dvori{tu {kole, posmatraju}i na{e drugove. Oni su predstavqali tipi~nu grupu seqa~kih ustanika, simboli{u}i ranije pobune protiv drugih

okupatora. Stari qudi bili su veterani takvih istorijskih akcija, a omladina je bila docnije regrutovana za sada{wi sukob. Oprema im je bila dirqiva po svojoj raznolikosti. Svaki ~ovek ili de~ak imao je pu{ku ili pi{toq razli~ite izrade, s nekoliko metaka. Kao vojna snaga oni nisu postojali; kao simbol prisustva bili su svemo}ni.

Hranu nam je spremala mlada devojka, koja nikad nije govorila, ni s nama niti sa nekim od wenih drugova. Najpre smo mislili da je weno }utawe posledica preterane stidqivosti prema strancima, a onda sam saznao wenu istoriju od komandanta. Bila je jedini pre`iveli svedok susednog srpskog sela, u kojem su usta{e dve godine ranije izvr{ile pokoq. Qudi, `ene i deca bacani su preko jedne litice, a ova devojka bila je posledwa `rtva. Pri padawu ona se zaustavila na telima porodice i prijateqa. Tu je le`ala nekoliko nedeqa i ostala u `ivotu zahvaquju}i tome {to je lizala vlagu sa stene, sve dok je nisu na{li partizani. Onemela je od potresa i tako je i ostala.

Ova slaba stra`a predstavqala je i jedan primitivan obave{tajni centar. Seqaci, naro~ito `ene i ~obani, odlazili su, tobo` nekim poslom, do prijateqskih i neprijateqskih sela i baza i vra}ali se nose}i stalno izve{taje o neprijateqskim pokretima, Jednoga jutra stajala je izvan dvori{ta neka seqanka predu}i vunu na preslici. Kad je zavr{ila svoj tihi posao, pru`ila je komandiru par~e hartije sa podacima koje je bila prikupila oko {ume. Tako smo saznali da su se ~etni~ke jedinice iz susednog sela vratile u brda. U ku}ama koje smo mogli videti na stazama prema zapadu nije bilo nikoga. Do{lo je vreme da krenemo. Komandir je pokupio svoje malobrojno

qudstvo u odrpan, ali `ivahan stroj i odr`ao uzbudqiv govor da bi probudio u wima ponos {to prate do slede}e etapne stanice ~lanove jedne savezni~ke misije na wihovom putu u Vrhovni {tab. Nalazio sam se na ~elu kolone, ja{u}i mr{avog kowa s Volterom Routonom iza sebe, dok je na{u radio-stanicu i opremu nosila jedna jogunasta mazga. Pro{li smo u ti{ini kroz ~etni~ka imawa koja su se na{la na na{em putu. Nije bilo nikakvog znaka `ivota izuzev jednog slu~ajnog neprijateqskog lica koje je virilo iza od{krinutih vrata.

Kada smo krenuli severno, u{li smo u zapadnu Bosnu, istorijsku vojnu granicu Hrvatske protiv Turaka, a sada partizansko upori{te. Put nas je odveo do malog seoceta severno od varo{i Grahovo, koja je bila centar partizanske teritorijalne vojne komande. Pre{li smo skoro pedeset kilometara pre odmora u zaseoku gde smo se oprostili od na{e {arolike pratwe.

Sutradan smo na~inili {irok krug da bismo izbegli jo{ jedno usta{ko upori{te i stigli u Drvar 24. septembra. . . Sada smo se nalazili na ~vrsto dr`anoj slobodnoj teritoriji, u rejonu Prvog bosanskog korpusa, ~ijeg sam komandanta, Kostu na|a, ve} sreo prethodnih meseci u isto~noj Bosni.

Za vreme putovawa seqaci su nas do~ekivali s velikom radoznalo{}u. Na{e prisustvo o~igledno je uticalo na stvarawe svesti o postojawu i nekog drugog saveznika osim Rusa, o ~ijim su podvizima, preko {apirografisanih radio-biltena, stizale vesti i do najmawe partizanske jedinice. . .

Proveli smo jednu no} u {tabu korpusa, vatreno diskutuju}i s politi~kim komesarom o toku rata u spoqwem svetu. . .

U {tabu Bosanskog korpusa Britanci su ve} imali misiju za vezu, ~ijeg smo radio-telegrafistu, desetara Smola, sada prvi put sreli posle odlaska iz Kaira. Bio je spu{ten padobranom u Bosnu prethodnog aprila. Sa prirodnim odu{evqewem razmenili smo s wim iskustva.

Posle podne 26. septembra Volter Routon i ja krenuli smo seqa~kim kolima, s jednim partizanskim vojnikom kao pratwom, na posledwu etapu na{eg puta. Okolno zemqi{te ~vrsto su dr`ale bosanske jedinice, pa nismo imali nikakve potrebe za posebnom za{titom. Na{ posledwi zastanak pre Jajca trebalo je da bude u Mrkowi} Gradu, gde se, kako su mi dan ranije rekli seqaci, odr`avala konferencija partizanskih komandanata brigada i gde su o~ekivali da ja odr`im govor. Kada smo stigli na periferiju grada, jedna partizanska patrola obavestila me je da su to ve~e neki vi{i savezni~ki oficir i wegov {tab primqeni u gradskoj ve}nici. Shvatio

sam da }u sada, pod ovakvim okolnostima, sresti brigadnog generala Ficroja Maklejna.

Na{ ulazak u Mrkowi} - Grad nije izgledao nimalo vojni~ki. Tromo smo se kretali kroz ulice na{im kolima, sede}i na slami. Po{to smo stigli pred op{tinsku zgradu, Routona i mene uveli su unutra. Za stolovima su sve~ano sedeli oficiri i ugledne zvanice. U pro~equ, na po~asnom mestu, bilo je {est britanskih oficira, besprekorno odevenih i doteranih. U sredini velikog stola sedela je visoka, `ivahna i prijatna osoba u uniformi brigadnog generala. ^iste}i ostatke slame sa svoje ode}e, propisno sam pozdravio. Rukovali smo se i pridru`ili grupi.

Ovaj pozdrav okon~ao je misiju Tupical.

Dolaskom Maklejnove misije, 17. septembra 1943, odnosi izme|u Tita i Britanaca bili su postavqeni na zvani~niji i vi{i nivo. Ficroj Maklejn bio je li~ni predstavnik premijera (Vinstona ^er~ila), i wegov dolazak zna~io je de facto priznawe Narodnooslobodila~ke vojske kao vojne snage koja igra zna~ajnu ulogu u jugoisto~noj Evropi. . .

Me|utim, prvi zadatak nove britanske misije bio je da radi na ostvarewu {irokog programa vojnog snabdevawa Titovih snaga. . . Pored organizovawa vojnog snabdevawa iz savezni~kih baza u Italiji, dolazak Maklejnove misije naveo je Tita da postepeno tra`i i zvani~no priznawe narodnooslobodila~kog pokreta kao formalnog vojnog saveznika i privremene uprave zemqe.

Posle razgovora s Titom, koji su po~eli one no}i kada je stigao, i posle niza rasprava koje smo zajedno vodili na `ivahnim {etwama po okolini Jajca, Ficroj Maklejn je 5. oktobra, zajedno sa svojim na~elnikom {taba pukovnikom Vivijenom Stritom, otputovao iz grada kopnom ka obali, koju su sada, posle predaje Italije, delom dr`ale partizanske snage, a odatle morem u Italiju. Nosio je sa sobom iscrpan izve{taj o vojnoj i politi~koj situaciji sagledanoj iz Jajca, kao i spisak zahteva za vojnu pomo}.

Britanska misija i jugoslovenski Vrhovni {tab bili su zauzeti pripremama za prihvatawe materijala iz britanskih i ameri~kih baza u Italiji, koji bi se preneo pomorskim i vazdu{nim putem, i to u koli~inama koje do sada nisu tehni~ki bile mogu}e, sve dok anglo-ameri~ke armije nisu zauzele znatniji deo jadranske obale Italije i dok, na li~nu intervenciju premijera, nisu obezbe|ene

potrebne eskadrile transportnih aviona za takav let i u sredwoj Evropi, s bazama na italijanskim aerodromima. Po~etna eksperimentalna faza slawa avionskih po{iqki malih razmera iz severne Afrike sada je bila pro{lost. . .

Planirano je tako|e da se, pored pove}anog broja avionskih letova s po{iqkama, obezbedi jedna improvizovana poletno-sletna staza na partizanskoj teritoriji gde bi britansko ratno vazduhoplovstvo moglo organizovati slu`bu letewa radi stalnog dono{ewa materijala. . . Izabran je {iroki plato blizu varo{i Glamo~, koji se nalazio na ivici Dinarskih planina, na putevima koji vode iz Bosne ka morskoj obali. . .

Nedostatak vesti iz Kaira stvorio je atmosferu napetosti u Titovom {tabu, koja mi u prvo vreme nije bila jasna, kao ni mojim drugovima oficirima iz nove misije. Ficroj Maklejn ~inio je sve da predo~i britanskom ministru inostranih poslova Antoni Idnu, koji je pratio premijera (Vinstona ^er~ila) i delegaciju britanske vlade kroz Kairo pa wihovom putu za Teherensku konferenciju, razmere i va`nost jugoslovenskog partizanskog pokreta. . .

Brizanska misija u Jajcu, preko reke Vrbasa, bila je sme{tena u ku}i biv{eg nema~kog direktora mesne hemijske fabrike. Jednog jutra posetila su nas tri pukovnika iz Vrhovnog {taba. Posetiocima sam qubazno ponudio {qivovicu. U toku nevezanog razgora u prijateqskom tonu, jedan od jugoslovenskih oficira izjavio je da je uhva}en u zasedi neki nema~ki major. Wegova {tabna kola su uni{tena, voza~ ubijen, a on rawen. Jugoslovenski pukovnik je dodao da je izdato nare|ewe da se zarobqenik streqa. Ponudio sam im jo{ jedno pi}e i zamolio ih da mi poka`u isprave tog nema~kog oficira. Istresli su ih na sto. Iz isprava se videlo da on pripada komandi nema~ke vojne obave{tajne slu`be u Beogradu. Dakle, u izvesnom smislu, jedan od na{ih protivni~kih parwaka. Tra`io sam da se ni{ta ne preduzima dok se slu~aj ne iznese pred jugoslovenski Vrhovni {tab. Do{lo je do o{tre rasprave, u kojoj su na{i posetioci isticali da je moje uporno neslagawe sa odlukom o pogubqewu nema~kog zarobqenika stvorilo jaz izme|u nas od po~etka prve Britanske misije. . . Poslao sam odmah poruku na~elniku {taba, generalu Arsi Jovanovi}u, sa kojim nikad nisam bio u bliskim ili poverqivim odnosima, i zatra`io hitan sastanak. On je podr`ao stav svojih pukovnika i odbio moju molbu da se nema~ki oficir preda britanskoj misiji, da ga ona, kad se za to uka`e mogu}nost, prebaci avionom u Italiju.

Pribegao sam posledwem sredstvu. Zatra`io sam zvani~an razgovor s Titom. Rekao sam, {to sam mogao takti~nije, da su na{i obave{tajni organi iskusniji u ispitivawima, da nema~ki oficir koji se sada nalazi u jugoslovenskim rukama mo`e biti od izuzetnog zna~aja za obe strane, i da dajem svoju ~asu re~, kao britanski oficir, da }e iscrpan izve{taj o saslu{awu zarobqenika obavqenog u Italiji biti poslat jugoslovenskom Vrhovnom {tabu. Tito je prihvatio moj predlog bez diskusije, samo je postavio jedan uslov: Nemac mora biti vra}en posle

rata i stavqen pod vojni sud. Mo`da je ovo bio samo izraz karakteristi~nog Titovog smisla za humor i wegov na~in da mi da lekciju zbog moga stava prema celom pitawu ratnih zarobqenika koji sam zauzeo na vlastitu odgovornost.

Po povratku u komandu Britanske misije hitno sam javio Kairu, uz iscrpne podatke, o zarobqenom nema~kom oficiru i o rezultatima mog razgovora s Titom. Stigao je brz odgovor kojim mi se nala`e da po svaku cenu vodim ra~una o tome

~oveku. To ve~e on je na prili~no osoran i mrzovoqan na~in, bio predat na{oj komandi. . .

Te no}i smo se morali vratiti u Livno, na konferenciju s jugoslovenskom delegacijom u wihovom {tabu korpusa. Zajedno sa pukovnikom Velebitom povezli smo i zarobqenika u zaplewenim nema~kim {tabnim kolima. . .

Po{to smo sre}no stigli u Livno, obe grupe, i britanska i jugoslovenska, ru~ale su zajedno da bi se raspravilo o predlogu koji je izneo Lola Ribar: da ne bi vi{e trebalo ~ekati Ficroja Maklejna ili na dolazak britanskih aviona u Glamo~, ve} da sami preduzmemo let zaplewenim nema~kim "dornijeom", koji se sada, s naslikanim jugoslovenskim oznakama i nedovoqno maskiran, nalazio u jednom vo}waku blizu grada. . .

Takav poduhvat bio je neuobi~ajen i vezan s velikim pote{ko}ama. Bili smo izlo`eni `estokoj kritici na{ih jugoslovenskih kolega, koje je `ustro predvodio sam Ribar. . .

Re{ili smo da poku{amo izvesti ovu operaciju i poslali smo poruku Bariju da nam da ovla{}ewe i tehni~ka uputstva. Dozvola je data. . .

Da bismo sveli na minimum opasnost da budemo iznena|eni jo{ na zemqi, na Glamo~kom poqu, posadi je dato uputstvo da poleti iz svog maskiranog skrovi{ta blizu Livna na poletno-sletnu stazu pred samo svitawe u subotu 27. novembra 1943. . .

Na{a grupa prikupila se, u samu zoru, na sredini poqa. Naredio sam Volteru Routonu da ostane pored svoje radio-stanice, u na{oj ku}ici u Glamo~u, i da po{aqe poruku ~im budemo uzleteli. Poletno-sletna staza predstavqala je ravnu putawu pokrivenu travom, koju smo ras~istili prema specifikaciji, ali po{to nismo imali nikakvo sredstvo da ozna~imo wene granice, stajao sam malo sa strane od ostalih da bih pokazao pilotu gde avion treba da dodirne zemqu. On je tako nisko doleteo da sam morao le}i potrbu{ke da me ne bi zgazio, a onda sam potr~ao da se pridru`im grupi, koja se sastojala od onih koji su imali da lete za Italiju i od ostalih ~lanova obeju misija. I{li smo brzim koracima ka "dornijeu" ~iji su motori, prema na{im

uputstvima, radili i daqe punom snagom. U posledwoj sekundi, gowen nekim nagonom, pogledao sam preko ramena i spazio dva predmeta sli~na malim fudbalskim loptama kako odska~u na nekoliko koraka daqe i jedan mali nema~ki avion koji se obru{avao pravo na nas. Kad sam se bacio na zemqu odjeknula je eksplozija i par~ad su letela na sve strane. Jedina opasnost o kojoj smo mislili nije nas mimoi{la. "Hajnkel" koji je vr{io napad uhvatio nas je neza{ti}ene na otvorenom prostoru. Razbe`ali smo se {irom po polegloj travi, goweni od aviona, koji je leteo u sve ni`im krugovima na nekoliko metara iznad na{ih glava i lovio svakog pojedina~no, dok smo mi uzaludno tra`ili zaklon na velikom bilijarskom stolu Glamo~kog poqa.

"Dornije" se zapalio posle drugog niskog naleta bombardera. Municija iz wegovih mitraqeza eksplodirala je i letela na sve strane. Jedan britanski oficir nosio je ko`uh od ov~je ko`e. U se}awu mi je ostala jasna slika kako juri blizu mene dok smo be`ali od upaqenog "dornijea" tra`e}i neki zaklon, koji nismo mogli da prona|emo. Potro{iv{i municiju, avion je i{~ezao preko brda.

Na{ao sam se u jednom plitkom udubqewu na ivici poqa sa tri Jugoslovena. Ostali smo priqubqeni uz zemqu dok je nema~ki avion leteo tamo-amo iznad

na{ih glava, poku{avaju}i da podesi putawu mitraqeskih zrna da bi nas pogodio. Pilot je uspeo da rani jednog od Jugoslovena. Drugi, oficir za vezu {taba korpusa u Livnu, le`ao je na le|ima i hladnokrvno fotografisao prizor. Kad sam ustao, nije bilo nikog na vidiku, nije se ~uo nikakav zvuk osim motora pogo|enog aviona, koji je pove}ao brzinu kad je vatra stigla do komandi. Za kratak trenutak ugledao sam u`asan prizor: prazan avion kretao se polako i pravo prema nama. Posle nekoliko sekundi otpao mu je rep i krhotine su se sru~ile u oblaku dima i plamena.

Prva mi je pomisao bila da na|em Robina Veterlija, britanskog oficira, koga sam, u svojoj svesti, video kako tr~i pored mene. Zvao sam ga ali nije bilo odgovora. Nisam otkrio nikog osim onih sa kojima sam bio u slabom zaklonu. Ostatak na{e grupe kao da je i{~ezao. Kora~ao sam sasvim polako i sam prema avionu, setiv{i se iznenada da sam svoju torbu za spise, u kojoj su se nalazila poverqiva dokumenta, ispustio u trenutku kada su eksplodirale dve bombe. Oko smrskanog "dornijea" le`ala su mrtva tela. Svi su trenutno izginuli. Me|u mrtvi ma je bio i Robin Veterli, koji se nije nikud ni pomerio. Wegovo tr~awe bilo je privi|ewe u mojoj glavi. Takvi slu~ajevi nisu retki u ratu. Stajao sam pored wega kada je sledio napad, dok se s druge strane od mene nalazio Velebit, koji je, kao i ja, ostao nepovre|en.

Pre`iveli su se prikupili, jedva vuku}i noge. Me|u poginulima koji su le`ali oko aviona bili su {ef jugoslovenske delegacije Lola Ribar, na{ in`ewerijski oficir Donald Najt i ve}ina na{e jugoslovenske pratwe. Miloje Milojevi} je bio lako rawen, po sedamnaesti put. Ose}ali smo se nemo}ni i o~ajni. Niko nije progovorio ni re~i.

^uv{i pucwavu, Volter Routon tr~ao je kilometar i po od Glamo~a da bi saznao {ta se desilo. Uz pomo} mesnog odreda koji je tamo bio sme{ten pokupili smo tela i odneli ih, bez re~i, natrag u selo. Torba za spise koju sam dr`ao u rukama u trenutku napada bila je sva izre{etana par~adima bombi. Oba pilota uspela su da se oslobode iz svojih sedi{ta kada je "dornije" bio pogo|en, ali radio-telegrafista, koji se u tom trenutku na{ao na vrhu uskih ~eli~nih lestvica prika~enih uz avion, ba~en je, obezglavqen, na zemqu.

Po povratku u na{u bazu u Glamo~u poslao sam li~nu poruku Maklejnu u Italiji: "27. novembar. Dikin za Fic. Avion napadnut od strane "hajkela" pred samo uzletawe. Veterli, Najt, Ribar odmah poginuli od bombe. Miloje rawen. Letilica uni{tena. Vra}am se u Jajce. Uskoro izve{taj o detaqima. "

To poslepodne sahranili smo mrtve na seoskom grobqu uz jednostavnu vojni~ku ceremoniju. Grupa pre`ivelih otputovala je kamionom u {tab korpusa u Livnu, gde se nalazio Xon Heniker, privremeno odvojen od Majklenove misije. Wegovo veliko saose}awe zbog {oka koji smo do`iveli usled ove nesre}e bilo mi je od neprocewive pomo}i. Slede}eg jutra nastavili smo put u Jajce.

Smrt Lole Ribara bila je za Jugoslovene velika tragedija. Kao organizator pokreta studenata univerziteta (u Beogradu) u toku predratnih godina, on je predstavqao simbol omladine narodnooslobodila~kog pokreta, a kao bliski li~ni saradnik Titov bio je predodre|en za visoku du`nost u budu}oj upravi dr`ave koja se sada stvarala. Wegovo telo nije sahraweno sa ostalima u Glamo~u, ve} je bilo preneto natrag u Jajce radi ukazivawa po~asti. . .

Smrt Lole Ribara nisu o`alili samo wegovi jugoslovenski i britanski drugovi. U toku posledwe dve godine dugih mar{eva i `estokih sukoba Lola se retko rastajao od svoga kowa. @ivotiwa je uvek ispoqavala neobi~ne znake neraspolo`ewa ako bi i za trenutak bila odvojena od svoga gospodara. Sada je kow postao razdra`qiv, tako da mu se niko nije smeo pribli`iti. Predose}awe nestanka gospodara dovodilo ga je do besnila. Nekoliko dana docnije `ivotiwa se bacila u smrt, sko~iv{i u jedan duboki klanac.

Dok sam podnosio izve{taj Titu o glamo~koj nesre}i, predao sam mu izjavu sau~e{}a od generala Mejtlenda Vilsona povodom smrti Lole Ribara i drugih ~lanova jugoslovenske grupe. U ovoj poruci glavni britanski komandant Sredozemqa izrazio je tako|e nadu da bi

moglo do}i do "vrlo skorog sastanka" izme|u Titovih predstavnika i wega. Tito me je zamolio da po{aqem odgovor, koji je on izdiktirao jednom sekretaru: "@rtve koje su pale na zaravni Glamo~a simboli{u na{e bratstvo po oru`ju. Mo`da }e wihova `rtva doprineti jo{ te{wem jedinstvu izme|u nas u na{oj daqoj borbi. "

Tragedija na aerodromu bila je i qudska nesre}a, ali je bila povezana i sa dalekose`nim politi~kim odlukama na jugoslovenskoj strani. Od kraja oktobra u`a politi~ka grupa Komunisti~ke partije Jugoslavije donela je odluku da se u gradu Jajcu, koji je predstavqao simbol celokupnog pokreta, odr`i zasedawe delegata - istaknutih li~nosti zdru`enih u zajedni~kom frontu, da bi objavili spoqnom svetu, unutra{wim suparnicima, ~etnicima i usta{ama, kao i pasivnim delovima stanovni{tva, obrazovawe nove privremene vlasti. Nagove{taj o ovoj odluci dao mi je Velebit po~etkom oktobra, i tokom narednih dana iz svih delova zemqe hrlile su kolone delegata ka bosanskom gradu.

Titov zahtev od 26. oktobra 1943. da jedna jugoslovenska delegacija bude primqena u Kairu bio je u neposrednoj vezi sa ovom politi~kom odlukom, u te`wi da se iza|e iz }orsokaka u koji se za{lo jo{ od doga|aja iz 1941. godine. Britanci su sada pre}utno priznavali ratni doprinos Narodnooslobodila~ke vojske, ali su jo{ priznavali Mihailovi}a ministrom rata u Kraqevskoj jugoslovenskoj vladi u Londonu, sa kojom su Velika Britanija, Sovjetski Savez i Sjediwene Ameri~ke Dr`ave imale formalne diplomatske odnose.

Skup u Jajcu imao je za ciq uspostavqawe jedne samostalne nacionalne vlasti uprkos me|unarodnoj situaciji. Misija na ~elu s Lolom Ribarom obrazovana je s nadom da }e biti prisutna u britanskoj Glavnoj komandi uj Kairu u trenutku kada skup u Jajcu bude zvani~no i javno proklamovao nove politi~ke strukture, kao protivte`u kraqu i Kraqevskoj jugoslovenskoj vladi. Delegacija je dobila uputstva u tome smislu, s namerom da se tra`i britanska podr{ka za ovaj revolucionarni korak.

Poruka generala Vilsona sadr`avala je direktan nagove{taj da bi on mogao da primi jednu takvu delegaciju u skoroj budu}nosti. Neposredna posledica razgovora Ficroja Maklejna sa Idnom bila je ta - {to nama koji smo bili u Titovom {tabu nije bilo poznato - da su savezni~ke sile na Teherenskoj konferenciji formalno priznale jugoslovenske snage za vojnog saveznika, o~iglednom opirawu Rusa da se preduzme takav korak. Ovu vest trebalo je da donese Ficroj Maklejn da su vremenske prilike pre nesre}e dozvolile wegov povratak vazdu{nim putem. Me|utim, prijem jugoslovenske delegacije bio je sada

odobren od britanske strane kao rezultat Teheranske konferencije. O wenim politi~kim implikacijama trebalo je da se raspravqa u

pregovorima koji }e neizbe`no uslediti kada obnovqena jugoslovenska grupa bude stigla u Kairo.

Uo~i sastanka delegata celokupnog narodnooslobodila~kog pokreta, koji su se tada okupqali u Jajcu i oko wega, umesto Ribara, do{ao je, po Titovom nalogu, za {efa nove misije pukovnik Velebit. Grad su bombardovali nema~ki avioni istog dana kada je izvr{en napad na glamo~kom aerodromu. Wihovi izvi|a~i iz vazduha nisu mogli da ne primete kolone koje su se kretale iz svih podru~ja zemqe u pravcu ovog grada. Ali ni Nemci ni ~lanovi Britanske misije koji su tada bili prisutni nisu jo{ bili svesni zna~aja ovog skupa.

Ulice su bile pune nestrpqivih delegata, od kojih sam mnoge poznavao sa ranijih susreta u Titovom {tabu, partijskih rukovodilaca iz Hrvatske i Slovenije, ~lanova ranijeg politi~kog saveta koji je bio predstavqen u Titovom {tabu u toku prethodnih meseci kao zametak i paralelna politi~ka vlast obrazovana u Biha}u pro{log novembra. Bilo je tu stranih i nepoznatih qudi i `ena iz drugih podru~ja.

Odmah pored male seqa~ke ku}e u kojoj je bila komanda prve Britanske misije, na levoj obali Vrbasa, koji u kaskadama proti~e kroz grad, nalazio se dom predratne organizacije "Soko", koji su razru{ile neprijateqske bombe. Sada su zidari i tesari u`urbano radili da obnove ovu zgradu pripremaju}i se za istorijski sastanak.

Uve~e 29. novembra Britanska misija je bila obave{tena da }e se skup{tina odr`ati te no}i. Nas trojica, u dru{tvu Vlatka Velebita, sedeli smo na balkonu, gledaju}i dole na skup, okrenut prema podijumu, na kome su sedeli Tito i u`a grupa rukovodilaca. Pozadi su bile nabrane dve jugoslovenske zastave sa crvenom partizanskom zvezdom u sredini, a izme|u wih masivan gipsani odlivak amblema narodnooslobodila~kog pokreta.

U toku no}i, dok smo sedeli nasloweni na ogradu balkona, donet je niz rezolucija i odr`an niz govora kojima je objavqeno osnivawe nove privremene uprave i izvr{nog ve}a (Nacionalni komitet oslobo|ewa Jugoslavije), doneta odluka o formalno prekidu sa Kraqevskom jugoslovenskom vladom u izgnanstvu i o zabrani povratka kraqa u zemqu do zavr{etka rata.

Predsednik zasedawa, dr Ivan Ribar, otmena i stalo`ena osoba, ne pokazuju}i nikakve vidqive znakove `alosti zbog smrti svog starijeg sina dva dana ranije, objavio je simboli~no naimenovawe Tita za mar{ala. Niz politi~kih ovla{}ewa koji je usledio bio je unet u zvani~ne rezolucije. Prisutni britanski oficiri bili su svesni daje ovim u~iwen jednostran revolucionarni akt sa dalekose`nim istorijskim posledicama koji je ozna~avao vrhunac partizanske borbe {irom Jugoslavije. Bili smo nemi posmatra~i ra|awa jednog novog sistema

vlasti. Dubqi smisao ove no}i odu{evqene i trijumfalne govorni~ke ve{tine, morali smo preneti na{im pretpostavqenima.

[tampane primerke zvani~nih odluka donetih na ovom skupu dao mi je Mo{a Pijade da bi se saop{tile britanskim vlastima. Slede}eg jutra Britanska misija je poslala poruku Ficroju Maklejnu, od koje je sa~uvan jedan odlomak: "^ekamo u Jajcu Va{a uputstva. Prisutvovali smo pro{le no}i zasedawu antifa{isti~kog ve}a. Dobijam tekstove govora. Skup{tina je poslala telegram ^er~ilu. "

Odluka u Jajcu predstavqala je ultimatum saveznicima da formalno priznaju politi~ku vlast narodnooslobodila~kog pokreta. Mada su se detaqi mogli saznati kada mi stignemo u Kairo s dokumentarnim dokazima, ovaj akt po prijemu na{e prve poruke u britanskoj Glavnoj komandi prouzrokovao je trenutnu uzbunu. Stigao je hitan odgovor; "Ne treba da idete za Kairo dok ne usledi takvo nare|ewe. Partizanska delegacija tako|e ne treba da putuje dok takvo nare|ewa ne budu primqena. Sledi poruka, obja{wewe i upitnik. "

Tako|e smo obave{teni da }e se prvom prilikom jedan britanski avion spustiti kod Glamo~a.

Na{a grupa je ponovo prikupqena: Velebit, Milojevi}, neki ~lanovi Britanske misije i na{ zbuweni zarobqeni Nemac, koji je prebacivan tamo-amo od Glamo~a do Jajca. Iz Livna smo se prebacili daqe u na{u glamo~ku bazu, gde je Volter Routon odr`avao redovnu radio-vezu s na{om isturenom komandom u Italiji.

Poletno-sletna staza bila je o~i{}ena od olupina "dornijea" i na travi su ostale samo crne mrqe.

Me|utim, nismo `eleli da nas neprijateq ponovo iznenadi. Preduzete su posebne mere bezbednosti: jedinice Prvog bosanskog korpusa koje su bile sme{tene oko Livna dr`ale su jake polo`aje pozadi brda koja okru`uju letili{te; iskopani su rovovi na ivici aerodroma zaposednuti protivavionskim mitraqezima sa poslugom.

Vreme se iznenada poboq{alo: bilo je hladno, ali vedro. Niz tehni~kih uputstava dobijenih iz Brindizija 2. decembra pomogao nam je da izvr{imo pripreme za sletawe aviona slede}eg jutra.

Pred samo podne ~uli smo brujawe motora. Jedna nenaoru`ana "dakota" nisko je proletela, u pravilnom krugu, iznad poqa i spustila se kao pri rutinskom letu. Iznad na{ih glava je dvadeset minuta, kao za{titna pratwa, kru`ila eskadrila ameri~kih "lajtninga", lovaca-bombardera, koji su leteli na granici svog radijusa dejstva. Wihovo prisustvo prekinulo je napetost onih koji su ~ekali na zemqi. Uz povike odu{evqewa, sli~ne poklicima nekog indijanskog plemena, na{a grupa je potr~ala prema avionu, koji se polako, po travi,

kretao ka nama. Prvi se pojavio Ficroj Maklejn. Do{lo je do kratke izmene pozdrava. "Lajtninzi" koji su nas {titili, ve} su uzimali kurs ka svojoj bazi, dok se grupa pewala u "dakotu. "

Na{ let do Brindizija bio je bez nezgoda. Moj odlazak i zavr{etak rada moje misije u Jugoslaviji izgledali su kao laka protivte`a wenom po~etku. Misija Tupical stigla je usamqena i spu{tena iz aviona u nepoznat svet. Odlazio sam u dru{tvu svog naslednika, tada {efa redovne i vi{e misije dodeqene jednoj priznatoj savezni~koj snazi, zajedno sa Vlatkom Velebitom i Milojem Milojevi}em, proku{anim drugovima po oru`ju u jednom sukobu ~iji su nam stil i priroda nametnuli prisne odnose u na{em svakodnevnom `ivotu tokom proteklih meseci.

Zarobqeni Nemac, kapetan Mejer - kako su govorile wegove vojne isprave - bio je nepredvi|en, neo~ekivan putnik. Wegovo prisustvo me|u nama u avionu simbolizuje promenu klime partizanskog rata od na{eg dolaska. Bili smo najpre

progowena divqa~ koju su Nemci lovili po planinskim i re~nim tesnacima Crne Gore. U toku narednih meseci na{i najbrojniji neprijateqi, Italijani, polo`ili su oru`je. Nemci su se sada tromo kretali, u neodlu~nim akcijama protiv na{ih jugoslovenskih prijateqa, izgubiv{i inicijativu, sve vi{e zabrinuti zbog pretwe savezni~kog iskrcavawa u neposrednoj budu}nosti i zbog britanske i ameri~ke materijalne pomo}i wihovim protivnicima.

^iwenica da se kapetan Mejer nalazio u na{im rukama bila je rezultat ovih promena na ratnoj pozornici. Wegov odlazak iz jugoslovenskog zarobqeni{tva, korenita promena u wegovom polo`aju kao ratnog zarobqenika i saznawe da je izbegao sigurnu smrt izazvali su neposrednu i prirodnu reakciju. On je, govorqiv i grozni~av, sedeo pored mene u avionu u toku na{eg mirnog putovawa. Ugodno je bilo slu{ati od wega, izra`eno nervoznim re~enicama, fragmente wegovog iskustva kao vojnog obave{tajnog oficira, koji su otkrivali nedostatke mre`e Abvera (nema~ke vojne obave{tajne slu`be) sa bazom u Beogradu.

Mejer je u~estvovao u nekoliko misija na partizanskoj teritoriji, i kada je uhva}en u jednoj zasedi i doveden u Jajce, bio je na zadatku da organizuje nema~ku podr{ku ~etnicima u Lici i severnoj Dalmaciji pod popom \uji}em - karakterom koji nam, po ~uvewu, nije bio nepoznat - ~iji je izvor hrane i oru`ja presu{io posle italijanske predaje. . .

Bio sam suvi{e umoran da bi pokazao mnogo interesovawa za detaqe wegove pri~e, koju }e sastaviti u celini na{i kontraobave{tajni organi u Italiji. . .

Na{ avion sleteo je u sumrak kod Brindizija, sada jedne od dve baze iz kojih je Kraqevsko ratno vazduhoplovstvo dejstvovalo u Jugoslaviji i ju`noj i sredwoj Evropi. . . uzleteli smo iste ve~eri. . . Sleteli smo u Aleksandriju u zoru, kad se nad pustiwom ra|alo sunce. . . . Sutradan smo otputovali u Kairo i razi{li se, oti{av{i svako na svoju du`nost. Vratio sam se u svoj ured u Jugoslovenskom odseku Komande za specijalne operacije, u fizi~ki blisku sredinu, ali jo{ odvojen i neuklopqen u wen uobi~ajen rad. U svojoj ma{ti i mislima bio sam jo{ u Bosni. Postojao je jedan li~ni duhovni jaz, koji je trebalo premostiti, a taj proces zahtevao je vremena.

 

Referisawe ^er~ilu Ujutru 9. decembra primio sam u posetu, u svojoj kancelariji, jednog vrlo uglednog {tabnog oficira, koji je do{ao s pozivom da prisustvujem iste no}i ve~eri u britanskoj ambasadi. . . U nazna~eni ~as, odgovaraju}e odeven, do{ao sam u ambasadu zajedno sa svojom suprugom koja je radila u na{oj komandi. U{av{i u veliki salom za primawe, zatekao sam tamo ne samo ambasadora i wegovo osobqe ve} i premijera (Vinastona ^er~ila), ministra inostranih poslova, na~elnika General{taba, generala Mejtlenda Vilsona i vi{e oficire Britanske komande za Sredozemqe, kao i drugu gospodu visokog ranga. Tu se nalazila britanska delegacija sa Teheranske konferencije na svom povratku u London, i odmah mi je postalo jasno da je to premijer naredio da se prikupe ~lanovi britanskih misija u Jugoslaviji, Gr~koj i Albaniji koji su se nalazili u Kairu, da bi ih li~no ispitao o situaciji u ovim podru~jima.

Slu~ajno sam ^er~ilu sa kojim sam radio kao wegov kwi`evni sekretar pre rata, napisao jedno li~no pisamce, preko na{eg ambasadora u Kairu, javqaju}i da

odlazim u jednu misiju u Jugoslaviju. Mora da je to privatno pismo stiglo do wega za vreme wegove posete severnoj Africi. Ono nije sadr`avalo nikakav nagove{taj o visokoj politici, niti to da sam poslat Titu. Ali wegovo dejstvo bilo je neo~ekivano i sigurno nenamerno. Kejsije primio telegram kojim mu se nala`e da u~ini {to je potrebno kako bih ja bio poslat iz Kaira da izvestim premijera o najnovijoj situaciji u Jugoslaviji. Odgovoreno je da se ne nalazim u Kairu, po{to sam pre nekoliko dana spu{ten padobranom u pomenutu zemqu.

Ova epizoda izgleda da je podstakla izve{taje o razvoju britanske politike u Kairu, i, zahvaquju}i jednoj mawoj napomeni, li~no interesovawe premijera bilo je usmereno u jednom kriti~nom trenutku odluke na doga|aje u Jugoslaviji. Wegov li~ni kabinet, veoma takti~no, obavestio je Ministarstvo inostranih poslova da nikakav poseban politi~ki doga|aj nije izazvao poruku ^er~ila. Ja sam bio wegov prijateq u mirno vreme, poma`u}i mu pri pisawu wegove biografije o Molborou, i bilo je mogu}no daje ovaj telegram bio podstaknut isto toliko prijateqskom `eqom da me vidi koliko i ne~im drugim.

Saznav{i da sam ve} otputovao na ovu misiju, o kojoj je javqeno, ^er~il je tra`io obave{tewe o operaciji. Javqeno mu je da se grupa sre}no spustila, ali da nikakav dodir nije uspostavqen od tada i, imaju}i u vidu okolnosti kratko opisane u prvoj poruci, bilo je mogu}no da se ni{ta daqe nije moglo ~uti.

Osamnaestog juna lord Selborn, ministar za ekonomsko ratovawe (u ~ijem je sastavu bila S. O. E. ), napisao je premijeru da se on boji {to sam ja tamo. Sada{wa ofanziva Osovine mogla je promeniti celokupnu situaciju. Od misije za nedequ dana nije stigla nikakva vest. . .

Osamnaestog juna (1943) kratak pregled britanskih aktivnosti u Jugoslaviji otkrio je stvarno stawe. . .

Premijer je, na ovom pregledu, napisao generalu Izme|u 23. juna:"Sve ovo od najve}e je va`nosti. . . Kad sam posledwi put bio u Kairu, ~uo sam da }e jo{ izvestan broj aviona biti stavqen na raspolagawe. Smatram da . . . ovaj zahtev treba da ima prioritet ~ak i nad bombardovawem Nema~ke. "

Istog dana bila je odr`ana konferencija na~elnika General{taba u Dauning-stritu na kojoj je ^er~il podvukao veoma veliku va`nost, naro~ito u sada{we vreme, davawa "najve}e mogu}e podr{ke jugoslovenskom antiosovinskom pokretu, koji je dr`ao oko 33 osovinske divizije u tom prostoru". Ova stvar je toliko va`na da on smatra da "se izvestan broj aviona kojima bi se pove}ala na{a pomo} ako je potrebno, obezbedi i nau{trb bombardovawa i protivpodmorni~kog rata".

Zatim zauzesmo svoj mesta za trpezarijskim stolom.

Kasnije smo se vratili u salon, gde su {tabni oficiri pripremali karte Balkanskog poluostrva i obesili ih na zid. Iznenada sam, sav uzbu|en, shvatio da je ovo vojni~ki posao. Kasno no}u, ne ostavqaju}i nam vremena da sredimo misli premijer je Xorxu Xelikou, Xuqenu Emeriju i meni naredio da mu podnesemo izve{taje o situaciji na teritorijama sa kojih smo do{li. Za mene je ovo bilo premo{}avawe provalije, u najneo~ekivanijim okolnostima i okolini, i ne se}am se {ta sam rekao.

Premijer je boravio u vili ministra-rezidenta dodeqenog Britanskoj sredozemnoj komandi, Kejsija. Slede}eg jutra Ficroj Maklejn, Ralf Stivenson, ministar pri jugoslovenskoj Kraqevskoj vladi, i ja bili smo pozvani u ^er~ilovu

spava}u sobu da bi nas daqe ispitivao o op{toj situaciji u Jugoslaviji, koja je bila od posebnog politi~kog zna~aja. Ficroj Maklejn je bio ve} izvestio li~no ^er~ila o odnosima s Titom i partizanskim

pokretom, i na sada{wem sastanku trebalo je rozmotriti delikatno pitawe polo`aja Mihailovi}a i Kraqevske jugoslovenske vlade sa gledi{ta na{ih planova da se pove}a vojna pomo} Titu. Morala se doneti odluka na nivou Kabineta da li da rizikujemo, i u kojoj meri, politi~ke zaplete koji bi usledili posle na{eg priznawa Narodnooslobodila~ke vojske Jugoslavije, i da se razmotre posledice takve akcije za na{e zvani~ne diplomatske odnose sa Kraqevskom jugoslovenskom vladom.

^er~il je `eleo dovoqno jak dokaz, iz prve ruke, o ~etni~koj saradwi s neprijateqem da bi mogao predlo`iti svojoj vladi revidirawe britanskih odnosa s jugoslovenskim kraqem i wegovom vladom u izgnanstvu. Oni su se sada bili prebacili u Kairo, u nadi da }e situacija opravdati wihovo neposredno me{awe u poslove zemqe. Bilo je ~ak govora o slawu kraqa u jednu odva`nu misiju u Srbiju.

Skoro dva sata premijer je ispitivao mene, kao oficira koji se najvi{e bavio dokazima izvu~enim iz zaplewenih nema~kih i ~etni~kih dokumenata o vezama izme|u Mihailovi}a i wegovih komandanata sa Italijanima i Nemcima. Bio je to nezahvalan zadatak

Pitawa su bila nagla{avana i ispitivan je svaki detaq koji sam ja mogao znati, i dok sam govorio znao sam da pabir~im elemente koji bi mogli biti od presudnog zna~aja za eventualni prekid odnosa izme|u britanske vlade i Mihailovi}a. Bio je to sasvim slu`ben razgovor, bez ikakvog li~nog i privatnog dijaloga.

Isto ve~e ^er~il me je pozvao na ve~eru u ministrovoj vili. Nemilosrdno ispitivawe nastavqeno je do ranih ~asova "

Ru~ak sa kraqem Petrom "Ovom prilikom premijer mi je naredio da li~no saop{tim jugoslovenskom kraqu Petru kratak pregled zakqu~aka do kojih su do{li Britanci o stawu i ja~ini Titovog pokreta i o stepenu saradwe izme|u Mihilovi}a i na{ih neprijateqa. Stivenson je priredio ekskluzivni ru~ak na kome smo bili kraq, wegov engleski a|utant i ja. Bilo je mo`da karakteristi~no za ^er~ila da svojim pot~iwenima poverava takve zadatke, za koje oni sami snose neposrednu odgovornost. Bio je to neugodan vid proveravawa dokaza, ali to je predstavqalo jednostavan i zgodan na~in da se potvrde stanovi{ta koja je on jednom kao premijer zauzeo.

Kraq me je primio s obazrivom i dostojanstvenom u~tivo{}u. Nijedan od nas nije vodio ra~una o ru~ku. Nisam bio u najboqem raspolo`ewu, ali sam mu saop{tio bez traga nerazumevawa da su oni od nas koji su bili dodeqeni Titovoj komandi stekli ube|ewe ne samo da se Titove snage uspe{no bore protiv Nemaca, ve} i da su pristalice Mihailovi}a i wegovi pot~iweni komandanti u prisnom prijateqstvu i dodiru s neprijateqem. Stavio sam mu jasno do znawa da sam su{tinu mojih primedbi ve} preneo britanskom premijeru.

Mladi kraq je dozvolio da skratim diskusiju, koja je vi{e bila monolog s moje strane. Zamolio me je u~tivo da ga ponovo posetim. Takva prilika nikad se vi{e nije ukazala. . . .

Na Durmitoru dvadeset godina kasnije. Misija Tupikal rasformirana je krajem septembra 1943. Weni ~lanovi ukqu~eni su u misiju Ficroja Maklejna i u toku narednih meseci razi{li su se na druge du`nosti. . .

Dvadeset godina docnije preduzeo sam jedno putovawe natrag u prostor i u vreme s prtqagom pome{anih i fragmentarnih se}awa. U ti{ini {uma i brdskih padina koje okru`uju vrhove Durmitora, - bojovne planine, minule bitke, juna~ka dela i sudbine qudi, me|u koje je jedna mala grupa neupu}enih bila naglo uba~ena iz drugog sveta, pojavili su se u siluetama.

One se nisu odmah razaznavale u tihoj veli~anstvenosti pozornice. Nije bilo nikakvih vidqivih znakova strahota i triumfa jednog dalekog sukoba. Drve}e je izraslo, i wegovo tamno zelenilo skrivalo je brazgotine od `estokih borbi, a ve~iti snegovi sa planinskih grebena izbrisali su tragove na{ih mar{irawa.

Jednog majskog jutra moja supruga i ja napustili smo gradi} @abqak, sada ponovo izgra|en i pun vreve u pazarne dane. Jedini znak rata predstavqao je spomenik poginulim iz Durmitorskog partizanskog odreda, podignut u obliku kamene seqake ku}e ~iji su zidovi bili ispisani imenima palih boraca, i u blizini pravoslavne crkve s torwem nalik na glavicu crnog luka, izgra|ene u nekom ranijem veku, da obele`i crnogorsku pobedu nad osvaja~kom turskom vojskom. . .

Seqaci su nam rekli da su u dalekoj pro{losti na ovo pusto zemqi{te bili do{li Grci i ostavili svoje grobove u blizini. . .

Dok smo le`ali me|u grobovima, na toplom prole}nom vazduhu, kolone natovarenih volovskih kola zastajale su na ovom mestu radi kratkog odmora, . . . Seqaci su bili jedva svesni na{eg stranog i deplasiranog prisustva, upu}uju}i nam kratke svojevrsne pozdrave. Ponekad bi, s tihom u~tivo{}u, upitali odakle smo, a mi smo ih prepu{tali da sami poga|aju. . .

Na{ identitet, me|utim, uskoro je bio otkriven na neo~ekivan na~in. Na na{em lepom mestu pojavila se jedna porodi~na grupa: otac je kora~ao na ~elu. mali de~ak je bio na kowu, a `ena je i{la pozadi. Bili smo na putu za {kolu u @abqaku. Grupa se zaustavila pored nas. ^ovek me je jedan minut }utke posmatrao, a onda mi se obratio na srpskom: "Vi ste ~ovek koji je do{ao iz {ume. " U daqem razgovoru otkrio nam je da je kao mladi} od osamnaest godina bio ~lan partizanske patrole poslate da nas prona|e prilikom na{eg spu{tawa padobranima. Se}awe je do{lo za tren oka.

Posle uzbudqivog razgovora pozvani smo u wegovu ku}u slede}e no}i. Na{ drug bio je pripadnik mesnog roda @ugi}a. Sedamdesetak du{a iz naseqa sjatilo se oko nas. Kao predratni ~lan Komunisti~ke partije, Tomo @ugi} je, zajedno s porodicom, bio `igosan od strane italijanskih okupatorskih vlasti 1941. godine. U wegovoj ku}i se pre toga tajno sastajao partijski komitet za Crnu Goru kome je Tito prisustvovao. Ku}u na imawu i okolne zgrade spalila je neprijateqska patrola, a posle rata mesne vlasti su je ponovo izgradile i ostavile na wu plo~u kao znak da je tu odr`ana partijska sednica.

Porodi~na gozba u na{u ~ast, koja je trajala do zore, bila je slika u malom jednog posebnog sveta: `enska ~eqad u crnom i stoje}i, qudi za grubim drvenim

stolovima, pe~ena ovca, koja je dospela iz nekih skrivenih kuhiwa, ~a{e napuwene vinom i rakijom, `alobne gusle, gor{ta~ka harfa s jednom jedinom `icom, na kojoj guslar gudi i peva u uglu epove pro{losti i improvizovane pesme iz partizanskog rata. Soba sa niskom tavanicom bila je ukra{ena trima portretima: ruskog cara Aleksandra, crnogorskog kraqa Nikole i mar{ala Tita - splet neprekinutih tradicija po prostoj logici istorije, koja je bila predstavqena sudbinom jedne planinske porodice.

Kada su Italijani spalili ovu ku}u, ustani~ko skrovi{te generacija, Tomo i ~lanovi wegove porodice pobegli su. Ostala je samo glava porodice, stogodi{wi slepi starac, i jedna snaha, koje su vezali i odveli u @abqak.

Seqaci su izvukli starca iz zapaqenih ru{evina i odveli ga na levu obalu Tare na istoku. . . . Tomov otac . . . kad je stigao na ovo mesto umro je.

Na{ sastanak s Tomom bio je prvi takav susret u podru~ju Durmitora - bojovne planine dvadeset godina posle spu{tawa britanske grupe na tom mestu. Zbir ovih se}awa podstakao je autora da napi{e ovo svedo~anstvo. "

 

Teheranska konferencija o partizanima u Jugoslaviji.

U Teheranu glavnom gradu Irana 28. novembra 1943. godine po~ela je trojna konferencija {efova antihitlerovske koalicije: britanskog premijera Vinstona ^er~ila, predsednika vlade Saveza Sovjetskih Socijalisti~kih Republika mar{ala Staqina i predsednika Sjediwenih Ameri~kih dr`ava Ruzvelta. Prvog decembra Konferencija je zavr{ila rad usvajawem zakqu~aka, a ovde citiramo deo koji se odnosi na Jugoslaviju:

 "Konferencija:

1) Sagla{ava se da se jugoslovenskim partizanima maksimalno pomogne u namirnicama i opremi, kao i akcijama komandosa.

 Vinston ^er~il o jugoslovenskim partizanima.

U svom ~uvenom delu "DRUGI SVETSKI RAT", u tomu V glava XXVI, Vinston S. ^er~il, izme|u ostalog pi{e: "MAR[AL TITO I JUGOSLAVIJA.

Mihailovi} i Tito - Zna~aj borbe na Balkanu - Misije koje su izvr{ili Dikin i Maklin (Maklejn) - Porast partizanskih snaga posle kapitulacije Italije - Moj telegram Ruzveltu od 23. oktobra 1943. godine - O{tri sukobi izme|u Mihailovi}a i Tita - Tri nova faktora u na{oj politici - Randolsf se pridru`uje Maklinu (Maklejnu) - Kraq Petar u te{kom polo`aju - Pismo koje sam uputio Titu b. januara 1944. godine - Wegov odgovor - Daqa prepiska - Povla~imo svoje oficire za vezu iz Mihailovi}evog {taba - Ekspoze koji sam podneo Parlamentu 22. februara 1944. godine - Kraq Petar smewuje Puri}evu vladu.

Od Hitlerove invazije i osvajawa Jugoslavije u aprilu 1941. godine ova zemqa je bila popri{te stravi~nih zbivawa. . . Divqa gerila kojom su se Srbi vekovima opirali protiv Turaka otpo~ela je po planinama. . . Nemci su primenili politiku ubistva i ucene. Oni su za gerilsku aktivnost vr{ili odmazdu streqawem. . . Pod tim pritiskom Mihailovi} se postepeno stavio u takav polo`aj koji su neki od wegovih komandanata iskoristili da se sporazumeju sa nema~kim i italijanskim trupama da ih ostave na miru u izvesnim planinskim oblastima, a da oni zauzvrat . . . ni{ta ne preduzimaju protiv neprijateqa. . .

Divqi i besni rat za opstanak protiv Nemaca rasplamsao se me|u partizanima. Izme|u wih je istupio Tito, najistaknutiji i uskoro najglavniji. . . kada je jednom u svojoj du{i i u svojoj glavi objedinio komunisti~ku doktrinu sa plamenim ose}awima prema svojoj rodnoj zemqi koja se nalazila u najte`im mukama, postao je vo|a ~ije su pristalice imale malo {ta da izgube do svoje `ivote i koji su bili spremni da umru, a ako }e umreti da ubijaju. Ovim se pred Nemce postavio problem koji se nije mogao re{iti masovnim streqawima. . . Partizani su pod Titom otimali oru`je iz nema~kih ruku. Wihov broj je naglo rastao. Nisu ih zastra{ivale nikakve, ma kako krvave bile, odmazde vr{ene nad taocima ili po selima. Wihova lozinka bila je smrt ili sloboda. Oni su ubrzo po~eli da nanose te{ke udarce Nemcima i postali gospodari prostranih oblasti.

Isto tako je bilo neizbe`no da partizanski pokret zapodene `estoke sukobe sa onim svojim sunarodnicima koji su pru`ali otpor sa pola srca ili se za li~nu bezbednost cewkali sa zajedni~kim neprijateqem. . .

Koliko god su mi ostale obaveze dozvoqavale, pratio sam ove doga|aje. Izuzev nekoliko mr{avih po{iqki koje smo bacali iz aviona nismo bili u stawu da pru`imo pomo}. Na{ [tab za Sredwi istok bio je odgovoran za sve operacije na tom podru~ju i tako je organizovano izvesno telo agenata i oficira za vezu sa Mihailovi}evim sledbenicima. Kada smo se u leto 1943. godine probili do Sicilije i Italije, Balkan, a naro~ito Jugoslavija, nikako mi nisu silazile s uma. Do tog trenutka smo slali svoje misije iskqu~ivo onim bandama na ~ijem se ~elu nalazio Mihailovi}, koji je predstavqao zvani~ni pokret otpora protiv Nemaca i jugoslovensku vladu u Kairu.

U maju 1943. godine zauzeli smo nov stav. Doneta je odluka da se upute male grupe britanskih oficira i podoficira da uspostavimo vezu sa jugoslovenskim partizanima, uprkos ~iwenici {to se vodila svirepa borba izme|u wih i ~etnika i {to je Tito kao komunista vodio rat ne samo protiv nema~kih osvaja~a ve} i protiv srpske monarhije i Mihailovi}a. . .

Krajem istoga meseca kapetan Dikin, nastavnik na Oksfordskom univerzitetu i ~ovek koji mi je pre rata pet godina pomagao u mom kwi`evnom radu, spu{ten je iz padobrana sa zadatkom da organizuje jednu misiju kod Tita. Zatim su usledile i druge britanske misije, tako da je daje do juna prikupqeno obiqe podataka.

Na~elnici general{tabova su 6. juna podneli ovakav izve{taj: "Sude}i po raspolo`ivim podacima Ratnom kabinetu je jasno da su ~etnici u Hercegovini i Crnoj Gori doveli svoje odnose sa Osovinom do beznade`nog kompromisa. Za vreme nedavnih borbi u Crnoj Gori mo`e se re}i da su dobro organizovani partizani pre nego ~etnici privukli snage sila Osovine. "

Krajem tog meseca usredsredio sam svoju pa`wu na pitawe pronala`ewa na~ina za dobijawe najboqih rezultata od lokalnog otpora silama Osovine u Jugoslaviji. Po{to sam zamolio da mi se podnesu potpuni podaci, predsedavao sam konferenciji na~elnika general{tabova u Dauning stritu na dan 23. juna. Tokom diskusije istakao sam veoma veliki zna~aj ~iwenice da se pru`i najve}a mogu}a podr{ka jugoslovenskom antiosovinskom pokretu koji je dr`ao oko trideset tri divizije sila osovine u toj oblasti. Ovo pitawe bilo je toliko va`no da sam izdao nare|ewe da se odvoji izvestan mali broj aviona kojima bi se pove}ala na{a pomo}, makar i na ra~un bombardovawa Nema~ke i podmorni~kog rata. . .

Pre nego {to sam krenuo za Kvibek odlu~io sam da pripremim put za daqu akciju na Balkanu, odnosno da postavim jednog starijeg oficira na ~elo jedne ve}e misije upu}ene partizanima na lice mesta uz opunomo}ewe da mi dadu neposredne preporuke u pogledu na{eg budu}eg stava prema wima.

Predsednik vlade - ministru spoqnih poslova 28. jul 43.

G. Ficroj Maklin (Maklejn), ~lan Parlamenta, je ~ovek hrabar po prirodi koji u`iva status poslanika i ima iskustvo u radu Ministarstva spoqnih poslova. On treba da otputuje u Jugoslaviju i otpo~ne saradwu sa Titom. . . Moje je mi{qewe da treba glasati za Maklina, postaviti ga za {efa svejedno kakve misije koja se trenutno ima u vidu i staviti mu na raspolagawe jednog dobrog general{tabnog oficira. Nama je me|u ovim neustra{ivim i progowenim gerilcima potreban predstavnik koji bi bio neka vrsta ambasadora-vo|e.

Ova misija, koja je padobranima spu{tena u Jugoslaviju septembra 1943. godine, nai{la je na iz korena izmewenu situaciju. . . Iako je jugoslovenska partizanska armija, ~iji je ukupan broj, posle kapitulacije Italije iznosio 200. 000 vojnika, prvenstveno vodila gerilske borbe, upustila se sada u {iroku akciju protiv Nemaca. . .

Jedna od posledica ovakvog pro{irewa aktivnosti u Jugoslaviji bila je poo{travawe sukoba izme|u Tita i Mihailovi}a. Titova vojna snaga, koja je neprestano rasla, postavqala je u sve `u~nijem obliku pitawe sudbine jugoslovenske monarhije i vlade u izgnanstvu. . .

Moja tmurna predvi|awa su se obistinila. Krajem novembra Tito je sazvao politi~ki kongres svog pokreta u Jajcu u Bosni i ne samo {to je obrazovao privremenu vladu, "sa jedinim pravom da predstavqa jugoslovenski narod", ve} je isto tako zvani~no li{io kraqevsku jugoslovensku vladu u Kairu svih wenih prava. Kraqu je zabraweno da se vrati u zemqu pre oslobo|ewa. Partizani su se neosporno utvrdili kao vode}i element otpora u Jugoslaviji, a naro~ito posle kapitulacije Italije. Ali je bilo va`no da se u atmosferi okupacije, gra|anskog rata i emigrantske politike ne donose nikakve neopozive politi~ke odluke u pogledu budu}eg re`ima u Jugoslaviji. Tragi~na Mihailovi}eva figura postala je glavna prepreka Potrebe su iziskivale da i daqe odr`avamo tesne vojne odnose sa partizanima, stoga je trebalo ubediti Kraqa da ukloni Mihailovi}a sa wegovog polo`aja ministra rata.

Prvih dana decembra obesna`ili smo zvani~nu podr{ku Mihailovi}u i opozvali britanske misije koje su operisale na wegovoj teritoriji.

U svetlosti ovih doga|aja razmatrana su jugoslovenska pitawa na Konferenciji u Teheranu. Iako su tri savezni~ke sile bile odlu~ile da pru`e maksimalnu podr{ku partizanima, Staqin je osporio doprinos Jugoslavije u ratu karakteri{u}i ga kao mawe zna~ajan; Rusi su ~ak doveli u pitawe i na{e cifre koje su se odnosile na broj osovinskih divizija na Balkanu. Pa ipak se kao ishod inicijative g. Idna sovjetska vlada saglasila da uputi jednu rusku misiju Titu. Rusi su tako|e izrazili `equ da odr`avaju vezu i sa Mihailovi}em.

Po povratku iz Teherana u Kairo sastao sam se sa kraqem Petrom i obavestio ga o snazi i zna~aju partizanskog pokreta, saop{tiv{i mu da }e mo`da biti potrebno da ukloni Mihailovi}a iz svog kabineta. Jedina nada koju ima Kraq za povratak u svoju zemqu bila bi da se na{im posredovawem ostvari izvesna nagodba sa Titom i to bez odlagawa i pre nego {to partizani jo{ vi{e ne poja~aju svoj upliv u zemqi. Rusi su tako|e izrazili spremnost da rade na ostvarewu neke vrste kompromisa. . . .

Dobijao sam gotovo podudarne savete o tome kojim pravcem krenuti u ovoj neprijatnoj situaciji. Britanski oficiri koji su sara|ivali sa Titom i komandanti na{ih misija kod Mihailovi}a davali su sli~ne izve{taje. Britanski ambasador pri kraqevskoj jugoslovenskoj vladi, g. Stivenson, delio je isto ube|ewe. On je 5. decembra (1943) telegrafisao u Ministarstvo spoqnih poslova: "Na{a politika se mora zasnivati na tri nova faktora: partizani }e vladati Jugoslavijom. ONI SU NAM U VOJNOM POGLEDU TOLIKO DRAGOCENI DA IH MORAMO NEDVOSMISLENO PODR@ATI, PODRE\UJU]I POLITI^KE OBZIRE VOJNIM. Krajwe je sumwivo da li se monarhija mo`e i nadaqe smatrati objediwavaju}im elementom u Jugoslaviji. "

Ova kriza oko jugoslovenskih poslova pritiskivala me je dok sam le`ao bolestan u Marake{u. Maklin (Maklejn), koji me je posetio u Kairu, trebalo je u to vreme da se vrati u Jugoslaviju. Wemu je bilo stalo da moj sin po|e sa wim i tako su preduzeti koraci da se Randolf prikqu~i na{oj misiji spu{taju}i se padobranom.

Predsednik vlade - ministru spoqnih poslova 29. dec. 43.

Randolf koji ~eka da se padobranom spusti u Jugoslaviju ostavio mi je slede}u bele{ku sa datumom od 25. o. m. ^ini mi se da je sud iznet u woj zdrav i da u velikoj meri odra`ava Va{e i moje gledi{te. On kre}e na put kroz nekoliko dana. . . .

Dodao sam i svoja gledi{ta i skicu odgovora Titu.

Predsednik vlade - ministru spoqnih poslova 30. dec. 43.

Vi{e nije mogu}e naterati Tita da prihvati kraqa Petra u razmenu za raskid sa Mihailovi}em. Kada jednom ode Mihailovi}. Kraqevi izgledi }e se umnogome popraviti, tako da }emo se mo}i zalo`iti za wegovu stvar u Titovom {tabu. Rekao bih da smo se u Kairu svi slo`ili da savetujemo kraqu da ukloni Mihailovi}a PRE ISTEKA OVE GODINE. Sve Dikinove i Maklinove izjave i svi primqeni izve{taji potvr|uju da je aktivno sara|ivao sa Nemcima. Ni u kom slu~aju ne}emo uspeti da pomirimo ove dve strane, sve dok se ne odreknemo Mihailovi}a, ne samo mi ve} i Kraq.

Molim Vas obavestite me da li da po{aqem slede}u poruku, ili da se jednostavno zadovoqim prijateqskom potvrdom, mada se bojim da }emo u ovom drugom slu~aju propustiti pogodnu priliku da li~no uspostavimo vezu sa ovim zna~ajnim ~ovekom.

Ne `elim da se ova privatna poruka razglasi sve do Sjediwenih Dr`ava i Staqina, jer bi to neizbe`no dovelo do odlagawa. Sem ako se Vi ne slo`ite, predla`em da je u vidu pismom po{aqem u Bari po vazduhoplovnom kuriru Maklinu, koji }e je zatim isporu~iti. On i Randolf }e se spustiti padobranom kroz nekoliko dana Obavestite me isto tako na koji na~in }ete prekinuti sa Mihailovi}em i pozvati kraqa da to isto u~ini. Moje je mi{qewe daje to jedina Petrova {ansa.

Zatim 2. januara: (1944):

Iskazi qudi koje poznajem i kojima verujem ubedili su me da je Mihailovi} vodeni~ni kamen privezan o vrat mladoga Kraqa i da Kraq nema nikakvih izgleda sve dok ga se ne otarasi.

Ministar spoqnih poslova se slo`io sa mnom i tako sam napisao pismo Titu koji mije bio poslao ~estitke povodom mog ozdravqewa:

AFRIKA: 8. januar 1944.

Mnogo Vam hvala na qubaznom telegramu koji ste mi u vezi sa mojim ozdravqewem poslali u svoje ime i u ime patriotske i partizanske armije Jugoslavije. Od majora Dikina, jednog od mojih prijateqa, saznao sam sve o Va{im juna~kim podvizima. Najiskrenije `elim da Vam pru`im svaku pomo} koja se nalazi u qudskoj mo}i putem prekomorskih po{iqaka, vazdu{ne podr{ke i pomo}i koju }e Vam ukazati komandosi u borbama na ostrvima. Brigadni general Maklin (Maklejn) je tako|e jedan od mojih prijateqa i kolega u Parlamentu. Pored wega u Va{em }e {tabu uskoro slu`iti i moj sin, major Randolf ^er~il, koji je i sam ~lan Parlamenta.

Pred nama stoji jedan vrhunski ciq a to je da od prqave nacisti~ko fa{isti~ke qage o~istimo evropsko tle. Mo`ete biti sigurni da mi Britanci ni najmawe ne `elimo da odre|ujemo budu}u vladu Jugoslavije. Istovremeno se nadamo da }emo u najve}oj mogu}oj meri svi udru`iti svoje snage da bismo zajedni~kog neprijateqa doveli do poraza, posle kojeg }e narod svojom voqom odlu~iti o obliku svoje vladavine.

Re{io sam da britanska vlada prekine sa pru`awem svake daqe podr{ke Mihailovi}u i da iskqu~ivo poma`e Vas; stoga }emo biti sre}ni ako kraqevska jugoslovenska vlada ukloni Mihailovi}a iz svojih saveta. Me|utim, kraq Petar II se jo{ kao de~ak otrgnuo iz izdajni~kih {aka svoga regenta princa Pavla i kao predstavnik

Jugoslavije i mladi kraqevi} u nevoqi potra`io uto~i{te kod nas. Ne bi bilo ni vite{ki ni ~asno za Veliku Britaniju kada bi ga sada odgurnula. Mi isto tako ne mo`emo tra`iti od wega da prekine sve postoje}e veze sa svojom zemqom. Stoga se nadam da }ete nas razumeti {to }emo i daqe ostati u zvani~nim odnosima sa wim, dok }emo istovremeno Vama pru`ati svaku mogu}u vojnu pomo}. Usto tako se nadam da }e se mo`da obostrane raspre privesti kraju, jer one samo idu naruku Nemcima.

Mo`ete biti sigurni da }u o svemu podrobno obave{tavati svoje prijateqe mar{ala Staqina i predsednika Ruzvelta; isto tako se od sveg srca nadam da }e vojna misija koju sovjetska vlada upu}uje u Va{ {tab u sli~nom skladu sara|ivati sa angloameri~kom misijom na ~ijem se ~elu nalazi brigadni general Maklin (Maklejn). Budite dobri da sa mnom vodite prepisku preko generala Maklina i nazna~ite sve ~ime smatrate da Vam mogu pomo}i, jer sam ~vrsto re{en da u~inim najboqe {to mogu.

Unapred se radujem kraju Va{ih patwi i oslobo|ewu ~itave Evrope od tiranije. . .

Odgovor sam dobio tek posle skoro mesec dana.

Mar{al Tito - predsedniku vlade (primqeno 3. februara 1944)

Va{a ekselencijo,

Va{a poruka koju je doneo brigadni general Maklin dragoceni je dokaz da na{ narod u svojoj nadqudskoj borbi za slobodu i nezavisnost ima uza se pravog prijateqa i saveznika koji duboko shvata na{e potrebe i na{e te`we. Za mene li~no Va{a poruka je ~ast jer izra`ava Va{e visoko priznawe na{e borbe i napora na{e Narodnooslobodila~ke vojske.

Iz sveg srca Vam zahvaqujem na fotografijama sa Teheranske konferencije sa posvetom.

Va{a ekselencija mo`e biti sigurna da }emo se truditi da o~uvamo Va{e prijateqstvo ste~eno u ovom te{kom ~asu istorije na{eg naroda, prijateqstvo koje nam je izuzetno drago. Na{oj opusto{enoj zemqi i narodu iscrpenom od patwi potrebna je i bi}e im i ubudu}e potrebna pomo} na{ih velikih saveznika ne samo za vreme rata, ve} isto tako i u periodu mira da bismo mogli isceliti duboke rane koje nam je naneo gnusni fa{isti~ki osvaja~. Na{a je `eqa da kao saveznik do krajwih granica izvr{imo svoju du`nost u zajedni~kom vojnom naporu

uperenom protiv zajedni~kog neprijateqa. Pomo} koju nam pru`aju na{i saveznici vrlo mnogo doprinosi da se stawe na boji{tu u~ini sno{qivijim.

Isto tako se nadamo da }emo sa Va{om pomo}i dobiti te{ko naoru`awe (tenkove i avione), koje nam je u ovoj etapi rata i zbog postoje}e snage na{e Narodnooslobodila~ke vojske neophodno.

2. Potpuno shvatam Va{e obaveze prema kraqu Petru II i wegovoj vladi i nastoja}u, ukoliko to interesi na{ih naroda dozvole, da izbegnem nepotrebne politi~ke sva|e i zbog toga ne dovedem na{e saveznike u nezgodnu situaciju. Me|utim, uveravam Vas, Va{a ekselencijom, da unutra{wa politi~ka situacija stvorena u ovoj `ilavoj borbi za oslobo|ewe nije samo sredstvo koje koriste pojedinci ili izvesne politi~ke grupacije, ve} je i izraz `arke `eqe svih rodoquba, svih onih koji se bore i koji su se odavno vezali za ovu borbu, a to je ogromna ve}ina naroda Jugoslavije. Zbog toga je narod postavio (sebi) te{ke zadatke koje smo mi du`ni da izvr{imo.

3. U ovom trenutku su svi na{i napori usmereni u jednom pravcu, a to je 1) okupiti sve rodoqubive i ~estite pojedince, kako bi na{a borba protiv osvaja~a bila {to uspe{nija; 2) izgraditi me|u narodima Jugoslavije bratstvo i jedinstvo koje nije postojalo pre rata i zbog ~ijeg je odsustva na{a zemqa dovedena do katastrofe; 3) obezbediti uslove za ustrojstvo jedne dr`ave u kojoj }e se svi narodi Jugoslavije ose}ati sre}nim, a to je u pravom smislu demokratska, federativna Jugoslavija. Uveren sam da na s Vi shvatate, i da }e navedena stremqewa na{eg naroda u`ivati Va{u dragocenu podr{ku.

Odista iskreno Va{,

Tito

Mar{al Jugoslavije

Smesta sam odgovorio. Predsednik vlade - mar{alu Titu (Jugoslavija) 5. febr. 44.

Veoma mi je milo {to je moje pismo bezbedno stiglo do Vas; Va{ odgovor mi je pri~inio zadovoqstvo. Mogu razumeti rezervisan stav koji zauzimate prema kraqu Petru. Ima ve} vi{e meseci kako pomi{qam da mu savetujem da razre{i du`nosti Mihailovi}a i da zatim ra~una sa ostavkama svih svojih sada{wih savetnika. . .

Drugo, moramo se postarati da uspostavimo direktnu komunikacijsku liniju sa Vama preko mora, ~ak i ako budemo morali daje pomeramo s vremena na vreme. Samo }e na taj na~in biti mogu}e da Vam pored ostalih potrebnih zaliha dostavqamo

tenkove, protivtenkovske topove i drugu te{ku municiju, u koli~inama koje zahteva Va{a vojska. O svemu tome razgovarajte sa generalom Maklinom koji u`iva moje puno poverewe i ima neposredan pristup k meni, isto kao i vrhovnom komandantu. "

Tito je odgovorio ^er~ilu 9. februara u kome je izme|u ostalog naveo da se "Od kraqa o~ekuje da da jednu izjavu o tome da jedino u srcu nosi interes svoj otaxbine i `equ da ona bude slobodna i ustrojena onako kako to po zavr{etku rata slobodnom voqom re{i sam narod, a da }e do tada ~initi sve {to se nalazi u wegovoj mo}i da podr`i istrajnu borbu jugoslovenskih naroda. . . "

 

^er~il je Titu odgovorio 25. februara 1944. godine.

U svojim memoarima ^er~il nastavqa:

"Kada sam bio u stawu da sve to objasnim Parlamentu 22. februara 1944. godine, evo {ta sam rekao:

"Veoma ve{to vo|eni, organizovani na principu gerile, partizani su u isti mah neuhvatqivi i smrtno opasni. Oni se nalaze ~as tu, ~as tamo, oni su svuda i na svakom mestu. Nemci su protiv wih organizovali ofanzive velikih razmera, pa ipak su partizani svaki put, ~ak i kada su bivali opkoqeni, izmicali nanose}i mnogo muka i `rtava neprijatequ. Partizanski pokret ubrzo je pretekao snage generala Mihailovi}a. Ne samo Hrvati i Slovenci, ve} se i veliki broj Srba pridru`io mar{alu Titu, tako da on u ovom trenutku ima preko ~etvrt miliona qudi za sobom i velike koli~ine oru`ja zaplewenog od neprijateqa ili Italijana; ovi qudi su organizovani u znatan broj divizija i korpusa.

"^itav pokret je dobio svoj pe~at i oblik, a da nije izgubio osobinu gerile, bez koje svakako ne bi mogao uspeti. Oko ovih herojskih snaga i u okviru wih razvio se jedan nacionalni objediqavaju}i pokret. Komunisti imaju tu ~ast da su wegovi pokreta~i; ali kako je ovaj pokret dobijao u snazi i broju, tako se obavqao i jedan proces modifikacije i objediwavawa na koji su se nadovezala nacionalna shvatawa. U mar{alu Titu partizani su na{li istaknutog vo|u koji se proslavio u borbi za slobodu. Na nesre}u, mo`da neizbe`no, ove nove snage su do{le u sukob sa snagama pod generalom Mihailovi}em. Aktivnost Titovih snaga remetila je nagodbe Mihailovi}evih komandanata sa neprijateqem. On je poku{ao da ih savlada i tako su se odigrale mnoge tragi~ne bitke i izbile gorke raspre me|u qudima iste rase i zemqe, a jedini vinovnik ovih neda}a jeste na{ zajedni~ki neprijateq.

"Ve} dugo vremena sa posebnim interesovawem pratim pokret mar{ala Tita i poku{avao sam i poku{avam da mu svim raspolo`ivim sredstvima doturim pomo}. Jedan moj mladi prijateq, profesor Oksfordskog univerziteta, major Dikin, sada potpukovnik Dikin, nosilac Ordena za izuzetne zasluge, spustio se u Jugoslaviju padobranom ima ve} skoro godinu dana, gde je u {tabu mar{ala Tita proveo osam meseci. Jednom prilikom su obojica bili raweni od iste bombe. Zatim su se sprijateqili. Izme|u wih dvojice se stvorila ona prava, qudska veza, ali se nadamo da ne}emo morati primeniti isti postupak prilikom uspostavqawa na{ih li~nih odnosa. Iz izve{taja potpukovnika Dikina stekli smo `ivu sliku o ~itavoj ovoj borbi i li~nosti koje je vode. "

Predsednik vlade - ministru spoqnih poslova 1. april 44.

Smatram da na Kraqa treba izvr{iti krajwi pritisak da se otarasi svojih dosada{wih savetnika koji ga sudbonosno vuku na dno poput vodeni~nog kamena. Kao {to Vam je poznato, mislio sam da }e se ova stvar okon~ati pre kraja pro{le godine. Ne shvatam {ta se dobilo ovim razvla~ewem. . . Moja je misao od po~etka bila da se Kraq udaqi od Mihailovi}a, da prihvati ostavku Puri}eve vlade ili je raspusti kao i da ne}e biti nikakve velike {tete ako nekoliko nedeqa ostane bez vlade. . . Sla`em se da kraq Petar da izjavu kakva pogoduje situaciji. Bojim se da }emo za sada morati ostaviti stvari na tome. . .

Svi ovi doga|aji koriste i nama i Titu, ali zacelo {tete Kraqu i wegovoj mizernoj vladi. Ako Kraq hitno ne u~ini ne{to, kao {to se da zakqu~iti po smislu Va{eg ekspozea, on }e ube|en sam, izgubiti svaku nadu da povrati svoj presto. Posle rasprava koje smo o ovim pitawima vodili u Kairu videli smo kako je u Titov {tab pristigla veli~anstvena ruska misija i vrlo je verovatno da }e se Rusi energi~no zalo`iti za komunisti~ku Jugoslaviju na ~elu sa Titom, a svaki suprotan poku{aj oglasiti "nedemoktratskim".

Stoga se nadam da }ete ovoga puta reagovati veoma brzo; sastavi}ete Kraqu dobru dekleraciju, natera}ete ga da razre{i du`nosti Puri}a i kompaniju i prekine svaku vezu sa Mihailovi}em; zatim }ete ga prisiliti da obrazuje vladu za nu`du na koju Tito ne}e popreko gledati. Tako nam bar ostaje mr{ava nada da }emo kroz nastupaju}ih pet-{est nedeqa izgraditi most izme|u wih dvojice. Mi nemamo prava da zbog slo`enosti srpske politike zako~imo one vojne snage koje `ele da se bore sa partizanima, ili se mogu navesti na takav postupak.

Tek je krajem maja Mihailovi} bio smewen, a izvestan umereni politi~ar, dr [uba{i}, biv{i ban Hrvatske i ~lan seqa~ke stranke dr Ma~eka, zamoqen da obrazuje novu vladu.

Predsednik vlade - mar{alu Titu (Jugoslavija) 17. maj 44.

Jutros je, povinuju}i se britanskom savetu, kraq Petar II raspustio Puri}evu vladu ~iji je ministar rata bio general Mihailovi}. Kraq je spreman da obrazuje novu vladu ili osnuje dr`avni savet na ~elu sa banom Hrvatske (dr Ivanom [uba{i}em). Jasno je da ovu odluku svesrdno odobrava Vlada Wenog veli~anstva.

Nije nam poznato {ta }e se dogoditi u srpskom delu Jugoslavije. Kao vrhovni komandant, Mihailovi} svakako zauzima mo}an polo`aj na lokalnom planu i ne zna~i da }e izgubiti svoj uticaj ako prestane da bude ministar rata. Ne mo`emo predvideti {ta }e on u~initi. Tako|e postoji vrlo velika masa qudi ~iji se broj pewe mo`da i na 200. 000. To su srpski seqaci-zemqoposednici koji su nastrojeni antigermanski, ali i jako srpski i koji, prirodno, imaju zemqoposedni~ka shvatawa suprotna teoriji Karla Marksa. Moj je ciq da nagnam ove snage da sara|uju sa Vama na stvarawu jedne ujediwene i nezavisne Jugoslavije koja }e sa svoga tla isterati i posledweg prqavog hitlerovskog ubicu i osvaja~a.

Za op{tu stvar i na{e odnose sa Vama va`no je obezbediti pristojne uslove kako bi se u odnosu na na{ glavni ciq ove promene mogle razviti u povoqnom smeru. Bi}e mi mnogo `ao ako ma u kom vidu pohitate da ih javno napadnete. Evropu ~ekaju presudni doga|aji. Bitka u Italiji odvija se u na{u korist. General Vilson me uverava u svoju re{enost da Vas do maksimuma pomogne. Stoga smatram da Vas mogu s pravom zamoliti da se uzdr`ite od davawa svih onih izjava koje se sukobqavaju sa ovim novim doga|ajem, bar za nekoliko nedeqa dok ne uspemo da razmenimo telegrame o tome.

Brigadni general Maklin, koji se trenutno nalazi pored mene, sti}i }e kod Vas za mawe od tri nedeqe i obavesti}e Vas o svim stavovima sa kojima se ovde upoznao. Nadam se da }ete bar sa~ekati wegov povratak

A dotle jo{ jednom Vam ~estitam na broju neprijateqskih divizija koje dr`ite prikovane na svojim raznim frontovima. Svati}ete me, mar{ale Tito, kada ka`em da }e rat uskoro dosti}i visok stepen napetosti i da }e se britanske. ameri~ke i ruske trupe sve do jedne baciti na zajedni~kog neprijateqa. Morate u punoj snazi do~ekati krizu. Mada ne mogu tvrditi da }e neprijateqska sila ubrzo propasti, za to postoje pouzdani izgledi.

i kasnije 24. maja :

“Kraq je otpustio Puri}a i kompaniju i ~ini se da }e ban Hrvatske okupiti oko sebe izvesne qude . Moje mi{qewe da ova vlada treba neko vreme da miruje i pusti doga|aje da idu svojim tokom. Mislim

da se ovakav stav uglavnom podudara sa va{a Ruse i Amerikance {to se odvija me|u nama.

Toplo pozdravite Randolfa (^er~ilov sin), ako se na|e u va{oj blizini. Maklin se uskoro vra } a . @ eleo bih da i sam do|em do vas, ali sam prestar i prete`ak za skakawe pomo}u padobrana”.

Ovde je {ire nego {to je uobi~ajeno, citirana kwiga F. V. D. Dikina, jer kod nas ima istori~ara i drugih koji pi{u da su sovjetski-ruski agenti u SOE u Kairu pogre{no obave{tavali ^er~ila o ratnim zbivawima u Jugoslaviji, pa je zbog toga on, ^er~il, odlu~io da se partizanima {awe pomo}, a prekine slawe iste ~etnicima DM.

Наређења и директиве Драже Михаиловића:

„На непријатеља се не сме пуцати“, -Завине 24. 04. 941.

„Борбу са Немцима избећи по сваку цену“, Митровац на Тари, 5. мај 1941

„За акцију према Немцима, још није време“, Равна гора, средином јуна 1941

Организација Драгољуба Драже Михаиловића (ОДМ)

Када су окупатори у распарчаној Југославији почели да заводе окупаторски поредак, појавио се на Равној гори, Дража Михаиловић, пуковник југословенске војске која је капитулирала, али он се није хтео предати немачким трупама, истичући да он не признаје капитулацију.

Драгољуб Дража Михаиловић, рођен је 20. априла 1893. године у Ивањици, педесетак километара јужно од Чачка у југозападној Србији. Отац му је тамо био срески начелник. Два су његова стрица били официри. Одрастао је у време у ком је Србија, иако још увек спутана патријахалном традицијом, пролазила кроз процес изванредног политичког, економског и војног развоја, и када је српска омладина била прожета огромним националним поносом и вером у мисију свога народа.

После завршених шест разреда гимназије, Михаиловић је 1. септембра 1910. постао питомац 43 класе ниже школе војне академије, у својој 17. години. Учествовао је у оба балканска и Првом светском рату из кога је изашао са чином поручника и више одликовања.

Од 1921, до 1923. био је у Вишој школи војне академије, те је након допунског образовања преведен 1926 у генералштабну струку.

Дража Михилоић и Де Гол нису били заједно у војној академији у Сен Сиру и нису се лично познавали. -„Национална свијест тешко илази на крај с митовима које јој супроставља или намеће национализам. Страст припадања, утјецај националиста и страх од тога утјецаја онемогућују је и обесхрабрују. Критичка повијест, особито у малих народа, често је осуђена на пораз или на

изгнанство. Хрватска се историографија није усудила рећи све што је била дужна о злочинима усташа. Српска је често покушавала приказати четништво као национални и ослободилачки покрет. Јавно мнење је у таквим приликама изложено обманама, понекад их само производи или подржава.

Дух којем се привиђало митско „догађање народа“, посијао је, већ прије него што је изишао из боце, мноштво неистина. Међу њима је и однос генерала Де Гола спрам Драже Михаиловића и Јосипа Броза. На почетку деведесетих година (прошлог века) прикупио сам и објавио дио података у вези с тим. У међувремену – „између азила и егзила“ – успио сам их допунити. У институту Charles de Gaulle у Паризу пружила ми се прилика да их провјерим. Уочи распада Југославије, амбасадор Иво Вејвода извукао је из Архива Централног комитета Савеза комуниста Југославије документе који су ми омогућили да их проширим.

Неколико покушаја да овај оглед штампам у Београду пропало је – најпре у НИН-у, затим у још неким гласилима, часописима. У ратним приликама нисам желео да постане дијелом антисрпске пропаганде, тако да га у овом облику нисам нудио у Хрватској. Изишао је у мојој књизи „Svijet ex“ у Француској, Италији и Њемачкој. Остао је недоступан нашем читаоцу.

Често се тврдило да су Дража Михаиловић и Шарл де Гол били у истој класи („промоцији“) француске војне академије у Сен Сиру. Та је прича колала у фоајеима министарства вањских послова на Ke d Orseju, по амбасадама у Паризу и Београду, вукла

се по новинама и разговорима. Изгледала је вјероватна. Мало је коме падало на ум да је покуша проверити. Нитко то није тражио.

Истина је, међутим, друкчија. Дража Михаиловић и Шарл де Гол нису били заједно у војној академији. Нису се особно познавали. Никада се нису ни сретали. Погледао сам

Пописе питомаца Сен Сира – Михаиловићева имена нема на њима, ни прије ни за време, ни послије де Голове класе. Архиви биљеже да је мајор Михаиловиоћ био 1930. године на шестомесечном артиљеријском течају у Француској – а у де Головом досјеу стоји да је у то доба био на Блиском истоку, у Либанону и Сирији“. (Предраг Матвејевић: Де Гол, Дража и Тито, мит и истина, наставак 1, страна 8, дневни лист Данас од 1. априла 2004. године. )

Између 1927, и фебруата 1935. са прекидом када је био на усавршавању у Француској, Михаиловић је био је прво заменик начелника а затим начелник штаба команданта краљеве гарде. У јуну 1935, након кратког инструктажа у организационом оделењу Генералштаба, именован је за војног аташеа у Софији. Унапређен јеу чин пуковника септембра исте године. Априла 1936, враћен је у Југославију на захтев Бугарске владе јер је долазио у додир са неким бугарским официрима који су били у немилости. Убрзо је током године, послат на исту дужност у Чехословачку, где је остао до 1937. године. У току службовања у иностранству успоставио је добар контакт не само са официрима

тих земаља, већ и са совјетским војним аташеима и стекао је искуствo обавештајном раду.

О његовом службовању у Чехословачкој, у официрским круговима се о Михаиловићу препричавала једна анегдота и његовој обавештајној „стручности“. На неке маневре у СССР позвано је и неколико Чехословачkих официра. На молбу Михаиловића, под лажним именом су у ту групу Чехословачких официра убацили и Михаиловића. Када су маневри завршени Чехословачки официри су добили поклоне, а које пушио кутије – табакере за цигаре. Када је Михаиловић отоворио табакеру у њој је са унутраше стране било угравирано његово име, иако је пријављен као Чехословачлки официр и под другим именом.

У својој књизи: „Четници у другом свјетском рату“, страна 125-126, Јозо Tомашевић наводи и следеће:

Истрајан радник и одличан официр. -„Од маја 1937, па до априла 1941, Михаиловић је заузимао неколико различитих положаја у југословенској војној хијерархији, од начелника штаба Дравске дивизијске области до команданта 39. пешадијског пука у Цељу, одакле је почетком 1939, израдио и предао својим претпостављенима план за реорганизацију југословенских оружаних снага на принципу националног порекла, то јест српског, хрватског и словеначког, са образложењем да ће национално чисте јединице више од мешаних побољшати кохезију војске и њену одбранбену моћ. Његови претпостављени су му на том плану оштро замерили, и он је 1. новембра 1939. био кажњен са тридесет дана строгог затвора, што је било оглашено у читавој војсци. Из Цеља је премештен у министарство војске, морнарице и ваздухопловства на дужност начелника секције за фортификације, наког чега је вршио наставничке дужности у војној академији. После је био начелник општег оделења при инспекторату војске. Професионално се интересовао за пешадијску тактику, али је крајем тридесетих година проуочавао герилско ратовање.

У новембру 1940. опет је био кажњен са тридесет дана затвора јер је без допуштења присуствовао у униформи неком квази-политичком квази-друштвеном скупу што га је за припаднике Удружења резервних подoфицира приредио британски војни аташе у Београду.

Али упркос тим инцидентима, његов лични војни досје описује га као „истрајног радника и одличног официра“.

Неколико месеци пре напада Немaчкe на Југославију, Михаиловић је постављен за заменика начелника штаба Шесте армијске области у Мостару. Tу дужност је један од његових каснијих команданата, мајор Вучковић, описао као „потпуно безначајан положај. Његов ратни распоред за помоћника (заменика) начелника штаба Друге армије, с којом се у време

Априлског рата нашао у околини Добоја, био је једнако тако безначајан.

Био је у пријатељским односима с ваздухопловним генералом Бором Мирковићем и учествовао је у припремама за државни удар од 27. марта 1941, али у то време није био у Београду.

До априла 1941. Михаиловић се ни по чему није издвајао од многих других југословенких генераштабних официра – понешто натпросечан, одгојен у традиционално војном начину размишљања, иако је показивао извесну независност мишљења. Пошто је официрима било забрањено да се баве политиком, само је издалека познавао међународна збивања и, наравно, није имао искуства у политичком организовању и руковођењу. Знао је поред српског, француски и бугарски језик. Мало је имао војне и политичке проницљивости и флексибилности за човека који је постао вођа једног покрета у земљи, која је још у миру била дубоко подвојена старим националним, верским и другим свађама, а коју је после априлског рата растрзала окупација, те социјална и политичка револуција.

Оно што је имао била је дубока оданост династији и политичком поретку српске доминације у Југославији; током ратних година, иако је за себе говорио да је напросто официр, показивао је ту оданост династији с тврдоглавом одлучношћу и усмереношћу према циљу. “

Као што се види, Михаиловић је преко тридесет година провео у војсци где је владало строго правило надређености и подређености, односно строге дисциплине и безпоговорности где су сва наређења виших од нижих примана са разумем, што је било од великог значаја за начин мишљења и понашањр Михаиловића и у току Другог светског рата.

Као припаднк привилегованог официрског кора српске а затим југословенске војске у Краљевини Југославији у којој је Комунистичка партија била стављена ван закона, васпитаван је у духу великосрпства, монархизма, унитаризма и изнад свега антикомунизма, што ће у рату одлучујуће утицати на његово држање, понашање и одлуке које је доносио.

Официрима у Краљевини Југославији било је забрањено да се баве политичким активностима а нису имали ни право гласа и зато Михаиловић није имао никаквог политичког искуства.

Политички је био присталица западних демократија, пре свега Француске, Велике Британије и Сједињених америчких држава.

Пијандура. -Генералски кругови, пише у својој књизи „Србија и Југославија“ , к. 3. , стр. 0904, Васа Казимировић, „може се скоро са сигурношћу рећи, нису много ценили Михаиловића. Ни до рата, а ни када је постао вођа гериле. Неки од генерала, као Владимир и Емил Белић, који је у наставном оделењу Генералштаба био старешина Михаиловићу, говорили су о Михаиловићу чак најгоре, називајући га и „шупљоглавцем и пијандуром“.

Истини за вољу за време рата на столу пред Михаиловићем је увек била флаша ракије, а он је најчешће био под „гасом“.

„Са преувеличаном свешћу, - наставља Казимировић, - о свом значају и, тежећи да себи прибави уважење, лако је постајао безобзиран према онима за које му се чинилио да га недовољно поштују и да му се испречавају на путу. “

Од официра који су са Михаиловићем дошли из Босне на Равну гору само су двојица имали браду – Фрањо Сеничар, кога је Михаиловић знао од раније и Ратко Мартиновић. Михаиловић је Мартиновићу неколко пута стављао примедбу шта ће му толика брада. Тек када је Мартиновић средином августа 1941, напустио Михаиловића, он је, на предлог својих најближих сарадника пустио браду да би себи прибавио веће уважавање.

У поменутој књизи, стр 0907, Казимировић, даље наводи: Самозвани Месија. -„Једном на челу војне организације, коју је осмислио, Михаиловић није трпео- конкуренцију. Хтео је да буде први и као такав од свију и сваког прихваћен. Он је чак сматрао да је позван да буде први, онај чија се реч слуша, да је предодређен за предводника. Колико је у томе играо улогу фатализам, којим је био прожет, а колико је то био израз уверења да само он може помоћи српском народу и династији Карарђевића, може се само нагађати.

Из ових или оних разлога, тек Михаиловић је, кад је основао свој горски штаб, тражио од свију који нису били спремни да се предају окупатору, који су хтели да се боре против окупатора, да му се безусловно покоре, прихвате га као старешину – свеједно што (у то време) за то није имао никакву легитимацију, ни од војске, а ни од владе. . .

Михаиловић је поручио и генералу Новаковићу, и Кости Миловановићу – Пећанцу, али и свим Србима у исто време (у говору који је одржао на Тометином пољу, на Видовдан 28. јуна 1941), да је овлашћен (од краља Петра другог) да „управља“ борбом и да су сви Срби дужни слушати његова наређења. . . “

Али извесно је да је то пре свега био израз његовог официрског васпитање и дрила да подређени беспоговорно морају слушати и извршавати наређења надређених. И није случајно да је из Босне довео групу официра, подофицира и војника у којој нико није имао чин пуковника као он. Он је и у путу из Босне до Равне горе од потчињених строго тражио беспоговорно слушање и извршавање његових заповести, а неке најбезазленије поступке потчињених није сматрао за акте недисциплине већ их је оцењивао као комунистичке испаде које неће трпети.

Михаиловић је сматрао да држава није претрпела слом кривицом војске, него у првом реду, кривицом политичара који су толико упропастили морал у народу да се то не да ни описати, а затим кривицом Хрвата који су починили масовно издајство.

Напад Немачке и осталих земаља на Краљевину Југославију, 6. априла 1941, Михаиловића је затекла у Славонији а капитулација војске Југославије, средином априла 1941. године, затекла га је у Босни у околини Маглаја. Како није хтео да се преда немачкој оружаној сили која је без објаве рата напала Југославију, Михаиловић је кренуо за окупирану Србију и око 11. маја 1941.

године стигао на Равну Гору са око 26. официра, подофицира, војника и жандарма.

Од Бања Луке до Равне горе

Успут се групи Михаиловића прикључио и поручник Ратко Мартиновић, са три војника који такође нису хтели да се предају немачким трупама, о чему у својој књизи :“Од Равне Горе до Врховног штаба“, Мартиновић пише:

Поручник Мартиновић у априлском рату. -„Било је пре подне 27. марта 1941. године. Седео сам у канцеларији начелника штаба Врбаске дивизије, генералштабног пуковника Црвенчанина. Дошао сам самоиницијативно да обавестим штаб дивизије о чудном понашању двојице пуковника, Mајетића и Грбића, и потпуковника Шулетића. Двадесет петог марта , када је издато саопштење о приступању Југославије Тројном пакту, они су се састали у кантини 33. пешадијског пука у Бањалуци (Босна)и јавно се веселили и лумповали. Хвалили су Хитлера и владу Цветковић-Мачек, а помоћник команданта 33. пешадијског пука, потпуковник Шулентић, није се устручавао да изјави како би требало позвати Хитлера да и код нас направи мало реда. . . .

Пуковник Црвенчанин ми је смирено објаснио да се о свему води рачуна и да ја не морам да бринем о потпуковнику Шулентићу. Хтео је још нешто рећи, али га је прекинуио телефон. Када је спустио слушалицу, раздраган ми је пришао и загрлио ме.

„Пала влада Цветковић – Мачек и кнез Павле. Генерал Симовић образовао је нову владу. Пођите у своју јединицу јер ћемо сада објавити да све јединице буду у строгој приправности. “

Пошао сам према својој касарни која је била око један километар од штаба дивизије. Пролазио сам поред Творнице дувана када сам из масе радника која се почела окупљати у кругу фабрике, чуо узвике „Боље рат него пакт!“ Пошао сам даље а нека ме језа ме је све више обузимала Одједном се огласила фабричка сирена. Није престајала па сам знао да то нема везе са узбуном. . . Пре него што сам стигао до своје чете, наишла је велика група ђака, била је то цела учитељска школа. Људи су приолазили са стране. . . Неки ђаци око мене узвикивали су: „Живели официри!“. . .

Нагло, као бујица, расла је поворка која се кретала према центру града. Ту су се сливале поворке, исто тако бучне, из других праваца. Неко је покушао да говори. Све се то губило у граји и скандирању „Боље рат него пакт!“ Необјашњиво брзо појавило се много застава. Међу њима било је и црвених. Бучна поворка од неколико хиљада грађана кренула је Господарском улицом, кроз центар града, до штаба Врбаске дивизије. Ту се зауставила прекривши цео простор између народног позоришта, Дечјег забавишта и Команде дивизије. Из масе се издвојила делегација која је пошла да честита команданту дивизије. Дошавши до средине малог парка испред зграде дивизије, срела се са командантом, дивизијским генералом Алимпићем. У тој маси нисам могао видети шта се све догађало. Генерал се поске поздрава и кратког разговора поново руковаио с неким грађанима и пошао ка згради команде. На другом

крају маса се ускомешала и видео сам да је неко говорио. Није се добро чуло јер сам био подаље, а маса је непрекидно жаморила. У тренутку када би говорник престао, чуло се повремено скандирање „Боље рат него пакт!“, а онда „Доле фашизам!“ и понекад „Хоћемо савез са Русијом!“. . .

Већ три дана јединице 33. пешадојског пука су на простору свог мобилизацијског развоја. Био сам командир чете за везу. То је била чета која је већ 50% била мобилисана и имала је три вода. Први вод био је радио-телеграфски, други телефонски и трећи пионирски. . .

Сине немој нас осрамотити:- Решио сам једно вече да се опростим са родитељима. Са наредником Клеутом договорио сам се да прикрије моје одсуствовање ако би ме неко у међувремену тражио. . .

Затекао сам родитеље закључане у кући која је била сасвим на периферији града. . . Када су ме родитељи упитали хоће ли бити рата, пало ми је на памет како сам, тако рећи, присилно послан у Војну академију. Мати је одредила или занат или Војна академија. Мислио сам да сам од два зла изабрао мање, а моје жеље да учим даље и уживам у младости и слободи угушио сам у стези војне дисциплине већ од своје четрнаесте године. Осетих да сам за тренутак био одсутан па одговорих:

„Мислим да ће нас Хитлер напасти!“

Затим смо још дуго и топло разговарали о животу и то је био мој опроштај и последње виђење са мајком.

Шестог априла моја чета је извршила покрет ради укрцавања у воз на рампи која је тих дана направљена на излазу из града. Двоумљења више није било. Почео је рат. Вести о бомбардовању Београда. Укрцавање је требало да буде увече.

Када сам са четом стигао на Бањалучко поље, видео сам тамо свог оца Васу са великом торбом у којој је некада носио месарски алат. Била је пуна поховане пилетине и друге хране. Понудили смо и војнике и сели да једемо. Отац је био узбуђен и када се нико није надао, почео је говорити. Рекао је двадесетак речи, и мени је у ушима остало само: “Доле Хилер!“ а на растанку загрљај и речи: „Сине, немој нас осрамотити!“. . .

Док смо путовали у фургонима једне дугачке композиције, мене је пратила једна мисао о мом комшији Хансу Калиху. Били смо вршњаци, ишли у исту школу. Његов отац и старији брат бавили су се цвећарством и повртарством. Не једанпут седели смо на брани на Врбасу, скакaли у воду, крали воће и лубенице. Заједно се возили чамцем или сваки у својој сандолини, које смо звали „ласте“. Тога лета четрдесете, купали смо се, као обично, на „Сантрачу“, једној брани на Врбасу код Ребровачке цркве, Ханс студент, ја официр. Разговарли смо о Хитлеру. Цело друштво је било на једној страни, а Ханс на другој. Међу нама су била и два брата Љубо и свето Божић, за које се говорило да су комунисти, иако им је отац био посебно реклигиозан, а поп, тако рећи,

није избијао из њихове куће. За мене они су били комшије и преда мном никада нису испољавали да су комунисти.

Овде морам рећи да је тада моја представа о комунистима била онаква како су нас учили у Војној академији и како смо читали у обавезним билтенима које је „под пов. “ издавало само за официре Министарство војске.

То што су Божићи и остали говорили против Хитлера, ја нисам ни помишљао да доводим у везу са комунизмом, мада се касније, у народноослободилчкој борби, показало да су Божићи заиста комунисти и велики родољуби. Мало-помало разговор се претворио у свађу. Ја сам, ваљда, имао мање теоријски аргумената од других па сам прешао на физичке аргументе. Да ли зато што сам био нешто јачи и борбенији, да ли због подршке целог друпштва, или због Хансовог устручавања јер сам био официр, Ханс је извукао дебљи крај и напустио наше друштво готово побегавши. Сада, у возу, стално сам слушао његове речи: „Показаће вама Хитлер свима“, а ја сам продужавао својим мислима: „Ето, дошло време да се види ко ће коме показати. “. . .

Пре подне 8. априла искрцали смо се у рејону Нашица који је био концетрацијски простор Врбаске дивизије. Ратни командант Врбаске дивизје, генерал Драгослав Милосављевић, већ је био у Нашицама. Мене је преко ађутанта пука, поручника Смиљанића, позвао командант пука, пуковник Мајетић. И он је већ стигао у Нашице. Штаб пука био је у кући из које су исељени цивили.

Ви сте на манифестацијама викали, боље рат него пакт, па сада ратујте. -Када сам ушао,

Мајетић ме је дочекао набусито и седећи. Пред њим су биле карте на којима је нешто било уцртано црвеном оловком.

„С ким имате везу, господине поручниче?“ поставио ми је питање. Изненадио сам се, јер све што је до тада рађено, било је по плановима и по усменим наређењима.

„Господине пуковниче, молим вас задатке и веза ће бити одмах успостављена. “

„Шта ви хоћете, да вам ја тражим где су батаљони и суседни пукови и где је дивизија?“

Осетио сам да Мајетић хоће да ме изазове па сам ућутао.

„Ви сте на манифестацијама викали, боље рат него пакт, па сада ратујте“, рекао ми је Мајетић

Као да је тиме задовољио неку своју унутрашњу скривену мисао, одједном је продужио службено, показујући ми на карти положаје које треба да поседне пук. Тако сам добио први задатак у априлском рату. . .

Док сам вршио организацију везе и размештај чете, био сам изненађен мноштвом питања која су ми у разговору постављали војници. Питали су ме да ли су Немци преко Новог сада продрли ка Београду, да ли је Београд до темеља порушен, да ли ће са Немцима бити склопљено примирје. Ово је било мало чудно, али ја нисам ни сањао да „пета колона“ шири још горе гласове. То ћу тек доцније осетити, када за мене и за све друге који су хтели да се боре буде сувише касно, јер ћемо бити беспомоћни, збуњени и не само сувише слаби већ и потпуно онемогућени да ма шта предузмемо. Моји одговори били су кратки и јасни. „Па где су вам Немци? Нема их нигде. Ако наиђу, борићемо се. “

Узео сам из курирског оделења чете мотоциклисту да ме пребаци до првог батаљона, чији је командант био мајор Брусић, коме сам се јавио када смо стигли и рекао да сам дошао лично, уколико би дошло до борбе, да могу одмах слати извештаје. Брусић је одмахнуо руком.

„До какве борбе?“ рекао је.

Заноћили смо у селима у близини Подравске Слатине, недалеко од југословенско-мађарске границе. . . Приватно сам разговарао са наредником Клеутом, који ми је рекао да нема ништа ново сем паничних вести које неко проноси.

Пета колона, шифровани сигнали, пуцање на војску. -Још док смо се кретали, приметио сам да се са разних брежуљака сигналним средствима одржава веза. Ова сигнализација ми је била чудна. Нисам знао детаљан распоред јединица које су штитиле границу па сам мислио да оне између себе кореспондирају. Покушао сам да ухватим сигнале. Међутим, знаци Морзеове азбуке нису ми давали никакав одговор. Схватио сам да су то шифровани знаци. Остало ми је само да се чудим неразумљивом распореду јединиџа, а увече се то сигнализирање још боље видело. Покушо сам да разговарам са мајором Брусићем, али он је до крајности био незаинтересован. По наређењима која је издавао, видео сам да му је главна брига била да се добро смести и нахрани.

Цео дан 9. априла нисмо добијали никаквих наређења. Мислио сам да смо због оно неколико прелетања немачких авиона обуставили даље покрете. Тек што смо пред вече успоставили радио-везу - редовно јављање - стигла је депеша лично за команданта батаљона, мајора Брусића. Он ми је саопштио, после дешифровања депеше, да смо одсад у заштити пука, да је наређено одступање и да се јаке немачке тенковске снаге крећу од Вировитице. Мене је упутио назад у састав пука. Покушао сам да разговарм с њим, а он ми је, не прикривајући своју злурадост што морамо одступати, рекао нека само радим свој посао и да ћемо посести фронт на Сави, добацивши: „Ако Немци не стигну пре нас“.

Почело је одступање. Кретали смо се и ноћу и дању. Моја техничка чета за везу била је испред коморе пука. По селима и шумарцима дуж пута, нарочито ноћу, чула се пушчана и митраљеска паљба. Ноћу пређени пут није одговарао утрошеном времену. Често се застајало, по ко зна чијем наређењу, чекало, а онда би оно припуцавање уносило забуну. Војници и подофицири моје чете, ако бих наишао поред строја и на застанцима, питали су ме шта је ово. Ко пуца? Са

Клеутом сам кришом разговарао о „петој колони“. За повлачење сам мислио да је то стратегијско скраћивање фронта па ме то и није посебно узбуђивало. Нас двојицу збуњивало је то што смо наилазили на групе војника које су „изгубиле“ своје јединице. Неке су биле и без оружја. Испред Нашица неко је из доста велике даљине припуцао на комору. Већ је био дан па сам интервенисао са делом своје чете. Међутим, на ћувику са кога је пуцано, није било никога, некуда су побегли или су се сакрили. У комори је било панике и опет је изгубљено доста времена.

Приметио сам да оно светлосно сигнализирање не престаје ни дању ни ноћу у размацим од по два сата, али увек са другог места. Све чешће смо сретали неорганизоване групе које су се изговарале да траже своје јединице. Готово после сваког таквог сусрета Клеут и ја смо морали да сузбијамо разне гласине. Колале су просто невероватне вести: немачке тенковске колоне продрле у позадину, градови падају један за другим:Нови Сад, Ниш, Београд, Загреб. . . Само на нашем правцу одступања није било непријатеља. Неухватљиво је било како су се те гласине шириле, из којих су извора потицале.

Франковци пуцају на војску са звоника ђаковачке катедрале. -Бранећи комору и расчишћавајући гужве, ујутро, 11. априла, нашао сам се на зачељу пука са водом пуковске противтенковске чете. Командир вода је био активни наредник Богдан Кончар, добро сам га познавао јер смо били заједно неко време у митраљеској чети 1. батаљона 33. пешадијског пука.

Пришао сам му и кренули смо заједно. Разговарали смо о противтенковским топовима М 38, калибра 47мм. Улазили смо у Ђаково. Куће затворене, на прозорима капци. Одједном, на једној раскрсници дочека нас митраљеска ватра. Без команде, како је ко стигао, узимали смо заклоне. После краткотрајног изненађења и неколико митраљеских рафала видео сам да са звоника Ђаковачке катедрале митраљез бије по нама. Привукао сам се до Кончара, а он ме упита да није то нека грешка. Можда мисле да смо Немци. Убрзо смо се уверили да то није грешка, већ да су то били „франковци“.

Митраљез је и даље косио дуж цесте. Да ми њега скинемо, чиjи је да је, а већ смо уз пут чули да су доста војника разоружали „франковци“. Осмотрили смо двогледом и утврдили да је митраљеско гнездо на прозору звоника.

Кончар је брзо поставио противтенковац и нанишанио. Јак пуцањ и Кончарова псовка. На прозору торња облачић белкастог дима.

Више није било митраљеске ватре, али Кончар, за сваки случај, опали још један метак. Граната се распрсну на зиду испод прозора. Нисмо гађали противтенковском гранатом. Чували смо их ако наиђу тенкови.

Прикупио сам војнике, углавном из подгрмечких селаа. Погледах још једанпут на катедралу, и колона продужи раскаљаним путем ка Босанском Шамцу. . .

Био је то пети дан рата и не знам да ли сам видео више од десетак немачких авиона. Били су то самио извиђачи који су са велике висине надлетали цео

прстор. . . Гужва је постојала све већа. Ускоро се није могло ићи путем који је био потпуно закрчен возилима и запрегама. Неке групе, па и читаве колоне, долазиле су из супротног правца, говорећи да ће посести положаје код Ђакова. Официра готово да није било са војском. Кога год сам питао где им је командир, добијао сам одговор: „Отишао у штаб“. . . Тек у зору 12. априла стигли смо до Шамца.

Повлачење у Босну и капитулацију. - Преко Саве код Шамца превозиле су три скеле. . . Направила се велика гужва. . . Прошло је доста времена док сам успео да пребацим чету. . . . На десној обали Саве срео сам команданта пука Мајетића који ми је одмерено рекао:

„Продужите покрет преко Модриче ка Добоју. Пук ће тамо посести положаје и добићете даља наређења“.

. . . сретао сам колоне које су ишле у супротном правцу. Ускоро сам увидео да ово више није обична гужва, већ опште расуло. . . .

Четрнаестог априла после подне стигли смо у близину Добоја. . Пуковник Мајетић нам је саопштио да од Бањалуке према Добоју креће немачка оклопна колона и саопштио нам да ће нас поново позвати да нам изда наређења, када из дивизије добије заповест.

У ток ноћи и сутрадан, ситуација се јако погоршала. Ширене су разне гласине, а појавило се и дезертерство, а официри су трагали за цивилним оделима, не питајући каква су и колика им је цена. . .

Око подне 15. априла разговарао сам са наредником Клеутом, који ми је још из Бањалуке био близак, и он ми је тада рекао:“Ово је тотална издаја и сваки час треба очекивати капитулацију. Ако дође до капитулације, ја ћу у Бањалуку да средим неке ствари, а потом у моју Лику“.

Ја нећу у Бањалуку, ја ћу у Србију. Мени се увртела у главу мисао да ће се у Србији борбе наставити, одговорио сам Клеуту.

После подне 15. априла 1941, године, дође један курир и предао ми коверат. Отворивши га занемео сам и пружио га нареднику Клеуту.

Било је то кратко саопштење свим старешинама и јединицама. Потписано је примирје са Немачком. Стајао је још и округли штамбиљ и потпис пуковника Мајетића. Убрзо се неко јавио телефоном и саопштио: „Са јединицом останите на својим положајима и одложите оружје. Војницима саопштите да је склопљено примирје. “

Постројили смо чету. Одржао сам кратак говор. Било је то само упознавање са ситуацијом. Рекао сам да, према ономе што ми је саопштено преко телефона, треба очекивати да нас све одведу у ропство. Убрзо смо чули како се командант 33. пешадијског пука Богдан Мајетић са групом официра и белом заставом отишао према Добоју да се преда Немцима. Пуковник Мајетић је прихватио усташку власт у НДХ и био командант 4. пешадијске дивизије хрватског

домобранства, са седиштем у Бањалуци, због чега је после ослобођења осуђен као ратни злочинац.

Дошао је час растанка са војницима. Провели смо око месец дана заједно, довољно да растанак буде дирљив. Посебно ми је било тешко растати се с Клеутом. Са војницима сам се чврсто руковао, неки су ме загрлили.

Са мном су кренули три војника из чете и редов-ђак професор Радоман Дамјановић. Кренули смо према Хан Пијеску и даље према Дрини и Србији. . .

Прикључење Михаиловићевој групи. -У густој шуми борова и јела, пред само вече, било је тамно као да је већ пала ноћ. Излазећи из те шуме, пред нама је одједанпут постало светлије, јер се отворила пространа висораван. Стотинак метара од ивице шуме била је група кућица покривена сламом. . . Случајно приметисмо неку прилику испред оближњих кућа. Личила је на војника. Није се добро видела јер се већ доста смрачило, а било је и далеко. Кренули смо у колони по један. Кад смо се приближили, видели смо да је то стражар пред кућом, а он је нас видео. Са доста велике даљине викнуо је:“Стој! Ко иде!“ Из куће су истрчала још три војника. Били су наши. Почело је споразумевање и убрзо смо могли да им приђемо. . . Први човек кога сам срео од те „велике“ војске, за коју смо успут чули, био је мој добар познаник Милован Живић. Њега сам познавао са војне академије, где смо од пет, четири године провели заједно. Припадао је старијој 60, а ја 61 класи. Обрадовали смо се један другом и на тренутак заборавили у каквој се ситуацији налазимо. Моја „војска“ се тако спојила са Живићевом, било нас је свега осам. Два официра и шест војника. Живићу сам постављао питање за питањем и он ми је одговарао. „Ово што ћеш видети, води генералштабни пуковник Дража Михаиловић. Начелник Штаба 2 армије. Повео нас је у Србију јер ми не признајемо капитулацију. Уз пут смо рушили пругу Завидовићи – Хан Пијесак. Овде смо нас четворица а има нас двадесетак“, почео је хвалити Дражу Михаиловића. На мом лицу приметио је разочарење. Ја сам се у себи надао да ће то бити неке већа „војска“, а испала је много мања него што су били гласови које је иза себе остављала. Тако смо разговарали можда један сат и, ваљда, због мог изгледа, почео ме наговарати да останем, мада ја у тим тренуцима нисам о одласку ни мислио. Живић ми је објаснио где ћу наћи Дражу Михаиловића и ја сам кренуо да му се јавим.

Пред кућом из које је жмиркала једва видљива светлост стражарио је жандарм. Знао сам знаке:“Послао ме поручник Живић“. Пропустио ме је у кућу која је била нешто боља од других. На вратима сам застао и у соби видео шест официра. Прелетевши погледом, одабрах пуковника Дражу Михаиловића и прописно га ослових:“Господине пуковниче, ја сам поручник Ратко Мартиновић из 33. пешадијског пука, који се код Добоја распао. Јављам вам се да сам спреман да се ставим под вашу команду за борбу против Немаца. Са мном су још три војника. “ Седели су на слами преко које је било прострто шаторско крило, Дража у планинској пелерини мало налакћен и нешто издвојен. Мирис овсене свеже сламе мешао се са мирисом ватре на огњишту и мирисом петролејке. Пуковник Михаиловић је имао у устима лулу. Жмиркао је кроз златом уоквирене наочаре. Главу је држао мало накривљену. Као да се трудио да одмах при првом сусрету стави до знања да је главни старешина. Уједно је

остављао утисак да свога саговорника помно слуша и да дубоко размишља о ономе што му се говори. Осећао сам као да ме одмерава од главе до пете. Учинило ми се да то траје дуго, кад ме одједном упита да ли сам негде водио борбу. Неочекивано питање. Збуних се и као правдајући се рекох да нигде није било борбе са Немцима. Ниједно наређење за поседање положаја нисам добио, а онда се присетих и испричах му шта се десило на железничкој станици Возућа, и како смо се поново наоружали разоружавши неке жандаре. Када сан причао како су усташе објавиле да је проглашена Независна Држава Хрватска, под заштитом великог немачког Рајха, пуковник Михаиловић упаде.

„Да, да, видите као су нас Хрвати издали“, гледао је у мене упитно, и ја схватих да од мене очекује одговор.

„Да, господине пуковниче, усташе прогласише Независну Државу Хрватску“, рекох без много размишљања.

Потпоручник Владимир Ленац, Qoti}evac у Михаиловићевој групи. -Дража ми дозволи да седнем и разговор који је мојим доласком био прекинут, продужи се. Резервни потпоручник, који ми се мало пре представи као Владимир Ленац, почео је говорити о државном уређењу Југославије. Причао је како су све политичке странке биле труле и без идеја, а политичари корумпирани. Када је све оцрнио, почео је одједном да хвали Љотића и да тврди да је њему требало дати власт. Љотић је најспособнији и најпоштенији политичар, рекао је, он би организово Југославију.

Док је Ленац говорио, ја сам, готово не слушајући га, размишљао о љотићевцима у Бањалуци. Као кроз сан чуо сам последње речи које је Ленац нагласио:“Љотић је геније“. Мене је то погоди и ја упадох непримишљено:“Звала би се наша држава Стрмоглавија а не Југославија“. Ленац скочи бесно и, уневши ми се у лице, поче да галами хистерично. Био је црне пути, а мени се учинио још црњи. Полако сам се и ја дигао и обрачун је био на помолу. Да би спречио свађу, Дража ми строгим гласом нареди да се јавим попручнику Живићу. “Биће те у његовој групи и под његовом командом“. Одлазећи био сам збуњен оваквим пријемом. Вратио сам се Живићу. Од умора сви су већ спавали, А Живић је, мало од ракије а мало од неиспаваности, једва гледао. . .

Јутро је свануло давно. . . Живић ми први назва добро јутро. “Сада ће донети пуру“, рече смејући се. . . Тада смо повели разговор о исхрани. Рекао сам Живићу да немам новца јер сам последњу плату примио 1. априла у Бањалучком гарнизону и да сам успут све потрошио. Бројали смо дане колико смо већ дуго у рату. Био је 22. април 1941. и у мојем сећању остаће урезано да сам Дражу Михаиловића први пут срео 21. априла 1941, после 15. дана рата који је био све само не рат. . . Са овог разговора прешли смо на разговор о Љотићу. . .

ОДЈЕДНОМ ОСЕТИХ ДА МИ ЈЕ БРАДА ВЕЋ ДОБРО НАРАСЛА. ПОЧЕО САМ О ТОМЕ МИСЛИТИ, И ЈОШ ДУГО САМ МИСЛИО ДОК СЕ НИСАМ КОНАЧНО ОДЛУЧИО. НЕЋУ СЕ БРИЈАТИ ДОК НЕМЦЕ НЕ ИСТЕРАМО ИЗ НАШЕ ЗЕМЉЕ. . .

Хтео сам да мало поразговарам са Живићем јер ми се досад није за то пружила прилика. Почео сам како су ме синоћ примили код Драже. Испричах о Ленцу, а Живић упаде:“Ала си налетео. ЛЕНАЦ СЕ ЦЕЛИМ ПУТЕМ ХВАЛИ КАКО ЈЕ ЉОТИЋЕВ СЕКРЕТАР И ВОЂА ЉОТИЋЕВЕ ОМЛАДИНЕ“. Рекох како ме је Дража готово истерао, уместо да њему забрани да тако говори са мном као старијем по чину.

Продужио сам причу како сам имао школског друга Готовца, који је са мном учио гимназију. Док сам био на служби у Бањалуци, за њега се јавно говорило да је Хилеровац и да је, наводно, писао Адолфу Хитлеру да му пошаље новчану помоћ за ширење Љотићевих идеја међу омладином. Иначе сам знао и за догађаје пред изборе, када је био заказан збор на коме ће Љотић говорити. Било је то управо када сам из Оточца премештен у Бањалуку. Грађани су поцепали све Љотићеве плакате, и, како се говорило, јајима гађали Љотића. Ја тада, свакако, нисам знао да су комунисти били иницијатори демонстрација, па сам Живићу причао да су то урадили грађани. Исто тако, једанпут је дошло до туче на бањалучком корзу између љотићеваца и шетача који су претежно били ђаци. То сам случајно посматрао, јер сам свако вече излазио на корзо. . Љотићевци, који су наишли, почели су да вичу: „Живео Љотић!“ и да певају своје песме. Али за трен ока су били растурени.

И овде налетех баш на љотићевце. Био сам мало депримиран.

„Овај Ленац је још већи фанатик него они у Бањалуци“. Знаш шта, Ратко, главно је да одгурамо до Србије па ћемо онда видети шта ћемо. Неће бити они једини, а можемо се и одвојити, “ – одговори ми Живић.

Ја се сложих и одох до капетана Узелца да узмем плату.

Жандарм који је стајао пред кућом био је сув и повисок. Одавао је утисак јаког, кошчатог човека. Био је то Благоје Ковачевић. О њему ће још бити речи. Добио је наређење да пријави сваког ко хоће к Дражи. Упитавши ме кога тражим, одговорио сам да сам пошао до капетана Узелца по плату. Благоје ми показа на суседну кућу.

Благоје Ковачевић, жандармеријски каплар, био је пратилац Драже Михаиловића и његово лично обезбеђење. Носио је на леђима, у дрвеном сандучићу, најповерљивију архиву и новац. Погинуо је у Струганику почетком децембра 1941. када су Немци извршили препад на кућу војводе Мишића да би заробили Дражу Михаиловића, пошто су оценили да је одиграо своју улогу у разбијању устанка. Благоје је погинуо штитећи одступницу Дражи и групи официра.

Стигавши тамо, приметио сам овна, обешеног о једну грану и допола одераног. Поред овна стајао је Узелац и посматрао сељака који је дерао овна. Кад сам му рекао да немам новаца и да бих молио да и мени да плату, погледао ме је и рекао да причекам. Био је округао, шири него дужи, одело масно, доња дугмад на копорану откопчана да му не стежу сало на стомаку који је прелазио преко широког војничког опасача.

Сачекао сам док сељак није извадио џигерицу коју је Узелац узео и тада тек пошао са мном. Густирао је како ће за господина пуковника направити гулаш. Узелац је био смештен у другој кући, са још два жандарма. Од сељанке је узео зделу и ставио џигерицу у њу. Пришао је једном сандучету. Затим, погледавши ме, извадио хиљаду динара из њега и пружио ми их. Упитао сам шта је то.

„Немамо више пара, и не можеш добити ратну плату. “

„Како су остали добили?“

„Пуковник је синоћ наредио да више не дајемо. “

Овај човек није остављао лош утисак, јер је цела његова физиономија одавала добричину коме је важно шта ће појести. Видео сам и да је мало накресан, али тада још нисам знао да је Узелац алкохоличар.

„Од чега ћу плаћати храну за своје војнике? До сада сам готово целу своју плату потрошио. “

Узелац се упутио здели са џигерицом, а ја, видевши да је он све што је смео рекао, кренем ка својој групи. Новаца је сигурно било, јер ми је Живић рекао да је пре два дана овде био благајник босанске дивизије са сандуком новца, благајном дивизије. Тај сандук је сада код Узелца.

Постепено сам упознаоп ову групу, која је доцније постала носилца „равногорског покрета“. Обавештени смо да данас неће бити покрета и да ћемо за ручак сви добити овнујског печења. Значи, још је неки ован заклан. О априлском рату Живић и ја смо имали времена да причамо . .

„Био сам у 41. пешадијском пуку. Без борбе, не опаливши ни метка, напустили смо Барању“, причао је Живић. „Ширили су се разни гласови“. Све исто, капитулирали су само неколико дана пре 33. пешадијског пука. Можда стога што је већи део људства био из тих крајева па су могли брже до својих кућа. Став њиховог команданта пука, пуковника Укмара, био је као и Мајетићев. Према Живићевом казивању, мајор Мирко Станковић окупио је двадесетак официра и подофицира. Договорили су се да формирају „Српски одред“ и да крену према Србији. Како је договор трајао дуго, од тог одреда остала је само једна групица у којој је био и наредник-водник Божо Перовић. Као пуковски заставник, понео је пуковску заставу, што је касније покушавано да се опише као велики подвиг. Сада ми је било јасно зашто сам, одступајући од Вировитице, већ између Нашица и Ђакова сретао војнике из разних јединица, па и из 41. пешадијског пука.

„Мајор Станковић, водник Божа Перовић и неколико војника пребацили су се са мном преко Саве код Брчког. Станковић је сазнао да је у Грачаници штаб Друге армије и кренусмо тамо. Свугде хаос. Нико ником не командује. Један пуковник у планинској униформи галами, био је то Драгољуб Дража Михаиловић. Сакупља војнике и официре за борбу са Немцима. Седамо у камионе и крећемо према Дервенти. Ускоро наилазимо на немачку претходницу. После краће борбе одступили смо преко Добоја ка Маглају.

Остало нас је мало. У овом покрету сам први пут срео и упознао пуковника Дражу Михаиловића“, причао је Живић. „Ту у близини Маглаја, Дража нас је сакупио и, као што видиш, повео у Србију. Још смо успут покупили капетана Узелца са неколико жандарма.

Неки емигрантски писци, међу којима и мајор Мирко Станковић, преувеличавали су борбу коју је код Дервенте водио тзв. Брзи одред. Према казивању Живића овој борби нико није придавао неку важност. Била је то извиђачка акција која се завршил кратком ватреном чарком при сусрету са немачком претходницом. Војници брзог одреда Никола Вучковић и Драгослав Поповић, изјавили су ми, да је било кратког припуцавања са Немцима, али да до праве борбе није ни дошло.

Добили смо добар комад овнујског меса и вруће „кукурузе“. Тек што смо појели, појавио се поручник Илија Пажин са наређењем за покрет. Пребацићемо се у село Сјеверско, да бисмо били ближе Дрини. У Сјеверско ћемо ући кад падне мрак, ради тајности.

Развлачећи у говору босанско-херцеговачким дијалектом, Пажин је довољно истицао своју важност. Када је отишао, Живић ми рече да је он ађутант пуковника Михаиловића. А шта је онда Ленац. И он је ађутант или секретар, тако нешто. Изгледа да је баш добру двојицу изабрао, с њима нећемо лако изићи на крај.

Почели смо се спремати за покрет. У ствари нисмо имали шта да спремамо, већ смо дошли до куће где су били Дража и остали официри, који су стајали посматрајући како жандарми и војници товаре коње. Шаролик изглед ове војске подстаче ме да почнем бројати колико нас је: 8 официра, 4 жандарма подофицира и један каплар, већ поменути Благоје Ковачевић, затим још 4 подофицира, са водником Божом Перовићем и заставом. 41. пешадијског пука, коју је он као пуковски заставник понео са собом после капитулације. Ако прибројим Живића и моје војнике (нас осам), значи да је ова „велика војска“ бројала око 26 људи разних чинова.

Прва невина жртва. - Предвођени пуковником Дражом Михаиловићем, кренули смо даље ка Србији. . .

На једној пољани између села Бабљак и Сјевeрско изненада смо угледали сељака који бежи пред нама. Угледавши релативно дугу колону, вероватно се уплашио и почео бежати преко ливаде.

Челна патрола је отворила ватру на њега а он је, врдајући, и даље бежао. Дража је имао јахаћег коња али га није јахао, па нареди Пажину да ухвати сељака. Пажин, који је био артиљеријски официр, узјаха коња и потера га у галопу да сустигне бегунца, Сељак је баш прилазио једној огради када га Пажин сустиже.

Чули смо на овој даљини слаб пуцањ из пиштоља поручника Пажина, који не заустави коња. Онда обиђе око сељака, који је пао, и у галопу се врати. Сви остали смо стајали и посматрали шта се догађа, као да гледамо филм.

Пажин притера коња до Драже па скочивши стаде мирно и рапортира:

„Господин пуковниче, један Турчин мање“. Дража не рече ништа, већ само круто нареди:

„Покрет“.

Прошли смо доста близу сељака који је испружен лежао на ливади. По одећи се могло видети да је Муслиман. Уместо црвеног феса који је лежао поред њега, на челу му је текао млаз црвене крви.

Нико није проверавао да ли је мртав, нити је ко издао наређење да се покопа. Уграбивши у једном тренутку прилику, питао сам Пажина зашто је убио сељака.

„Шта се ти мешаш? Да није крив, не би бежао. Шта би било с нама да нас пријави Немцима?“

„Којим Немцима, по богу, брате. Одакле овде Немци?“

„Јесам ли вам рекао да се то вас не тиче. Зна се ко овде наређује“.

Баш као да је он, поручник Пажин, командант ове групе.

Ућутао сам, али нисам престао размишљати.

Мајор МИРКО СТАНКОВИЋ, осредњег раста, смеђе косе и плавих очију, сматрао је да је потребно да ми и он понешто објасни, Слушао је мој разговор са Пажином, па ми рече:““Видео сам и јуче да сте се свађали са Ленцом. Чини ми се да се вама овде не свиђа. Видите, свуда око нас је шума, па изволите куда вам воља“. . .

Почео сам се правдати, а мајор је у згодном тренутку почео да се хвали како је спасао пуковску заставу, како се Дража борио код Дервенте и да су Ленац и Пажин у борби били храбри. Уздржао сам се да не одговарам, јер сам осетио да све ово и оно што је причао Живић не иду једно с другим. Нисам ни слутио да ће Станковић бити један од првих који ће напустити Дражу. Можда је на њега утицао Ленац, који је и овог пута, а и доцније, готово стално био уз Станковића.

Кад смо наставили покрет ка Сјеверском, опет сам са Живићем разговарао о априлском рату и о растурању војске, о остављању наоружања Немцима и огромне опреме итд.

„Пета колона“, рече Живић.

Нисмо умели да дамо одговор каква је била та „пета колона“. Сада бих знао, али у оно време сам осетио да све пропада.

Живић ми рече како је Дража рекао да је пуковник Маглић, начелник штаба Друге армије, по избијању рата, отишао да лечи ухо, а њега оставио у гужви.

„Сећаш ли се ти Маглића из Академије?“.

„Како да не. Он је заиста био мало наглув. Нисам знао да је он био начелник Друге армије“.

„Да“, рече Живић, „Дража му је био помоћник. “

При првом сусрету су ми рекли да је Дража био начелник Друге армије, помислих у себи. После ћу слушати и од других официра приче о борби код Дервенте и Добоја и постепено, али непрекидно величање Драже, које је извирало из његове околине, јер других извора није било.

Командант колоне пуковник Михаиловић, огрнут планинском пелерином, корачао је у средини колоне а челна патрола је улазила у село Сјеверско. Непријатеља није било. Сељаци се нису дали изненадити, па су се повукли у куће да би старци и бабе дочекали непознату војску.

Ађутант Пажин и капетан Узелац преузели су улоге интенданта и коначара. . . Пажин је рекао да је Дража послао неке људе још из Мислова да извиде Дрину. . .

Добојски четници код Михаиловића. - Тек што смо се сместили, пронесе се: „Узбуна, к` оружју!“. Није био одређен никакав положај за поседање па смо, истрчавајући из кућа, гледали на коју страну и против кога да се окренемо. Око стотину метара од нас видели смо гомилу од тридесетак различито обучених и наоружаних људи.

На двадесетак метара од мене стајао је наредник Фрањо Сеничар са пушкомитраљезом у рукама. Клатећи се, викао је што га грло носи: „Ко је тамо?“

Фрању Сеничара сам запазио још раније и Живић ми је објаснио да њега Дража води још из Грачанице, из штаба Друге армије. Овај морнарички наредник, или како смо га доцније звали „Маринац“, у ходу се љуљао као да стално иде по палуби брода на узбурканом мору. Живић ми рече да је то од шљивовице. Фрањо је био, као и ја, необријан и чупав, само су му брада и коса биле риђожуте. . Очи су му биле ситне и увучене па је изгледало као да жмири. Доцније, кад год смо се сретали, осећао сам се нелагодно од његовог погледа. Као да је увек мислио неком о глави. Питао сам Живића зашто се Фрањо не брије. Насмејао се и рекао:

„Он то не ради, као ти, због жалости за изгубљеном домовином, он нема времена да се брије јер треба наћи толико ракије колико он може да попије, па је и главни снабдевач, задужен за ракију.

Не развијајући се у стрелце, она гомила је полегла, сем двојице. Један је био у официрској униформи а други доста низак, са шубаром на глави. Неко од њих је исто тако викнуо: „А ко је тамо?“

Сеничар се поново јавио, додавши: „Ако сте усташе, побићемо вас као зечеве“, и још више махао је пушкомитраљезом.

„Ми смо четници“, одлучише они да се први представе, и тако се ова неизвесност прекиде.

Били су то припадници предратне „четничке организације“. Њих је предводио „војвода“ Митар. Себе су називали Добојским четницима. Пуковник Михаиловић је одмах примио војводу Митра. Поздрављајући се са четницима, изненадих се када сам међу њима нашао једног познаника из Oточца. Био је то Знидаршић. Становали смо кућа до куће. . .

Прелаз Дрине код Старог брода 24. априла 1941. -Ујутро, добивши неке податке како, наводно, Немци и усташе из Рогатице припремају напад на нас, Дража Михаиловић нареди покрет. Дошле су вести и од патроле са Дрине да код Старог Брода може да се пређе Дрина. Чамаца има а и доста војске је већ туда прешло. . .

. . . пред вече смо избили пред село Стара Гора. Одатле смо кренули једном коњском стазом која је готово окомито водила право ка Старом Броду. . . Одстојање није било велико, али је висинска разлика била велика. Са око 1. 000 метара требало се спустити на око 300 метара.

Хук Дрине постајао је све бучнији, а сјај зоре све светлији. Одједном, какав диван призор. Из кањона, са чијег смо се врха и ми спустили, отела се Дрина у матици и буковима. По средини белела се као сребро. Застао сам и гледао лепоту Дрине. Тек касније приметих неколико кућа прибитих уз падину на једној и на другој страни. Било је то село Стари брод. Долина, којих стотинак метара широка и око два километра дугачка, била је довoљна за неколико њива које су храниле ову сиротињу. Убрзо сам видео да ови људи живе и од сплаварења. Један чамац био је привезан из обалу, а мало низводно и сплав. На другој обали, мало укосо, било је неколико кућа. Доцније смо видели да су то српске куће. Суседи су се слагали и река, која их је раздвајала, није сметала да често један другом притекну у помоћ.

Дрина је овде била као створена за прелаз, вероватно се село због тога и звало Брод или због сплавара који су овде пристајали да се одморе и притегну везове.

Ударајући у једну окомиту високу стену, Дрина је овде мењала правац, и док је по средини матица бучала, при нашој обали вода се враћала готово стотинак метара у супротном правцу. Због тога је било лако повратити чамац који би река при превожењу занела. Сељаци су били изненађени видевши толико наоружаних војника, а чини се да су их „војводини“ четници највише збунили. Рекоше да су у овој бежанији до сада превозили углавном војнике без оружја.

Почеле су припреме за прелаз. Дража је наредио да се поделимо у групе: прва група, обезбеђење – патрола; друга је била главнина – официри и жандарми; трећа, подофицири и војници са заставом и, на крају, Добојски четници војводе Митра, над којима је Михаиловић настојао да преузме команду.

Жандарми су растоваривали коње да би их натерали у воду да препливају Дрину.

Капетан Узелац се трудио да што гласније довикује да чувају радио-станицу. Видео сам да се то односи на сандук са новцем, Касније је некоме пало на памет да прича како имају и радио-станицу. Ја сам се насмејао домишљатости капетана Узелца.

Жандарми натераше коње пре него што је неко прешао да их на другој обали дочека. Један коњ није могао да се успне уза стрму обалу на другој страни. Мучио се а матица га је односила све даље, док му вода не пређе преко главе и он нестаде у бучној и хировитој Дрини.

Настао је застој. Није било чамџија, па сам се ја понудио. Дража је тада одредио Живићеву групу, у којој сам био и ја са својим војницима, да пређемо први и извршимо обезбеђење прелаза на другој обали. Пребацио сам у две туре Живића и војнике и када сам се вратио по трећу туру, пуковник Михаиловић је држао говор прикупљеној групи сељака и сплавара. Говорио им је да нас се не плаше, да ми не признајемо капитулацију и да оружје нећемо предати. Сељаци су се мало откравили и јавише се сплавари који ће даље превозити. Ипак, гледајући како управљам чамцем, пуковник је одлучио да њега ја превезем. Сео сам у чамац. Кад год се тога сетим, пожалим што ми није неко провиђење рекло шта ће бити па да преврнем чамац, али овај свет је толико материјалан и нико унапред не зна шта ће се догодити касније.

Овако, понашајући се као млађи према старијем, и то доста старијем генералштабном пуковнику, пажљиво сам прионуо уз весла, објаснивши Дражи како да се држи да би се без муке превезли на другу обалу.

Сплавари су предложили да се опрема превезе сплавом. Опет је главну реч имао Пажин, који је са Узелцом оганизовао да се сплав повуче узводно и када је опрема натоварена, сплав је отиснут на матицу. Сплавари су вешто управљали, косо секући реку, па је матица сама носила сплав према другој обали.

Било је то 24. априла 1941. године, када се Дража Михаиловић, са групом од свега 26 официра, подофицира и војника и око 3о четника Митра „војводе добојског“, по лепом и ведром дану пребацио преко Дрине. До границе Србије било је још неколико километара. Радост међу нама била је велика, као да смо већ у Србији.

Дража је и сам био узбуђен и, одбијајући димове из луле, говорио је:

„Господо, још мало стрпљења па ћемо у Србију. “

Када је пребацивање звршено, колона је кренула према селу Гостиљ. Тамо је жандармеријска станица и граница према Србији. Овог пута Дража је наредио поручнику Пажину да са патролом разоружа жандарме. Пажин се издвојио, а ми смо се за његовом патролом, у дугачкој колони, пењали ка тврдој згради жандармеријске станице у Гостиљу. Застали смо да видимо шта ће Пажин урадити.

Пажин је полако и опрезно кренуо ка станици.

Напето смо посматрали како Пажин прилази касарни. Оданде ни гласа. Долази до врата. Мислили смо, жандарми су некуда одмаглили. Међутим није било тако. Жандарми су били обавештени о војсци која им се приближава. Када је Пажин тражио да положе оружје, они су пришли шошкама и одложили га.

Поручник Пажин нам је дао знак да можемо напред. Један жанадaрмеријски наредник командовао је разоружаним жандармима да изађу. Када смо им пришли они су већ били постројени. . . Пуковник Михаиловић је позвао жандарме да пођу с нама, а они који остану, како рече Дража, нека никад не забораве да су положили заклетву краљу и отаџбини.

Пошао је с нама само један поднаредник по имену Милутин Јанковић, повисок, црн и снажан. . .

У жандармеријској станици било је и ракије, којом је командир обилато нудио присутне. Попили су цео балон, а маринац Фрањо је претходно напунио своју чутуру. Слободно је пришао Дражи и понудио га. Михаиловић не одби, већ добро потегну. Доцније сам видео да је Фрањо због снабдевања Драже ракијом уживао његове симпатије, али сам увек имао утисак да међу њима има и нешто друго што никада нисам открио. . Интимност и слободно понашање наредника Фрање према Дражи били су и остали тајна за све, и сви су се с тим и помирили, трудећи се да се не замере Фрањи. . .

Док смо се одмарали, пришао ми је Знидаршић и рекао ми да би војвода Митар желео да разговара са мном, али сам му одговорио да за то има времена. . .

Увече смо кренули ка селу Заовине. У првом засеоку Николићи смо за водича узели неког Марића. Он је покушао да се извуче да нам не буде водич, али онда му приђе Фрањо, већ подоста зарастао у жуту браду , и ставивши фењер тик између свог и сељаковог лица, искези своје крезаве и од дувана пожутеле зубе и гадно опсова, додавши: „Марш напред!“ и још га грубо гурну руком. Сељак поскочи и готово полете. Не одупирући се више, тако је журио да што пре стигне до засеока Вежање, да смо готово трчали.

На непријатеља се не сме пуцати. - Тако смо 24. априла 1941, у четвртак, нешто пре пола ноћи, стигли у Вежање, главни део села Заовине. . .

Први којег смо пробудили, био је кафеџија Никодије. Покушао је да нас смести у другој кафани и у школи, па се чак сетио и сеоског кмета да га позове у помоћ. Све му то није много помогло. Никодије, који је био подебео и већ у годинама, морао је потрчати по селу да би сместио ову војску. Дража је оценио да је за њега и официре најбоље да буду у кафани, која је била пространа и солидно зидана. . .

Подофицире и жандарме сместише по најближим кућама, а четнике војводе Митра у школу. Живићу и мојој групи запала је друга кафана, која је била нешто мања и по инвентару сиромашнија.

После овог размештаја, преко Пажина и капетана Узелца уследило је наређење да се донесу сено и слама, мада су неки заспали чим им се указала прилика да легну. Ипак Милојко Узелац није заборавио да кмету нареди да разреже ко ће од мештана шта сутра да донесе да би се војска нахранила. Није заборавио ни четнике војводе Митра. Када је Узелац рекао бројно стање, тргао сам се. По његовом наређењу били смо добра пешадијска чета, мада нас је, укупно са добојским четницима, било једва шесдесет.

Уплашио сам се када су почели да постављају стражаре. Помислио сам да нећемо ни ја, ни Живић ока склопити. Срећом то је било блефирање, у ствари, одређено је само једно стражарско место, и то пред Никодијевом кафаном, у коју се сместио Дража са официрима. Оно је, као и до сада, припало жандармима. Живићу је Пажин наредио да, чим сване, постави једно осматрачко место тако да нас нико не изненади. Одредио је и знаке распознавања и знак за узбуну. Није заборавио да каже да се не сме пуцати, већ да је господин пуковник наредио да ћемо се, у случају наиласка непријатеља, повући најпогоднијим правцем

Плаћање признаницама уместо новцем. -Пробудио ме је кафеџија и тек сам тада видео да је то висок, мршав и кошчат човек. Синоћ сам мислио да је то неки сељак који је доносио сламу по наредби. Ослови ме са „господине капетане“, можда сам му због браде изгледао старији. У руци је држао полулитрењак ракије.

„Добро нам дошли !“ и пружи ми ракију. . .

Живић је кренуо са поднаредником Зоркићем, који је био у његовој чети још у 41. пешадијском пуку и који је стално носио пушкомитраљез „збројовку“. Упутили су се ка цркви да би поставили осматрач, као што је наредио пуковников ађутант Пажин. Црква је била на узвишици и на погодном месту, па је тамо постављен осматрач. Први осматрач био је Живићев војник Поповић, Мачванин. . .

Мене и Живића су позвали у штаб. Изненадили смо се том новом позиву. Мислили смо да се неко шали. До сада су нас позивали код господина пуковника, а сада одједном у штаб.

„Велика војска па нам и штаб треба“, добацих Живићу.

„Не треба војсци, али треба Ленцу и Пажину“, рече Живић. . .

Док смо разговрали са кафеџијом Никодијем, позвао нас је Ленац који нам је дао неколико на комаде исечених листова. На њима је писало: „Признаница за издату“. . . . затим неколико тачкица. Испод тога само „Пуковник Драг. Михаиловић“. Тада сам први пут видео његов потпис.

Михаиловић је у Заовинама формирао свој први штаб. -После тога упитао сам Ленца:

„Ко нас је звао у штаб ?“

Ленац се подиже па рече: „Звао сам вас обојицу да вас упознам с тим да је сада формиран штаб и да смо, до даљег, капетан Узелац, поручник Пажин и ја задужени да обављамо штабске послове. Убудуће се нама обраћајте за све што вам треба“.

Подигох руке да бих исказао своје чуђење, а Ленац ми се у брк подругљиво насмеја.

„Сада можете ићи и све што узмете од сељака или задруге, плаћајте тим признаницама, то вам је као новац. Готовину морамо чувати за друге потребе. “

Окренусмо се да пођемо и приметих да нас овај резервни потпоручник љотићевац, и не поздрави.

Као да сте с коца и конопца. -Тек што смо изашли, срели смо Дражу. Поред њега је корачао подебео сељак, обучен више грађански него сељачки. Видех да је то сеоски старешина који се такође звао Никодије, али презиме му је било Божић. За њима је ишла група официра, а мало подаље стајали су сељаци, њих двадесетак, и живо расправљали.

Пришли смо им Живић и ја да бисмо чули о чему је реч.

„Море, и овај је имао висок чин. Каже, неће да се предају, а где му је та војска којом је командовао. Што је распусти па дође овде на нашу грбачу?“

„Чекај“, упаде Живић, „о коме ви то говорите?“

„Па о вашем пуковнику, да о коме би. Покупите се ви синко, па идите својим путем и немојте да ми због вас страдамо. “

Живић, чије је лице, иначе, увек било некакве жућкасте боје као у Кинеза, па су му и очи биле мало косе, поцрвене. Један сељак се убаци:

„Ма ко вас овакве покупи, бога вам. Као да сте с коца и конопца. “

„Завежи чича“, рече Живић. „Шта си рекао господину пуковнику малопре? Јеси ли и пред њим био дуга језика?“

„Ма уме тај ваш пуковник да замрси па му не можеш ни са једног краја прићи. “

Мајор Палошевић приступа Михаиловићу. -Одједанпут чусмо како се од цркве оглашава наш Поповић. Давао је знак да нам се приближава једна група војника. Нису личили на Немце, па Поповић није давао узбуну. Из правца откуда смо и ми дошли, видели смо да долази група од пет официра и четири војника.

Вратио сам се до Никодијеве кафане и обавестио пуковника Михаиловића да долази једна група официра и војника. Намерно нисам хтео да то саопштим неком од три члана новог штаба. Пуковник ми рече да, за сваки случај, наша

група буде у приправности, а поручнику Пажину нареди да жандарми заузму заклон и буду спремни да отворе ватру на његову команду. Мајора Станковића посла да дочека и легитимише официре: Дража узе двоглед и рече помало несигурним гласом:

„Ово су неки из јуришног батаљона. “ Спустио је двоглед па обриса очи испод наочара и додаде: „Не треба приправност, то су наши. . . “

Мајор Станковић, удаљивши се једно педесетак метара од нас, чекао је нову групу. Одједном видесмо како шири руке и оте му се узвик: „Палош“. Потрча напред и кад дође до ониског официра са кићанком на глави, они се чврсто загрлише и пољубише.

Новодошавши је био мајор Миодраг Палошевић. С њим су били капетан Миленко Рељић, поручник Боривоје Илић, потпоручник Павле Мешковић, наредник гојко Ајваз, за кога смо из даљине мислили да је официр, и четири војника. О свима њима биће још речи.

Пре него што је мајор Палошевић рапортирао, Станковић, који је био узбуђен, рече:

„Господине пуковниче, ово је мој класни друг из 48 класе Војне академије. “

Палошевић још једанпут састави пете, лупнувши што је јачем могао и рапортира:

„Господине пуковниче, зовем се Палошевић Миодраг, командант 1. јуришног батаљона. После борбе код Бијењине са усташама и Немцима одступио сам и већ неколико дана идем за трагом ваше групе“. Палошевић је реферисао како су му Немци код Бијељине уништили готово цео батаљон.

„Колико сте имали мртвих ?“ упитао је Дража.

„Нисмо имали противтенковских топова. Када смо се повлачили, на нас су ватру отварале и усташе из позадине и тако се батаљон растурио. Већ смо били чули за капитулацију па је и морал војника опао“. . .

Побогу браћо, задругари су годинама текли док су ово стекли, а ви разнесте све. -Са Живићем и два војника отишли смо у сеоску задругу да видимо шта се тамо може добити. Пара смо имали неограничено, јер на признаницама које нам је издао Ленац, са потписом Драг. Михаиловић, није била ограничена сума.

Чим смо ушли у задругу, видели смо да нисмо једини. Прво нам је пао у очи капетан Узелац, не због своје подебље фигуре и простора који је заузимао, већ због онога што је радио. У руци му је био нотес и лако је било закључити да врши неку врсту инвентарисања. Трговац, чије име не знам, само је ломио прсте и кукао:

„Побогу, браћо, немојте, господо, ако бога знате, па ово је сва имовина задруге. Задругари су годинама текли док су ово стекли, а ви разнесте све. “

Дућан је био пун. Жандарми, подофицири, војници, четници војводе Митра и, у првом реду до тезге, господа официри. Свако је меркао шта му треба, па и не треба, јер, јер све је ово било џабе и нико не мисли на задругаре. Нестрпљиви нису могли сачекати трговца који је са Узелцом

отишао у магацин, већ су из рафова сами узимали робу

Живић и ја смо се некако прогурали да бисмо и ми узели шта нам треба. Нашли смо омот жилета, десетак кутија дувана и цигарет-папира, нешто соли, брашна, граха и неколико каишева сланине. Дали смо задружном трговцу признаницу, а он нас је жалосно гледао, а онда је поцрвенео као да ће да нам баци у лице ту признаницу.

У дућан упаде сеоски главар Никодије Божић, за кога сам чуо да је више пута покушавао да постане народни посланик. Када је видео шта се ради, викну на трговца да прекине продају и затвори задругу. Угледавши капетана Узелца који је излазио из магацина, закука:

„Шта је ово, господине капетане. Идем до господина пуковника да се жалим. “

Узелац му приђе и ухвати га за прса.

„Немој да галамиш, за све што узмемо, дајемо признанице. Ми смо војска, ми се не предајемо Немцима, и све ће бити плаћено кад их победимо“, рече Узелац некако шупљим гласом јер ни сам није веровао у то што је говорио. Божића готово изгураше из дућана и он се упути ка Никодијевој кафани.

Дража прво хоће да похвата везе. -Међу четницима је био и Жнидаршић. Држао је у руци стотинарку и покушавао је да купи „драву“. Других цигарета није ни било јер су их већ однели Узелчеви жандарми за потребе штаба, тј. господе официра. Угледавши га како држи стотинарку, трговцу као да се смучи, дохвати неколико паклица „драве“ па му их даде преко реда, а новац не узе.

Када смо Живић и ја кренули са војницима који су носили наш пазар, кренуо је и Жнидаршић. Јавим се Живићу да ћу мало да поразговрам са Митровим четницима.

Мисао о борби против Немаца није ме напуштала. Био сам до краја решен да се не предајем, већ да се борим. Сада седимо у Заовинама и чини ми се да више нигде нема војске која се бори. До Заовина се још говорило о герилској борби, али све то као да је остало са оне стране Дрине. Сада су се шириле вести да Дража настоји да похвата везе, али какве и с ким, то се није знало. Неки су чак и отворено говорили да је најбоље да се растуримо.

Четници чекају вести од војводее Косте Пећанца. -Кад сам дошао до школе, нашао сам војводу Митра како седи са својим четницима и пијуцка

ракију. Онако мален, поскочи и загрли ме. Изненадих се таквом дочеку, али ћу убрзо видети о чему је реч. Митар је почео издалека, да говори о господину пуковнику, о великој војсци којом је командовао, а онда, заставши, додаде „Види сада шта ће бити од нас“. Ћутао сам чекајући да се изјасни.

Не могавши да нађе речи којима би продужио разговор, Митар рече отворено:

„Што ви, поручниче, не бисте прешли к нама. Ето послао сам у манастир Рачу курира и чекам вести. Знате, у сваком манастиру треба да буде обавештење од главног војводе шта да се ради. “

Гледао сам га као да не разумем, а он ми рече да је штаб војводе Косте Пећанца у неком манастиру. Можда је у Рачи.

Митар се ослободио и рекао како би њему и четницима добродошао сваки официр. Кад сам га упитао шта ће радити ако не добије везу и наређење од Косте Пећанца, Митар се збунио , али је брзо одговоpио како би се вратили до Добоја или би претходно потражили Пећанца у Црној Гори. Уздржао сам се да одмах не кажем да ја не намеравам натраг у Добој.

Овај разговор или, да кажем, врбовање, нагло је прекинуто уласком у школску зборницу, где смо Митар и ја разговарали, капетана Ковачевића, који је стално био са Добојским четницима.

Уместо да објасни шта је било, због чега је љут, капетан Ковачевић је псовао матер нареднику Фрањи.

„Он ће мени командовати“, и опет опсова, „Фрањо (Аустроугарски цар) је командовао мом оцу у првом (светском) рату а сада мени опет да командује Фрањо. “

Смиривали смо га да чујемо шта се десило.

Ковачевић исприча како му је Фрањо малопре у задрузи тражио да прегледа шта су четници све потрпали у џакове, а он му је све бацио пред ноге, не треба му ништа од Фрање.

Фрањо Сеничар се уз необјашњиву подршку пуковника Михаиловића према нама бахато понашао. Доцније сам видео да ипак према сваком није такав. Један од првих према коме је био снисходљив, био је мајор Палошевић. . .

Краљ и влада избегли су у иностранство. - Увече у кафани код Никодија марински наредник Фрањо Сеничар, који је већ, како се каже, стекао право грађанства или, боље рећи, апсолутне припадности официрској групи, почео је чепркати око радија. Нисам покушавао да поправим радио који је само крчао, из простог разлога што сам мало разумео немачки, јер сам по коментарим оних који су знали немачки, међу којима је био и пуконик Дража, видео да су сазнали нешто о влади и краљу. Наиме тврдили су да немачки радио ни једном речју не помиње краља и владу, већ да стално позива на ред и послушност.

Пуковник Михаиловић, као да је нешто знао, убедљиво је говорио да су влада и краљ избегли преко Грчке. Свима нам је сметало што су Михаиловић и Палошевић, не обазирући се на присутне, највише говорилi француски. То је нарочито револтирало Палошевићевог класног друга, мајора Станковића.

То вече пуковник Михаиловић је наредио да се сутра прикупе сељаци у што веће, броју, а и ми сви морамо бити присутни, како рече , да разговарамо о ситуацији.

Жалбе сељака на непримерено понашање. - Сутрадан се ситуација променила. Уместо да сељаци дођу на збор који је заказао пуковник Михаиловић, дошла је делегацијаа коју је предводио сеоски старешина Никодије Божић и тражила да их пуковник прими на разговор.

Михаиловић као да је од ових људи очекивао неко признање зато што не признаје капитулацију, па је био изненађен кад су почели говорити о, како рекоше, пљачки задруге. Један постарији домаћин жалио се да наши војници и четници залазе по кућама и узимају шта им се свиђа. па да nеки дирају и жене. Док су се сељачке жалбе ређале, а оне су биле тешке, Михаиловић је преко жандарма поручио да се прикупимо у што већем броју. Већ нас је и тако било подоста са сељацима. У разговорима нисмо сви имали исте ставове. Неки су оправдавали оно што је урађено у задрузи, а било је војника који су говорили да није требало све узети, и село мора да живи.

Мислио сам да ће Дража покренути раправу о нашим неправилним поступцима према сељацима. Међутим, када се прикупило доста наше војске, он поче износити своја гледишта на капитулацију. Час је говорио о генералима, не устручавајући се да помене и Симовића, рекавши да им је главна брига како да побегну, а не како да командују; онда је говорио како Југославију савезници неће препустити Хитлеру, а беснео је када је говорио о Независној Држави Хрватској.

Сељаци, међу којима је први говорио Божић, тражили су да ми оставимо њихово село на миру. Други су питали мислимо ли ми да се боримо, при чему је био очигледан страх од те борбе јер би им Немци могли, како су говорили, све спалити. Гледајући са стране, рекао бих да је свако певао своју песму, да би, на крају, сељаци беспомоћно слежући раменима, отишли својим кућама. Ускоро нам је било јасно да се они нису поморили с тим да и даље останемо њихови нежељени гости.

Михаиловић не трпи недисциплину и комунистичке испаде. -Михаиловић није могао спречити да због робе из задруге не дође до сукоба и међу нама. Ако су сељаци онако беспомоћно отишли, тако није учинио резервни поднаредник Шијачић. Кад су Ленац и Пажин вршили расподелу шећера, цигарета, сувог меса и друге робе, Шијачић се бунио, ако би се тако могло рећи, што је војницима припало само нешто сланине, брашна и пасуља. Свађао се са Ленцом, кога већина није симпатисала, због његовог истицања Љотића и додворавања Дражи. А Шијачић, који је, како сам доцније сазнао, би графички радник, као да је посебно био нетрпељив према Ленцу. И поручник Пажин је сматрао да и он треба да очита лекцију Шијачићу па је, не бирајући речи, викао

на Шијачића, који је иначе, вршио дужност писара и на машини писао све што је тзв. Штабу требало. Ленац је у више наврата називао Шијачића комунистом. Шијачић се усудио да каже:

„Ви, господо официри, имате пара и једете печење и шунке, а ми постан качамак и пасуљ. “

Сви који смо се задесили у кафани, окупили смо се око њих тројице. Због галаме, из собе је изашао пуковник Михаиловић.

Ленац му је одмах пришао и оптужио Шијачића, не устручавајући се да каже: „То су комунистички испади, он се стално нешто буни. “

Пуковник Михаиловић позва Шијачића, који се већ повукао и сео за један сто. Очекивали смо да ће и Дража викати. Међутим, он оштро подвикну да неће трпети никакву недисциплину ни комунистичке испаде. Запретио му је да ће при следећем испаду бити кажњен и да ће га отерати. Шијачић је само рекао: „Разумем. “

Размишљао сам о овоме и сетио се случаја када је у Војној академији и мене пуковник, мој оделењски старешина Влајко О. Јевић, назвао комунистом. Догодило се то овако.

У строју за вечеру позвао ме је дежурни да читам „Оченаш“. Био сам заузет шапутањем са другом до мене па нисам чуо. Дежурни официр ме је казнио да после вечере па до повечерја испред шатора наглас декламујем „Оченаш“. Било је то за време летњег логоровања.

Казну сам морао извршити, па сам после вечере стао пред шатор и почео: „Оче наш, иже јеси итд. . “ Одједанпут на десетак метара од мене мој друг Зоран Васиљевић поче гласно да пљује. Шта се десило?

Зоран је имао обичај да стално кроз зубе пљуцка. Ми смо покушавали да га одучимо од тог ружног обичаја, али он се често заборављао. Тога дана није приметио да иза њега иде капетан Бимбашић, и Зоран, као да је гађао, пљуцне баш на врх капетанове чизме.

Бимбашић га је на тај начин казнио што му је наредио да после вечере до повечерја пљује у тестију док је не напуни. Тако смо се нас двојица случајно то вече нашли заједно на извршавању казне.

Ми смо се , и не размишљајући много, брзо сложили: ја бих викнуо „Оче наш“, а зоран „пу“, ја „иже јеси“ а он “пу“, и тако све до „лукаваго“, а он опет „пу“, па све из почетка.

Присутни су почели грохотом да се смеју. Пошто је смех заразан, он се пренео на цео логор.

Наишао је пуковник и, разуме се, сутра на рапорт. Ето, тада ме је први пут неко назвао комунистом. Мене је то јако увредило, јер су нас учили да су

комунисти безбожници и људи без икаквог морала. Ја сам тада био питомац од шеснаестак година, и када ми је пуковник рекао да пишем кући да ми пошаљу цивилн одело, то је за мене била права трагедија.

Сада, овде, било је нешто другачије. Чудио сам се, јер су се моја схватања о комунистима ипак у раздобљу од седам година нешто променила.

Шијачић је једноставно негодовао с правом. Није било оправдано да официри пеку овна на ражњу, а војницима дају постан пасуљ.

Пуковник Јевић је тада одустао да ме предложи за искључење из Војне академије, али шта ће бити са Шијачићем, како ће он проћи?

Новац из Бајине баште. -Приметио сам да нема мајора Палошевића.

У раговору, Живић ми је рекао да је видео како по селу тражи сељачко одело. Да неће и он, као они код Добоја, у цивил па кући да збрине породицу.

„Неће бити тако“, рече Живић.

„Откуд знаш?“

„Пажин ми је рекао да у Бајиној Башти има банка пуна пара и да је неки Којић, посланик, послао поруку да тај новац још нису узели Немци. “

Ова прва мисија мајора Палошевића у цивилном, сељачком оделу била је успешна. Донео је доста новаца, а колико, то нико, сем Драже, Узелца и њега, није знао.

Михаиловић прославио рођендан. -Неки дан увече било је лумповања, испечено је неколико прасади. Чак је тражено од Никодија да домаћица спреми гибаницу за официре. Доцније сам сазнао да је 27. априла 1893. рођен Дража, и та лумперајка је могла бити на његов рођендан, мада смо мислили да је то опијање одраз невоља у које смо запали.

Треба чекати. - Ушли смо у мај, а још се не мичемо из Заовина. Осећамо да смо се сељацима попели наврх главе. Било је међу њима и много ратника из првог светског рата, а био је један чак из српско-турског рата. Они су се ишчуђавали брзој капитулацији, и сматрали да је срамота што без зрна барута изгубисмо рат. Узалуд смо Дража и ми остали говорили да Хитлер мора пропасти, и да ће Енглези и Американци победити.

Једном приликом један сељак постави питање шта је са Русима. Зашто Руси ћуте?

Међу официрима било је говора о СССР, тј о Русији. То је и био повод за стратегијске мисли пуковника Драже и за политичке нападе и тираде Љотићевог секретара Ленца. Већина је избегавала те разговоре. Једном смо чули од Драже, када је мало попио, да је СССР склопио са Хитлером пакт о ненападању. Том приликом он је рекао: „Гурнуће њих Енглези у рат. “ А када пукне између њих и

када се та два горостаса ухвате у коштац, онда ће бити прави рат. За сада се не може ништа очекивати, јер су Руси и Немци савезници. ТРЕБА ЧЕКАТИ рекао је Дража, и то случајно ту у Заовинама. А то т р е б а ч е к а т и, постала основна замисао Дражине стратегије, којом је у почетку окупације настојао да спречи развој устанка, али је врло брзо пrешао на своју праву и јeдину стратегију, борбу против снага које су се покренуле против окупатора, и ту није било „чекања“. . .

Сељаци хоће да нас пријави Немцима. -Живићев и мој домаћин, кафеџија Вукадин, знао је готово све што се говорило међу официрима, као и о њиховим међусобним односима, јер је његов дечак Миодраг добро памтио све што се говори, а више је био у кафани свога рођака Никодија, него код свог оца, где није било господе официра и штаба.

Да би нам испричао све шта се дешава, почео је са уводом како се неки сељаци спремају у Бајину Башту да нас пријави, како рече, жандармима. Нисмо то поверовали. То би значило да ће и Немци одмах за нас сазнати. Мали Миодраг је чуо, каже Вукадин, како се неки о томе договарају јер не могу више издржати наш зулум.

Нисмо веровали да би нас неко могао пријавити Немцима, али смо ипак то реферисали пуковнику Михаиловићу. То је учинио Живић као старешина наше групе. Када се вратио, рекао је да Дража није био нимало изненађен, јер је већ обавештен о томе. Живић ми је на карти показао да му је пуковник Михаиловић објашњавао како би нас Немци могли бацити у Дрину.

Подстакнут овим извештајем, Михаиловић је скупио све официре и подофицире. Састанак је личио час на предавање, час на говор. Пуковник је изнео опширно ситуацију по капитулацији, па је рекао да Немци не могу добити рат због своје економске слабости и због великог простора на коме ратују. Говорио је и о Енглезима, Русима, Американцима, а онда неочекивано, пошто је рекао да је наш положај у Заовинама неповољан, понудио је свима који не желе да и даље остану, да признају, како рече, капитулацију.

„Ми ћемо ускоро напустити Заовине и не могу вам рећи којим ћемо правцем отићи“; ипак пошто је нагласио да Србија треба да одигра главну улогу, било нам је јасно да ћемо кренути на погоднији терен на коме ће моћи да се маневрише.

Дан касније, пуковник Михаиловић је опет добио извештај да Немци из Вишеграда и Бајине Баште организују потеру за нама. Више се није могло знати шта је истина, а шта лаж. Целу ноћ смо провели у приправности. За 5. мај био је предвиђен покрет, тако да бисмо Ђурђевдан, 6. мај, прославили на Тари. То је требало да нас подсети на стару традицију хајдучког састанка.

Борбе с Немцима избећи по сваку цену. -Пре поласка из Заовина избио је сукоб између поручника Пажина и мене. Пажин је наредио да наши војници носе намирнице и пртљаг за официрску групу, пошто нису могли све потоварити на коње. Мислио сам да је то Пажин измислио, па сам почео да слободно с њим расправљам, као поручник са поручником. . .

Кренули смо у колони по један. На челу је била патрола из јуришног батаљона, са наредником Ајвазом, за њима жандарми и подофицири, па официри, испред којих је био огрнут пелерином и са штапом у руци пуковник Михаиловић. . .

Црнпурасти војник Бењамин прогура се до мене. . . “Господине поручниче, видео сам и чуо да ви не симпатишете Љотића“, застао је, а ја га подржах, додавши онако како сам мислио: „Љотић би хтео бити југословенски Хитлер“.

„Видите, господине поручниче“, продужи Бењамин, „ја сам Јеврејин и још Немци нису ни окупирали целу Југославију, а мене је већ разоружао потпоручник Ленац. Одредио ме је за кувара и прети ми да ће ме првом згодом отерати. “

„Па шта ти ја ту могу помоћи?“

„Молио бих вас да будем у вашој групи“, реће Бењамин и журно оде да га ко не пита шта је са мном разговарао. . .

На Тари смо се сместили у једној колиби код Ловачког дома. Још нисмо ватру наложили, кад се пред колибом зауставише Дража и Пажин. Били смо у колиби у којој је раније била стока и на њој није било врата. Пажин је говорио Дражи:

„Мартиновић се опет бунио. Неће да носе храну и пртљаг. “

Дража дрекну:

„Шта он хоће“, и опсова. Пре него што су ме Живић и Радоман успели задржати, ја искочих из колибе.

„Зашто псујете, господине пуковниче, поручник Пажин лаже. Ми нисмо могли носити офицрски пртљаг јер смо имали доста и своје хране. Није рекао да је то било ваше наређење. “

Дража се подбочи на штап па оштро упита:

„Ко овде командује?“

„Ви, господине пуковниче. “

„На своје место и немојте да се то понови, иначе ћемо по ратном закону. “ Окренуше се и одоше ка Ловачком дому.

Убрзо је жандарм све официре позвао на хитан састанак са господином пуковником. Ватра је већ горела, и није нам се ишло. Наређење је наређење, и зато кренусмо нагађајући о чему ће бити речи. Мислили смо ради обезбеђења. Али Дража нас је изненадио.

„Господо официри, опет смо обавештени да Немци крећу од Калуђерских бара. Немамо много времена за одлучивање. Треба да се повучемо, да Немци не би направили обруч. Стога се треба поделити у више група и кренути разним правцима. “

Официри су дисциплиновано чекали наређење ко ће у коју групу и где ће бити зборно место. Нико није постављао питање одакле извештај о Немцима, па смо доцније Живић и ја закључили да је неко морао доћи да јави или је то масло водича који нам је са Митровца побегао. Ми смо се шалили, можда хоће Вежањци (из Заовина) да нас што даље покрену, да им се не бисмо вратили.

Уследило је наређење. Прва група: пуковник Михаиловић са официрима, жандармима, подофицирима и Палошевићевим „јуришлијама“, укупно око двадесет. Друга група:Добојски четници са војводом Митром, бројно стање тридесет, и трећа, најмања група: Живић и ја са Зоркићем и пет војника, укупно осам.

Други део наређења био је оштар, готово претећи, а односио се на забрану било какве борбе са Немцима. Дража је закључио:

„Борбу са Немцима избећи по сваку цену. . . Нећу да ми на леђа натоварите потеру. “

Трећи део наређења био је кратак:

„Зборно место Сувобор кад ко стигне, смештај у колибама и хватање везе. “

Пошао сам са Митром, рекавши Живићу да ме сачека. Хтео сам још једанпут да видим какви су планови „војводе добојског“. Војвода је окупио четнике и без околишења рекао:

„Био сам код господина пуковника. Каже да ће нас Немци опколити и наредио је да се пробијамо по групама. Ја, као ваш војвода, више нећу под команду овог пуковника“. Ја се мало тргох. „Ако неко од вас хоће, ено га тамо“, показа руком, „па нека иде слободно. “

Сви су заграјали:

„Нећемо, доста нам је војне дисциплине и бахатих официра“, а капетан Ковачевић додаде:“ и пијаног Фрање. “ Зачудих се томе.

Четници су се већ почели спремати, а Митар позва Жнидаршића па ми пред њим рече:

„Поручниче, немој бити луд па ићи с њима. Раде ти о глави. Преда мном су малопре говорили да ће те уразумити и ликвидирати. Ево имаш код нас и познаника, па ћемо заједно у Црну Гору“.

У себи сам одлучио да не идем с овим четницима, није ми се свидело војводино иступање. А још код првог сусрета с њима видео сам да немају одређеног циља. Извукао сам се да ћу се договорити са Живићем.

„Дођи брзо јер ми крећемо, рече Митар, војвода добојски, кога више никад нисам ни чуо ни видео

Копкало ме је оно што ми је рекао војвода да је чуо да ће ме ликвидирати, и када сам са Живићем о томе мало поразговарао, зaкључили смо да се то, можда, односи на одвајање наше малене групе. Зашто би им баш нас осам, са једним пушкомитраљезом, сметали. . . Договорили смо се да кренемо зором право на Калуђерске Баре. Тако ми остадосмо на Митровцу.

Те ноћи забележили смо промену. Пошто се поздравио с нама, нашу групу је напустио професор Радоман. Рекао је да неће са војводом Митром, али да не зна с ким ће и како даље. Тако је и онако мала група постала још мања. Остало нас је седам.

Наша група је белом зором, кажем белом, јер је ноћашњи снег својом белином прекрио Тару, кренула право ка Калуђерским Барама. . . “

Заробљавање немачког подофицира испод Рудника. - железницом преко Горњег Милановца према Bеограду и даље према СССР, односно Русији По жељи поручника Живића група је отишла према планини Рудник. Успут су по селима видели како сељаци скупљају оружје које је остало од југословенске војске која је капитулирала, да га преда Немцима по њиховом наређењу. По градовима, као Горњем Милановцу већ су успостављене немачке окупационе власти а свуда су по селима наставиле са радом старе општинске, а по градовима среске власти. Немачка војска се кретала друмом и да би је напали.

У својој књизи, Мартиновић наставља:“Највише смо разговарали о томе како да нађемо једну базу, да се смиримо и одморимо. Одједном се Живић сети манастира Враћевшнице. То је била спасоносна идеја. . . Угледали смо коначно и зграду манастира и конака. Како смо банули изненада калуђери су се збунили. . . Истина, уз пут смо војнике поучили како ће калуђере поздравити са „помоз бог“, па ако су старији, да их у руку пољубе. Збуњени калуђери немадоше времена да чују оно „помоз бог“, већ су, како би се рекло, зинули од чуда откуд сад ова наоружана војска.

Дочек је текао, отприлике, овако.

„Ко сте ви и откуда, браћо?“

„Ми смо део војске која се није предала Hемцима“, одговорио је Живић. „Него, оче игумане, дајте нешто да уморна војска поједе и попије. “

Игуман, за кога сам касније сазнао да се зове Јован Рапајић, промрси нешто у браду и ми добисмо кисело млеко и проју. Војнике смо после вечере сместили на сеник, испод кога су, као у шупи, стајале манастирске чезе и пољопривредни алат.

Истина, када су војници пошли на спавање, игуман је и сам мотао да једе, а како га Живић и ја нисмо остављали, он је и нас позвао на вечеру. Његова вечера је била другачија. Почела је са ракијом, било је ту и мезе, а завршила се вином.

Мало-помало, игуман нам је испричао како су Немци већ успоставили власт и сада прикупљају жандарме и полицију. Говорио је о томе како је у Милановцу од 20 часова до јутра грађанима забрањено кретање. Каже како га је позвао и о свему обавестио нови преседник општине Горњи Милановац. Сем тога, цео Милановац је облепљен плакатима са немачким упозорењима и наређењима. За ношење оружја птредвиђена је смртна казна, што посебно нагласи игуман, као да је хтео да види хоћемо ли се ми уплашити.

Игуман је без устручавања говорио о немачкој сили. . . Кад Живић помену да смо чули да Немци иду на Русију, игуман хтеде да му упадне у реч, али Живић лупи руком по столу и викну:

„Руја ће њима сломити врат!“

Игуман Јован мало увуче врат па, као да узима залет, поче поново говорити о немачкој сили и снази, а да у Русији влада „некрст“. Ми се нисмо снашли у разговору о некрсту, а ни игуман у нашимн војностратегијским погледима на рат са Русијом, па смо после бурне расправе, остајући сваки на своме, пошли на спавање. Живић и ја смо се ипак надали да ћемо се сутра споразумети са игуманом Јованом. .

Јутро је већ поодмакло. Чекали смо доручак. Нисмо придали никакву важност томе што су још за мрака калуђерске чезе отишле према Горњем Милановцу.

Одједном смо чули зујање мотора. Немци?

Један од нас је истрчао и угледавши камион са двадесетак Немаца, довикну: „Бежи“. Поскакали смо са сеника и без доручка побегли у шуму. . . Заноћили смо у шуми. . . Пробудили смо се рано. . . Живић и ја смо решили да се кроз шуму спустимо према селу Сврачковцу, засеоку села Мајдана, да са косе видимо шта раде Немци. . . Изашавши на ивицу шуме, одмах приметисмо на путу, стотинак метара од нас, како један Немац нешто ради око мотоцикла. Толики страх, а оно један једини Немац слободно стоји, тако рећи, усред Србије. Што је превише, превише је. Паде ми мрак на очи, како се то каже, и без договарања рекох Живићу.

„Штити ме одавде, а ја одох да овог заробим. “

Повео сам војника Вучковића. Претрчасмо поред једне куће педесетак метара и код брвна стадосмо. Са оне стране потока на путу Немац је и даље радио око мотора.

„Хенде хох! (Руке у вис), раздерах се толико да сам се готово и сам уплашио од свог гласа.

Немац се трже, испусти неку алатку из руку. Усправи се и полако подиже руке у вис.

„Ком хер“, опет викнух ја.

Немац, подигнутих руку, дође до брвна на потоку, застаде и ја викнух:

„Форверц!“

Када је прешао преко брвна, скинуо сам му опасач са пиштољем и тада приметих да се упишао. Гледао ме избезумљено и дрхтао. Поведосмо га ка шуми. Он се толико тресао да је једва корачао.

Прошли смо поред једне куће где је човек поправљао ограду. Када смо стигли до њега, он се изненада умеша.

„Шта радите, побогу, хоћете ли да због вас Немци стрељају цело село.

Погледах га и одговори:“Шта се тебе тиче! Хоћеш ли да и тебе поведемо?“. . . Док смо застали, Немац се и даље тресао. Рекох Вучковићу да га води у шуму и дадох му пиштољ да га преда поручнку Живићу. Трчећи сам се вратио преко брвна до мотоцикла. Тек што сам га гурнуо у јарак, чуо сам како Живић и војници нешто вичу и рукама показују. Тада и ја чух зујање аутомобила. Погледах на ту страну и видех иза кривине једну лимузину.

Потрчао сам натраг и тек што сам прешао поток, Немци су почели пуцати. Нисам имао куд па сам се зауставио да и ја отворим ватру. Живић, готово истовремено кад и ја, отовори ватру из пушкомитраљеза. Гађао сам и ја. Немци попадаше поред аутомобила. Да ли је који био рањен или погинуо, нисмо знали. После рата, очевици тог догађаја рекоше да ниједан Немац није страдао. То нам је било прво пуцање на Немце, па је и нама, можда од узбуђења, да не кажем страха, мало рука дрхтала, јер са тог остојања не бисмо смели промашити. Немци су престали пуцати па смо мислили, да су погинули. Престали смо гађати и ја сам дотрчао до Живића. Ипак смо се уплашили од ове прве борбе и са заробљеником кренусмо узбрдо кроз шуму. Није нам ни на памет пало да претресемо и запалимо аутомонбил. . .

Живић и ја смо саслушавали заробљеника. Немачки смо учили од трећег разреда гимназије и у Војној академији пет година. Ипак нисмо знали говорити немачки јер је систем учења био такав. Немац је објаснио да припада тенковској јединици и да се зове Ханс. Рекао је да је родом из Дрездена. Када смо га питали шта му значе сребрни ширити, рекао је да је „унтерофицир“, и тада, као да се нечег сетио, променио је држање. Успели смо још сазнати да његова јединица, по наређењу „фирера“, креће на Русију. Ханс је одушевљено причао како је у „Совјетунион“, у Русији, преврат, како је Молотов убио Стаљина и да је њих Немце позвао да тамо успоставе ред.

Настојали смо да добијемо што више података и да проверимо приче о великим немачким губицима у Грчкој, али узалуд. Ханс се час правио да не

разуме, час би рекао како је он подофицир Рајха и да по ратном праву не мора давати податке. Имали смо доста муке док смо га разумели.

У једном тренутку Ханс се толико охрабрио да је рекао како смо ми његови заробљеници. Потегао сам да га ударим кудаком, јер ме је та његова глупост изазвала, али ме је Живић задржао. Ханс се уплашио да ће добити батине па је почео викати:“Југославија капитулирт“. . .

На крају смо одлучили да Немца пустимо. Претходно смо написали писмо на нашем језику, запретивши команданту места осветом ако буде малтретирао грађане. . . Било је већ јутро када се заробљеник упутио према друму. Сваки час се окретао, ваљда не верујући сам себи да се спасао – мислио је да ће ипак неко пуцати у њега. . .

Око подне смо приметили како Немци на друму испаљују ракете и у три колоне крећу према шуми у којој смо били и Руднику. . .

Срећом почела је јака олуја и, како то у планини бива, зачас се небо зацрнело. Невреме је трајало сат-два и Немци су се повукли у Милановац. . .

Разговараlи смо о немачкој потери и закључили да се пребацимо на Сувобор. . . Сишли смо у село Мајдан по храну и водича. . . Тек у зору смо се поделили у две групе и прво је моја група кренула преко друма, али су нас Немци опазили и препуцали. Чекали смо Живића, али он није прешао за нама. . Заноћили смо у једној кући. Сутрадан када је требало кренути даље јавио ми се војник Драгослав Поповић да је болестан, имао је брух, и да не може даље. Опет смо се смањили за једног. Остадосмо Зоркић, Никола Вучковић и ја.

Успут смо се договорилио, да када нађемо пуковника Михаиловића и остале, да им ништа не говорио о Немцу кога смо ухватили а после пустили.

Око 26. маја 1941, на Сувобору смо наишли на Фрању Сеничара.

Потпоручник Ленац, Михаиловићев делегат у Београду. -„Сеничар је, као и ја, био подоста зарастао у браду, само је његова била жута а посебно су му од дувана били жути бркови. Своју маринску униформу заменио је војно-четничком, па је и на глави имао шубару са кићанком. На раменима је прикачио звездице чина наредника. Униформа је била од Палошевићевих војника. Униформа му уопште није пристајала, а целу ову опрему допуњавала је мртвачка глава са укрштеним кpстима, начињена од посребреног метала, која је сијала на шубари изнад средине четвртастог чела.

Фрањо Сеничар је са једним жандармом био патрола на извиђању по задатку.

„Осматрамо сувоборски пут да нас не изненаде Немци од Горњег Милановца преко Брајића“, рекао је. Мало из хвалисавости, мало што је био припит, Фрањо је на моја питања, и не осетивши, почео да пребројава цело равногорско друштво.

Изоставио је Ленца и Шијачића.

„А шта је са потпоручником Ленцом?“ упитах.

„Отишао је у Београд“.

„Како у Београд?“

„Па послао га је господин пуковник да иде по новац код надлежних. “

Када сам га упитао да ли ће се Ленац враћати на Равну гору, Фрањо је одговорио:

„Вероватно неће. Он је одређен за нашег делегата у Београду. “

На Равној гори. После овог подужег разговора са Сеничаром, који је као узгред поменуо и генералштабног потпуковника Драгослава Павловића који је завршио „ратну школу“ у Француској, поручника Нешка Недића и Воју Поповића као нова лица, кренусмо сви стазом кроз дивну храстову и букову шуму која се звала Равна гора. Ишао сам да се придружим Дражи Михаиловићу ради борбе против окупатора, али то је била само жеља и нада.

Цео тај велики простор служио је као испаша за стоку свим селима која су окруживала сувобор. Пашњаци и ливаде на Равној гори и у околини били су ввласништво породица Дамњановића, Томовића и Ћировића из села Коштунића, Теочина и Планинице. Они су ту имали своје колибе, а неке од њих сада су запосели незвани гости.

„Како ви прођосте на Тари код Калуђерских Бара, и како стигосте довде ?“ упитах Фрању.

Фрањо као да је заборавио да нам је пуковник Михаиловић пред растурањем на Тари саопштио да смо опкољени од Немаца.

„Прошли смо лепо. Они сељаци из Заовина су нас лагали, а водич нам је побегао. Пуковник нас је водио по карти. Ноћу смо путовали, а дању смо се одмарали и хранили. “ Фрањо је продужио да прича како је био у претходници и да је први стигао на Равну Гору. „Сместили смо се у колибама, а пуковник је негде дан раније отишао, наредивши нам да чекамо. Два дана смо живели у страху да никад више нећемо видети пуковника, а онда нас озари сунце. Дође Дража весео и раздраган: Јунаци, овде ћемо се сместити, рече. И ето, и ви ћете кроз пола сата видети где смо се улогорили. “

Полако. ногу пред ногу, благо се спуштајући, ишли смо кроз шуму. Одједном кроз дрвеће угледах крчевину. Две колибе, од којих једна полуозидана. Доњи део од камена а горњи од тесане грађе.

„Ово је колиба Михаила Дамњановића“. Показа Фрањо. „У њој су смештени Дража и официри. Ту је „горњи штаб“, додаде Фрањо, и тако сазнадох да су назив „штаб“ из Заовина унапредили у „горњи штаб“, који смо ми у међусобном разговору касније називали „горњи дом“.

Шта ће вам та брадурина? Хоћете ли да вам се вашке излегу? По надлежности, Фрањо је известио потпуковника Павловића, да би ме он после тога пријавио Дражи. Павловић је био ниског раста, мало дебељушаст и проћелав. Већ за оних неколико минута док сам му се представљао, више пута је брисао ознојено чело. Видео сам, када је кренуо у просторију где је био пуковник Михаиловић, да Павловић има на ногама прекрасне чизме од црвенкасто смеђе коже.

Када је после неколико минута отворио врата, позва ме:

„Господине поручниче, уђите!“

Изненада осетих извесну трему. Можда због службеног тона, а и зато што сам знао да сам добио наређење да дођемо на Сувобор па отишли на Рудник. Сем тога, сигурно ће ме питати за Живића.

Дража је седео за столом на коме је била карта састављена од неколико секција. Нагнут над том картом, срачунато заузет, није ме одмах погледао. Дозволио је да ја изговорим целу реченицу

„Господине пуковниче, јављам се на расположење пошто сам извршио наређење које сте нам издали на Тари. “

Не подигавши се, Дража извади лулу из уста и одсутно погледа на чаше и флашу са ракијом, које су стајале на крају стола. Затим му лице постаде одједном строго и оштрим гласом упита:

„Да ли ће бити баш тако? Ја сам наредио да идете право и у највећој тајности на Сувобор. “

Мене подиђоше неки жмарци. Шта је сад ово, помиских.

Срећом, недоумица не потраја дуго.

„Сећате ли се, Мартинивићу, вашег испада на Тари?“ и надаље оштрим гласом упита Дража

Мени лакну.

„Господине пуковниче, тада сам био револтиран на пуковника Пажина“, одговорих.

„Убудуће водите рачуна“, Дража ме готово прекиде, „јер нећу дозволити никакву недисциплину. Иначе, радиће војни суд.

Очекивао сам нешто горе па са олакшањем одсекох:

„Разумем, господине пуковниче!“

Дража је изгледао као мало расејан, и ја, осетивши мирис шљивовице, помислих: „ И он је, као Фрања, под гасом. “ Поправивши наочаре, упита ме:

„Шта ће вам та брадурина? Хоћете ли да вам се вашке залегу?“

„Господине пуковниче, молим вас да ми одобрите да носим браду јер сам се зарекао да се нећу бријати док Немце не истерамо из наше отаџбине или док не погинем. То је мој завет, а ја ћу водити рачуна да будем уредан. “

Сада не треба водити борбе, морамо се организовати. -Повукавши два-три дима из луле, Дража рече као за себе: „Добро, видећемо то доцније. “ Затим је тражио да му причам шта сам радио ових двадесетак дана.

Почео сам опширно да причам од прославе Ђурђевдана на Калуђерским Барама све до Рудника. . . Сетио сам се и да кажем да смо, придржавајући се његовог наређења, избегли борбе с Немцима

Дража је опет повукао неколико димова, па је више пута поновио да сада не би требало водити борбе.

„Морамо се организовати“, рекао је и поново ме погледао, а глас му опет постаде строг. „Ми смо овде чули да су на Руднику вођене борбе. “

Лутајући, и ми смо често слушали овакве и друге гласове па му мирно одговорих:

„Свашта се чује, али се мало шта види. Тако смо ми господине пуковниче, чули да Немци иду на Русију и да је Молотов убио Стаљина, па је позвао Немце да тамо направе ред, “

Михаиловић живну и покрену се као да жели устати, али остаде да седи. Опет протрља наочаре.

„Ко то прича?“ упита.

Ја се тргох, јер умало да се не издадох и не помену заробљеног Немца, али мирно рекох.

„Сељаци, највише они који долазе из градова. “

Дража ме још упита да није на Руднику водила борбу група војводе Митра.

„Нисмо наишли ни на какву групу, нити смо чули за борбе на Руднику. “ У себи помислих, зар је могуће да се чуло за оних неколико испаљених метака и једног заробљеног Ханса, па закључих да то није могуће јер су и питања господина пуковника потпуно неодређена.

Као за себе, Дража понови „да не треба водити борбе“ и као да се сети да сам ја ту присутан, нареди ми да позовем потпуковника Павловића, додавши да ћу од Павловића добити сва упутства.

Добивши дозволу да се удаљим, изашао сам и, пролазећи кроз предсобље, саопштих Павловићу да га позива господин пуковник Михаиловић.

Изашао сам пред кућу где су седели, из моје групе, Зоркић и Вучковић окружени радозналим официрима. Бојао сам се да случајно не одају шта се све дешавало с нама па сам им се придружио. Нисам хтео да говорим док нисам чуо шта су све до сада испричали њих двојица. Међутим, мој страх је био безразложан, јер је њих двојицу већ доста тога везивало са мном. Испричао сам пред целом групом шта сам разговарао са господином пуковником, тако да сам Вучковићу и Зоркићу дао на знање да наш договор и даље важи.

Почео сам причу о одласку Немаца на Русију, кад ме позва потпуковник Павловић да ми изда упутства. Упутили смо се према једном вењаку поред Михаилове колибе. Ту је био сто од тесане грађе а око њега клупе. Око вењака било је поређано доста пањева, од којих су неки велики служили и као столови.

Официри који су после рата емигрирали у Америку, међу којима и мој класни друг Јакша Ђелевић, овај простор су у својим написима називали „зеленим салоном“. Ускоро сам видео да и овај вењак и шумски столови око Михаиловићеве колибе, у којој се, како рече Фрањо, сместио „горњи штаб“, служе за седељке, на којима се уз пијуцкање шљивовице, које је увек однекуд било, развијале разне стратегијске мисли, тј. разна надмудривања, а највиише су служили да се играњем убије време. Само понекад пуковник Михаиловић је овамо позивао официре на састанке да би издао нека наређења или одржао какву говоранцију о ратној ситуацији и нашој улози у њој.

Конспиративно стварање организације. -Павловић није дозволио другим официрима да се придруже нама двојици, управо их није позвао. Иако сам све испричао Дражи, Павловић се подробно интересовао о Живићевој и мојој групи. Морао сам све поновити, а Павловића је посебно интересовала вест да је Молотов убио Стаљина и желео је да зна од кога сам то могао чути. Нисам се дао збунити. Када ме је питао за Живића, једноставно сам скратио причу, рекавши да је сигурно отишао к жени, за коју се надао да је у његовом селу Реснику код Крагујевца.

Павловић је прешао на излагање задатака, а они су, отприлике, били ови: сви морамо да се ангажујемо у раду на организацији по селима и у градовима; треба пописивати све подофицире и официре, како активне тако тако и резервне, који су избегли заробљавање и крију се код својих кућа; потребно је организовати службу обавештавања како бисмо могли овде мирно седети и радити. Павловић је говорио да већ постоје добре везе са Београдом и да је наша пропаганда таква да се свуда прича о „шумским“, како он назива ову групу. Тај назив сам тада први пут чуо. Заставши мало да би постигао бољи ефекат, Павловић ми рече како пуковник Михаиловић има овлашћења од краља.

Нисам имао разлог да у то не поверујем, али сам се после неколико дана уверио да ствари стоје другачије. У тренутку када је Павловић рекао да Дража има овлашћења од самог краља, усудио сам се да поставим питање:

„Хоће ли ускоро бити борбе с Немцима?“

Павловић се мало збунио и да би добио у времену, позвао је наредника Гојка Ајваза да донесе ракије. После тога је употребио доста речи да ми објасни како нас неће напустити Савезници и да још није време за борбу.

„Ми се сада морамо законспирисати, јер би нас свака војна акција одала, а за организацију је потребно да будемо стално на једном месту. Треба везе похватати и треба се прво у народу учврстити. Ми се нисмо предали и видећете какав углед у народу уживамо. “

Да би се што пре извукао, скренуо је разговор на моју браду. Та моја брада је увек била на нишану, и то према потреби. Час је било добро што имам браду, час је некоме сметала. Неколико месеци касније, када сам био у сваком погледу далеко од Равне горе и кад сам обријао браду, баш они којима је сметала моја брада, узели су је за свој симбол, али не као знак жалост за изгубљеном отаџбином, већ да би изгледали страшније када су извршавали разна недела над народом.

Гибаница је за официре из Горњег штаба. -Павловић се присети да нама тројици није одредио место боравка и начин исхране, па ми рече да се обратим капетану Узелцу. Има крај „доњег штаба“ мала колиба у коју се можемо сместити, рече Павловић. Тако сазнадох да поред „горњег“ постоји и „доњи штаб“.

Угледавши наредника Гојка Ајваза како носи боцу ракије официрима који су седели подаље од вењака, Павловић га позва и нареди му да зовне капетана Узелца.

Прилазећи, Узелац поздрави својом кратком чупавом руком.

„Тарасе“, ослови Павловић интимно капетана, „нахраните добро поручника и његове људе. “

„Разумем, господине потпуковниче“, одговори Узелац, али у његовом гласу било је доста интимности а и држање није личило на „став мирно“, јер је стајао заденувши палац у џеп на чакширама. Окренуо се као лађа и пошао према другој мањој згради – вајату.

„Можете бити слободни, господине поручниче“, рече ми Павловић

Дигао сам се и оштро поздравивши уз уобичајену фразу:“Разумем, господине потпуковниче“, кренух за Узелцом.

Узелац из оног масног џепа извади повећи кључ и позва једног жандарма који је био његов магационер. Откључавши вајат, пренесе наређење на жандарма, додавши да нам да хране за три дана.

Ушао сам са жандармом у вајат и дао знак Зоркићу и Вучковићу да приђу. Вајат је био крцат земљаним и дрвеним посудама пуним сира и кајмака, а на полицама је било неколико великих печених хлебова и проја.

Висиле су ту и пршуте и сланине. Тако нешто нисам одавно видео. Хтео сам да запитам одакле им све то, али се предомислих. Ако питам, може ми дати мање, а даде ли ми мало, боље је да тражим још неголи да питам одакле све то.

Жандарм ме одмеравао као да је оцењивао колико могу појести и као да је то множио у својој глави са три човека па још са три дана. Онда дохвати повећу проју, један заструг сира и један кајиш сланине. Био сам задовољан. Поглед ми се ипак задржа на тепсијама које су стајале на полицама као на почасном месту. У њима су биле гибанице. Видеши да гледам гибанице, жандрм рече да је то за господу официре из „горњег штаба“. Упитах а шта ћемо следећих дана, на шта магационер додаде врећицу кукурузног брашна и рече да му дам једну торбицу па ћу добити пасуља.

Рекох Зоркићу да испразни Вучковићеву торбицу, коју потом напунисмо пасуљом.

Пришао нам је Узелац да види јесмо ли подмирени и рече да му се сутра јавим да регулише начин исхране. Нисам се обрадовао када је рекао да ће нам давати новац. Имао сам лоше искуство већ до сада са набавком хране за новац. Готово да нико није хтео да прима новац, јер, рекоше, више ништа не вреди, поготово у овој планини. . .

Испред Михаиловићеве колибе и вајата била је тишина. Официри су се некуда повукли. Био је ведар мајски дан, а подне превалило. Сео сам са Зоркићем и Вучковићем да ручамо и разгледао кућу коју је запосео пуковник Михаиловић Видео сам да Михаилова колиба има горе три просторије. Касније сам сазнао да је у почетку две просторије заузимао начелник штаба тј, горњег штаба, а једну мању, у којој ме је и примио, заузимао је Дража. Ту је и спавао. Трећу је заузимао Бењамин за официрску кухињу. Касније су доњи део зграде, који је делимично био укопан и служио за крупну стоку, преуредили и ту сместили официре, углавном само због спавања, јер су цео дан били на другим пословима, било да су се картали или су ишли на терен по задацима.

Приметио сам да је у вајату, као војничка „душема“, био постављен лежај за капетана Узелца. То је била интендантура.

Иза Михаилове колибе, вењака и вајата пружио се повећи шљивик. Цела ова крчевина могла је имати око две стотине метара у дужини и педесетак у ширину. Уоколо свугде висока и густа стара букова шума. Мало подаље чуло се блејање оваца па сам оценио да на око 300 метара даље у шуми има још једна колиба.

Смештај на Равној гори и исхрана. -Преко крчевине водио је наниже пут, боље рећи, траг од кола на којима су сељаци из шуме извлачили дрва за огрев или у села извозили само сено за зiмску прехрану стоке. После ручка тим путем смо се упутили и ми да се сместимо у колибу Ратка Томовића, коју нам је одредио потпуковник Павловић и која је била око 500 метара даље.

До колибе, одакле смо чули блејање оваца, требало је ићи навише. Баш тих дана пуковник Михаиловић је ту колибу одредио за смештај, како су говорили, радио-станивце. Ускоро ће се видети каква је то радио-станица.

Зоркић, Вучковић и ја ишли смо без речи. Као да је сваки у глави сређивао своје мисли. Вучковић, млад, здрав и снажан војник, одрастао поред бугарске границе, и поред многих искушења његових предака, био је довољно патриота да не напушта ово наше друштво, ову групу која се овде, судећу по свему, окупила без циља. Надао сам се да ће ми пуковник Михаиловић већ у првом разговору нешто рећи. На Тари је обећао да ћемо добити даља наређења. Мени је онако узгред, више као за себе, рекао „да не треба водити борбе“, а потпуковник Павловић ми је о томе одржао читаво предавање.

Стигли смо до колибе. У ствари, ту су биле, једна поред друге, две колибе. Мања, нова са подрумом, али још недовршена, тек што је озидана и покривена. Подрум је био намењен за смештај ћумура док га домаћин не прода на пијаци у граду. На стотинак метара испод колибе текао је поток Граб.

До смо ишли пречицом, преко потока који је извирао из такозване Мокре пећине, наишли бисмо најпре на колибу Срећка Томовића, Ратковог брата од стрица, који је био богат. Та колиба је имала два оделења а између њих је простор са огњиштем. Ту је била смештена подофицирска група за коју потпуковник Павловић рече „доњи штаб“.

Као да су нас очекивали, дочекаше нас радосно готово сви подофицири. Били су ту наредник-водник Божо Перовић, наредници Митар и Сава (Босанци), Фрањо Сеничар, жндармеријски наредник Ђуро Станковић, жандармеријски каплар Благоје Ковачевић и још тројица жандарма, који су нешто касније упућени некуда на терен.

Разлика између њиховог држања и оних у „горњем штабу“ није могла остати непримећена. Доцније ћу видети да на свако појачање групе нису сви гледали истим очима.

Одмах су нас понудили дуваном, а то је био високи степен добродошлице. Почела су наизменична питања како је ко прошао од растанка на Тари.

Перовић је био убеђен да су се једва пробили кроз немачки обруч. Прећутао сам да ми је Фрањо рекао да није било Немаца и да су сељаци из Заовина све измислили. Перовићево причање је било убедљиво, тако да ми је било жао разуверити га.

Поред колибе Срећка Томовића била су четири пласта сена. Упитах Перовића можемо ли користити сено за лежање.

„Зашто то питате, сада смо ми овде газде. “

Тек тада ми паде у очи да код колиба нисмо видели ниједног сељака ни чобанина. Упитах Перовића где су чобани, а он ми одговори да су сви са стоком

избегли одмах по доласку групе. Говорили су да су Немци предвидели строге казне за све који прикривају оружје.

„Неће то потрајати дуго“, продужио је Перовић. „Господин пуковник је предузео мере и већ су сељаци почели да нам долазе и доносе храну. Нас називају `шумски` и све више нас поштују. Када им господин пуковник говори, гутају сваку његову реч. “

Прва моја равногорска ноћ полако је падала. Оштар планински ваздух спуштао се са Сувобора и нас тројица пођосмо међу пластове мирисног сена да се одморимо, препустивши сутрашњицу сновима.

Јутро је тек почело да свиће. Осетих инстиктивно да неко стоји изнасд мене и пробудих се у том тренутку. Махинално дохватих пиштољ, кад се огласи Фрањо.

„Не бојте се, господине поручниче. Ја само посматрам вашу браду, косу и бркове. “

„Немојте се шалити, наредниче“, рекох, „човек би могао онако из сна и да убије.

Сеничар је развукао уста у неки неодређени осмех и извадио кутију са дуваном па почео да завија цигару.

Видео сам да има неке намере па причеках да се изјасни.

„Како вам се свиђа горе?“ упита ме Фрањо.

Помислио сам да ме провоцира па упитах:

„Где горе?“

„Па горе где смо се срели“, и додаде:“Има колиба, има сира, а нађе се и по која чобаница. Рат је, господине поручниче. “

„Не мислим сада о тим стварима, господине наредниче“, рекох готово службено.

„Немојте тако. Променићете и ви, као и други мишљење. Тако је говорио и поручник Пажин, а сада иде чак до Тометина Поља. Пешачи више од два сата до школе у селу. “

Да ли си ти и ноћас био горе на обезбеђењу.

Он ме погледа као да сам дошао са другога света.

„Какво обезбеђење? Ноћу имамо само једно стражарско место пред кућом где спава господин пуковник кад је овде. “

Погледах га упитно, али не усудих се да га питам зар пуковник Михаиловић није стално на Равној Гори.

Колиба Ратка Томовића готово да је била на самој ивици шуме – Равне горе, на коси између потока Граба и једног малог поточића, који мора да је извирао негде близу јер преко њега нисмо прешли кад смо долазили овамо.

Са ивице шуме пружао се поглед на ливаду према брду Игришту, које је било начичкано колибама. Дим се извијао из колиба бео и плавичаст. Све је то удаљено од потока Граба око један километар, па су се могле видети људске прилике како се врзмају око кућа. Нисам знао да ћу и сам кроз који дан ићи од колибе до колибе и молити за храну, да ћу тешко налазити по који килограм брашна и пасуља за оно мало новца који ћемо добити за исхрану.

Гледајући према потоку, чије се жуборење у ово рано јутро јасно чуло, паде ми на памет да овде направимо брану и да се купамо и перемо, што смо ускоро и остварили. . .

Већ сам се навикао да жандармеријског капетана Узелца или, како су га овде сви звали, Тараса, нађем увек у нарочитом стању. Овога пута, Узелац је био, као увек, мало припит, а било би боље рећи да никад није био потпуно трезан. . .

Ваљда се зато није одмах ни сетио због чега сам дошао. Кад сам га подсетио, почео је нешто бројати а онда оде до оног истог сандучета из кога ми је дао плату у Мислову, кад сам први пут срео групу Драже Михаиловића. Отворио је сандуче и пружио ми једну нову папирнату стотинарку. Погледа ме па рече да је то за нас четворицу (Вучковић, два војника и ја) за десет дана. Ја сам га забезекнуто гледао, а он, заплићући језиком, поче да ми објашњава како новаца нема, а уста све више, сваком по два и по динара дневно, треба стегнути кајиш. Очајање које осетих што зависим од њега изазва у мени тако дубоко незадовољство да сам тај поступак једва отрпео. Касније сам проверио да ли Дража Михаиловић зна за ово и добио одговор да је то његово наређење.

Изишао сам без поздрава, питајући се све време зашто му не вратих и оних сто динара. Својим војницима нисам хтео објашњавати како сам прошао, а они, видећи ме љутитог, нису ме ни питали. Ипак ми приђе Вучковић, држећи једну повећу и подебљу цигару, био је то дуван завијен у новинску хартију, и упита ме шта је било.

Ја му испричах да цео дан треба да се храни за два и по динара, а још пре него што смо дошли на Равну гору, тражили су нам за килограм пројног брашна и по седам динара. Овде ће бити сигурно још и скупље.

„Ма немој да бринеш, господине поручниче, снаћи ћемо се ми већ некако“. . .

Два војника, која смо добили уместо Зоркића, били су Личани. Један се звао Дане, као многи Личани. Причао нам је како је једва избегао јер су се појавиле „усташе“ и Србе одводе у затвор. Овај наш Дане радио је као носач у Загребу па је успео преко познаника на железници да избегне најпре у Београд, а на Равну гору довео га је један официр који се затим вратио у Београд. . . .

Када сам се мало смирио, отишао сам у подофицирску групу да видим какво је њихово искуство са исхраном. Изненадио сам се када сам сазнао да подофицири добијају по седам динара дневно, готово три пута више. Међутим, они се нису много бринули, причали су причу коју сам већ чуо од Фрање Сеничара. Чини ми се да снабдевање углавном зависи од тога како се ко снађе у околини, прво ближој, по колибама, па онда у даљој, по оближњим селима. . .

Прилике на Равној гори. -Ако бих хтео да дам праву слику онога шта се тих дана радило на Равној гори, могло би се то овако описати:

Да почнем од главе. Од наредних три-четири дана, пуковник Михаиловић је провео у Струганику два дана.

Потпуковник Павловић не напушта логор, већ иде од једног до другог и само разговара. Пред „горњим штабом“ стално по неко игра карте. Ако је присутан и наредник Фрањо, игра се обавезно у новац.

Мајор Палошевић често иде у Горњи Милановац, а његови официри Мешковић и Илић нешто извиђају код Весковића колиба,

Пажин, кад се укаже прилика, иде по задатку у Тометино Поље код учитељице. Истина, после неколико дана чуо сам да преко те учитељице треба да Ленац пошаље паре.

Капетан Рељић је имао најтеже задужење, да по околним селима, рекао бих, агитује за храну, јер то није било прикупљање намирница, већ наговрање људи да донесе храну на Равну гору за војску која не признаје капитулацију и коју су све чешће називали „шумски“.

Ових неколико жандарма морали су појединачно ићи до жандармеријских станица, прво у најближој околини, а после све даље, ради повезивања и придобијања жандарма, причајући им како пуковник, кога су често називали и генералом, има овлашћења да их стави под своју команду.

Павловић је и мени обећавао да ће ме обријати како бих и ја пошао по селима, јер задатака има много, а нас мало. . .

Једном приликом, кад сам се купао са Божом Перовићем, похвалио ми се како су он и Узелац, када су са Таре дошлина Равну гору где су сви остали а само су они ишли са господином пуковником у Струганик и како су пред вече дошли пред кућу војводе Мишића и како су се Михаиловић и војводин син Александар Мишић срдачно поздравили. . .

За акције према Немцима још није време. -Једнога дана све нас је позвао пуковник Михаиловић. . . Када му је пуковник Павловић рапортирао, рекао је:“Господине пуковниче, у строју има седам официра, седам подофицира, четири жандарма и шест војника“. Био је одсутан поручник Пажин, ађутант Михаиловића.

Михаиловић, кога су почели називати Чича, је говорио о војводи Мишићу и војнополитичкој ситуацији, а на крају је казао да се не врше никакве акције према Немцима јер зато још није време. .

Гојко Ајваз, који је радио код капетана Узелца и био благајник, рекао ми је једном приликом да је, из Београда, Ленац послао 2, 500. ооо динара. Да ли је та сума била толика? Сигурно је била већа, јер пред нама су у оваквим случајевима увек скривали право стање да не бисмо тражили повечћање за исхрану. . .

Напад Немачке на Русију и реаговање пуковника Михаиловића. -Сутрадан ујутро отишао сам до Саше (који је радио на радиостаници)да видим није ли uхватио какве нове вести Радио-Лонона. Саша и Светозар су скушали „Сендер Белград“. . .

Нешто није било у реду. Или је Радио-Лондон престао да емитује, или се пријемник покварио. Саша је волтметром контролисао клеме и спојеве између појединих цеви да види је ли апарат исправан. У једном тренутку је загрмело, како се то каже, јер је потенциометар био постављен на највећу јачину. Саша је преводио. Ванредно саопштење, „Сондермелдунг“, а затим: „Морген ум 6 Ухр“, Саша је одмах преводио даље: „одговарајући на нападе Црвене армије, немачке чете прешле су. . . “ и тако је поводом немачког саопштења о нападу на СССР остало у сећању више узбуђење неголи сам текст. А онда су затрештали Хитлерови маршеви. Нас тројица смо се згледали.

Одједном, као да смо неком опругом одбачени, скочили смо и повикали:

„Немачка напала Русију!“ Вичући и понављајући то, трчали смо према „горњем штабу“. Низбрдица нас је повукла и изгледало ми је да летимо, а не да трчимо. Пред Михаиловом колибом нашли смо доста официра. Ја приметих Тараса и наредника Гојка, али се незауставих, потрчах ка „доњем штабу“, ка колибама Ратка и Срећка Томовића. Дохватио сам пушку и почео пуцати од неке неодређене радости, као да је тај напад Немаца на Русе био и немачки и Хитлеров крај.

Подофицири и официри су прихватили и пуцњи су одјекивали Равном гором. Била је то прва пуцњава на Равној гори, али, као што смо се обрадовали, тако нам је то брзо и пресело.

Ускоро се од „горњег штаба“ зачуло: „прекини паљбу!“

После више пута поновљеног наређења, престало је пуцање, да би убрзо стигло наређење да се сви окупимо код Михаилове колибе.

То је значило рибање пред „горњим штабом“. . .

Из Михаилове колибе изашао је потпуковник Павловић и рекао нам да сачекамо да нам господин пуковник одржи говор. Затим је спровео праву малу истрагу о томе како је дошло до пуцњаве кад се зна да је пуковник изричито наредио да се, у интересу тајности, не сме ни метак опалити. . .

Када се појавио Михаиловић, Павловић нам нареди да се постројимо. Док смо се постројавали, пуковник је ставио наочаре и погледао у цедуљу која му је била у руци.

Мало се по војнички испрсио, да би се одликовање Белог орла боље приметило, па приђе строју да прими рапорт.

Одмах сам приметио да је изостало оно уобичајено „помоз` бог“ и по изразу лица и укоченом држању видело се да је љут.

Пре него што је почео да говори, упита ко је први пуцао.

„Ја сам почео први, господине пуковниче“. Стајао сам у првој врдси четврти или пети, и када ми је Дража прилазио, имао сам утисак да ће ме и физички напасти. . .

Дража ми се унесе у лице и кроз стиснуте зубе рече: “Шта је вама, поручниче?“ „Сутра да ми дођеш на рапорт“. Михаиловић се измаче неколико корака испред строја и упути свима исто питање: „Шта вам би, побогу, да пуцатае? Јесам ли ја забранио да се пуца? Ми овде живимо у конспирацији и нико не сме ни метка да опали! Ако се то још једанпут понови, под војни суд ће свако ко прекрши наређење“. . .

Потом је погледао у ону хартију мало одахнувши и почео да говори, можда и више од пола сата. . .

Пошто нас је изгрдио због недисциплине, Михаиловић је. . . рекао, отприлике, да смо преуранили са радошћу, јер нам мора бити познато да су Немци јака сила која је окупирала целу Европу. Да бисмо се радовали немачкој пропасти, морамо чекати да видимо како ће се развијати ситуација на фронту. Русијом владају безбожници, рече, и руски народ ту власт не воли. Треба чекати да се Руси и Немци искрваре, па када Енглеска и Америка ударе преко Турске (не знам зашто преко Турске, али баш тако је рекао, додавши: с леђа), онда да и ми кренемо.

Највише је говорио о томе како морамо брже него до сада да се организујемо и да више не може бити оних који то неће. На крају није заборавио да понови да сада није време за борбу, већ да треба радити, а недисциплину неће трпети. Ми смо примили на себе историјску одговорност и морамо истрајати у оном што смо започели, завршио је Дража, не објашњавајући шта смо то започели. . .

Била је недеља по подне. Обично би дошло неколико сељака, како су овде говорили, угледнијих, да нешто чују. Да ли су чули за напад на Русију или нису, али било их је више него обично. Чувши пуцњаву, убрзо су сазнали зашто се пуца па су хтели да и од господина пуковника чују коју реч.

Дража је седео замишљен пред колибом, и вењаку, „зеленом салону“, а лула није престајала да му дими. Као да му је неко покварио планове или као да га је дубоко дирнула нова ситуација, па дубоко размишља. Са неким сељацима, који су имали одликовања на грудима, разговарао је и појединачно.

Када је пришао групи сељака, руковао се са свима, што није увек чинио. Тада је углавном понављао оно што смо и ми већ чули. Одговорио је на неколико питања о Русима па и на оно које му је један солунац поставио:“ Хоћемо ли сада ударири на Немце?

Дража је прво упитао тог солунца на ком је фронту био, па је онда рекао: „Знаш ли када смо ми прешли у офанзиву на Кајмакчалану? Ето, видиш и сам да сада није време. Треба сачекати“. . .

Очекивали смо са радозналошћу и нестрпљењем да се врате неки од официра који су пошли, како смо ми мислили, да извиде ситуацију.

Немци и Аћимовићева полиција хапси комунисте. -Први су се вратили Нешко Недић и Воја Поповић. . . Они су причали да Немци хапсе све комунисте и Јевреје. . . Ако Немци хапсе оне комунисте из Ваљева које познајем“, рекао је Воја, „неће много погрешити јер нису ни смели остати на слободи“. . .

После доручка отишао сам у „горњи штаб“ да видим има ли каквих задатака за моју групу. Тамо сам нашао поручника Илића и Мешковића како у „зеленом салону“ пију кафу. И мене понудише једном шољицом, а Мешковић рече да је ово „Београђанка“.

Успут упитах како живи народ у Београду.

„Не питај. Страшно, црна берза, страх од Немаца, рушевине“.

Михаиловић је у вези са шефом комесарске управе Миланом Аћимовићем. -Мешковић је причао како је имао задатак да успостави везу са Костом Пећанцем. Нико не зна где је, а пуковник намерава да га стави под своју команду. Задужио је неке људе и Ленца да пронађу Пећанца како би се успоставила веза с њим.

Упитао сам намерава ли Ленац натраг на Равну гору. Мешковић ми је одговорио да Ленац има задатак да прикупља новац и да нема изгледа да ће више долазити на Равну гору. . . .

Уместо да добијем задатак за моју групу, пошао сам са Илићем и Мешковићем на Сувобор.

„Нема опасности“, рече Илић. „Синоћ нам је Павловић причао да су у Београду ангажовани неки виши официри и командант жандермерије да се код комесара Аћимовића заузму за нас. Ускоро ће на Равну гору доћи и командант жандармерије, пуковник Тришић, да поздрави пуковника Михаиловића. “

Мешковић је додао да се и сам уверио да у Београду Немци и наши агенти врше претресе по кућама и патролирају по улицама.

Иста ситуација као и у Ваљеву, о чему нам је причао Нешко Недић. . . .

Поручник Пажин, ађутан пуковника Михаиловића, чије понашање према мени није више било онако набусито, затражио је од мене два војника који ће са два жандарма да буду на сталној стражи пред „горњим штабом““, тј пред Михаиловом колибом, где је боравио и радио пуковник Михаиловић. Одмах сам одредио једног Босанца и једног Личанина да се јаве поручнику Пажину. За командира ове страже био је одређен жандармеријски поднаредник Милутин Јанковић.

У „зеленом салону“, под вењаком, ситуација је била као и пре напада Немаца на СССР. Горела је карбидна лампа и при тој блештавој светлости официри су се картали и пијуцкали расхлађену ракију. На Равној гори било је доста извора а и потоци су били хладни, па је било лако расхладити шљивовицу. Мезе је обезбедио Милојко Узелац Тарас, чији је вајат увек био пун.

Потпоручник Ленац из Беогрaда шаље новац Михаиловићу. -То вече капетан узелац ми је дао хиљаду динара, а Пажин је рекао да је донео новац опет од учитељице из Тометиног Поља. Додао је да је ред да и ја као официр могу понешто да купим као и они у „горњем штабу“.

Нашалио сам се и упитао га зашто му учитељица даје толики новац, на шта ми је он одговорио да она нема појма шта му даје. Све је то спаковано и запечаћено, и тек кад га овде отворе, види се шта је. .

Михаиловић упозорава на опасност од комуниста. -Резервног поручника Воју Поповића вратио је из његовог села Нешко Недић да извести пуковника како се око Робаја мотају неки сумњиви типови који себе називају партизанима.

Пуковник нас је позвао, чак и подофицире, да би нас обавестио о неким наоружаним групама које су се појавиле у околини Робаја и да је послао Поповића да извиди ко су ти људи и шта хоће. Био је љут и рекао ј да неће дозволити да се по селима свако мота. Ако су то комунисти, он ће их вратити у градове да тамо муте, а не по нашим селима

Да ли је Дража пречуо да је Поповић ту наоружану групу назвао партизанима или је сам, већ први пут када их је поменуо, изједначио партизане с комунистима. За неколико дана дошао је поново Воја Поповић и поднео детаљан извештај шта се у селима догађа.

Од кога су Поповић и Недић добили податке о партизанима, нису хтели да кажу нама, али је Воја рекао да тих партизана има између двадесет и педесет, што није могао тачно да утврди. Највише их је, чини ми се, љутило што су тим партизаника пришли и неки омладинци који су већ били уписани у јединице Нешка Недића и што су у шуми близу Робаја полагали некакву заклетву.

Пуковник је нашао за потребно да нам одржи предавање о томе како нико нема право да заклиње људе у војску, осим регуларне и краљу заклете старешине. А ово је узурпација тих права. . .

Ситуација је била озбиљна. То сам закључио и по реаговању „горњег штаба“ а и по узбунама на Равној гори, под изговором да ће нас напасти комунисти. То

је било свесно, како бисмо осетили да нам прети опасност од комуниста. Међутим, пошто се никад ништа није дешавало, те узбуне су имале и супротан ефекат, па смо већ почели и да се на рачун узбуна шегачимо. . .

Сељаци називају Михаиловићеве људе четницима. - Pостројио „равногорце“, официре и подофицире, и када је наишао пуковник, предао му рапорт. Бројно стање се повећало само за два-три подофицира и оних неколико мојих војника. Официре Дража није задржавао иако су свакодневно долазили. Враћао их је на терене где су могли формирати јединице „равногорске непредате војске“, коју су сељаци већ увелико почели звати четницима.

Истину за вољу, пуковник се љутио на тај назив, али другог није било, и ми смо за народ све више постајали четници

Саопштење југословенске владе да се избегавају борбе са окуатором. -По Павловићевом држању, док нас је припремао за дочек господина пуковника, видело се да је реч о нечем веома важном. . .

Пуковник Михаиловић је чак и лулу одложио, накренуо мало главу па промуклим гласом рече: „Синоћ је, (22. јула 1941), наша влада у Лондону издала саопштење преко Радио-Лондона у коме нас позива да избегавамо борбу са непријатељском силом и да чекамо на бојни знак који ће бити дат кад за то дође време“.

Михаиловић је објашњавао да су напори за успостављање везе уродили плодом и да је добио овлашћење од владе да све стави под своју команду.

Продужио је Дража да говори о бандама и елементима који су се повампирили откад су Немци напали на Совјетску Русију. Говорио је и о великој немачко снази, о томе да Немци незадрживо напредују.

Тргох се када пуковник рече да и овде, на Равној гори, има лакомислених који би хтели у борби против Немаца. Такве ће он најстрожије кажњавати, заврпшио је свој говор пуковник. . .

Рањавање и смрт Михаиловићевог ађутанта поручника Пажина. - Тог јутра пробудили смо се касније. Да није било галаме и једног пуцња код „горњег штаба“, не бисмо се још пробудили, јер смо били уморни од ноћног дежурања (код привременог аеродрома). Истрчали смо из бивака, а одоздо се и даље чула вика и некакво јаукање.

Потрчали смо ка „горњем штабу“ и негде на средокраћи између нашег бивака и „горњег штаба“ угледали поручника Пажина како се отима за пушку с једним војником. У том тренутку се нисам ни сетио да је то онај Личанин који је некад био код мене и којег сам доделио за стражу код „горњег штаба“. Још пре него што смо ми стигли, дотрчао је жандармеријски поднаредник Милутин Јанковић, који је био командир те страже. За њим су још неки дотрчали, па смо ускоро окружили Пажина и Личанина, којег је Јанковић вештим ударцем оборио на земљу и стао му ногом на груди.

Уто је дотрчаои мајор Палошевић и наредио да Личанина свежу и одведу у „горњи штаб“.

Пажина су Палошевић и Мешковић одвели у амбуланту. Приметих да Пажин нема оружја, односно пиштоља.

Равногорски лекар, који је иначе био зубар, мало уплашено а и невешто почео је да обрађује рану, док је Пажин стиснуо зубе и јечао. Зрно је прошло кроз бутину и доктор Рип је рекао да кост није повређена, али би било добро да Пажина одведу у болницу.

Палошевић је био најактивнији и већ је послао Мешковића да из неке колибе доведе коња да би Пажина пребацили до првог села, а одатле у Горњи Милановац у болницу.

Војника Личанин одвели су у просторију где је била смештена стража. .

Око „горњег штаба“ владала је гужва и забуна. И официри и подофицири питали су једни друге шта се десило. Била су ту два-три официра за које нисам знао одакле су, „јорганџије“, како су називали „равногорци“. Неко је рекао да је пуцано на пуковника.

У тој гужви пришао ми је кувар Бењамин. Његова кухиња за официре била је у просторији до пуковникове собе, па сам га упитао да ли зна шта се десило. Бењамин ми је, да не чују и други, испричао како је у Дражиној соби била велика и жучна расправа, па није могао разумети о чему се говорило. Онда је из собе истрчао поручник Пажин а за њим још један официр, који је пришао стражару и нешто му рекао. Стражар је потрчао за Пажином низ брдо и одједном се чуо пуцањ.

Бењамину сам рекао да никоме не говори да је чуо свађу, јер би могао настрадати. Први официр кога сам ја видео поред Пажина био је мајор Палошевић, а одмах за њим стигао је потпоручник Павле Мешковић. Ја сам долазио одоздо, из супротног правца. Закључих да је, према ономе што ми је Бењамин рекао, један од те двојице био је тај који је стражару нешто рекао.

Док су у амбуланти превијали Пажина, стигао је и Мешковић са сељаком који је водио коњића. Мали брдски коњ имао је дрвени самар који није био ни притегнут. Палошевић и лекар помогли су Пажину да се попне на коња. Никоме нису дали да се приближи Пажину, који је око себе гледао као тражећи некога коме би нешто рекао. Сместили су га на самар, који је Гојко Ајваз прекрио ћебетом, и кренули према селу Планиници, удаљеном добар сат хода. Ту је требало да узму сеоска кола и превезу Пажина у Горњи Милановац. Са Пажином су пошли мајор Палошевић и потпоручник Мешковић. Тек када су полазили, на вратима колибе појавио се пуковник Дража Михаиловић и, не упитавши ништа, наредио Палошевићу да се хитно врати чим Пажина смести у болницу.

Тако је поручник Пажин пошао на свој последњи пут, са кога се више никад није вратио.

Палошевић и Мешковић, а и жандармеријски каплар Благоје Ковачевић, који је водио коња до села Планинице, а од Планинице, по њиховом казивању, возио кола до Горњег Милановца, говорили су исто: Пажин је много искрварио и тек што је дошао у болницу, умро је.

Закон шуме на Равној гори. - То је онај закон шуме о коме је у избеглиштву, у иностранству, писао Павле Мешковић у Књизи о Дражи, када је рекао да је Дража опоменуо генерала Новаковића да на Равној гори влада закон шуме.

Све до повратка мајора Палошевића, на Равној гори се нагађало шта се десило са поручником Пажином, а затим о томе како је од такве ране могао да умре онако јак човек какав је био поручник Пажин.

Мене је једна од тих прича посебно погодила, а још више уплашила.

Саслушавање због Пажиновог случаја. -Наредник Ајваз, који је радио код жандармеријског капетана Узелца, рекао ми је у разговору да пуковник и Тарас воде истрагу над оним мојим војником.

То наглашавање да је мој војник тај који је пуцао на Пажина, мене је уплашило. Ако је тај војник могао пуцати на поручника кога је добро познавао, јер Пажин је био Дражин ађутант и често том војнику наређења издавао, зашто не би могли наредити да тај војник и против мене нешто изјави. Нисам могао одгонетнути шта се десило код Драже у соби после чега је Пажин истрчао напоље. Па ни оно што ми је недавно Бењамин напоменуо, да Пажин жели да оде са Равне горе, по мојем мишљењу, није могло бити основни разлог да неко пуца у њега.

Дошао сам до закључка, или је Пажину наређено да уради нешто што његова част није дозвољавала, или је знао нешто што је могло да буде опасно за оне горе. Најзад, Пажин је из Тометиног Поља доносио пакете са новцем који је слао Љотић или неко други из Београда. Није било потребно да сувише дуго о томе размишљам. Расплет је, бар за мене, дошао брже него што сам очекивао.

Потпуковник Павловић је послао Милутина Јанковића да ми јави да хитно дођем у штаб. Било ми је јасно да морам бити опрезан да не будем у каквом бекству убијен.

Узео сам пиштољ и метак убацио у цев тако да то види и жандармеријски поднаредник, који ме упита шта ће ми то.

„Да се нађе“, рекох одлучно, „да не прођем као Пажин“. Наредих му да пође, а да ћу ја за њим доћи у штаб.

Нисам чекао да Милутин Јанковић одмакне далеко, већ сам одмах за њим пошао и ја. Ушао је у Дражину собу, ја сам сачекао да он изађе, па сам онда ушао. У соби су, поред Драже, били Палошевић и Узелац.

Прописно сам се јавио. Дража се није ни подигао са столице, већ је само лулом ударио у пепељару, стресао мало пепела и, поправивши наочаре, погледао ме преко њих.

Стајао сам у ставу мирно и чекао, учинило ми се, дуго.

Потом је почело испитивање.

Кад сам последњи пут разговарао са тим Личанином? Да ли ми је шта говорио за ађутанта, поручника Пажина? Јесам ли ја имао какве разговоре са Пажином, да ли смо се свађали? Сећам ли се да смо имали неспоразум у Заовинама и на Тари?

Ређала су се питања и ја сам се све више осећао као пред судом који треба да ме осуди.

Одговарао сам колико сам могао прибраније. Иако су биле августовске врућине, мени су избиле хладне грашке зноја по челу и низ кичму ме подилазила језа. Кроз главу ми проструја мисао: ако до нечега дође, бар да свој живот добро наплатим, па сам као случајно поправио опасач и пиштољ наместио тако да га могу брзо употребити.

Чини ми се да ни Палошевићу није овај покрет промакао, па и он поправи пиштољ.

Слушајући питања и одговарајући, очима сам пратио шта ко ради.

Изненада, као гром из ведра неба, Дража ме ошину питањем:

„Јесте ли ви и Живић на Руднику водили борбу са Немцима и заробили једног немачког војника?“

Гледао сам у пуковника да бих се прибрао.

Одговорите, Мартиновићу, шта чекате?“ викну он.

Одлука да идем са Равне горе. -„Господине пуковниче, ја за то не знам. Можда је после мог одласка Живић водио какве борбе. После вашег састанка са Дангићем“, продужио сам, „овде се прича како се у Босни воде борбе против усташа. Господине пуковниче, дозволите ми да напустим Равну гору, као и другим Босанцима подофицирима и војницима, који хоће да пођу са мном, јер много желе да се боре. То је све што бих имао да вас молим. Ако ми не дозволите, мораћу да побегнем. “

Дража се трже на моје последње речи. Плошевић учини покрет као да ће се машити пиштоља, кад Дража подиже руку и рече:“Чекајте!“.

Не знам на кога се односило то „чекајте“, на мене или на Палошевића, али сам био спреман за одбрану. Можда је „чекајте“ била нека мисао која се тек тада родила у његовој глави, нека идеја коју ћу ускоро остварити. После тога је је

мислио неколико минута, који су за мене били дуги часови презнојавања, а онда нешто нашврљао оловком по хартији и ту цедуљу додао Палошевићу.

Палошевић је читао, а ја сам помно пратио и видео кад он климну главом као да одобрава.

Пуковник Михаиловић, видевши да и Палошевић одобрава, обрати се мени:

„Добро, Мартиновићу, вашу молбу ћу узети к знању, сада се можете удаљити. “

Први пут за мојих десет година војне службе ова војничка фраза учини ми се потпуно прихватљивом

Пошао сам опрезно ка вратима, не верујући више ни сам себи да се све тако свршило, а знао сам да је с друге стране врата жандармеријски поднаредник Милутин Јанковић. Кад сам изишао, погледао је у мене а гледао је и у врата, као да је чекао да неко из Дражине собе изађе и да му изда наређење.

Изишао сам из колибе низ она два-три степеника и пошао у свој бивак, бришући хладам зној са чела. Сео сам уз пут на пањ и дрхтао. Покушавао сам да се сетим сваке речи коју сам изговорио када ми је потављено питање да ли сам водио борбу на Руднику и да ли смо Живић и ја заробили немачког војника.

Да ли је мој одговор био убедљив? Ко ли је могао Дражу оbavestiti о заробљавању немачког војника?

Почео сам се присећати сваке речи коју сам рекао свом другу Топаловићу када је био на Равној гори. Сигурно ме је он тужио Дражи, а мене је лагао да је одржао реч и да ме није тужио Топаловићу сам испричао да сам заробио немачког подофицира, а Драже ме је питао за војника. Сем тога, Топало вићу сам реако и како је изгледао тај заробљеник када сам га заробио. Те детаље ме није Дража питао, а можда их је и Топаловић изоставио.

Осећао сам по држању осталих да сам у нешто другачијем положају у односу на остале официре, нарочито у погледу исхране. Није ово било први пут да сам се тога сетио , али ми је сада све изгледало другачије. Заронио сам у своје мисли и не приметивши Николу Вучковића, док није стао испред мене.

Он ме упита зашто сам блед, да нисам болестан.

„Нисам болестан, али ми се зло пише. Био сам на саслушању због убиства Пажина. Хтели су мене да окриве за оно што су они урадили, јер је то, кажу, мој војник урадио.

Ових последњих дана, знаш и сам, радили смо на оном „аеродрому“, на који никад нико неће слетети, јер они немају ни с ким везе. Сем тога су ме питали за оног Немца што смо га на руднику заробили. Ти, Никола, немој за живу главу ма шта причати о оном заробљенику, прави се да немаш о томе појма. А сада пођи горе не би ли сазнао шта ће урадити с оним војником којег су затворили. “

Прво клање извршено је на Равној гори. -Никола је отишао у „горњи штаб“ и када се вратио, саопштио ми је да је жандармеријски поднаредник Јанковић одвео везаног Личанина, који је осуђен на смрт. Још је додао да више не одлазим у штаб, међу оне официре.

Тих неколико дана до поласка са Равне горе више пута сам имао прилике да слушам о погубљењу Личанина. Ту причу је ширио Милутин Јанковић. Она је постајала све страшнија и нељудскија, због његовог додавања, јер је он желео да буде неко кога се сви плаше.

Једно вече пред групом подофицира причао је како је клао Личанина, како му је пререзао гркљан, а он је кркљао и колутао очима. Начин на који је то Јанковић причао, присиљавао је сваког од нас да о њему размишљамо. Уместо да се такав човек одстрани, Јанковић је постао лични чувар Драже Михаиловића. Са Равне горе је упућен касније за четничког команданта у драгачевски крај. Тешко је у том крају наћи човека који није чуо за зверства овог жандармеријског поднаредника, кога је Дража Михаиловић унапредио у чин жндармеријског поручника. Не само да га је унапредио већ му је из специјалне наклоности био и венчани кум.

Овај патолошки тип, према причању многих људи из тих крајева с којима сам после рата разговарао, превршио је у клању и зверствима сва четничка мерила. Постао је опасан и за четничке главешине па је, по наређењу Драже Михаиловића, Јанковићевог венчаног кума, Предраг Раковић, организовао његово убиство.

Доведен је на превару у једну цркву и ту је заклан на један од начина на који је он клао своје жртве. Али то вече пред колибом Светозара Томовића, на Равној гори, док је Јанковић причао како је клао Личанина, нико није мислио шта ће бити од овог човека.

Исте или друге вечери опет се на Равној гори појавио наредник Милош Вучковић. Објашњавао ми је како је ишао по униформу коју је оставио код једног пријатеља у Краљеву, али није могао доћи до њега па ће морати да иде поново. Милош је већ чуо равногорске новости, а и ја сам му подробно испричао о убиству поручника Пажина и о свему што се мени догодило. Пред Милошем нисам ништа крио. Рекао сам му да је пуковник примио к знању моју молбу за одлазак са Равне горе. Сада само да што пре организујем све оне који хоће у борбу.

Милош ми је набројао десетак нових подофицира који су дошли док смо ми радили на „аеродрому“, али није знао хоће ли и од њих неко поћи с нама. У „горњем штабу“ се прича да ће пуковник послати у Босну све који хоће да се боре.

Обрадовао сам се таквим вестима. Рачунао сам да ће са мном поћи половина, чак више од половине људства са Равне горе.

Мајoр Мишић љут на партизане. -Од Милоша Вучковића чуо сам да има доста партизана у шумама, а веровао сам му, јер сам их и сам видео тада на

Равној гори, а слушао сам и од сељака који су долазили да је расположење за борбу све веће. Најзад и официри који су се враћали са терена говорили су о томе.

То поподне дошао је Аца Мишић љут и, као обично, пијан да се изјада Дражи. Причао је да су партизани напали жандарме у Мионици, а после тога дошли к њему да га исмевају што се излежава и што говори да није време за борбу против окупатора.

Било је то необично, али овог дана Дража је пред вече седео под вењаком и пио са Мишићем, Тарасом и другим официрима. . .

Састанак са сестром Аницом. -Мене је пред вече позвао у „горњи штаб“ Мешковић. Био сам опрезан па сам пошао са Николом Вучковићем. Мешковић ми је само рекао да ми је његова вереница поручила да сутра, у недељу, дођем код колибе Весковића, тамо ће ме чекати Славка и моја сестра од тетке из Београда. Мешковић, иначе, није хтео да разговара са мном.

Сутрадан ујутро, пошто сам добио одобрење од потпуковника Павловића, повео сам патролу и пошао до Весковића колибе.

Тамо сам нашао сестру Аницу и болничарку Славку. Аница је донела цигарете и друге понуде, што сам поделио са својим војницима. Причала ми ме да у Београд има избеглица из Босне, алио да никога није нашла ко би јој могао машта рећи о мојем оцу и мајци. Оно што је причала о животу у Београду није се много разликовало од других казивања, . . .

Отпратио сам је до села Ба и помогао да се снађе за превоз до Кадине Луке, а ја сам пречицом, преко Планинице и Игришта (брда), око пола ноћи стигао у свој бивак.

Славка, која је оставила мене и Аницу да се испричамо, била је отишла у своје село а са мном је заказала састанак за среду. Она је те целе недеље била слободна и ја сам се колебао да ли да јој кажем да одлазим са Равне горе.

Припреме за одлазак у Босну. -Следећих дана, уз помоћ Милоша Вучковића, Митра и Саве, обишао сам све који су одлучили да пођу са мном. Међу њима је био и Светозар Филиповић из оближњег села Брежђа, питомац поднаредник машинске морнаричке школе, с којим сам провео доста часова поправљајући мотор за радио-станицу.

Није било славља ни посебног опроштаја што одлазимо. Уместо тога, било је ишчекивања када ће нам одобрити да кренемо. Нормално би било да сам од потпуковника Павловића или неког другог из штаба добио прво обавештење или наређење за одлазак. Многи од нас који смо се договарали да пођемо, интересовали смо се за то на све могуће начине. Ипак обавештење смо добили од наредника Сеничара. Он нам је рекао да ће нас пуковник послати у Босну под команду жандармеријског мајора (Јездимира) Дангића.

Фрањо Сеничар је био пијан и говорио је свашта, па ми је наредник Сава рекао да би требало да се причувам мајора Дангића.

Одговорио сам, нека буде шта буде, само да одем одавде. Све док нисам био ван домашаја „горњег штаба“, ником нисам рекао да немам намеру да идем под команду мајора Дангића.

Добио сам још три нова војника. Један је био полицајац и звао се Бошко. Он ће ми помоћи да доцније избегнем покушај мајора Дангића да ме ухвати и убије. Војницима називам све који су служили војску а нису имали чин, мада је ретко ко имо војничку униформу.

Чули смо да је пуковник опет отишао у Струганик јер је заказао неке важне састанке. Био сам на ивици искушења да пођем на рапорт и питам шта је са нашим одласком, када сам добио позив од потпуковника Павловића да се јавим „у горњи штаб“ ради припреме за полазак.

После опширног предавања о ситуацији у Босни и борбама које воде устаници под мајором Дангићем против усташа и „Турака“, Павловић ми је саопштио да је пуковник наредио да му се јавим са целом својом групом у Струганику, где ће извршити смотру.

„Морате добро да дотерате све да војнички изгледају, јер ће вас тамо поздравити и командант жандармерије пуковник Тришић“, рекао је Павловић. „За покрет морате бити спремни 15. августа. Је ли вам јасно?“

„Јасно, господине потпуковниче“, готово сам викнуо, оштро поздравио и окренуо се.

Павлоић ме још упита колико ће нас бити.

„Не знам тачно, мислим 25 до 30 војника и подофицира“, одговорих.

„Охо“, оте се Павловићу, „зар толико?“

Ја поново поздравих и Павловић ме више не заустави.

Дошао сам најпре међу подофицире и рекао:

„Ко хоће у Босну, нека се припреми за прекосутра да пође са мном у Струганик на смотру. “

„Наредника-водника Митра, као најстаријег, одредио сам да припреми подофицире, а ја ћу припремити војнике. Постројио сам своје војнике, што сам ретко чинио, и објаснио им да се спреме јер за два дана полазимо. Ако неко жели да остане нека се слободно јави.

Славка ми је рекла да се причувам мајора Дангића. Не чекајући на ручак, пошао сам већ познатом стазом да се опростим са Славком као што сам јој обећао. Чинило ми се да сада време споро пролази. Рачунао сам да скоро четири

месеца познајем пуковника Дражу Михаиловића. Од та четири месеца само петнаестак дана сам био на Руднику.

Размишљајући о времену проведеном на Равној гори, стигао сам и до колиба где ме је чекала Славка.

После ручка смо дуго разговарали, а онда ме је она пратила кроз шуму готово до „горњег штаба“. На растанку ми је рекла да је одавно чула да ће ме пуковник упутити у Босну јер сам бунтовник и, на моје изненађење, додаде да се причувам мајора Дангића. Пошто ме је на то упозорио већ наредник Сава, дуго сам је наговарао да ми каже одакле зна да ми са те стране прети опасност, али то није смела да ми каже. Рекла је да је решила да ускоро престане да носи пошту са Равне горе у Београд, макар морала да престане да долази у село родитељима.

Одлазак са Равне горе. -Да не би нико приметио моју одсутност, после растанка са Славком отишао сам до Саше Теодоровића да слушам Радио-Лондон. Тамо је било подоста подофицира и официра и ја сам се трудио да будем запажен, причајући како се увелико спремам за полазак.

Светозар Филиповић, слушајући како говорим о припремама за полазак, тражио је да и њега поведем. Обећао сам да ћу замолити потпуковника Павловића да га пусти. Рекао сам да ћу сутра последњи пут доћи и да желим да на пут понесем свеже вести. Одлазећи, обећао сам да ћу се сутра поздравити и са Сашом Теодоровићем. Успео сам да га упитам како напредује веза, а он ми је одговорио да још нема ништа.

Сутрашњи дан сам искористио да се појединачно опростим од официра и свих који и даље остају да чекају Дражино „време“. Капетан Милојко Узелац Тарас дао нам је за ручак боље следовање и нешто новаца да нам се нађе док не стигнемо до мајора Дангића, кога је посебно поздравио.

Потпуковник Павловић ми је одобрио да поведем и Светозара Филиповића и све који су одлучили да иду у Босну. Понудио сам му да и он изврши smotru, али је одбио, говоећи да је пуковник изричито наредио да ће он извршити смотру и одржати говор.

Обилазио сам и шуму, и поток Граб, и колибе, све до Игришта. Погледао сам и сложене купе дрва које више нико није чувао. Сигнали за слетање авиона, односно за бацање оружја падобранима, или нису били потребни или је наш одлазак у Босну све покварио.

Увече сам пошао из своје колибе да слушм радио-Лондон. Ишао сам уобичајеном стазом ка „горњем штабу“ и паде ми на памет да би било добро да поведем и неког подофицира, па кренух ка колиби Срећка Томовића у којој су били подофицири.

У том тренутку зачух звук сличан ономе који се чује кад се бомбом „крагујевком“ удари пре бацања. Инстиктивно, као да сам на стрелишту или

бојном пољу, легох и неколико тренутака касније видех блесак и чух експлозију бомбе која се проломи Равном гором.

После одобрења да идем у Босну и саопштења да ће ме пуковник послати мајору Дангићу, ја сам мислио да су сви моји проблеми на Равној гори решени и моја опрезност је попустила. Експлозија је изазвала гужву и узбуну, а онда се брзо све смирило.

Ја сам одустао да идем да слушам вести, помисливши да је, можда, ова бомба била мени намењена јер је експлодирала на стази којом сам редовно одлазио Саши Теодоровићу. Те ноћи нисмо спавали, а сутрадан, 16. августа 1941, требало је рано бити у Струганику. Пуковник Михаиловић је заказао смотру за 10 часова. Од Равне горе до Струганика за младе ноге било је мање од три сата хода.

Од узбуђења, а помало и од зебње да нешто не поремети наш полазак, били смо спремни за покрет још пре изласка сунца. Иако је то било рано, мени је пришао жандармеријски наредник Митровић и предао писмено наређење потпуковника Павловића да и њега, наредника Митровића, укључимо у групу. Митровић је објаснио да је то одобрење Павловић написао синоћ, да га не бисмо ујутро рано будили.

Кренули смо преко Игришта и села Планинице за Струганик. Иза нас је још у тами остала Равна гора, док је сунце већ обасјавало врхове планина испред нас.

У Струганик, пред кућу војводе Мишића, стигли смо око девет часова. Нисам знао да ли укућани спавају или су будни, па сам чекао прилику да се пријавим пуковнику Михаиловићу. Сељаци су пролазили, чудили су се толикој војсци у којој је неколико њих имало кокарде а ја официрски амблем на шајкачи. Више су гледали у наше оружје и у моју браду браду него у нас. Неки су се мало подаље од куће почели окупљати да виде шта ће даље бити.

Кућа војводе Мишића, после оних равногорских колиба и мог бивака, изгледала ми је као велелепни дворац. На веранди се појави лепа жена у дугачкој хаљини.

Одмах сам препознао супругу мајора Мишића и, поздравивши је, замолих да ми каже да ли је господин пуковник Михаиловић будан.

„Будан је, изволите само унутра“, позвала ме мајорица.

Пошао сам уз степенице и покуцао на врата, јер ме је Мишићка пропустила напред. Ушао сам у лепо намештен хол. Милена Мишић ми показа на двокрилна резбарена врата и ја поново покуцах.

У соби се разговор начас прекину и ја чух добро познати глас пуковникс Драже: „Слободно. “

Пошто сам затворио врата, направио сам два корака и стао мирно.

„Господине пуковниче, по вашем одобрењу довео сам људство које је спремно за смотру и одлазак у Босну“.

Дигао се Аца Мишић и представио ме пуковнику Тришићу, команданту (квислиншке) жандармерије.

Тришић ми пружи руку и рече: „А ви ћете код нашег Језде у Босну. “

Дража ми нареди да седнем и Ацину супругу замоли да ме почасти кафом.

Чекајући кафу, разгледао сам собу која је била укусно намештена. На зиду је био велики портрет војводе Живојина Мишића. Моје дивљење прекиде пуковник Тришић.

Слушао сам га пажљиво, колико сам то могао јер сам био концетрисан на свој одлазак, бојао сам се да Дража у последњем тренутку не промени одлуку.

Све што је Тришић говорио, готово исте речи, чуо сам већ од пуковника Михаиловића или потпуковника Павловића и Палошевића ко зна колико пута на Равној гори.

Нешто мало се разликовало јер је Дангића називао „српским осветником“. Иначе, рече да комунистички „олош“ покушава да гурне народ у пропаст, да није време за борбу, већ треба све снаге окренути против оних који муте и који су и пре рата мутили. То су антидржавни елементи који се надају да је сада дошло њихово време. Говорио је нешто и о бољшевичкој Русији. Његово ватрено излагање прекинуо је улазак Милене Мишић и мирис праве кафе.

Пуковник Дража ме понуди и ракијом, што сам учтиво одбио јер не пијем. Потом је узео на машини откуцане објаве и потписивао их. Када је потписао једно двадесетак комада, пружи их мени рекавши да их предам мајору Дангићу само за специјалне курире које буде слао на Равну гору. Тек тада ме упита колико је бројно стање.

„Четири подофицира, деветнаест војника, ја и још један жандармеријски наредник који нам се јутрос прикључио по одобрењу потпуковника Павловића, свега двадесет пет, господине пуковниче. “

Потом ми нареди да припремим строј. Ја устадох, узех пушку о десно раме и поздравих. Изишао сам пред кућу, постројио своје људе и чекао.

Подаље је стајала већа група сељака.

Пуковник Михаиловић је изашао на трем у пратњи Аце Мишића и пуковника Тришића а онда сишао низ степенице.

Командовао сам: „Мирно!“ а затим: „Поздрав на лево!“ оштро пришао пуковнику и предао рапорт.

„Господине пуковниче, босански одред је спреман за покрет. “

Дража приђе строју, подиже руку на поздрав и рече:“Помоз` бог, јунаци“, и мени даде знак да командујем „на место вољно“.

Пуковник Михаиловић је кратко говорио о покољима у Босни и о томе како ми „равногорци“, треба да високо носимо српски барјак. После тога је говорио како морамо имати увек на уму заклетву краљу, коју никада не смемо изневерити. На крају рече да ће наши задаци у Босни бити тешки, али да треба да слушамо команду мајора Дангића, који се прихватио тешких обавеза и историјске одговорности.

Када је завршио говор, ја сам поново командовао „мирно“ и „поздрав“. Пуковник Михаиловић ме је руком позвао и ја уђох за њим у кућу. Предао ми је запечаћено писмо насловљенио на мајора Дангића и рекао:

„Сада правац Љубовија-Братунац. Тамо ћете наћи мајора Дангића, и поздравите га“. То су рекли и Тришић и Мишић.

Тако смо кренули из Струганика према селу Планиници, да бисмо на првом раскршћу окренули према селу Брежђе.

Иза себе сам оставио равногорског пуковника Драгољуба-Дражу Михаиловића, рођеног 27. априла 1893. године у Ивањици, који је у првом светском рату био одликован орденом Белог орла али је био под истрагом, з због чега је заостао по чину за својим друговима. После првог светског рата свршио је све војне школе и преведен је у генералштабну струку.

За време краља Александра био је начелник Краљеве гарде. Рат га је затекао на дужности помоћника начелника штаба Друге армије . Пошто је његов начелник, пуковник Богдан Маглић, бивши аустроугарски официр, био одсутан због болести уха, Дража је примио дужност начелника штаба. Са штабом армије није пошао у заробљеништво, већ је са групом официра кренуо у Србију. На том путу смо се срели и сад смо се растали.

У времену од 10 јуна до 15 јула 1946. године у неколико наврата сам присуствовао суђењу групи од двадесет и четири издајника и ратних злочинаца, предвођена Драгољубом-Дражом Михаиловићем, који је у току рата за издајство одликован и унапређен за министра војног и начелника штаба врховне команде југословенске војске у отаџбини. Као генерал Југословенске народне армије, био сам у првим редовима и гледао Михаиловића како седи скрхан и суочен са тешким оптужбама за дела која је починио и наређивао да се чине. Није више било ни трага од оне самоуверености са којом је иступао пред нама на Равној гори. Био је то човек коме је у оно најсудбоносније време било тешко издати наређење да се оружје окрене против непријатеља, за одбрану части српског народа, док је лако наредио да се то оружје окрене против српских партизана, када је био на челу равногорске групе, почетком септембра 1941. године извршио први напад на партизанску групу у селу Планиници.

Нас, који смо хтели да се боримо, спречавао је у томе, а кад то више није могао, покушавао је, а понекад и успео да нас ликвидира. То је покушао да учини и са мном, али није успео. Све што је успео јесте то да ме је краљ лишио

чина као војног бегунца, који је из четничке војске побегао у борбу против Немаца.

Истина, при том мом бекству, односно режираном одласку са Равне горе, Дража се решио готово свих оних који су били за борбу, а покушао је и више од тога.

Уз пут ми приђе Милош Вучковић и започе разговор о томе како му се не свиђају ставови пуковника Драже Михаиловића према Русима, а ни савети како да се боримо у Босни.

Нисам хтео да кварим своје расположење размишљањем о Дражи. Прекрасна Подгорина, која се видела у даљини испред нас, чинила ми се чаробном и упитах хоће ли неко да запева. Одмах се разлеже песма, лепа и складна.

Милош је упорно настављао о Дражи. Да бих прекинуо тај разговор, рекох да ни ја немам намеру да идем Дангићу. Отворих запечаћено писмо у коме Дража тражи од Дангића извештај о бројном стању устаника под његовом командиом. Посебно колико има официра и подофицира.

А мени је казао да је ово писмо важно и поверљиво. Поцепах писмо па хтедох да то учиним и са објавама које ми је дао, али ме Милош ухвати за руку и спречи да то учиним. Затим ми рече да ће уз пут посетити рођаке у Ужичкој Пожези, али да ће нас стићи до Љубовије. Ја одговорих да не идем у Љубовију, већ другим путем, према Лозници, и у потврду дадох , му објаве. Још ми је скренуо пажњу на жандармеријског наредника Митровића, који нам се тог дана прикључио, рекавши да му је сумњив…

Увече првог фебруара 1942. године, у једној борби Ваљевског партизанског одреда на планини Маглешу ухваћен је, односно заробљен као припадник Српске државне страже жандармеријски наредник Митровић, који је, између осталог, у мом присуству на саслушању признао да му је Дража наредио да ме убије. Ја сам га пре тога саслушања препознао и упитао зашто је побегао из манастира Троноше. Одговорио је да није извршио задатак, а видео је да ми нећемо отићи мајору Дангићу у Босну, па је побегао у Лозницу и преко Шапца у Београд.

Више се није усудио изићи Дражи на очи, а завршио је на Маглешу. . . “ (Ратко Мартиновић, „Од Равне горе до Врховног штаба, стр. 13-251).

У уводној речи за своју књигу, Ратко Мартиновић, тада већ генерал Југословенске народне армије написао је:

„Трудио сам се да у периоду који обухвата ова књига, поред сећања и забележака о ономе што сам лично доживео и уз помоћ многих историјских окумената и сведочења

других учесника, прикажем догађаје онако како су се збили у то време, а не гледано са доцнијих или данашњих позиција.

Иако је то познато, напомињем да сам 1941. године од завршетка априлског рата, тј. од капитулације бивше југословенске војске, до средине августа исте године, био у групи пуковника Драгољуба-Драже Михаиловића.

По одласку са Равне горе, кроз борбу против окупатора и сарадњу са партизанима, тражио сам свој пут, да бих новембра 1941. године, доласком у Ужице, к врховном команданту другу Титу, дефинитивно нашао свој прави пут у борби против окупатора.

Због тога сам овој књизи и дао назив Од Равне горе до Врховног штаба.

Надам се да ће догађаји како сам их приказао, бити знимљиви за читаоце и корисни за историчаре. “

Можда је овако опширно цитирање за овај рад необично, али пошто је предмет рада четничка јединица -Авалски корпус, сматрам да је то требало учинити, поготово што се у данашње време збивања на Равној гори у то време, у многим радовима нетачно приказују.

Организација ДМ

Због природе овог рада овде ћемо се укратко осврнути на организацију коју је створио Михаиловић, наравно уз помоћ својих сарадника, присталица, а пре свега служећи се силом и терором као основним средством за стварање и одржавање и активност исте.

Зашто је изабрана Равна гора?. -Комплекс храстове и букове шуме Равна гора, величине од километар и по до три километра, налази се на западним падинама планине Сувобор, удаљен од њеног врха (864 м н/м) око 3 км. Равна гора се налази: јужно од Београда и у ваздушној линији удаљена око 8о км. ; југоисточно од Ваљева око 30 км и северозападно од Горњег Милановца око 30 км. Овај комплекс као и остали у околини ишарани су и испрекидани крчевинама и пашњацима на којима се налазе колибе за стоку власника из оближњих села Коштунића и Брајића, која се налазе 5 и Теочина око 8 км југоисточно и Планинице која се налази око 5 км северно од Равне горе, док се село Ба налази око 6 км североисточно од Равне горе. Северно од Планинице налази се село Струганик, где се налазила кућа покојног војводе Живојина Мишића, удаљено од Равне горе око 18 км.

Цео тај велики простор био је проходан и служио је као испаша за стоку свим селима која су окруживала Равну гору и Сувобор. Пашњаци и ливаде на Равној гори и у околини били су власништво породица Дамјановића, Томовића и Ћировића из села Коштунића, Теочина и Планинице. Они су ту имали и своје колибе, а неке од њих су запосели Михаиловић и његови људи. У колиби Михаила Дамњановића био је смешем Михаиловић и његов штаб, који је на Равној гори називан „Горњи штаб“. У колиби Срећка Томовића био је смештен „доњи штаб“, односно група подофицира, затим је била запоседнута и колиба Ратка Томовића и тако редом.

Преко овог брдско планиског предела нису прелазиле никакве комуникације ни друмске ни железничке, али је источним падина Сувобора прoлазио друм и пруга уског колосека Београд – Лаковац - Горњи Милановац –Чачак и даље, чији су се кракови код Лајковца одвајали за Ваљево.

Михаиловић је изабрао за своје седиште Равну Гору због њеног географског положаја и терена којег је познавао, али посебно и највише због тога што је у близини Равне горе, у селу Струганику, била кућа његовог колеге и пријатеља мајора Александра Аце Мишића, сина чувеног српског војводе Живојина Мишића, што многи писци занемарују. Мајор Мишић је био веома важан Михаиловићев сарадник за обављање послова, пре свега у Београу, а његова кућа главни пункт за контакте са представницима квислиншке и окупационе власти, све до акције Немаца на Равну Гору и у Струганику почетком децембра 1941. године, када су ухватили мајора Мишића и стрељали га у Ваљеву.

Зато је Михаиловић када је стигао на Равну гору одмах продужио за Струганик где се нашао са Мишићем, одакле се вратио тек после два дана и потчињенима рекао да ту остају. Све до децембра 1941, док је био на Равној гори Михаиловић је врло често одлазио код Мишића где је имао обичај да преноћи и да се задржи по неколико дана. Лица из Београда која нису могла да дођу на Равну гору, Михаиловић је примао у Мишићевој кући. Са своје стране, на Равну гору је повремено долазио мајор Мишић, а врло ретко и његова супруга, чији односи са Михаиловићем нису разјашњени.

„Кајаће се Србин сваки када дође време ново

А не буде овог пута у борбама учествово.

Не погледај са запада твоје сунце да се роди

а још мање да помислиш да те други ослободи. “

Из песме Поздрав српском народу, Сељака

ПартизанаУжичког/одреда Драгослава Томића.

Михаиловић и устанак. -Михаиловић је намеравао да у ладовини Равне горе полака и на миру ствара своју војну организацију и да је стави у акцију, у време повлачења окупатора из земље када би преузео власт и сачекао краља и владу када се буду вратили из иностранства и створио велику Србију у Југославију.

Када су се појавили партизани које су предводили комунисти, Михаиловићев антикомунизам усмерио је његову организацију против партизана као главног непријатеља и сарађивао је са свима који су му у томе могли помоћи.

У свом прогласу у лето 1941, Михаиловић је обавештавао народ да се ставља на његово чело да би сузбиио анархију, мислећи на партизанску активност, али народ није позвао на устанак против окупатора и његових сарадника.

Крајем 1941 Михаиловић је издао проглас српском народу у коме је изричито нагласио да ће он издати наређење када буде време за борбу, што ће означити трубачи с бојне Дрине, али то се није десило. Овај проглас подписао је пуковник Дража Михаиловић, као врховни командант свих војно-четничких одреда у отаџбини.

На неким скуповима у селима око Равне горе, Михаилоић је говорио да је он Србин. Шумадинц, да је само он од краља овлшаћен да поведе борбу противу непријатеља о чему ће он издати наређење када зато дође време.

Али Михаиловић у току рата никада није позвао народ на устанак против окупатора и у борбу за слободу.

Изненадна појава партизана и њихове успешне и од народа подржане и поздрављене акције приморале су Михаиловићеве четнике да колико толико током септембра и октобра понегде сарађују са партизанима у борбама противу окупатора. После те краткотрајне и неискрене сарадње, четници су се, са ослонцем на квислинге и окупаторе окренули противу партизана. .

Стварање организације, циљеви и чекање повољног момента

Официрима који нису пали у немачко заробљеништво а живели су у Београду, прву вест да је Михаиловић на Равној гори, однео је Мајор Мишић, а касније су то чинили и други емисари Михаиловића. И онда су официри, подофицири и војници` из Београда почели долазити на Равну гору, где су од Михаиловића добијали задатке да по Србији проналазе официре и подофицире, придобијају присталице и стварају, под командом Михаиловића, војску од свих војних обвезника, који су положили заклетву краљу.

Када је крајем априла 1941, из Босне прешао у Србију, Михаиловић је у селу Заовине формирао свој војни штаб, који је на Равној гори назвао Штаб војно-четничких одреда, па се и подписивао као Врховни командант свих војно-четничких одреда у отаџбини, а од јуна 1942, звао се Врховна команда Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО). Неки писци тврде да је било и других назива Михаиловићевог штаба, чији је шифрован назив гласио ГОРСКИ ШТАБ 1. И штабови потчињених му јединица су поред редовног имали и шифроване називе, па је тако штаб авалског корпуса имао шифровани назив: Горски штаб 76.

Крајем јуна 1941. Михаиловић се одлучује на формирање мањих одреда око Равне Горе и у западној Србији, пре свега ради обезбеђења Равне горе и контроле терена око ње.

Тек у августу 1941. године Михаиловић је донео наређење о формирању четничких одреда у ствари чета по селима чији би задаци били да спречавају пљачке и насиља и онемогућавање „разорним елементима да узимају маха“, мислећи тиме на партизанске одреде и да се избегавају сукоби са Немцим.

При стварању својих јединица Михаиловић је обраћао пажњу и стварању пратећи служби пре свега обавештајне и пропаганде службе.

Михаиловић је на јарбол свог антикомунизва ставио барјак колаборације. -Појавом партизана Михаиловић је убрзао стварање своје војске која је идеолошки била изразито антикомунитичка која је комунисте, односно партизане мрзела, јер су је стварали официри школовани и васпитани као антикомунисти, на челу са Михаиловићем. У њиховим службеним документима врло се ретко помињу речи партизан или партизани већ само комунисти или црвени.

Михаиловић је свој антикомунизам делио и са окупаторима и са њиховим помагачкима и сарадницима – квислинзима и зато је ступио са свима њима у сарадњу у борби против партизана током целог Народноослободилачког рата.

Тако је Михаиловић на јарбол свог антикомунизма ставио барјак колаборације са окупаторима. и њиховим другим помагачима.

Централни национални комитет – ЦНК. -Иако није волео политичаре, па ни тадашњу владу Душана Симовића, Михаиловићу је, по сугестији мајора Палошевића, у току лета пришао и адвокат и књижевник Драгиша Васић, родом из околине Равне горе (Горњи Милановац), до тада подпредседник Српског културног клуба, чији је председник био професор Слободан Јовановић, који је као потпредседник Симовићеве владе са истом емигрирао.

У току лета 1941, Михаиловић се, на сугестију Васића, сагласио са формирањем Централног националног комитета који би формулисао и политичке циљеве Михаиловићевог покрета, који је временом добио назив Равногорски покрет. Наравно тај Централни национали комитет, у коме су били Драгиша Васић, др Младен Жујовић, адвокат Стеван Мољевић, Војислав Вујанац, Перо Слијепчевић, Драгослав Страњаковић, Никола Стојановић и Власта Петковић, је у ствари био привесак Михаиловићеве команде, код које се и налазио. У Београду је по наређењу Михиловић, а на предлог политичара Лазара Тркље формиран четнички Политички одбор, кога су неки називали београдски национални комитет, а у који су ушли представнии политичких, културних и омладинских организација националистички оријентисани. Наравно све су то били припадници великосрпске буржоазије који су у Михаиловићу гледали извршиоца њихових жеља и циљева, пре свега стварање велике Србије у ослобођеној Југославији.

Тако се временом Михаиловићева организација проширила и са политичарима и добила Централни национални комитет као један сталан политички орган.

Југословенска равногорска омладина – ЈУРАО. -. Другом половином 1942, при Врховној команди ЈВуО, формирана је и Југословенска равногорска омладина чији је шифрован назив био Горски штаб 501 који је имао и штабну чету, после чега су при свим корпусима формиране организације ЈУРАО.

Женски равногорски омладински санитет. - била је женска омладинска организација која је формирана по насељима и која је имала задатак да прикупља разне врсте помоћи и пружа санитетске услугу Југословенској војсци у отаџбини.

Равногорски народни одбори – РНО. -били су равногорски органи власти формирани по селима, углавном до нивоа среских РНО, који су има, и задатак да прикупљају новац, намирнице, исхрану за стоку и друге потребе за ЈВуО.

Михаиловић о својој војсци и старешинама. - „Командант ЈВуО често пише о многим лошим навикама својих потчињених. У једном распису упозорава да поједине старешине развију појаве „којима се не постижу велики и свети циљеви за које се боримо“. Те појаве су: слање нетачних и лажних извештаја, самовољно поступање и малтретирање војника, па чак и убиства, разне интриге, подметања и оговарања претпостављених, опијање, коцкање, јавне свађе, инертност и површност и одржавање зборова због личних амбиција“. Једно ђенералово психолошко стање, поједини официри су злоупотребљавалу. О томе Недељко Плећаш пише:“током времена, ја сам стекао уверење да Михаиловић воли добре вести, а олако одбацује рђаве. Неки команданти, вероватно знајући ову Михаиловићеву слабост, настојали су да што боље прикажу свој одред и прилике у свом крају. Доцније на терену сам се лично у то уверио: поједини извештаји били су чисте измишљотине и у настојању да се боље покажу, поједини су постајали прави Минхаузени“.

„Реакција Врховне команде на многе негативне појаве уследила је 23. маја 1944. године. Zа слаб рад окривљене су старешине: често се, без одобрења, напушта одређен простор, појединци траже објашњење „са ким смо у рату – дају поуке Краљу и краљевској влади шта треба да раде у садашњој ситуацији“. Неки команданти „скупљају око себе покварене жене, са њима проводе блуд, јавно пред борцима и народом, приређу раскошне гозбе; пијанчење, опијање, коцкање, честе су појаве; да појединци батинају народ где год стигну, одређују самовољно контрибуције, убијају без суда и пресуде. Превише се води брига о суседима „и исти оптужују како ништа не раде“, често им се отима људство; наређења се не поштују или се мењају по сопственом нахођењу, из борбе се често бежи „ а затим извештава да су нападнути јачин непријатељским снагама, да су претрпели велике губитке, да је била магла, да им је нестало муниције, да су војници заморени, голи, боси и деморалисани – све су ово измишљотине да би оптравдали своју слабост и кукавичлук“.

“Ђенерал је упозоравао своју војску да треба да буде свесна тешких прилика у којима се налази Отаџбина. . . Забрањујем: гозбе, теревенке, пијанчење, неморалан и раскалашан живот. . . Нераздвојни пратилац многих јединица биоје алкохол, па је Михаиловић једном приликом крајње резигнирано поручивао:“Трезан ће бити победник. Алкохол је отров за тело и душу. Ако хоћемо крајњу победу, треба да будемо трезни више него икад. . . Како се рат ближио крају, све више војника ишло је у градове, отворено и са оружјем, што је само појачавало утисак у народу да „четници“ имају неки „договор“ са окупатором. . Посебно је велики прилив био ка Београду: много војника је улазило у град са ознакама ЈВуО, са кокардама, са ширитима (официри), под оружјем. Ђенерал је стално понављао да такво понашање користи само комунистичкој пропаганди која тврди „да наши људи сарађују са Немцима и да се слободно могу кретати по Београду. . . “ (Бојан Димитријевић – Коста Николић: ђенерал Михаиловић – биографија, Институт за савремену историју 2004 г. , страна384-389).

Михаиловић и квислинзи . Михаиловићу је и пре доласка на Равну гору било јасно да ће њега и остале његове официре који се нису предали Немци покушати да ухвате и отерају заробљеништво.

Да би се обезбедио од изненадних немачких потера, неколико дана после доласка на Равну гору Михаиловић је свог ађутанта потпоручника Владимира Ленца послао у Београд да обавести српске органе влаcти које су поставили Немци, да је он на Равној гори али да неће предузимати никакве акције ни противу Немаца ни српских органа власти који су радили за Немце. Тада је то био Савет комесара на чијем је челу био бивши министар Милан Аћимовић.

Од тада је шеф Савета комесара Милан Аћимовић, који је од августа 1941 био министар унутрашњих послова у Недићевој влади, био главна веза и посредник између квислиншке и немачке управе с једне и Михаиловића с друге стране.

Почетком јуна 1941, обавештавајући Немце да је Михаиловић на Равној гори и да неће предузимати никакве акције противу њих, Аћимовић им је предложио, да и они не предузимају никакве акције противу Михаиловића и они су га оставили на миру све до почетка децембра 1941. године.

По захтеву Михаиловића, Ленац је неколико месеци слао велике своте новца из Београда на Равну гору разним каналима, а највише преко неке учитељице у Тометином Пољу, селу недалеко до Равне горе, коју су четници касније заклали. Није утврђено да ли је новац био из касе Збора или савета комесара или из неког другог извора. Касније је Недић слао Михаиловићу новац из касе српске владе, углавном преко Мишићеве куће у Струганику, док није ликвидиран од Немаца, а касније разним каналима.

Од 2. до 4. септембра у Београду су вођени разговори између Недића и делегације Михаиловића у којој су били пуковник Живојин Ђурић, мајор Александар Мишић и мајор Радослав Ђурић, о заједничкој борби против партизана, успостављању везе са Немцима и новчане помоћи Михаиловићевом четничком покрету. Сачињен план о заједничким акцијама против партизана понели су на Равну гору Недићеви официри мајор Марко Олујевић и поручник Славко Пипан, али су их партизани ухватили 8. септембра код Белановице.

Између Михаиловића и Недића је договорено да се његови одреди у борби противу партизана прикључе недићевим оружаним формацијама па је тако дошло до легализација Михаиловићевих четничких одреда, који су примали плату и оpужје од Недићеве владе а вођени су у евиденцији код немачког команданта Србије. Током окупације долазило је до свестраније сарадње између Михаиловићеве војске и Недићеве Српске државне страже као и Недићевих органа власти. Пред ослобођење Србије, јединице Српске државне страже, које се нису расуле, преформиране су у Српски ударни корпус и стављени под команду Михаиловића.

У јесен 1941, Љотић је од своји присталица формирао своју војску – Српски добровољаки корпус (СДК) за борбу против партизана, које је народ прозвао љотићевци, али су се временом погоршали односи па је долазило и до

оружаних сукоба између четника и љотићеваца, да би се од пролећа 1944, негде и заједно борили противу партизана, а почетком 1945, Љотић је СДК ставио под команду Михаиловића.

Када је немачка и квислиншка офанзива на партизанске снаге у западној Србији била у снажном замаху, уместо да се прикључи борби против окупатора и његових јавних сарадника – квислинга, Михаиловић је 30. новембра окупљеним командантима на Равној гори дао инструкције о легализацији његових одреда на тај начин што ће се прикључити одредима председника српске квислиншке владе генерала Милана Недића. Та легализација је трајала до друге половине 1942. године, када су поново стављени по команду Михаиловића.

Михаиловић и југословенска влада у избеглиштву. -Михаиловић је септембра 1941, упоставио радио везу са југословенском владом у избеглиштву. После тога је у септембру, британском подморницом пребачена до црногорског приморја британско-југословенска мисија која је у октобру стигла у Михаиловићев штаб на Равној гори У тој првој мисији били су генералштабни ваздухопловни мајори Југословенске војске Захарије Остојић и Мирко Лалатовић, који су заузели значајне функције у Михаиловићевој команди. Они су стигли са радиостаницом за коју је био задужен радиотелеграфиста подофицир Вељко Драгићевић, али је он остао у Ужицу и био радителеграфиста у Врховном партизанском штабу.

Југословенска влада није подржала борбу против окупатора у Југославији, због евентуалних окупаторских репресалија.

Прво јавно званично признање и легитимитет од владе Михаиловић је добио 15. новембра 1941, у говору Душана Симовића председника југословенске владе у избеглиштву у Лондону који је у говору преко радио Лондона Михаиловића прогласио за команднта свих оружаних снага у Југославији, што је прихватила и Велика Британија.

На предлог владе краљ Петар је унапредио Михаиловића у чин бригадног

ђенерала 7. децембра 1941; дана 19. јануара 1942, унапређен је у чин дивизијског ђенерала, а 17. јула 1942, унапређен је у чин армиског ђенерала.

Од јануара 1942, Михаиловић је војни министар у Југословенској влади у избеглиштву.

Врховни командант југословенске војске краљ Петар други Карађорђевић је указом од 10 Јуна 1942. Михаиловићев штаб преименовао у Врховну команду Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) а дотадашњу Врховну команду југословенске војске у Каиру преименовао у Команду југословенских трупа на Блиском истоку. Истог дана другим указом краљ је за начелника Штаба Врховне команде ЈВуО поставио је ђенерала Михаиловића. Поменутим указима четници су и формално добили обележје и легитимитет југословенске војске.

Због тога што није хтео да своју војску окрене против окупатора већ је са њима и сарађивао, Михаиловић од маја 1944, није више био војни министар, а указима краља Петра од августа 1944, укинут је Штаб Врховне команде ЈВуО и Михаиловић смењен са дужности начелника штаба те команде и стављен на расположење новом војном министру, а 12. септембра 1944, краљ је позвао све Србе, Хрвате и Словенце да приступе ослободилачкој војсци маршала Тита.

Михаиловић и Британци. -На црногорску обалу код Перазића Дола из британске подморнице „Тријумф“ ноћу 17. и 18. септембра искрцала се британско-југословенска мисија у којој је британску страну представљао британски капетан Бил Хадсон, који је знао српски јер је између два рата радио у рудницима западне Србије. Због односа према партизанима и окупатору, Михаиловић није био у добрим односима са британским капетаном Хадсоном, као ни са каснијим шефовима британских мисија код њега.

Прву а током 1941. године и једину британску авионску пошиљку оружја, новца и опреме Михаиловић, је примио 9. новембра 1941. године.

Током 1942 и 1943, код Михаиловића су долазиле и друге британске војне мисије, које су биле размештане по четничким јединицама на терену. Шефови британских мисија захтевали су од Михаиловића да започне борбу са Немцима, али он то није хтео. Због тога су мисије напустиле Михаиловића крајем маја 1944. године. По њих су дошли савезнички авиони и оне су, са привременог аеродрома у Прањанима, недалеко од Равне горе, одлетеле у савезничке базе у Италији. Са мисијама су пребачени и амерички и британски авијатичари који су, приликом прелета преко Србије, из оштећених авиона искакали и падали на територију коју су контролисали четници.

Током лета 1944, још једна група савезничких авијатичара која је била прикупљена код Михаиловићеве војске је пребачена је у Италију.

Али неке пилоте који су тражили да буду предати партизанима четници су опљачкали и поклали.

Средином октобра 1941. на захтев краља Петра другог и југословенске владе, британска влада је одлучила да званично призна четнички покрет и да га помаже у границама својих могућности. Од тада је преко радио Лондона Михаиловић био популарисан и од њега је стваран мит, све док Британци нису сазнали да Михаиловић сарађује са окупаторима и квислинзима, односно до 1943. године када је британска влада успоставила везу са партизанима.

Године 1942, радио Лондон је, неколико месеци, објављивао Михаиловићеве спискове лица који су били стављани под слово „З“ што је тумачено на разне начине – заклати, застрашити, заплашити итд. , и многа од тих лица су ликвидирана од четника.

Михаиловић и партизани. -Мирнодопски живот на Равној гори где се пила шљивовица, мезетила гибаница и кркала јагњетина, пореметили су својом изненадном појавом и акцијама Народноослободилачки партизански одреди (НОПО) почетком јула месеца 1941. године, који су на позив и под

руководством Комунистичке партије Југославије (КПЈ) дигли устанак који се брзо ширио и претворио у Народноослободилачки покрет (НОП) и народноослободилачки рат (НОР) Чим је чуо за партизане Михаиловић их је само називао комунистима и црвенима све до краја рата.

Преко својих потчињених команданата Михаиловић је поручивао и претио партизанима да се врате у градове и да не врше никакве акције по селима против окупатора и квислинга, и да је само он од краља овлашћен да води борбу против окупатора када за то дође време.

Све значајнији успеси устаника“, пише у својој књизи „Ужичка република“, стр. 188, Венцеслав Глишић, „ под руководством КПЈ и све шира подршка народа партизанским одредима наводили су неке од дојучерашњих легитимних војних и политичких субјеката из грађанског фронта да их следе, ако не желе да се историјски дискредитују као пасивна и колаборационистичка снага. Све је то јасно указивало четничком покрету Драже Михаиловића да ће изгубити утицај у српском народу ако се не придружи борби против Немаца. Тако су неки четнички одреди започели борбу против окупатора на своју руку, као потпуковник Мисита, или су сарађивали са партизанским одредима, као војно-четнички одреди Владимира Зечевића, Ратка Мартиновића, Рачића и Вула Вукашиновића. Четници су били принуђени да ступе у борбу против Немаца по сили догађаја, а не сопственом иницијаивом. Они нису могли остати по страни матице догађаја, лишавајући се моралног капитала који су стекли комунисти, а све из страха да комунисги не привуку масе народа на своју страну и на тај начин преузму и власт. По речима једног од четничких команданата, „Дражина организација изашла је на светло дана као недоношче, готово без икаквог политичког програма“. Он је био принуђен да тако учини, јер се уплашио „да му комунисти не разбију организацију, покупе оружје и бољшевизирају народ“.

Због појаве партизана Михаиловић је половином септембра 1941, својим потчињеним командантима наредио да врше мобилизацију и стварају веће одреде. Михаиловић издаје и проглас народу у коме наводи како није имао намеру да силази „из горских висина“, али пошто је до њега допро „лелек“! народа и пошто је створена „анархија“, мислећи на акције партизана, он је принуђен да се појави пред народом као његов вођа.

Његови четници су невољно заједно са партизанима током септембра и октобра изводили заједничке акције и водили борбе потиву Немаца у западној Србији.

Већ у самом почетку четничко-партизанске сарадње на многим местима је долазило до препирке и сукоба, јер су се четнички и партизански пропагатори на зборовима по слободној територији залагали за две не само различите него супротне концепције.

Упркос притиску једног дела четничких команданата да се крене у борбу против окупатора по договору са народноослободилачким покретом, Дража Михаиловић никад није веровао у успех устанка нити у сарадњу са НОП-ом. Зато је користио најмањи повод да нападне партизане.

Први организован напад на партизане изведен је уз лично учешће Драже Михаиловића на једну десетину Колубарске чете Ваљевског НОП одреда крајем августа 1941 у школи у селу Планиници. Дража Михаиловић је наводно био револтиран жалбом сељака да партизани врше реквизицију. Драгиша Васић је тврдио да је то учињено из разлога безбедности главног Дражиног штаба, у чијој се непосредној близини налазила ова јединица. Том приликом је заробљено 14 партизана, а овај напад на партизане требало је да послужи Михаиловићу као одскочна даска за претстојеће преговоре са Миланом Недићем.

Са Михаиловићем су разговарале неке старешине Ваљевског партизанског одреда, а командант партизанских одреда Југославије Јосип Броз Тито је два пута ишао да разговара са Михаиловићем, први пут у Струганик 20. септембра а други пут у Брајиће 26. октобра 1941, али до споразума о заједничкој борби против окупатора није дошло, јер за Михаиловића још није било време за борбу.

Припремајући се за преговоре са Немцима, Михаиловић је наредио неким својим одредима да нападну на партизанске снаге у Ужицу 2. новембра 1941. године, али су партизани тај напад одбили. Тиме је отпочео општи сукоб, који неки називају грађански рат између партизана и равногорских четника Драже Михаиловића, а сукоб имеђу партизана и квислиншких оружаних снага, који неки такође називају грађанским ратом, започео је још у јулу месецу 1941. године. На бројне и поновљене четничке нападе партизани су одговорили снажним противнападима приближавајући се Равној гори, па је Михаиловић хитно затражио преговоре.

У Чачку су се састале четничка делегација у саставу мајори Радослав Ђурић и Мирко Лалатовић, и под изговором да немају овлашћења да потпишу споразум , тражили су да се партизане ставе под команду Михаиловића. Партизанска делегација у саставу: Александар Ранковић Марко и Иво Лола Рибар, чланови Врховног партизанског штаба и Петар Стамболић, члан Главног штаба Србије одбила је тај захтев. Тек 20. новембра подписан је споразум од 9 тачака који је у првој тачки предвиђао престанак непријатељстава, у другој да свака стране све своје

снаге упути у борбу противу окупатора и домаћих издајника а у четвртој тачки је било предвиђено стварање мешовите комисије ради регулисање свих питања која су искрсла у дотадашњим сукобима .

Мешовита комисија се састала два пута у Чачку 24 и 26 новембра и у Прањанима 27. новембра. Међутим рад комисије је морао бити прекинут јер су немачке дивизије - 113 и 342 из Краљева и Ваљева 25. новембра кренуле према Ужицу, па је Тито захтевао да се одмах формира заједнички оперативни штаб, али је Михаиловић тражио да буде врховни командант.

У тој критичној ситуацији Тито је последњи пут раузговарао са Михаиловићем телефоном 28. новембра, тражећи да четници ступе у борбу противу Немаца, али је Михаиловић то одбио, говорећи да не може прихватити фронталну борбу већ своје одреде мора вратити на њихове терене.

О овим драматичним догађајима, у својој књизи „Ужика република“, Венцеслав Глишић је, на странама 209-211, написао:

„Уместо да се прикључи борби против окупатора и његових сарадника, Дража Михаиловић је 30. новембра окупљеним командантима на Равној гори дао инструкције о такозваној легализацији четничких одреда на тај начин што би се прикључили квислиншким одредима Милана Недића.

После ових оружаних сукоба између партизана и четника у новембру 1941, створен је непремостив јаз између револуционарних и контрареволуционарних снага, што се могло и очекивати с обзиром на крајње циљеве и једног и другог покрета. Већ у периоду Ужичке републике јасно су се испољиле четничке намере за уништење партизана, да то најпре учине сами, а затим уз помоћ квислинга и окупатора.

Посматрано са партизанске стране, с обзиром да су бранили стари поредак са краљем на челу, четници су за партизане били главна снага контрареволуције.

Сукоб четника и партизана олакшао је немачким јединицама да крајем 1941. и почетком 1942. године ликвидирају снажна жаришта устанка у западној Србији и Шумадији и да привремено изврше стабилизацију окупационог система. Четници су не само убрзали пад Ужичке републике, него су својом сарадњом са окупаторима, посредством легализације својих одреда, допринели и уништавању бораца народноослободилачког покрета примењујући све врсте терора и злочина.

Крајем 1941. су у знатно оштријој форми избили на видело сви сукоби који су тињали у буржоаској Југославији. Носиоци старог друштвеног поретка предузели су све што су могли, чак и уз помоћ окупатора, да сачувају своје друштвене позиције. Група око Драже Михаиловића веровала је у победу западних савезника и надала се да ће уз њихову помоћ преузети власт у земљи, обезбедити повратак монархије и поново успостављање буржоаског поретка. Али већ на почетку своје контрареволуционарне активности разишла се са тежњама народа, чији је циљ био особођење од окупатора. У сукобу између народноослободилачког покрета и четника Драже Михаиловића испољила се револуционарност народноослободилачке борбе српских партизана. Борба против окупатора истерала је на чистину четнички покрет Драже Михаиловића, онемогућила му лавирање и захтевала од њега определење за, или против окупатора. Тако је четнички покрет брзо пао на позиције сарадника окупатора – већ крајем 1941. у немачкој офанзиви на Ужичку републику. Без обзира на то каквим су се мотивима руководиле вође овог покрета, везале су своју судбину за судбину окупатора.

После ових оружаних сукоба у Ужичкој републици, партизани и четници више нису могли, а нису ни покушавали, да остваре споразум, јер их је делио дубок и непремостив јаз, који се јавља између свих револуциионарних и контрареволуционарних покрета. Супротан процес не би ни био у складу са учењем марксизма о класној борби и са досадашњим развојем људског друштва. “

Према професору Петрановићу, „0вај судар између револуционарних и контрареволуционарних снага у историји се све више посматра и као сукоб две свести: једне револуционарне, смеле, визионарске – способне не само да дочара социјалистичку сутрашњицу него и да мења свест у том правцу – и друге – конзервативне, традиционалистичко-националистичке, окренуте искључиво вредностима буржоаског друштва, која покушава да развија заостала патријархална и религиозна схватања. Прва се ослања искључиво на своје снаге, а друга стално очекује помоћ са стране, од које остаје зависна до свога краја. “

Михаиловић и Немци. -Михаиловић је сматрао Немце као националне непријатеље, али који ће се повући када се заврши рат, али ако партизани победе комунисти ће владати земљом. Како није могао да партизане победи била му је потребна помоћ окупатора и њихових помагача – домаћих издајника. Зато се Михаиловић оријентисао на сарадњу и са окупаторима, не што их је волео већ што је острашћено мрзео комунисте који су предводили партизане, па тиме и борце за слободу. А по Михаиловићу непријатељ његовог непријатеља је његов пријатељ.

Немци нису веровали Михаиловићу као српском официру англосаксонске oријентације и Виши вођа СС и полиције генерал Мајснер био је за тврду политику према Михаиловићу и хапшење припадника његове организације, терање у логоре и ликвидације, али је, генерално према њима био блажи третман него према паертизанима и њиховим сарадницима и рођацима. С друге стране, немачка војна обавештајна служба и Нојбахер Херман Опуномоћеник министарства спољних послова Немачке за Југоисток били су за блажи курс према Михаиловићу.

После успостављања везе прво са Аћимовићевом комесарском управом, а после и са Недићем и његовом владом, Михаиловић је успоставио везу и са немачком војном обавештајном службом Абвер, чији је официр капетан Матл др Јосеф, иначе професор славистике у Грацу у Аустрији, током лета долазио код Михаиловића на Равну гору и припремао састанак Михаиловића са предствницима немачке окупационе управе у Београду.

Припремајући се за састанак са представницима немачког команданта Србије, Михаиловић је наредио својим јединица да ноћу између 1. и 2. новембра 1941, нападну партизане и заузму Ужице и Ивањицу, 2. новембра Чачак , али четници су успели само да 4. новембра заузму Горњи Милановац, где су заробљене партизане предали Немцима који су их стрељали у Ваљеву. Пошто напад на Ужице, Ивањицу и Чачак није успео Михаиловић је наредио нов напад на Ужице ноћу између 8. и 9. новембра али је и он пропао.

До састанка Михаиловића са Немцима дошло је увече 11. новембра 1941, у кафани у селу Дивци близу Ваљева. Главни немачки преговарач из Штаба војно-управног команданта био је потпуковник Рудолф Когард, обавештајни официр, који је од Михаиловића затражио предају. Овај састанак је уговорен преко капетана Матла,

са циљем да се са Михаиловићем постигне споразум о сарадњи. Против састанка су били шеф немачког управног штаба пуковник Харолд Турнер и

председник српске владе Недић. Уз то су Немци имали обавештење о последњем састанку Тита и Михаиловића, што су протумачили као њихову међусобну сарадњу и одбили су да праве споразум са Михаиловићем. То је изненадило Михаиловића и он је тражио од Немаца муницију, пристајући да Немци у његовом штабу поставе своје официре за везу, и да ће се „оружјем и идеолошки „ ангажовати у борби „против комуниста до краја“, а да Немце неће нападати и ако буде од њих нападнут.

Михаиловићеви одреди су наставили нападе на партизане а Михаиловићев командант Јован Шкавовић Шкава је, 365 на превару ухваћених партизана и партизанки предао, заправо продао Немцима који су их стрељали у Ваљеву 27. новембра 1941. године.

Наравно, Михаиловићу није падало на памет да своје одреде окрене противу окупатора и његових сарадника, већ је 30. новембра окупљеним командантима на Равној гори дао инструкције да се прикључе квислиншким оружаним одредима владе Милана Недића и тако легализују код Немаца.

Када су Немци заузели и Ужице и потиснули партизане преко Златибора и Лима у Санџак у италијанску окупациону зону, Немци су скршили главни партизански отпор, а ликвидацију остатака неких партизанских одреда препустили су квислиншким војним формацијама.

Враћајући се од Лима преко Златибора за Ужице, делови 342 немачке дивизије почетком децембра су претражили Равну гору где на њих метак није испаљен, и где су ухватили известан број четника и запленили разни материјал. У Струганику су ухватили мајоре Александра Мишића и Ивана Фрегла, а замало и Михаиловић који им је побегао. Немци су уценили главу Михаиловића за 200. 000 динара. Михаиловић се крио по разним местима и планинама све до пролећа 1942. године када је прешао у Црну Гору и свој штаб сместио у селу Липову недалеко од Колашина. Тада су црногорски четници јавно сарађивали са италијанском војском која је поред хрватске обале и њеног залеђа, била окупирала и Црну Гору.

Михаиловић се вратио у Србију тек у пролеће 1943. године када је легализоване одреде вратио, под своју команду и наставио са формирањем нових четничких јединица у Србији.

Другом половином 1943, неки четнички команданти склопили су писмене споразуме са немачком командом Југоистока о сарадњи. Споразумом о сарадњи са Немцима који су подписали пуковник Јеврем Симић, инспектор ЈВуО и мајор Никола Калабић, командант Горске гарде, обухватао је и територију Авалског корпуса.

Сарадња четника и Немаца у заједничким борбама противу партизана настављена је и даље, па су се заједно са Немцима борили противу партизана када су они у јесен 1944 наступали из Босне и Црне Горе према Београду. Приликом одступања четници су се повукли Санџак, преко кога су се Немци из Грчке повлачили за Босну и даље на запад. Одатле су се србијански четници, заједно са Немцима повукли за Босну, где су у рејону планина Требаве и

Вучјака штитили одступницу Немцима, а када су се они повукли из Босне, четници су уништени у борбама са партизанимаа, односно јединицама Југословенске армије.

Проглас Драже Михаиловића крајем 1941. године

„С ВЕРОМ У БОГА ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ

Драга браћо Срби,

Одавно већ, а у последње време нарочито, почеле су да се шире најразноврсније вести о мени и мојој војничкој организацији. Те вести шире наши непријатељи, а циљ им је да Србе опет поцепају и униште све што је српско. . .

Борим се за морално оздрављење српског народа, за социјалну правду и строго кажњавање свих оних криваца, који су 20 година мучки се богатили и наш народ гурали у пропаст и расуло.

Када је у овом несрећном рату, због издајства наше небраће и других разних елемената, наша војска морала да капитулира, са својим четама ја сам се повукао у планине и казао да се нећу вратити док земља опет не буде ослобођена. Бацили смо се одмах на посао и, хвала Богу, до сада смо имали упеха. Моју четничку војну организацију народ у племенитој Србији примио је са великим разумевањем. . . Узалуд се непријатељ трудио да нас уништи. . . Свест народна је победила, и ми данас у земљи имамо једну јаку војничку организацију. . . Али ми не можемо мировати док наша организација не буде обухватила све српске земље, нити можемо дозволити да народ у тим земљама ЗАВЕДЕ И ПОВЕДЕ ИКО ДРУГИ, јер нама је то право дао сам Српски народ и наш Врховни заповедник КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ.

Питаћете ме, можда, које су то српске земље? Одговор је врло прост и једноставан: српске је земље обележио наш непријатељ српски гробовима и јамама пуним невиних српских жртава. Где год се налазе српски гробови – ту је српска земља. И унапред кажемо свима и свакоме, да у српским земљама неће бити места онима који су на злочину и издајству, служећи непријатељу хтели да сазидају своју кућу. Нећемо им икада више дозволити, да се у нашој рођеној земљи покрену некаква хрватска или друга мањинска питања, која ће нам опет сметати да сву пажњу поклонимо обнови нашег запуштеног и напаћеног српског села, просветном, привредном и економском подизању нашег народа. Нашу културу ми ћемо изграђивати и нашу децу подизати у миру и слободи на нашим освештаним народним традицијама и обичајима. Друкчије не може бити, јер ову земљу Срби су створили, Срби је бране и чувају, а Срби морају и да је воде. . .

КО ОД СРБА НИЈЕ С НАМ, ТАЈ ЈЕ ПРОТИВУ НАС, ПРОТИВУ КРАЉА; ПРОТИВУ СРПСКЕ СЛОГЕ И СРПСКОГ НАРОДА. . .

С нама је Бог и правда, и ми морамо победити. С нама су и наши моћни велики савезници: Енглеска, Русија и Америка. . .

Зато је потребно да се ми спремимо, да се организујемо, па у часу кад падне наређење да будемо сви спремни да извршимо свој задатак. Тај час није далеко, јер непријатељу се ближи крај. Наређење за почетак наше акције издаћу ја, јер ако бисмо почели пре времена губитак би био тежак ненадокнадив. А ви тада морате бити сложни, збијени у редове и спремни за борбу. Кад трубачи с бојне Дрине затрубе збор, кад падне команда, ВАШЕ ПУШКЕ ОДЈЕКНУЋЕ ПЛАНИНАМ И ДОЛИНАМА И ПРЕД ВАМА, херојима и мученицима, разбијени непријатељ бежаће као пред бичем огњене муње и мачем господњим. То ће бити почетак наше златне слободе.

РАВНА ГОРА, концем децембра 1941.

(М. П) Пуковник

Дража Михаиловић

Врховни командант свих војно-четничких одреда

у отаџбини. “

(Зборник ДП НОР, Т1, књ. 2, стр. 377-379)

Вук Драшковић је у фељтону „Последњи дани четничке завере“, објављеном 1974, писао да је Михаиловић Немце „признао и пасји служио“(ЕКспрес Политика“, 17. мај 2000, стр. 6). Када му је зинула жеља за власт прогласио га је за првог герилца Европе и на Равној гори му подигао споменик.

Горски штаб 2 – Команда Београда

Штаб команде Београда чији је шифрован назив Горски штаб 2, на челу

са генералштабним мајором Жарком Тодоровићем формиран је средином јуна 1941, после његовог виђења на Равној гори са пуковником Михаиловићем, а по некима је формиран још 17. маја 1944.

Од месеца јула командант је мајор Ђурић кога је убрзо заменио пуковник Душан Манојловић, а крајем 1941, или почетком 1942, за команданта Београда је постављен капетан 1. класе Алeксандар Саша Михајловић, који је имао надимак Лаза, а касније Wily. Његов помоћник је био капетан Иван Павловић – Ђока, начелник Штаба мајор Божидар Ранковић, касније капетан Станковић – Ћопа, ађутант поручник Марковић – Тоза, ордонанс потпоручник Спасојевић Драган, шеф обавештајне службе мајор Пурић – Рајтер.

Иако су припадници четничке организације у Београду хапшени они током целе окупације, изузев неколико атентата на лица из квислиншког апарата, нису изводили акције противу окупатора Немаца и њихових помагача полиције и војске Недића и Љотића. Немачке окупационе власти, односно Гестапо хапсили су припаднике организације ДМ јер су их сматрали за потенцијалне непријатеље, односно за непријатеља број 2, зато су са њима и сарађивали у

борбама противу партизана, а партизане су сматрали за непријатеља број 1. То је одражавaло контраверзну немачку политику према организацији ДМ.

Сваки кварт требало је да формира по једну бригаду које су распоређене у пет корпуса, чији су команданти били: мајор Светислав Грујичић 1. корпус – Горски штаб 2/1, квартови 1, 2 и 10; мајор Нинковић 2. корпус, Горски штаб

2/2, квартови 3, 4. и 6; капетан 1. класе Божидар Делибаш 3. корпус, Горски штаб 2/3, квартови 11, 12. и 13; мајор Марко Мркела, затим капетан Љуба Поповић 4. корпус, Горски штаб 2/4, квартови 7, 8. и 9; капетан Милутин Милетић – Дебели, Горски штаб 2/5, квартови 5, 14, 25. и 16.

Ови су корпуси били само у плановима и на папирима Команде Београда,

која је намеравала да их формира када се Немци буду повлачили.

Доласком екипе Александра Михајловића у Београд и појавом инжењера Боре Ратковића почетком 1942, отпочиње организација и формирање „Цивилног Штаба бр. 2“.

Почетком јуна 1944, прешло се на отворену сарадњу између Команде Београда и Општине Београд, која је њен возни парк потчинила Горском

штабу 2, односно команди Београда и ставила га на располагање штабу 2. корпуса. Наравно то је знала и немачка окупациона управа што говори о сарадњи четника ДМ квислинга и Немаца.

Цивилни део штаба се бавио снабдевањем новца и других потреба како за београдску организацију тако и за Штаб на Равној гори. У почетку су у Команди Београда, односно Горском штабу 2, били чланови Српког културног клуба адвокат Младен Жујовић, Властимир Петковић, публициста, правник Војин Андрић, ваздухопловни официр Драгутин Бојовић, док нису изашли из Београда, инж. Бора Ратковић и други.

Капетан Михајловић је уз помоћ Младена Жујовића и омладинаца Андрића и Милорада Драшковића организовао први ђачки одред „Војвода Вук“, од тридесетак ђака – гимназијалаца, под командом капетана Серафима Неготинца, који је у оквиру Српске државне страже стационирао у Сопоту од марта до лета 1942. године, када је расформиран.

Југословенска равногорска омладина - ЈУРАО као четничка полувојна организација при Горском штабу 1, односно Штабу врховне команде ЈВуО носила је шифрован назив Штаб 501 а при команди Београда, ознаку Штаб 501/2 и њен први руководилац је био студент Тодор Тадић, а после његовог хапшења од Немаца, Слободан Павловић Павле, звани О-Ка. Између осталих чланови штаба су били и студент Димитрије Ђорђевић, Радмило Стефановић „Фар“ и други.

При штабу 501/2. постојала је Штабна чета која је била лоцирана у селу Конатице на територији Авалског корпуса. У чети је било и ђака и студената

који су се бавили пропагандним радом, писали летке и четничке листове, држали предавања по четничким јединицама и селима где су организовали равногорску омладину. Чета је сарађивала и са Штабном четом ЈУРАО Авалског корпуса 501/76.

Врховна команда (ВК) ЈВуО је јуна 1943. године Горском штабу 2 доставила Упут за рад у Београду где се говорило о задацима оперативних и територијалних јединица и формирању аутоколона. Према Упуту задатак територијалних и оперативних јединица, приликом повлачења Немаца, у првој фази рада је заузимање о обезбеђење свих важнијих објеката (радио станице, електрична централа, водовод, железничка станица, пошта итд. ). За ову фазу, поред Авалског корпуса, биле су предвиђене легализоване јединице Српске државне страже. У другој фази, поред тих јединица (ако се покажу недовољне за извршење задатка), Упут је предвиђао употребу више бригада из унутрашњости. Организација цивилне управне службе ( Управа града београда, сва министарства, општине, болнице итд. ) поверена је Управнику града Београда. За заузимање тих установа предвиђена је уска сарадња између Команде Београда и Управника града, а обојица под Врховном командом, преко делегата за Србију.

Врховна команда ЈВуО је 28. августа 1943, наредила Горском штабу 2 – Команди Београда да у Београду треба формирати пет корпуса са седамнаест бригада, који ће чинити Београдску групу корпуса, а који су на основу ранијих директива током лета већ били формирани, наравно на папиру.

Извештај мајора Александра Саше Михајловића, команданту Србије. -Истог дана 28. августа, командант Горског штаба 2, мајор Александар Саша Михајловић, послао је извештај делегату ВК за Србију (команданту Србије), генералу Мирославу Трифуновићу Дроњи који је имао више надимака, у коме је написао и следеће:

„. . . Организација је спроведена свуда и све је предвиђено нарочито за те важне објекте као што је радиостаница, пошта, жел. станица, осветлење, водовод и др.

Добијам већ неколико пута упуте за везу са појединим људима. На пр. Препоручују ми г. Илију Параноса из специјалне полиције (Шеф). И то га препоручују из В. К. Молим Вас Господине ђенерале, и сами реците, шта ће ми он. Две и по године био је главни инквизитор наших људи, а сада нашао неке рођачке везе па шта вели да се вади. Такви нам никако не служе на част нити за углед нашег покрета.

Сада да пређем на оно што Вас највише интересује: докле смо дошли у погледу организације.

Ви имате мој упут за рад команданата реона, а усмено сам Вам изложио план рада. Достављам Вам у прилогу наређење моје бр. 240 за формирање корпуса и бригада. Како је и тамо наведено, то у ствари није ништа ново, ништа не задире у суштину саме ствари. Рад се продужава и надаље као што је замишљен и започет. Хтео сам само да читаву организацију овде уједначим са оном на

терену, а у вези Упута за рад у Београду које сам од Вас добио из В. К. . (Када сам са Ђоком (Иваном Павловићем, помоћником команданта Београда) био код Вас. Из оног Упута и овога наређења добићете слику целе ствари. То је оно што је замишљено. Сада да видимо шта је изведено.

Поред легалних јединица С. Д. С. (Српске држаvне страже- недићевци), које су потпуно укључене у нашу организацију и на које потпуно рачунам, организација Београдске бригаде (села) потпуно је спроведена. Крећемо се слободно, патролирамо, држимо заседе и уопште владамо њима. Ово ми је тај 5. београдски корпус са 1. београдском бригадом (села), 2. бригадом (Батаљон С. Д. С. и Недићева Гарда), 3. бригада ватрогасци, 4. бригада . . . и 5. бригада (разне спортске организације).

О овоме молим Вас за највећу тајност, јер видите да их нисам ни у свом наређењу Бр. 240 изнео осталим командантима корпуса мада им верујем као и себи. Све што сам навео, нарочито легалне јединице (батаљон С. Д. С. , Недићева Гарда и ватрогасци ) и београдска бригада највеће су ми наде стога све љубоморно чувам да не би услед наше проливености дошло у уши ономе коме не треба те да ми не би овај највећи адут избили из руку. Од свега нарочиту пажњу полажем и гајим према ватрогасцима. Њих не могу разјурити нити их разоружати а у сваком случају остају на окупу. Наоружавам их полако па се надам да са њима задам, главни удар у Београду. Стога молим Вас још једном никоме не говорите ништа о овом ставу. Јер, доћи ће опет неки Миловановић у Београд, раструбиће и оде све дођавола.

Полиција (Управе града Београда)У. г. Б. (квартовски одреди, полициска школа, саобраћајна полиција) комплетно су под мојом командом. Ово ми је други по сигурности адут у рукама. Кад говорим о сигурности мислим на бојазан да их Швабе не разоружају.

Поред тога имам 1500 људи илегално организованих. То је урађено према Упуту за рад команданата реона. Тако сада у свакој бригади (раније кварту) има око 100, а у реонској (сада корпусној) резерви 50 људи из грађанства везани у чете, водове и десетине по систему тројки – копчи.

У овом погледу све је одлично. Организациј живи и ми је осећамо. Не осећа се ван наших редова зато што ја тако желим. Непријатељи наши знају да ми овде постојимо и да нешто радимо. Колико нас има и шта радимо непознато им је. Ја мислим да тако треба да буде, јер ми потпуно тиме избијамо адуте за борбу противу нас из руку. Најопаснији је онај непријатељ кога не познајемо. То ја најбоље осећам на својој кожи у погледу комуниста о којима ћу се доцније нарочито позабавити.

У овом погледу, како рекох, ствари се развијају одлично. Једино је питање опет оружја. Нешто сам набавио куповином. Али то је све тако мало да ни спомена не заслужује: 6 пушкомитраљеза на 5 корпуса. Што се тиче оних бомби од Илијева нисам их до сада могао добити пошто никако неће да ми јави где да пошаљем човека да их прими. Дописујемо се већ два месеца али без резултата. Ових дана шаљем човека у маглу па ћемо и то једном свршити. По овоме ви сте много подигли глас. Да је 400 митраљеза или топова и ја бих се секирао, али

верујте ми, ових 400 бомби неће окренути ситуацију овде. Стално ми се наводи из В. К. да ће бомба и кама овде играти пресудну улогу. Моје мишљење је обратно. Овде треба аутоматско оружје да пуца. Сваки метар овде је утврђење, а ја мислим да се камом не јуриша на бункере. Има јединица које су комплетиране са оружјем па би се могло од њих нешто одузети за рачун Београда. Са 200 аутоматских оруђа ја бих био задовољан. Ако мислите да у случају мога неуспеха упутите јединице из унутрашњости за заузимање Београда, верујте ми да ће бити касно. Ако црвени у вези са Сремом и Банатом, са Хрватима и свим мањинама узму власт у своје руке може се после са тешком муком заузимати Београд и то у смислу територије и грађевина, али Београђана више неће бити. Сад за многе неће бити ни штете али за велику већину и биће. Ми треба сутра да обнављамо земљу. За ово нам је потребна интелигенција која је углавном овде сконцетрисана. Не треба дозволити да нас опет Хрвати и странци – стручњаци јаше. Бољи је наш ма какав он био него најбољи странац. Ситуација је овде таква да ће сви похрлити ономе ко буде данога момента јачи, и то не из убеђења већ ради самоодржања.

Сада ћу Вам изнети ситуацију у погледу комуниста. До сада сам је предвиђао а сада је и осећам, јер смо радом на терену успели да се сретнемо и напипамо. Прво ћу изнети оно што иде на руку њима. Нажалост ми у том погледу никаквих олакшања немамо.

Овде сада постоје углавном два сталежа: богати и сиромашни. Ради јасноће конкретизоваћу: радници и ситни чиновници, који чине гро београдског становништва, могу се урачунати у сиромашан сталеж, јер данас за пристојан живот треба пара и пара, а они то не могу зарадити нормалним радом. Тај гро становништва поред материјалне беде изложен је свим могућим притисцима од стране садашњих власти: кулук, принудан рад, реквизиције и т. д. Поред тога прогоњен је од власти, јер ја Вам не могу навести случај ниједног богаташа да је отишао у Бор (борски рудник) или да је био затворен у логору. Дакле сви могући услови да се створи међу тим људима незадовољство, а то се увек код нас, па и сада манифестовало у нагињању левици. У овом погледу нарочито су интересантни поједини крајеви Београда. То су његова периферија, његово подземље. Има врло интересантних момената у животу тих крајева, али их сада не могу навести, ради краткоће извештаја. Дакле, прво, слабо материјално стање тих људи било је увек слабо, а самим тим и њихово расположење за демократско уређење земље. Велики број омладине, под слабом контролом, заведен паролом слободне љубави уопште и светском револуцијом са негирањем свих ауторитета, пришли су комунистима, успели су да развију врло живу пропаганду свуда и на сваком месту и да прибаве велики број симпатизера и организованих чланова. Затим пароле које су сервиране свима, а нарочито радницим, да се Русија бори за слободу свих народа, а посебно као и раније за нас, да је комунизам моћан (непобедивост бољшевика), да су Руси добили Балкан као интересну сферу, да смо браћа са Русима и да се са њима боље, него са осталим савезницима разумемо, да су Словени на челу са Русима позвани сада за хегомонију у свету, да уживамо огромне симпатије у Москви и милион других примамљивих парола. Све је то привукло те јадне и мале људе, који су од живота имали само тешкоће, горчину, беду и ниподштавање ( јер код нас си вредео онолико колико новаца имаш) а испод тога је тињала жеља за бољим животом, расла класна мржња и тежња за осветом. Ово су све ствари из теорије

које сви ми знамо. Али ми, који радимо овде на терену, имамо част да се уверимо да је тако и у ствари, а не само у теорији.

С друге стране, у току наше политичке историје, све Владе и народне странке у својим програмима стереотипно су износили социјални проблем и обећање за његово решење. Ово никад није изведено. Ниједна промена режима није донела побољшање у овом погледу. Чак ни важнији моменти у историји (појава радикала, промена династија, свршетак прошлог рата) нису стање поправили. Многи од нас данас живећи, то и незнамо. Многи су помрли, многи остарели а многи су млади да би то знали. Али комунизам који се родио у нашој земљи, осамдесетих година прошлог столећа, још живи, није остарио и има велико животно искуство и све то зна јер је преживео и памти јер његови циљеви још нису постигнути.

И на крају, народ упоређује оно што зна и познаје, упоређује нашу судбину и судбину Русије па каже: ми, демократски уређена земља, када смо ушли у рат пропали смо. Зашто? Једноставно зато шо се нисмо хтели борити. Јер, нико од ђенерала, па до последњег редова није примио борбу, већ су сви само бежали. Затим све остале демократске земље: Француска, Пољска, Чехословачка и др. Пропале су одмах и нису дале отпор. Међутим видимо да се Русија дивовски бори. Све се то тумачи овако: демократски уређене земље нису пружиле своме народу оно због чега би он био спреман да и свој живот положи. Међутим Руси се боре, јер бране нешто добро. Они гину, јер ако не гину изгубиће рат а тиме и „оно“ добро које су дотле уживали.

Дакле све се поставља на ову основу: оно што је до сада било, није било добро, па да припремимо за убудуће ово друго јер изгледа да је боље. Уосталом да пробамо.

Да ли је све ово тачно са ове или оне тачке гледишта, то је за дискусију, али је ван дискусије да тако мишљење влада овде у ширим круговима. Још је интересантно и то, да убеђених има релативно врло мало, већина су т. зв. симпатизери. То је једна повољна околност коју ми користимо до максимума, и која нам даје наде да ћемо успети.

Ето, опет се враћам ја на моје старо, то је био терен за рад нашег славом овенчаног Управног штаба (односи се на цивилни штаб Команде београда, на чијем се челу налазио инж. Бора Раденковић – Мицко). Тоје био задатак његов. Међутим они су се (од) тога оградили јер је требало радити и излагати се. Нас који смо јуче изашли из касарне, и за које упорно тврде да смо неспособни за јавни рад и живот јер га не познајемо, бацили су на терен који нам је био потпуно непознат. Али ми смо га упознали, истина са тешком муком и великим напорима, и успећемо. Они су радили само у своме нивоу. Нису се упуштали у масу да виде њено расположење. Уосталом то им, према њиховим постављеним тежњама, није било ни потребно. Ништа им радници нису потребни за положаје нити за уредбе. Јер они су само делили положаје и писали уредбе, Вама је вероватно конверирало то, што они мисле. Мислим ја то више и правилније од њих. Али и радим, те немам времена да своје мисли стављам на хартију и Вама објашњавам. Од тога пискарања ни ја ни Ви немате никакву корист. Најинтересантнији су били у израду Уредбе о Гувернеру (нови назив за

команданта града). У тој уредби мислим у претпоследњој тачци, стоји, да она ступа на снагу од ослобођења. Најбољи доказ да они нису ни имали намеру да раде. Све су то капиталне грешке које се морају исправити, а ја ћу то извести.

Претходно ћу се задржати још на једној ствари, која је код те господе царовала, а која је, како сам осетио наишла и у оба највиша штаба (војни и цивилни) на врло срдачан пријем. То је питање ауторитета. Увек, при изабирању људи за нашу будућу позорницу водило се рачуна о неком „ИМЕНУ“. Ја никако ово не схватам и не разумем. Ако су потребна имена, она су потребна данас. Ауторитативни људи нам сада требају да око себе окупе масе. Сутра је за а уторитет лако: сваки онај који буде имао силу у рукама или буде именован од нашег највећег ауторитета биће и сам ауторитативан. О овоме смо и усмено говорили а и сада напомињем, јер ћемо опет отићи у „породичне династије“. Ово молим, да се по сваку цену спречи. Јер, на крају крајева, какав је ауторитет од нарочитог значаја био наш Министар (Дража Михаиловић) пре рата. Сада је он мит, идол и идеја. Маса га није никада ни видела а стоји уз њега чвршће него и пред највећим „кучићима“ и „коленовићима“. Зашто?Зато јер је својим радом стекао и име и ауторитет. И ми желимо то, и дижемо свој глас противу тих породично-династичких традиција. Свако има да се уздигне својим радом, а не зато што му је отац био неко. Уосталом за ово има времена али никад није излишно напоменути.

Још једна ствар врло важна то је реактивирање штаба 909 (цивилни штаб Горског штаба 2 – Команде Београда). То сам урадио. Али не као штаба 909, засебног и самосталнога, већ само по функцијама тог штаба. Дакле за послове управне природе, како сада тако и по ослобођењу, формиран је један штаб. Он није самосталан већ саставни део штаба 2. Нигде се неће појављивати као одвојен и све што буде радио радиће под фирмом овога штаба. Неће се више спомињати ни Цивилни штаб, ни управни штаб ни штаб 909, мада ће по својој функцији бити то. Ја вас молим да се са овим сложите и одобрите. Верујте ми да тако мора бити. Овом није мој ћеф већ стварна потреба и резултат досадашњег искуства. Уосталом и сам Мицко (инж. Бора Раденковић) који ће бити на његовом челу са овим је сагласан. Ја ћу и даље радити свој посао а они свој, али ћемо бити једно тело. Сви предлози, извештаји и остало ићи ће под штамбиљом овога штаба. Ко је то радио споредно је, ако је добро примиће се, а ако није има се одбацити. Још једном Вас молим, примите ово у потпуности како је предложено, јер ће у противном опет доћи до компликација. У вези са овим молим, да се Мицко предвиди за претседника београдске општине, јер ће та функција најбоље одговарати његовом садашњем раду. Он припрема тај посао па је потребно да га он и спроводи.

Пре него што завршим молим Вас још и то, да код наших команданата на терену утичете, да не разоружавају и одводе стражаре С. Д. С Све су то наши људи на које можемо стопроцентно рачунати. Зашто их онда дирати кад и овако позитивно раде. На тај начин само се стварају њима непријатности што је потпуно непотребно а ми сами себе слабимо. И о овоме смо усмено говорили и видео сам да сте ме разумели па Вас сада само подсећам на то, а с обзиром на учестале овакве случајеве у последње време. Лазовић (командант Смедеревског корпуса) на пр. из батаљона С. Д. С одвео је 13 људи. Он то може добити и на терену, а мене је ослабио за толико, јер Немци више то не попуњавају.

На крају молим Вас, Господине Ђенерале, да сачувате један примерак овога извештаја а други доставите В. К. Оно што може компромитовати мој рад прецртајте, а остало сачувајте, јер је ово верна слика стања овде. Молим Вас још, да имате потпуно поверење у нас овде. Разумите нас, ако у неким формалностима и омашимо. Суштина ће увек бити перфектна. Видите и сами да је посао огроман и велики број јединица.

У нашим друговима официрима који до сада нису ступали унаше редове налазим слабу подршку, али ипак успевам лавовски. На малом терену сконцетрисан је велики број људи, па морам силом прилика да сам стално у вези са њима. По цео дан, од 5 часова па до 22 увече, јурим по састанцима. За миран рад остаје ми само ноћ. Све ово пак отежава мој илегални положај, јер морам и да радим и да се скривам. Затим долазе људи са терена, што је без сваког интереса за мене, али их морам примити. Затим борба са материјалним средствима, прикупљању новца и сл. Све ме то апсорбује од чистога мога посла. Пак гурамо. Као што видите све ово што је штрчало сада је отпало и ситуација се у томе смислу у многоме поправила.

Молим Вас потврдите ми радиопутем пријем овог извештаја.

Командант штаба 2

Willy

(Мајор, Александар Саша Михајловић)

(Зборник ДП НОР, Том 14. к. 2. док. 194, стр. 914-922).

 

Као што се види у извештају Команданта штаба 2 мајора Михајиловића нема ни речи о акцијама и борбама противу окупатора, а квислиншку војску сматра за своју.

У извештају Петра Милићевића. Функционера четничке организације у Београду, од 5. маја 1943. године Дражи Михаиловићу о стању четничке организације у Београду, пише, поред осталог, и о Комунистичкој партији:

„Зна се да у Београду постоји врло јака и врло добро организована комунистичка организација, за коју се, можда и са претеривањем мисли да броји преко 30. 000 чланова, који су при том прилично снабдевени са оружјем, што све не сме да се потцењу и пренебегава. Њихови чланови као појединци, увукли су се у великом броју у Гестапо, у љотићевце, у Државну стражу, међу чиновнички кадар нарочито. “

У истом извештају Милићевић пише како је „пре неки дан“

одржан састанак сарадника четничког покрета под председништвом извесног професора Универзитета у Београду, на којем је одређен кандидат за гувернера (нови назив за команданта града а по ослобођењуПредседника општине

Београд), као и његовог цивилног и војног заменика. Према том извештају “предложени кандидат за гувернера је „чисте прошлости“, мада је Милићевић више био да гувернер буде потпуковник Вемић, али не наводи које предложен као кандидат за гувернера. Као војни заменик гувернера, према истом извештају, предвиђен је мајор Саша Михајловић, а кандидат за цивилног заменика Миле Јовановић, инспектор Управе града Београда, а други његов заменик Љубо Петровић, виши чиновник Управе града. (Архив VII, Ча, к. 156, рег. бр. 1/4-37).

У пролеће 1944, Команда Београда је од неких својих младих присталица формирао једна оружани одред на територији Авалског корпуса који је бројао око 120 војника и имао тpи чете. Командант одреда био је капетан Плавша Огњанов а командир 1. чете потпоручник Рака Јованови. 2. чете потпоручник Влада Tерзић а 3. чете наредник – водник Брана Поповић. Одред је формиран у селу Камендолу у срезу грочанском а кретао се и по другим местима на територији Авалског корпуса.

У одреду горског штаба 2. -Борац одреда, а касније професор Мирослав Дебељковић је, у својим сећањима, између осталог написао:

„Расли смо у добро ситуираним породицама. . . Породице. . . су у нама одгајале патриотски, антикомунистички дух. . . То јутро, крајем априла 1944, потражисмо везу у Кумодражу. Добисмо је без по муке. Преко Врчина и Бегаљице, водичи нас одведоше у село Камендол где беше стациониран одред Горског штаба 2. . .

Већ првих дана у одреду сазнасмо из прича за име Кике Дамњановић које, слободно се може рећи, симбол борбе космајских партизана у тим крајевима. . .

Ако ме памћење не вара, беше то 4 јула 1944. године. Почеше препуцавања, ретко пушкарање, које се претвори у праву борбу, са Кикиним одредом. Било је то наше ратно крштење.

„У стрељачки строј!“, зачу се реска команда командира Плавше. Разви смо се у стрелце и залегосмо у јарак дуж сеоског пута, који је водио некаквим гребеном из Дубоне ка Смедереву. Моја тројка се налазила негде близу десног крила. На супротној страни дубодолине, која се протезала испред нас дуж пута, кроз ретко дрвеће, приметисмо противничке војнике. Паљба учеста, пикавци зацикташе, пушкомитраљези запараше ваздухом, борба се распламса. Куршуми звижде, пуца испред лица, пуца иза леђа, пуца са свих страна. Одједном приметисмо своје војнике из прве чете, који почеше да промичу дуж пута, иза наших леђа. Пера пушкомитраљезац, mлад момчић из народа, ваљда на најистуренијем месту левог крила, подлегао је паници. А од панике ничег опаснијег у војсци. Нагао је да бежи. Повукао је и све нас остале.

„Лево крило заломи, хватај их живе, предајте се мобилисани, нећемо вам ништа“, поче да се ори из наших леђа. Одред је безглаво бежао са бојишта. Узалуд је Плавша са парабелумом у руци, покушавао да среди редове. Спазих да једино поднаредник Матавуљ, један од малобројних искуснијих војника у нашем одреду, залеже у кукуруз и поче да шиша Маузерком, штитећи нам

одступницу. Није много помогло. Водичи, сељаци из околних села, извукоше највећи део одреда преко пруге, у Умчаре. У руке Кикине и њених људи падоше наших девет момака: Боби и Бранко Боранијашевић, Душан Петровић, Браца Милошевић, млади жандарм Варагић, остала четири имена се не сећам. Четни ћата, познат под надимком „Певач“, човек средњих година, био је рањен у главу, срећом лакше.

Сутрадан по борби, сељаци покупише девет лешева младих као роса, на почетку свога живота. Пребацише их у кумодрашку цркву, где су били изложени у отвореним дрвеним сандуцима. Сви су имали метак у потиљку.

Према причама наводних очевидаца, никада проверених и доказаних, Душко Петровић је пао рањен у леђа и тако ухваћен. Боба Боранијашевић, заостао покушавајући да спасе рањеног Бранка, заробљен је и заједно са братом стрељан одмах на лицу места. За остале погинуле није се никада ништа подробније сазнало.

Београд је експлодирао од жалости и јада. Сахрана, којој нико од нас, војних обвезника, није присуствовао, одвијала се уз ритуал који се указује само херојима. Небројени венци, говор за говором, пуни жалости, али и поноса за жртве које је београдска омладина дала за одбрану слободе и правде, против комунистичке диктатуре“.

„Четвртог јуна 1944. године, 2. шумадијска бригада народноослободилачке и партизанске војске Србије дошла је у село Дубону у младеновачком срезу где се састала са Космајским одредом који се налазио у том селу. Одред је то јутро кренуо из села Биновца за Дубону и водио скоро целог дана успутну борбу на путу код Малог Орашја. . Утоку ноћи у Дубони су их напали четници . али после једночасовне борбе напад је одбијен Изјутра 5. јула Бригада и Космајски одред у здруженој формацији су се пребацили у село Селевац у суседном јасеничком срезу, где су одржали са народом збор.

Увече су партизани извршили покрет из Селевца и пред зору 6. јула 1944. године стигли су у суседно село Друговац у подунавском срезу. Од мештана су сазнали да су четници код суседног села Малог Орашја у пределу Равни Гај, чврсто запосели доминантне положаје на раскрсници путева: Дубона – Мало Орашје – Биновац и Мало Орашје – Друговац. Те снаге четничке и квислиншке сачињавали су: грочанска, врачарска и Летећа бригада „Мајор Мишић“ из Авалског корпуса, Одред Горског штаба 2, једна чета Смедеревског четничког корпуса; срески одред СДС из Гроцке (недићевци) и једна јединица Српског добровољачкохг корпуса (љотићевци), укупно око 800 људи.

Овом четничко-квислиншком групацијом командовао је мајор Радован Минцић, командант Летеће бригаде Авалског корпуса, „Мајор Мишић“. Са партизанске стране у борби су учествовали Космајски одред и . шумадијска бригада укупно око 360 партизана.

Око подне четници су послали једног сељака из Малог Орашја да каже партизанима да ће у следећој борби бити побеђени. Иначе Мало Орашје се налази јужно од села Умчара, на брдима изнад долине реке Раље којом пролази

железничка пруга Београда - Бели Поток – Врчин – Умчари- Колари – Смедерево, односно Велика Плана, Штабови одреда и Бригаде су одлучили да нападну четнике. После ручка, према Малом Орашју су у напад кренули Космајски одред као десна и 1. батаљон Бригаде као лева колона, са којим је био и командант бригаде Бора Белошевац

Развила се вишечасовна тешка и крвава борба. Понављани партизанки напади били су жестоком ватром одбијани. Предвече је у борбу уведен и 2. батаљон Бригаде, па су партизани поново кренули у јуриш, којом приликом је погинуо четнички команданзт мајор Радован Минцић, који је пуцао из пиштоља на четнике који су се слабо борили и хтели да се повлаче. Тада је настало безглаво бежање четника и недићеваца и љотићеваца према железничкој прузи и Умчарима и Коларима. На попришту борбе и током бежања погинуло је 74 четника, међу којима 16 официра и 12 љотићеваца и недићеваца. Партизани су заробили 13 четника, недићеваца и љотићеваца и мобилисане четнике и неке недићевце пустили, а све остале стрељали. Партизани су запленили четничку архиву, много пушака, два пушкомитраљеза, доста муниције и разне опреме.

Партизани су имали 11 погинуlих, од тога 4 из Одреда и 7 из Бригаде, међу којима су били и командант и заменик команданта 1. батаљона – БогданОпачић и Веља Јоксимовић и политички комесар једне чете. Међу десетинама теже рањених партизана, осморица су били из Одреда, а из Бригаде и Иван Стефановић Срба, члан штаба Бригаде и командант 2. батаљона Бригаде Душан Павловић Бора.

Друга шумадијска бригада и Космајски одред су преноћили у Друговцу где су сместили рањенике на лечење и сахранили изгинуле другове, а затим 7. јула извршили покрет и поред Младеновца око подне 7. јула избили на планину Космај. Ту су одбили напад недићеваца и немачких снага подржаних тенковима из Младеовца, а затим продужили у рејон планине Букуље“(Драгослав Димитријевић Бели: „Космајски партизани, к. 2, стр. 267-268).

У својим сећањима Мирослав Дебељковић наставља:

„Склонисмо се у исту кућу у Умчарима из које кренусмо неколико дана раније у несрећу. Остадосмо без преобуке, без личних ствари послаганих у ранчевима, које ради лакшег кретања, збацисмо у бежанији са леђа. . .

Неколико дана касније, напустисмо Умчаре и пређосмо у недалеки Брестовик село на путу Београд – Смедерево у коме смо боравили неке две недеље.

Крајем јула опет наређење: „Покрет, правац Посавина“. Кретосмо убрзо, у неизвесност, можда то нисмо знали.

Пођосмо једно јутро пут Врчина, у који стигосмо у рано поподне. Одмарајући се, сачекасмо ту први мрак, па се, пратећи кола са коњским запрегама натовареним одредском и нашом опремом, упутисмо кроз мрклу ноћ према Рипњу. Лагано смо се кретали. Свашта ми је те ноћи падало на памет.

Помисао на насилну смрт блиских другара постајаше неподношљива. Страх за личну сигурност и безбедност неодољиво је изазивао нагон за бегством. . .

Напустисмо питоме брежуљке из околине Врчина. Зађосмо у неке непријатне гудуре, којима стигосмо до пруге Београд – Младеновац. Пређосмо пругу и ускоро се обресмо међу првим рипањским кућама. Нисмо ни сањали да је и Рипањ једним делом био наклоњен партизанима. . . После дужег одмора, настависмо пут и у први освит зоре стигосмо у Барајево. Распоредише страже, остали на спавање.

Око подне избудише нас. Стиже диван аутобус, власништво београдске општине, у који се укрцасмо. „Збројовка“ на кров и кретосмо према Липовици, путем који ми делимично беше познат још из предратних дана, када смо као чланови Хришћанске Заједнице Младих Људи (ХЗМЉ) правили 1940. године ђурђевдански излет са спортским такмичењима за прелазну заставицу. Друм макадамски, изрован, али је аутобус нов, па се рупе и не осећају.

Прођосмо Липовицу. Шума са обе стране пута, на неких двадесетак и више метара дубине, посечена по наредби Немаца. Сазна смо да је главни правац пребацивање партизана из Срема водио од Купинов преко Липовичке шуме до Космаја. Мимоиђосмо Вранић који је, као изразито партизанско село, пострадао почетком 1944. године. стигосмо у Степојевац. Скренусмо удесно на споредан пут, који је, преко Конатица и Дражевца, водио ка Обреновцу. После краће вожње угледасмо Конатице, велико и лепо уређено село са дивном црквом у центру. Мештани, са командантом села на челу, срдачно нас дочекаше. Не прође много времена, удобно се сместисмо у једну од кућа, недалеко од цркве.

Живот у одреду се наставио по устаљеним правилима војне службе. . .

Почеше да нас обилазе официри београдске ДМ организације. Начусмо да је београдска јавност оштро покренула питање одговорности командног кадра који је допустио масакр одреда састављеног од необучених и неизвежбаних младих војника. Изгибоше деца из врло познатих београдских породица тадашњег Београда. Официри су, по свој прилици, добили задатак да немиле догађаје како тако изгладе и духове смире. . .

Појавише се и, по годинама старости наши исписници, чланови омладине ДМ организације 501. Пријатно изненађење и освежење већ помало утрнулог осећање у војничкој свакодневици био је сусрет у Конатицама са Огњаном Адамом, мојим старим другаром још из основне школе, у којој смо такорећи били нераздвојни. Долазећи са стране, својим присуством и држањем, које је одударало од наших свакодневних, покаткад и помало (више пута и много) затегнутих односа. Огњан унесе једну дозу оптимизма и другачијих погледа на догађаје, који су се око нас одигравали, узимајући лагани трагичан, безбедносни ток.

Краће време по доласку у Конатице, нашу трећу чету са командиром ђаком – наредником Бранком Поповићем на челу, деташираше у Пољане заселак нека два или три километра удаљен од центра Конатица. У Пољанама је пребивао Саша Михајловић, по чину пуковник, како смо били обавештени, командант

Горског штаба 2. што је истовремено значило и командант Београда. Сместисмо се у једну напуштену кућу са два оделења, на неколико десетина метара од обале Пештана, мало већег потока са обиљем воде у свом кориту лета 1944. године. Почеше даноноћне страже под прозорима команданта. Не једном десило ми се да на стражи пред зору формално спавам отворених очију. Редовно смо по тројкама држали ноћне страже на истуреним местима, удаљеним по два до три километра од четног бивака, као што је била обала Колубаре.

Почеше да се проносе гласине о продору партизанских јединица из Босне на ове терене, те удвојисмо опрезност на стражарским местима.

Током једног од неретких обилазака околних терена, неки наши људи заробише Обрадовића, пуковника Недићеве добровољачке војске. Доведоше га везаних руку у нашу зграду на обали Пештана. Сутра ће му преки суд судити. Пуковник Обрадовић, колико се сећам, беше човек у својим педесетим годинама, нежнијег телесног састава, проседе и помало проређене косе. Смирено је лежао на слами у једној од наших собица, очекујући развој догађаја.

Увече истог дана, седесмо на трави десетак метара удаљени од куће. Пажљиво смо слушали приче двојице наши припадника, искусних сељака тридесетих година, бивших чланова Кесеровићевих одреда, о разним војничким догодовштинама. Обојица су били уредни и отресити људи, како само српски сељаци могу бити. Био сам им прилично привржен. Шта више, млађем дадох и своје добро очуване гојзерице, када се за то указала потреба. Одлазак у неку акцију са још неколико искусних људи, какву, то нисмо могли да дознамо, војничка тајна беше. За узврат, добих његове прилично изношене војничке цокуле. Ништа није сметало.

Обојица учествоваше тога дана у заробљавању пуковника Обрадовића. Зађосмо у ноћ. Одједном се са крова наше зграде, која беше скоро усамљена у том крају, зачу у ноћној тишини глас ћука, ноћне птице злослутниве. „Ћук, ћук, па опет ћук, ћук“.

„Да знате, неко ће ускоро да умре. Ћук се јавља само када неко треба да умре!“, пригушено се јавну млађи сељак. Крв нам се следи у жилама. Нисмо били празноверни, али утисци јулске трагедије беху још свежи. „Ноћ, ћук, партизани, смрт“, као вретено продираше у мозак, остављајући неизбрисиве трагове. Године је требало да прођу, не би ли се ови утисци мало ублажили, отишли у заборав.

Сутрадан, преки суд. Обрадовић осуђен на смрт. Извршиоци казне ова двојица сељака. Обрадовић скрушеним гласом моли пуковника Михаиловића да казну ублажи. Апела нема!

„На извршење“, чује се команда. Обрадовић, склопљених руку на молитву, коју, помичући усне, безгласно изговараше у себи, полази у пратњи обојице сељака са пушкама на готовс, ка оближњем шумарку. Слика потресна, трагична, одиграва се пред нашим очима. Не знамо зашто је овако тешка казна изречена. Зачуше се из шумарка пуцњи. Сељаци се убрзо појавише, хладни, мирни, као да не беху обавили један страшан чин. Сахранише Обрадовића на месту на коме

беше стрељан. Скромним крстом од неког грања обележише гроб несрећног пуковника. Обиђосмо га, упалисмо свећицу на гробу. Тешко, врло тешко подносимо овај доживљај. . .

Авантура поднаредника Матавуља, који се једне ноћи упусти са неком сеоском блудницом, није се завршила тако безазлено. Кроз три дана јавише се први знаци болести. Матавуљ одби одлазак у болницу. Лечиће се у одреду. Брана Поповић, који се наводно доста разумео у те ствари, у договору са капетаном Плавшом одреди мене да идем за Београд и донесем потребне лекове. Написа ми на парчету хартије: Solutio tаrgesini 3% (ваљда, те концетрације се не сећам више), 60 таблета Albucida, Ilirona или Neoulirona, шта има. Оскудевало се тада у сулфониламидима. Немци су све расположиве количине слали на своје фронтове. Поред тога нареди Брани да донесем довољно хартије, бојице и друге ситнице потребне за издавање зидних новина. „Немојте ми се враћати без хармонике“, огласи се Бранислав М. Поповић на растанку. Знало се да имам велику клавирску хармонику са 120 басова те беше згодно да и то по повратку собом понесем. Отпратише ме до железничке станице Бргуле, на прузи узаног колосека Београд –Лајковац, неколико километара удаљену од Пољана.

Знао сам да на београдској станици српске власти, али и немачке, траже путне објаве. Намеравах да сиђем већ у Железнику или Жаркову и пешице, пречицом стигнем до Кумодража. Промених одлуку у последњем тренутку и несметано стигох у Београд. Никоме из препуног воза нису тражене објаве.

За три дана обавих наложени ми задатак. Опрезности ради, да не бих у повратку, онако, натоварен стварима имао неких непријатности на железничко станици у Београду, реших се да из Кумодража одем у жандармеријску станицу у Јајинцима и и извадим путну објаву. У Кумодражу се у међувремену сретох са једним од наших припадника, који је ту боравио на боловању већ дуже време. За појасом је носио повелики пиштољ, гајтаном обешеним око врата. Није много скривао то своје оружје. Момак ми се прикључи у одласку у Јајинце, просто ваљда шетње ради. Уђосмо у канцеларију. У неколико речи изложих писару шта желим. Писар није знао с ким разговара, пратио ме је човек наоружан повеликим пиштољем, па ме је гледао очима у којима се читало неко страхопоштовање.

„Како је тамо код вас“, запита ме ваљда реда ради, али осећало се то у његовом гласу, пун респекта.

„Добро је, добро, не треба ништа бринути“, важно му одговорих.

Добих путну објаву, покупих ствари и вратих се преко Бргула опет у одред. Матавуљ доби лекове, али због нестручног и нередовног лечења, болест се погорша. Матавуљ је хтео не хтео, морао у болницу, у коју – нисмо знали. Нисам га срео никада више. . .

У другој половини августа (после договора Недића и Михаиловића – ДДБ) пристигоше нам неколико сандука потпуно нових, неупотребљаваних маџарских пушака типа Манлихер, са муницијом различитом у знатној мери од

муниције Маузерке, које смо тада имали у рукама. Поред пушака, послаше нам и нове фишеклије са кајишевима и упртачима од дебеле , жуте коже. У пошиљци беше стотинак и више неких италијанских ручних бомби. . .

Не би дуго после поделе новог оружја кад опет стиже наређење: „Спремај се за покрет, правац села авалског (врачарског) и грочанског среза. “ Душевне ране, тек делимично зацељене, прорадише. “Зар опет на исте терене, зар опет у неизвесност“, било је питање које се свакоме од нас неумољиво наметало.

Покуписмо ствари, почистисмо кућу у којој смо провели неколико релативно безбедних недеља, опростисмо се од суседа и правац Конатице. Прикључисмо се главниви одреда. Укрцасмо се у аутобус, ваљда исти онај којим смо и дошли. . .

Пут до Врчина протече мирно, не сретосмо на друму никога ко би нашу сигурност угрозио. Из Врчина се пешице пребацисмо до села Зуце, подно Авале, где смо се кретали тих месеци, увек пут Авале. Осећао сам се некако сигурно на домаку овог брда, синонима Београда и сiмбола познате соколске песме::

„Полети сиви соколе, полети снагом свом,

Са врха наше Авале, над Југославијом.

Србин, Хрват и Словенац, у теби виде спас,

Јединству, Братству, љубави Соколе, виде нас. . .

(Аутор песме је Др Михајло Градојевић, доцент Београдског универзитета, који је 1920 године, написао и издао књигу: „СОКОЛИМА О СОКОЛСТВУ“, у тиражу од 4000 примерака. Године 1939/40 био је члан савезног одбора Савеза сокола Краљевине Југославије“. - Извор: Архив Југославије, Фонд министарства физичког васпитања народа“. )

С муком вукући тешку хармонику целим путем, горко се покајах што је донесох из Београда и скоро се је ратосиљах када стигосмо на место определења, после нека два и по сата хода.

Неколико дана проведосмо у селу Зуце. На сам дан краљевог рођендана, 6. септембра 1944. године, поче једно од тешких америчких бомбардовања Београда.

Гледамо високо изнад глава, у плаветнилу неба, сребрне четворомоторне тврђаве како се пресијавају на јутарњем сунцу, опкољене низом ловачких авиона који као зоље облећу око њих. Немачка противавионска артиљерија са Авале отвара жестоку паљбу и обара једну тврђаву која је пала испод Врчина, тамо где је приближно данас наплатна рампа. Пилоти искачу падобранима, вију се у ваздуху. Млади, луди наваљујемо на капетана Плавшу да нам дозволи да сиђемо до авиона, спасемо авијатичаре и скинемо митраљезе са авиона. Капетан невољно даје свој пристанак. Тек што кренусмо, налетесмо на камионе пуне

немачких војника, које су официри, видевши шта се дешава у долини, послали са Авале да расчисте ситуацију и приведу авијатичаре. . .

После ових догађаја нисмо више видели капетана Плавшу. . . Наш одред прикључише летећој бригади. . . После неколико дана. . . одред се премести у (суседно село) Малу Иванчу. . . Придођоше нам, на последње звоно, нови момци из Београда, Бата Прица, Ђура Јакшић, Жаре Николић и многи други. . .

Освану некако половина септембра. Огласи се радио Лондон. Краљ Петар позва својим говором све припаднике југословенске војске у отаџбини да се одмах прикључе јединицама НОВ и ПОЈ, под командом маршала Тита. Издаја, чиста издаја, мотало нам се непрестано по глави. Чему толике жртве, чему смрт наших девет момака. Своје сумње и размишљања не изрекосмо јавно нигде. У души смо осећали некакву неправду, нешто са чиме се нисмо могли тако лако помирити.

Одред поче да се неконтролисано осипа. Крајем септембра прикупише нас у Малој Иванчи, раздужише са оружјем и осталом опремом. Распустише одред. Свакоме од нас уручише отпусницу са мишљењем команданта одреда о степену националне свести, држању и понашању у одреду, учешћу у акцијама, једном речи неку врсту карактеристике, како би се то послератним језиком рекло.

Обавезаше нас да се, ако је то могуће, прикупимо током октобра у Краљеву ради даљег повлачења пред комунистичком најездом.

Истог дана нас неколицина вратисмо се пешице у Кумодраж, у сусрет тек сада праве неизвесности. . .

Остао сам и спасао главу од босанске погибије Дражине војске, али по цену страха да не будем сурово кажњен за своје шестомесечно учешће у одреду југословенске војске у отаџбини, који ме је дуго година прогонио. . . “

(Моја Србија, Лист Свесрпског савеза, година 4, број 19/20/21, Београд 1995)

Ми смо Београд организовали. -О преузмању контроле над Београдом, Дража Михаиловић је 25, јула 1944, изасланику југословенске владе у Алжиру, Јовану Ђоновићу следеће:

„Веза ваша 71 и 72. Хвала на сугестијама. Оне су увек добро дошле. Ми смо Београд организовали. Тамо имамо нашег команданта који је оргнизовао пет корпуса. Корпуси имају своје наоружање, које се постепено повећава. Ови корпуси раде сада на конспиративној основи. Иначе командант Београда ради на повезивању народа за нашу организацију. Развијена је јака пропаганда. Већ је све предвиђено да се за случај потребе поседну сва важнија надлештва и све важније установе као: водовод, електрична централа, радио-станица и друго. Предвиђене су и друге јединице из Србије које ће одмах упасти у одређене реоне. Командант Београда долази често на реферисање. Београду посвећујемо велику пажњу. “ (Јован Ђоновић: „Везе с Dражом Михаиловићем са средњег и Блиског истока и Северне Африке, стр. 61“;- Јозо Томашевић: Четници у другом ссвјетском рату, стр. 372-373).

Покушај ослобођена патријарха Гаврила Дожића. -Немачка обавештајна служба ухватила је један радиограм Горског штаба 2, којим мајор Михајловић јавља Дражи Михаиловићу да је успостављена веза са Патријархом Гаврилом Дожићем, који је био конфиниран у Манастиру Раковица код Београда, да је он дао сагласност за своје насилно ослобођење као и пристанак да помаже покрет ДМ. Немци су због тога преместили Патријарха у манастир Војловицу код Панчева, где је већ био интерниран Епископ жички Николај Велимировић.

Командант Београда погинуо као командос. -Пред наступање Првог пролетерског и 12. ударног корпуса из западне Србије и Шумадије према Београду, командант Горског штаба 2 – команде Београда мајор Александар Саша Михајловћ, са неколико стотина чланова београдске организације ДМ, возом који су му дали Немци, 5. октобра, са Авалским и Колубарско-посавском групом корпуса повукао се из Београда за Краљево и даље за Санџак и Босну. Михајловић је 1945 из Босне дошао са групом командоса у Београд где је у сукобу са органима безбедности погинуо.

Сарадња са квислинзима. -Командант Горског штаба 2, односно Команде Београда, мајор Михајловић је сарађивао са органима квислиншке управе у Београду. О томе сведочи и саслушање председника општине града Београда, Управника града Београда и команданта Српске државне безбедности, за време окупације, Драгомира Драгог Јовановића, пред војним судом, на суђењу Дражи Михаиловићу од 10. јуна до 15. јула 1946. године, чије ћемо делове навести:

„. . . Председник: Какве су услуге тражене од вас од стране организације ДМ и какве сте им услуге чинили?

Оптужени Јовановић:Ја сам са појединим командантима имао личне везе.

Председник:Са којим командантима?

Оптужени Јовановић:Личне везе имао сам на пример са Николом Калабићем.

Председник: Па онда?

Оптужени Јовановић: После тога упознао сам се са Рачићем и Нешком Недићем а концем 1943. године са командантом Београда Сашом Михајловићем и његовим замеником Иваном Павловићем, а чинио сам услуге и другим командантима које нисам познавао када су код мене слали људе за помоћ. . .

Претседник: Набројте шта сте давали од муниције?

Оптужени Јовановић: Ја сам муницију увек тражио на фиктивно требовање од Немаца, предочавајући увек неке фингиране акције против партизана, а тај вишак који сам на тај начин добијао слао сам Калабићу, АВАЛСКОМ КОРПУСУ, слао сам КОСМАЈСКОЈ бригади и другима. Ја тачно не знам колико сам послао. Послао сам 35 сандука по 1. 500 метака, једанпут 20, једанпут сам лично однео 10 сандука у Врчин и предао Саши (Михајловићу). Дакле укупно сам предо око 100. 000 метака пушчаних и око 300 ручних бомби.

Претседник:Лично Саши Михајловићу?

Оптужени Јовановић: Да десет сандука лично, јер овде није тачно да је све ишло преко Косте Костића. И Калабићу сам лично давао.

Претседник: На који сте начин испоручивали тај материјал? Како је дотурен организацији ДМ?

Оптужени Јовановић: Ја сам то дотурао или општинским аутомобилима, или камионима Управе града.

Претседник: Јесте ли својим личним аутомобилом дотурали?

Оптужени Јовановић. Јесам у три маха, једанпут сам носио муницију за Врчин, а једанпут за Шаторњу.

Претседник: Јесте ли слали санитетски материјал?

Оптужени Јовановић: Санитетског материјала давао сам неколико сандука. То је било 1944. године.

Претседник: А новац?

Оптружени Јовановић: Дао сам укупно милион динара Калабићу.

Претседник: Из каквих средстава?

Оптужени Јовановић: Из поверљивог кредита са којим сам ја располагао.

Претседник Јесте ли давали животне намирнице?

Оптужени Јовановић: Животних намирница нисам давао. А када су тражили давао сам из општинског магацина.

Претседник: Да ли можете да се сетите колик сте намирница давали отприлике?

Оптужени Јовановић: Ја не могу да знам тачно, али мислим две три хиљаде килограма шећера, 1000 килограма зејтина и тако даље.

Претседник: Јесте ли слали одећу, обућу и које количине?

Оптужени Јовановић: Одело и обућу сам слао у мањим количинама. Давао сам Калабићу, Космајској бригади и Кесеровићу. Око 400 пари обуће, 300 пари веша и одела.

Претседник: Одакле вам новац за ове ствари?

Оптужени Јовановић: Из личног поверљивог кредита са којим сам руководио као управник Београда.

Претседник: Па добро колики је био тај ваш кредит кад сте могли да у току окуопације купите 400 пари цокула.

Оптужени Јовановић: Ја сам то куповао по нормалним ценама.

Претседник: Па како сте могли да купите толике количине?

Оптужени Јовановић: Куповао сам кад 50, кад 60 пари, кад би било неко згодно требовање ја сам односио Немцима и они су издавали.

Претседник: Преко кога сте слали? Рекосте преко Косте Костића.

Оптужени Јовановић:Муницију преко Костића и општинским камионима. А за храну се највише интересовао Горњачки корпус.

Претседник: У каквој сте вези били са београдском организацијом ДМ?

Оптужени Јованоић: Београдска организација ДМ била је цела растурена од Гестапоа 1942 када је ухваћен Власта Петковић и стрељан, и ја нисам имао тада никакве везе. Био сам са Калабићем а 1943 сам се упознао са Сашом Михаjловићем.

Претседник: Је ли овај Петковић још један од првих организатора београдске организације ДМ?

Оптужени Јовановић: То је прва организација.

Претседник: Када?

Оптужени: Од 1941. године.

Птетседник: Преко кога сте имали везу са њим?

Оптужени Јовановић:Везу са њим имао сам индиректно преко мога шефа кабинета Љубе Петровића.

Претседник: А јесте ли имали састанаке и колико са Сашом Михаиловићем?

Оптужени Јовановић: Ја сам се са Сашом Михајловићем од краја 1943 до конца, састао четири до пет пута, и то увек ван Београда.

Претседник: Шта је говорено на тим састанцима?

Оптужени Јовановић: Првенствено је било говора о томе да се спречи растурање СДС и Управе града Београда, јер је 70 људи било отишло у илегалност Драже Михаиловића. Друго рекао сам му моје назоре како сам ја водио Управу града и рекао сам му да треба да успостави везу са појединим официрима да би могао лично да контролише СДС.

Претседник: Па је ли Саша Михајловић, односно београдска организација којој је на челу био Саша Михајловић ступала у тај лични контакт са СДС?

Оптужени Јовановић: Практично СДС и Управа града је цело време васпитавана са моје стране тако да у даном моменту може да послужи како сам ја претпостављао, националној ствари и због тога нисам спречавао ту везу и знао сам да је успостављена, та веза је ишла преко пуковника Радуловића.

Претседник: А је ли сама стража била повезана са Сашом Михајлоићем?

Оптужени Јовановић: Била је и стража и као организација и појединачно.

Претседник: Да ли је то требала да буде војска којом је одређеног момента требао да располаже Саша Михајловић?

Оптужени Јовановић: То је била полиција са којом је Саша Михајилоић у даном моменту ослобођења могао да располаже по мојој замисли и по његовој.

Претседник: Је ли било жалби са ваше стране поводом појединачног одлажења у четнике?

Оптужени Јовановић: Жалио сам се Саши Михајловићу, а жалио сам се и врховном команданту генералу Михаиловићу, преко појединих команданата, предочавајући до каквих ће то последица довести ако се на тај начин разорава организацја. Мени је Саша Михајловић лично рекао да је дошло наређење да се забрањује свако појединачно и групно одлажење у илегалност да свако има да остане на свом месту и врши своју дужност.

Претседник: Је ли та одлука саопштена СДС?

Оптужени Јовановић: Ту одлуку ја сам лично саопштио официрима СДС да је пренесу на стражу.

Претседник: Је ли пренета?

Оптужени Јовановић: Јесте, и после тога није било одлажења све до октобра (1944).

Претседник: А чиновника Управе града Београда, специјалне полиције?

Оптужени Јовановић: сви државни чиновници, па и чиновници управе гpада Београда, појединачно су држали везе са појединим људима из организације Драже Михаиловића и сви су били уверени да на тај начин најбоље одговарају својој националној дужности, сматрајући да је та организација коју помаже и подржава легална југословенска влада у иностранству.

Претседник: Јесу ли чиновници од вас видели ту сарадњу са организацијом ДМ, или ви од њих?

Оптружени Јовановић: Моји чиновници су врло мало знали о мојој сарадњи, али су знали да им ја то не спречавам.

Претседник: Је ли та веза била таква да је организација ДМ могла да интервенише у специјалној полицији на погодан начин у погледу појединих личности?

Оптужени Јованоvић: Поједини људи могли су да интервенишу.

Претседник: Јесу ли специјална полиција и управа града Београда биле готове да изврше наређења Драже Михаиловића, ако то устреба. Какво је било расположење Параноса, Бећаревића, Радована Грујичића?

Оптужени Јовановић: Кад се говори о специјалној полицији, ту се мисли на четврти отсек.

Претседник: Јесте.

Оптужени: Четврти одсек специјалне полиције у својој борби против комуниста сматрао је да наставља свој рад од пре рата, и да је његов рад против комуниста још увек у интенцијама државне политике, с обзиром на то да су органи легалне југословенске владе у Лондону проповедали борбу против комуниста, и зато верујем да би четврти отсек послушао и извршио свако наређење.

Претседник: А јесу ли Бећаревић и други имали непосредне везе са појединим људима Драже Михаиловића?

Оптужени Јовановић: Везе са појединим људима из организације ДМ биле су ствар о којој се није говорило. Ја сам претпостављао да имају везе, а они од мене то нису крили, јер су знали да им ја то не бих спречавао.

Претседник. Је ли Аћимовић имао везе са организацијом ДМ?

Оптужени Јовановић: Ја знам да Аћимовићеве везе са организацијом ДМ датирају од конца 1941 године, да су 1942 дошле до кулминације, и да је Аћимовић због тога имао у влади конфликт са Недићем и Љотићем и да је, због сумњичења о одржавању тих веза, морао дати оставку. (Проф. др Миодраг Зечевић: „ДОКУМЕНТА са суђења Равногорском покрeту 10 јуни – 15 јули 1946. год К. 2. стр. 954-957).

Авалски корпус

Авалски корпус (АК) као територијална јединица Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), формиран је и деловао на територијама срезова: врачарског са седиштем у Београду, грочанског – Гроцка и посавског – Умка.. Ови, као и срезови: орашки – Велика Плана, јасенички – Смедеревска Паланка, колубарски – Лазаревац, космајски – Сопот, младеновачки – Младеовац и подунавски – Смедерево, били су усаставу округа београдског.

Према попису становништва у Краљевини Југославији од 31. марта 1931. године, у посавском срезу било је 17.општина и 27 села у којима је живело 34.423 становника, од тога 16.773, мушког и 17.650 женског пола. По вероисповести било је: вере православне 34.272, римокатоличке 118, евангелистичке (протестанти) 3, осталих хришћанских 2, исламске (муслиманске) 24 и осталих 4. Домаћинстава је било 6.235, која су живела у 6.432 куће. У просеку је у домаћинству било вишеод 5,5 . члаова.

У врачарском срезу било је 20.општина и 22 села, у којима је живело 34.996.стновника, од тога 17.396 мушког и 17.600 женског пола. Припадника вере православне било је 34.469, римокатоличке 410, евангелистичке (протестанти) 15, осталих хришћанских 9, исламске (муслиманске) 88 и осталих вера 5 припадника. Становништво је живело у 6.020 домаћинстава и 4.919 кућа. У домаћинству је у просеку било 5,8 чланова.

У грочанском срезу је у 14 општина и 15 села живело 27.108 становника од тога је било 13.466 мушког и 13.642 женског пола. По вероисповести је било вере православне 26.985, римокатолика 116, евангелистичке (протестанти) 2 и исламске (муслиманске) вероисповести 5 становника.. Укупно је било 4.873 домаћинстава која су живела у 4.910 кућа. У домаћинству је у просеку било 5,5 чланова.

Број становника до рата 1941.године свакако се повећао, али се његова структура није битно мењала, - то је, углавном, сеоско становништво које се бавило пољопривредном призводњом. У срезовима је било по неколико моторних млинова и по неко мање предузеће, а на Умци једна фабрика конфекције а друга картона, а у Баричу до Обреновца фабрика тротилаа „Вистад А.Д.у изградњи. (Када су априла 1941, Немци окупирали Србију, „Вистад А.Д.“, закупила је немачка фирма „Вајснер“ – (Weissner) из Келна и производња је отпочела под комесарским надзором претставника фабрике оружја „Rajhswerke Herman Gering“,из Немачке.Све скупа,у фабрикама је било запослено неколико стотина радника.

Становништво се, углавном, бавило екстезивном земљорадњом, јер савремених пољопривредних машина за обраду земље тада није било па су приноси били мали, затим сточарством и воћарством, а у селима ближе Београду и млекарством и повртарством. Већина сеоских поседа је бил око 3 ха земље, а мало сељака преко 20 ха земље. Било је много сеоске сиротиње и незапослених, који су тражили посао у Београду или Обреновцу и Лазаревцу, али се мали број запошљавао и радио под тешким условима и за мале наднице.

„Под утицајем Вајмарског устава, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је у Видовданском уставу (донет 28.јуна 1921) предвидел више социјално-економских одредаба, тежећи да смири социјалне сукобе и осигура власт буржоазије. Тако је члан 23.Видовданског устава предвиђао да је радна снага под заштитом државе, слобода уговарања није смела да се противи друштвеним интересима; држава је имала право да својим интервенцијама отклања сукобе интереса, штити хигијенске услове и здравље. Мајка, дете и Брак су стављени под заштиту државе(28 члан устава), забрањено је лихварство (37), правно су укинути „феудни“ односи (42). Али у пракси су то биле папирнате норме, јер се

закони за њихово извршење нису доносили, а стварност експлоатације била је осигурана „целокупном артиљеријом државе“.(Бранко Петрановић:Револуција и контрареволуција у Југославији 1941-1945, књ.2.стр.331).

Да ублажи тежак положај сељака 1932.влада Краљевине Југославије донела је Закон о заштити земљорадника којим је проглашен шестомесечни мораторијум на дугове и обустављена присилна заплена имовине. Око 709.000 сељака дуговало је седам милијарди, махом лихварима и трговцима.(Данас, 19.април 2006,стр.36).Дугови су отписани тек после 1945.године.

„Целу пољопривреду Србије , до априлског рата, карактерисали су: мали посед, аграрна пренасељеност, слаба техничка опремљеност и мали производни капацитети. Сви ови фактори, који онемоућавају рационалну експлоатацију земљишта, капитала и рада и појачавају натурални карактер пољопривредне производње, били су у Србији заступљени у већој мери него у Краљевини Југославији.

Србија је већ у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца ушла с већим процентом сеоског становништва и уситњенијим поседом у односу на државни просек. Проценти сеоског становништва у Србији, према попису из 1921, износио је 85,71% према 79,76% у Краљевини СХС. Истовремено, у Србији је било 3,07% хектара зиратне земље по сеоском домаћинству, што је за 0,06 хектара мање од просека целе Краљевине СХС.

Zbог слабе производне способности пољопривреде нису се могли формирати новчани вишкови. Стога ситно сељаштво, које је преовлађивало у поседовној структури српске пољопривреде, није било у могућости да посед опреме савременим пољопривредним алатима и радном стоком. Године 1936, на хиљаду газдинстава на територији Србије долазило је 438 плугова и 182 ралице, а да 380 газдинстава уопште није имало никакве справе за орање. Дрљачу је имало 361 газдинство, сејалицу 44, а ваљак 35 газдинстава. Већ постојећа механизација била је у употреби на крупним и средњим газдинствима, док мала, нису имала могућности да се опреме ни основним оруђима.

Осим одсуства механизације, српску пољопривреду, карактерисала је и недовољна снабдевеност запрежном, радном стоком. Према статистици из 1936.године, 58% газдинстава у Југославији није имало стоку за обраду земље. Пред рат је на територији Србије било 1,1 милион говеда а 140.000 коња, што се за време окупације погоршало, па је на хектар обрадиве површине у у Србији долазило 0,4 радна грла, а на ха оранице 0,58. Пред рат, један је коњ долазио на 19 хектара обрадивове површине или на 12 хектара оранице, док је једно говече долазило на 2,4 ха обрадиве површине или на 1,56 ха ораница.

Употреба вештачких ђубрива у пољопривреди била је пре рата минимална, јер се вештчко ђубриво у земљи није производило. Према пољопривредној годишњој статистици, у Југославији је 1939. године принос пшенице по хектару износио 1290 кг, пред рат 1.170 кг, кукуруза 1.663 кг., а пред рат 1.240 кг.“ (Драган Алексић: Привреда Србије у другом светском рату).

Наведени подаци су великој мери слични или исти и у ова три наведена среза

Села, изузев неких близу Београда, нису била електрифицирана тако о куповини и коришћењу електричних апарата у данашњем смислу није било ни говора. Телефоне су имала среска надлештва и по неко од грађана, а по селима oпштине и жандрмеријске станице. У селима није било путева са каменом подлогом или асвалтом. На терену су постојале православне цркве, али их је било мање него општина.

Основне школе до четвртог разреда постојале су у већем броју села, а у среским местима било је повремено, приватних занатскихо школа. Средње, више и високо образовање било је у Београду на којима су се образовала деца имућних сељака и грађана, која су по завршетку школовања остајала у Београду.

Здравствена служба била је слабо развијена. Болнице нису постојале, а по један или два лекара опште праксе постојала су у среском месту и по две три амбуланте у срезу образоване од здравственог задругарства.

Код среског лекара или на лечење у Београд могли су ићи само имућни грађани и сељаци и чланови њихових породица. Зато је смртност била велика и краћи животни век.

У већини села постојале су задружне продавнице или неки дућан где је становништво купало неопходне артикле: гас за лампе, шећер, цигаре и др.

Ношњу су радиле занатлије, - кројачи, абаџије, опанчари а постојали су и други занати – колари, ужари, столари, бачвари, сарачи ит.

Веће и лепше куће од чврстог материјала правила су само имућнија домаћинства.

Преко територије ова три среза пролазиле су сви путеви, железничке и телефонске линије из Београда у унутрашњост Србије и то: пут Београд –Kрагујевац преко Младеновца и Тополе; пут Београд – Болеч – Гроцка -Смедерево и даље за Ниш, односно Пожаревац; пут Београд – Липовичка шума -Лазаревац, одакле се рачвао за Ваљево и Горњи Милановац, односно Чачак и даље; пут Београд – Умка – Обреновац – Шабац; железничка пруга Београд – Младеновац- Смедеревска Паланка – Ниш; железничха пруга Београд – Бели Поток – Колари одакле се раздвајала за Смедерево и Пожаревац, односно за Велику Плану и Крагујевац и железничку пругу узаног колосека Београд – Умка – Обреновац – Лајковац – Чачак односно Ваљево. Преко врачарског и посавског среза је ишао далековод Београд – термоелектрана Вреоци одакле се Београд напајао струјом.

Овај крај спада у предео ниског побрђа у чијем се центру налази планина Авала по којој је Авалскикорпус и добио назив.

Због Београда, на кога се наслања као његово залеђе, ова територијаа чије је становништво кроз векове делило његову судбину, такође има изванредан географски и геостратегијски значај.

У борбама за слободу и пре и за време Првог и Другог српског устанка народ са ових простора узео је активног учешћа и дао знамените личности као Васу Чарапића из села Белог Потока (срез врачарски)који је погинуо у борби за ослобођење Београда, обор кнеза Палалију из грочанског села Бегаљице (срез грочански), кога су Турци посекли пред Први српски устанак, који су и у песмама опевани. На посебан начин значајна је историјска личност и Јанко Гагић из села Болеча (срез грочански) кога се Турци нису могли докопати, па су му ухватили сина и повели да га убију, али им се из шуме јавио Јанко да му пусте сина а њега да посеку, што се и десило, па је о томеВладимир М. Јовановић испевао песму која гласи:

О Т А Ц

Подиже се дивља хајка

Против јадног српског рода што покрива једну реку,

Да му не да да осети застадоше да за оца

Шта је срећа и слобода. Соколићу главу секу.

Ненадовић храбри паде И већ џелат сабљу диже

И Бирчанин с њим погину да детету главу скине,

Али Гагић, Јанко Гагић, ал се зачу глас ненадни,

Он умаче у планину. Глас Гагића из планине:

Залуд хајка за њим јури „Станте, Турци, станте вуци,

Без одмора и без станка не грешите руке своје,

Нигде нема горског сина не дирајте соколића

Нигде нема Гагић Јанка. Ево русе главе моје!

Па кад хајка не могаше Па изађе из шипрага,

У планини да га нађе те нејаком збори сину:

Она ману горске кланце „Иди, сине, иди, надо,

И у Болеч село зађе, иди, птићу, у планину.

Па Јанкову кућу тражи. Па кад света ора дође,

Тражи жене самохране, Те се поклич гором вине,

Тражи децу без одбране ти се сети баба свога

И јуначни над нејачи, што за тебе сада гине;

Ухвати му једног сина ти се сети да он за те,

Ухвати му једног птића даде русу главу своју,

Соколова соколића Да ти њега замењујеш

Па га води друмом царским у крвавом светом боју“.

Да бар њему главу скине; То изрече главу саже,

Турци дете на смрт воде, сабља севну, а он мину,

А друм води крај планине. А соколић дотле беше

Па кад бише на ћуприји Одлетео у планину“.

Ту је и Сима Марковић, кнез кнежине посавске, нахије београдске, из села Великог Борка (срез посавски). Када је 19.марта претседавао Правитељствујушчим совјетом сербским у Смедереву. Сима је тада изасланику турскг султана, који је тражио да Срби наставе да плаћају данак и да своју војску ставе под турску команду у рату Турске против Русије, дао чувени одговор:

„Србија гледа на се као на сасвим самосталну земљу. Она неће да плаћа никакови данак, и нигда неће да подигне оружје на своје сојузнике (Русе)“

И у српско турским ратовима 1876-1878 и у балканским ратовимѕа 1912-1913, и у Првом светском рату, народ овог краја поднео је огромне људске и материјалне жртве о чему сведоче и споменици или спомен плоче у сеоским црквама овог краја са бројним именима погинулих.

У политичком животу главну реч водила је Радикална странка која се другом половином тридесетих година 20 века трансформисала у Југословенску радикалну заједницу, па демократска странка, док су остале странке имале мањи број гласова и мањи утицај. Избори су вршени за општинске управе, бановине и народну скупштину Југославије. Гласање је било јавно, па и у присуству жандарма. Жене нису имале право гласа, а омладинци су гласали после служења војске, а и војска и војници и официри нису гласали.

У овим срезовима био је мали број симпатизера и присталица Комунистичке партије Југославије (КПЈ), али је ова партија највише имала симпатизера и чланова у посавском срезу, где је пред Други светски рат постојало и неколико партијских организација и организованих група симпатизера и кадидата за пријем у КПЈ. Али њихов стварни утицај био је већи од њиховог броја. Неке припаднике грађанских странака које су оштро критиковали власт од ње су сматрани за комунисте иако то нису били. Поједини радници из села који су радили и живели у Београду,као и неки ђаци – гимназијалци и студенти који су били само симпатизери,присталице или чланови КПЈ долазили су на разне скупове по родним селима где су говорили о тешком животу радника и сељака и лагодном животу богаташа и буржоазије, ширили комунистичке идеје о социјалној правди и једнакости, величали Савез совјетских социјалистичких република (СССР) као прву земљу социјализма, и тражили да влада Краљевине Југославије успостави дипломатске односе са СССР и с њим склопи пакт о пријатељству; када је Немачка узела део Чехословачке – судетске области они су говорили да ће бранити Чехословачку; када је Немачка анектирала Аутрију и избила на северне границе Југославије, да ће бранити земљу итд.Они су имали симптизере и међу присталицама грађанских опозиционих странака, које су стварале велико опозиционо, антирежимско расположење у народу на селу где је већина тешко живела, али највише међу омладином и људима из најнижих социјалних слојева који су надничили код сеоских богаташа.

О раду сеоске сиротиње, писцу ових редова Живорад Иконић, земљорадник из Баћевца 12.јула 1962.године, казивао је:

„Рођен сам у селу Баћевцу, срез посавски Умка. Пред други светски рат живео сам са родитељима, сестром и три брата. Били смо врло сиромашна породица. Од 14-15. година морао сам да копам по богаташким њивама. Копачне наднице су биле мале, а мене су исплаћивлио мање него одраслим копачима.

Не знам да ли сам ушао у 17.годину када сам упитао Јанка Бркића, најбљег косача у селу и околини, да ли може да ме прими да косим са њим, јер је обично он погађао косидбе са газдама у име својих другова с којима је заједно радио. Косачке наднице су тада биле веће од копачких и износиле су 10 динара. Каже мени Јанко да сам млад и да је кошење врло тежак посао.

На моје наваљивање, он ми једног дана каже да сутра имају косидбу на ливадама Панте Бркића, у пределу Маге, између Баћевца и Бождаревца.И каже ми да је питао газда Панту и он му је рeкао да могу и ја да косим. А Јанко је морао да претходно каже сваком газди па и газда Панти који ће косачи косити. Ово зато што су се неки косачи замерили газдама и они нису хтели да их више виде на њиховим ливадама или њивама. Јанко ми је рекао да морамо пре изласка сунца на њиву, а најбоље је да пре сванућа дођем код њега кући,пошто ми је то спутно , па да идемо заједно. Тако и урадим. И пре зоре ми кренемо на ливаду. Успут нас сустижу и остали косачи. Прођосмо поред гробља и пре изласка сунца стигосмо на ливаду. Стиже на чези и газда Панта и све нас поздрави. Јанко се са њим договори одакле да се почне са косидбом. Ми се распоредисмо и почнемо да косимо. Тек тада је сунце изашло. Ја последњи.

Кад је био одмор, каже мени газда Панта:

- Жико, ево ти балон па иди на Точак (извор) и донеси воде.

Ја уморан, једва чекам да се одморим. Али шта ћу, узмем велики балон и преко баћевачке реке на извор Точак. Напуним балон, који сам једва донео на ливаду и предао газда Панти. Он ме упита где ми је пампур којим је он затварао балон, јер га ја нисам донео. Рекао сам му да не знам.Газда је оћутао.

Сунце зашло. Ми не прекидамо док нисмо завршили откосе. Онда крећемо у колони за газда Пантом, који на чези иде испред нас. Идемо његовој кући...После вечере газда Панта нас исплаћује. Свакоме даје по банку (десет) динара, а мени каже да ми припада осам динара, јер је мој откос био мањи од одраслих косача, али ми ни толико неће дати, већ само шест динара зато што сам изгубио пампур – затварач од балона за воду. Ја ћутим. Ћуте и одрасли косачи, боје се, ако нешто кажу да ће наљутити газда Панту и да им, можда због тога, он каже да сутра не долазе да косе. А незапослене сиротиње било је много па је газда Панта могао лако да нађе другог косача.

Сутрадан опет пре сванућа смо на ливади...

И опет ме газда Панта посла са балоном на извор по воду. Ја идем и гледам по трави да нађем пампур,али га нисам видео и тако стигнем до извора. Кад на камену поред извора стоји пампур, где сам га јуче оставио кад сам долазио по воду. Ја га радосно ставим у џеп... Увече ми газда Панта да је осам динара, а осталима опет десет. Али и то је више него што сам добијао за копање. Ја му тада дам пампур, а он ми да она два динара што ми је претходно вече задржао за пампур“.

На разним скуповима, игранкама, пијацама, вашарима, свадбама, где су били присутни жандарми они су спречавали да говоре лица које су сматрали за комунист, хапсили их, кундачили, притварали у жандрмеријске нстанице и после проведене ноћи у затвору пуштани на слободу.

Општа ситуација у Краљевини Југославији била је оптерећена разним економским, социјалним , националним и другим проблемима који су потресали земљу.

Са тако нерешеним проблемима, Немачка и њени савезници су напали Југославију и после кратког априлског рата 1941, је окупирали. За време повлачења много оружја и опреме бачено је по путевима куда је војска одступала,па су сељаци много тога скупили, а где је било комуниста и симпатизера КПЈ они су то скупљали по партијској директиви.

Сељаци, а нарочито стари ратници, били су изненађени краткотрајним ратом и брзом капитулацијом југословенске војске. Тада су настале приче о издаји и петој колони.

А пета колона је назив за организације, групе и појединце, који за рачун нападача – агресора унутар своје земље делују пропагандно, шпијунажом,

диверзијама, а изводе и борбена дејства ради подривања њеног јединства и одбранбене моћи. Назив потиче из шпанског грђанског рата 1936-1939, а употребљен је за обележавање снага које су деловале као пета колона у опседнутом Мадриду упоредо са четири наступајуће спољне колоне према граду.

У Краљевини Југославији, пред Други светски рат 1939-1945, Немци су имали врло јаку и добро организовану пету колону. Од 1920.године постојало је Швапско-немачки културни савет - Културбунд, који је пред рат директно био укључен у немачке ратне планове. Културбунд је имао око 400 месних организација, са преко 300.000 чланова организованих у групе ради извођења војно-полицијске обуке и диверзантско-саботажних акција.

Каква је њихова активност била у краткотрајном априлском рату сведочи и сећање резервног поручника војске Краљевине Југославије, Радојице Вукићевића, предратног члана КПЈ и носиоца „Споменице 1941.године“:

„Једанаестог априла 1941, наше трупе из састава Шесте самосталне армије започеле су повлачења на десну обалу Дунава, јер је немачки моторизовани корпус из Румуније брзо продирао и већ заузео Вршац и Петровград, данашњи Зрењанин. Мој Осми пешадијски пук налазио се у саставу Банатског одреда. Те ноћи пук је имао да се последњи повуче, а Трећа чета, којом сам командовао после дезертирања њеног командира Пријића, из Трећег батаљона, налазила се у заштитници.

Били смо последњи на територији Баната! Бар тако смо били обавештени од више команде. Дванаестог априла, око пол сала после поноћи, док смо пролазили кроз Панчево на нас је са свих страна отворена паклена ватра из пушака и пушкомитраљеза. Фолксдојчери – културбундовци пуцали су из околних кућа и иза углова и хтели да нам спрече повлачење. Почели смо борбу у мраку. Војници су били страшно огорчени и никог нису штедели. Било нам је потребно цео сат и по да разбијемо петоколонаше. Заробили смо их седамнаест, а код једног смо пронашли око три стотине трака са кукастим крстовима. Ваљда је те ноћи требало да их раздели онима који још нису стигли да се наките тим прљавим знамењем. Одред војника под командом наредника Милића потерао их је према мосту...“

Већ је свитало кад је мала заштитница прешла панчевачки мост, водећи заробљене „Јупитеровце“ ( и такав назив су носили неки културбундовци).

У својим сећањима, поручник Радојица Вукићевић наставља:

„На другој страни стајали су бригадни генерал МИЛУТИН ЖУПАЊЕВАЦ, командант Банатског одреда, пуковник Душан Боснић, командант мог Осмог пешадијског пука и још један виши пофицир.

- Мост је миниран и ви ћете, господине поручниче присуствовати његовом рушењу, као члан комисије, наредио ми је генеал Жупањевац.

Очекивао сам да ћу чути страшну експлозију, али, ово рушење било је право ремек дело наших инжењераца. Јер, конструкција се без детонације сручила у воду. Стубови су просто били пресечени на више места и једино што се чуло, то је био јак тресак делова који су просто потонули. Могло је бити око пет часова и десет минута када је то извршено.

Генерал Жупањевац нас је похвалио због борбе са културбундовцима, а пуковник Боснић је наредио да ухваћене петоколонаше спроведемо у Липовичку шуму, где су се повукли остали делови нашег пука.

Тада сам први пут видео Београд после бомбардовања... На мене је призор деловао поражавајуће. Ту и тамо гореле су зграде, свуда страшне рушевине. Док смо ишли, неколико појединачних немачких авиона је кружило и бацало бомбе ту и тамо. А у Сарајевској улици били смо просто слеђени кад смо, газећи преко крша, видели откинуте делове тела деце и жена, ноге и руке... Требало је много енергије да обуздамо војнике, који су хтели да ухваћене културбундовце пострељају одмах ту, на улици. Издајници су ишли погнутих глава и с времена на време понеки од њих би на нас, искоса, бацио подмукли поглед. Ваљада су се надали да ће још дочекати да нам суде...“

Кад је заштитница стигла по подне у Липовичку шуму, сустигли су друге делове војске у повлачењу. Тада су „Штуке“ (немачки јуришни авиони) започели да нападају југословенску војску у одступању обрушавањем и митраљирањем.

Радојица Вукићевић, у својим сећањима наставља:

„На питање коме припадају, одговорио ми је поручник Вукчевић да су у саставу Сремске дивизије, којом командује генерал Јован АНТИЋ.

Пуковник Боснић је сазнао да се командант дивизије налази негде у некој вили. Наредио је мени и поручнику Вукчевићу да га пратимо. Та једноспратна лепа зграда налазила се на крају Липовичке шуме према Степојевцу ( у селу Мељаку). Очекивали смо да ту нађемо штаб дивизије, али смо затекли само генерала Антића. Био је у новој униформи, беспрекорно елегантан. Видео сам да је пуковник Боснић поцрвенео од љутине.

На све стране поред путев стоје разбацани топови, опрема, оружје, муниција... дивизија је у расулу! Плануо је пуковник Боснић. Шта то значи? А дивизија под вашом командом требало је да брани Београд!

Увређен што му се пребацују чињенице, генерал ЈОВАН АНТИЋ се разбеснео о упиљио у Боснића.

То није ваша ствар господине пуковниче! – одбрусио му је генерал Антић.

Нећу ваљда да вама полажем рачуна?

На то се пуковник Боснић окренуо и изишао без поздрава а ми за њим.

После тога је преки ратни суд Осмог пешадијског пука пресудио да се свих седамнаест „јупитероваца“, „због издаје отаџбине и земље чији су грађани“, затим „мучког препада на југословенске трупе у ратном стању“, казне смрћу и пресуду одмах извршити.

Огорчени војници су се добровољно јављали, - каже Радојица Вукићевић. Команду над одредом за стрељање преузео је активни поручник Вукчевић. После нашег повлачења Немци су те издајнике сахранили усред Панчева и подигли им споменик, а сваки мештанин приликом проласка морао је да диже руку на хитлеровски поздрав. Извршили смо ту пресуду чисте савести и камо среће да се са издајницима свуда тако поступало“.( Милорад Јанковић: Априлски рат, Политика, понедељак, 4.јуна 1973 г., наставак 63).

Део банатског одреда сместио се у селу Баћевцу, близу Липовичке шуме, као и њихов командант генерал Жупањевац. Генерала је неколико чланова КПЈ из села, који још нису подлезали војној обавези молили да их прими у одред, али им је он, потрешен одговорио да зато нема потребе јер је војска у расулу.

Поред Фолксдојчера стрељаних у селу Мељаку код Липовичке шуме, Банатски одред је једног фолксдојчера, од ухваћених фолксдојчера за време ноћне борбе у Панчеву, спровео у Баћевац. Где је саслушаван и после стрељан и сахрањен у шуми званој Влајковића Луг, недалеко од цркве у Баћевцу.

Убрзо после капитулације у Баћевац су дошли Немци и Фолксдојчери из Панчева, ископлаи леш стрељаног и пренели у Pанчево где је поново сахрањен. Немци су приликом боравка у Bаћевцу саслушавали неколико сељака као и општинске службенике, нарочито општинског деловођу Илију Влајковића, а посебно су дуго саслушавали баћевачког свештеника Мирољуба Живковића, у чијој је кући генералЖупањевац спавао ноћу 12/13. априла 1941.године, а који је иначе од раније познавао генерала Жупањевца јер су родом из Левча у Шумадији.

Године 1943, Немци су поново долазили у Баћевац и дуго су саслушавали свештеника Живковића. По казивању писцу ових редова, утисак је свештеника Живковића, да су Немци хтели да дођу до неких података о кривици генерала Жупањевца за стрељаног фолксдојчера а и за друге. Генерал се тада налазио у немачком заробљеништву и Немци су хтели да му суде, и генерал је, као ратни заробљеник, имао због тога великих непријатности.

Тих априлских дана у Баћевцу су били смештени и делови Сремске дивизије. Писац ових редова је гледао код куће његовог деде Велимира, неколико коњичких официра који су плакали што се војск практично без борбе распада, а они су желели да се боре.

После краткотрајног рата, Немци су у Србији успоставили немачку војну окупациону управу са задатком да активира српски управни и полицијски апарат која би под немачком контролом осигурала ред и мир и активирала привреду и омогућила пљачку Србије за потребе Немачке.

„У саставу немачке војне управе била су два штаба: управни који је вршио функцију окупационе владе и био надзорни орган српских власти и командни штаб, надлежан искључиво за војна питања. У штабовима је било око 700 официра и службеника.

Војна управа је на целом подручју окупиране Југославије била заведена само на подручју Србије, а решење о томе је потписао командант Врховног штаба немачке сувоземне војске, фелдмаршал Валтер фон Браухич, 20.априла 1941.године. Србија је била обавезна да плаћа контрибуцију за издржавање немачке војске на својој територији“.(Васа Казимировић: Србија и Југославија 1914-1945, књ.3, стр.741).

Генерал који је стајао на челу војне управе у Србији имао је на почетку звање војног заповедника, а од септембра 1941, титула му је гласила: Опуномоћени командујући генерал у Србији и био је непосредно подређен војном заповеднику Југоистока, чије је седиште било у Солуну,а од лета 1943, у Београду.

Немачке трупе ушле су у Београд 12.априла, а већ 14. априла командант немачких окупационих трупа у Србији, фелдмаршал фон Вајкс, командант немачке 2.армије издао је проглас у коме је речено:

„Државне власти, административне управе, полиција и школе продужиће свој рад и даље. Тако ће оне служити сопствени народ. Њихови управници су оговорни за лојално држање према окупаторским властима. Чиновници у државној управи продужиће да добијају досадашње плате“.

А у самом акту капитулације војске КраљевинеЈугославије, у делу под насловом „Одредбе о извршењу примирја између немачке и југословенске оружане силе“, од 17. априла 1941. године стоји:

„Органи жандармерије и полиције који су морали да напусте своја мирнодопска места с одступајућим трупама, имају се сместа упутити на своје редовне дужности. У својим мирнодопским местима морају се одмах јавити немачким посадним трупама“. У службеном, пак, Упутству Команданта Копнене војске о организацији окупационе управе уСрбији од 20.априла 1941, писало је:“...Уколико домаће власти желе да наставе свој рад, треба их према могућностима ставити под најстрожу контролу“.

Већ 22.априла 1941.године, истог дана када је примио дужност војноуправног команданта Србије, генерал Ферстер је обавестио свог претпостављеног, команданта 2.немачке армије фон Вајкса, да намерава да формира цивилну управу у Србији на челу са бившим управником београдске полиције и министром унутрашњих послова у влади Милана Стојадиновића, Миланом Аћимовићем.

Успостављање прве квислиншке управе у Србији, Савета комесара, било је у знаку немачког неповерења јер су у највишим круговима Рајха Срби сматрани за бунтовнике и превратнике. Стога је образовање домаће управе и њен

персонални састав био у надлежности немачке службе безбедности (Reichssieherheitshauptamt).

Постављањем квислиншке управе у Србији практично је руководио заменик шефа Управног штаба Војноуправног команданта, а практично је главну улогу у избору министара имао Фајне (Gеrhardt Feine), помоћник Феликса Бенцлера, опуномоћеника Министарства спољних послова Рајха у Србији, који је као саветник немачког посланства у Београду пре рата био добар познавалац прилика.у Србији.

Прва домаћа цивилна управа у окупираној Србији, која се звала Савет комесара, успостављена је 30. априла 1941.године на предлог Управног штаба Команданта Србије и одржала се до краја августа исте године. У Комесаријат су ушли мање познати политичари Краљевине Југославије, јер они познатији нису били расположени, бар у тој фази рата, за активну сарадњу са окупатором. Комесар Министарства унутрашњих послова и председник минитарског савета,односно Савета комесара, био је Милан Аћимовић. Комесар Министрства правде постао је Момчило Јанковић, адвокат, за комесара Министарства финансија постављен је Душан Летица, бивши министар, комесар Министарства пошта, телеграфа и телефона Душан Пантић, бивши министар у влади Драгише Цветковића,.комесар Министарства привреде инжењер Милосав Васиљевић, директор Београдског сајма, комесар Министарства саобраћаја др Лазар Костић, професор Београдског универзитета, комесар Министарства исхране Јеремија Протић, бивши помоћник министра финансија, комесар Министарства социјалне политике и народног здравља др Стеван Иванић и комесар Министарства грађевина инжењер Станислав Јосифовић.

Више од две недеље јавности није званично саопштено оснивање цивилне управе. Комесаријат се обратио народу тек 16 маја преко дневне штампе, деклерацијом о успостављању цивилне српске управе и позивом на сарадњу и поверење.

Ослањањем на стари апарат власти било је Немцима у управно-техничком погледу од велике помоћи. Пракса у већини потчињених европских земаља

показала је да је окупационој управи једноставније да се ослони на домаће политичаре и чиновништво, који су из рaзличитих мотива спремни да колаборирају, него да оснива комплетан сопствени апарат управе (власти).

Међутим, немајући довољно поверења у домаћи бирократски апарат. Немци су обезбедили надзор над домаћим органима власти на свим нивоима – од министарстава до среске и општинске управе. Сам Комесаријат, а касније и Влада (народног спаса) на челу са генералом Миланом Недићем, били су подређени Управном штабу Команданта Србије; контролу над среским начелствима вршио је командант надлежне фелдкомандантуре, док је надзор над локалном управом, општином и градском имао командант места. Савет комесара а кaсније и Влада, као ни нижи органи управе, нису могли самостално да врше функцију власти, већ су морали да траже одобрење надлежних органа немачке окупационе управе...

Комадањем Југославије, Србија је била сведена, мање-више, на границе које је имала до 1912.године, до „преткумановске Србије“. Према немачким подацима, она је имала 51.100 квадратних километара (преткумановска Србија – 48.303 ккм) са 3.810.000 становника, рачунајући у тај број и Немце у Банату, Румуне, Мађаре, и друге. Србија је остала и без Срема и без Бачке. Од читаве територије Косова и Метохије, у саставу Србије остала су само три среза: Подујево, Вучитрн и Косовска Митровица. Све остало ушло је, прво, у оквир италијанске окупационе зоне да би, затим, 12.августа 1941, указом италијанског краља, било припојено „Великој Албанији“.

„Због слабих резултата Аћимовићеве комесарске управе, војноуправни заповедник Србије се одлучио, да 29.августа 1941, нову владу повери армијском генералу Милану Недићу, полазећи од његовог високог чина у бившој војсци, енергичног антикомунизма који је исповедао, његове уверености у победу Трећег Рајха, као и у обнову Србије у крилу новог европског поретка, где је она, по његовим схватањима, требало да тражи своју будућност.

Недић је за Немце био човек од несумњивог ауторитеа, далеко испред других кандидата, а, при томе, и војник чија се енергија могла искористити у гушењу устанка. . Дотадашњи немачки сарадници били су од мањег значаја, политички минорнији, а од раније познати као носиоци немачких погледа на уређење друштва, стари сарадници предратних режима са немачком полицијом и Главни уредом за безбедност Рајха, као Драги Јовановић, шеф српске службе безбедности, Милан Аћимоић, пропагандисти типа Станислава Кракова и Данила Грегорића. Са гледишта немачких потреба, Недићу је била намењена улога техничког оруђа њихове војноуправне политике.

Прихватањем претседничког места у квислиншкој власти и њеним образовањем Недић се унапред одрекао своје властитости. Од часа када је постао немачки заробљеник, он практично није имао маневарски простор, сем да у крајњој линији служи Немце. Самим чином прихватања понуде и добијањем „инвеституре“, Недић је себе довео у подређен положај; примио је на себе срамоту колаборације, а да није успео да повеже поцепану српску буржоазију; поистоветио се с немачком политиком без резерве, а да ни најмање није успео да промени антисрпско расположење немачког врха, иступао је као претседник владе, иако је сваки немачки функционер у Србији могао да доведе у питање његове акте; изјаснио се да ће угушити устанак, а Немци су били принуђени да га сламају оперативним трупама доведених с других фронтова; тражио је проширење Србије,док су Немци крајем 1941, и почетком 1942, довели Бугаре за окупаторе у велики део Србије; није се изјаснио против свога краља, али га је овај деградирао због колаборације; нападима на савезничке силе у говорима, које Немци нису имали потребе да цензуришу, навлачио је на себе одијум квислинга и у међународним размерама; патетично је настојао да спречи немачки терор над народом, подносећи протесте, меморандуме, претећим оставкама, иако се овај настављао несмањеном жестином под владом на чијем је челу и даље остајао гнерал Недић.

Упрезањем у кола Осовине Недић је дошао у сукоб с Југословенском владом у избеглиштву, која је од њега морала да се дистанцира, мада су српски кругови у емиграцији наставили да разграничавају Недића од Павелића, наводећи да је

први градио капитал спасиоца дела српског становништва које је пред терором морало да потражи уточиште у Србији, а други да је био гробар српског народа у Независној држави Хрватској.

Стављајући касније Недића под слово „З“ (заклати), емигрантска влада га је практичnо била отписала. Заједно са Димитријем Љотићем, „идеалистом“,како воле да га називају Немци, који је сањао о унутрaшњем препороду српског народа на основу фашистичких начела и нове организације друштва, Недић је сведочио о силазној дегенеративној линији водећих људи српског грађанства“.(Бранко Петрановић: Револуција и контрареволуција у Југославији 1941-1945, књ.1,стр.239-241).

Задатак Недићеве владе био је да ојача жандрмерију и помогне Немцима у гушењу устанка у Србији и да омогући Немцима да наставе економску експлоатацију Србије.

„Недићева жандармерија (недићевци) која је 3.марта 1942, преименована у Српску dржавну стражу(СДС), другом половином 1941, бројала је око15.000 жандарма који су касније преименовани у стражаре.

Димитрије Љотић, вођа фашистичке странке „Збор“, октобра 1941, формирао је своју партијску војску – Српску добровољачку команду, јачине око 2000 добровољаца (љотићевци), која је крајем 1942, преименована у Српски добровољачки корпус (СДК) који је средином 1943, достигао број од око 9000 добровољаца добро наоружаних. Идеолошку основу добровољачког корпуса сачињавала су основна начела „Збора“, која су предвиђала борбу против: слободних зидара, Јевреја, комуниста, западњачког капитализма и његових облика дотрајалости и стварање независне монархистичке Србије везане за Немачку. Командант СДК био је пуковник Коста Мушицки.

За разлику од Недићеве жандармерије у којима су били легализовани одреди четника Драже Михаиловића, љотићевци су били против четника ДМ па је долазило и до међусобних сукоба ко је бољи и већи антикомуниста и монархиста.Најбољи борци – љотићевци били су из редова омладинске организације „Бели орлови“, који су потицали из средњограђанских кругова и богатијих сељака, од настанка обележени као непомирљиви борци против комуниста и демократије.

У лето 1941, Немци су придобили за сарадњу четничког војводу Косту Пећанца, који је формирао више четничких одреда, у којима је крајем 1941, било око 3000 четника, а расформирани су крајем 1942.године.

Од краја новембра 1941, овим квислиншким формацијама су се придружили и легализовани четници Драже Михаиловића.

Све ове квислиншке формације наоружаване су од Немаца и биле подчињене немачкој команди.

Специјалну оружану формацију у служби немачког окупатора представљао је Руски заштитни корпус, јачине око5000 војника, под командом генерал-

лајтанта Штајфона, бившег царског и Врангеловог официра, који је у борбеним дејствима био потчињен немачким, односно бугарским штабовима“. (Бранко Петрановић: Револуција и котрареволуција у Југославији 1941-1945, књ.2.,стр 2-29).

Немци би у Србији, поред три посадне дивизије, морали тај број повећати бар за још две дивизије, да им у борби противу партизана и пљачкању српске привреде нису помагале квислиншке војне формације и четници ДМ.

Kвислинг (Kvisling)- општи појам, настао у Другом светском рату, за грађане појединих држава (војна и цивилна лица), који су се отворено ставили у службу фашистичко-нацистичких сила, непријатеља и окупатора своје земље, и то правдали тобожњим националним интересима. Назив Квислинг потиче од норвешког официра (Vidkun Kquisling), који је за време немачке окупације Норвешке био претседник норвешке владе. После ослобођења Норвешке, осуђен је на смрт и погубљен.

Квислинзима су за време Другог светског рата сматрани: Хаха у Чешкој, Павелић у Хрватској, Рупник у Словенији, Недић у Србији, Петен у Француској, Дегрел у Белгији, Тука у Словачкој, Антонеску у Румунији, итд.

У југословенској историографији квислинштво се назива и колаборација.

У овом тексту употребљаваће се оба назива и квислинштво и колаборација, као и сарадници и помагачи окупатора, или домаћи издајницi

Формирање Авалског корпуса При крају четврте године Другог светског рата и протека две и по године од окупације Југославије од Немачке и Италије и њихоvих савезника Мађарске и Бугарске, и две године од почетка Народноослободилачког рата под руководсгвом Комунистичке партије Југославије (КПЈ), војнополитичка ситуација се променила у корист антихитлеровске коалиције која је преузела стратегијску иницијатгиву.

На Руском (Источном) фронту, главно ратишту Другог светског рата, после Стаљинградске битке, Црвена армија је незадрживо потискивала трупе Немачке и њених савезника са териториоје СССР према западу и Немачкој.

Западни савезници: Велика Британија – Енглеска и Сједињене америчке државе – Америка су избациле италијанске и немачке трупе из северне Африке и пренели ратне операције на територију Италије која је септембра 1943, капитулирала, чиме су створили јужни фронту Европи.

У Азији и на Пацифику Англоамериканци су зауставили експанзију Јапана и прешли у снажна нападна дејства

На југословенском ратишту јединице Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ),после тешких битака на Неретви и Сутјесци показали су се неуништивим настављајући успешно своја Борбена дејства.

У Србији Народноослободилачки покрет (НОП) превладао је кризу 1941/1942 и распростирао је своју активност. На ратишту централне Србије, у Шумадији дејствовали су Први шумадијски , Космајски и Чачански народноослободилачки партизански одреди укупне јачине око 500 партизана од чијег је састава 5.октобра 1943, на планини Руднику формирана Прва шумадијска бригада Народноослободилачке војске и партизанских одреда Србије (НОВ и ПОС).

У јужној и југоисточној Србији партизански одреди створили у слободну територију на којој је формирана Прва јужноморавска партизанска бригада НОВ и ПОС.

После дугих припрема и у северној Шумадији, у београдском округу, средином 1943, почело је стварање војних формација Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО), како су се од 1942, званично називали равногорски четници ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића Начелника Штаба Врховне команде ЈВуО и министра војске, морнарице и ваздухопловства у влади Краљевине Југославије, која је приликом напада Немачке и Италије на Југославију избегла у Велику Британију – Лондон.

У београдском округу на територији срезова: подунавског – Смедерево, орашког – Велика Плана и јасеничког – Смедеревска Паланка, формиран је Смедеревски корпус, чији је командант био капетан Живан Лазовић, који је 1941/1942, био командант београдског одреда четника Косте Пећанца са седиштем у Раљи, срез космајски.

На територији срезова космајског – Сопот и младеновачког – Младеновац, формиран је Космајски корпус Горске гарде његовог Величанства Краља Петра другог, чији је командант био капетан прве класе Димитије Антоновић.

Колубарска бригада Рудничког корпуса формирана је на територији среза колубарског –Лазаревац.

Одлука о формирању Авалског корпуса који се прво називао Авалски одред, према непровереним подацима донета је другом половином 1942.године. Корпус је образован у северном делу београдског округа као територијална јединица ЈВуО, на територији срезова: врачарског чије је седиште било у Београду, грочанског – Гроцка и посавског – Умка.Командант корпуса је био капетан прве класе Светомир Света Трифковић, а начелник штаба корпуса је био артиљеријски поручник Радомир Милошевић Чеда.

Припреме за формирање ишле су споро, па су се прве оружане групе корпуса почеле појављивати тек крајем лета 1943, прво у посавском, а после у грочанском и врачарском срезу.

Још 5.септембра 1943.године, командант Космајског корпуса Горске гарде (ГГ), капетан прве класе Димитрије Антоновић, послао је Дражи Михаиловићу (Михаиловић) извештај у коме је поред осталог написао да је ишао на територију Авалског корпуса да се састане са командантом али га нигде није могао наћи и да му није познато да тај корпусс има неки одред – јединицу.

У то време, средином 1943.године, акције космајских и шумадијских партизана биле су све бројније и значајније а њихов се добровољачки састав повећавао.

Незадовољан таквим развојем ситуације у северној Шумадији, Дража Михаиловић је 5.октобра 1943, послао радио депешу у којој је између осталог написао:

„Наш Авалски корпус, са срезовима Гроцка, Врачар и Умка, спава дубоким сном. На свим областима у непосредној близини Београда накотили су се комунисти и њихови симпатизери.

Наређује се командантима, и то: мајору Михаилу Јовановићу,(Шумадијски корпус) капетану Лазовићу, (Смедеревски корпус), капетану Николи Калабићу, Опленачки (корпус ГГ),команданту колубарског корпуса Комарчевићу и Рудничком корпусу да најенергичније, са југа на север, чистећи успут све срезове, очисте нарочито срез космајски, а нарочито је важно што пре очистити срезове Гроцка и Умка.

Несме тако више да буде. Све ћу да вас посмењујем. А цео авалски крпус ћу да растурим“. (Проф.др Миодраг Зечевић: Документа са суђења Равногорском покрету 10 јуни – 15 јули 1946.год.,стр.601).

Михаиловић је поставио за новог команданта АК капетана Блажу Вукчевића, команданта 3.младеновачке бригаде Космајског корпуса, али је он погинуо у борбу против партизана 28.октобра 1943, у селу Дучини у космајском срезу, где је командовао својом бригадом. Тако је пропао први покушај смењивања команданта Авалског корпуса (АК).

Тек после радиограма Михаиловића командант корпуса мајор Трифковић је на брзину и форсирано почео да формира јединице корпуса и тек када је нешто сворио, 19.октобра послао је Михаиловићу следећи извештај:

„Југословенска војска у отаџбини

Штаб авалског корпуса

19.октобар 1943 г.

Положај

Господину Министру војске, морнарице и ваздухопловства и начелнику штаба Врховне команде

У вези Ваших радиограма Бр.526 и 527 од 5.октобра 1943 год. подносим извештај о стању у Авалском корпусу и то:

I посавска бригада

Организација у срезу посавском изведена је у потпуности. У селима постоје сеоске страже које су и дању и ноћу под оружјем. (у то време организација је изведена и страже су постојале само у неколико села – ДДБ).Смена стража врши се на 24 сата. У срезу постоје два одреда по 50 људи, под командом команданта батаљона, а два одреда од по 20 људи и то један под командом команданта бригаде а други под командом команданта батаљона. Једино село које није било организовано и које је било заостало била је Сремчица а делимично и Остружница. Али је у току ових дана и ту ликвидирано са комунистима и њиховим симпатизерима и спроводи се организација пуном паром. Такође је одређен и један одред у јачини 30 људи који ће стално бити на том терену

Формирање већих одреда је немогуће, због свакодневног доласка Немаца у срез.( И ово је измишqотина – ДДБ) У случају потребе може се увек формирати одред од неколико стотина људи и употребити где буде потребно, поред већ постојећих одреда. А како су села стално под оружјем то је формирање већих одреда за сад непотребно, пошто комунисти несму да уђу у села. Комуниста у самом срезу нема, једино што се с времена на време пребацују из космајског среза и то из села Лисовића, Парцана, Губеревца и Баба у засеок Равни Гај (посавског села Барајева), одакле се поред Рипња пребацују у Сремчицу. Међутим после чишћења Сремчице и ово је потпуно онемогућено.

Да је овај срез организован и потпуно обезбеђен може потврдити резервни мајор г.Петроније Николић који је провео у овом срезу више од пола године.

Потпоручник г.Којић такође се налазио дуже време у овом срезу, са неким својим старешинама и тек се вратио у свој срез када је тамо постало сигурније доласком мајора г.Комарчевића.Исто тако и капетан г.Лазовић (командант Смедеревског корпуса) док се налазио у Космају више пута се склањао у овај срез.(Лазовић је 1941/42. био командант београдског одреда четника Косте Пећанца у Раљи, срез космајски. Када су се крајем 1942, ти четници по наређењу немачке команде расформирали он се крио по селима космајског и Барајеву и Бождаревцу посавског среза док није пришао четницима ДМ и почео да формира Смедеревски корпус – ДДБ). Молим да се пита и мајор г.Павле Грујић, који је провео овде извесно време са својим штабом, за организацију и безбедност овог среза. Такође су овде били и Ђенерал г.Ђукић и капетан г.Михаиловић „Вили“ (командант Београда), па би и они могли дати своје мишљење.

Нааведено је да командант ове бригаде поручник Коста Маринковић има потајни споразум са комунистима. Ово су потпуно погрешно обавестили Господина Министра, јер према броју ликвидираних комуниста, према стању извршене организације и према залагању поручника Маринковића, ово се не слаже. Поред тога, из ухваћених комунистичких архива ( и ово је неистина - ДДБ), види (се) најбоље колико они кукају на поручника Маринковића и стално га осуђују на смрт, као једног од њихових највећих непријатеља. (Поручник Маринковић је 1941/42. био командир чете у Лепеничком одреду војводе Боже Лепеничког за срез посавски – Умка, углавном са боравком у Барајеву – ДДБ). Велики број омладинаца, који су послати из штаба 2 (Горски штаб 2 – Команда Београда) за обуку у овај срез, а и других омладинаца који стално долазе из омладинског штаба (ЈУРАО) могу такође потврдити истинитост ових навода.

Стање оружја у овој бригади за сада (је) задовољавајуће али се велика оскудица осећа у муницији.

II.Врачарска бригада.

Досадашњи командант бригаде пешадиски капетан друге класе г.Поповић Љубомир смењен је мојом наредбом Пов.Бр.2 од 1.септембра тек.године и на његово место одређен резервни капетан прве класе г.Минцић Радован а у сагласности са њим и штабом број 2.Свој задатак и поред ове дужности капетан Минцић ће свршити на време.(Да је командант Трифковић споро радио на формирању корпуса види се и по томе што је тек 1.септембра издао наредбу број 2 – ДДБ). Капетан Поповић смењен је због своје неактивности и страха, јер није ни покушао да врши организацију говорећи: „Још није време“. Сва наређења која је добивао за организацију и пропаганду он је спаљивао и по истим није поступао нити давао коме. Због свега морао је лично потписани вршити организацију и одређивати старешине.

У самом срезу уопште не постоје комунистички одреди, сем неколико јачих симпатизера, од којих су неки већ ликвидирани а и остали биће ускоро. Ми имамо у истом срезу један стални одред од 40 људи, сем сеоских стража. Одред се налази под командом капетана Минцића Већи одред је немогуће држати због великог броја Немаца који се налазе на свакој железничкој станици ради обезбеђења пруга и који по цео дан вршљају по селима, тражећи намирнице. До скоро је било у селу Рипњу 300 камиона мостовног трена а у селу Белом Потоку још увек има 200 Немаца. Капетан Минцић успео је својом агилношћу и својим пожртвовањем да упада у ова села и увелико да изврши организацију, тако да ће ускоро и овај срез бити потпуно организован.Са оружјем стојимо слабо.

III.Грочанска бригада.

Организација потпуно спроведена као и у Посавској бригади, с тим што још има да се очисти село Болеч и Брестовик који још имају комунистичких симпатизера. Све вође комунистичке ликвидиране су изузев Мите „Сибирца“ (у Болечу) који се још увек крије са две – три тројке али потпуно неактиван

У трагу смо и њему и ускоро ће и он бити ликвидиран.

На дан 4.октобра тек.године један одред комуниста у јачини 150 људи, пребацио се из Мале Иванче из Космаја у село Врчин где је ступио у борбу са капетаном Минцићем и том приликом био страшно потучен. Пронађено је 5 партизана и 4 партизанке мртве и 8 тешко рањених однето на ћебадима. На нашој страни један лакше рањен. Од убијених партизана био је и један италијански официр. Наш одред пошто је испуцао и последњи метак морао се повући што је помогло партизанима да се несметано извуку и пребаце у Подунавље.

(У овој борби само су погинули партизани који су били у извидници: Александар Аца Радојковић, ковач из Луњевца и италијански војник Марио који је побегао из немачког заробљеништва и дошао у партизане. Са четницима су били и недићевцци из станице Српске државне страже у Врчину, али су после

краће борбе одступили према жел.станици у Врчину где су били Немци који су чували пругу. – ДДБ)

Овај срез обилазиоје ђенерал г.Ђукић па се и он може упитати за мишљење о организацији тог среза.

Са оружјем бригада стоји најгоре, пошто је прошле године у два маха (територија среза) била претресана од стране специјалне полиције и Немаца и све оружје однето. Ипак временом смо успели нешто да скупимо.

Рад у овом корпусу био је најтежи пошто се налази у непосредној близини Београда, те се од Немаца није могла предузимати никаква већа акција за чишћење партизана, јер чим би почињала борба и Немци би се умешали и тукли нас. Због тога је често борба ватреним оружјем избегавана и прелазило се на клање, јер за свако убиство ватренимм оружјем Немци (би) слали да се ислеђује.

Готово сви досадашњи срески начелници били су или комунисти или њихови симпатизери, а такође и сви чиновници срезова и судова. Исtо тако и учитељи су били сумњиви, а десио се случај да нам је и један поп отишао у комунисте са попадијом. Сви су они одређивани по плану у ова околна села Београда да би били у сталној вези са Београдом, док је све одобравано од стране Немаца и наших власти, јер су у њима имали најбољу обавештајну службу против сваке наше акције.

Исто тако из Београда су долазили свакодневно пуни локали (локални возови) и стотине људи ишло (је) по селима под видом куповине намирница, који су ширили комунизам и вршили курирску службу.Тек пошто су свршене све ове и многе друге тешкоће, могло је се прећи на детаљније организовање, што је у потпуности учињено.

Што се тиче обавештајне и пропагандне службе она је најбоље извршена. Потписати непрекидно обилази све села и држи зборове на којима присуствује неколико стотина људи, што је обзиром на ову околину велики број. За шефа обавештајно пропагандне службе одређен је г.Ралетић Јован, који својим говорима и летцима има такође велике заслуге за успешно спроведену организацију. Успешно му при томе помажу и омладинци (ЈУРАО).

Да би се проверило да су моји наводи тачни молим да се одреди једно стручно војно лице, које би извршило детаљан обилазак корпуса и уверило се о правом стању, пошто до сада у овај корпус од претпостављених није нико долазио, сем горе поменутих и делегата В.(рховне) К.(оманде) капетана г. Неготинца који је једино био у селу Конатицама и Степојевцу.

Молим да се поново провере наводи које поднео извештај да Авалски корпус спава и да су скроз неактивни, па да лично обиђе корпус а не да пише по причању можда наших непријатеља или по чувењу.

Командант, мајор

Светислав Трифковић“

Округли печат:“Команда југословенске војске у отаџбини, Горски штаб 76“. (Архив VIII, Рег.бр.2/4, К.54).

Споразуми са Немцима

Споразум од 27.новембра 1943. између пуковника Јеврема Симића и капетана Николе Калабића са немачким представником о сарадњи у борбама против НОВЈ. - П р е п и с

Телеграм команданту Југоистока (Команди Групе армија „Ф“ Об.одел. број 2364/43 стр.пов.од 1.12.43.

Извод из споразума између четничких вођа капетана Николе Калабића и пуковника Јеврема Симића (инспектор четника Драже Михаиловића) од 27.11.1943.:

1.Примирје у срезовима Умка, Врачар, Гроцка, подунавском, космајском, младеновачком, опленачком, аранђеловачком, лепеничком, крагујевачком, гружанском, качерском, колубарском. Четници се обавезују да не врше судску власт самовољно према Немцима и припадницима немачке народне групе. У уговор су укључени немачки Вермахт и полиција, бугарске оружане снаге, Српски добровољачки корпус, Српска државна стража, Руски заштитни корпус, српске власти и привредна предузећа, а на четничко страни – четничке јединице капетана Николе Калабића и пуковника Симића.

2.Примирје треба да створи подлогу – претпоставку за заједничку борбу против комуниста.

3.Потврда Калабића и Симића да се у потчињеним јединицама не налазе припадници сила које су са немачком у рату. Обавеза Калабића и Симића да спрече и прекину обавештајне путеве који би могли да дају обавештења непријатељима великонемачког Вермахта о немачким војим покретима.

4.Укључивање четничких јединица у немачко борбено вођство приликом већих заједничких борбених дејстава.Борбене задатке четничким јединицама за ово време одређује немачко вођство.

5.Измена штабова за везу.

6.Лиферовање немачке муниције за извођење заједничких борбених задатака према војничким потребама.

7.Уговор је орочен до 31.12.43. Продужење је стављено у изглед ако четници буду исти лојално спроводили.

8.Уговор се има држати у тајности“.

(Снимак документа (писаног на машини) у Архиву VIII, НАВ-Т—77,р.882,с.5630907.).

„Строго поверљиво

Препис

Командант Југоистока Командно место

(Команда Групе армија „Ф“ 23.1.44.

Абвер – група АО

Бр.692/44 стр.пов.

У наставку доставља се препис уговора између војноуправног команданта Југоистока и инспектора четничких одреда Драже Михаиловића, пуковника Симића (Јеврема), који је сачињен 17.1.

Препис

У Г О В О Р

Између војноуправног команданта Југоистока, као највишег органа окупационих снага у Србији и представника Немачког Рајха у односу на српску владу, с једне стране, и инспектора четничких одреда Драже Михаилоића, пуковника Симића, с друге стране

закључује се следећи споразум о оружаном примирју:

1.Сврха споразума је заједничко вођење борбе противу комунистичких партизана, у ком циљу ће се све јединице четника ДМ потчињене пуковнику ЈeвремуСимићу уклопити у борбу немачких и бугарских оружаних снага, као и српских владиних јединица, против комуниста.

При томе је предвиђена изградња заједничке обавештајне службе као и међусобно пружање подршке

2.Уговорно подручје обухвата следеће срезове: Умка, Врачар, Гроцка,Подунавље, Јасеница, Космај, Младеновац, Опленац, Орашац, качерски, Крагујевац, гружански, лепенички, Велики Орашац, колубарски и протеже се, сем тога, према западу до 5 км западно од железничке пруге Обреновац – Г.Милановац.

3.На уговорном подручју неће се за време трајања споразума вршити хапшење и дејства против припадника покрета ДМ уколико не би биле такве мере нужне због кривичних дела појединих припадника.

4.Пуковник Симић потврђује да се на уговорном подручју унутар јединица које су њему потчињене не налазе припадници сила које су у рату са Немачком, нити као официири за везу нити у било којем другом својству.

5.За време трајања уговора суздржаће се четници ДМ сваке непријатељске делатности према немачким, бугарским и српским јединицама и установама полиције, као и против војних и цивилних управних органа. Регрутација за јединице српске владе неће се спречавати, чак ни пропагандом. Једнако ће се прекинути вршење репресалија и претњи према породицама оних Срба који су у служби српске владе или окупационог апарата као војници, чиновници, намештеници, радници или било којем другом својству.

6.Уколико се на уговорном подручју појаве јединице ДМ са којима није склопљен уговор о оружаном примирју, пуковник Симић ће те јединице или потчинити себи или ће се постарати да оне напусте тај реон. За држање припадника таквих јединица, које би било противно духу уговора, пуковник Симић одговара окупационим властима. Ниже старешине пуковника Симића које овај споразум не признају, треба да буду одстрањене са уговорног подручја.

7.Четници ДМ обавезују се да ће се у уговорном подручју искључиво ангажовати у борби против комунистичких партизaна и тиме подупирати борбу снага за одржавање покрета у Србији.

8.Уколико четници ДМ располажу са подацима да припадници немачких, бугарских или српских јединица или установа или поједине особе врше комунистичку делатност или се налазе у вези са комунистима,у том случају неће сами интервенисати и вршити правду, већ ће доказни материјал, а ако је опасност непосредна, такођер и лица, изручити немачким службеним установама

9.О појави, пореклу и правцу маршева комунистичких јединица, њиховој снази и наоружању на уговорном подручју, четници ДМ ће најхитније обавестити најближу установу јавног поретка.

Четници ДМ ће, уколико су њихове снаге довољне, сместа прихватити борбу са таквим јединицама. По потреби, у том циљу ће их се снабдети муницијом и санитетским материјалом.

Уколико снаге четника ДМ нису довољне, пружиће име снаге за одржавање поретка помоћ јединицама, а по потреби и тешким наоружањем. Рањени четници ДМ збрињаваће се у немачким војним болницама.

10.За борбу против комуниста, четници ДМ стављају на располагање снагама за одржавање поретка своје податке и своју обавештајну службу.

У циљу обостране измене информација, при штабу пуковника Симића формираће се орган за везу. Поред тога ће на уговорном подручју службени органи окупационих власти и владе бити задужени да у духу споразума сарађују са четницима ДМ и да преносе информације

11 .По међусобном договору четници ДМ предузимају и деле одговорност за обезбеђење саобраћајних уређаја и средстава против напада, пљачке и саботаже такође и са стране Англо-Американаца и њихових дејстава са земље.

Четници ДМ предузимају у оквиру уговорног подручја посебну одговорност да ће у условима покретног вођења рата обезбеђивати следеће саобраћајнице:

а) цесту Београд – Рипањ – Топола – Крагујевац – Краљево,

б) железничку пругу Обреновац – Лајковац –Г.Милановац, укључујући одвојак Лазаревац – Аранђеловац – Младеновац,

ц) железничку пругу Београд – Мала Крсна –Велика Плана, са одвојком за Пожаревац,

д) железничку пругу Београд – Младеновац – Лапово.

Задржавање и претресање возова свих врста, такође и на станицама, сматраће се неовлашћеном интервенцијом на железничком саобраћају и због тога је забрањено.

12.Закључивање овог споразума треба држати у тајности. Он ступа на снагу одмах по обостраном потписивању (17.1) и важи до 31. марта 1944.године.

 

По овлаштењу војноуправног команданта Југоистока

Потписао војвода фон Вреде

Коњички капетан

 

Управа за иностранство СТРОГО ПОВЕРЉИВО

Стр.пов.бр.329/44 О.У. 7.2.1944.“

(Снимак оригинала (писаноиг на машини) у Архиву ВИИ, НАВ-Т-77.р.833,с.5632508-510; - Зборник ДПНОР,Т.14,књ3.стр.942-944).

Као што се види овим споразумима са Немцима била је обухваћена и територија Авалског корпуса.

Avalski korpus u sastavu Beogradske grupe korpusa. Radi boqe kontrole Mihailovi} je 15. decembra 1943. godine naredio da Avalski korpus u|e u sastav Beogradske grupe korpusa, kojom je komandovao major Aleksandar Sa{a Mihajlovi} komandant Gorskog {taba 2, kako se zvani~no nazivala ~etni~ka Komanda Beograda.

Postupaju}i po nare|ewu Dra`e Mihailovi}a, a posle izvr{enih priprema, major Mihajlovi} je doneo slede}i akt:

"NAREDBA BR. 1

Komandanta beogradske grupe korpusa za 12. januar 1944. godine Na osnovu nare|ewa Na~elnika {taba Vrhovne komande i ministra vojske, Mornarice i vazduhoplovstva i prema ukazanoj potrebi,

Nare|ujem

1. Da u sastav Avalskog korpusa ulazi dosada{wa beogradska brigada koja je do sada bila u sastavu [taba br. 2.

2. Da se teritorija Avalskog korpusa podeli na ~etiri brigade i to: Gro~ansku, Vra~arsku, Lipovi~ku i Posavsku:

Gro~anska brigada obuhvata teritoriju sreza gro~anskog. Vra~arska brigada obuhvata teritoriju vra~arskog sreza do linije zapadno Top~iderska reka.

Lipovi~ka brigada obuhvata od Top~iderske reke kao isto~ne granice pa zapadno do linije Umka - Meqak - Ba}evac - Bo`darevac, sve zakqu~no za ovu brigadu.

Posavska brigada obuhvata ostalu teritoriju Posavskog sreza koja nije u{la u Lipovi~ku brigadu.

3. Da Gro~anska i Vra~arska brigada obrazuju Prvu, a Lipovi~ka i Posavska brigada Drugu grupu brigada Avalskog korpusa.

4. Za komandanta Prve grupe brigada Odre|ujem: artiqerijskog kapetana druge klase Miodraga Stojanovi}a;

za komandanta Druge grupe brigada rezervnog artiqerijskog majora Dragoslava P. \or|evi}a;

za komandanta Gro~anske brigade, rezervnog narednika |aka (predlo`enog za ~in potporu~nika) Miluna Vukomanovi}a;

za komandanta Vra~arske brigade, vazduhoplovnog poru~nika Dragoslava M. Krsti}a;

za komandanta Lipovi~ke brigade, vazduhoplovnog poru~nika Viktora Popova; za komandanta Posavske brigade, vazduhoplovnog poru~nika Konstantina V. Marinkovi}a.

5. Na teritoriji Avalskog korpusa a u vezi nare|ewa Na~elnika {taba Vrhovne komande, imaju se za sada formirati dve lete}e brigade i to:

Lete}a brigada "Major Mi{i}", pod komandom kapetana prve klase Radovana Minci}a, na teritoriji Prve grupe brigada, i Lete}a brigada"Kapetan Masnikovi}", pod komandom kapetana 2. klase Vuka{ina Guberini}a, na teritoriji Druge grupe brigada;

Lete}e brigade su neposredno pod komandom komandanta Grupe brigada. Komandanti grupe brigada su ujedno pomo}nici komandanta korpusa. 6. Za na~elnika {taba grupe korpusa art. Kapetana 2. klase Milo{evi} R. Radomira, na~elnika {taba Avalskog korpusa.

7. Za na~elnika {taba Avalskog korpusa vazd. kapetana 2. klase Stri~evi} D. Stevana, pomo}nika komandanta Vra~arske brigade.

8. Komandant Avalskog korpusa razvi}e potpunu formaciju svoga {taba, brigada i wihovih {tabova.

Nijedan oficir u sastavu korpusa ne mo`e biti bez odre|enog zadatka i odre|enog mesta koje je formacija predvidela.

Potrebna nare|ewa za izvr{ewe komandant korpusa }e izdati. Rok 8 dana. 9. Ubudu}e zabraniti nepotrebna napu{tawa svoje komande bez obzira na li~ne razloge sem po odobrewu komandanta. Ovo se naro~ito odnosi na odlazak oficira u Beograd koji bez naro~ite slu`bene potrebe apsolutno zabrawujem.

10. Komandant Avalskog korpusa dostavqa}e mi redovno izve{taje svakih 10 dana a naro~ito va`ne odmah bez obzira na ovo vreme. Veze sa mnom kurirske preko Kumodra`a odn. Beograda koje }u naknadno dostaviti.

Komandant, major Aleks. M. Mihajlovi}"

Na naredbi je udaren okrugli pe~at na kome pi{e:"Komanda jugoslovenske vojske u otaxbini, Gorski {tab br. 2".

Na pole|ini ove naredbe neko je rukom napisao: "O" (obra|eno), Av.(alski) k.(orpus) Gorske garde nije vi{e pod komandom Beograda. ve} u sastavu gardijske grupe korpusa". Me|utim Avalski korpus nikada nije bio u sastavu gardijske grupe korpusa, niti se nazivao gardijskim korpusom.

Ova naredba je pro~itana na sastanku stare{ina Avalskog korpusa sa majorom Mihajlovi}em koji je odr`an u selu Ripwu 12. januara 1944. godine.

Drugi poku{aj smewivawa komandanta korpusa Ubrzo prsle naredbe o ulasku Avalskog korpusa u sastav Beogradske grupe korpusa, major Sa{a Mihajlovi} uvideo da on ne mo`e da stavi pod kontrolu komandanta Avalskog korpusa majora Trifkovi}a pa je depe{om od 21. januara 1944, zamolio Dra`u Mihailovi}a da povu~e svoju naredbu od 15. decembra 1943. godine, da Avalski korpus u|e u sastav Beogradske grupe korpusa. (Zbornik DPNOR Tom 14, k. 3. str. 326)

Dana 25. januara major Mihajlovi} je uputio slede}i radiogram:"

"Veza Va{ br. 390. Po{to se major Trifkovi} nije pokazao dovoqno energi~an u ~i{}ewu terena avalskog korpusa od komunista a kapetan Lazovi} je pokazao vrlo veliku aktivnost, zato sam privremeno stavio gro~anski srez (i brigadu) pod Lazovi}evu (komandant Smederevskog korpusa) komandu. Ovako }e da ostane dok se komunisti potpuno ne ras~iste i srez ne uzme potpuno u na{e ruke. Nare|ujem najte{wu saradwu u ~i{}ewu komunista sa kap. Lazovi}em."Zbornik, isto.s.326)

Komandant Avalskog korpusa major Trifkovi} je to odlu~no odbio i naredio - komandantu Gro~anske brigade da ne u|e u sastav Smederevskog korpusa, i o tome 25. januara 1944. depe{om obavestio Dra`u Mihailovi}a, koji je naredbom od 29. januara smenio majora Trifkovi}a

U odbranu Trifkovi}a istupio je major Vladimir Komar~evi}, komandant susednog Posavsko-kolubarskog korpusa koji je Dra`i Mihailovi}u 1. februara poslao depe{u slede}e sadr`ine:

"Mi nismo do sada slu`ili ni Pe}anca ni Nedi}a kao Lazovi} (komandant smederevskog korpusa), da bi nau~ili va{arsku reklamu, ve} smo ozbiqno radili narodni posao i narod potpuno pridobili i vaspitali duhovno za sebe. Lazovi}ev odlazak pod Beograd (Lazovi} je sa svojim ~etnicima izvr{io pokoq 26. decembra 1943, u selu Bole~u, srez gro~anski - DDB) sveo se na to da psuje majku pojedinim qudima. Molim tra`ite izve{taj od majora Sa{e (komandanta Beograda) o stawu u ova dva korpusa, jer je isti skoro oba posetio. Molim. Poslati naro~itog izaslanika iz V.K. te da se ovim la`ima jednom stane na put".

Ve} 3. februara Komar~evi}, ~ije je {ifrovano ime u radio saobra}aju bilo Kom. kom, {aqe Mihailovi}u novu depe{u:

"Gospodine ministre, dajem svoju po{tenu i oficirsku re~, da je svima stare{inama, vojnicima, narodu i ravnogorskoj organizaciji Avalskog korpusa naneta velika nepravda va{im nare|ewem br. 383. kao i ra{irenim glasovima da je komandant major Trifkovi} smewen

sa polo`aja u korist nekog rezervnog poru~nika Bojovi}a, {uraka Jovanovi}a, upravnika grada Beograda...

Ako su u na{oj vojsci jedini sposobni oficiri Lazovi} i Bojovi} onda nas nije trebalo ni zvati na narodni posao kome smo ozbiqno pristupili. Mi smo sada javno ogla{eni za nesposobne oficire i nepouzdane qude. Kapetan Lazovi} upao je u gro~anski srez kao neprijateq. Lazovi}evi vojnici su kidisali na oficire gro~anske brigade da ih razoru`aju. Ova scena bila je stra{na i narod je s zapawen gledao {ta se radi sa wihovim stare{inama. Narod, vojnici i stare{ine ne}e Lazovi}a za komandanta, jer je on iza sebe ranije ostavio takve prqav{tine, koje se ne mogu izgladiti. Stare{ine i vojnici gro~anske brigade povukli su se kod kapetana Minci}a (u vra~arski srez).

Postupci Lazovi}a upropastili su ugled na{eg pokreta i kod naroda stvorili uverewe, da je nastupio rascep i neprijateqstvo me|u oficirima i vojnicima. Beograd o ovome uveliko prepri~ava a na{i neprijateqi se satanski smeju..."

(Zbornik, isto, str. 356,357)

Devetog februara 1944. godine Dra`a Mihailovi} je pukovniku

Jevremu Simi}u, inspektoru JVuO u Srbiji poslao slede}u depe{u: "Br. 1863 od Hansa (Ilegalni nadimak Mihailovi}a). Br. 63 od 8.2.(1944).

Naredio sam da Avalski korpus obrazuje Avalski korpus Gorske Garde W.V.

Kraqa, a dosada{wa Garda obrazuje oplena~ki korpus Gorske garde. Naredio sam da ova dva korpusa obrazuju Gardijsku grupu korpusa. Bojovi}a sam odredio za komandanta Avalskog korpusa Gorske Garde a Kalabi}a za komandanta ove grupe korpusa.Gro~anska brigada ostaje do moga daqeg nare|ewa pod Lazovi}em.

Garda ima da izvr{i smenu komandanta Avalskog korpusa. Naredio sam da Trifkovi} do|e u {tab V.K. Ovo dr`ite u tajnosti dok se ne izvr{i smena

komandanta Avalskog korpusa". (VII, ^a, Br. Reg..8/4, K.54).

Kako su se daqe stvari odvijale, vidi se iz slede}eg akta:

"[TAB AVALSKOG KORPUSA JUGOSLOVENSKE VOJSKE U OTAXBINI Str. Pov. Br. 32 14. februar 1944 g. Polo`aj

GOSPODINU MINISTRU VOJSKE, MORNARICE I VAZDUHOPLOVSTVA Va{om naredbom od 29. januara 1944. godine smewen sam sa du`nosti Komandanta Avalskog korpusa i na moje mesto odre|en je rezervni vazduhoplovni kapetan druge klase Dragutin Bojovi} (komandant Kosmajskog korpusa Gorske garde).

O ovoj smeni i pre ove naredbe {ireni su glasovi sa raznih strana, pa ~ak i od strane ne`eqenih protiv kojih se danas borimo. Mojom depe{om broj 27 od 2.2.1944 godine molio sam za obja{wewe dali su ovi glasovi ta~ni. Odgovoreno mi je Va{om depe{om broj 4. od 4.2.1944 da su ovo prazne pri~e Janka Baxaka i drugih i sigurno je da Dragi Jovanovi} ne}e biti taj ~ovek koji }e ure|ivati na{e stvari i daqe izra`avate zadovoqstvo da zlonamerni glasovi o Avalskom korpusu nisu ta~ni.

Na depe{u mog pomo}nika broj 31-38 od 3.2.1944 godine Va{om depe{om broj 62 i 63 od 6.2.1944 g. Odgovoreno mi je, da ja nisam smewen i da su sve samo izmi{qotine i prazne pri~e da za komandanta na moje mesto dolazi kapetan Bojovi}.

Ovu sam depe{u dostavio u raspisu svim pot~iwenim komandantima, po{to su svi znali o mojoj smeni pre mene.

Kapetan g. Bojovi} na osnovu naredbe od 7-9. januara 1944 g. do{ao je sa 220 qudi iz Gorske Garde na dan 10.2.1944 godine da bi mu predao du`nost. Naredbu od 29 januara t.g. nisam primio ali tuma~e}i pravilno nare|ewe po va{im depe{ama broj 62 i 63 od 6.2.1944 g. kao posledwe, poslao sam u zajednici sa kapetanom Bojovi}em telegram Vama broj 92 i 93 od 11.2.1944 godine mole}i za obja{wewe dali sam ja smewen ili ne. Na gorwu molbu odgovor nisam dobio ni do danas usled kvara stanice na dan 13.2.1944.

Za vreme bavqewa qudi kapetana Bojovi}a na teritoriji Avalskog korpusa do{lo je do nemilih obja{wewa pa ~ak i pretwi da su oni do{li da pokoqu sve {to oni smatraju da nisu pravilno radili. Ovo je stvorilo jednu izvanredno te{ku psihozu kod ovda{weg naroda, naoru`anog qudstva i stare{ina, tako da je danas do{lo do izra`aja i ispada stare{ina pred potpukovnikom g. Palo{evi}em koji se momentalno ovde nalazi.

Za vreme izlagawa svog shvatawa smene komandanta do{lo je do izra`aja preko wih `eqa naroda, da se smena ne vr{i sada u ovom te{kom psihi~kom raspolo`ewu i g. potpukovnik Palo{evi} je obe}ao da }e biti pred Gospodinom Ministrom dobar tuma~ wihovih `eqa.Sasvim je prirodno da ovi qudi-pot~iwene mi stare{ine - svoje `eqe i misli nisu izra`avali kakvim visokim {kolskim stilom ve} na protivan na~in kako su to ose}ali. Gospodin potpukovnik Palo{evi} shvatio je potpuno tu psihozu da se pitawe smene odlo`i dok ne do|e Va{e nare|ewe po na{oj zajedni~koj molbi u depe{i broj 92 i 93,

stim da se kapetan gospodin Bojovi} i potpukovnik gospodin Palo{evi} povu~e sa qudstvom izvan teritorije Korpusa u o~ekivawu Va{e nove naredbe. Ovaj istup svih pot~iwenih mi stare{ina kod g. Palo{evi}a do{ao je iz spontane opravdane bojazni da se i u ovom delu korpusa ne do|e do onih istih doga|aja i prilika koje su nastale u Gro~anskom srezu, od strane Lazovi}evih qudi pred kojim su se iz Gro~anskog sreza sa svojim komandantom brigade na ovu teritoriju dela korpusa povukli oko 200 naoru`anih qudi sa `eqom da se vrate natrag tek kada se Gro~anski srez vrati u sastav Avalskog korpusa.

Usled ovakvih doga|aja u Gro~anskom srezu kao i uop{te te{kog psihi~kog stawa kod naroda, usled te{kog okupacionog stawa i napada na wega od strane Nemaca, Qoti}evaca, Nedi}evaca i komunista, - i sam se narod uzrujao i pobojao represalija od strane qudstva koje je do{lo u pratwi g. Bojovi}a, pa je preko svojih stare{ina molio da se smene ne vr{e iz wegove duboke `eqe da zapo~eti posao Ravnogorskog rada ove stare{ine do kraja obave.

Gospodine ministre, podnose}i Vam gorwi izve{taj ja Vas molim, da samo radi istine i umirewa ovoga naroda, ja Vas i ovim putem molim da po{aqete iz svog {taba svog specijalnog izaslanika koji }e utvrditi pravo stawe u Avalskom korpusu i posle toga ja Vas molim da me smenite jer ne `elim da danas u ovom te{kom `ivotu ni jednim svojim postupkom prekr{im ni vojni~ku disciplinu ni svoj duboki Ravnogorski ose}aj za Kraqa, Otaxbinu i Vas li~no kao vo|u srpskog naroda.

Gospodine ministre, ja Vas molim da moja ose}awa ispravnog Srbina i ~oveka pravilno shvatite i da me ~ak ni prekorom ne osudite dok me ne budete li~no saslu{ali.

Ovu moju molbu upu}ujem ne samo za sebe ve} i za sve moje mla|e stare{ine, vojnike i narod, jer su svi oni posebice i svi zajedno, - ~estiti i moralni qudi koji daju sve od sebe da pomognu Kraqu i Otaxbini i Vas, - svoga ^i~u.

Ja ovaj akt pi{em iz najdubqe `eqe da nas sve ne samo pravilno razumete ve} osetite pa da nas za naba~ene gre{ke nekaznite, ve} upotrebite za dobro i spas Kraqa i Otaxbine.

Mi ne znamo {ta nam ko sve mo`e u greh pripisati ali shvatamo i svi jedno duboko znamo da smo svi uz Vas i s vama.

Ovaj akt i molbu nose sobom stare{ine iz ovoga korpusa po wihovoj li~noj `eqi i molim Vas da ih primite i saslu{ate radi wihovog i narodnog smirewa. Wihov prijem kod Vas predstavqa}e za wih najve}i doga|aj i ujedno uverewe da ste pravdu podelili.

Komandant, major,

Okrugli pe~at: Svetislav Trifkovi}

Komanda jugoslovenske vojske U otaxbini Gorski {tab 76" (VII ^a, Br. Reg. 8/4, K. 54)

Kowi~ki kapetan Serafim Negotinac, bio je delegat Vrhovne komande JVuO pri Avalskom i grupi Posavsko-kolubarske grupe korpusa i rudni~kog korpusa od 1943, po nekima od kraja 1942) do prole}a 1944. godine. On se na teritoriji Avalskog korpusa uglavnom kretao u jugozapadnom delu posavskog sreza u varo{ici Stepojevcu i selu Konatice, gde se nalazilo i sedi{te Avalskog korpusa i wegovih pri{tabskih jedinica, iako se komandant korpusa Trifkovi} kretao po celom terenu.

Na osnovu dogovora sa majorom Trifkovi}em komandantom AK avgusta meseca 1943, Negotinac je organizovao klawe po pet saradnika NOP iz Konatica i wegovog zaseoka Poqana i 6 iz Stepojevca, {to je izvr{eno na teritoriji Posavskokolubarskog korpusa, u posavskom srezu - Obrenovac, u selu Milorci u {umi kod ]emanske }uprije.

Borave}i, relativno ~esto u Konaticama, Negotinac se bli`e upoznao sa bliskim ro|acima Miladina Petrovi}a ]osi}a, studenta vi{e komercijalne {kole u Beogradu koji je 1941, stupio u partizane a po~etkom 1942 vratio se iz partizana i sklonio se kod svoje imu}nije porodice i bli`ih ro|aka i prijateqa od kojih su neki zaklani kod ]emanske }uprije. Na predlog Miladinovih ro|aka, Negotinac je prihvatio da Miladina legalizuje tako {to }e ga prebaciti u ~etni~ku Lazareva~ku brigadu Rudni~kog korpusa {to je septembra 1943. i uradio. Me|utim na zahtev [taba AK Miladin je sproveden u Konatice, a zatim odveden u susedno selo Baqevac, gde je posle saslu{awa, tu~ewa i mu~ewa usijanim gvo`|em, osu|en je od prekog suda i likvidiran 18. decembra 1943. godine. ^etnici su naredili da na sahrani mo`e biti samo Miladinova porodica.

Na saslu{aju u Beogradu u Upravi dr`avne bezbednosti za okrug beogradski 7. decembra 1946, Mihailo Nikoli}, zemqoradnik iz Konaticaje izme|u ostalog rekao:

U daqem razgovoru sa Negotincem on mi je rekao kako je do{ao u sukob sa Trifkovi}em zbog onog slu~aja pokoqa u Vrani}u i kako je on povodom toga pravio pitawe kod Vrhovne komande ZBOG TOGA JE TRIFKOVI] I BIO SMEWEN, a posle su i{li na ravnu Goru kod Dra`e Mihailovi}a Kosta Marinkovi} (komandant Posavske brigade) i Radovan Markovi} zv. "[vaba" (komandant sela

Konatica, a kasnije komandir ~ete u 2. bataqonu Posavske brigade), da brane Trifkovi}a, te je ovaj i daqe ostao komandant Avalskog korpusa".

Ali nije Mihailovi} imao problem samo sa Trifkovi}em ve} i sa ve}inom, ako ne i sa svim komandantima koji su mu bili pot~iweni.

"Ve} kako je rekao i Milosav Vasiqevi} (qoti}evac, funkcioner kvislin{ke uprave), Mihailovi}ev prvi i glavni ciq bio je, kad se odlu~io za akciju, da "spremi kraqu i vladi vojsku za odlu~nu bitku sa okupatorom". Znatnih organizatorskih sposobnosti on je u tome imao odre|enog uspeha. Prvo i pre svega u Srbiji, ali jedno mu pri tom nije po{lo za rukom: da formacija (~iji su pripadnici jedno vreme bili razvrstani u tri glavne grupe - "seja~i"- vojni obveznici predvi|eni za dejstvo u saboterskim jedinicama, "kopa~i" - obveznici za vr{ewe `andarmerijsko-policijske slu`be na odre|enim terenima i "`eteoci" - qudstvo za slu`bu u operativnim jedinicama) - ~vrsto me|usobno pove`e, na~ini od wih pravu vojsku, ure|enu na centralisti~ki na~in, sa komandantima koji }e bezpogovorno izvr{avati sva wegova nare|ewa.

Kako je dokazano, komandanti su od prvog ~asa predstavqali veliki problem u vojsci Dra`e Mihailovi}a. Oni su bili ~ak wena rak-rana...

Komandante Dra`e Mihailovi}a, ve}inom politi~ki neobrazovane, odlikovale su brojne li~ne slabosti - samoqubivost, a zatim obesnost, raspu{tenost. Zatim sklonost da sve re{avaju sami na svojoj teritoriji, taman kao nekad nahijski knezovi...

Radoje Vuk~evi} navodi u svojoj kwizi "Na stra{nom sudu" (objavqenoj u ^ikagu 1968), da je svaki stare{ina u jedinicama JVuO bio vladar za sebe. Svaki od wih hteo je da bude najva`niji, pa su se jedan prema drugom ~esto odnosili i kao neprijateqi, tako da je Mihailovi}, nastupaju}i kao "patrijarh", stalno gubio vreme u nastojawu da ih izmiri. [to su pojedini komandanti hteli da budu samostalniji na svojim sektorima, sa svim svojim manama i gre{kama, to su i wihovi izve{taji slati Mihailovi}u bili sve ru`i~astiji, a podvizi i zasluge sve ve}e".

Negativno o visokim pa i najvi{im komandantima Jugoslovenske vojske u otaxbini govori i Dimitrije R. Putnik ("Uspomene iz Kaira, Glasnik srpskog istorijsko-kulturnog dru{tva "Wego{", sveska za jun 1961, ^ikago, 39) koji je poznat po tome {to je uspeo da iz Kaira, kriju}i to od Britanaca, 1943. godine uspostavi radio vezu sa Dra`om Mihailovi}em. Po wegovim re~ima, me|u komandantima je vladala strahovita surevwivost, a svaki je hteo da ima u svemu odre{ene ruke... Vrlo retki su bili slu~ajevi iskrene saradwe i uzajamnog potpomagawa me|u susednim komandantima. Izgleda da su ti komandanti bili slo`ni samo u tome da |eneralu Mihailovi}u {aqu

vrlo optimisti~ke izve{taje o stawu na terenu i da veli~aju svoje zasluge...

Na prakti~no odmetawe pojedinih komandanata od Mihailovi}a i Vrhovne komande, umnogome treba da je uticala i Mihailovi}eva odluka o "legalizaciji" odreda, tamo pred kraj 1941. godine. Legalizacija je u stvari bila prikqu~ewe pojedinih odreda DM oru`anim jedinicama predsednika kvislin{ke vlade Milana Nedi}a. Odluka o tome treba da je donesena 30. novembra 1941. na Ravnoj Gori, na savetovawu komandanata jednog broja odreda, uglavnom iz bli`e okoline. Po{lo se od toga, da bi se odredi najboqe mogli sa~uvati od uni{tewa, koje im je zapretilo od Nemaca, ako bi se pripojili Nedi}evim jedinicama i legalizovali u borbi protiv partizana. (Vidi i J. Marjanovi}, Ustanak i NOP u Srbiji, 388). To se vidi i iz raspisa Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otaxbini od 21. avgusta 1942, u kojoj se, pored ostalog ka`e: "Mnogi legalizovani odredi zaboravili su da je sada rat i da je wihova legalizacija samo maska za podzemni rad. Novac i ugodan `ivot razne`io je mnoge koji misle da tako sa~ekaju krat rata pa da posle samo izvla~e koristi. Neka se zna da se o svakom vodi ra~una".

Prema nedisciplinovanim komandantima Mihailovi} je ~esto bio - upravo nemo}an. Kad je jednom, u jesen 1941, upitan za{to ne kazni prekr{ioce discipline, on je odgovorio: "Kako da ih kaznim, kada }e odmah da se prebace kod onih drugih, ~ime }emo navu}i na vrat jo{ neprijateqa..."

[to je rat du`e trajao, i {to je situacija po celu Jugoslovensku vojsku u otaxbini postajala te`a, problemi sa komandantima bili su sve ve}i...

Na jednoj strani malo voqni da izvr{avaju dobijena nare|ewa, na drugoj strani, pak, mnogi komandanti su se odlu~ivali na samostalne akcije a da se prethodno nisu postarali da za to dobiju saglasnost sa vi{eg mesta.

Poznato je (o tome ima dovoqno dokaza u nema~kim dokumentima) da su pojedini Komandanti samovoqno, ne konsultuju}i se ni sa kim, sklapali aran`mane sa nema~kim komandantima na svom terenu, a isto tako i sa najve}im neprijateqem srpskog naroda, usta{ama, tamo u Bosni.

Samovoqnost pojedinih komandanata ogledala se i u tome {to su oni na svoju ruku donosili odluke o usmr}ewu ne samo Srba - pojedinaca, nego ~itavih porodica, u Srbiji u prvom redu. U vezi s tim kazano je, da bi partizani u Srbiji imali daleko te`u situaciju da nije bilo zloglasnih (crnih) "trojki" koje su ~inile prava zverstva, groznija nego {to su bila ona koja je svojevremeno, gu{e}i bune u Srbiji, po~inio "krvopilac" Toma Vu~i} Peri{i}.."Pravi srpski

doma}ini, pravi qudi" re~eno je, "strahovali su od tih trojki i opredeqivali su se za partizane, me|u kojima je ipak vladalo neki red. To je najve}a tragedija ~etni~kog pokreta". (General Jevrem Popovi}, "Svet", broj 209, Beograd 18.04.1990 i M. Mini}: "Oslobodila~ki ili gra|anski rat", 121).

Jedan od onih komandanata koji su je svojim osionim i silexijskim pona{awem u najve}oj meri {tetili organizaciji Dra`e Mihailovi}a, bio je Nikola Kalabi}, "^ika Pera", od rane jeseni 1941, komandant Gorske garde kraqa Petra drugog, po odluci Mihailovi}a li~no".(Vasa Kazimirovi}: "Srbija i Jugoslavija", kw.2, str, 0931-0933).

Извештај команданта АК од 6.марта 1944.године:Дана 6.марта 1944.године командант АК, мајор Трифковић је Начелнику штаба ВК ЈВуО поднео следећи извештај:

„Извештај о стању у корпусу.

Наредбом Команданта београдске групе корпуса Бр.1 за 12.јануар 1944.год.Авалски корпус ушао је у састав исте групе корпуса, када му је припојена и београдска бригада, коју сачињавају квартовска села.

Припајањем београдске бригаде извршена је и нова подела корпуса. При овоме се нарочито водило рачуна о командовању, пошто је веза врло тешка обзиром на велики број путева и пруге које пролазе кроз корпус а на којима су остали Немци. Нарочито је било тешко прелазити нишку пругу, коју свуда чувају Немци, док су Београдска и Врачарска бригада имале половину села са једне и половину села са друге стране пруге, те је била врло тешка веза и командовање, због честих прелажења. Због тога је извршена нова подела корпуса на две групе бригаде, које раздваја нишка пруга.

Источно од пруге је прва група бригада, под командом кап.Миодрага Стојановића, а коју сачињава Грочанска и Врачарска бригада, а западно друга група под командом тез.мајора г. Драгослава Ђорђевића, коју сачињавају Посавска и Липовичка бригада.

Неки неспособни официри смењени су а за команданте бригада постављени су официри који су својим радом у организацији стекли потпуно поверење и показали одличан успех. Тако за команданта Грочанске бригаде постављен је рез.потпоручник г.Милун Вукомановић који је почео и истрајавао у организацији тог краја, док је неколико старешина пре њега побегло, чим се указала нека опасност. Командант Врачарске бригаде поручник г.Драгослав Крстић, досадашњи командант Београдске бригаде. Командант Липовичке бригаде поручник г.Виктор Попов, а командант Посавске бригаде поручник г.Константин Маринковић.

Рад је почео на најповољнији начин да се приводи крају, када ми је одузета Грочанска бригада а касније сам дознао да треба и корпус да предам. У међувремену је наредбом команданта Београдске групе корпуса стављена вам снаге и поново се вратило старој формацији. Међутим сада је наредба поново

обновљена, старешине поново заузеле своје положаје и све је почело одлично дA функционише.

Војна организација. – Једновремено са идеолошком организацијом вршена је и војничка. Сада је војничка организација завршена у потпуности. Свуда су постављени команданти батаљона и командири свих чета. Старешине су све илегалци. (Четници су добровољце нѕзивали илегалци,- ДДБ). Људство је стално под оружјем. Нарочито је обраћена пажња на батаљоне и чете према Космају и према Сави, те да би се спречио сваки евентуални упад комуниста. Поред овог стално мобилисаног људства, сваки батаљон има по 30-40 илегалца, који стално крстаре по терену батаљона а који се појачавају према потреби мобилисаним људством или летећом бригадом. Сада услед насталих потера и блокада људи су само ноћу под оружјем, сем илегалног људства које је и дан и ноћ под оружјем.

За сада корпус има око 1000 стално мобилисаних и око 300 илегалних војника

У корпусу постоје две летеће бригаде, једна на терену прве групе бригада, са називом „Мајор Мишић“, под командом кап.г.Радована Минцића, а друга под командом кап.г.Светозара Гајића, са називом „Капетан Масниковић“, на територији друге групе бригада.

Летећа бригада „Мајор Мишић“ има сада 50 илегалаца, док летећа бригада „Капетан Масниковић“ има 120 илегалаца. Ова је подела учињена због тога што су се комунисти највише појављивали у Посавини и ради заштите Саве. Број илегалаца стално расте придоласком са стране услед потера из Београда и бежања (из)С.Д.С. Верујем да ће у пролеће бити удвостручен овај број илегалаца.

Исто тако и број оружја стално расте, које се или купује или отима или краде од непријатеља. И сама села око Београда још нису изнела сво оружје услед конспиративног рада, како се тамо радило а услед Немаца који се тамо налазе. И са овим се напредује и почело је већ пријављивање пушака.Са аутоматским оружјем и муницијом стоји се врло слабо. Тако да укупно са митраљетама има аутоматског оружја око 3о. Број метака на пушку долази просечно око 40 метака, а на аутоматско оруђе око 300-400 метака. Једино холандски митраљези имају по неколико хиљада метака на оруђе. Велики број муниције утрошен је у непрекидним борбама са комунистима и љотићевцима. Организована је крађа на више места из немачких магацина и возова па се надам ускоро да ће се и ово побољшати...

Обавештајна служба, служба извиђања и курирска служба су потпуно сигурне. На свим важнијим правцима и раскрсницама постоје извиђачи који преко релеја одмах све јављају. Нарочито је развијена служба извиђања и обавештења поред путева и пруга. Захваљујући томе Немцима и Љотићевцима није успело да ухвате никога и ако су неколико села блокирали. Сем немилог случаја у Степојевцу, где су Немци упали са суседног реона (Црљени) и покушали да блокирају пијац, пуцајући на народ који је почео да бежи. О свему овом детаљно је извештена на време Врховна команда.

Захваљујући сигурној обавештајној служби и сеоским стражама одмах су биле ухваћене и ликвидиране комунистичке тројке које су покушале да се увуку на наш реон, да би ту презимиле.

Идеолошки народ је потпуно придобијен. Тако је на појединим зборовима било и по 7500 људи и жена. Сво ово људство долазило је на зборове без икакве пресије, што доказује да су духовно сви за нас.. Чак има зборова уза сам Београд (као Кумодраж) где је на збор долазило по 1000 и више људи.

Равногорске песме чују се на сваком кораку. Пева их и мало и велико и мушко и женско. Нарочито у њима предњачи омладина. Ђаци по основним школама знају све равногорске песме и натерали су родитеље да им направе мале пушке, хвалећи се да су и они Дражини војници.

Омладинска организација.-Нарочито је велика пажња обраћена на обуку регрута и омладинску организацију. Свуда по батаљонима, бригадама и у корпусу постоје омладинци – интелектуалци упућени из штаба 501, за идеолошко припремање омладине у Равногорском духу. Сви омладински делегати иду стално од села до села одржавајући састанке и зборове. Сем

Идеолошке припреме врше се у велико и војничке припреме са омладином.

Сада у корпусу има око 3000 регрута, сви са дрвеним пушкама. У сваком селу врше се вежбе са омладином, за које постоје нарочито зато одређени инструктори. Нарочито се обратила пажња на борбену обуку и ратну службу. С времена на време врше се заједничке вежбе по батаљонима.

Од како су почеле потере непријатеља ове вежбе врше се ноћу. Ноћни напади, заседе, извиђања и кретања врше се и даље. За све ово омладинци показују велику вољу и одличан успех. Изостанака са ових часова нема и увек остају много дуже него што је предвиђено.

У свакој бригади потоје омладинска позоришта, која иду по целој бригади дајући представе за омладину. Комади су из народног живота као: Ђидо, Кнез Иво од Семберије и други. Сем тога разне рецитације, говори о равногорској идеологији, Краљу, Дражи, хорске, равногорске и друге националне песме испуњавају програм. Све ове представе су одлично посећене. Села се отимају за њих, приход иде сеоској сиротињи.

Омладинци издају свој лист „Млади Равногорац“, који се приликом ових представа дели. Умножавање овог листа врши се гештетнером и другим средствима за умножавање.

Комунизам.-У току целе прошле године водиле су се борбе са комунистима, али комунисти се нису задржавали никад више од 24 сата на нашој територији, а да нису били нападнути. Нарочито су вођене велике и тешке борбе у Посавини, док су у Грочанском срезу упадали свега 4 пута. Од свих ових борби најчувенија је Баћевачка, вођена 30 и 31 октобра у Барајеву и Баћевцу. Том приликом комунисти сконцетрисани са свих страна састали су се у селу Дучини (Космај) где су чекали команданта Србије. Њих укупно 1000 на броју кренули

су да испрате Сремце који су пре тога успели да се пребаце преко Саве, захваљујући Граничарима, који су их пропустили а касније и сами побегли у комунисте. У борби која је трајала 2 дана комунисти су имали 50 мртвих и велики број рањених док је на нашој страни било 5 мртвих и 12 стрељаних сељака наших људи. Ово је била прекретница комунистичких напада, када је почело њихово расуло и њихови упади били су у Посавини још свега 2 пута у мањим групама, али су увек били страшно тучени и протерани. Сличан је случај био и са Грочанским срезом када их је кап. Минцић потукао у Врчину и најурио. После тога неколико комунистичких групица покушало је да су завуче у неко село и презиме зиму, али су сви похватани, и већим делом ликвидирани. Комунисти су углавном долазили из Космаја, који је био главно њихово легло, затим из Младеовачког и Подунавског среза. Једном је свега једна група прешла из Срема захваљујући граничарима, који су и омогућили њихов прелаз.

Од свих села највише је трпео од комуниста Мали Пожаревац. Ово село налазећи се са друге стране пожаревачке пруге, и увучено између Младеновачког и Космајског среза није се могло организовати као остала села, поготово што у селу има већи број Немаца и сваки наш долазак тамо био је јављен Немцима. Када је неколико пута вршена блокада поменутог села, комунисти су ишли код Немаца и помагали им секући дрва, чистећи прозоре и.т.д. Међутим временом се успело потпуно, да се ово село очисти од комуниста хватањем чувеног учитеља Милићевића зв.“Вучко“, и откривањем склоништа где су се комунисти крили. Сада се један наш одред стално налази утом селу организујући потпуно село у равногорском духу.

Услед великих хапшења која се сада врше у Београду, комунисти су почели да беже на терен. Тако у селу Остружници ухваћено је 4 комунисте, који кад су видели да су пали рекли да су пошли дa се јаве у Дражине одреде. Међутим код њих пронађено је комунистичких летака, разних комунистичких записа, немачких и других легитимација, као и осталог компромитујућег комунистичког материјала. Именовани се зову: Бортош, Тилингер, Глумац и Кикић, а по народносги Мађар, Немац, Хрват и Србин. После испитивања и провере преко наших обавештајних органа из Београда сви су ликвидирани као комунисти.

Исто тако и у Космају услед непријатељских потера комунисти су се опет појавили. Већ смо неколико пута добили извештаје од наших људи који су бежали код нас при појави комуниста. Тако на дан 2 марта увече дознајући да се Љотићевци налазе у селу Парцанима (Космај) упутили смо једну патролу из Рипња, да провери ово. Патрола се обратила једном сељаку на кога је наишла, казавши му ко су они. Овај сељак је рекао да их воде код четовође села,, а међутим одвео их партизанима говорећи им: „Ево довео сам вам 2 чупавца“. После страшног мучења комунисти су обојицу убили.

Интересантно је напоменути, да су Љотићевци били удаљени свега неколико стотина метара од ових комуниста (којих је било 25), а да им о томе нико није јавио.Чим смо дознали за појаве комуниста и за смрт наших четника одмах смо послали један одред који је блокирао село ухватио издAјицу и стрељао га.

Због појаве партизана у Космају, а услед повлачења гарде због потера сељаци из села Лисовића молили су нас да им пошаљемо један одред ради заштите од комуниста. На дан 6.о.м.упућен је одред јачине 60 људи.

Остале организације.-Равногорски народни одбори већ су формирани у сваком селу. Народ их радо прима и свесрдно помаже. Одбори су већ сада показали добре резултате и сваким даном напредују све боље. Прикупљање новчаних и других материјалних средстава за потребе војске већ је почело.

Исто тако прикупља се и већа количина хране за Босну и чим се прикупи јавиће се, ради слања где треба.

Женска равногорска омладина санитета (ЖРОС) је у формирању, пошто смо правило за ову организацију недавно добили“.

У Програму ЖРОС-а који је издао Штаб Врховне команде Југословенске војске у отаџбини, а који је оштампала Штампарија Горске Краљеве гарде у делу Дужности члана ЖРОС-а, пише, између осталог, утачки 17:“Жени је дато право да се бори и ради заједно са својом браћом Равногорцима на ослобођењу поробљене отаџбине и на стварању нове у којој ће бити заступљњена права сваког појединца. Старо што је било нећемо, јер је било вештачко, корумпирано, огрезло у подвалама и богаћењу, протекцијама и подмићивању, надувено и нескромно, већ да се створи ново“. Али у целом Програму не пише да ће и жене имати право гласа и у свему законом, бити изједначена са мушкарцима.

„Сви интелектуалци са територије као: Свештеници, учитељи и други чиновници су чланови наше организације. За сада имамо 3 илегална свештеника. У Липовичкој бригади прави се спомен капела и ускоро ће бити готова.

У корпусу смо имали 2 илегална лекара. Лекара Посавске бригаде Др Марковића ухватили су Немци приликом блокаде Степојевца, док је други лекар Др. Спасојевић који је дошао са кап.Новицом Милошевићем из Космаја код нас и био распоређен за корпусног лекара, одведен од стране ппуковникаг. Палошевића. Исто тако ппуковник Палошевић љут, што нисам одмах предао корпус одвео је и кап.Милошевића кога сам био распоредио за команданта летеће бригаде и који је при повратку у Космај, како дознајемо погинуо са већим делом своје пратње. Молим за наређење г.Палошевићу да ми врати Лекара Спасојевића, као и коња кога г. Спаојевић јаше. Ја не знам где се ппуковник г.Палошевић налази да би могао од њега ово тражити.

Шеф пропагандно обвештајне службе је г.Јован Ралетић, који штампа „Равногорац“ и већи део летака. Све ово дели се народу и народ врло радо чита. Сем тога држе се често састаци и народ упознаје са општом ситуацијом.

Ових дана врше се стално блокаде од стране Немаца и Љотићеваца. Ове блокаде врше се на територији целог корпуса. Нарочито је почела велика блокада Посавине од стране љотићеваца и Немаца. После 3. дана Љотићевци су изненада напустили блокаду и вратили се у Космај одакле су дошли. За њима су одмах отишли и Немци.

У Грочанском срезу готово свакодневно упадају по неколико стотина Љотићеваца који врше блокаду села. Ови долазе из Смедерева, а увек са собом воде и по десетину Немаца. Љотићевци пошто блокирају село траже „Чупавце“ и друге наше старешине. Обично том приликом одрже зборове где нападају Дражу позивајући народ да приђе њима као јединим и правим борцима за Српство. Овим зборовима присуствује једва стотину стараца, које они на силу доводе. Захваљујући доброј обавештајној служби сви наши људи на време успевају да се склоне. Ретко се дешава да неког нашег човека ухвате.

Исто тако и Немци упадају из својих гарнизона блокирајући поједина села и тражећи „Енглеске партизане“, како нас сада називају. Сва ова блокада своди се на то, да се што више опљачка:масти, брашна, свиња, пилића, јаја и.т.д. Нарочито је ово чест случај Немаца из Малог Мокрог Луга, који упадају у суседна села пљачкајући их. Врло често ове пљачке врше зједнички Немци и Љотићевци.

И поред ових потера и блокада од стране Немаца и љотићеваца посао на организацији врши се и даље. Народ сада најбоље увиђа које са њим и за њега, а ко против њега. Љотићевци се чуде и питају зашто народ бежи испред њих кад су они дошли да га заштите од „пљачкаша“.

Сукоби са љотићевцима до сада су избегавани, обзиром да са собом увек воде Немце, сем у случајевима када је извлачење на други начин немогуће.

Очекујем долазак команданта Србије ђенерала г.Трифуновића са којим још немам везу. Слао сам већ неколико пута тројке преко гарде да би са њиме ухватио везу, али су се тројке увек враћале, услед потера и појаве комуниста. Чим се ђенерал г. Трифуновић јави обезбедићу му сигуран долазак и боравак, како је то са њиме усмено договорио моја начелник штаба.

Сада се на обиласку корпуса налази и командант Београдске групе корпуса мајор г.Михајловић.Ђенерал г.Трифуновић и мајор г.Михајловић увериће Вас да су сви досадашњи извештаји о Авалском корпусу били лажни, и да право стање стоји овако, како Вам у свом извештају достављам.

У прилогу доставља се скица корпуса, из које се види подела истога, као и распоред непријатеља на његовој територији. Исто тако доставља се једна слика са збора у с. Конатице на коме је било 3000 људи и жена.

Молим пријем овога извештаја потврдите радиограмом.

Командант, мајор

М.П. Светислав Св.Трифковић

Команда Југословенске војске

У отаџбини

Горски штаб 76“ (ВИИ, Ча, Бр.рег.9/4-1,К.54)

 

У вези цитираног извештаја треба указати на следеће:

1.У извештају пише даје Равногорска идеологија четничко идеолошко определење, а то је подразумевало велику Србију у централистички устројеној монархији. Тек после одлуке партизанског другог заседања АВНОЈ-а на четничком конгресу у селу Ба јануара 1944, прихваћено је да монархистичка Југославија буде федеративна. Дакле и четници као оружани вид великосрпског национализма били су идеолошки опредељени, а пребацивали су партизанима да су идеолошки опредељени.

2.Летећа бригада „Мајор Мишић“ није имала људства – добровољаца да повећа своје бројно стање. Бригада „Капетан Масниковић“ је имала 120 људи зато што је капетан Светозар Гајић био заменик командант Недићеве граничне страже

на Умци и када је ступио у четнике он је повео и своје војнике – стражаре. и зато је она толико бројала, а не из неких војних разлога како се то у извештају образлаже.

3.У извештају пише о непрекидним борбама са комунистима што није тачно. Од формирања септембра 1943, до писања овог узвештаја марта 1944 АК је имао седам сукоба са партизанима.

4.Немци и љотићевци нису вршили никакве блокаде на територији АК, како то пише у извештају.

5. Четници 3.батаљона Посавске бригаде АК који су се кретали по селима Соколови, Лесковцу и Степојевцу, прелазили су на територију Рудничког корпуса у суседно село Велики Црљени, где су према непровереним подацима узели неке ствари из магацина рудника у том месту. После тога су љотићевци дошли у Степојевац где их је напао 2.батаљон посавске бригаде. У сукобу је било обостраних губитака.Због тога су Немци су 24/11.фебруара 1944, из Вреоца дошли у Степојевац где је био пијац и напали четнике. Према непровереним подацима, том приликом погинула су 4 четника из Дражевца, 2. из Конатица, 2. из Пољана,1.из Мислођина, 1.из Барича, 1.из села Кожуари, 1.из Јасенка, погинуо је и један Рус, избеглица из Русије. Можда је још неко погинуо и свакако је било и рањених. Неколико четника и њихових сарадника у Степојевцу Немци су ухватили и отералио У Београд, где су неки четници пуштени. После тога посавски четници нису одлазили у Велике Црљени. Четнички извештај о овим сукобима писац ових редова није могао да нађе.

6. На четничке зборове је морао ићи и ко није хтео, јер се наређивало и претило ономе ко не би поступио по наређењу. Било је наравно њихових присталица који су одлазили добровољно.Наређивано је да се сви што лепше обуку, а девојке нису смеле да носе кратке сукње.

7.Регрути коју су вежбали са дрвеним пушкама нису вршили никакве вежбе са четницима ноћу, тобоже због немачких и љотићевских блокада села јер тога није било.

8.Као што се види четници су водили само борбе противу партизана. То се види из одељка КОМУНИЗАМ. И тај део извештаја је накићен. Прву борбу са космајским партизаним четници су,заједно са недићевцима, водили у Вранићу 7.септембра 1943, по подне. Пре борбе је умро један партизан а у току борбе погинуо је 1.недићевац. Друга борба вођена је у Барајеву где су заробили два партизана из Вранића и са још једним ухваћеним партизаном из Вранића предали станици Српске државне пољске страже (СДПС) недићевцима у Дражевцу за неколико стотина метака, које су после Немци стрељани код Чумића у Шумадији. У борби у Врчину четници су из заседе убили два партизана из претходнице, а када је почела борба они су се повукли. Четврта борба против партизана је била у селу Губеревцу 29.октобра 1943, где су четници изненада нападнути и побегли су уз неколико погинулих и рањених. Следећа борба Посавске бригаде вођена је против партизана 30.октобра у селу Барајеву, али то је било пушкарање без обостраних губитака.

Најтежа борба вођена је у селу Баћевцу 31.октобра 1943.године. Партизанске снаге: Прва шумадијска бригада, Први шумадијски одред, Космајски одред и један батаљон сремских партизана укупне јачине око 800 бораца биле су премоћне па су опколиле Баћевац и нанели су велике губитке четницима који су се, уз велике губитке, извукли из обруча. Погинуло је и рањено око педесет четника, - према непровереним подацима погинуло је из Великог Борка 1, Шиљаковца 2, Арнајева 1, Соколове 1, Степојевца 5, Баљевца 3, Врбовна 3, итд. док је погинулои рањено свега неколико партизана. Ова борба је имала и велики политички одјек у Посавини. Следећу борбу Посавска бригада – Зекин батаљон, водио је противу партизана у Вранићу 15.новембра 1943, али су четници брзо одступли.

9.Почетком јануара 1944, једна партизанска десетина је била у Баћевцу коју су четници напали и она се одмах повукла, али су једног рањеног партизана четници заробили и нешто касније стрељали.

10.Борба у Парцанима, космајски срез, коју је водио 4.батаљон Липoвичке бригаде у извештају је неистинито приказана. Никакквих љотићеваца није било у партизанима. Радило се о класичној борби која је вођена на Парцанском вису, у којој је рањен Булатовић, командант 4.батаљона а мобилисано људство није хтело да се бори и повукло се.

11.Четници нису избегавали борбе са љотићевцима што је са њима увек било Немаца већ су избегавали борбе што су ови били јачи. А у борбама противу партизана на Равном гају код Малог Орашја и Мађарској равни код Камендола у јулу и августу 1944, љотићевци су се заједно са четницима борили противу партизана.- Иначе Немци и љотићевци, практично се нису ни залазили по селима на територији АК, изузев што су се кретали комуникацијама и чували железничке пруге.

Извештај команданта АК од 4.маја 1944, Штабу ВК ЈВуО: „Војна организација.-Све јединице овога корпуса мобилисане су. Под оружјем имамо 1300 људи. Према Вашем наређењу летећим бригадама обраћа се специјална пажња. Јачина летеће бригаде „Капетан Масниковић“ износи 120 људи добро наоружаних и снабдевених. Од аутоматског оружја има 2 холандска митраљеза. Ова бригада је под командом капетана 2.класе Светозара Гајића. Летећа бригада „Мајор Мишић“ броји сада 80 људи добро наоружаних и снабдевених. Од аутоматког оружја имају 2 пушкомитраљеза „Збројовке“. Овом бригадом командује резeрвни капетан 1.класе Радован Минцић. Остале старешине чине активни подофицири, а људство је стално. Бројно стање муниције код летећих бригада је просечно 50 метака на пушку, а 600 на аутоматско оружје. Предузимамо све да бројно стање људства летећих бригада повећамо са сталним људством као и аутоматским оружјем.

Поред људства летећих бригада располаже се са приближно 200 војника који су стално у шуми од раније. Сви су распоређени по свим батаљонима као језгро. Уз њих и мобилисано људство врши службу правилно а у борби се равна са овим.Мобилисано људсство све се више везује за своје јединице и прима особине сталног људства. Могу са сигурношћу тврдити да питање људства на мојој територији не постоји. Њега има довољно и многи сами траже да ступе у јединице али недостаје оружје...

Јединице 1.групе бригада (Врачарска и Грочанска) у времену од 10 до 15 априла о.г. налазиле су се на терену Смедеревског корпуса у Подунавском срезу где су се партизани груписали у више група. 13.априла су вођене борбе са партизанима са успехом. Партизани су имали 24 губитка, док код наших није било уопште губитака. Пошто се тада није могао постићи споразум са капетаном Лазовићем за заједничку акцију ширих размера (о чему је извештено са Стр.Пов. Бр.95/44) јединице 1.групе бригада овог корпуса су се повукле на своје територије до успостављања сагласности за заједничку акцију са трупама Смедеревског корпуса

У време када се пише овај извештај на терену Смедеревског корпуса налазе се јединице 1.групе бригада у јачини 250 људи са 6 аутоматских оруђа и заједнички са Гардом и Лазовићем воде борбу са комунистима који су томе крају извршили мобилизацију својих присталица. Прва борба која се одиграла у с.Друговцу завршила се великим успехом захваљујући најзад постигнутој братској сарадњи између ти корпуса. Резултат ове прве борбе јесте следећи: код партизана 250 мртвих, а код наших трупа 4 мртва. Акција се наставља под обједињеном командом потписатог.

Јединице 2.групе бригада (Посавска и Липовичка) интервенисале су са успехом у Космају. На дан 25.априла летећа бригада „Кап.Масниковић“ и 3.батаљон Липовичке бригаде на извештај команданта 4.бригаде Горске гарде извршиле су покрет у Космај и напале партизанску групу од 150 људи, која се груписала у Губеревцу. У овој групи налазили су се главни функционери окружног комитета за Младеновац (командант 1.пролетерске бригаде, која је зимус разбијена а сада покушава да мобилизацијоm повећа бројно стање и опет оперише као пролетерска бригада на територији Подунавског, Младеновачког и Космајског среза. Ту се налазио и политички комесар при бригади и неколико

среских повереника. Напад изведен од наведених јединица овог корпуса разбио је партизане у неколико група. Захваљујући 2.батаљону 4.бригаде Горске гарде који се није могао одржати на поседнутом положају партизани су се пробили и извукли. Губици партизана 8 мртвих, 5 заробљених и око 20 теже рањених и однетих од стране партизана. Код наших јединица није било губитака. Из саслушања ухваћених партизана сазнали смо да су пре кратког времена 57 мобилисаних из Подунавског среза упућени у састав ове групе. Потврђују и то да је у шуму дошло и неколико

комуниста из Београда, нешто Руса и Италијана.

Равногорски народни одбори.- На целој територији, у свим селима образовани су Равногорски народни одбори. Сада се ради на образовању среских народних одбора.

Омладинска организација.-Организација Југословенске Равногорске омладине (ЈУРАО) спроведена је у потпуности. При корпусу образован је омладински центар 501/76. При свим бригадама и при свим батаљонима постоје омладински интелектуалци. По свим селима постављени су челници. По већим селима образоване су омладинске тројке, као у селима Умка, Рипањ, Врчин и Гроцка. Омладински интелектуалци оспособљени за излагање револуционарне Равногорске идеологије, сакупљају сеоску омладину и држе им часове на којима им читају и тумаче поједине чланке из наших листова Равне горе, Равногорца и омладинског листа Небојша, који издаје Београдска омладина. Омладинци овога корпуса издају и два своја листа:“Млади Равногорац“ и „Глас Авале“ Корпус има и једног омладинца који се одликује талентом за цртање и сликање. Он израђује врло добро антикомунистичке, антинацистичке цртеже и врло лепе слике из шумског живота Равногораца. Пропаганда на овај начин показала је врло леп успех.

Женска Равногорска омладина Санитета (ЖРОС) у развоју је. У већини села постављени су повереници, а Липовичка бригада има и илегалног повереника референта санитета.

И једна и друга омладинска организација у сарадњи са равногорским народним одборима успешно шире Равногорску идеологију.

Прихват и збрињавање добеглих Београђана.- На територији овог корпуса налази се 30.000 добеглих београђана. Тачан број тешко је утврдити пошто се број истих мења: дању има више него ноћу. Највише их има у Врачарском срезу, затим у Грочанском и Посавском срезу. Свуда су примљени и смештени онако како се то најбоље могло. О збрињавању избеглица стара се лично потписати, мој помоћник мајор Ђорђевић Драгослав Адвокат из Београда и сви команданти срезова, као и команданти бригада. Команданти места и команданти батаљона контролишу кретање и пазе да не дође до дефетистичког рада у селу.

Још 22 априла, одмах после бомбардовања издато је наређшење да се прихвате све избеглице из Београда, да пријем буде сусретљив, братски учтив, али и енергичан ради бољег смештаја и исхране; забрањена је свака пропаганда супротна Равногорскох националној идеологији и раду Краљевске

југословенске војске у Отаџбинии; женска организација омладинки стара се о прихвату немоћних, болесних жена и деце, забрањена је свака црна берза на тај начин што се у сваком месту код равногорског одбора прописују месне цене животних намирницаи што (су) се у сваком месту одредиле пијаце где ће се по прописаним ценама продавати расположива храна. Ради сигурности покрета наших трупа на територији једне групе бригада одређен је један заштитни појас у који се не пуштају све добеглице сем оних који имају своју непосредну фамилију и којима се издаје специјална дозвола. Деца из основних школа упућена су поново на предавања. Родитељи су смештајем деце по школама врло задовољни и велики број нема намере да се враћа у Београд све до позне јесени. Специјална пажња обраћена је избегличкој деци досељеној из Београда. Ова деца су предмет интереса народа.

Потписати са одредом одабраних брадатих четника обилази села, сакупља добеглице и народ и држи говоре у којима износи јаз између сељака и грађана који је вештачки и плански створен од непријатеља Српства, комуниста и др.о потреби да се овај јаз затрпа и у начину да се у томе успе и успостави слога и љубав између сељака и грађана. Сељаци су под нашим утицајем прихватили савете и у свему излазе у сусрет погођеним Београђанима.

Успех наше пропаганде већ се показује. На зборовима добеглица са одушевљењем кличу Краљу и нама. Против комуниста већ почињу да заузимају друго становиште. О многим стварима били су погрешно обавештени, нарочито о комунистима и њиховим циљевима. Сви скупа изненађени су врло добро спроведеном организацијом и њеним функционисањем. Највеће изненађење изазвао је факат да је та организација њих дочекала и да су при првом прихвату и смештају осетили да постоји једна рука која управља са свим овим што су осетили. Кад им је објашњено да је то наша организација уредила и да се она стара о свима њима, код њих је настало једно спонтано одушевљење и израз похвале. Било је случајева када нису веровали да је то тако. И када је помоћник једном познанику и његовим пријатељима показао корпусно наређење за прихват и смештај избеглица, они нису веровали да је наша организација у земљи толико јака у свим гранама народног живота и да она упрвља земљом. Уверени смо да ће убрзо све добеглице бити запојене Равногорским духом. То се види из факта да се поједине добеглице враћају у Београд да доведу своје пријатеље и њихове породице који нису смели доћи заведени рђавом пропагандом. Нарочито је повољаан утицај одређивања цена животним намирницама, чиме је онемогућено зеленашење.

Стање комунизма,- После одвајања Малог Пожаревца који је на састанку са капетаном Калабићем а по наређењу команданта Србије припојен територији Горске гарде са сигурношћу тврдим да на територији Авалског корпуса нема партизана.

Мали Пожаревац због свог увученог положаја између Космајског и Младеновачког среза а у близини Подунавског познтих са својим комунизмом морао је бити комунизиран. Стални боравак Немаца у самом селу као и на железничкој станици спречавао је долазак наших јединица и наших људи у циљу спровођења наше организације. Веза комуниста са Немцима у томе крају

која се у више махова утврдила још више је спречавала спровођење наше организације.

И поред чињенице да на територији АК нема комунизма, јединице овога корпуса мора ће бити на сталној стражи и будно чувати своје границе све дотле док се комунизам не искорени и на суседним територијама Смедеревског, Космајског корпуса и на територији Срема. Зато овај корпус има великог интереса да заједнички са својим суседима очисти и њихове територије од комуниста. О томе сам извештавао у више махова Врховну Команду било радиограмо било писмено. Тражио везу са суседима и изгледа да сам је тек сада остварио и да ће се акцијама које се сада преузимају у томе успети.. У време када се овај извештај пише акција је отпочела под руководством пуковника Радојловића. Обједињене у истој учествују снаге мога корпуса, део снага Смедеревског корпуса и део гардијског корпуса.

Извештаји следе радиограмом и на крају цле акције биће поднет опширан писмени извештај.

Стање окупаторских снага. После бомбардовања настало је померање у распореду Немаца који су становали у Београду. Они су се иселили и сада логорују у Топчидеру, селима око Београда, око Авале и на самој Авали. Своје биваке (су) добро камуфлирали по воћњацима и шуми. Преглед њиховог бројног стања доставља се у прилогу.

Сматрам да би се Немцима са поновним бомбардовањем сада нанела мала или никаква штета, обзиром да се не налази у Београду, а свој ратни материјал склонили највећим делому Банат.

Од свих окупаторских делова на територији овог корпуса најгори су Руси из С.С.С.Р. у немачкој служби. Њих има велики број на Умци и Остружници. Показали су се већи непријатељи према нама од самих Немаца. Врло често врше блокаде и претресе терена у циљу да пронађу и ухвате наше људе.

Морал окупаторских војника опао је на нулу. Њихова контрола ослабила је тако да се све више на нашој територији појављују дезертери и одбегли заробеници Италијани и др.

Предњи извештај достављам с молбом на надлежност.

Прилог: непријатељски пропагандни материјал нађен на територији суседних јединица и преписка комуниста нађенакод ухваћеног курира у Подунавском срезу.

Командант, мајор,

Светислав Св.Трифковић“

(ВИИ Бр.Рег.14/1, К.54)

Напомена

1.У узвештају команданта АКсе наводи да је 1.априла у подунавском срезу вођена борба у којој јој су партизани имали 24 губитка, док четници нису имали губитака. Тих дана је вођена само борба у Друговцу у којој су четници имали 10 мртвих, 7 рањених и 5 заробљених, док партизани нису имали губитака. Четници су у Друговцу убили сељака Милоша Трифуновића, што је четницима рекао добар дан другови.

Друговац као изразито партизанско село, четници су напали и 19 априла. У то време у Друговцу је био формиран батаљон за одбрану села и он је одбио четнички напад,заробио 4 четника и два „легалца“ ликвидирао а два пустио.

Са јачим снагама четници су напали друговачки батаљон и 23. априла али је напад одбијен без обостраних губитака.

2.У извештају К-та АК наводи се да су у борби у Друговцу партизани имали 250 мртвих, а четници 4 мртва. Ова борба била је 29.априла 1944, када су премоћне снаге четника 1. и 4.корпуса горске гарде, Смедеревског и АК напали на Друговац кога је бранио Друговачки батаљон и једна чета Космајског партизанског одреда. После тешке вишечасовне борбе у којој је погинуло 58 четника и 2 партизана и 4 борца друговачког батаљона и један шумар. Четници су у Друговцу заклали 24 лица , стрељали 41. лице, у кући запалили 4 лица и 3 лица су умрла од батина, - укупно су четници усмртили седамдесет две особе из села, и опљачкали и запалили преко 200 кућа..

(Радослав Пауновић: Непокорени Друговац.

3.У Борби у Губеревцу која је вођена после 12 часова 25.априла 1944,учествовао је и Срески одред Српске државне страже –недићевци. Пре подне око 10 ч из Београда је у Космајски партизански одред, јачине око 200 партизана,стигла група од 35 лица из Београда. Поред Београђана у групи је било и 26 Црвеноармејаца који су успели да побегну из немачког заробљеништва. Напад на одред су извршили посавски четници АК од Лисовића са запада, а четници 4.космајске бригаде и одред СДС од Стојника, са истока. Борба се углавном водила на терену села Стојника. Четници су имали 10 мртвих, 6 четника је заробљено, заплењено је око 20 пушака,нешто муниције и друге опреме. Партизани нису имали погинулих, али су четници од пристиглих Београђана који су били ненаоружани заробили тројицу.

А што у извештају пише о 1.пролетерској бригади то само говори да четници нису знали тачне називе партизанских јединица у Космају, где је повремено долазио и Први шумадијски НОП одред а од јуна 1944 и 2.шумадијска бригада. (Драгослав Димитријевић Бели:Космајски партизани: Књ.2стр.243)

У Извештај команданта АК од 19.маја 1944.године Начелнику штаба ВК ЈВуО, мајор Трифковић је, између осталог написао:

 

I.Војна организација.

О п е р а т и в н а в о ј с к а:- Формација трећих (стрељачких) чета и батаљона као и штабних чета извршена је по Упуту бр.5 и допунама овог Упута По пријему наређења за мобилизацију образовао сам штабове и јединице груписане тако да буду спремне за покретне акције...

Сем стрељачких чета и батаљона формирани су и коњички ескадрони за сваку бригаду, У току протекле зиме исти су били мобилисани код Посавске и Грочанске бригаде и учествовали су са потписатим у обиласку корпуса и чишћењу Грочанског среза од комуниста. Потом су демобилисани, а коњи враћени сопственицима ради обрађивања земљишта.

Пионирско-минерски водови формирани су. Сваки батаљон има своју десетину састављену од људства које је служило у инжењерским јединицама и из редова занатлија...

О с т а л е ф о р м а ц и ј е.- Прве и друге чете формиране су по Упуту Бр.5 са следећим изменама: место половине оружја овим четама је остављено само десет од сто пушака и муниције. Ове јединице немају потребе за већим бројем оружја јер на територији овог корпуса комунисти више не могу да узму маха ни по одласку оперативне војске. Народ је духовно придобијен и дисциплинован тако да ће се ред и са оволиким бројем оружја са успехом одржати.

Командири првих чета сада су по селима команданти места. Они врше сву војно-полицијску службу, службу обезбеђења и осматрања и јављања. У раду им помажу њихови заменици и командири других чета“.(Служба осматрања је била организована тако што су преко дана на видљивој удаљености била постављена по два сељака који су махањем барјачићима преносили одређене поруке путем сигнала. Због чега су називани сигналисти Како су долазили до барјачића види се из следећег документа:

„ПРИЗНАНИЦА на 1800 динара и словима једна хиљада и осам стотина динара коју сам суму новца примио из касе Равногорског народног одбора у Степојевцу а на име куповине барјачића за сигнале у Степојевцу. Примио, Јовица Кузмановић, 4.фебруара 1944 г., у Степојевцу „. ( ВИИ Ча, Бр.Рег. 16/5, К.54)

„С н а б д е в а њ е в о ј с к е.- Брашно и артикли потребни за исхрану војске прикупљени су од народа или купљени новчаним срествима. Од прикупљене хране створене су потребне резерве још у току прошле јесени. Сада када је настала оскудица у народу јело се спрема од хране из резерве. Хлеб се пече по сеоским кућама. Храна се кува у казанима по јединицама. Маст се купује из новчаних средстава које су прикупил Равногорски народни одбори.Купљено је известан број свињa које се тове ради добијања меса и масти. Дуваном се војска снабдева узимањем процента следовања од народам које се плаћа по максимираној цени. На војника следује 5 цигарета дневно. Одећом и обућом сиромашни војници снабдевају се куповином из прикупљених новчаних средстава.

II.ОСТАЛЕ РАВНОГОРСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ Н а р о д н и р а в н о г о р с к и о д б о р и.- Образовани су по свим селима и општинама. О истима је опширно изнето у прошлом извештају. Срески народни Равногорски одбори су у току формирања. Траже се погодне личности за исте. Чим се образују известиће се.

Ј у г о с л о в е н с к а Р а в о г о р с к а о м л а д и н а (ЈУРАО).Ораганизација омладине спроведена је у потпуности. Начин организације је изнет у прошлом извештају...

Омладински делегат при Авалском корпусу образовао је курсеве омладинских сеоских челника. Курсеви се одржавају по бригадама...

Поред организацијских послова и пропаганде омладинци су развили своју обавештајну службу на целој територији корпуса. Прикупили су спискове свих омладинаца и омладинки избеглих из Београда. Сада испитују свестрано њихове идеолошко определење и владање у сваком погледу. У сарадњи са омладинцима из Београда штаба 501 прикупљају се податци о употребљивости сваког појединачног омладинца и омладинке. Исто тако прате кретање свих сумњивих лица по варошицама и селима настањених окупаторском војском. Све прикупљене податке достављају надлежним путем командантима бригада, који то проверавају и предузимају потребне мере.

Б е о г р а д с к а Р а в н о г о р с к а о м л а д и н а.- После првог бомбардовања Београда група од 30 омладинаца напустила је исти и прешла на терен оближњих корпуса. На терен овог корпуса дошло је 19 омладинаца. Омладинци Авалског корпуса прихватили су их, сместили и у сваком погледу збринули. Ови омладинци образовали су свој штаб са задатком да на територији овог корпуса образују пропагандну групу, пропагандни центар и обавештајни центар. У сарадњи са омладинском организацијом Авалског корпуса провешће контролу и рад међу избеглицама – омладинцима и појачаће пропаганду у самом Беогpаду дејствујући са терена. Главни задатак остаје: руковођење организацијом у самом Београду. Извесним бројем Београдских омладинаца попуњена су упражњена места омладинаца при батаљонима Авалског корпуса.

Ж е н с к а Р а в о г о р с к а о м л а д и н а с а н и т е т а (ЖРОС). Спроведена је у Посавском и Грочанском срезу у потпуности, док је у Врачарском срезу још у развоју. Тамо где је организација спроведена држе се предавања из санитетске службе. Предавање држе учитељице и лекари. Сем стручних предавања ради се и на идеолошком обрађивању девојака...

III.СТАЊЕ КОМУНИЗМА. Све акције које су водиле јединице овога корпуса у последње време вођене су на територији суседних срезова: Подунавског, Младеновачког и Космајског. О тим акцијама поднет је извештај

У међувремену јединице 2.групе бригада (Липовичка и Посавска) на извештаје о појави партизанских група у Космају интервенисале су у два маха и помогле јединицама из Космаја.

Док се пише овај извештај врше се припреме за акцију чишћења Космаја. О резултату целокупне акције чишћења у Подунављу и Космају поднећу извештај по њеном окончању.

Организација комунистичка на територији Авалског корпуса на постоји. Сви јатаци комунистички енергичним и радикалним мерама ликвидирани су у Посавском срезу још прошле јесени, а у Грочанском у току прошле зиме. Сељачки народ овога краја презрео је партизане и сада зна само за Равногорство.

Од тренутка појаве добеглица из Београда на територију овог корпуса врши се испитивање у циљу проналажења комуниста међу њима. До сада није примећен никакав покушај рада комуниста међу добеглицама.

Али имамо податке да су се неколико истакнутих комуниста пребацили возом у Ваљевски округ, Подунавски и Космајски срез. Од похватаних партизана за време борбе у Космају сазнали смо да је известан број београђана и београђанки ступио у одреде који оперишу по наведеним срезовима. Из ухваћене преписке добивени (су) извесни документи о томе.

Комунисти из Београда одржавали су непрекидну везу са комунистима на терену и добро су упознати са стањем наше организације. Тамо где је она добро спроведена и не покушавају да се појаве. За откривање комуниста међу избеглицама ангажовао сам све Равногорске организације: војну, омладинску специјалну обавештајну, али сем неколико комуниста који су се после бомбардовања Београда сакрили иза леђа Немаца у местима где ових има, нисам приметио ни једнога. Свим потчињеним органима издао сам потребна наређења да се сваки комуниста, чим ступи на слободно тло мога корпуса, ухвати и према њему предузму потребне мере.

IV.Стање окупаторских снага После првог бомбардовања Београда многобројне јединице немаччке војске напустиле су Београд и настаниле се по селима Врачарског а неке Посавског и Грочанског среза. После другог бомбардовања бројно стање њихово на нашем терену још се више повећало.

Сем већег броја мањих акција против нас и честих упадања у поједина села у циљу пљачке, немачке јединице извеле су два већа напада: један на 2.батаљон Липовичке бригаде код с.В.Моштаница 14.априла а други на 4, батаљон Липовичке бригаде 10 маја ове гоине. Овај последњи изведен (је) са веома јаким снагама, тенковима, бацачима и пешадијом.

Напад на 2.батаљон изведен је у зору а снаге су доведене из Обреновца, Умке и Остружнице возом у току ноћи. Са преко 1000 људи блокирана је велика просторија око села В. Моштаница на којој се налазио 2.батаљон. И поред двоструког стрељачког строја батаљон се пробио и извукао из блокаде. Погинуо је 1, рањен 1 а заробљено је 11 четника. Том приликом одведено је око 200 сељака из с.В.Моштанице, који су после злостављања при саслушавању пуштени кућама.

Напад на 4.батаљон изведен је такође у зору са снагама, које су у току ноћи пришле положају на коме се налазио батаљон, вођене комунистима из с.Парцана, који је целог дана и целе ноћи затварао правац одступања партизанима преко Парцане – Ковиона – Поповић – М.Пожаревац. Ово је стари канал којим се комунисти служе при прелазу из Подунавског, преко младеновачког у Космајски срез. Батаљон је у том положају био по наређењу јер се претходног дана водила акција у заједници са Космајским (четничким) јединицама против једне групе партизана који су се појавили на простору с.Губеревац – Стојник – Бабе. Да би себе извукли из тешког положаја послали су своје људе у Сопот и оптужили 4.батаљон као комунисте. Немци су тенковима и пешадијом из Сопота и Раље предузели напад и ватром из топова, бацача, аутоматског оружја и пушака засули батаљон са већег одстојања. Нетачно гађање дало је батаљону могућност те се исти повукао са положаја без великих губитака. Погинуло је 3 четника, 4 теже рањено и изнето са положаја. Заробљено је 9 људи. Ухваћено је неколико сељака из оближњих кућа и заједно са четницима стављено на муке. Потом су заробљеници одведени у Сопот а одатле спроведени у београдски логор.

Сем ових јединица које су стално настањене на територији овога корпуса,преко терена непрекидно пролазе немачке јединице. Покрет врше смедеревским и авалским друмом. Мање железницама...

V.Збрињавање добеглица из Београда. На територији овога корпуса добеглица има око 30.000. Тачно бројно стање тешко је утврдити јер се добеглице стално крећу између села и Београда. Другим бомбардовањем број се нагло повећао...

У прошлом извештају изнето је шта је све предузето...

За збрињавање и старање о избеглицама одређени су резервни мајор Ђорђевић Драгослав. Мој помоћник, са надлежношћу на територији 2.групе бригада (западно од Топчидерске реке) а за територоју 1.групе бригада одређен је капетан Миодраг Стојановић, који обилази територију источно од Топчидерске реке са одредом од 30 четника. Они представљају сензацију за београђане.

Из разговора са добеглицама види се какав је утицај на њих извршила Љотићева, Недићева и комунистичка пропаганда. Већина нас је замишљала као страшно грубе и крволочне људе, који без већег размишљања кољу, свлаче одело и обућу и узимају ствари од вредности...

(ВИИ Бр.рг.16/4-1, К.54)

ПРЕГЛЕД окупаторски и непријатељски снага на територији Авалског корпуса на дан 19.маја 1944.године.-На територији Грочанске бригаде било је Немаца: Врчин 32, Мала Иванча 30, Умчари 40, свега 102; на територији Врачарске бригаде: Бели Поток 450, Зуце 14, Јајинци 25,Ресник 30, Раковица 100, Мали Мокри Луг 400, Вишњица 1500, Кумодраж 70, свега 2589; на територији Липовичке бригаде: Остружница 10, Жарково 220, Рипањ 60, Железник 300, свега 590; на територији Посавске бригаде: Обреновац који је на

територији Колубарско-тамнавског корпуса али је на граници Авалског корпуса 50, Барич 100, Умка 100, свега 250; Руса на територији Липовичке ригаде: Остружница 100, Железник 50, свега 150; на територији Посавске бригаде: Обреновац 50, Барич 100, Умка 100, свега 250“.(ВИИ Ча,Бр.Рег.15/4, К.54)

Напомена аутора.

1.У извештају пише како је народ дисциплинован. А не пише како је заведена четничка страховлада.

2.У вези снабдевања војске пише како су Равногорски НО прикупили новчана средства, а не пише о два државна зајма које је АК завео и од народа силом узимао велике суме новаца.

3.Такође пише како су неке врсте намирница куповане, али се из докумената који ће бити наведени види да је храна од сељака одузимана.

4.Проверавање омладинаца и омладинки избелица из Београда, била је у ствари хајка на њих због чега су се многи враћали у Београд да не буду од четника ликвидирани

5.Акција Немаца на 2.батаљон Липовичке бригаде је преувеличана. Као што се четници Посавске бригаде пљачкали магацине у руднику у Вреоцима и Великим Црљенима, иако то није била њихова територија, тако су и четници 2.батаљона опљачкали магацин каменолома у суседном селу Пећани који је експлоатисала немачка организација ТОТ, који и није био чуван. У извештају пише да је блокада Велике Моштанице извршена од стране 1000 немачких војника из Обреновца, Умке и Остружнице, а у истом извештају пише да је Немаца било у Обреновцу 5, Умци 100 и Остужници 10. Када се тома дода да Немци нису имали никакву своју јединицу на Умци онда је стварни број Немаца био још мањи. У ствари двадесетак немачких војника, са немачким пословођама из каменолома у Пећанима и нешто припадника јединице Руског заштитног корпуса са Умке дошли су у Велику Моштаницу пре зоре и на спавању ухватили команданта батаљона наредника Јову Станковића и још 12 четника и отерали их у логор на Бањиц, одакле су пуштени септембра месеца па су се вратили у своје јединице. Опљачкане ствари Немци су нашли и вратили у магацине каменолома. Никакве борбе није било и метак један није опаљен.

6.У извештају пише и о нападу Немаца на 4.батаљон Липовичке бригаде, у код села Парцана што је неистина. Борбу су четници водили са космајским партизанима на Парцанском вису код села Парцана у којој је погинуло 3, рањено 4 а заробено 9 четника, али су сви пуштени јер су били мобилисани.(ВИИ, Ча, Бр.Рег.16/4-1, К.54)

Корпус је имао и свој лист „Равногорац“ који је уређивао Јован М.Ралетић – „Панонац“, учитељ, који је био и шеф Обавештајно-пропагандне службе. Омладинци, припадници ЈУРАО при корпусу издавали су „Млади Равногорац“, а касније и „Глас Авале“, као и разне летеке.

С л у ж б а р а д и о в е з е при штабу корпуса, почела је са радом другом половином 1943, aли је лоша радио.станица често била ван употребе. Таласна дужина станице је била 72 мт, позивни знак ЦВП, ознака Ком-Ком. Радиотелеграфиста је био ваздухопловни водник треће класе Радослав М.Саје. Оцењујући његов рад врло повољно комaндант корпуса га је 10.јануара 1944. предложио за унапређење у чин ваздухопловног потпоручнииа и за одликовање „Златном медаљом за храброст“.

Служба радио везе била је под ингеренцијом начелника Штаба корпуса, прво Милошевића а касније Стричевића, који је раније био шифрант. Због честих кварова на радио станици корпус је од команданта Београда мајора Михајловића 14.јуна 1944, добио нову радио станицу коју је из Београда донео и остао на њој да ради Александар Павловић.(ВИИ, Ча, Бр.Рег.12/4, К.54).

Штаб Авалског корпуса словио је као Горски штаб 76, а штабови бригада су означавани и то: Грочанске- Горски штаб 76/1, Врачарске – Горски штаб 76/2, Летеће бригаде „Мајор Мишић“, - Горски штаб 76/3, Липовичке - Горски штаб 76/4, Посавске . Горски штаб 76/5 и Летеће бригаде „Капетан Масниковић“ 76/6.

Седиште штаба корпуса било је у Конатицама, срез посавски, као и неких приштабских јединица, али се штаб углавном кретао по терену.

Наредбом г.министра војске, Морнарице и Ваздухопловства и Начелника штаба Врховне команде ЈВуО од 17.јула 1944.године за начелника округа београдског постављен је Аца Јоксић. (VII, Ча, Бр.Рег.39/1, К.54)

Акције у Срему.-Штаб Врховне команде ЈВуО од 1943, настојао је да неке своје јединице из северне Србије пребаци преко Саве у Срем, а преко Дунава у Банат. Образована је и Команда северних покрајина чији је командант био ђенерал Светомир Света Ђукић, а потпуковник Драгомир Радовановић Јурај био је командант, а поручник Чедомир Деврња начелник штаба Команде Срема ЈВуО, али су се они налазили у северним крајевима западне Србије и кретали се у простору од Умке и Обреновца до Шапца. Из четничких јединица у Србији прикупљано је људство из тих крајева и они који су били из Баната упућивани су у Смедеревски корпус а четници који су били из Срема и Бачке у Колубарско-тамнавски корпус, под командом мајора Комарчевића, на чијој су се територији највише и налазили и ђенерал Ђукић и потпуковник Радовановић и Командант Славоније, пуковник Александар Ђ. Николић.

Први прелаз у сремско село Купиново, на левој обали Саве, четници су извршили ноћу 5/6.октобра 1943.године, код села Скеле западно од Обреновца, под командом потпуковника Радовановића и поручником Чедомиром Деврњом и потпоручницима Михаилом Павловићем и Миодрагом Којићем, наоружани пушкама и са 2 п.митраљеза. Форсирање Саве извршило је 35 четника из Сремског одреда, под командом поручника Павла Грујића, 20 четника из Посавске бригаде под командом наредника Васића, а требало је да пређе и 25 четника из Тамнавске бригаде, али је 23 четника пре укрцавања у чамце побегло у мрак и нису прешли у Срем.

Према извештају потпуковника Радовановића народ у Купинову их је раздрагано сачекао, али су их напали мошиновци, како је потпуковник Радовановић називао сремске партизане, и у трочасовној борби, у којој су имали подршку два немачка борбена авиона, погинуло је 7 а рањено је 9 четника, а погинуло је 30 партизана. Додуше потпуковник Радовановић није објаснио како је утврдио погинули број партизана када су се четници повлачили и истог дана се преко Саве пребацили у Скелу. Четници су брзо напустили Скелу и отишли у своје јединице. По њиховом одласку из Шапца су дошли Немци у девет камиона да помогну четницима и спрече евентуални прелазак партизана из Срема уј Србију.

Потпуковник Радовановић је од Команде северних покрајина, за следећи прелаз у Срем тражио да му се обезбеди 1000 четника наоружаних са 40 пушкомитраљеза и са борбеним искуством. Наравно, то никада није добио.

У извештају начелника штаба Команде Срема поручника Чедомира Деврње од 6.октобра о току борбе код села Купинова, наводи се да је поручник Павле Грујић одржао говор „на који је говор народ плакао“, затим „да га је тај исти народ напао и да више неће у Срем ни за време мира нити за време рата па када би знао да ће му Сремци дати колајну од 100 кг злата.(Архив ВИИ, Ча,К.102, рег. Бр 9/1)

„6.октобра 1943, око 90 четника ДМ пребацило се у Срем код села Купинова. По њиховом доласку једна чета Првог сремског партизанског одреда извршила је напад на четнике и после вишечасовне жестоке борбе погинуло је 17 четника, заробљено је 4, а неки су се удавили у Сави приликом враћања у Србију.За време борбе два немачка борбена авиона, навођења једним извиђачким, бомбардовала су партизанске положаје.(Зборник Тom I, књ.6,док. Бр.166,стр.179 и Том I,књ.17,- Борбе у Војводини, документа окупаторских и квислиншкихјединица, док.бр.126, стр.503)

О Команди северних покрајина којом је командовао ђенерал Ђукић а који се састајао са Немцима у кафанама у Обреновцу и околини и возикао се колима по терену и по Београду, командант колубарско-тамнавског корпуса, мајор Владимир Комарчевић је 27. фебруара 1944, обавестио Дражу Михаиловића на следећи начин:

„Девис, Ђукић и Штаб Војводине (на)гомилавају људство које је без оружја и не ради ништа. То су им све неки курири а ја знам да су бадаваџије који не вреде ништа и стоје на терет народу.Наредио сам да ти штабови не могу имати више од 10 људи, јер им више стварно и не треба,. Девис(Алексанар Николић, пуковник, Командант Славоније, углавном је боравио на територији Уба и Обреновца, са неколико, углавном ненаоружаних избеглица из Хрватске) се чешће опија. Официри ових штабова као и из сремског штаба чешће се врзмају по Београду, увек бајаги по неком важним послу.“

(Зб.т14,к.3.стр.431)

Ф о р м и р а њ е ј е д и н ц е з а С р е м: У извештају команданта АК који је послао ВК ЈВуО 4.маја, о Срему је писало:

„На првом састанку између капетана Калезића, делегата Команданта Војводине и мене, у присуству команданта Србије, одлучено је да сви дамо за Акцију у Срем више од 100 људи колико је првобитно предвиђено. Ја сам ставио на расположење за ову акцију 250 најбољих бораца. Обзиром на укупан број људи под оружјем ово је највећи део који могу да издвојим.

У састав јединице за ову акцију улази цела летећа бригада „Кап.Масниковић“ и још 130 добро наоружаних бораца. Јединицама ће командовати активни капетан 2 кл.Гајић Светозар. Досељеници су му најбољи активни подофицири и 2 команданта батаљона, најбољи борци што их имам: наредник Спасоје Дрењанин „Зека“, који јe још 1941 године сам прелазио са својим одредом у Срем и показао успех. Други је наредник водник Жика Нешковић. Обојица су за заслуге предложени за унапређење у чин потпоручника. Јединице ће располагати са 6 аутоматских оруђа. Командант Војводине узео је на севе да прибави довољну количину муниције.

Мишљења сам док се ова муниција не обезбеди да неби требало вршити прелаз

Имаm тачна обавештења да је комунистичка оргнизација у Срем потпуно спроведена и да је врло јака. Сви млађи људи, који тамо данас воде реч, комунизирани су. Исто тако и све млађе жене, девојке и деца. Једино старији људи, који више не одлучују, држе се резервисано. Не смемо се заваравати да ће нас тамо ико прихватити. Само оружјем и силом успећемо да разбијемо комунистичку организацију и завладамо Сремом,

У погледу успостављања везе са командантом Војводине мајором Ракићем учињено је све. Прво је ухваћена радиотелеграфска и курирска веза. Затим је упућен капетан Гајић на заказану конференцију у штаб команде Војводине. Сматрам да је најбоље да све везе одржава лично капетан Гајић пошто ће предводити формирану јединицу па треба што боље да се упозна са својим новим предпостављеним старешинама и друговима, са којима ће вршити прелаз.

На тој конференцији по извештају капетана Гајића могла су бити решена само начелне ствари, пошто на конференцију нису дошли делегати Калабића и Рачића. Једино је утврђено да се мора прибавити муниција, радиостанице за сваку јединицу и радиотелеграфиста за сваку радиостаницу. Повећање броја људи и броја аутоматског оруђа и преко одређеног броја на првом састанку актуелно је. По последњим податцима бројно стање партизана у Срему износи око 3000 људи са доста аутоматског оружја.

Сада сам упутио мајору Ракићу референта инжењерије овога корпуса капетана Тодоровића да га помогне као стручњак у прикупљању пловног материјала на делу Саве који припада мојој територији“.

На сектору реке Саве од Умке до Скеле, ноћу 22/23. јула 1944, прешло је у Срем четири групе четника укупне јачине 530 људи из Авалског и

Колубарско-тамнавског корпуса, али су нападнути од партизана 1.сремског НОП одреда у 1. чете Команде сремско војног подручја и Посавскотамнавског

партизанског одреда и после три дана четници су напустили Срем. О томе је 5.августа делегат ВК ЈВуО о томе детаљно обавестио Михаиловића. (Зб.т.14, књ.4,док.8,стр.44-48)

Делегат ВК пуковник Драгомир Радовановић је 22.августа 1944, поново писао Михаиловићу о овој акцији, па је, између осталог, навео:

„Ни Комарчевић (командант групе колубарско.тамнавске групе корпуса) ни Лапчевић (Милорад, командант Колубарског корпуса) нису везали људе за себе, као што је то на другим местима. Људе из Колубарског корпуса везали су за себе команданти бригада, ради тога, што су у овом корпусу у ствари радили само команданти бригада.

Добро је што је капетан Лапчевић постављен за команданта Сремске јуришне групе, но он је својим радом за последњи месец дана стално радио са немачким командантом из Шапца. Он – команданзт Лапчевић је изводио акцију у Купинском куту по заповести немачког команданта из Шапца, јавно са њим седео, обилазио Купински кут, наравно да су у овом погледу суделовали ђенерал Ђукић и мајор Орељ. Мајор Орељ је потпуно забрљао. Незгодно је што се свуда представља за Вишег делегата те у име Ваше онако пијан наређује и говори. Све ово виде ови наши млади команданти који воде људе и који треба да носе цео терет борбе на својим леђима. Они не могу да дозволе да им неко пребаци да су сарадници Немаца. Капетан Лапчевић, ђенерал Ђукић и мајор Орељ могли су и требали да раде, али само тајно, а никако јавно свакоg дана седети (са Немцима) у кафани у с.Ушће поред пута Обреновац –Шабац, још ђенерал Ђукић са ђенералском капом. Да умирим ове младе људе и да им објасним да ће се ово забранити и да ће се ако се шта ради, убудуће тајно радити, требало је доста времена и муке. Само ради овога Лапчевић је постао мало нелагодан у очима младих људи. Ја сам успео да ове младе команданте бригада из Колубарског корпуса умирим ради свега овога. Они су дисциплиновани. Они хоће у Срем, само су на ово много осетљиви.

За цео овај рад знао је мајор Комарчевић, али он је само ћутао и извлачио се да се он негде не упрља, док је Лапчевића пустио. Пре неког времена избио је сукоб између Комарчевића и Лапчевића после чега је капетан Лапчевић написао рапорт ВК и тражио да се одмах смени са дужности команданта Сремске јуришне групе и команднта Колубарског корпуса, јер је био свестан да нема уза се људе Колубарског корпуса због његовог јавног иступања са Немцим.

Знајући за ово, рекао сам капетану Лапчевићу, да не доставља рапорт ВК и да не тражи смену, док ја не видим како ствар стоји. Он ме је послушао сада, а раније ме није хтео слушати, када сам му саветовао да ради тајно, а не да се вози са немачким командантом усред пола дана у аутомобилу. Ја сам морао да ове младиће, команданте бригада уверавам да капетан Лапчевић мора да буде командант Сремске јуришне групе и да се морају слушати наређења Врховне команде! Команданти бригада из Колубарског корпуса хтели су да се ставе команду једног официра из АК за акцију у Срему, те су како чујем били написали једно писмо Саши (Михајловићу, команданту Београда). Но успео сам да све несугласице изгладим и да сви остану под командом капетана Лапчевића,

а да акцијом руководи мајор Ракић (Драгиша, нешто касније потпуковник, командант Војводине).

Ја се још увек налазим на територији Авалског корпуса, јер је и овим људима требало објаснити ситуацију и приволити их да крену на Срем, не чекајући на неке нарочито велике количине муниције, јер тамо нема партизана у оном броју, како то злонамерни људи приказују. И овде сам успео. Што раније нису прешли Авалци и Сендић (Јосип, командант 1.сремског јуришног одреда који се налазио на територији посаво тамнавског среза – Владимирци и тамнавског среза – Уб) није њихова кривица, већ мајора Комарчеви}а, који је саопштио да се имају само његова наређења слушати“.(У Шапцу се августа 1944 налазио немачки 5.полицијски пук, чији је командант био пуковник Јунгенфелд). (3борник, т.14, књ.4, док.37, стр.142-144)

У то време у северозападној Србији налазио се и ђенерал Матија Л.Парац кога је Михаиловић задужио за рад у Хрватској. О свом раду, капетану Лапчевићу, преласку четника у Срем и другим стварима, он је августа 1944, Дражи Михаиловићу послао акт следеће садржине:

„Господине министре!

Како за два три дана мој курир поново иде у Загреб, да однесе писма одређеним особама, у којим писмима сам, поред осталог те особе замолио, да ако има домобранских (официра и подофицира) који би желели да се пребаце код нас, да се приликом пријављивања позову на мене. С тога молим, да би се командантима наших одреда, а нарочито у Босни, Херцеговини и Далмацији, скренула пажња или издало потребно наређење, ако се неко од домобрана позове на мој позив или само на мене, да га приме и упућују по потреби где треба.(На маргини уз тај став Дража Михаиловић је оловком написао:“Наредити потребно“.)

Чуо сам из врло поузданих извора, да се наши четници – борци у Обреновцу по улицама и у кафанама виђају у друштву добровољаца ( припадника Српског добровољачког корпуса – љотићеваца) и да са истима пију и да се са истима братиме. Грађани – мештани Обреновца с обзиром на све раније, чуде се чудом и питају се шта је то и откуда то.

Исто се говори, да је капетан Лапчевић у општини Обреновац одржао једну конференцију са генералом Мушицким (Костом командантом СДК – љотићеваца) и представницима немачке војске а присуствовали су и срески начелник и председник Општине. Говори се да је капетан Лапчевић дошао на позив Мушицког и Немаца – шта је расправљано на конференцији нисам могао сазнати – једни кажу да су пред собом имали секције. (На маргини уз тај став Михаиловић је оловком написао две белешке – једну уз прва два реда која гласи: „Питати Комарчевића“ и другу, уз део у којем се говори о капетану Лапчевићу, која гласи:“Питати шта је ово“).

У селу Каленићу говоре сељаци, да су наши борци приликом преласка у Срем тамо узели неку ждребад и кобиле и то само све послали у с.М.Борак и с.Каленић. Сељаци овај поступак врло рђаво критикују и кажу наши борци нису

ишли у Срем да пљачкају, већ да овај народ ослободе и придобију за нас. Говори се да је и нека стока пребачена на нашу страну и да је овде задржана.

Све напред изнето нисам могао проверити, а и не спада у мој делокруг, али сматрам за моју моралну дужност да Вас о свему што чујем известим и ако је заиста тако, да се учини све потребно да се то поправи.

19.8.1944.год. Печат Матија Л.Парац“

1.Одговорити Парцу

2.Наредити потребно и тражити објашњењеали да се не зна да је Парац известио“.

(Зборнк, Т.14, књ,4.,док.бр.30, стр.118-121)

Војводина у којој је био Срем, била је једина област у Југославији где није било четника ни њихових организација. О преласцима четника из Србије у Срем, народ је одмах обавештавао партизанске јединице које су брзо долазиле у места где су стигли четници, нападали их и после краћих или тежих борби, четници су били приморани да се преко Саве врате у Србију. Партизански Срем је био велики страх за србијанске четнике и они су нерадо прелазили у Срем одакле су се још брже враћали, гледајући да успут нешто и опљачкају у познатом четничком маниру.

То се може видети и из акта команданта АК, мајора Трифковића од 13.августа 1944, кога је под бројем Пов. 227 послао Дражи Михаиловићу, а који гласи:

„Начелнику штаба Врховне команде

Према добивеном наређењу из Врховне команде јединице одређене за акцију у Срему покушале су прелаз, једним делом прешли Саву и после краћег задржавања вратиле се у Србију. Из извештаја које су поднели делови, који су провели извесно време у Срему види се да акција са овим снагама, на овај начин и у ово време тешко може донети веће успехе. Јасно се испоставило следеће:

да су снаге одређене за прелаз бројно и оружјем слабе да би са истима могле овладати Сремом,

да у случају успелог прелаза не само да ове снаге не могу заштити српски живаљ са којима су дошли у додир, већ би га изложиле потпуном уништењу како од стране комуниста, тако и од стране усташа и Немаца,

ДА СЕ НЕМЦИ ЈОШ УВЕК НЕ СМЕЈУ НАПАДАТИ И УНИШТАВАТИ ЗБОГ РЕПРЕСАЛИЈА КОЈЕ СУ ОД СТРАНЕ ОКУПАТОРА ПРОПИСАНЕ, и

да српски живаљ у Срему од нас очекује да види снагу, потпуну заштиту и ослобођење.

Пошто се напред изложено не може остварити не би требало прелаз у Срем под овим условима и у предвиђеном времену ни вршити, већ ово одложити за повољније прилике. Неуспех који се може претрпети нанео би велике штете нашем покрету у целој Србији, нарочито у Београду а нашем народу у Срему била би убијена нада за нашим прелазом са већим снагама које ће их ослободити од оних који су их три године угњетавали и убијали.

С друге стране одвајањем најбољих старешина, војника и најбољег наоружања веома се слабе снаге које треба да учествују у акцији против комуниста у смедеревском и космајском крају. Ова друга акција не може са преосталим снагама да добије ону снагу и замах коју би имала када би све снаге Авалског корпуса корисно биле с једињене и сконцетрисане на један задатак: уништење комуниста у Шумадији, у срцу Србије. Цепањем снага на две акције унапред се осуђује акција у Срему и акција у Шумадији на половичан успех а можда и на неуспех. Услед овог неуспеха настаће тешка ситуација и у самом Београду јер ће комунисти ојачати. У моменту обрачуна са Немцима јаки комунисти стајаће нам иза леђа и удружени са овима настаће свим силама да овладају Београдом и крајевима у којима већ сада имају своју организацију (Смедеревски крај, Космај и област Букуље и Рудника).

Да би ово спречили потребно је ујединити све расположиве снаге на уништење комуниста и искорењивање њихове организације у поменутим крајевима. Када се у овоме успе наша организација ступиће на снагу. Равногорски дух рашириће се у народу тих крајева а комунисти ће бити потпуно онемогућени исто тако као и по другим крајевима где је толико учињено раније.

Тад ће се са успехом моћи предузети акција у Срему.Остављајући иза леђа јасну и чисту ситуацију моћи ће се преко Саве упутити цели корпус, који ће тада, надам се, имати и веће бројно стање бораца, јаче и боље наоружање и већу количину муниције. Тада ће и српски живаљ у Срему, добити храбрости да се придруженим снагама из Србије и заједно са овим учествује у уништавању својих непријатеља. Уверен сам да ћемо тада лако и брзо успети овладати Сремом.

Износећи предње мишљења сам да би акцију у Срему требало одложити за боље прилике. Снаге Авалског корпуса стављене под команду команданта акције за Срем да се врате под моју команду како би са истима појачао акцију у Космају. Везу са Сремом могао би и даље одржавати мајор Ракић и Комарчевић са својим снагама које им остају јер исте не учествују једновремено у некој другој акцији, као што је то случај са Авалским корпусом: Када се укаже прилика и кад се нареди прелаз јединица овог корпуса могу се за кратко време издвојити и послати у састав снага предвиђених за акцију у Срему.

Молим да се по предњем хитно донесе решење и известио радиограмом како би акција у Космају отпочела што пре“.(Архив ВИИ, Бр.рег.44/4, К.54)

На маргини оог Трифковићевог акта неко је написао, вероватно Михаиловић: „Већ годину дана се одлаже“.

Као што се види четници су избегавали да изводе акције у Срему,

Реквизиције, таксе и државни зајмови.

Јединице корпуса храниле су се по селима куда су се кретале и где су коначиле. По наређењу четничких команданата или равногорских одбора, или по наређењу општинских одбора или кметова јела за четнике спремала су сеоска домаћинства. Жене које су им доносиле храну,четници су вређали и шутирали лонце и шерпе ако није било гибанице меса или печења и ракије.

Тек током лета неке јединице су имале своје интендантуре које су се старале о исхрани четника. Тада се прешло и на реквизицију намирница и стоке што су радили команданти места и срезова, односно равногорски народни одбори.О томе постоје многи документи,а ми ћемо овде цитирати један.

„Грб

К о м а н д а

Југословенске војске у отаџбини

штаб

команданта среза посавског

Округа београдског

Пов.Бр.34

19 август 1944

П о л о ж ај

 

РАВНОГОРСКОМ НАРОДНОМ ОДБОРУ

С т е п о ј е в а ц

Начелник Штаба Врховне команде – Главна Интендантура Југословенске Војске у

Отаџбини, одредила је на који ће се начин у будуће снабдевати наше јединице људском и сточном храном, а Командант Авалског корпуса наредбом својом бр. 224 од 16 јула 1944 године регулисао је начин снабдевања наше Југословенске војске у Отаџбини на своме подручју, тако, да ће се њено снабдевање како људском тако и сточном храном, почев од 15 августа 1944 год.вршити искључиво и једино преко команданата срезова и Народних Равногорских одбора.

Ради извршења поменуте наредбе, у својству Претседника позвао сам у седницу све чланове Среског равногорскиог одбора да изврше разрез хране за

потребе наше војске на територији нашега среза, јер је Срески равногорски одбор зато једино надлежан.

Срески Равногорски одбор у својој пуној седници одржаној 13 августа 1944 год.извршио је једногласно разрез људске и сточне хране на територији нашег среза, за потребе наше војске и одредио колико који Равногорски одбор има да прикупи на својој територији.

 

На Вашу општину разрезано је и то:

1.) ж и т а ......................................................................50.000 кг.

2.) кромпира .................................................................. 6.700 кг.

3.) пасуља ...................................................................... 1.800 кг.

4.) зоби ........................................................................... 6.700 кг .

5.) сена ...........................................................................15.000 кг.

6.) сламе .........................................................................25.000 кг.

Исто тако одредио је, да Ваша општина има уранити петнаест комада свиња, с тим да угојено несме бити мање од 150 килограма.

Да би се прикупљање разрезаних количина хране благовремено и тачно извршило овај Штаб даје Вам следеће:

у п у с т в о:

а).разрез и прикупљање жита:

Појединачан разрез жита има извршити општински рвногорски одбор у својој пуној седници и то одмах по обављениој вршидби. Ово из разлога што ће по обављеној вршидби из књига наших контролора имати тачне податке колико је које домаћинство у вршидби добило жита и зоби. Како је равногорски одбор данас носилац целокупне грађанске власти , а његови чланови изабрани су вољом народа, то приликом разреза имате строго водити рачуна, да он буде потпуно правичан и задовољи све грађане Ваше општине.Водите нарочито рачуна о томе, да се испод разреза испусте најсиромашнији грађани а највише да се оптерете они најимућнији који су вршидбом добили највеће количибе жита.Овај начин разреза морате применити ради тога, да би натрод увидео, да наша организација води рачуна и брине се за сваког поштеног човека па и најсиромашнијег.

Појединачно извршени разрез жита одбор ће уносити у нарочити списак који се има водити у дупликату. Примерак овога списка доставља Вам се уз ово упуство.

У погледу прикупљања и чувања жита одбор ће сваком поједином домаћину уз потпис саопштити са коликом је количином жита задужен и нaгласити му, да жито остаје код њега на чување и дужан га је предати чим то нареди равногорски народни одбор. Значи разрезано жито остаје на чувању код самих домаћина, јер је ово најсигурнији начин, да се оно сачува од окупатора и других непредвиђених случајева.

Исплата жита вршиће се реквизиционим признаницама, али не појединачно, већ ће командант среза сваком општинском равногорском одбору издати по једну признаницу на укупну количину и вредност жита, који је разрезала и прикупила његова општина. По завршетку рата Председник равногорског одбора као опуномоћеник свију даваоца жита наплатиће на државној каси ову признаницу и на основу података по списку извршити исплату сваком поједином домаћинству.

Не би било рђаво, да Равногорски народни одбор један део жита одмах самеље и у брашну га чува код појединих домаћина. Ово из разлога што се може лако десити, да наши млинови услед несташице погонског горива обуставе рад за извесно време, или пак могу наступити други непредвиђени догађаји. О овоме нека сам одбор одлучи.

Повлачење разрезаног жита одбор има извршити првенствено од богатијих домаћинстава, која имају дати веће количине, па затим сукцесивно према имовном стању и од оних осталих.

б).разрез прикупљања кромпира

И овде као и код жита разрез се има извршити на најправеднији начи о чему одбор има водити нарочито рачуна. Разрезане количине кромпира уносиће се у поменуте спискове на начин како је то код жита објашњено. Исплата разрезаног кромпира вршиће се исто реквизиционим признаницама као и жита.

Да би се кромпир сачувао од квара Равногорски народни одбор расподелиће разрезани и прикупљени кромпир у више трапова на згодним местима и из ових трапова вршити издавање нашим јединицама. Значи кромпир се неће остављати на чување домаћинствима из разлога што би код њих био подлежан квару, јер ће бити случајева да поједини домаћини, услед мањег приноса неће вршити трапљење кромпира.

в.)разрез и прикупљање пасуља:

Поступак у погледу прикупљања пасуља исти је као и код жита но с тим, да се приликом разреза води и овде рачуна о сиромашним грађанима које треба испустити из разрезаа.

г.) разрез и прикупљање зоби:

Разрез и прикупљање зоби има се обавити на исти начин као што је то објашњено код жита. Разрезану зоб одбор ће одмах прикупити и чувати у својим магацинима на два или три подесна места. Ово учинити ради тога што је принос зоби мали, па би повремено скупљање од домаћина било доста отежано.

Д.) разрез и прикупљање сена и сламе:

У погледу поступка око разреза сена и сламе држите се горњих упустава, но с тим да разрезане количине сена и сламе у случајевима ситнијих разреза имају се одмах прикупити и саденути на неколико места у сењацима код појединих домаћина. Разрезано сено и слама у већим количинама код појединих домаћина неће се од њих носити, већ се има дати њима на чување, а одбор ће ове количине повремено и по потреби користити. Овакав поступак око чувања сена и сламе потребан је, да би се избегла злонамерна паљевина или одношење од стране окупатора.

Исплата сена и сламе вршиће се реквизиционим признаницама исто као и исплата свију набројаних артикала.

ђ.) разрез и храњење свиња:

Срески равногорски одбор имајући у виду материјално стање Ваше општине и појединих домаћина одредио је да имате распоредити у Вашој општини за храњење ........комада свиња.

Ради извршења и ове тачке одбор има у пуној седници установити који су све домаћини на територији Ваше општине, обзиром на њихово имовно стање способни да хране свиње за потребе Југословенске војске у Отаџбини. Када одбор одабере ове домаћине донеће своју одлуку и тачно одредити колико који од ових домаћина има уранити комада свиња и ову одлуку сваком поједином писмено саоппштити.

У писменој одлуци одбор ће свааком поједином домаћину скренути пажњу, да је дужан одмах из својих срестава купити одређен број свиња за храњење и са исхраном почети. Нарочито треба скренути пажњу, да се свиње морају уредно хранити и као урањене несмеју бити лакше од 150 килограма. Поред горњега треба сваком поједином домаћину у одлуци навести, да ће му се урањене свиње платити по цени, која се у то време буде кретала на пијацама у слободној продаји. Значи плаћање свиња неће бити по максимираној цени.

Урањене свиње преузимаће и плаћати Равногорски народни одбори, који су дужни о сваком урањеном свинчету одмах известити овај штаб, ради издавања наредбе о клању и налога за њену исплату.

Као што је речено у другом ставу тачке а) ових упустава Равногорски одбори уводиће у поменуте спискове разрезане и прикупљене количине хране, а који се спискови имају водити у дупликату.Један примерак списка има се доставити овој команди, ради издавања реквизиционе признанице, а други списак остаће за архиву одбора као докуменат по коме ће Претседник одбора извршити исплату појединим домаћинима.Добијене рееквизиционе признанице од стране

ове команде има се чувати код Равногорског одбора као саставни део поменутог списка.

Ово упуство не сматрати као наређење, већ добру вољу ове команде, која жели да Вас у овом раду помогне.

При разрезу свију врста хране објаснити народу, да је наша света дужност да све учинимо за нашу јуначку војску, која је наша нада и узданица и штити нас како од спољњег тако и од унутрашњег непријастеља.

У овом тешком времену ми сви не смемо мислити на имовиnу па чак ни на животе, већ на нашег љубљеног краља, државу,слободу на младе генерације, који иза нас долазе, на срећу и благостање наше деце.

У име Бога почните са радом и настојте, да се он заврши на опште добро и задовољство свију нас.

Командант среза,

Мајор

(Архив ВИИ, Ча, Бр. Рег. 50/4-1, К.54). Петроније Николић“

 

 

Ако се има у виду да је на територији авалског корпуса било 51 општина ( срез врачарски 20, грочански 14 и посавски 17) онда се може приближно видети обим ових реквизиција. Шта је било после рата и које победио зна се, а колико је сељака оштећено овим реквизицијама, вероватно се никада неће сазнати.

У септембру 1944.године, Штаб авалског корпуса је одобрио и наредио равногорским народним одборима да врше наплату таксе за клање стоке, на алкохолна пића итд. (ВИИ, Ча, Бр. Рег.7/2, К.107)

Наредбом команданта авалског корпуса расписана су два државна зајма за ЈВО: први 22.фебруара а други 15.августа 1944.године.

Обично се од домаћинстава узимало од 10 до 50 хиљада динара, а од неких и више, па је прикупљени новац Равногорски народни одбор предавао команданту среза, а овај команди корпуса.Како је то изгледало види се из следећих докумената:

 

„П р и з н а н и ц а

На динара (10.000) и словима Десет хиљада динра колико сам примио од г. Миливоја Чоловића из Умке за потребе Краљевске југословенске војске у Отаџбини као уписани зајам држави а на основу одобрења – Наредбе број 30 Команданта авалског корпуса од 22 фебруара 1944.године.

Овај зајам има да врати држава по завршетку рата.

Ова признаница служиће зајмодавцу као доказ о датом зајму а иста је саставни део списка зајмодаваца број 15/44.

29 марта 1944 год. Примио благајник

Умка“ Потпис нечитак1[1]

„Команда Југословенске војске у отаџбини.

Штаб

Команданта среза посавског

Бр.419

12.септембар 1944.год.

ПРИВРЕМЕНА ПРИЗНАНИЦА

На динара 650.000 (Шестстотина педесет хиљада динара), коју је суму примила каса команданта среза посавског од Равногорског народног одбора Степојевац на име једног дела новог зајма за Југословенску војску у отаџбини.

Ова привремена признаница замениће се када Равногорски одбор буде измирио цео разрезани зајам.

Печат По наредби К-та среза

Команда ЈВуО Благајник – поручник“

Горски штаб бр 76/3а“ Потпис нечитак.

 

У августу месецу 1944, за срез врачарски било је разрезано 10.000.000 динара новог, односно Другог државног зајма за ЈВО. На признаницама је писало да ће и нови, односно други зајам држава вратити после рата.

1

Сав тај новац се сливао у благајну корпуса са којом је неограничено располагао командант корпуса све до његове погибије и распада корпуса маја 1945.године.

Како је Љубомир Петровић из Степојевца одбио да преда новац за зајам и рекао члановима Равногорског одбора у селу:“Зашто скупљате новац када ће четници да предају оружје партизанима у року од 20 дана“, четници су га одмах ухапсили, отерали у оближње село Велики Борак и тамо заклали 6.септембра, на Краљев рођендан, месец дана прe ослобођења Степојевца и целог краја.

Предлози за унапређења и одликовања.

И из делимично сачуваних предлога за унапређења и одликовања Авалског корпуса види се да је то била антикомунистичка војска и да су сви предлози образлагани активном борбом противу комуниста. Ради илустрације наводимо неколико примера.

Тако је штаб 1.батаљона,командант наредник Драган Лазић (Посавске) бригаде Авалског корпуса 11.новембра 1943, предложио за унапређење три своја припадника из следећих разлога:

Марковић Милутина Радован, резервни каплар на дужности командира 1.чете и команданта места Конатице, предложен је за унапређење у чин рез.пеш.поднаредника са рангом од 15.10.1942 г. јер је заслужио да се после овога унапреди у чин рез. пеш.наредника, а предлаже се и за одликовање Златном медаљом за храброст из следећих разлога:

„Од појаве комуниста 1941.г.до данас уништавао их је на сваком кораку, тако да је своје село очистио и препородио у националном духу. Уништио је са једним пратиоцем комунистичку четворку и отео им један митраљез. Необично храбар, поуздан, Равногорском покрету одан од самог његовог постанка. Његовом заслугом прикупљено је преко 100 пушака са муницијом и извршена потпуна организација села Конатица. Један од најзаслужнијих људи за напредак Равногорског покрета на територији овог батаљона.

Врло познат и чувен борац за Краља и отаџбину како у околини Београдског тако и Ваљевског округа. За свој рад заслужује сваку препоруку и највидније признање.“

Урошевић Ивана Драгољуб, резервни пешадијски каплар на дужности водника 1 оперативне чете предложен је за унапређење у чин резервног пешадијског поднаредника,из следећих разлога:

„За храбро држање у борбама против комуниста у 1941,1942 и 1943 години. Отео пушкомитраљез од комуниста у борби у Манићу. Тактичан, поуздан, храбар и хладнокрван у борби, те је необично погодан за старешину. У трогодишњој борби стекао је довољно искуства за самостално вођење мањих јединица“.

Филиповић Рајка Тома, резервни каплар пешадије, пратилац

Команданта корпуса, предлаже се за унапређење у чин резервног пешадијског поднаредника :

„За храбро држање у борби против комуниста у 1941,1942 и 1943 години. Као пратилац Команданта Корпуса одликовао се у борби са комунистима у Барајеву, када је својом хладнокрвношћу и храброшћу много допринео да мала пратња од 8 војника разбије комунистичку заседу и отера комунисте, у ноћној борби, без сопствених губитака“.

Тачност података потврђује Командант бригаде,поручник, војни пилот Коста Маринковић“.

У образложењу пише да су се борили од 1941.године,а тада су били у четницима Косте Пећанца.

Штабна чета 3. Бригаде (посавске), командир чете наредник Јован М.Станковић, под бројем 21 од 10.новембра 1943, по одобрењу команданта бригаде поручника Косте В.Маринковића,предложила је

за посмртно унапређење у чин каплара и за одликовање „Карађорђевом звездом са мачевима“, Павловић Светозара Иванка, Мијаиловић Митра Милосава и Иванковић Чедомира Радована, јер су положили своје животе за право и слободу српског народа, зато што су:

„На дан 31.октобра 1943 године храбро се борили противу комуниста и као борци положили свој живот за националну слободу. У организацији Равногорског покрета су од 1.фебруара 1942.године „.

Командант 2.батаљона Посавске бригаде Авалског корпуса, наредник водник треће класе Милорад И Тодоровић је 10.11.1943, предложио за посмртно унапређење каплара Иванковић М. Димитрија у чин поднаредника и редова Петровић Д.Миливоја, Митровић М.Момчила, Томић М.Живојина, Трифуновић Радојице Драгољуба, Иванковић Драгутина Јеремију и Ранковић Љубомира Велимира у чин резервног каплара:

„Зато што су се храбро и неуморно,истрајно и са поносом, величанствено и Српски борили против свих непријатеља спства, окупатора – окупаторских власти и партизана, па су као борци за слободу Витешки пали у борби против партизана у Баћевцу 31.октобра 1943 године.

Зато што су својом крвљу доказали да су заиста потомци: Душана, Марка, Обилића и осталих наших палих јунака за крст часни и слободу златну и на тај начин показали како и данас треба Србин да се бори за своју слободу, у чин резеврног каплара и одликовање Златном медаљом за храброст.

У Равногорски покрет ступили су 1.02.1942 г.“

Тачност података потврдио је Командант бригаде, поручник Коста В.Маринковић.

Командант 3 (посавске) бригаде, поручник Коста В.Маринковић написао је 10.новембра 1943, предлог Пов.Бр.46 за унапређење и одликовање Миодрага М. Ђорђевића шефа пратеће тројке 3 бригаде Авалског корпуса:

„Зато што се одликовао као врло способан, трезвен и енергичан радник на организацији „Равногорског покрета“, што је својом популарношћу и храброшћу допринео много овом покрету у прикупљању млађих људи –бораца са пушком у руци, скупивши око себе и упућивао у друге суседне јединице и у прикупљању оружја и муниције.

Као вођа пратеће тројке при бригади, извршавао је наређења безпоговорно и увек са успехом у погледу хватања и чишћења комуниста и њихових вођа.

Нарочито се истакао у свим борбама против комуниста 22.02.1942 г.где је побивши целу десетину комуниста, запленио 9 пушака и 1 пушкомитраљез. Исто тако истакао се и у борби и 3.јула 1943 г.као и у овим борбама противу комуниста и окупатора. Један од највећих примера паметних и неустрашивих бораца.

Погинуо у борби 3.јула 1943 г. У селу Баћевцу, срез посавски, борећи се са комунистима где је људство спасао, он погинуо, али комунистима нанео са својим водом велике губитке и разбио их. Данас га помињу сви другови као једног од најбољих бораца.

Птредлажем га за унапређење у чин каплара и за одликовање Карађорђевом звездом са мачевима.

После своје смрти оставио је оца старог 65 година и мајку стару 61 годину и једног брата у ропству. Отац му је сиромашнопг стања, живи у Степојевцу, срез посавски.

У Равногорски покрет ступио је 1.02.1942 г.“

Покојни Ђорђевић је 1.фебруара 1942, био четник Косте Пећанца а тек је у пролеће 1943 приступио организацији Драже Михаиловића. Он је 3.јула 1943,дошао сам у Баћевац да донесе поруку једном четничком организатору у селу – Триши Јанковићу. Баш те ноћи посавска чета космајског партизанског одреда направила је заседу код куће Јанковића који није био у кући.,али се очекивало да ће од некуда доћи. Међутим у заседу је упао Ђорђевић и после саслушања од партизана осуђен на смрт и стрељан. Никаве борбе није било.али четници су тако китили своја писанија.

Поручник Коста В. Маринковић је све до краја 1942 био командир чете Лепеничког одреда Косте Пећанца у срезу посавском и тек у пролеће 1943 приступио је организацији Драже Михаиловића. Маринковић је као командант 3.бригаде (посавске) авалског корпуса под Пов.Број 79 од 1.децембра написао предлог за унапређење и одликовање активног ваздухопловног наредника

Белановић С. Богољуба,команданта 3.батаљона 3.бригаде авалског корпуса, „што се истакао као прави војник и подофицир веран датој заклетви Краљу и Отаџбини, те је на први позив ступио у наше редове. Што се истакао као необично способан организатор Равногорског покрета, коме је допринео много. Што се показао као необично храбар борац, одличан војник и старешина. За кратко време задобио је велике симпатије и популарност међу грађанством у реону свога батаљона и околини. Врло писмен и рођени војник за кога препреке није било. Што се као командант батаљона показао врло храбар, учествовао је у свим борбама са партизанима од 1941 г.до данас. На дан 30 и 31 октобра 1943 у дводневној борби са партизанима нанео им је велике губитке а од својих људи изгубио једног и 3 рањена, где је и сам погинуо, убијен од комуниста. Заслужује видно признање и сваку похвалу.

Предлаже се за унапређење у чин активног ваздухопловног потпоручника и за одликовање Карађорђевом звездом са мачњевима, јер је свој живот изгубио као птрави војник за слободу и национална права свог народа.

У Равногорски покрет ступио је 1.децембра 1942 г.

У садањи чин унапређен је 1.децембра 1940 године“.

У борби у Баћевцу, где су претрпели тежак пораз и велике губитке, поподне 31.октобра 1943, био је, са више четника, као рањен заробљен и наредник Белановић.Нудио се партизанима да ступи у њихове редове и када оздрави да се заједно са њима бори против четника. Партизани су мобилисане сељаке пустили а активне, међу њима и Белановића, стрељали.

Командант АК мајор Трифковић је 10.јануара 1944, предложио за одликовање „Златном медаљом за храброст“ активног арт.капетана друге класе Милошевић Р.Радомира, начелника штаба Авалског корпуса,али је образложење опширно па га нећемо цитирати.

Командант АК је под истим датумом предложио да се Радослав М.Саје, ваздухопловни водник треће класе унапреди у чин потпоручника и одликује Златном медаљом за храброст због заслуга за одржавање радиоо везе Штаба корпуса.

Као што се види, сви предлози за унапређења и одликовања су образложени борбом предложених противу комуниста, како су четници називали партизане. То јасно сведочи да су четници, односно ЈВуО како су се званично називали четници ДМ,била чисто антикомунистичка војска која се није борила противу окупатора и квислинга за слободу, већ само противу партизана Југославије који су једини ратовали противу окупатора и његових помагача за слободу своје земље,

Систем џелата, каме и телесних казни.

Увиђајући велику активност партизана у космајском, а нарочито подунавском срезу, одакле се повремено протезала и на грочански срез, мајор Трифковић је преко Михиловића инсистирао на већој противпартизанској

активности смедеревског и космајског корпуса. Како се и после покоља у Друговцу та активност повећавала, мајор Трифковић је 15.јуна 1944, послао начелнику штаба врховне команде, Михаиловићу извештај о ситуацији у Смедеревском крају и Космају, у коме је између осталог написао:

„У вези Вашег наређења Бр.ЛЛ 320 и 348, о ситуацији у Смедеревском крају, Младеновачком и Космајском срезу подносим следећи извештај:

У овим крајевима ситуација се нагло погоршава и даље се стално погоршава. Захваљујући неактивности наших команданата комунисти се сваким даном све више ојачавају како у погледу броја људи тако и у погледу бројног стања оружја и муниције. Људе за своје јединице мобилишу из тих крајева а оружје и муницију добијају са стране. У свом извештају Стр.Пов.Бр.195 од 22.априла ове године изнео сам ситуацију, каква је била у то време. Тада сам тврдио, ако се ништа не предузме, да ће се комунисти појачати и достићи убрзо јачину од 500 људи. Данас је тај број премашен и он се стално повећава и убрзо ће прећи 1000. Проблем присталица не постоји за комунисте јер је Смедеревски крај реезервоар за попуњавање њихових редова.Исто тако и већи део Младеновачког и Космајског среза привезан је и организова од стране комуниста. У тим крајевима комунисти су потпуно спровели своју организацију. У сваком селу образовали суНародни ослободилачки одбор, омладину сврстали у СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије) а жене у антифашистички фронт. Своју пропаганду развили су до максимума. Издају своје листове, растурају летке, брошуре и радио извештаје, који Вам се достављају у прилогу.

У војном погледу комунисти су веома активни у тим крајевима. Са јачим групама нападају наше одреде. У већини случајева у Смедеревском крају наши одреди су приморани да се повлаче, а често бивају и јаче разбијени. Поред тога комунисти врше систематско чишћење тих крајева од наших људи. По неким селима извршили су и веће покоље. Zавели су страховити терор према људима који би иначе пришли нама. НАЈТЕЖА И ЗАБРИЊАВАЈУЋА ПОЈАВА У ТИМ КРАЈЕВИМА ЈЕСТЕ ТО ШТО ЈЕ ДОБАР ДЕО НАРОДА ПОТПУНО ИДЕОЛОШКИ ОБРАЂЕН У КОМУНИСТИЧКОМ ДУХУ. МНОГИ СЕЉАЦИ ПОСТАЛИ СУ ПРАВИ КОМУНИСТИ, ИДЕОЛОЗИ. ПРИМОРАН САМ ДА ИЗНЕСЕМ, ДА ЈЕ ДРЖАЊЕ КОМУНИСТА И ЊИХОВОГ ВОДСТВА МНОГО КОРЕКТНИЈЕ, НЕГО ШТО ЈЕ ТО СЛУЧАЈ СА ВОЂСТВОМ НАШЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ. У СМЕДЕРЕВСКОМ КРАЈУ ЧЕТНИЦИ ПЉАЧКАЈУ ПО ОДОБРЕЊУ СВОЈИХ СТАРЕШИНА, КОЈИ ИДУ ТАКО ДАЛЕКО ДА ЧАК И НАРЕЂУЈУ ПЉАЧКУ КУЋА ПАРТИЗАНСКИХ ПРИСТАЛИЦА И ТО ПРАВДАЈУ КАЗНЕНОМ МЕРОМ ЗА ЊИХОВУ САРАДЊУ СА КОМУНИСТИМА.

Стање наше организације у тим крајевима веома је рђаво. У овом погледу нарочито слабо стоји смедеревски крај (срезови око смедерева). Исто тако и већи део Младеновачког и Космајског среза није довољно организован ни војнички ни ИДЕОЛОШКИ. У тим срезовима постоје наше војне јединице које су састављене већим делом од мобилисаног људства и оружја које је до последње пушке покупљено од народа. Тамо где се моментално налази нека наша јединица не постоји опасност од комуниста, али чим се ова јединица удаљи комунисти се враћају и преузимају радикалне мере према свакоме који се

експонира као наш присталица. Велики је недостатак наше оргамнизације у тим крајевима што се Команданти не придржавају Упута Бр.5 по коме треба да се код народа остави половина оружја у саставу првих и других чета. Ово је једина заштита и самоодобрана наших људи у Равногорским народним одборима, У равногорском омладини и женској Равногорској омладини санитета. Код оваквог стања наше организације народ се устручава да приђе и поведе борбу у циљу расчишћавања комуниста.

Наши команданти са својим јединицама у тим крајевима потпуно се неактивни. Они не умеју нити се боре против комуниста нити да придобију и привежу народ за себе и циљу спровођења организације. У уверењу су да је довољно мобилисати људе милом или силом и образовати војне јединице, прокрстарити са истима кроз села, ИЗВРШИТИ ЛИКВИДАЦИЈУ КОГА БИЛО и настанити се у неки сигуран крај и одатле командовати. СМАТРАЈУ ДА ЈЕ ДОВОЉНО БИТИ КРУТ ВОЈНИК И ДИСЦИПЛИНУ ЗАВЕСТИ СИСТЕМОМ ЏЕЛАТА, КАМЕ И ТЕЛЕСНИХ КАЗНИ. Они томе народу, сем у селима где стално бораве, која су наша од почетка,

НЕУМЕЈУ ДА ПРУЖЕ НИ ЈЕДНУ ТОПЛУ РЕЧ.У СЕЛА ЗАЛАЗЕ РЕТКО И ТО КАО К А З Н Е Н А Е К С П Е Д И Ц И Ј А. Своју обавештајну службу нису развили у потребној мери па нису обавештени о главним члановима комунистичке акције.Тако приликом предузимања акција чишћења ни један командант не може да пружи податке и списак људи које треба као сараднике комуниста уклонити, док комунисти чим се неки човек експонира каонаш одмах га уклањају. Свака акција чишћења без тих података није могла да уроди нити ће уродити плодом. То се најбоље видело приликом недавне акције у Подунављу (смедеревском) под командом потпуковника Радојловића. После неколико удара од стране наших надмоћних и сконцетрисаних снага, комунисти су се растурили појединачно и по тројкама и посакривали и оружје и људе по селима. Немајући довољно података акција чишћења морала је да се заврши. Док се Млавски корпус налазио у том крају владао је мир, комунисти се нису појављивали. Старешине тога краја сматрали су да су комунисти ликвидирани и да даља акција није потребна. Ја сам им указао на велику заблуду утоме погледу и тражио да се у свако село остави стална заштита састављена од наоружаних људи и да се плански и ситематски настави са истрагом комуниста. То није учињено. Чим се Млавски корпус повукао и напустио Смедеревски крај комунисти су се за кратко време прикупили и наставили свој рад. Сви људи који су се ставили на расположење и ушли у организацију под заштитом оружане снаге Млавског корпуса били су после његовог одласка закратко побијени. Износећи предње а у циљу сређивања прилика у смедеревском крају, уклањања комунистичке организације и постављања наше мишљења сам да се у тај крај упуте веће снаге Млавског корпуса, утолико пре што оба ова корпуса припадају једној истој групи корпуса. Овим снагама и њиховим командантима треба поставити јасне задатке у погледу планског и систематског чишћења комуниста и уништења комунизма у његовом корену. Овај рад не може се свршити за неколико дана већ се на томе послу мора остати неколико мееци. Потребно је претходно развити оbавештајну службу и прикупити тачне податке о вођству комунистичке организације у сваком поједином селу и засеоку. Када се ти подаци прикупе и среде треба приступити енергичнијм мерама чишћења терена. Све старешине који су се до сада на овом послу показале као неспособне

требало би заменити способнијим. За кратко време бављења међу старешинама Млавског корпуса закључио сам да исти имају много бољи наступ и такт у раду са народом. Војници су им много боље васпитани и опходе се лепше са народом него што је то случај код старешина смедеревског корпуса,а посебно старешина Подунавског среза (Смедерево). Ако има могућности требало би одредити овом крају нове старешине које би заједно са старешинама Млавског корпуса радиле на уклањању комунистичке и постављању наше организације. Тако, кад се по завршеном послу, јединивце и старешине Млавског корпуса врате на своју територију да новопостављене старешине могу успешно да наставе рад на организацији. Понављам и подвлачим да се са старим људима овај посао неће моћи успешно да сврши.Последице рада ових старешина сваким даном су све теже и штетније по нашу организацију. Од таквог рада не трпи само тај крај, већ и цела околина па чак и сам Београд.

Партизани и њихово вођство јасно показују своје тежње и намере да своје јединице пребаце и на територију авалског корпуса и дођу у додир са београђанима. Ово су покушали у два маха али су оба пута били одбијени. У своје људство и поред скромног броја и наоружања потпуно сам сигуран и могу се борити и са бројно већим непријатељем. Али треба узети у обзир да дајем за акцију у Срему 400 људи, да је Врачарски срез преплављен Немцима и блокиран љотићевцима који су се чак утврдили по селима која су посели. Они јасно показују намеру да једнога дана поведу акцију протиу нас. За сада се задовољавају прогањањем појединих наших људи и прикупљању података о старешинама и водећим личносзтима наше организације.

Ако суседи из Смедеревског и Космајског корпуса не предузму енергичне и опсежне мере против комуниста, Авалски коропус наћиће се између јаких партизана с једне стране и Љотићеваца и Немаца, одлично наоружаних, с друге стране. (Љотићевци у Врачарском срезу добили су ових дана и тенкове). Упркос свега тога старешине и војници авалског корпуса даће све од себе и неће попустити ни једнога часа.

Молим Господина Министра да по овоме изда потребна наређења, јер све што је напред изнето тачно је и проверено.Командант мајор Светислав Трифковић“.

(АрхивVII, Бр.р.р.24/4-1, К.54)

Под утицајем извештаја мајора Трифковића, Михаиловић је од авалског, смедеревског и космајског корпуса почеткок јула месеца 1944,формирао Привремену команду шумадијских корпуса за чијег је команданта поставио мајора Трифковића, који је изузетно много допринео да четници изврше, по броју жртава, највећи покољ у Србији, у суботу 29.априла 1944.године.

Покољ у Друговцу. У петак 28.априла 1944, у селу Велика Крсна у младеновачком срезу, недалеко од Друговца, командант групе корпуса Горске гарде мајор Никола Калабић после састанка са командантима Опленачког и Космајког корпуса Горске гарде и командантом Смедеревског корпуса издао је заповест да у напад на Друговац крену из суседних села и то: око 800 четника 1.бригаде Опленачког и 3.бригаде Космајског корпуса ГГ из Селевца; из села

Бадљевице око 700 четника 2.бригаде Космајског корпуса и 4.бригаде Опленачког корпуса ГГ; из Суводола и Малог Орашја око 300 четника Смедеревског корпуса, са задатком да се у Друговцу казне „комунисти и њихови јатаци“ и у селу успостави четничка власт. Одређенео је још да у Умчарима и Живковцу буде у приправности око 300 четника из састава Прве групе бригада Авалског корпуса.

Прва опленачка бригада потерала је око шесдесет сељачких кола да на њих натоваре ствари које су четници намеравали да опљачкају у Друговцу.

У Друговцу се тада налазио сеоски Друговачки батаљон формиран средином априла јачине око стотину бораца и 3.чета 1.батаљона Космајског партизанскогх одреда.

Четнички напад почео је у рану зору и пошто су, после петочасовне борбе Друговачки батаљон и 3.чета остали без муниције морали су се повући из села, а са њима и нешто мештана. После њиховог повлачења око 10 часова четници су упали у село у коме су заклали 24. мештанина, 41. су стрељали, 4.су изгорела у запаљеној кући и 3. су умрла од батина. Четници су опљачкали око 200 домова и запалили око 120 кућа.

После злочина у Друговцу једна јединица Смедеревског корпуса пребацила се у суседно село Селевац, засеок Брдњак и једна група четника је законачила у кући Јове Бирташпевића. Наредили су домаћину да им се спреми добра вечера и уз јело и пиће су причали шта су радили у Друговцу. Један брадати четник хвлаио се како је заклао десеторицу сељака у Друговцу и извадио им је из торбе гркљане лица које је заклао, да их покаже команданту корпуса капетану Лазовићу, који је четницима за такве ствари обећавао одликовање.

Једна група четника 1.опленачке бригаде ГГ, која се увече 30 априла враћала из Друговца са колима на којима су биле опљачкане ствари, у пролазу кроз село Ковачевац код Младеновца, сачекала их је једна сеоска наоружана десетина сарадника НОП-а са неколико чланова Среског поверенства КПЈ за срез младеновачки. У кратком сукобу четничка група је разбијена, један четник је погинуо, заплењено је седам пушака и две хиљаде метака, као и пуна кола опљачканих ствари, међу којима су биле и тапије о власништву земље, што је све касније враћено власницима у Друговац.

После упада у Друговац четници су за четничког команданта места поставили Бранка Миливојевића, али је он био рањен, па је после недељу дана на његово место постављен Данило Милосављевић. Када су касније сазнали да он сарађује са партизанима, четници су га ухватили и тукли, ставили му алку на нос, за њу везали конопац и тако га водили по селу, иcмевали га, кундачили га и терали га да игра као мечка, затим да гази бос по трњу и стављали га на друге муке. Када су чули да партизани долазе у село, убили су га и побегли.

Акције Авалског корпуса у Подунавском срезу.- Командант Авалског корпуса мајор Трифковић, у функцији команднта Привремене команде шумадијских корпуса, дана 25.јула 1944.године, Начелнику штаба Врховне

команде ђенералу Дражи Михаиловићу, послао је извештај о „Акцији у подунавском и космајском срезу од 17. до 24.јула1944.године у коме пише:

Ситуација.После разбијања Космајске партизанске бригаде, под командом „Србе“, и преполовљавањем Подунавског партизанског одреда под командом „Драге“ из села Петријева – све у борби код с.Малог Орашја на дан 6.о.м. са јединицама Прве групе бригада (Грочанска, Врачарска и Летећа „Мајор Мишић“) Авалског корпуса ( о чему је поднет извештај 7.јула) партизани су успели да се поново концетришу у Подунавском срезу у јачини од око 120 људи.

У простору Космаја кретали су се разбијени делови „Србине“ бригаде, пошто им је Срба тешко рањен код с.МалоОрашје, - избегавајући борбу са нашим снагама, које тамо непрекидно врше акције по предвиђеном плану рада.

Поред Космаја ова група се креће и по орашачком срезу и допире до области Рудника.

План рада. Према оваквој ситузацији решио сам да упаднем са јединицама Прве групе бригада Авалскогх корпуса у Подунвски срез и да са јединицама Смедеревског корпуса и Младеновачке бригаде пронађем, нападнем и уништим поменуту групу партизана, и да јединице за чишћење Космаја продуже и даље тамо акцију у циљу спречавања прелажења партизанских група из једног краја у други, као и извођење наше организације која је у Космају врло лоше изведена или никакко није извођена

Бројно стање трупа. У Подунавском срезу учествовало је: Прва група бригада Авалског корпуса са 400 људи, 5о људи под командом капетана Ђорђевића из Смедеревског корпуса и око 150 љотићеваца (како су они имали истовремену акцију то смо их употребили, као „гонећи одред“ јер су имали огроман број аутомата, што је нама недостајало)- остало људство из Смедеревског корпуса кап.Лазовић уопште није послао, а тек на крају акције известио ме је да су се партизани појавили у Азањској Алији и да мора да их гони (још увек ради самостално и не извршава моја наређења), а к-нт Младеновачке бригаде известио ме је да по наређењу к-та Горске гарде мора да чува вршалице и да не може да учествује у акцији.

УКосмајском срезу учествовале су јединице за које је јављено у прошлом извештају.

Рад на терену.17 јула око 22часа примио сам извештај од к.та Грочанске бригаде да је једна група од око 100 партизана пробила заседе у с. Дражањ и упале у село, у намери да упале неколико тамошњих дрешева.

Одмах сам наредио Летећој бригади „Мајор Мишић“ да из с.Врчина крене за с.Дражањ. Међутим кад је ова бригада стигла у с.М.Иванчу партизани су се већ били повукли из с.Дражња, не чекајући да приме борбу са нашим јединицама.

18 јула послато наређење к-ту смедеревског корпуса и к-ту Младеновачке бригаде да припреме људство за акцију против поартизана у срезу

Подунавском. Истог дана извршено је извиђање према с.Поповићу и М.Пожаревцу и утврђено да у овим селима нема партизанских јединица.

19 јула извршен је покрет јединица Прве групе бригада авалског корпуса за с.Удовице. Овде је требало да дође к-нт смедеревског корпусас ради договора о даљој акцији.

20 јула у 8 часова дошао је из смедеревског корпуса кап.Ђорђевић са свега 50 мобилисаних сељака и ставио ми се на расположење за акцију чишћења. Наредио сам му да одмах још у току дана ухвати везу са осталим јединицама смедеревског корпуса ради учествовања у акцији.

Истог дана издао сам наређење и план за акцију: Наше јединице имале су да поседну положај: с.Биновац – с.М.Орашје – с.Бадљевица – с.Селевац, а гонећи одред у две колоне вршио би чишћење терена правцем: с.Михаиловац – с. Биновац; с.Михаиловац – с.Друговац,- с.Мало Орашје.

21 јула са јединицама Летеће бригаде „Мајор Мишић“ извршио сам покрет до с.Михаиловца, ради попуне муницијом и да бих лично објаснио гонећем одреду (љотићевцима) њихов задатак.

Ноћу 21/22 јула продужио сам покрет преко с.Колара за с.Живковац, код с.Умчара, где сам стигао око 3 часа ујутро.

Истог дана примио сам извештај од к-та Младеновачке бригаде да он са својим људством, по наређењу к-та Горске гарде, мора да чува вршалице у свом срезу и да не може да учествује у акцији.

22 јула до 4 часа јединице Прве групе бригада Авалскоиг корпуса запоселе су одређен положај, али ни лево ни десно нису могле да ухвате везу са јединицама смедеревског корпуса из разлога:

А.-Кап.Ђорђевић који је требао са 5о људи да буде у с.Биновац, нападнут је око 3 часа од стране једне групе партизана, повукао се за с. Ландол, а о томе уопште није известио нити ми до данас послао извештај. О овоме сам дознао путем обавештејне службе;

Б.-Кап. Лазовић који је требало да поседне положај: раскрсница путева јужно од с.М.Орашје – с.Бадљевица – с.Селевац уопште није дошао, а његов к-нт Подунавске бригаде п.Ребић послао ми јеизвештај у 17,30 часова да је посео додељени положај у 13 часова тога дана што не одговара истини, јер су моје јединице биле на положају до 13,30 часова када су кренулке по ново створеној ситуацији, а везу сс јединицама смедеревског корпуса нису могле да ухвате.

У 13 часова примљен је извештај од наших обавештајних органа из с.Живковца да се једна група партизана налази у шумама око с. Водња. У исто време известио ме к-нт гонећег одреда из с.Друговца да приликом чишћења терена ниједна колона није наишла на партизане.

Према створеној ситуацији наредио сам:

А.-Прве групе бригада авалског коорпуса да поседну линију: с.Брестовик – с.Каамендо – Живковац и да на то линији поставе заседе:

Б.- Гонећи одред (љотићевци) са линије с.Ландол – с.Петријево гони партизане ка нашим заседама.

Међутим када је око 19 часова један део гонећег одреда стигао у с.Биновац добио је податке да се партизани из једне шуме у близини с.Биновца пребацују ка с.М.Орашје,

извештени да су наше јединице напустиле М.Орашје.

у 20 часова нападнути су партизани у с.М.Орашје, који су се таман разместили по селу да вечерају. Примили су борбу и почели да беже у више група. Приликом покушаја преласка пруге код Живковца одбијени су од наших заседа. Том приликом је ухваћен један рањен партизан и један здрав партизан.

23 јула приликом саслушања рањеног партизана исти је одао да се у шумама око с.Водња налази у лагуму партизанска болница са седморицом рањеника међу којима се налази и тешко рањени „Срба“, к-нт Космајске партизанске бригаде. Одмах су јединице Прве групе бригада АК кренуле у претрес водањских шума.

Приликом претреса пронађена су два лагума испод земље вбелилчине 2/2 у којима је пронађена већа количина санитетског материјала, разних специјалитзета и инекција, каои разних других ствари, разни списи, дневници, ћебад, сламарице и др. Испред једног лагума партизани су принили борбу и у тој борби убијен је један рањени партизан, док су се остали рзбежали.

По завршеном претресу шуме и доласку у село Водањ наређен је поновни претрес исте шуме, у нади да ће се партизани поново скупити код својих лагума. Предвиђања су се испунила и око 19 часова партизани су примили борбу у шуми и том пшриликом нађено је 3 погинула партизана, а два су жива ухваћена. Наши губици 1 лакше рањен у руку из Грочанске бригаде.

24 јула добијен је први пут извештај од кап.Лазовића у коме извештава о подели његових снага у циљу чишћења његовог терена, и ако је извештен о вођењу заједничке акције на његовом терену.

Закључак. У досадашњим борбама у Подунављу и Космају партизани су изгубили у времену од 23 јуна до 25 јула 143 погинулих и 5 заробљених; наши губици 34 погинула.

Због слабог одазивања потчињених ми старешина из суседних корпуса одлучио сам да привремено обуставим акцију, пошто су и овако разбијени партизани, и да позовем на заједнички састанак к-те корпуса и бригада где би донели заједничка решења о поредузимању даљих акција у Подунавском и Космајском срезу.

Равногорство у Космају значи: насиље, прогонство нјбољих, неморал и пуну корпупцију.- С т а њ е у К о с м а ј у.У овом периоду у Космају се нису појављивале веће групе партизана изузев „тројки и петорки“ које су се провлачиле и вешто крили захваљујући томе што су их сељаци благовремено обавештавали о кретању наших јединица.

Да би се имала јасна ситузација у Космају дајем следећи преглед:

Војна организација: она је углавном спроведена. Садањи старешински кадар створио је јединице, снабдео војску оружјем, муницијом и осталим потребама. У овоме погледу нема шта нарочито да се примети.

Што се тиче вођења јединица у борби ово није увек правилно и на висини. На службу везе не обраћа се довољно пажње те веза за време борбе не постоји. Услег тога дешавају се за време борбе неспоразуми између јединица па долази до међусобних борби. У току последњих 20 дана дошло је 3 пута до борбе између јединица Космајског корпуса. Последица није било али то уноси неповерење и сумњу код војника у способност својих стрешина које их воде.

Начин попуњавања јединица обвезницима није правилан. К-нт бригаде није позвао регруте из годишта 1919 до 1923 на одслужење шестомесечног рока како је то наређено од стране В.К.., већ се попуњавање врши позивањем на вежбу. При томе позивању на вежбу старешине нису правичне. Располаже се подацима да у погледу позивања има много личних момената и корпупције.

Старешински кадар у Космајском срезу, добивен брзим унапређивањем млађих подофицира у официрске чинове, показао се као недовољно спреман да руководи организацијом на овако великој територији. На целој територији нема ниједног старијег подофицира или активног официра, који би послове водили са више смисла, такта и система. Од резервних официра је само к-нт среза, али исти нема овлашћења од к-та бригаде за шири рад у народу.

Овај старешински кадар нема ни потребне моралне квалификације да народ придобије за нашу ствар, већ својим поступцима доводи дотле да народ нерадо гледа и прилази нашем равногорском покрету, а отворено изражава мржњу према нашој организацији на овој територији. Садање старешине (К-нт бригаде и к-ти батаљона) својим поступцима унели су с т р а х у н а р о д у толикој мери да народ жели што скорије ослобођење од њихоог терора а нарочито и од терора појединих старешина као што је к-нт 2 батаљона 4 бригаде г.г.потпоручник Миливоје Николић, наредник истог бтаљона Петар Николић и наредник Калејзић из истог батаљона.

Равногорски народни одбори.- Равногорски народни одбори постоје у свим местима, али само на папиру. Ни у једном месту нису постављени према замисли и намери Ц(ентралног) Н(ационалог) К(омитета) због чега се и њихово постојање у народу уопште није до сада осећало. Њихов досадањи рад сводио се на то да се приликом доласка војске у једно место, ти људи стављају на расположење војним старешинама као послушници или пандури и ништа више. Број одборника кретао се обичнои од 4 до 6 чланова. Ни у једном месту Р.но.

нису били конституисани. Компетенције и начин рада уопште нису били познати.

За овакво стање Р.н.о. одговорне су домаће војне старешине које су настојале и настоје да целокупна власт, и војничка и цивилна, остану у њиховим рукама. Ово се нарочито односи на к-те батаљона, који још и данас стоје на становишту да су Р..н.о искључиво њихови органи, преко којих они спроводе цивилну власт у оним облицима како то они хоће.

Надлежни к-нт среза до данас није успео да овакво стање ствари поправи. Вероватно га војни к-ти ометају у раду.

Са наше стране дата су потребна упуства Р.н.о. о њиховим компетенцијама као и о начину рада.

Јурао.- Уопште није организован. Не постиоје омладинци при бригадама, батаљонима и челници повереници по селима.

Са наше стране по свим селима створени су ужи кругови омладинаца и дата им упутства за даљи рад.

Жрос.- Организација Жрос није постојала ни у једном месту. Разумевања за ову уопште није било. Месним учитељицама, лекаркама и другим интелектуалкама стављено је у дужност са наше стране да по датим упутствима раде на организовању Жроса.

Пропагандно-обавештајна служба.- Пропаганда која треба да значи идеолошко образовање народа и војске и обавештавање ради правилног опредељивања – у Космају не постоји.

У идеолошком и организационом погледу у Космају наша организација и покрет не стоје на почетку посла, нго је ствар организације и покрета отишла од нормалног почетка – далеко уназад.

Код народа су разбијене све лепе илузије о Равногорству и Дражи, а организација је често најгори облик најкорумпираније клике сеоских силеџија и покварењака. Уколико организација формално и постоји, у њу су људи ушли притиском силе. Чест је случај да људи плаћају новцем и другим средствима само да се извуку из организације.

Партизани нису ничим привлачни за народ у Космају. Али исто тако и наш покрет и организација. Народ партизане не воли и неће их, јер тачно наслућују шза они хоће, а нас не воли зато што наша организација, представљена људима који је сада у Космају воде, ни изблиза није оно што од Равногорске организације народ очекује.

Јер Равногорство у космају значи: насиље, прогонство најбољих, неморал и пуну корупцију

Обавештајна служба за време акција састојала се у истраживању корена комунистичке

организације у Космају и откривању комунистичких сарадника као и симпатизера с једне стране, а с друге стране обавештавање о раду наших људи у Космају.

У прикупљању података о комунистима, а нарочито о њиховим сарадницима, наилази се на велике тешкоће, јер се незаштићени народ бојао освете партизана. Ипак је откривена комунистичка организација у селима: Бељану, Сибници, Дучини, Стојнику и Бабама, негде делимично а негде потпуно. Већи број људи је похапшен. На путу је да се цела комунистичка организација у Космају овим откривањем потпуно уништи.

Обавештења о раду наших људи у Космају откривају праву срамоту за нашу организацију

Закључак.- На основу свега изложеног види се: Наша организација у Космају је одбила народ од себе. Због тога, нарочито млађи свет, или је према нашој организацији равнодушан или тражи боље на другој страни па и са комунистима.

Узроци оваквог негативног стања у Космају су двојаки: Опште начелне природе и личне. Начелно: послови организације још нису разграничени, јер слабе војне старешине још увек врше сву власт: и војничку и управнополитичку. Личне: војне старешине су потпуно недорасле да воде ствар организације и покрета.

Садашње стрешине које спроводе нашу организацију у Космају ничим више то негативно стање не могу поправити, јер су га они дотле и довели.

На основу изложеног мишљења сам да би требало извршити смену свих стрешина на територији Космајског среза а на њихово место поставити нове старешине које су рођене у том крају и у које би народ стеко поверење. Уколико се на териториоји среза Космајског не нађу старешине које би попуниле сва главнија места (к-та бригаде и к-ти батаљона) потребно је у сваком случају сменити досадашњег к-та бригаде г.г.коњичког п.поручника Момчила Обрадовића и к-та 2 батаљона исте бригаде коњич.п.поручника Миливоја Николића и нареднике Петра Николића и Калејзића, који се налазе на положајима командира чете у истом батаљону.

Остале старешине, у случају да се не нађу боље, могу остати на својим положајима с тим да нови к-нт бригаде руководи пословима војничке бригаде а к-нт среза пословима управнополитичке природе. До одређивања новог к-та бригаде дужност овога најбоље би вршио п.поручник Света Савић садањи комадант 3 батаљона 4 бригаде Г.Г.

Старешинама које се налазе у акцији против комуниста на Ибру потребно је одредити погодне заступнике.

Ако се не предузму предложене мере наша организација у Космају ће пропасти, а комунисти ће у даном моменту овладати

Са старим старешинама ни ова акција неће уродити већим успесима, а организација неће показати напредак, јер су садање старешине нашем настојању главна сметња.

Општи закључак о подунавском (Смедерево) и Космајском срезу (Сопот): На основу изложеног стања у Космају, као и стања у Подунавском срезу, о чему сам поднео извештај 7.јула т.г. може се доћи до једног општег закључка да су оба ова среза испуштена из наших руку захваљујући углавном неспособности наших старешина да ствари поставе на своје место у духу Равногорског покрета. Комунисти су ово благовремено искористили, угнездили се и сад их је тешко отуда потпуно искоренити. Поред акција чишћења потребно је једновремено извршити и реорганизацију целокупне наше организације у тим срезовим.

Достављајући предње ја молим своје претпостављене да поклоне пуну веру и поверење мојим извештајима, јер су истиписани скроз објективно и без икакве задње намере која би била потенцирана било садашњим, било ранијим догађајима.

Ја раније нисам подносио извештаје о својим суседима, јер сам сматрао да првенствену пажњу треба обратити на свој терен. Међутим суседи су подносили о мени лично и о моме раду скроз неистините извештаје, а о правом стању на мом терену уверио се сам командант Србије приликом обиласка истога.

Али, како ми је овога пута наређењем Врховне команде наређено да вршим акцију чишћења партизана у горе поменутим срезовима то сам са својим јединицама прешао на суседне реоне и констатовано стање морао да изнесем све и само у циљу за опште добро нашег народа за чију се слободу борим заједно са својим јединицвама од првих дана рата.

Командант, мајор

Светислав Трифковић

Достављено: Начелнику штаба В.К-де, К-ту Србије“ (Архив ВИИ, Бр.рег.32/4-5, К.54)

Извештаји су у целини цитирани, а такви су сви, да би се видело да су се равногорски четници борили само противу партизана и њихових присталица до истраге.

Коста Стојановић (Алексинац, 2. октобар 1867 — Београд, 3. јануар 1921)[3] био је научник из области математике, физике, механике, социологије и економије.[4] Сматра се утемељивачем математичке економије и претечом кибернетике.[5] Сарађивао је са великим бројем стручних и књижевних часописа, као што су: „Српски књижевни гласник“, „Глас српске академије наука“ и „Дело“.[6] Поред универзитетске, имао је и богату политичку каријеру.[7] Налазио

се на важним државним и политичким положајима[5] у Краљевини Србији и Краљевини Срба, Хрвата и Словенеца.

Рођен је у Алексинцу, од мајке Стеване и оца Тривуна Трпковића[1], трговца пореклом из села Маловишта код Битоља.[8] Презиме Стојановић, по старом словенском обичају, Коста је добио као патроним по деди Стојану, Тривуновом оцу[1].

Школовање и универзитетски рад

Основну школу и ниже разреде гимназије такође је завршио у Алексинцу, док је више разреде завршио у Нишу [7] 1885, као један од најбољих ђака.[8] Дипломирао је математичке науке на Филозофском факултету Велике школе у Београду[7], јуна 1889. године, као најбољи студент[4] у генерацији[1]. Студирао је заједно са Михајлом Петровићем Аласом.[8] За даље студије, у првом тренутку није добио могућност, тако да је 1890. положио професорски испит и запослио се као професор математике у Нишкој гимназији, где је радио заједно са Стеваном Сремцем, Светоликом Ранковићем, Тихомиром Ђорђевићем и другима[1]. У Нишу је наредне године, објавио свој чувени рад „Атомистика – Један део из филозофије Руђера Јосифа Бошковића”.[8]После више покушаја, успео је да добије стипендију на годину дана и отишао у Париз 1893. године, где је похађао часове математике, астрономије, механике и физике, код Поенкареа, Пикара и Апела. У Паризу се поново срео са Михајлом Петровићем, који је од 1889. године радио на докторској дисертацији[1]. У Паризу је Стојановић постао члан Историјског друштва, као и Астрономског друштва Француске, показавши подједнак интрес, како за друштвене, тако и за природне науке. Затим је отишао у Лајпциг [4] 1897. године на докторске студије, али је убрзо запао у меланхолично стање, резигнацију и бригу о својој даљој судбини. Разболео се, и после три месеца био принуђен да се врати у Србију.[8] Затим, од 1898. и током наредних шест година, радио је као професор у елитној[1] Другој београдској гимназији (данас Филолошка гимназија)[9]

Године 1900. је постао народни посланик Нишког округа и од тада се трајно везао за политику.[1] У јавни живот је ушао пред крај владавине Александра Обреновића, пре Мајског преврата, у време када се Србија сусретала са мноштвом спољних и унутрашњих проблема.[6]

Захваљујући научним квалитетима, од 1903. постао је хонорарни наставник[1] у Великој школи, у исто време када и Јован Жујовић и Милоје Васић. По оснивању Београдског универзитета 1905. године,[10] захваљујући великом броју објављених научних радова, постао је ванредни професор математичке физике.[1]

Политикички рад

Академску каријеру нагло је прекинуо 1906. године, када је изабран за Министра народне привреде[7] Краљевине Србије. Средином исте године, заједно са Михаилом Петровићем је радио на налажењу најповољнијег ситема за политичке изборе за 1907. годину. Овај њихов једини заједнички рад,

објављен је у часопису „Дело“[1], једном од најбољих српских часописа[11], под насловом „Представнички систем изборни“.[1][12].

На министарском положају нашао се у време почетка Царинског рата, када је Аустроугарска [4] , блокирала економску размену са Србијом и увела јој санкције. Још 1902. године објавио је расправу о увозу и извозу Србије, у којој је математичким методама показао да на сваки динар извезене робе у Аусторугарску, Србија губи тачно 22 динара.[10] При ступању на функцију министра јасно је показао да га овај рат не брине и да за насталу ситуацију постоји алтернативно и боље решење. Свој став је поткрепио чињеницом да Аустроуграрска није потрошач, већ само посредник у извозу робе из Србије на друга тржишта. Практично је кренуо да проналази нова тржишта у Бугарској, Румунији, Грчкој, Италији, Египту. У овом послу имао је јаку подршку Лазара Пачуа и Стојана Протића, својих партијских сабораца из Народне радикалне странке, који су и сами заговарали економско осамостаљивање Србије. Један од највећих проблема са којима се сусрео, састојао се у организацији извоза, пошто већина домаћих произвођача није познавала друга тржишта, као и у слабој контроли тржишних цена преко Београдске берзе, која је у то време бележила врло мали обим промета. Да би решио ове проблеме, Коста Стојановић се угледао на друге земље, које су успешно решиле исти проблем, тако што је већ 1906. године скупштини поднео Закон о освајању трговинских агентура, па је већ следеће године, 1907. основана Главна трговинска агенција у Београду, затим, 12 агенција у земљама Европе и једна у Египту. Са друге стране, у циљу развоја трговинских веза, сматрао је да је неопходно развити железнички саобраћај, који је представљало велики проблем за цео регион. Посебно се залагао за изградњу пруге Дунав—Ниш, али није успео да обезбеди довољна финансијска средства:

„Јадранске жељезнице нема. Нема је, јер су важнији разлози, који треба да очувају коалицију и да даду сатисфакције болесним амбицијама кратковидих умова. Довољно је за нас што ћемо се као пијани плота држати фразе: Балкан балканским народима, и што ћемо говорити о потреби Балканског савеза, не хотећи увидети никада, да се од фраза не живи“ (Коста Стојановић[4])

Преко Министарства народне привреде, за време његовог мандата, разним субвенцијама, реструктуисана су индустријска предузећа, подстакнута је индустријска производња, а повећан је и број запослених у том ресору.[4]

Користећи своја познавања научних начела и усклађујући их у политичку праксу, чак и у условима санкција, успео је да рационализује пољопривреду, преобрази привреду, учетворостручи број предузећа, ухода нове трговачке путеве за Србију, управља извозним ценама, што је учинило да Аустроугарска 1908. године одустане од блокаде,[10] а Србија из Царинског рата изађе оснажена.[4]

С обзиром на ангажовање у политици, није више могао да се врати на катедру за физичку математику[10], па је на то место 1909. године дошао Милутин Миланковић, из Беча.[7]. Рад свог петходника на катедри, Милутин Миланковић је описао на следећи начин:

„Дошао је, да као свештеник науке, у овом храму, проповеда велике истине, које се дотле нису чуле. Математичка физика бави се мртвом природом, али је њега интересовао цео свет, њега је интересовао живот. Зато је катедра била уска за његов рад. Стојановића је занимао друштвени живот - та жива машина са милионима точкова, коју је звао друштво, и на којој је применио законе термодинамике.“ (Милутин Миланковић[10])

Због успеха током Царинског рата, од 30. августа 1912, до 17. априла 1913. године, Коста Стојановић је поново био изабран за Министра народне привреде, у ратним условима.

Први светски рат

Први светски рат дочекао је у Београду, са својом породицом. У пролеће 1915. упутио се у Рим, са намером да употреби своје раније успостављене везе током Царинског рата, овога пута ради очувања Јадранске обале.[10] На иницијтиву владе, из Рима је фебруара 1916. прешао у Ницу,[1] где је ораганизовао Клуб народних посланика, чији је постао председник, док је секретар био Бранислав Нушић.[12] Учествовао је на Другом заседању Народне скупштине на Крфу, августа 1916, одакле се надао да ће моћи поново да се врати у Србију, очекујући да ће исте јесени Солунски фронт имати бољи исход . Међутим, уместо тога, разочаран, вратио се у Париз, где је, са мањим прекидима остао све до јануара 1920. године, односно завршетка Париске мировне конференција. Током 1919. дошло је и до његовог коначног разилажења са Радикалном странком и преласка у Демократску странку. До краја свог боравка у Француској, бавио се проучавањем француске економске литературе, проценом народног богатства Србије у предратним годинама, уобличавањем својих мемоара „Слом и васкрс Србије“, допуњавањем обимне расправе о његовом професору Анри Поенкареу, коју је још пре рата био припремио за штампу,[1] сарађивао са женевским листом „La Serbie“, и написао велики број чланака на италијанском и француском језику из области економских и политичких студија.[6] Нешто слободног времена искористио је и за превођење класичних латинских текстова, као за писање песама. Рукописи ових радова данас се налазе изложени у Музеју града Београда.[1]

Краљевина СХС

Учествовао је на Париској мировној конференцији 1919. године.[1] По формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца [7] чији је био велики поборник, обављао је функцију Министра пољопривреде, од 18. октобра 1919. до 19. фебруара 1920. године, у влади Љубомира Давидовића. Један је од подписника Рапалског споразума [1] , у новембру 1920. године, којим је утврђена граница са Италијом, када је Италија добила Задар, Истру и острва, Црес, Лошињ, Ластово и Палагружа, док је Ријека остала независна држава[13]. Био је Министар финансија у првој и другој влади Миленка Веснића од 17. маја 1920. до 18. августа 1920. и од 18. августа 1920 до 1. јануара 1921. За исту функцију је изабран поново[1] и у првој послератној влади Николе Пашића 1. јануара[14], али је два дана касније, 3. јануара 1921. године умро.[10]

Мада га је још крајем 1919. године Јован Жујовић предложио за редовног члана, за живота није постао члан Академије наука.[1]

Смрт и сахрана

Конзилијум састављен од четири тада позната београдска лекара, дан пред смрт му је установио запаљење мозга и бубрега, после десетак дана, колико се осећао лоше и пар дана проведених, готово сасвим без свести. Осим тежини неочекиване болести, његову смрт медији су приписивали исцрпљености услед велике преданости одговорним пословима, као и напора које је улагао на својим дужностима. Сматрао се за једног од најактивнијих министара у то време.[6] Пред саму смрт, радио је са министром Милорадом Драшковићем на припреми предлога Закона о ревизији имовине ратних профитера.[1] и радио је у владиној комисији за одређивање размере корупције у ратним годинама.[12] За собом је оставио жену и тројицу синова.[6]

Погреб је обављен уз велике почасти, већ следећег дана, 4. јануара[15], о испраћају су писале све београдске новине.[1] После опела у Саборној цркви, спровод је прошао кроз цео центар Београда, преко улица: Краља Петра, Васине, Коларчеве, Краља Милана, Теразија, па све до Новог гробља. Сахрани су присуствовали Престолонаслендик, Кнегиња Јелена, чланови владе, дипломатски кор, народни посланици, представници Демократске странке, велики број официра, грађана и пријатеља.[15]

U vreme slavno, kada je knez Mihailo Obrenović uspeo da od Turske carevine dobije na upravu beogradsku tvrđavu, kao i gradove Šabac, Smederevo i Kladovo, rođen je Kosta Stojanović (1867–1921), u Aleksincu, od majke Malene i oca Stevana, trgovca poreklom iz sela Malovišta kod Bitolja. Srednju školu završio je u Nišu 1885, kao jedan od najboljih đaka, da bi potom upisao Filozofski fakultet Velike škole u Beogradu. Studirao je u generaciji sa čuvenim Mihailom Petrovićem – Mikom Alasom, stekavši na Velikoj školi univerzalna znanja koja su mu dala početne impulse za istraživanje prirode.

Ovako počinje životopis Koste Stojanovića, naučnika i profesora Velike škole i Beogradskog univerziteta, neumornog nacionalnog i političkog radnika, koji je sastavio Miomir Gatalović. Ovaj životopis uvod je u knjigu „Slom i vaskrs Srbije”, koju je priredio Slobodan Turlakov, a objavila Radio-televizija Srbije.

Najčuvenija dela Koste Stojanovića svakako su „Tumačenje fizičkih i socijalnih pojava” i „Osnovi teorije ekonomskih vrednosti”, ali je njegovo najpoznatije i najintrigantnije delo upravo „Slom i vaskrs Srbije”, koje je decenijama čamilo u tami, i koje RTS sada prvi put objavljuje.

Prvo zaposlenje Kosta Stojanović dobio je u Niškoj gimnaziji. U Nišu, naredne godine, objavio je svoj čuveni rad „Atomistika – Jedan deo iz filozofije Ruđera Josifa Boškovića”.Posle tri godine otišao je  na studijski boravak u Pariz.

Želeći da stekne najviši naučni stepen – doktorat matematičkih nauka, ističe Miomir Gatalović, Kosta Stojanović se 1897. godine uputio u Lajpcig, gde je ubrzo zapao u melanholično stanje, rezignaciju i zapitanost o svojoj daljoj sudbini. Razboleo se i

posle tri meseca bio je prinuđen da se vrati u Srbiju. Posle Majskog prevrata (1903), Kosta Stojanović je zajedno sa Jovanom Žujovićem i Milojem Vasićem postao honorarni nastavnik Velike škole. Kada je Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet (1905), Stojanović je izabran za vanrednog profesora na novoj katedri primenjene mehanike. Univerzitet je napustio aprila 1906, kada je, u veoma delikatnom trenutku po Srbiju, postavljen za ministra narodne privrede u vladi Nikole Pašića.

Stupivši na funkciju ministra narodne privrede, objašnjava Gatalović, Kosta Stojanović je odmah bio bačen u vatru velikog političkog spora poznatog kao Carinski rat Srbije i Austro-Ugarske. Kosta Stojanović je, inače, osam puta bio ministar, u raznim vladama. Tokom Prvog svetskog rata Stojanović je sa srpskom vladom otišao 1915, prvo na Krf, pa u Rim, gde je vodio pregovore o budućem statusu jadranske obale, koji zbog potpisivanja Londonskog ugovora nisu došli do izražaja. U Italiju se vratio u proleće 1918, kada je pokušao da omogući nastavak rada srpsko-italijanskog komiteta i da približi stavove Italije i budućeg Kraljevstva SHS, ali ni ovo posredovanje nije bilo uspešno. U međuvremenu, od februara 1916, sa grupom poslanika prešao je u Nicu gde je organizovan Klub narodnih poslanika svih političkih stranaka kojem je predsedavao upravo Kosta Stojanović, a sekretar bio uvaženi Branislav Nušić. Klub je ustao protiv rada srpske vlade, ušavši u otvoreni sukob sa Pašićem, i to zbog suprotstavljanja Pašićevim koncepcijama stvaranja Velike Srbije, nasuprot jugoslovenskom programu koji je Klub smatrao jedinim realnim izlazom iz ratnog sloma.

O pritajenom sukobu Koste Stojanovića i Nikole Pašića govori i Slobodan Turlakov, u pogovoru. Kosta Stojanović, kaže, „više je presvisnuo, no što je umro, videći i kao državnik, i kao naučnik, neosnovanost budućnosti i razvoja zajedničke države, koja je nastala na srpskoj propasti, i nacionalnoj, i državnoj”. Otuda i nije čudno, što u naslovu, ovoj svojoj, kako je sam nazvao, „raspravi”, nije izdržao, jer „Slom i vaskrs Srbije” nije dovršen. Od poslednje, četvrte knjige, ostao je samo naslov, a ni treća nije bogata izvornim materijalima.

Tokom cele knjige, naglašava Turlakov, provejava Stojanovićeva temeljna potreba da dokaže da je Nikola Pašić bio jedan redak oportunista i egoista, da je sve drugo u njegovom životu bilo podređeno njegovoj neminovnosti u srpskom postojanju, da je bio čovek neobrazovan, da nije znao ni jedan strani jezik, da nije bio državnik koji stvara svojom politikom događaje, već se vukao za njima, prepuštajući da vreme reši i najveće egzistencijalne probleme srpske države...  Dakle, čovek koji ne samo da nije bio dostojan da bude decenijama na čelu srpske uprave, da je, konačno, najveći krivac našeg sloma na kraju 1915.

Baveći se pasionirano Pašićem, primećuje Turlakov, Stojanović je ponekad znao i da se zaleti, kao na primer, tvrdeći da Pašić nema nikakvo obrazovanje i da ne zna ni jedan strani jezik. Međutim, Pašić je pet godina studirao tehniku u Cirihu, koju, doduše, nije završio, ali je svakako za to vreme morao savladati nemački, kao i ruski, pošto je nekoliko godina, u raznim prilikama, i u Rusiji boravio. 

U svakom slučaju, knjiga Koste Stojanovića „Slom i vaskrs Srbije” baca novo svetlo na jedan period naše istorije, na vojni poraz Srbije 1915, i ulogu Nikole Pašića u tim prelomnim godinama.

Trenutno čitam Golgota i Vaskrs Srbije 1914-1918 u dva toma:

"....U tom kritičnom vremenu dođe na front bataljon od 1.300 kaplara-đaka i kaplare-akademce unaprediše za potporučnike, te ovi mladići popuniše starešinski kadar pukova i malo podigoše opali moral. Polazak u boj kaplara-djaka, borbeni duh i požrtvovanje "pokolenja za pesmu stvorenog" opevao je dr St. Zagorčić u pesmi "Đačka Četa":

Gorda, smela, Bogovima slična,Kao kita najlepšeg cveta,Hrabra, silna, ponosna i dična,Za boj spremna, stoji đačka četa.

Vedra čela zorom obasjana,Srca plaha u grudima biju,Svakom čitaš s oka nasmejanaDa je slatko mreti za SRBIJU.

I dok sviće s kršnog LjubotenaZora novih pregnuća i nada,Grmnu pesma četa postrojena,Da zadrhta bedem Carskog Grada:

Otadžbino krvlju pokapana,Naša slavo, naš srpski ponose,Evo, tebi deca razdraganaMladost svoju na žrtvenik nose..."

АПЕЛ СРПСКОМ НАРОДУ  (1941) Писац: Велибор Јонић

Википедија има чланак у вези са овим текстом: Апел српском народу

Докуменат којим се осуђује комунистички устанак у Србији и становништво позива на борбу против партизана и склушање окупатора. Аутор је Велибор Јонић, министар просвете у Комесарској управи Милана Аћимовића. Апел је објављен у листу Ново време 13. августа 1941.

Српски народ доживљава тешке дане. У овим судбоносним часовима, дужност је сваког Србина, сваког правог родољуба, да свим својим снагама помогне да се у земљи сачува мир и ред, јер је само тако могуће да се успешно изврши велико дело националне обнове отадџбине и нашем напаћеном народу обезбеди боља будућност.

У тренуку када огромна већина нашег народа јасно увиђа да је то једини пут нашег националног спасења, шака туђинских плаћеника и саботера по наредбама злочиначког бољшевизма својом безумном акцијом доводи у питање све напоре на сређивању наших прилика и намерно покушава да у земљи изазове пожар уништења и истребљења, у варљивој нади да ће тиме нешто помоћи својим господарима. Разбојничке банде, састављене од комуниста и одбеглих робијаша, који су се одметнули од власти, упропашћују народну имовину, убијају и пљачкају наше суграђане и угрожавају животе невиних жена и деце.

Овим својим неделима ти злочинци доводе у питање опстанак целокупног нашег становништва, целе српске нације.

Сваки трезвен и паметан Србин, сваки добронамеран син ове земље који мисли својом главом схвата опасности које нам прете. Његова су страховања оправдана када се имају на уму опасности којима је једна побеђена земља изложена када се у њој помути мир. Његово је гнушање изазвано нарочито када се на понуду победника за лојалну сарадњу, одговара пуцањем из заседе. Овакав мучки и недостојан начин борбе неодговара витешком духу нашег народа, и баца тешку љагу на цео српски народ. Наш народ није комуниста, нити има ма какве везе са овим међународним рушиоцима насветијих тековина европске културе. Због тога не смемо више скрштених руку гледати како нас они на наше очи гурају у понор.

Не смемо допустити да услед њихових злочина и овај део наше земље, ово острво спасења целокупног српског народа, буде угрожено, а наш народ десеткован и прогнан из својих домова. Куцнуо је последњи час да се пренемо и устанемо у одбрану свог опстанка.Дужност је сваког правог српског родољуба да свима силама настане да се онемогуће паклене намере комунистичких злочинаца.

Зато позивамо целокупан српски народ да одлучно у свакој прилици и свима средствима помогне наше власти у борби противу ових злотвора српског народа и његове будућности.

ПОТПИСНИЦИ:

Епископ ниски др. Јован; епископ зворничко-тузлански Нектарије; епископ будимљански Валеријан; викар Њ. Св. Патријарха; др. Кошта Кумануди, бив. претседник Народне скупштине; др. Мирослав Спалајковић, посланик у пензији; Александар Цинцар-Марковић, бивши министар иностраних послова; Јосиф Костић, сенатор и армирски ђенерал у пензији; Петар В. Кошић, армиски ђенерал; др. Велизар Јанковић, министар у пензији; Драгутин Пећић, бивши министар; Александар Мијовић, бивши министар; Милан Аћимовић, бивши. министар; др. Светислав Поповић, бивши министар; Душан Летица, бивши министар; Димитрије Љотић, бивши министар; Риста Јојић, бивши министар; др. Лазар Марковић, бивши министар; Жижа Рафајловић, бивши министар и ban; Ђура Јанковић, бивши министар; Спасоје Пилетић, бивши министар; Панта Јовановић, бивши министар; Војислав Ђорђевић, бивши министар; Васа

Јовановић, бивши министар; Душан Пантић, бивши министар; Угрин Јоксимовић, бивши сенатор; др Јован Радоњић, сенатор и члан Српске Краљ. академије; Момчило Јанковић, адвокат и бивши народни посланик; Таса Динић, пуковник и бив. народни посланик; Ђура Котур, бив. сенатор; Јован Радуловић, бив. народни посланик; Милан Стоимировић-Јовановић, бив. народни посланик; Драгомир Стојадиновић, бивши народни посланик; др Александар Белић, председник Српске Краљевске академије наука; инж. Петар Мићић, ректор Универзитета; Русомир Јанковић, претседник Касационог суда; Милан Н. Јовичић, председник Апелационог суда; Драгиша Леовац, заменик претседника Државног савета; Миливоје Пурић, претседник Главне контроле; др. Милан Радосављевић, гуверне Народне банке; Тома Росандић, вајар и ректор Уметничке ликовне академије; др Александар Јовановић, ректор Економско-комерцијалне школе; Петар Коњовић, ректор Музичке академије; др Милосав Стојадиновић, претседник Београдске општине; Никола Беловић, претседник Трговачке омладине; др. Јован Мијусковић, потпредседник Лекарске коморе; Влада Илић, председник Индустријске коморе; Михаило L. Ђурић, председник Трговачке коморе; Милан Стојановић, таснер и претседник Занатске коморе; инж. Душан Глишић, претседник Инжењерске коморе; Иван M. Милићевић, потпредседник Београдске општине; Бошко Богдановић, помоћник министра просвете у пензији; Вељко Петровић, књижевник и члан Српске Краљевске академије наука; Ђока Јовановић, вајар и члан Српске Краљевске академије; Ранислав Аврамовић, помоћник министра у пензији; др. Лажа Станојевић, проф. Универзитета; др. Светомир Ристић, проф. Више педагошке школе; Велибор Јонић, професор; др. Михаило Илић, проф. Универзитета; др. Љубомир С. Дуканац, проф. Универзитета; Радивоје Николић, држ. сав. у пензији; др. Милош Радојковић, проф. Универзитета; др. Милош Московљевић, проф. Више педагошке школе; Радоје Јанковић, министар на страни у пензији; Милош Лазаревић, министар на страни; Бранко Лазаревић, министар на страни; др. Милан Хорватски, помоћник министра; Мирко Костић, проф. Универзитета и бив. нар. посланик; Никола Станаревић, директор Пошт. штедионице; др. Милан Кашанин, књижевник и директор Музеја; др. Светислав Стефановић, књиж.; инж. Милосав Васиљевић, др. Стеван Иванић, помоћник министра; инж. Станислав Јосифовић, помоћник министра; Буда Цвијановић, помоћник министра; Алекса Матановић, државни саветник; Драгиша Здравковић, државни саветник; Добра Петковић, члан Гл. контроле; др. Кошта Луковић, књижевник и новинар; Јован Тановић, новинар и претседник издавачког предузећа „Политика" А. Д. Јован Томић, проф. Универзитета; др. Бранко Милетић, проф. Универзитета; др. Иван Арковљевић, проф. Универзитета; инж. Ђорђе Мијовић, проф. Универзитета; др. Реља Поповић, проф. Универзитета; Владимир-Велмар Јанковић, књижевник; Ђорђе Перић, новинар; Шима Пандуровић, књижевник; Ратко Парезанин, новинар; Дамљан Коваћевић, књижевник; др. Виктор Новак, проф. Универзитета; Дарко Петровић, инж.; др. Милан Будимир, проф. Универзитета; др. Љубиша Вуловић, проф. Универзитета; др. Воја Младеновић, проф. Више педагошке школе; Теофан Ристић, доцент Економско-комерцијалне школе; Милорад Димитријевић, инж.; Душан Васић, протојереј; Милорад Михаиловић, протојереј; Божидар Прокић, судија Апелационог суда; Милан Божић, судија Апелационог суда; др. Ђорђе Пешић, претседник „Југораса"; Алекса Поп Митић, трговац; Рада Димић, индустријалац; Радомир Пуљевић, трговац; Лазар Петровић, трговац; Никола Шимић, трговац; Михаило С. Швабић, директор Хипотекарне банке Трг. фонда; Миливоје Костић, извозник;

Свет. Ј. Јелић, директор Извозне банке; Димитрије Богојевић, директор Трговачке банке; Јован С. Обрадовић, дир. Осигуравајућег друштва „Дунав“; Илија Богдановић, грађевинар; Милутин Поповић, посл.; инж. Драг. Петровић; инж. Јован Милосављевић; Миодраг Кузмановић, адвокат; Фрања Галијан, адвокат; Слободан Д. Суботић, адвокат; Драг. Саичић, инжењер; Влад. А. Богдановић, претседник Савеза угоститеља; др. Бранимир Малеш, нац. Министар. просвете; Владимир Вујић, књижевник; Петар Ј. Одавић, књижевник; Светозар Спажачевић, новинар; Љубомир Алексић, нац. Мин. просвете; Стеван Станковић, секр. Акад. ликовне уметности; Синиша Кордић, књижевник и директор гимназије; Милан Недељковић директор школе за прим. уметност; Михаило Поповић, протојереј; Илија M. Паракос, директор „Дириса"; Момир Вељковић, управник Народног позоришта; Момчило Милошевић, управник државне штампарије; др. Јован Гашић, главни секретар Београдске берзе; др. Цветко Грегорић, главни секретар Савеза индустријалаца; Никола Петровић, трговац; Никола Живковић, трговац; Атанасије Урошевић, трговац; Маринко Грујићић, извозник; Петар Младеновић, директор Чиновничке банке; др. Јосип Спољар, директор Осигуравајућег друштва; др. Милош Тривунац, декан и професор Универзитета; др. Михаило Радовановић, професор Више педагошке школе; др. Павле Вујовић, професор Универзитета; др. Боривоје Г. Милојевић, професор Универзитета; др. Милан Мирковић, доцент Универзитета; др. Станко Скерљ, професор Универзитета; др. Вукић M. Мичевић, ванредни професор Универзитета; др. Димитрије Antic, професор Универзитета; др. M. Видановић, професор Универзитета; др. Филип Медић, професор Више педагошке школе; др. Слободан Поповић, проф. Универзитета; др. Милан Тодоровић, проф. Универзитета; др. Радивоје Кашанин, проф. Универзитета; др. Димитр. Стефановић, проф. Универзитета; др. Драг. Аранђеловић, проф. Универзитета; др. Ванлић, професор Више педагошке школе; Милутин Јовановић, директор банке; Васа Петровић, директор банке; Милан Дивјак, индустријалац; Ђорђе Анђелковић, штампар; Драгутин Урошевић, трговац; Р. Јовановић, извозник; Љубомир Сарачевић, извозник; M. Крсмановић, протојереј; др. Бранислав Крстић, директор Женске учитељске школе; инж. Андра Поповић, инж. А. Петровић, Сергије Baltic, приватни чиновник; др. Душан Узелац, директор Народне банке; др. Милоје Стоиљковић, професор Универзитета; др. Ђока Слијепчевић, доцент Универзитета; др. Јован Ђорђевић, професор Универзитета; Стеван Јовановић, начелник Министарства просвете; Панта Аранђеловић, начелник Банске управе; др. Јован Ердељановић, проф. Универзитета; др. Милутин Миланковић, професор Универзитета и члан Српске Краљевске академије; др. Тома Живановић, проф. Универзитета; др. Ђорђе Тасић, професор Универзитета; др. Миодраг Ибровац, професор Универзитета; Ђурђе Стојановић, приватни чиновник; Никола Б. Јовановић, генерални секретар Удружења глумаца; Владета Драгутиновић, члан Народног позоришта; инж. Душан Ђорђевић, оперски певач; Никола Цвејић, оперски певач; др. Адам Богосављевић, виши саветник Мининсарства просвете; Михаило Вонцина, трг.; Стеван Шкорић, претс. Удруж. трг. млеком; Јездимир Милосављевић, трг.; Душан Лазић, трг.; Риста Ракочевић, школски надзорник; Тодор Димитријевић, управитељ школе; Миодраг Јанковић, управитељ школе; Владан С. Лапчевић, управитељ школе; Драган Додош, трговац; Александар Богојевић, директор банке; Димитрије Милосављевић, трговац; др. Велимир Михаиловић, управник Опште државне болнице; др. Никодије Благојевић, шеф Оделења Опште државне болнице; др. Миодраг Марковић, лекар; инж. Светозар

Матијашевић, инж. Никола Лалић; инж. Васа Тодоровић; др. Миодраг Врачевић, лекар; др. Жика Марковић, лекар; др. Властимир Ивковић, лекар; др. Милица Мићић-Иванић, лекар; др. Шима Илић, лекар; др. Милан Влаинац, професор Универзитета; др. Никола M. Поповић, професор Универзитета; др. Војислав Мишковић, професор Универзитета; др. Сава Јанковић, приватни доцент; Миодраг M. Матић, управник Главног телеграфа; Никола Радовановић, заменик директора Пошта, телеграфа и телефона; Веља Павловић, инспектор; Чеда Радојковић, вице-гувернер Народне банке; Славко Теокаровић, индустријалац; Милан Јаношевић, трговац; Бранислав Јаношевић, трговац; Лука Солдатовић, трговац; Драг. А. Штула, индустријалац; Бранко Стојановић, трговац; Мило Сеферовић, виши саветник; инжењер Петроније Јокић, саветник; др. З. Миладиновић, в. саветник; др. Лазар Мирковић, професор Универзитета; др. Боривоје З. Милојевић, проф. Универзитета; др. Љубомир Бајаловић, проф. Економско-комерцијалне школе; инж. Драгомир Јовановић, професор Универзитета; др. Иван Ђаја, проф. Универзитета; др. Илија Пржић, професор Универзитета; др. Душан Поповић, професор Универзитета; др. Милосав Лутовац, проф. Економско-комерцијалне школе; др. Мил. В. Јовић, проф. Економско-комерцијалне школе; др. Симеон Гаћеша, проф. Економско-комерцијалне школе; др. Фехим Барјактаровић, проф. Универзитета; др. Јован Ловчевић, проф. Универзитета; др. Душан Глумац, проф. Универзитета; Светислав Петровић, професор Више педагошке школе; др. Бранислав Станојевић, проф. Универзитета; др. Милан Фотић, професор Универзитета; др. Владимир Р. Петровић, професор; др. Милоје M. Милојевић, професор Музичке академије; др Радослав Брасован, професор Универзитета; Радослав Брасован, професор Универзитета; др. Душан Борић, професор Универзитета; др. Гојко Ружић, професор Универзитета; др. Милан Владисављевић, професор Универзитета; др. Јован Ј. Туцаковић, професор Универзитета; др. Бранислав Шљивић, професор Универзитета; Божидар Стојковић, професор Више педагошке школе; др. Илија Ђурићић, професор Универзитета; др Радослав Грујић, професор Универзитета; др. Растислав Марић, професор Универзитета; Душан Милојкови, начелник Министарства; Станоје Протић, члан Главне контроле; Влад. Бублик, директор Осигуравајуће банке; Спасоје Спасојевић, трговац; Живко Сајковић, трговац; Јован Костић, виши инспектор Народне банке; Антон Вошић, трговац; Петар Младеновић, трговац; Бор. Јанковић, цл. фирме Маричић и Јанковић; Мил. Стокић, члан фирме Тодор Мраовић; Жежељ Андра, инспектор; Радуловић Бранко, саветник Министарства; Васа Јовановић, потпредседник Индустријске коморе; Божа M. Вићентијевић, адвокат; др. Ст. Нижетић, лекар; др. Бора Поповић, лекар, др. Добривоје Максимовић, лекар, шеф Одељења Опште државне болнице; Света Јовановић, управник поште; Илија П. Жаржевић, управник поште; др Милош Радојчић, доцент Универзитета; инзњер Ђорђе Димитријевић, доцент Универзитета; др. Никола Константиновић, професор Економско-комерцијалне школе; др. Лажа Костић, професор Економско-комерцијалне школе; Боривоје Јосимовић, школски надзорник; Тодор Лилић, професор; Димитрије Поповић, директор гимназије; Никола Поповић, професор; Спасеније Прича, директор гимназије; Никола Кузељ, професор; Живојин Ђерђевић, директор гимназије; Даринка Стојановић, директор гимназије; инж. Бранислав Којић, доцент Универзитета; др. Риста Песарич, доцент Универзитета; инж. Милош Мартић, доцент Универзитета; Панта Шобајић, директор гимназије; Д. Л. Спасић, директор Осигуравајућег друштва; Милош Петровић, трговац; Т. Тутунковић, трговац; Радослав

Павловић, учитељ; Душан С. Томић, професор Универзитета; Стеван Стевановић, доцент Универзитета; инж. Шима Милутиновић; инж. Александар Б. Дамјановић, универзитетски доцент; Јордан Петровић, инжењер; Душан Ј. Витас, инжењер; др. Милош Мисирлић, лекар; др. Владимир Чавка, лекар; др. M. Јовчић, лекар, шеф Одељења; др Стевановић Цупара, асистент; Јован Поповић, инжењер; Лажа Савков, инжењер; др. Стеван Васојевић, лекар; др. Милован Банић, лекар; др. Петар Мартиновић, лекар; Велислав Томашевић, инжењер; Милутин Максимовић, инжењер; Павле Ђорђевић, инж; др. Јованка Маговцевић, лекар; др. Павле Туцаковић, лекар; др. Павле Радосављевић, лекар; др. Душан Грегорић, лекар; Душан Костић, инжењер; Јелена Ђорић, инжењер; Богдан Лалковић, инжењер; Стеван Христић, професор Музичке академије; К. Манојловић, професор Музичке академије; инж. Симеон Корецин, асистент Универзитета; Радивоје Гајић, школски надзорник; Богдан Поткоњак, управитељ школе; Даринка Митрановић, директор гимназије; Кошта Николи, директор гимназије; Катарина Јовичић, директор гимназије; Миомир Синобад, директор гимназије, Павле Вујић, студент права; Младен Вуковић, студент права; Момчило Кнежевић, студент ветерине; Милан Васовић, канд. инж.; Векослав Мандић, студент; Мијо Пушић, радник; Љубомир Максимовић, графичарски радник; Љубомир Миленковић, машински радник; M. Коларић, трговац; Ранко Стамовјевић, трговац; Милан Мојић, трговац; Васа Васиљевић, трговац, Драгутин Милићевић, трговац; Мил. С. Милошевић, учитељ; Драг. Милановић, управитељ школе; Растимир Јовђевић, учитељ; Србисав Петровић, учитељ; Стеван Петровић, учитељ; Драган Грбић, управитељ школе; Влад. Пишчевић, студент права; Душан Вуковајац, студент; Жарко Ћакић, ст. права; Миладин Јевтић, механичар; Милорад Ђуришић, радник; Милан M. Милић, граф; Јевта П. Колаковић, радник; Душан Ћирић, обућ. радник; В. Тадић, трговац; Д. Марковић, учитељ; Драг. Митровић, учитељ; Милан Поповић, музич.; Фрања Позарковић, приватни намештеник; Бранко Дивјан, радник; Драган Додош, радник; др Павле Вукасовић, лекар; др. Сава Шаулић, лекар; др. Бојан Пирц, лекар; др. Владимир Коростовец, лекар; Предраг Анић, учитељ; Милан Шапинац, управитељ школе; Драг. Ђорћевић, управитељ школе; Александар Поповић, учитељ; Тихомир Јевтић, учитељ; Ђорђе П. Јелачић, управитељ школе; Чеда Вуковић, тргова; М. Радивојевић, трговац; др. Надежда Станојевић, лекар; др Милорад Чортановић, лекар; Витомир Миленковић, управитељ поште; Душан Бркић, трговац; Марко Лазаревић, трговац; Живадин С. Богдановић, референт; др. Влад. Пилетић, начелник Санитетског одељења; Цветко Цветковић, в. саветник; др. Никола Белосавић, лекар; др. Ст. Новаковић, лекар, шеф одељења; Ратомир Милићевић, економ; Љуба Марковић, трговац; Чедомир Нешковић, радник; Васа Мучибабић, радник; Војислав Јеленковић, радник; Тоша Анђелковић, радник; Александар Николајевић, радник; Милорад Вујићић, радник; Љубомир Смеглић, радник; Миле Јовановић, трговац; Павле Зарић, трговац; Петар Борисављевић, инжењер; Ђура Илкић, предузимач; Мића Димитријевић, новинар; Тоша Милетић, трговац; Бранко Карановић, индустријалац; Милан Креманац, адвокат; Драгиша Стефановић, индустријалац; Душан Ђурић, марињски официр у пензији; Александар Дамјановић, инжењер; др. Димитрије Гостимировић, лекар; О. Рош, привредник; Миливоје Димитријевић, ресторатер, Јован Петровић, трговац; Сава Ђурасиновић, типограф; Бора Матић, јувелир, В. Полић, трговац; Сава Шарић, трговац; П. Д. Тодоровић, трговац; С. В. Цвијановић, инжењер; Антон Грубер, књиговезац; Јован Живадиновић, књижар.

Др Мирослав Спалајковић (18. април 1869, Крагујевац, — 4. фебруар 1951, Севр) је био српски дипломата, политичар, министар без портфеља и заступник министра спољних послова од 19. фебруара до 15. маја 1920. године.

Биографија

Мирослав Спалајковић је рођен у породици богатог крагујевачког трговца. Студирао је право у Паризу, где је 1897. докторирао са тезом о међународноправном положају Босне и Херцеговине под аустроугарском окупацијом. У дипломатској служби Краљевине Србије налазио се од 1900. године. Био је секретар посланства у Петрограду од 1900. до 1904, а затим, од 1904. до 1906, конзул у Приштини. За шефа Конзуларног одељења Министарства иностраних дела именован је 1906, а наредне године за начелника истог министарства. На овом положају остао је до 1911, када је постављен за посланика у Софији, где је учествовао је у склапању Балканског савеза. Од 1913. до 1919, у годинама Првог светског рата и Фебруарске и Октобарске револуције, био је посланик Србије у Русији. У новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Спалајковић је 1920. постао министар без портфеља у влади Стојана Протића, а потом и народни посланик (радикал) у Уставотворној скупштини. У више наврата био је вршилац дужности министра иностраних дела Краљевине Србије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, које је као делегат представљао приликом склапања мира у Букурешту (1913) и Лозани (1922/1923), као и на прва два заседања скупштине Друштва народа (1920. и 1921). Као блиски пријатељ краља Александра Карађорђевића, Спалајковић је 1922. постављен на кључно место посланика у Паризу, на коме је и остао све до пензионисања 1935. године. У време Другог светског рата подржавао је режим генерала Милана Недића и био један од његових главних идеолога. Последње године живота провео је у емиграцији. Умро је у Француској 1951. године.

Мирослав Спалајковић рођен је 7. априла 1869. године у Крагујевцу. Гимназију је завршио у родном граду, а права у Паризу, где је и докторирао 1898. дисертацијом Босна и Херцеговина за коју је добио награду Правног факултета Сорбоне.

Своју богату дипломатску каријеру започео је у Петрограду 1900. године. Затим следе Приштина, Софија, Рим, Париз итд. напредујући од секретара до посланика (амбасадора). Пратила га је фама да је као краљевски амбасадор у Русији казао Лењину: „Ви сте убица и изрод словенске расе. Ја вам пљујем у лице!“ Био је члан Радикалне странке, а пред рат се приближио Драгиши Цветковићу. Један је од потписника Апела српском народу из августа 1941. Био је уводничар и коментатор Новог Времена, Обнове и Српског народа, у којима је поред осталог објашњавао национални програм Недићеве владе, па је због тога у политичким круговима називан и Првим идеологом Недићеве Србије.

Био је и оштар критичар светосавског конгреса у селу Ба. О свим битним питањима Милан Недић консултовао је

Спалајковића, што је био случај и приликом његове посете Хитлеру 1943. или и током израде пројекта о политичком уређењу Србије.

Заједно са Недићевим апаратом повукао се из Србије у јесен 1944. Комунистичке власти прогласиле су др Мирослава Спалајковића за ратног злочинца. Умро је у Паризу 1951. године.

МИРОСЛАВ СПАЛАЈКОВИЋ О БОЉШЕВИЗМУ И БОЉШЕВИЦИМА

Нека ми буде допуштено да овом приликом изјавим, да међу Србима руски народ не може имати већег пријатеља од мене. Али Стаљин, јеврејски комесари у Москви и сва бољшевичка мафија у Совјетској Русији – нису за мене Руси. Ти варвари и евроазијски мелези су најсвирепији непријатељи рускога народа. Они су му унаказили лице и опустошили душу. Они су уништили православну и националну Русију. То је први и најглавнији узрок моје мржње према њима. Они су то исто хтели да учине и са српским народом. Они су годинама покушавали да угуше српску националну свест, да убију српски морал, да отрују сваки здрав осећај код Срба. Од бољшевичке Русије српски народ – као и руски – само је претрпео најтеже недаће и искусио највеће зло.

Незналице, наивни људи и подмитљивци могу да говоре о некој еволуцији бољшевизма. Данас сваки озбиљан човек зна шта та басна значи и колико вреди. Она се провлачи, по разним кутовима Европе, ево већ двадесет година. Ја нисам у њу никада ни за један тренутак поверовао.

- НАСРТЉИВОСТ БОЉШЕВИЗМА др Мирослав Спалајковић

 Заклети непријатељи српског народа стављају поново све у покрет да смету и упропасте родољубиви труд генерала Недића, коме се данас пружају повољне могућности за обнову Србије и испуњавање њене улоге у овом делу Европе. "Ђаво не оре нити копа, већ све о злу мисли и зло ради." Крвави сатран из Кремља покушава, уз помоћ својих англоамериканских савезника, да поново распламти у Србији пожар који би убрзо обухватио цео Балкан. Са сатанском лукавошћу Стаљин искоришћује сваку погрешку својих противника. Бадољово издајство је једна од најнеморалнијих али не и од психолошки најтежих погрешaка. Од тога издајства настрљивост совјетског комунизма расте из дана у дан.

Србија је највећа сметња извођењу совјетског пакленог плана на Балкану. "Србија је данас најснажнија антикомунистичка ћелија Балкана. Она је већ пре две године угушила сопственим снагама партизански устанак." Тако се изражава, у свом последњем броју, берлински обавештајни билтен "Антикоминтерна" о значају Србије у садашњој борби против комунизма. Стаљинов главни повереник за Балкан "генерал Тито" и његови приврженици добили су наређење из Москве да по сваку цену, не презајући ни од чега, поново угрозе мир и ред у Србији.

Срби се данас налазе пред истим тешкоћама као и у јесен 1941, али само с том разликом што сад имају више искуства и више средстава да се боре са њима. Генерал Недић је и данас на челу Србије. И само је он у стању да смрви бољшевичку неман у Србији. Он би то већ и у прошлој години потпуно постигао, не само у Србији него и у околини Србије, да је само од њега зависило.

Да ли ће после свога пада српски народ наћи довољно снаге у себи, да се поново уздигне - да се обнови. Проблем је

дубљи и сложенији него што многима изгледа. Ја размишљам непрекидно о томе питању и тражим одговоре. Признајем да бих мучно до њега дошао, кад ми у томе не би помогли мали и незнатни људи. Велики не беже од својих дужности и знају да ће успети. Од малих ипак најбоље сазнајемо о тешкоћама садашњег живота и о њиховим најближим узроцима. И онда се више за нас не поставља питање, да ли ће српски народ наћи у себи довољно снаге да савлада те тешкоће, него како су се оне у животу српског народа могле уопште и појавити. Мали људи не потцењују те тешкоће, али прозру одмах у њихов главни извор који је сав у лукавству. И они нагонски осећају да их голо лукавство, ма како да је оно препредено, не може победити. Комунистичко зло, ма како лукаво било, кад се људима открије, није тешко од њега се одбранити.

Активни комунисти у свима земљама где их има, било да делују колективно као политичке странке по градовима или као "партизани" по шумама, било да оперишу појединачно као терористи или као детективи и достављачи, увек раде по истим методама које су им строго прописане из Москве. Њихова упутства су брижљиво израђена до најмањих ситница и основана су на необично дубоком и свестраном познавању психологије не само грађанског сталежа (буржоазије) него и сељаштва у свакој земљи.

На Балкану комунистичка пропаганда се служи "националним" геслима, партизани се издају за народне ослободитеље. На тај начин они привлаче српске националисте ван Србије. Та њихова камуфлажа је олакшана радио-рекламама из Лондона, а још и више антисрпским нападима извесне шовинистичке штампе која непрестано тврди да се партизани боре за великосрпску идеју. Можда у Босни и Херцеговини њихов вођа Тито оперише са "патриотским" паролама, али у Ужичком округу његове чете, састављене већином од страних неправословенских елемената, измешаних са понеким српским марксистима, боре се против српских добровољачких одреда, убијају највиђеније српске националисте и уништавају српске православне цркве и манастире. У Србији, њихова камуфлажа и шаренило њихових униформи не могу ипак да сакрију нашем простом свету њихове праве смерове.

Бољшевичка неман је разјапила поново чељусти да би Балкану прогутала прво српски народ. Генерал Недић је - има већ две године - научио да се рве са њом, и смождиће је. Он је ради тога, захваљујући увиђавном схватању окупатора, сконцентрисао потребну власт у својим рукама и створио оружане снаге, што му даје јемство да ће и сад успети у борби са црвеном немани, као што је успо и 1941. године, кад је положај Србије био и унутра и споља много тежи. Крвави џелати у Москви као и њихови најамници на Балкану превариће се у свом надменом али и одвише плиткоумном рачуну. Ново правно стање у Србији није израз неке слабости него,

баш напротив, доказ пуног самопоуздања Немачке у своју мисију и жеље да већ сад приступи изграђивању једног правичног поретка који ће убрзати препород српског народа. Комунисти су умне и политичке "сојтарије", јер мисле да ће сад у овој новој ситуацији моћи некажњено да муте и вршљају по упутствима из Москве и Лондона. Очекује их тешко разочарење. Генерал Недић, са новим одговорностима и новим средствима, неће се устезати ни пред крајњим мерама и најстрожијим санкцијама да би оправдао поверење, које је задобио, и сачувао ред и мир у земљи ради спасавања опстанка и будућности српског народа.

Као карактеристику овог мутног времена навешћу овај непријатни доживљај једног београдског пиљара који је, пре неколико дана, био у околини Ужица ради куповине јабука. Госпођи, која га је упитала да ли има ужичких јабука, он је, слежући раменима, одговорио:- Море, не питај, не идем ти ја више у унутрашњост за јабуке, па да ми даш и милион, једва сам главу изукао. И онда је испричао, како је био у ужичком крају и шта је све видео.У једном селу зауставио га је неко од "шумских" у жандармској униформи. Партизанска полиција почиње испитивањем, а завршава мучењем. - Шта си? Одакле си? Зашто долазиш? Камо легитимација?- Србин сам као и ви, ево легитимације, - одговорио је, али је по нагласку приметио да тај партизански полицајац није Србин.- Овде не смеш ни једну јабуку да узмеш. пакуј се и одмах одлази.- Добро, - рекао је пиљар. Спаковао се и отишао је у друго село. И у том другом селу опет заустављање на сваком кораку, опет легитимисање, опет исто испитивање: ко је, шта је, што је дошао? - Ах, ти хоћеш да носиш јабуке онима у Београду. Нећеш им, вала, однети ни пола јабуке... Партизани везаше пиљара и поведоше га некуд. Успут, он распознаде међу њима неког младог студента права, коме је раније продавао воће у Београду.- Па ви ме, забога, знате; узмите ме у заштиту, ви бар знате ко сам, шта сам, да морам да радим и да од тога живим... Студент се снебивао. Збуњено је промрмљао да он пиљара не познаје. Али је гласно рекао своме другу: - Море, Миодраже, немој ваздан са њим да преговараш, пусти га, зар не видиш да је сиромах човек... И тако је пиљар ослобођен. Насамо, студент му је рекао: - боље ти је да седиш тамо у Београду, не долази више никако у овај крај. Међу партизанима - прича пиљар - било их је и у обичном оделу, и у војничким униформама, па чак и немачким.- Па јесу ли то Немци? - упита неко.- Море, какви Немци! - рече пиљар. Ко ти зна ко су и одакле су. Има ти их свакојаких. Било их је и са шеширима, и са

шајкачама и у фесовима. Већ познато је, да партизани скидају униформе са убијених војника и жандарма, и преоблаче се у њих...

Генерал Недић ће и овог пута, Божјом помоћи, савладати бољшевичку хидру која поново помаља своју главу ка територији Србије, али клице комунизма задржаће се и даље ван граница садашње Србије.

Како изгледа та војска Стаљиновог генерала Тита? То је лако себи представити. Ко су ти људи који сад тероришу српска села у ужичком крају? Међу старијима – они су нам познати има већ четврт века – то су они исти анархични елементи (већином из Славоније, Хрватске и Босне) који су крајем 1917. године, као ратни заробљеници из некадашње аустроугарске војске, пришли одмах бољшевичкој револуцији у Русији и рушили "добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца" и у Одеси, а по повратку у домовину покушавали организацију комунистичког покрета у Југославији. Међу млађима има сад, поред пропалих универзитетских студената из бивше Југославије, још и београдских, загребачких и бугарских јевреја. Ето, од каквих је типова састављена "ослободилачка војска" генерала Тита.

Уочи саме конференције у Москви, лондонска радио станица је објавила да је "једини прави представник ослободилачке борбе на Балкану генерал Тито". Пре тога Лондон је недвосмислено нагласио да ће се питање Југославије у Москви решавати према правом односу снага између "генерала Тита и Драже Михаиловића"… Ко сад међу Србима може још да сумња у искрену љубав и пријатељство Енглеске према српском народу? После генерала Симовића – генерал Тито! Зар се та два "славна" генерала неће спомињати у светској историји као главни лиферанти српске крви за Енглеску? Већ сад сав црвен од толике туђе крви, Британски камелеон црвенеће, после свога срамног слома, још и више од – вечнога стида. Божја казна је неизбежна.

 НОВО ВРЕМЕ, број 12,  19. новембар 1943.

Slobodan Jarčević o zulumu nad Srbima na Kosovu i Metohiji 

Arnauti u službi Evrope i Turske Turske vlasti nikad nisu odgovorile na pismo Konzulata Kraljevine Srbije u Prištini o okolnostima ubistva i zlostavljanja Srba na Kosovu i Metohiji ali su na te zločine Arnauta (Albanci) žmurele i Austro-Ugarska ko i ostale velike sile. U nedelju pred Đurđevdan 1905. godine, u Patrijaršijskom manastiru -

Pećkoj Patrijaršiji u Peći - stiskalo se mnoštvo srpskog pravoslavnog sveta. Molili su se Bogu istrajno, kao retko kad ranije. S roditeljima su i deca najmlađeg uzrasta. U kućama su ostala, sa pokojim članom porodice, samo ona koja nisu prohodala. Prijatni melodičan ali prodoran glas mladog sveštenika Teodosija odzvanjao je u mukloj tišini. Prelepe freske nisu, kao u drugim prilikama, privlačile poglede prisutnih. Ophrvala ih je muka i strah. Prethodnih dana su Arnauti besneli u Peći i okolnim selima – progonili su, tukli, pa i ubijali Srbe. Neke su devojke oteli s pašnjaka i sa njiva i zatvorili ih u svoje kuće, opasane visokim zidovima. Kako je Srbima danas izgledalo bezazleno ono što su Arnauti Srbima ranije činili – kad su im otimali stoku i sekli najbolja stabla u šumama. Oni danas ubijaju Srbe, a turska vlast to blagonaklono gleda. Uverili su se da je uzaludno podnositi žalbe i moliti turske oficire i činovnike za pomoć. Nije usledila nikakva korist ni od obraćanja ruskom, austrijskom i bugarskom konzulu. Srpskog konzula nisu smeli ni da sretnu, a kamoli da slobodno uđu u zgradu Konzulata Kraljevine Srbije u Prištini, jer bi to Arnauti mogli videti.  Pećka nahija je u crno zavijena. Arnautski poglavica Sulejman Bajazitović iz Peći se toliko osilio da su mu se sklanjali i turski vojnici. Oni su ga zvali Sulj Kasap. Na zlu glasu su i njegovi pobratimi: Niman Dervišević iz Istoka i Ismail Nimanović iz Belog Polja. I oni ubijaju, prebijaju i pljačkaju srpski pravoslavni svet. Iz dana u dan, ovoj trojici se pridružuje sve više Arnauta. Vođe su birale ko će od njih, određenog dana, u nekom naselju, učiniti ovo ili ono zlo Srbima. Pećku nahiju su zahvatili pravi neredi. Ova trojica Arnauta, sa svojim pritajenim plemenskim starešinama, uzela su vlast u svoje ruke. Turci su to, na neki čudan način, podnosili. Dobijao se utisak da su preuzimanje vlasti i odobravali, jer retkim čestitijim Turcima nije polazilo za rukom da obuzdaju Arnaute. Stideli su se, pred stranim konzulima, necivilizovanog, bolje je reći - zločinačkog, ponašanja Arnauta, pa su obaveštavali paše, ili turske diplomate u Sofiji i Beogradu, ali sve je bilo uzalud.  Nešto nade su Srbi polagali u današnji dan, jer je svoj dolazak u Svetu Patrijaršiju, preko srpskih sveštenika, najavio konzul Kraljevine Srbije iz Prištine, gospodin Miroslav Spalajković. Dok je otac Teodosije čitao iz svetih tekstova, oni su u sebi molili Boga da Spalajković ubedi turske starešine i oficire da uhapse Sulj Kasapa i njegove zlotvore. Bilo je glasova od dobrih Turaka da je srpski konzul o svemu obavestio Kralja Petra Prvog u Beogradu, pa je suveren naložio svojim diplomatama u Carigradu da kod sultana porade na spasavanju srpskog naroda u Peći i okolini. Ubeđen da će turske vlasti imati nalog iz Carigrada za preuzimanje energičnih mera protiv Sulj Kasapa, Spalajković je, pri pripremi svog puta u Peć, pozvao u društvo i ruskog konzula grofa Tuholku, računajući s tim da će njegovo prisustvo, kao predstavnika najmoćnijeg carstva, pomoći

da se Turci u Peći odlučnije obračunaju s arnautskim ubicama i razbojnicima. No, desilo se nešto zbog čega je srpski konzul zanemeo. Dan uoči polaska u Peć, Tuholka je, zvaničnim dopisom, obavestio Spalajkovića da odustaje od posete Peći, a u poverenju je rekao svom  srpskom kolegi, i ličnom prijatelju - da je takva odluka stigla iz Sankt Peterburga. U tom momentu, nije znao kakvi su to, trenutni, viši državni interesi uslovili da ruska diplomatija, naglo, uskrati pomoć ugroženom srpskom narodu, mada su je Rusi stalno obećavali. Pretpostavio je da je Rusija promenila stav na pritisak drugih velikih sila Evrope, koje su, to se znalo, činile sve da se onemogući da balkanske države – Grčka, Bugarska i Srbija oslobode svoje istorijske i nacionalne zemlje viševekovne turske okupacije.  Miroslav Spalajković je doputovao u Peć, sa svojim saradnikom Milanom Rakićem i učiteljem Bojkom Mirkovićem, u nedelju predveče. Dovezao ih je, svojim kolima - s konjskom zapregom, srpski domaćin iz Prištine, Boro Savić. Nekoliko kilometara ispred Peći, Spalajkovićevo vozilo su sačekali naoružani turski vojnici suvarije – na dobrim konjima. Oficir je obavestio srpske diplomate da su putevi nesigurni, jer arnautski razbojnici presreću i pljačkaju putnike hrišćane, a ne prezaju ni od napada na Turke.  Vojnici su jahali ispred i iza zaprege, a neki su to činili i s bočnih strana. Goste je dočekao starešina Patrijaršijskog manastira otac Miron Đorđević, koji im je, suznih očiju, rekao da su ljudi udaljeni od Patrijaršije i da niko od srpskih viđenijih ljudi i starešina - čiji su najmiliji ubijeni ili im kćerke otete i odvedene u arnautske porodice, neće moći da se sastane sa srpskim diplomatama. Objasnio je da su svi ljudi s jutrašnje molitve želeli da sačekaju njihov dolazak, ali su turski policajci stigli i čim je molitva obavljena, okupili su narod ispred Manastira i objavili naredbu turske vlasti da se „carski podanici ne smeju sastati sa srpskim konzulom - pod pretnjom najstrožih kazni“. Ulice oko Manastira su zaposeli turski vojnici, pa mu, toga dana, niko više nije mogao prići. Tokom večeri, u Manastir je došao viši turski oficir i obavestio je Spalajkovića da je muteserif naredio da se planirani odlazak srpskih diplomata do manastira Dečana zabranjuje. Objašnjavao je to činjenicom da su putevi nesigurni, jer je u celom kraju mnogo arnautskih razbojničkih bandi, koje turska vojska i policija ne mogu da razoružaju. Na pitanje Spalajkovića kako, uz takve neprilike, turska vlast namerava da zaštiti srpsko stanovništvo, odgovorio je da nije ovlašćen da o tome razgovara sa srpskim konzulom. Spalajković je obećao da će odustati od puta za Dečane, mada će ga, dodao je, poznanici prezirati što nije posetio najveću srpsku svetinju. Molio je oficira da prenese muteserifu predlog za prijem srpskih diplomata, kako bi razgovarali o zaštiti Srba u Metohiji. Očigledno, oficir je ovo očekivao, pa je odlučno rekao da je, narednih dana, muteserif zauzet.

 Sutradan su se srpske diplomate spremale za povratak u Prištinu. Bile su potištene – do beznađa. Vraćaju se neobavljena posla. Spalajković i Rakić su došli da obavežu turske vlasti na razoružanje arnautskih razbojnika, a predstavnici te vlasti nisu želeli ni da se sretnu s njima. Sad im je postalo jasno da su zahtevi srpske diplomatije u Carigradu bili bezuspešni – vlasti u Peći nisu primile nikakve naredbe od Porte, u vezi sa zaštitom ugroženog srpskog naroda. Spalajković se osećao više nego nemoćnim – usamljen je. Protiv ovog vrtloga zločina, nema šta da uradi. Na upozorenja Vlade Kraljevine Srbije, Turska se ne obazire. Austrija, Francuska, Engleska i Nemačka gaje prema Turskoj simpatije i nimalo im ne smeta što je hrišćanski svet u njoj podvrgnut tako bezdušnoj tiraniji i zločinima. Spalajković je imao potpune podatke o tome da je Sulejman Bajazitović (Sulj Kasap) bio plaćen od Austrije da teroriše Srbe, o čemu su turske vlasti imale saznanja - i to su služenje svog državljanina stranoj sili podnosile. Sulj Kasap je dobijao veliki austrijski novac preko katoličkog sveštenika Zefa iz sela Zlokućana. Ovaj podatak je, niko ne zna iz kojih razloga, saopštio učitelju u Prištini, Bojku Mirkoviću, niko drugi do austrijski konzul u Kosovskoj Mitrovici, gospodin Cambauer.Nema sumnje, Rusija je bila načisto s ovakvim stanjem u Metohiji, pa nije dozvolila da se njen konzul izlaže nipodaštavanju od strane turskih vlasti u Peći. Zato je sprečila grofa Tuholku da putuje sa Spalajkovićem.  

Turski Sultan Abdul Hamid drugi,

nazvan i Krvavi Sultan zbog terora koji je

sprovodio - vladao je od 1876-1909.

Spremajući se za povratak u Prištinu, Spalajković je dozvolio kočijašu, Bori Saviću, da poseti prijatelja u Peći. No, kad se Savić vraćao Patrijaršiji, presreli su ga razbojnici Sulj Kasapa i premlatili, a zatim su upali u kuću Savićevog prijatelja i zaklali ga - pred svim članovima porodice. Malo je reći da je ovo zaprepastilo srpske diplomate. Oni su tražili hinto sastanak sa muteserifom, ali su sreli samo onog visokog turskog oficira – koji ih je posetio u manastirskom konaku prve večeri. Turčin je bio odlučan – nema nikakvih razgovora oko ovog ubistva. Rekao je da će to turski istražni organi ispitati i kazniti krivce, a da predstavnici druge države ne treba o tome da brinu. Odlučno je rakao da je to unutrašnji problem Turske. Turski oficir je dodao Spalajkoviću da su Srbi u Turskoj skloni da izazivaju Arnaute, jer se ponašaju neprilično pravilima islamske vere i islamske države. „Prijateljski“ je otkrio Spalajkoviću da su Arnauti bili iritirani izlaskom Savića iz Manastira, koji je, po odluci vlasti, bio blokiran. A eto, Savić se usudio da tu blokadu naruši. Turčin je dodao da je i ovaj ubijeni Srbin kriv, jer je, kao i ostali, bio obavešten o naredbi da ne sme sresti nikoga iz srpskog konzulata u Prištini. Arnauti su ga, zbog prekršaja te naredbe, kaznili smrću. Da bi ostavio utisak pravednika, turski oficir je zaključio: „Arnauti nisu smeli da uzimaju pravdu u svoje ruke“. Kada se Spalajković spremao da krene put Prištine, dojahao je do manastira isti turski oficir – ni jednom prilikom, nije rekao Spalajkoviću svoje ime. Glumeći dobronamernog predstavnika vlasti, obavestio je Spalajkovića da će turski žandari povesti učitelja iz Prištine, Bojka Mirkovića, da bi ga ispitali. Garantovao je da se Mirkoviću neće ništa loše desiti i da će ga žandari, zbog opasnosti od arnautskih razbojničkih bandi, otpratiti do kuće – u jednom selu pored Prištine. Ovoj odluci, Spalajković nije mogao da se suprotstavi, jer je Mirković bio turski državljanin.  Turci su Mirkovića odveli i dva dana ga ispitivali. Zatim su ga žandari izveli i obećali da će ga otpratiti do kuće. Ubili su ga – odmah po izlasku iz Peći i telo mu bacili u šipražje. Neki Srbi su ga pronašli i obavestili sveštenike u Peći. Telo mu je odvezeno u selo i sahranjeno.Turske vlasti nikad nisu odgovorile na pismo Konzulata Kraljevine Srbije u Prištini o okolnostima ubistva Bojka Mirkovića. Na Spalajkovićev predlog, istragu o ovom zločinu, nisu želeli da zatraže od turskih vlasti konzuli nijedne druge države.

Srpska Crkva u Drugom svetskom ratu

Iz Arhiva Sv. Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve

Priredio Episkop Atanasije

Poseban otisak iz zbornika Serbia i komentari za 1990. / 91. Izdanje Zadužbine Miloša Crnjanskog

U okviru "Projekta Rastko - Biblioteke srpske kulture na Internetu" na Internetu objavili: Zoran Stefanović, Nataša Devetaković, Milan Stojić i Mihailo Stefanović, februara 2000.

Sadržaj

Reč priređivača

IZVEŠTAJ

Početak rata. Prvi vazdušni napad na Beograd

Evakuacija Njegove Svetosti Patrijarha i osoblja Svetog Arhijerejskog Sinoda u manastir Rakovicu

Dolazak u Beograd izbeglih srpskih arhijereja iz Stare Srbije - Makedonije

Prekid veza sa unutrašnjošću i razgraničenje naših pokrajina

Nastojanja da ce Njegova Svetost Patrijarh pusti na slobodu

Zatočenje Njegovog Preosveštenstva Episkopa žičkog gospodina Nikolaja

Zatočenje i pogibija Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita dabrobosanskog Petra i Episkopa gornjokarlovačkog Save

Pogibija Preosvećenog Episkopa banjalučkog

Pogibija Episkopa Češkomoravskog Gorazda

Stradanje našeg naroda u Hrvatskoj

Osnivanje komisije za prikupljanje podataka o stradanju Srba

REKAPITULACIJA

PREGLED POBIJENOG SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE U VREMENU 1941-1945 GODINE

Zbrinjavanje izbeglica sveštenika i crkvenih službenika

Odnos Srpske Pravoslavne Crkve, prema okupatorskim i posebno državnim srpskim vlastima

Pritisak na Crkvu da se umeša u političku borbu i ignorisanje Crkve i njezine autonomije

Kontrola rada Svetog Arhijerejskog Sinoda i cenzura

Progoni i hapšenja sveštenstva

OSLOBOĐENJE

Organizacija i uspostava novih državnih vlasti

Stav Srpske Pravoslavne Crkve prema novim državnim vlastima

Poseta članova Svetog Arhijerejskog Sinoda Kraljevskim namesnicima

Obnavljanje crkvenog života u krajevima koji su bili pod N. D. Hrvatskom

Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka, Srem

Eparhije u Narodnoj Republici Hrvatskoj

Eparhija gornjokarlovačka

Eparhije u Narodnoj Republici Bosni i Hercegovini

Zvorničkotuzlanska eparhijaDabrobosanska eparhijaZahumskohercegovačka eparhijaBanjalučka eparhija

Pravoslavna crkva u Sloveniji

Stanje eparhija koje su bile pod italijanskom, bugarskom i mađarskom okupacijom

Dalmatinska eparhijaEparhija raškoprizrenska i smrt Episkopa SerafimaStanje u eparhiji BačkojStanje u Južnoj Srbiji po oslobođenjuCrna Gora

Dolazak Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Gavrila u otadžbinu

Sveti Arhijerejski Sabor

PRILOZI

I Zapisnik sednice redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora 20. aprila/3. maja 1947.

II Zapisnik sednice redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora 22. aprila/5. maja 1947.

III Zapisnik sednice redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora održane 30. aprila/13. maja 1947.

IV Pretstavka Saveznoj vladi o crkvenim prilikama u Makedoniji

Reč priređivača

Redovno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora 20. aprila 1947., započelo je razmatranjem Izveštaja o radu Sv. Arhijerejskog Sinoda od 1941. do 1946. U saopštenju Odbora za pregled tog Izveštaja, koje je podneo tadašnji Episkop Banatski Damaskin, istaknuto je da su ce "u ovom vremenu odigrali važni i sudbonosni događaji po našu Crkvu i narod, te je ovo ne samo izveštaj o radu Sv. Arhijerejskog Sinoda, nego i prikazivanje istorijskih događaja koji su ce desili u životu naše Crkve i naroda, od početka okupacije naše zemlje od neprijatelja do danas". (A. S. br. 77). Da ce taj izveštaj zaista "bitno razlikuje od ranijih" uverio sam ce i sam, godinama istražujući bogatu građu Arhiva Sv. Arhijerejskog Sinoda, koju sam u znatnoj meri i navodio u svojim radovima Zato, kada mi ce uredništvo Serbie i komentara obratilo sa predlogom da, povodom pedesetogodišnjice 1941., objavi jedan istorijski prilog o Srpskoj Crkvi u Drugom svetskom ratu, smatrao sam da bi najpogodniji mogao biti upravo Izveštaj o radu Sv. Arhijerejskog Sinoda od 1941. do 1946. Kako on, međutim, zajedno sa Prilozima, obuhvata preko šest stotina stranica, jer sadrži i pojedinosti o administrativnim i materijalnim pitanjima ratnog doba, uzeo sam u obzir namenu i obim zbornika Serbia i komentari i prihvatio da priložim upravo one delove Izveštaja koji "prikazuju istorijske događaje" i mogu biti od šireg značaja za našu naučnu i kulturnu javnost.

Kada izveštaj o radu Sv. Arhijerejskog Sinoda od 1941. do 1946. jednom bude objavljen u celosti, videće ce da u njemu nema ni jednog jedinog podatka koga bi ce Crkva mogla postideti. Pokazaće taj dokument samo punu istinu o držanju Srpske Crkve u najtežem nevremenu naše istorije. Pored svih gubitaka i razaranja, sa postradalim i izgnanim monasima, sveštenicima, arhijerejima, još i sa zatočenim svojim poglavarom, Patrijarhom Gavrilom, a sa njim i Episkopom Žičkim, Nikolajem, Srpska Crkva nije bila obezglavljena već., mudro vođena. Krst svoj nosila je uspravno. Čista pred Sveznajućim Bogom, Srpska Crkva je, tako, u svemu delila sudbinu svog velikomučeničkog naroda.

Episkop Banatski Atanasije

IZVEŠTAJ

Srpska crkva u Drugom svetskom ratu

Iz Arhiva Sv. Arhijerejskog Sinoda Srpske Pravoslavne Crkve

 

Sin. br. 1060/zap. 237 iz 1947. Iz sedn. 27. / 14. marta 1947.

SVETOM ARHIJEREJSKOM SABORU Srpske Pravoslavne Crkve

Beograd

Na osnovu člana 64. t. 33 Ustava Srpske pravoslavne Crkve, Svetom Arhijerejskom Sinodu je čast podneti Svetom Arhijerejskom Saboru sledeći

Izveštaj

Od poslednjeg redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora održanog između 25. aprila/9. maja 1939. i 13. / 26. maja 1939. Sveti Arhijerejski Sabor je održao tri vanredna zasedanja. I to

I) između 10. / 23. novembra 1939. -1. / 14. decembra

II) između 12. / 25. novembra 1940. -28. novembra/11. decembra 1940.

III) između 14. / 27. marta 1941. -18. / 31. marta 1941.

Prva dva vanredna zasedanja izazvana su teškim unutrašnjim političkim prilikama u vezi t.zv. sporazuma o rešenju hrvatskog pitanja i obrazovanja samostalne hrvatske banovine, na čijoj ce teritoriji zateklo iz delova osam eparhija 856.260 pravoslavnih duša.

Način na koji je ovaj sporazum donesen, bez znanja čak i pojedinih članova Kraljevske vlade, progoni koji su vršeni protiv pravoslavnih Srba, odbijanje zaštite progonjenih i na najmerodavnijim mestima, izazvali su u našem narodu mučan utisak i veliku brigu za budućnost naše crkvene i državne zajednice, a i potrebu da ce ta zajednica pošto-poto spasava i svaki subverzivni rad protiv te zajednice spreči.

Treće vanredno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora izazvano je sudbonosnim događajima koji su u to doba zavladali čitavom Evropom i teškim položajem i naše države, koja je tim događajima obuhvaćena pristupanjem njezinim t.zv. trojnom paktu.

Kada je Svetom Arhijerejskom Sinodu saopšteno da je sklapanje pakta neminovno, Sveti Arhijerejski Sinod je bio svestan, da ovde nije u pitanju samo država već i čast i ponos našeg celokupnog naroda njegove tradicije i njegove svetinje, i na sve ove događaje nije mogao ostati indiferentan, već je smatrao za potrebno, da i Sveti Arhijerejski Sabor kaže svoju odsudnu reč o ovim događajima i odredi liniju kojom crkva u zaštitu Srpskog naroda i njegovih svetinja mora ići.

Neposredno pred sam dan sastanka ovoga Sabora noću od 13. / 26. marta na 14. / 27. mart 1941. preuzeo je u zemlji kraljevsku vlast Njegovo Veličanstvo naš mladi Kralj Petar II. Samim ovim aktom obeležen je put kojim naš narod treba da pođe. Tim aktom spašena je čast našeg naroda i države i sprečeno skretanje sa našeg

nepromenljivog istorijskog puta. Narod je pozdravio radosno stupanje Njegovog Veličanstva Petra II na Kraljevski presto i novu situaciju tim velikim događajem stvorenu, a istovremeno pozdravio radosno i ulogu Srpske pravoslavne Crkve u vezi ovoga velikog preokreta u našoj zemlji.

Sveti Arhijerejski Sabor je sa zahvalnošću primio i odobrio stanovište Svetog Arhijerejskog Sinoda izraženo u prestavci Njegovom Visočanstvu Knezu Pavlu iz razloga što je naš celokupan narod i mišljenjem i raspoloženjem protivan inaugurisanoj politici i orijentaciji naše državne politike, koja je u protivnosti sa religioznim i etičnim našim shvatanjima, tradicijama, idealima nacionalnim ponosom i slavom, kao i u očiglednoj opreci sa svim zavetnim mislima, vekovnim amanetima njegove slavne prošlosti.

Sveti Arhijerejski Sabor je istovremeno stupio u prisnu vezu sa novoobrazovanom Kraljevskom vladom i pošto je doneo potrebne zaključke za svaku eventualnost završio je ovo svoje vanredno zasedanje dana 18. / 31. marta 1941.

U smislu donesenih Saborskih zaključaka, preporučeno je Preosvećenoj G. G. Eparhijskim Arhijerejima, da preduzmu potrebne mere, da ce narod obaveštava, jedinstvo i sloga u narodu održava, da ce red i poredak čuva i da ce jerarhija stavi u službu Kralja i Otadžbine.

U slučaju rata da Eparhijski Arhijereji do krajnjih granica mogućnosti ostanu u svojim Eparhijama i vrše svoje dužnosti i da ce u slučaju nevolje upravljaju po savesti.

Njegovoj Svetosti Gospodinu Patrijarhu i članovima Svetog Arhijerejskog Sinoda preporučeno je, ako do rata dođe da prema datim prilikama ostanu na svojim mestima i koliko je to moguće održavaju vezu sa Eparhijskim Arhijerejima.

Početak rata. Prvi vazdušni napad na Beograd

Dana 6. aprila 1941. po novom kalendaru otpočeo je rat. Izjutra toga dana oko 7 sati usledili su prvi napadaji neprijatelja iz vazduha na Beograd. Prve razorne bombe pale su u neposrednoj blizini desnog boka Patrijaršiskog dvora i to dve su bombe pale u portu Saborne crkve a treća je udarila pored desnog ugla stare kuće Ivana Pavlovića. To je bio prvi talas vazdušnog napadaja za kojim su sledili dalji redom i trajali sa prekidima ceo prvi dan. Dejstvo razornih bombi bilo je teško i nepodnošljivo. Zgrada Patrijaršije sem svojih donjih hodnika u koje su ce sklonili Njegova Svetost Gospodin Patrijarh, Preosvećeni Episkop niški Gospodin Jovan i Preosvećeni Vikarni Episkopi Arsenije i Valerijan kao i sva ostala bratija i osoblje, koje u zgradi stanuje, nije imala nikakvog naročito spremljenog skloništa.

Evakuacija Njegove Svetosti Patrijarha i osoblja Svetog Arhijerejskog Sinoda u manastir Rakovicu

Kada su oko 11 sati pre podne napadaji popustili Njegova Svetost Gospodin Patrijarh zajedno sa Preosvećenim Episkopom niškim Gospodinom Jovanom sklonio ce u manastir Rakovicu. Već sledeće noći između 6. i 7. aprila Njegova Svetost otputovala je iz manastira Rakovice u manastir Žiču - jer je prevladalo mišljenje da Njegova

Svetost treba da sledi Kraljevsku vladu, a odavde u manastir Ostrog gde su ga nemačke vojne vlasti dana 25. aprila 1941. u 6 sati izjutra zatekle i lišile slobode ...

Pošto su sednice Svetog Arhijerejskog Sinoda trajale sve do uoči samog bombardovanja Beograda, ostao je neizrađen posao ovih sednica da ce pokušalo odmah po povratku iz manastira Rakovice da ce sredi ovaj posao i nastavi koliko toliko normalan rad u kancelarijama. No kako su nemačke vojne vlasti već 23. aprila zauzele i samu zgradu Patrijaršije a osoblju kancelariskom kao i domaćima zabranile uopšte ulaz u zgradu, ostao je jedan deo posla nedovršen, a poslovna akta nesređena, onako kako ih je svaki pojedini činovnik, ne nadajući ce da bi vojska uopšte mogla i misliti na zauzimanje Patrijaršiskog dvora i kancelarija centralnih crkvenih vlasti, na svome kancelariskom stolu ostavio.

Na taj način prekinut je svaki rad u kancelarijama centralnih crkvenih nadleštava i svaka veza sa arhivama ovih nadleštava i tako ceo rad crkvenih centralnih i eparhiskih nadleštava u Beogradu onemogućen ...

1. maja doveden je u Beograd Njegova Svetost Patrijarh i smešten u zatvoru bivšeg Okružnog suda za grad Beograd u Aleksandrovoj ulici br. 5 u ćeliji br. 12 gde je ostao sve do 5. maja 1941. godine.

G. G. vikarni Episkopi su odmah uspostavili vezu i sa komesarima ministarstava da bi omogućili funkcionisanje crkvenih nadleštava i izdejstvovali oslobođenje Njegove Svetosti Patrijarha. Uspeli su samo utoliko, da je Njegova Svetost Patrijarh iz sudskog zatvora premešten u manastir Rakovicu, dana 5. maja 1941. godine.

Dolazak u Beograd izbeglih srpskih arhijereja iz Stare Srbije - Makedonije

Dana 5. maja prispeo je u Beograd Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski Gospodin Josif, čija je eparhija okupirana od Bugara i koji je bio primoran da ce sa nje povuče.

Neposredno iza toga prispeo je u Beograd Preosvećeni Episkop zletovsko - strumički Gospodin Vikentije, koji je takođe zbog bugarske okupacije morao napustiti svoju Eparhiju. U to vreme doveden je u Beograd iz Zagrebačke tamnice i Visokopreosvećeni Mitropolit zagrebački Gospodin Dositej i, kako je u zagrebačkom zatvoru bio isprebijan, izbavljen je iz beogradskog zatvora i smešten odmah u Sanatorijum Živkovićev u Beogradu na lečenje[1].

[1] 13. januara 1945. upokojio ce u Gospodu u Vavedenjskom manastiru u Beogradu i u nedelju 14. januara sahranjen pored manastirske crkve" (Br. 40 Zap. 2 iz 1945). - Prim. pr.

Prekid veza sa unutrašnjošću i razgraničenje naših pokrajina

Nemci su, zauzevši našu zemlju, razdelili ovu na šest okupacionih zona i to:

1) Srbija sa Banatom i jednim delom Slovenije podpala je pod nemačku okupacionu zonu;

2) Hrvatska sa Slavonijom, Sremom, Bosnom i Hercegovinom i jednim delom Dalmacije i Sandžaka podpala je pod novo osnovanu N. D. H.;

3) Baranja, Bačka i Međumurje podpale su pod mađarsku okupacionu zonu;

4) Južna Srbija sem zapadnog dela te pokrajine i jugoistočni deo Srbije podpali su pod Bugarsku okupacionu zonu;

5) Zapadni deo Srbije, Kosovo i Metohija podpao je pod Albansku vlast ali pod okupaciju Italijansku;

6) Crna Gora sa Sandžakom i Bokom, delom Dalmacije i jednim delom Slovenije podpale su pod okupacijsku zonu Italije.

Kako je svaka okupaciona zona za naše državljane bila neprolazna granica, onemogućen je bio svaki međusobni saobraćaj centralnih crkvenih vlasti sa onim eparhijama, koje su bile van Srbije kao nemačke okupacione zone, kao i među eparhijama koje su ce nalazile u raznim okupacionim zonama.

Na teritoriji Srbije nalazili su ce Preosvećeni G. G. Arhijereji: Žički Nikolaj, Timočki Emilijan, Niški Jovan, Braničevski Venijamin, Šabački Simeon i Banatski Damaskin. Izvan teritorije Srbije u svojim sedištima ostali su: Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije, dalmatinski Irinej i raško-prizrenski Serafim (pod italijanskom okupacijom), bački dr. Irinej (pod mađarskom vlašću) i zvorničko-tuzlanski Nektarije (pod hrvatskom vlašću), a Preosvećeni vikarni Episkop Sremski Valerijan pa lečenju u Splitu, gde je posle kraćeg vremena preminuo.

Čulo ce za Mitropolita dabrobosanskog, Njegovo Visokopreosveštenstvo Gospodina Petra, Episkopa gornjokarlovačkog Gospodina Savu i Episkopa zahumsko - hercegovačkog Gospodina Nikolaja, da su odmah po okupaciji stavljeni u internaciju.

Dana 15. maja 1941., prispeo je u Beograd zvaničnik Crkvenog suda Eparhije Banjalučke i doneo vest (vidi Sin. br. 47 iz 1941.) da je Preosvećeni Episkop banjalučki Platon dana 5. maja 1941. odveden od ustaša iz svoje rezidencije i ubijen i mrtvo telo njegovo pronađeno je 24. maja 1941. u reci Vrbanji na ušću u Vrbas a potom sahranjeno na vojničkom groblju u Banjaluci.

U inostranstvu Preosvećeni Episkop budimski Gospodin Georgije ostao je na svom mestu, dok ce za Preosvećenog Episkopa mukačevsko - prjaševskog Gospodina Vladimira čulo da je interniran od mađarskih vlasti.

Nastojanja da se Njegova Svetost Patrijarh pusti na slobodu

Još dok je trajala komesarska uprava insistirano je u više mahova preko komesara Ministarstva pravde da ce pitanje saziva Svetog Arhijerejskog Sinoda reši uz uslov da ce Njegova Svetost Patrijarh pusti na slobodu, ali ce u tome nije uspelo. Kada je septembra meseca 1941. godine obrazovana Srpska vlada na čelu sa generalom Milanom Nedićem, preduzimani su ponovni koraci da ce Njegova Svetost pusti i da mu ce omogući obavljanje njegovih crkvenih dužnosti kako bi ce omogućio pravilan i

zakoniti kanonski život Srpske pravoslavne Crkve i njezinih najviših tela i vlasti. (V. br. 1992/zap. 97 iz 1941. god).

Prilikom svakog ličnog susreta s Pretsednikom vlade ova je molba ponovljena. 29. aprila 1943. ponovo je moljen Pretsednik vlade da preduzme sve što mu je u moći da ce Njegova Svetost oslobodi i da mu ce omogući slobodno vršenje njegovih dužnosti (Br. 902 iz 1943.). Pretsednik vlade je na ovo 1. maja odgovorio: "Sa žaljenjem Bac izveštavam da mi je Vojni zapovednik g. general Bader prilikom poslednje intervencije napomenuo da ce molbama odnosno Njegove Svetosti više ne obraćam."

25. maja iste godine šef nemačke policije sigurnosti izvestio je da je Njegova Svetost Patrijarh "u interesu njegove lične sigurnosti" premešten iz manastira Rakovice u manastir Vojlovicu (Zap. br. 137 iz 1943.).

Između 1. jula i 28. septembra 1943. ponovo je dva puta moljeno da ce Njegova Svetost oslobodi. U toku zasedanja u septembru te godine svi članovi Svetog Arhijerejskog Sinoda su posetili Pretsednika vlade i molili da ce ponovo zauzme da ce Njegova Svetost pusti.

Sva su ova zauzimanja ostala bez uspeha i Njegova Svetost Patrijarh je 14. septembra 1944. zajedno sa Njegovim Preosveštenstvom Episkopom žičkim Gospodinom Nikolajem sproveden u Nemačku.

Zatočenje Njegovog Preosveštenstva Episkopa žičkog gospodina Nikolaja

Iz izveštaja Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita skopskog Gospodina Josifa koji je pod 1) priložen ovom izveštaju vidi ce kako ce sa strane okupatorskih vlasti mislilo o ličnosti Njegovog Preosveštenstva Episkopa žičkog Gospodina Nikolaja. Tražilo ce, naime, da ce Preosvećeni Nikolaj sa svoga položaja uopšte ukloni.

Posledica toga bila je da je Preosvećeni Nikolaj sam molbom od 15. / 28. juna 1941. godine zamolio godišnje otsustvo i postavljenje zamenika. Za zamenika postavljen mu je Preosvećeni Episkop zletovsko-strumički Gospodin Vikentije (Br. 578 od 9. VII 1941.). Pošto ce prilike ni posle godinu dana nisu izmenile, rešenjem Svetog Arhijerejskog Sinoda br. 2290 od 27. / 14. avgusta 1942. na molbu Preosvećenog Episkopa Nikolaja produženo mu je odsustvo na dalju godinu dana s tim da ga i dalje u dužnosti zamenjuje Preosvećeni Episkop zletovsko-strumički Gospodin Vikentije. Istom odlukom a no pristanku Preosvećenog Gospodina Vikentija, određeno je da i Preosvećeni Episkop mukačevsko-prjaševski Gospodin Vladimir koji je proteran iz svoje eparhije i nalazio ce u Beogradu vrši poverenu mu misiju u zapadnim krajevima žičke eparhije.

Preosvećeni Gospodin Nikolaj je boravio u svojoj eparhiji u manastiru Ljubostinji gde je bio pod stalnom pažnjom nemačke policije sve do 16. decembra 1942. god.

18. decembra 1942. kancelarija Svetog Arhijerejskog Sinoda je poverljivo izveštena da je Preosvećeni Episkop Gospodin Nikolaj 16. decembra od strane nemačke policije odveden iz manastira Ljubostinje i sproveden negde u okolinu Beograda. Po prijemu ove informacije Predsedništvo Svetog Arhijerejskog Sinoda je odmah uputilo akt Pretsedniku Srpske vlade i Ministru prosvete za intervenciju i proveru ove vesti.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop zvorničko-tuzlanski Gospodin Nektarije posetio je ovim povodom i lično Pretsednika Srpske vlade i Gospodina ministra prosvete. Saznalo ce da je Preosvećeni Nikolaj upućen u manastir Vojlovicu. Kratko vreme posle toga premeštena je i Njegova Svetost Gospodin Patrijarh iz manastira Rakovice u manastir Vojlovicu.

Sveti Arhijerejski Sinod je mogao samo ishoditi dozvolu da ce u interesu pristojnijeg smeštaja Njegove Svetosti Patrijarha i Njegovog Preosveštenstva Episkopa Gospodina Nikolaja prenesu izvesne stvari iz manastira Ljubostinje i Rakovice u Vojlovicu, i da im ce c vremena na vreme šalju paketi. Sve molbe za puštanje na slobodu Njegovog Preosveštenstva Episkopa Gospodina Nikolaja ostale su bez ikakvog dejstva kao i one za Njegovu Svetost.

14. septembra 1944. godine odveden je Preosvećeni Gospodin Nikolaj zajedno sa Njegovom Svetošću u Nemačku.

Isto tako Sveti Arhijerejski Sinod je sa najvećom brigom pratio sudbinu ostale Preosvećene Gospode Arhijereja, za koje ce čulo da su internirani ili ubijeni tražeći u prvi mah da ce oni na slobodu puste odnosno o poginulim da ce pruže što potpuniji podaci o njihovom stradanju.

Zatočenje i pogibija Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita dabrobosanskog Petra i Episkopa gornjokarlovačkog Save

Sveti Arhijerejski Sinod je prestavkom svojom br. 86 iz 1941. godine tražio od Komesarijata Ministarstva pravde, a potom i od Ministra pravde da ce putem nemačkih vojnih vlasti oslobode zatvora i internacije Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit dabrobosanski Gospodin Petar i Njegovo Preosveštenstvo Episkop gornjokarlovački Gospodin Sava.

20. septembra 1941. godine pod br. 2015 upućena je prestavka Feldkomandaturi br. 599 u Beograd kojom je takođe traženo da ce Mitropolit Petar i Episkop Sava puste iz internacije.

Pod br. 322 od 17. februara 1941. godine dostavljena je putem Predsedništva vlade pretstavka Svetog Arhijerejskog Sinoda zapovedniku Srbije radi obaveštenja o sudbini Visokopreosvećenog Mitropolita dabrobosanskog Gospodina Petra i Preosvećenog Episkopa gornjokarlovačkog Gospodina Save i o njihovom oslobođenju iz internacije ukoliko su još u životu. Istim aktom umoljeni su G. G. Ministar pravde i Ministar unutrašnjih poslova da ce zauzmu za što skorije izbavljenje pretstavnika Srpske Crkve.

Predsedništvo Ministarskog saveta OBr. 828 od 24. aprila 1942. godine odgovorilo je da je štab komandujućeg generala i Zapovednika u Srbiji saopštio da ce na osnovu izveštaja ustaške nadzorne službe Mitropolit Petar i Episkop Sava ne nalaze ni u jednom od koncentracionih i radnih logora u Hrvatskoj i da ce drugi podaci o njihovom boravku nisu mogli utvrditi.

Sveti Arhijerejski Sinod ce i posle toga u više mahova interesovao za njihovu sudbinu ali bez ikakvog uspeha (VBr. 322, 1759 i Pov. br. 425 iz 1942. godine).

Polovina prinadležnosti Episkopa Save u iznosu od 3.500.- dinara mesečno isplaćivana je redovno njegovoj majci Latinki Trlajić do njene smrti. (V. Zap. br. 254 iz 1942.).

Prema naknadnim izveštajima saznalo ce da su 12. maja 1941. godine došli ustaški policijski agenti u Mitropoliju u Sarajevu i odveli Mitropolita Petra u "ravnateljstvo". Mitropolita su potom bez ikakvog saslušanja odveli u opšti zatvor "Beledija" koji je tih dana bio prepun Srba. Posle četiri dana odveden je Mitropolit u zatvor zagrebačke policije u Petrinjskoj ulici. Tu su ga fotografisali, uzeli mu otiske prstiju i u kartoteci dobio br. 29781. Odatle je odveden u Kerestinac kod Zagreba. U Kerestincu je obrijan, skinuta mu je mantija i tu je strašno mučen. Odatle je odveden u Koprivnicu a posle toga u Gospić ili Jasenovac. Po Svedočanstvu Jove Furtule i Jove Lubure iz sarajevskog sreza Mitropolit je ubijen u Jasenovcu i bačen u užarenu peć za pečenje cigle (Podaci komisije za prikupljanje podataka o stradanju Srba).

Prema naknadnim izveštajima ustaše su uhapsile Njegovo Preosveštenstvo Episkopa Savu 17. jula 1941. godine pred veče i odmah ga vezanog odvele iz njegove rezidencije u kuću ustaše Josipa Tomljevića u Plaškome. Tu je Episkop tučen i maltretiran dok je na gramofonu, ponetom iz episkopskog dvora, bila navijena ploča i neprestano ce sviralo: Jelici vo Hrista. .... 19. jula Episkop je sa još trojicom sveštenika i 11 mirjana vezan odveden na željezničku stanicu u Plaškom. Voz koji polazi iz Plaškoga za Gospić u 11 uveče došao je tek sutradan u 5 časova izjutra. Dotle je Episkop bio neprestano vezan u lance pred ulazom u tamnicu. 20. jula pred veče Episkop je sa gore pomenutim ljudima - vezani sve dva i dva - doveden u kazneni zatvor u Gospiću. 8. avgusta viđen je Episkop u dvorištu kaznenog zavoda u Gospiću gde su ga ustaše postavile na kišu. Episkop je i tu torturu mirno i stojički podnosio. Nekoliko dana kasnije - neustanovljenog dana - izvučeno je iz kaznenog zavoda 2.000 Srba i vezani su žicom dva i dva. Među njima je bio i Episkop Sava. Svi su ovi ljudi odvedeni iz Gospića putem prema Velebitu. Odatle ce Episkopu Savi gubi svaki trag. Prema tvrđenju nekih italijanskih novinara, u Velebitu je u avgustu ubijeno oko 8.000 Srba. Verovatno je da je među njima stradao i Episkop Sava, jer mu sve do danas nikakvog daljeg traga nema.

Pogibija Preosvećenog Episkopa banjalučkog

Njegovo Preosveštenstvo Episkopa Platona je rat zatekao u Banja Luci. Odmah posle proglašenja NDH i dolaska stožernika i poverenika za Vrbasku banovinu Dr. Viktora Gutića, Episkop Platon je dobio jedan akt (Kab. br. 529) od 27. travnja 1941. godine sledeće sadržine: "Dostavlja ce u prepisu dekret sa željom i preporukom da Gosp. protu Mačkića Dušana postavite Vašim Arhijerejskim zamenikom. Uz taj akt priložen je i ovaj dekret: "Dekret kojim postavljam protu Dušana Mačkića, paroha i arhijerejskog namesnika, za poverenika ispred hrvatske državne vlasti u poslovima banjalučke eparhije, koja će eparhija odlaskom episkopa Platona kao poreklom Srbijanca ostati upražnjena." Odgovarajući na prednji akt Njegovo Preosveštenstvo Episkop Platon je između ostalog napisao: "Čast mi je saopštiti stožeru da pomenutog njegovog predloga ne mogu prihvatiti, i to iz ovih razloga: "Ja sam kanonski i zakonito od nadležnih vlasti postavljen za Episkopa banjalučkog i kao takav obavezao ce pred Bogom, Crkvom i narodom da ću voditi brigu o svojoj duhovnoj pastvi, istrajno i postojano, bez obzira na ma kakve prilike i događaje, vežući nerazdvojeno život i sudbinu svoju sa životom i sudbinom svoga duhovnog stada i ostajući u sredini

njegovoj na duhovnoj straži za sve vreme dokle me Gospod u životu podrži, ostajući uz svoje stado kao "pastir dobri, koji dušu svoju polaže za ovce svoje". Na to sam ce zavetovao i zakleo primajući episkopski čin i preuzimajući pod svoju upravu eparhiju banjalučku, i toj svojoj zakletvi ostajem veran i nepokolebljivo dosledan, dokle god mi bude moguće da samostalno odlučujem o svome držanju i da dajem izraza svojoj volji. Ako bi me gruba sila, protiv koje sam nemoćan, ipak rastavila od moje pastve i uklonila me s područja poverene mi eparhije, tada bih po ustavu Srpske pravoslavne Crkve, zamolio jednog od susednih arhijereja (sarajevskog ili tuzlanskog) da me za vreme moga otsutstvovanja zastupa u vršenju strogo episkopskih poslova u eparhiji banjalučkoj, a za ostale poslove ovlastio bih svoga zakonito postavljenog arhijerejskog zamenika i Crkveni sud, koji mi i sada u velikoj meri pomažu u obavljanju tih poslova.

To je kanonski i ustavni red i propis koji važi za Srpsku pravoslavnu Crkvu i po kome samo oni organi koje ustav te Crkve predviđa mogu da vrše neku vlast crkvi, a nikako i kakvi drugi organi kojih ustav ne poznaje. Takvih nezakonitih i spolja nametnutih organa, u to sam najtvrđe ubeđen, ne bi priznavao ni narod ni sveštenstvo, niti bi takav organ, ako bi bio u svešteničkom činu, mogao i dalje ostati sveštenikom Pravoslavne Crkve. Toliko sam sa svoje strane smatrao nužnim da uzvratim kao odgovor na napred spomenuti akt toga stožera. - Episkop banjalučki Platon.

Prednje saopštavamo pravoslavnom narodu i sveštenstvu radi znanja i upravljanja. Episkop banjalučki Platon, s. r."

Posle ovog odgovora Episkopa Platona u ponedeljak, 5. maja 1941. godine u 3 časa u jutro, došli su agenti banjalučke ustaške policije u episkopski dvor, i naredili Episkopu da pođe s njima u ustaški stožer. Vladika Platon kad je doveden u stožer zatekao je tamo protu i arhijerejskog namesnika u Bosanskoj Gradiški Dušana Subotića, koji je već od ranije bio zatvoren u banjalučkoj Crnoj Kući - Kastelu. Istoga dana su vladiku i protu strpali u automobil i odveli u pravcu Kotor varoši. Na petom šestom kilometru od Banja Luke, izveli su obojicu iz automobila ubili ih na obali reke Vrbanje i bacili u vodu. To ce desilo sve pre svitanja. Ubistvo je izvršio Asim Đelić. Vladičin leš pronađen je tek 23. maja 1941. godine. Toga dana pronela ce vest po Banja Luci, da je Vrbas izbacio jedan leš u selu Kumsalima poviše trapiske ćuprije (ili u blizini pilane Bosna Boa), i da je to leš vladike Platona. Leš je prenesen u mrtvačnicu, gde su leš videli neki ljudi, koji su vladiku poznavali dobro i svi tvrde da je to zaista bio vladičin leš. Na lešu su ce videli tragovi tri metka: jedan u potiljak, drugi u slepoočnicu a treći u leđa. Na nogama su mu bile cipele sa gumiplastikom. (Episkop Platon je uvek nosio takve cipele.) Od odeće bilo je na njemu samo donje rublje i oko pojasa kožni kajiš. Polovinu brade i lica nije imao a druga polovina ce još držala. Sahranjen je od strane vlasti tajno, bez svedoka na vojničkom groblju 24. maja 1941. godine. Žezal - štap vladike Platona nađen je u Vrbasu vrlo daleko od mesta ubistva, čak u srezu prnjavorskom oko 35 kilometara daleko. Iz vode su ga izvadili ribari i predali jednom seljaku iz sela Milosavci, srez prnjavorski.

Pogibija Episkopa Češkomoravskog Gorazda

Prema pisanju dnevne štampe njegovo Preosveštenstvo Episkop Češkomoravski Gospodin Gorazd streljan je dana 4. septembra 1942. od Nemaca, pošto je bio optužen da je sa svojim sveštenicima učestvovao u skrivanju ubica SS obergrupenfirera

Hajdriha. Sveti Arhijerejski Sinod je u svoje vreme pokušavao, da o tome dobije i zvaničnu potvrdu od nemačkih vlasti, ali o tom nije dobio nikad nikakvog odgovora. Posle oslobođenja ova je vest u celosti potvrđena, kako je to u odnosnom delu ovoga izveštaja o Češkomoravskoj eparhiji i izneseno.

Stradanje našeg naroda u Hrvatskoj

Prema napred utvrđenom sporazumu sa neprijateljem hrvatski elemenat uspeo je da na osnovu prethodno u tančinama izrađenog vojničkog i političkog plana izazove 1941. godine dezorganizaciju celokupnog jugoslovenskog vojničkog aparata i time Jugoslovensku vojsku onesposobi i za svaku ozbiljniju odbranbenu akciju. Raspad u vojsci ubrzan istovremenom vojnom akcijom sa svih granica (Nemačka, Italija, Mađarska i Bugarska) i istovremenim protivdržavnim unutarnjim akcijama Hrvata, te nemačkog i mađarskog i albanskog stanovništva imao je kao neminovnu posledicu s jedne strane potpuni slom u centralnim funkcijama Jugoslovenskog državnog organizma, a c druge strane omogućio je i teritorijalno izdvajanje severozapadnih oblasti iz matične teritorije Jugoslavije i faktično konstituisanje ovih oblasti kao samostalne nezavisne države Hrvatske, diplomatski priznate od strane Nemačke, Italije i njihovih manjih saveznika. Osnovna tačka unutarnjeg političkog programa novostvorene države bila je integralno eliminisanje sa njene teritorije pravoslavnog srpskog elementa, kojije ovde pretstavljao respektabilnu manjinu 2,403.998 duša prema ukupnom broju srpskog stanovništva od oko 7,000.000. Sama hrvatska država postavila je u tu ovrhu javno formulisani cilj da jedan deo Srba poubija, drugi protera s one strane Drine u Srbiju a preostali deo pokatoliči. Kako su za postignuće ovog političkog cilja redovna administrativna sretstva bila neefikasna, hrvatska državna vlast je odmah u prvim mesecima svoga postojanja pristupila primeni serije najoštrijih, najnasilnijih i najsvirepijih prinudnih mera, koje po svojoj rafiniranosti pretstavljaju u istoriji sveta do sada neviđeni tehnički do najsitnijih pojedinosti izrađeni sistem nasilničke politike protiv srpskog življa, koji je svojim petstoletnim s neizmernim ljudskim i materijalnim žrtvama skopčanim radom u korist samih tih oblasti stekao za ove neospornih, neprelaznih zasluga kako na polju narodne odbrane tako i u oblasti unutarnje političke, privredne i kulturne delatnosti. Izgleda, da ce kod Hrvata stvorila bila ideja da totalno uklanjanje srpskog elementa sa Hrvatske državne teritorije čini bitni preduslov za nacionalnu bezbednost Hrvata, koji u okviru svog životnog prostora ne mogu dozvoliti postojanje i jednog pravoslavnog Srbina.

U izvršenju svog antisrpskog programa hrvatska državna vlast, u najtešnjoj saradnji sa svojim telohraniteljima ustašama, uz aktivnu potporu rimokatoličke crkve i jednog dobrog dela hrvatskog stanovništva a uz prećutno odobravanje ostalog dela pristupila je putem ustaša masovno zverskom ubijanju pravoslavnih Srba, bilo odmah, bilo posle kpaćeg ili dužeg boravka u koncentracionim logorima, u kojima je zbog potpuno antihigijenskih prilika velika masa pravoslavnih Srba stradala. Masovnim ubijanjima prethodila su raznovrsna najvarvarskija mučenja, kakvih Srbi u svojoj istoriji nikada ni od najsvirepijeg neprijatelja pretrpeli nisu. Broj ljudskih žrtava, koje ce nisu ograničavale na pol i uzrast, obuhvata sve društvene slojeve i sve kategorije poziva, prethodno je procenjen na oko 800.000 lica. Među stradalnicima nalaze ce Mitropolit dabrobosanski Petar, Episkop banjalučki Platon i gornjokarlovački Sava sa preko 170 sveštenih lica. Sva imovina ovih lica kako pokretna i nepokretna tako i vrednosni papiri i razna potraživanja konfiskovana su u korist hrvatske države, a porodice njihove, ukoliko su bile ostavljene u životu, ostale su bez igde ičega. Priličan broj

Srba - oko 300.000 bio je ili od ustaša i državnih vlasti hrvatskih sa teritorije proteran ili je, hoteći izbeći nasiljima sam dobrovoljno napustio hrvatsku teritoriju, i našao u Srbiji utočište.

U ovom generalnom proganjanju pravoslavnog srpskog stanovništva isticali su ce u pojedinim mestima bilo kao organizatori bilo kao neposredni izvršioci najsvirepijih zločinstava katolički parohiski sveštenici i kaluđeri i kaluđerice (većina Franjevci).

Glavni udar ove na rimokatoličku crkvu oslonjene protivu srpske akcije vlasti NDH kao što ce već iz velikog broja ubijenih (preko 170), proteranih i izbeglih bez monaha: 599 sveštenika lako daje zaključiti, bio je uperen protiv same Srpske pravoslavne Crkve i njene organizacije. Ubijanjem sveštenstva, rušenjem i pljačkanjem katedralnih, gradskih, manastirskih, seoskih sv. hramova te episkopskih rezidencija, zgrada u kolima su ce nalazile eparhijske crkvene ustanove, parohiskih domova, crkveno - opštinskih zgrada, manastirskih konaka, crkvenih riznica, arhiva i biblioteka pa i najtežim aktima skrnavljenja naših svetinja, išlo ce očigledno za tim, da ce onemogući ovaka egzistencija i funkcionisanje eparhijskih i lokalnih crkvenih vlasti na teritoriji novostvorene Hrvatske države, a omogući akcija na katoličenju i unijaćenju pravoslavnih Srba. Hrvatska, Slavonija, Srem, Dalmacija, Bosna i Hercegovina sa osam srpskih pravoslavnih eparhija, 872 srpskih pravoslavnih parohija i 812 srpskih pravoslavnih crkvenih opština. Da je ovako planski smišljena i sistematski sprovođena akcija protiv srpske pravoslavne Crkve i naroda bila bazirana na prethodnom sporazumu sa rimskom kurijom izlazi jasno iz jednog akta Kongregacije za Istočnu crkvu u Rimu od 17. jula 1941. godine upućenog zagrebačkom nadbiskupu, kao pretsedniku konferencije hrvatskih biskupa. Ovaj akt sadrži naime po stav Vatikana veoma karakteristične pasuse kao na pr. da u Rimu očekuju velike uspehe, "na obraćanju neujedinjenih (tj. pravoslavnih Srba u Hrvatskoj) u pokornost papi", da je zahvalna zagrebačkom nadbiskupu na uspesima u dosadašnjoj njegovoj akciji na pokatoličavanju Srba, potstičući ujedno njega i područne mu biskupe da nastave svoj rad u započetom pravcu za pravilan razvoj katolicizma "pošto sada postoje tolike nade za o6paćanje nesjedinjenih." Ovaj akt sastavljen je u Rimu uskoro posle posete poglavnika Hrvatske države dr. Ante Pavelića kod rimskog pape, u doba, kada su i srpski narod i srpska pravoslavna Crkva bili stavljeni van zakona a nesumnjivo je proistekao kao logična posledica te posete i prilikom iste posete podnesenog papi iscrpnog izveštaja o unutrašnjim prilikama u Hrvatskoj državi te o smernicama hrvatske unutrašnje politike u sadašnjosti i budućnosti. Uskoro posle ovoga rasturen je među pravoslavne Srbe u Slavoniji i Sremu jedan u "Biskupskoj tiskari" u Đakovu štampani letak. U njemu stoji da po Hristovu naređenju treba da bude jedno stado i jedan pastir i da shodno tome treba sprovesti u Nezavisnoj Hrvatskoj Državi crkveno jedinstvo putem ponovnog sjedinjenja svih pravoslavnih sa rimokatoličkom crkvom s tim, da je rimokatolički biskup u Đakovu već hiljade pravoslavnih primio u krilo rimokatoličke crkve. Ovaj letak ističe i to da će pravoslavni Srbi jedino na ovaj način "moći ostati u svojim domovima", i "dalje neće biti proganjani i ubijani, i osiguraće spas svojih duša. U vezi sa ovim obavljena je svestrana akcija na pokatoličavanju pravoslavnih Srba koja je imala za posledicu prelaz oko 240.000 pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru.

Ilegalna Hrvatska vlada nije ce, međutim, s ovim zadovoljila. - Izvršivši zadatak da prema svom programu jednu trećinu Srba poubija, jedan deo - iako ne celu trećinu - primora na odlazak preko Drine u Srbiju, a jedan pokatoliči i pounijati, bio joj je, kada

joj nije uspela konverzija cele jedne trećine, preostao još jedan zadatak, da ostatak pravoslavnih Srba postepeno liši njegovog narodnog obeležja stvaranjem nove pravoslavne avtokefalne crkve isključivo hrvatskog karaktera.

Osnivanje komisije za prikupljanje podataka o stradanju Srba

Izbeglice koje su pristizale iz pojedinih krajeva van Srbije donosili su vesti o strahotama koje ce vrše nad srpskim narodom u tim krajevima neverovatne vesti i opise najstrašnijih krvološtava i nasilja. To su bili očevidci svega toga i verodostojni svedoci, koji su sretno izbegli i prelazom u Srbiju spasli živote svoje.

Kancelarija Svetog Arhijerejskog Sinoda bila je upućena, da od svakog onoga sveštenika koji je izbegao pribavi izveštaj o svima događajima koji je pre izbeglištva preživeo i pod kakvim okolnostima je izbegao. Svaki pojedinac imao je svoju istoriju. To je bio jedini način na koji je Sveti Arhijerejski Sinod i celo naše srpsko društvo bilo obaveštavano o prilikama i događajima u krajevima van Srbije. Ovim izveštajima sveštenika, a posle i svih drugih Srba izbeglica poklanjala ce najveća pažnja, da bi ce iz opšteg prikazivanja događaja stvorila prava slika tamošnjeg stanja. Materijal je taj bio toliki da ga kancelarija sama nije mogla savladati niti ga sređivati iako kako bi to trebalo, da on posluži danas sutra kao najbolje svedočanstvo svega onoga što ce odigralo. Stoga je Sveti Arhijerejski Sinod da bi ce što potpunije prikupio i sredio ogromni materijal o progonu i stradanju Srba, obrazovao 1941. godine naročitu komisiju sa zadatkom da prikuplja građu o stradanjima Srpske pravoslavne Crkve Srpskog naroda u oblastima Jugoslavije koje su ostale izvan teritorije Srbije i Banata. U komisiju su ušli: Njegovo Preosveštenstvo episkop zvorničkotuzlanski Gospodin Nektarije, kao pretsednik, zatim dr. Milenko Filipović i dr. Pero Slijepčević, prof. Univerziteta. Kao tehničko osoblje dodeljeni su komisiji: Bogoljub Ćirković, profesor bogoslovije, Žarko Popović, sekretar Crkvenog suda iz Sarajeva, Pero Jovanović, pripravnik Crkvenog suda iz Tuzle, Dr. Ljubomir Durković, honorarni činovnik pri kabinetu Njegove Svetosti Patrijarha i Milan Komlenić, daktilograf Crkvenog suda iz Pakraca. Pored njih Ministarstvo prosvete dodelilo je kasnije ovoj komisiji na rad Svetozara Dušanića, profesora - katihetu.

Tehničkim radom upravljao je dr. Milenko Filipović.

Komisija je prikupila sve izjave što su ih prema uputstvima koje je izradila komisija, dali izbegli sveštenici i drugi crkveni službenici koji su izbegli u Srbiju. Na taj su način prikupljena 4.504 izveštaja.

Pri Pretsedništvu srpske vlade osnovan je poseban Komesarijat za prihvatanje izbeglica. Svako izbeglo lice moralo ce prijaviti ovom izbegličkom komesarijatu, gde je upisano i gde je dobilo prvu pomoć i odakle mu je određeno boravište u Srbiji ili mu je dato neko zaposlenje. I ova komisija prilikom prijave izbeglog lica saslušavala je u detalje svako lice o svemu što je ono znalo, čulo i videlo šta ce događa u NDH, odnosno u onom kraju odakle je izbeglo. Kancelarija Svetog Arhijerejskog Sinoda stupila je u najbliži kontakt sa ovim izbegličkim komesarijatom, pa je po jedan prepis ovih izveštaja koje je prikupila Sinodska komisija ustupljen je komesarijatu za izbeglice, a komisija je od Komesarijata dobila 3.032 prepisa zapisnika o saslušanju izbeglica koji su u komesarijatu sastavljeni.

Na taj način, komisija je dobila:

Iz eparhije: broj izveštaja:

beogradsko-karlovačke 508

banjalučke 247

bačke 72

gornjokarlovačke 640

dabrobosanske 204

dalmatinske 55

zagrebačke 130

zahumsko-hercegovačke 87

zvorničko-tuzlanske 211

zletovsko-strumičke 217

ohridsko-bitoljske 85

pakračke 629

raškoprizrenske 1026

skopske 263

niške 41

Izveštaje opšte sadržine 89

Svega 4504 izveštaja

Sav taj ogromni materijal je prvo prepisan na mašini, pa su onda svi izveštaji sređeni po eparhijama i srezovima, tako da to sada pretstavlja dobro uređenu arhivu od velike vrednosti i značaja.

Da bi sabrana građa bila što preglednija i da bi ce lako moglo u svaki čas upotrebiti i što potpunije iskoristiti pristupilo ce izradi dveju kartoteka. Prva je kartoteka svih ličnosti koje ce u izveštajima spominju. Druga je kartoteka po sadržini i to ce uređuje po srezovima i predmetima. Potpuno je u ovoj kartoteci obrađeno 35 srezova i to: bosansko - novski, prnjavorski, kotorvaroški, žepački, zenički, travnički, bugojanski, fojnički, konjički, fočanski, nevesinjski, gatački, ljubinski, bilećki, trebinjski, dubrovački, čajnički, tuzlanski, brčanski, bijeljinski, kladanjski, gračački, gračanički, derventski, zvornički, srebrenički, vlasenički, dobojski, teslićki, tešanjski, maglajski, prilepski, bitoljski, ohridski, i prespanski, a ostali srezovi još su u radu.

Na osnovu ovog materijala koji je komisija sakupila Sveti Arhijerejski Sinod je izradio jedan opširan opis događaja o progonima i stradanju srpskog naroda i to I deo: zverstva nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj od strane ustaškog režima 1941. / 1942. i II deo: Zverstva Arbanasa izvršena nad Srbima Kosova i Metohije u ovom ratu.

Ovaj opis u oba dela prilaže ce kao poseban prilog ovome izveštaju / pod br. 2.

Na osnovu ovih izveštaja kao i kasnijih izveštaja pojedinih Eparhijskih crkvenih sudova, a i po dostavljenom usmenom kazivanju sređena je i kartoteka izginulih sveštenika uz opis kod svakog sveštenika na koji je način i od koga ubijen. Od početka rata pa do oslobođenja tj. do 9. maja 1945. godine poginulo je 544 srpskih pravoslavnih sveštenika. Broj izginulih sveštenika po parohijama iznosi:

Eparhija

Od koga su ubijeni

Nemaca

Italijana

Ustaša

Bugara

Mađara

Arnauta

Partizana

Jugoslovenske vojske 1941.

Četnika

Nedićevaca

Ljotićevaca

Englesko-američkog bombardovanja

SVEGA

Beogradsko-karlovačka

16 7 1 18 4 1 2 49

Banatska 9 3 12

Bačka 15 15

Braničevska

8 24 1 33

Banjalučka

4 5 1 1 10

Budimska 1 1

Gornjokarlovačka

3 65 2 70

Dabrobosanska

1 1 10 5 l 18

Dalmatinska

22 4 26

Zagrebačka

1 7 8

Zletovskostrumička.

2 l l 4

Zvorničko-tuzlanska

4 27 11 1 43

Zahumsko-hercegovačka

1 23 6 30

Žička 9 1 l 11 5 1 28

Niška 2 10 3 16

Ohridskobitoljska

2 5 3 2 7

Pakračka 1 2 3

Raškoprizr 3 1 9 9 1 23

enska

Skopska 4 5 4 4 1 1 19

Timočka 1 11 12

Šabačka 10 1 8 l 20

Crnogorsko-primorska

3 6 1 25[2] 35[3]

Češka 3 3

Ukupno 84 7171

11 17 15 150 1 14 2 2 7 481

[2] 94 - prema Napomeni na str. 138

[3] 104 - prema istoj N. (Prim. ured.)

Od 9. maja 1945. godine

EparhijaOd koga su ubijeni

Italijana Partizana Svega

Beogradsko-karlovačka 13 13

Braničevska l 1

Banjalučka 4 4

Gornjokarlovačka 1 2 3

Dabrobosanska 9 9

Dalmatinska 1 1

Zvorničko-tuzlanska 10 10

Žička 11 11

Niška 7 7

Raškoprizrenska 1 1

Šabačka 3 3

Ukupno 1 62 63

 

Rekapitulacija

PREGLED POBIJENOG SVEŠTENSTVA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE U VREMENU 1941-1945 GODINE

Eparhija

Od koga su ubijeni

Nemaca Italijana Ustaša BugaraMađara

Arnauta PartiѕanaJuvosl. vojske

Četnika Nedićevaca

Beogradsko-karlovačka 16 7 l 31 4

Banatska9 3

Bačka15

Braničevska8 25 l

Banjalučka4 5 5

Budimskal

Gornjokarlovačka3 1 64 5

Dabrobosanska1 l 10 14

Dalmatinska21 6

Zagrebačka1 7

Zletovsko-strumička 2

Zvorničko-tuzlanska 4 27 12 l

Zahumsko-hercegovačka 1 24 6

Žička9 l 1 22 5

Niška2 17 1

Ohridsko-bitoljska 2 3 2

Pakračka1 5 2

Raškoprizrenska3 l 9 10 1

Skopska4 5 4 4 l 1

Timočkal 11

Šabačka10 1 10

Crnogorsko-primorska 3 6 1 25[4]

Češka3

UKUPNO[6]

84 8 171 11 17 15 213 l 13

[4]B. nap. na str. 102.

[5]Na osnovu podataka (priloženih ovde u nap. na str. 138), kao i drugih koji ce prikupljaju, broj sveštenika u Crnoj Gori, ubijenih neposredno posle rata penje ce na oko 120.

[6]Prema označenim dopunama, brojka u koloni 7 penje ce od 213 na 298, a u poslednjoj od 544 na 629 - Prim ur.

 

Zbrinjavanje izbeglica sveštenika i crkvenih službenika

Srbija i ako sama okupirana od neprijatelja i ako sama razapeta na najteže muke postala je ipak zbeg celokupnog našeg srpskog naroda i sveštenstva, koje je izbeglo ili proterano sa drugih oblasti. Odmah po državnom slomu prvo su Mađari proterali iz Bačke sveštenike koji nisu bili domoroci. Zatim su Bugari proterali iz Južne Srbije sve sveštenstvo koje nije na onoj teritoriji rođeno, a tako isto i ono koje je tamo rođeno ali bilo srpski nastrojeno. U Hrvatskoj su sveštenici prvo vreme ubijani i gonjeni, a kasnije su s malim izuzetkom svi pozatvarani i proterani u Srbiju, pošto im je prethodno imovina oduzeta u korist države.

Po podacima kojima raspolaže Sveti Arhijerejski Sinod na teritoriji Srbije i Banata nalazilo ce 589 izbeglih i proteranih parohiskih sveštenika i to iz eparhije:

beogradsko-karlovačke 109

banjalučke 85

bačke 8

gornjokarlovačke 70

dabrobosanske 63

dalmatinske 6

zagrebačke 43

zvorničko-tuzlanske 61

zletovsko-strumičke 17

niške 23

ohridsko-bitoljske 13

pakračke 52

raškoprizrenske 18

skopske 56

zahumsko-hercegovačke 11

banatske 4

Svega 599

Svi proterani i izbegli parohiski sveštenici raspoređeni su na upražnjene parohije, u bolnice, za pomoćnike arhijerejskim namesnicima, starešinama crkava i parosima a naročito obolelim parosima i to u eparhiju:

beogradsko-karlovačku 209

banatsku 86

braničevsku 79

žičku 75

nišku 65

timočku 54

šabačku 31

Svega599

Odnos Srpske Pravoslavne Crkve, prema okupatorskim i posebno državnim srpskim vlastima

Nemci su dobro poznavali istoriski značaj Srpske pravoslavne Crkve i odanost Srpskog naroda prema svojoj crkvi i njezinim pretstavnicima. Oni su smatrali da su Srpska pravoslavna Crkva i njezini pretstavnici bili glavni saradnici u izvođenju t.zv. puča 27. marta 1941. godine pa su za vreme čitave okupacije prema Srpskoj pravoslavnoj Crkvi i njezinim pretstavnicima tako i postupali, po metodama totalitarnog rata u kome su svi međunarodni propisi o zaštiti neboračkog stanovništva bili potpuno i zločinački ignorisani...

Zauzevši zgradu Srpske Patrijaršije oni su hteli da unište i onemoguće i centralnu vlast Srpske pravoslavne Crkve. Zgrada Patrijaršije je pretvorena u vojničku kasarnu a sav nameštaj, biblioteka, gotov novac, dragocenosti potpuno su opljačkani a delom i arhive uništene, računajući da o tome nikad nikom računa polagati neće. Kako su vršene pljačke i uništavanje crkvenih ustanova i crkvene imovine tako je to činjeno i sa ostalom našom državnom imovinom i imovinom privatnika.

Prvi susreti sa okupatorskim vlastima, koje su kasnije sem uspostavljanja naše domaće državne uprave, obrazovali svoju civilnu upravu, kao i prvi odnosi sa našim domaćim državnim vlastima izneseni su u uvodnom delu ovoga izveštaja, a potanko u priloženom napred izveštaju Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita skopskog Gospodina Josifa (vidi prilog br. 1).

Posle formiranja sviju ovih vlasti Crkva je radi regulisanja svojih materijalnih primanja od države bila upućena na najbliži kontakt sa našim državnim vlastima. Kako su pak naše državne vlasti izlazile u tom pogledu i po svojim mogućnostima skoro u najvećoj meri u susret, Crkva se osećala s te bar strane u jednu ruku od domaćih državnih vlasti zaštićena sve dotle dok ce nije pokušalo, da ce i Crkva uvuče u profanu političku borbu, kojom je dirigovao okupator u smislu svojih okupatorskih: ratnih i opštih političkih ciljeva.

Pritisak na Crkvu da se umeša u političku borbu i ignorisanje Crkve i njezine autonomije

U toku okupacije činjen je na Sveti Arhijerejski Sinod, veliki pritisak da ce Crkva aktivno angažuje u političkoj borbi. Na ovome ce najviše insistiralo naročito od kada su poslovi verske uprave prešli iz nadležnosti Ministarstva pravde u nadležnost Ministarstva Prosvete. Ministar prosvete je naročito zahtevao da sveštenstvo "svuda i svakom prilikom sa predikaonice i inače" govori u intencijama vlade. Niži organi upravnih vlasti su u insistiranju da ce Crkva angažuje u političkoj borbi išli još i dalje. Jedan je okružni načelnik na primer, odredio bio Arhijerejskom namesniku u tom mestu raspored propovedanja, teme propovedanja i čak cenzurisanje propovedi.

Sveti Arhijerejski Sinod je povodom toga morao oštro protestvovati i tražiti da ce državne vlasti ne mešaju u pitanje unutrašnjeg crkvenog života (Zap. br. 24 iz 1942.).

Njegovo Preosveštenstvo Episkop niški Gospodin Jovan zvat je u toku septembra 1942. u Gestapo u Nišu gde je od njega zahtevano da naredi sveštenstvu da u svojim besedama povede akciju protiv grupa otpora. Tim povodom umoljena je vlada za dejstvo da nemačke vlasti ne opšte neposredno s pojedinim G. G. eparhijskim Arhijerejima već preko Svetog Arhijerejskog Sinoda (Zap. br. 420 iz 1942)[7].

[7] Na sastanku članova Svetog Arhijerejskog Sinoda sa Pretsednikom vlade 30. septembra 1942. godine, pretsednik je pristao da ce Crkva ne uvlači u politiku već da i dalje čini sve što je na korist same crkve i naroda (Zap. br. 472 iz 1942.).

Na sastanku pak 20. oktobra 1941., koji je upriličen inicijativom generala Nedića, i na njegov usmeni poziv a na kome su uzeli učešća osmorica naših Arhijereja, đeneral Nedić je izjavio da je okupator nezadovoljan stavom naše crkve i da ona stoji po strani događaja i ne poduzima ozbiljne korake da ce odupre boljševizaciji našega sveta i apelirao je na Episkopat da njega i njegovu Vladu pomogne u gonjenju komunista, partizana i pljačkaša. Stav crkve da nije jasan da ce crkva kamuflira i donekle zauzima dvosmislen stav i da ce želi jasan stav Crkve u svetu. U ime Episkopata Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski G. Josif izložio je u prvom redu jevanđelski stav crkve, da u držanju crkve nema nikakve dvosmislenosti, da ce crkva ne može upuštati ni u kakve političke kombinacije, ona ne želi nikakva nasilja, nego postepeno vaspitavanje čoveka. Crkva ima za to svoj jevanđelski način, ona ima

apostolske i svetosavske metode kojima to postizava. Ona kao majka srpske pravoslavne dece ne može i ne sme reći: Ovaj mi sin ne valja, vi ga ubijte. Nemci nemaju prava tražiti od vaše Srpske pravoslavne Crkve ono što nisu dobili ni od svoje katoličke i protestantske crkve itd. Detaljan tok ove diskusije, koja je suzbila ona tendenciozna nastojanja đenerala Nedića da Crkvu uvuče u svoju politiku prilažemo u prepisu prilog III kao Zabeleška Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita skopskog Gospodina Josifa "Nešto o đeneralu Milanu Nediću, kao pretsedniku "Vlade narodnog spasa" u doba okupacije."

Još ranije od ovoga slučaja a u mesecu avgustu 1941. "Vlada narodnog spasa" tražila je da srpski Episkopat potpiše jedan javni apel na narod u kome ce po diktatu okupatora napadaju komunisti i partizani, naročito je na tome nastojao komesar Prosvete Jonić, koji je posle postao ministar prosvete. U ovom svojstvu nastojao je on da ce on nametne za diktatora crkve. Podržavanjem subverzivnih elemenata protiv crkve i episkopata, proturajući vesti o zbacivanju Patrijarha i pojedinih Episkopa, podmećanjem raznih intriga, pregleda centralne crkvene kase i računovodstva, pretnjom postavljanjem posebnog komesara u crkvenoj upravi on je ovakvim radom svojim za celo vreme svoga ministrovanja nanosio teške nevolje i brige našoj crkvi. Pod parolom "tako Nemci hoće", a kojoj je paroli on verno služio nastojao je on da razdvoji Srpski Episkopat, nudeći pojedincima i položaj Patrijarha Srpske pravoslavne Crkve, drugima je poručivao, da dvojica naših Episkopa treba da odu u Zagreb i prime ce vođstva "Hrvatske pravoslavne crkve". Sva srestva kojima ce Ministar Jonić služio prema Episkopatu Srpske pravoslavne Crkve izložena su u zabeleškama Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita skopskog Gospodina Josifa pod naslovom "Nešto o našim ljudima u doba okupacije - o Veliboru Joniću, profesoru komesaru i ministru pod okupacijom, koje ce u prepisu prilažu. (Prilog br. 4.)

Upravne vlasti su i dalje naređivale parohijskim sveštenicima da drže govore, predavanja na zborovima i drugim skupovima (br. 398, 562/zap. 66 iz 1943.). U jednome je mestu, šta više komandir dobrovoljačkog korpusa naredio da ce ne isplaćuju prinadležnosti dvojici sveštenika koji u ovome nisu bili osobito revnosni (Zap. br 159/br. 1276/43.).

Ministar prosvete je, isto tako i dalje na upadljiv i neuobičajen način "vodio nadzor" nad crkvom, upućivao poučna akta Svetom Arhijerejskom Sinodu, i šta više, tražio od Glavne kontrole pregled Centralne kase Srpske pravoslavne Crkve (Zap. br 7 iz 1943.). Komisija je izvršila pregled i podnela Glavnoj kontroli povoljan izveštaj o nađenom stanju (Pov br. 2/zap. 55 iz 1943.).

Uopšte, Ministar prosvete je zauzimao prema crkvi takav stav da je Sveti Arhijerejski Sinod u više mahova morao najodlučnije negodovati (V. akt Svetog Arhijerejskog Sinoda br. 343, 509/zap. 24 iz 1942, i br. 1457 iz 1944. / zap. 359 iz 1942.).

Pored toga, Ministarstvo je donosilo uredbe koje ce tiču Crkve, ne konsultujući uopšte Crkvu.

Tako je osnovan Centralni zavod za čuvanje starina i doneta Uredba o zaštiti starina bez dogovora sa Crkvom, iako najveći broj starina pretstavljaju baš crkveni objekti. Centralni zavod za čuvanje starina stavio je pod zaštitu 48 manastira iz raznih eparhija i upisao ove zaštite u intabulacione knjige kao realan teret s tim da uprave manastira

mogu ovim raspolagati samo uz ograničenja iz Uredbe o čuvanju starina. Pošto ce pri tom uopšte nije vodilo računa o autonomnim pravima crkve i o tome da su osvećene stvari isključivo njezino vlasništvo i da njima ne može raspolagati ni u kom pogledu niko sem crkvenih vlasti Sveti Arhijerejski Sinod je i protiv ovog uložio protest kod Predsedništva vlade i Ministarstva prosvete i vora (Zap. br. 370 iz 1943.).

Isto tako je 10. decembra 1943. obnarodovana Uredba o teološkom pravoslavnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koja je doneta bez znanja i saradnje crkve, protiv čega je Sveti Arhijerejski Sinod takođe morao protestovati (Zap. br. 483 iz 1943.), jer su ovom uredbom potpuno ignorisana prava crkve zagarantovana joj čl. 18 Zakona o Srpskoj pravoslavnoj Crkvi.

Kontrola rada Svetog Arhijerejskog Sinoda i cenzura

Nemačka tajna policija - Gestapo - stalno je kontrolisala rad Svetog Arhijerejskog Sinoda i zahtevala da ce zapisnici Sinodski, odmah po održanim sednicama dostavljaju u jednom primerku tajnoj policiji. Nije bilo slučaja da je tajna policija činila kakve primedbe na rad i pojedine odluke Sinoda. Ali obzirom na izvesne stvari o kojima je Sveti Arhijerejski Sinod morao raspravljati i donositi odluke za koje nije bilo poželjno da ih nemačka policija zna, Sveti Arhijerejski Sinod je držao posebne sednice, a prikazivao je tajnoj nemačkoj policiji druge zapisnike.

Naša državna vlast postavila je posebnog cenzora, koji je pregledao svu poštu naših i centralnih i eparhijskih vlasti u Beogradu. Ovaj cenzor je imao svoju kancelariju u Patrijaršiji. Cenzuru je vršio na taj način, što ce sva pošta spremljena za ekspediciju morala nezatvorena predati njemu, a on bi je po pregledu zatvorio, overio koverat svojim pečatom "cenzurisano" i tek ovako cenzurisana pošta otpremana je na poštu. Samo je u jednom slučaju cenzor obustavio jednu pošiljku, i prijavio ovu nemačkoj tajnoj policiji i ona je ovu pošiljku konfiskovala i uništila. Radilo ce o ovom slučaju. Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski Gospodin Josif u jednom periodu vremena 1942. god. kada su muke Srpskog naroda prevazišle svaku meru, kada nije bilo nade u spas ni od koga do Milostivog Boga, napisao je molitvu po sadržini punu teškog i očajničkog vapaja, namenjenu Srpskom narodu, da s njim sjedini sve Srbe u molitvi Svevišnjem da prekrati muke i nevolje koje su naišle na naš narod i prete mu potpunim istrebljenjem. Jedan primerak ove molitve prilaže ce pod Prilog br. 5. Nažalost, ovaj revnosni cenzor bio je Srbin sin srpskog sveštenika protonamesnika Anđelka Grbića iz Bačke eparhije, koga su Mađari za vreme svojih racija u Bačkoj ubili.

Nemačka cenzura, koja je cenzurisala "Glasnik" brisala je u publikacijama Glasnika raznih sinodskih odluka, titulu Njegovog Preosveštenstva Mitropolita skopskog Gospodina Josifa "skopski". Ovo je činila stalno i kod potpisa ostalih Arhijereja na Božićnim i Uskršnjim poslanicama. U jednoj od poslanica brisala je cenzura jedan pasus koji je ulivao nadu vernim, da će ove muke Srpskog naroda prestati i da će doći Vaskrsenje. Na sve ovo Sveti Arhijerejski Sinod nije reagirao, jer je bio uverenja da neprijateljsko policijsko pero ne može uništiti veru i nadu Srpskog naroda u Njegovo Vaskrsenje, a eventualni protesti mogli bi Crkvi samo naneti još veće pakosti i Bog zna kakve odmazde.

Spomenuto je ranije u ovom izveštaju, da nemačka civilna vlast nije dozvolila da ce publikuje odgovor Svetog Arhijerejskog Sinoda na napade državnika NDH na Srpsku pravoslavnu crkvu. I da nije dozvolila da ce sprovede izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda sestrinski pravoslavnim crkvama o stanju Srpske pravoslavne Crkve pod okupacijom odnosno na teritoriji NDH tražeći da ce izostave svi oni delovi u kojima ce kritikuje rad državne uprave u NDH.

Pored svih ovakvih teškoća a da bi pošto-poto kao centralna vlast Srpske crkve svojim vernima i područnim ustanovama pružio podrške i vere da Srpska Crkva živi i radi Sveti Arhijerejski Sinod je uspeo da posle prekida od 6 meseci prvih ratnih dana obnovi izdavanje svoga zvaničnog lista "Glasnika", kao i kalendara "Crkve" dabome, da je to sve bilo u najužem obimu kako je to u posebnom delu ovoga izveštaja potanje izloženo.

Progoni i hapšenja sveštenstva

Decembra meseca 1942. godine Komandujući general i zapovednik u Srbiji uputio je pod I a br. 631/42 Pretsedniku Srpske vlade, a ovaj preko Ministarstva prosvete Svetom Arhijerejskom Sinodu akt sledeće sadržine:

"Sa žaljenjem moram konstatovati, da u poslednje vreme sveštenstvo sve do najviših vrhova uzima učešća u pobunjeničkom pokretu u najmanju ruku svojim simpatijama. Ni pod kojim uslovima ne može ce trpeti to što sveštenici dozvoljavaju da budu upotrebljeni na primer kao prenosioci vesti ili da više ili manje otvoreno sudeluju u anglofilskoj propagandi, ili da manastiri - čak i manastiri kaluđerica - budu iskorišćavani kao skrovišta. Biskup Nikolaj iz ovih razloga pre nekoliko dana iz njegovog mesta boravka severno od Trstenika doveden u okolinu Beograda. Pre nego što ce osetim pobuđen da i ovde preduzmem stroge mere, kao što sam to već inače morao da činim, ja ovim opominjem i molim Bac da izvestite krugove koji u tome imaju učešća da ih njihov čin nipošto neće sačuvati od onih mera koje smatram da su potrebne u interesu okupatorske sile.

Očekujem da će u najkraćem vremenu nastupiti promena."

Tih dana su počeli Svetom Arhijerejskom Sinodu stizati izveštaji da su mnogi sveštenici iz srezova ibarskog, moravičkog, studeničkog, deževskog, kosovskog i užičkog pozatvarani.

Tim povodom otišli su dana 21. decembra 1942. godine Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski Gospodin Josif i Njegovo preosveštenstvo Episkop Zvorničko-tuzlanski Gospodin Nektarije Pretsedniku Srpske Vlade i predali mu akt Svetog Arhijerejskog Sinoda br. 3635 iz 1942. u kome su molili za dejstvo kod nemačkih vlasti da ce lična sigurnost sveštenstva ne dovodi u sumnju, pošto to unosi nespokojstvo u narod i bojazan za ličnu sigurnost svakog pojedinca. Porodice uhapšenih sveštenika iz ovih i drugih srezova molile su i same Sveti Arhijerejski Sinod za zaštitu i Sveti Arhijerejski Sinod je za svaki pojedini slučaj pismeno intervenisao.

Kao što je pojmljivo, ove intervencije nisu bile od velikog uspeha i veliki broj sveštenika je pao kao žrtva terora.

U prilogu pod . / .a podnosi ce Svetom Arhijerejskom Saboru spisak sveštenika a koji su izgubili život od 6. aprila pa do 20. oktobra 1944. (Oslobođenje Beograda) odnosno 9. maja 1945. (dana konačne pobede i oslobođenja) cele jugoslovenske teritorije i B/ koji su izgubili život posle oslobođenja (prilog br. 6).

OSLOBOĐENJE

Kada su ce Ruske armije spuštajući ce preko Karpata približavale granicama naše zemlje i kada su one već sišle na Dunav prema Kladovu organi Srpske vlade su počeli tražiti sve više bližeg dodira sa crkvenom upravom. Sa izvesnom grozničavom užurbanošću pokrenula je Vlada ponovo pitanje puštanja na slobodu Njegove Svetosti Patrijarha, ali još uvek uz uslove da popusti u držanju prema okupatoru.

Ministar prosvete i vera Velibor Jonić je uopšte poslednjih meseci okupacije ponekad i po dva puta dnevno dolazio u Patrijaršiju i činio raznovrsne predloge. Između ostalog izneo je i kombinaciju da bi još za vreme trajanja okupacije Crkva trebala da preuzme svu vlast u zemlji. Prozrevši da sve ove kombinacije imaju samo tu svrhu da ce kroz Crkvu spasavaju oni koji su ce isuviše istakli saradnjom sa Nemcima. Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Gospodin Josif je odbio ove predloge. Neposredno pred oslobođenje ministar Jonić je čak podneo molbu da primi monaški postrig.

Ruska vojska ce u toku septembra sve više približavala Beogradu u kome su ce već činile pripreme za doček Rusa. Njegovom Visokom Preosveštenstvu Gospodinu Josifu su u ime 40 beogradskih nacionalno nastrojenih društava, koja su ovaj doček pripremala, dolazile razne ličnosti i molile da ce doček pripremi u okrilju Crkve. Pošto je u tim društvima bilo i ličnosti koje su izazivale podozrenje, Njegovo Visoko Preosveštenstvo je odbio da Crkva u tome sarađuje, inače će Crkva svoju dužnost časno izvršiti.

12. oktobra otpočela je borba za Beograd koja je trajala osam dana. Za sve vreme borbe u suterenu zgrade Patrijaršije sklonilo ce bilo skoro sve stanovništvo iz obližnjeg i daljeg susedstva (oko 5-600 lica). Od Preosvećenih G. G. Arhijereja u zgradi su ce nalazili: Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Gospodin Josif i Episkopi: šabački Gospodin Simeon, mukačevskoprijaševski Gospodin Vladimir, vikarni Episkopi Arsenije i Valerijan, kao i Preosvećeni Episkop Gospodin Jerotej.

U petak 20. oktobra izjutra prestala je ulična borba i Beograd je bio oslobođen od Nemaca.

Istoga dana sveštenici sa Groblja javili su u Patrijaršiju da Rusi traže da im ce poginuli vojnici sahrane po crkvenom obredu. Sledećih dana su Rusi i sami sahranjivali svoje pale borce po ulicama i skverovima.

U nedelju 22. oktobra a povodom oslobođenja održano je u Sabornoj beogradskoj crkvi svečano blagodarenje na kome je činodejstvovao i propovedao Visokopreosvećeni Mitropolit Gospodin Josif.

5. novembra komandant grada Beograda General-major Ljubodrag Đurić učinio je prvu posetu Njegovom preosveštenstvu Mitropolitu Gospodinu Josifu. Razgovor ce

vodio po pitanjima odnosa Crkve i države o vezi naše zemlje sa svima njezinim delovima, o crkvenoj prosveti i štampi.

12. novembra održan je u Beogradskoj Sabornoj crkvi parastos svim ruskim i našim vojnicima izginulim prilikom oslobođenja Beograda. Parastosu su prisustvovali pretstavnici Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, pretstavnici Nacionalnog komiteta, Vrhovnog štaba narodnooslobodilačke vojske, komandant Beograda, pretstavnici ruske vojske i naši i ruski oficiri i vojnici kao i veliki broj Beograđana.

Organizacija i uspostava novih državnih vlasti

Odmah po oslobođenju samog Beograda preuzelo je u zemlji državnu vlast Antifašističko veće narodnog oslobođenja koje ce prema svojoj odluci donesenoj još u Jajcu 29. novembra 1943. godine konstituisalo u vrhovno zakonodavno i izvršno prestavničko telo Jugoslavije, kao vrhovni prestavnik suvereniteta, i uspostavilo Nacionalni komitet kao svoj organ, sa svima obeležjima narodne vlade. Odlukom antifašističkog veća br. 2 od 29. novembra 1943. godine donesenom u Jajcu oduzeta su prava zakonite vlade Jugoslavije bivšoj Jugoslovenskoj vladi u inostranstvu kao nosiocu velikosrpskog šovinizma kao antidemokratskoj vladi itd., a Kralju Petru II Karađorđeviću zabranjen je povratak u zemlju. Odlukom antifašističkog veća br. 3 od 29. novembra 1943. rešeno je da ce Jugoslavija izgradi na federativnom principu. Iako sve ove odluke nisu međunarodno priznate one su po oslobođenju faktično privedene u život i antifašističko veće i nacionalni komitet preuzeli su svoje funkcije kao najviše državne vlasti sa sedištem u Beogradu (Službeni list br. 1 iz 1945 od 1. febr. 1945.).

Međutim još dana 16. juna 1944. utvrđen je između Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i Kraljevske Jugoslovenske vlade Dr. Šubašića u Londonu sporazum, po kome bi ove dve vlasti imale koordinirati saradnju u borbi protiv neprijatelja, te olakšati stvaranje što skorijeg jedinstvenog prestavništva države, a dotle da Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije neće pokretati pitanje konačnog državnog uređenja. Sadržaj ovoga sporazuma imaće ce objaviti kad Dr. Šubašić obrazuje vladu. Ovaj sporazum objavljen je 9. marta 1945. u br. 11 Službenog lista DFJ, a s njim je istovremeno objavljen drugi sporazum po kome je zaključeno da Kralj Petar ne ulazi u zemlju dok narodi o tome ne donesu svoju odluku, a u njegovoj otsutnosti kraljevsku vlast da vrši Kraljevsko namesništvo, pošto je Jugoslavija priznata u društvu ujedinjenih naroda u svom starom obliku. Ovakav oblik vladavine u Jugoslaviji ima da ostane do odluke ustavotvorne skupštine tj. do donošenja konačnog ustavnog uređenja države.

Na osnovu ovoga sporazuma Njegovo Veličanstvo Kralj Petar II izdao je dana 29. januara 1945. godine Pov. br. 54 iz 1945. rešenje kojim je odlučio da Kraljevsku vlast do odluke Ustavotvorne skupštine prenese na Kraljevsko namesništvo, a za Kraljevske namesnike ukazom od 2. marta 1945. postavio je:

Dr. Srđana Budisavljevića, bivšeg Ministra,

Dr. Antu Mandića, advokata i

Inž. Dušana Sermeca, bivšeg Ministra.

Odmah po naimenovanju Kraljevski namesnici su položili zakletvu pred svojim verskim pretstavnicima. Zakletvu Dr. Srđana Budisavljevića kao pripadnika pravoslavne crkve izvršio je Visokopreosvećeni Mitropolit skopski Gospodin Josif, a ostale dvojice Beogradski rimokatolički nadbiskup. Dana 7. marta 1945. na predlog Antifašističkog veća Kraljevski namesnici imenovali su članove nove vlade a Pretsedništvo Antifašističkog veća ukazom od 7. marta 1945. raspustilo je Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (Službeni list br. 11 iz 1945.).

Rezolucijom od 10. avgusta 1945. proglašeno je antifašističko veće "Privremenom narodnom skupštinom demokratske federativne Jugoslavije" (Služb. list br. 59 iz 945 od 11. avgusta 1945.).

Stav Srpske Pravoslavne Crkve prema novim državnim vlastima

Sveti Arhijerejski Sinod je, i pre publikacije ova dva sporazuma stajao na tom stanovištu, da je deklaracija antifašističkog veća donesena 29. novembra 1943. u Jajcu jednostran pravni akt koji međunarodno nije priznat, pa da prema tome oblik naše Države i njena suverena vlast (- - - -) ostaje onakva kakva je i dotle pre rata i bila. A, kako ni pravni odnos Srpske pravoslavne Crkve prema Državi nije nikakvim novim zakonom preinačen, to je Sveti Arhijerejski Sinod smatrao da i nova državna vlast stoji prema Srpskoj pravoslavnoj Crkvi u istim onim obavezama, a naročito u materijalnom pogledu kakve su one prema postojećim zakonima i propisima i ranije postojale, pa de prema tome i s pravom tražio od Države da ona sve obaveze prema Crkvi i izvršava, no na žalost kako će ce to u toku daljeg izlaganja ovoga izveštaja videti u tome nije uspeo. Nova državna vlast i njezini organi svojim odgovorima stavljaju do znanja da je ovo nova Država i da ona prema Crkvi nema nikakvih obaveza odnosno da ne priznaje nikakve obaveze stare Države prema Crkvi. Tako je to bilo odmah od početka oslobođenja pa sve do donošenja novog državnog Ustava, koji je stupio na snagu 31. januara 1946. kojim je usvojen republikanski oblik države i kojim je Crkva konačno odvojena od Države. Crkva je smatrana odmah iz početka kao quantitй nйgligeable šta više, i kao protivnik novog poretka i tekovina narodnooslobodilačke borbe, pa ce činilo sve i sva, da ce i njezin uticaj na javni život potpuno isključi i politički onemogući. Pokušalo ce da ce Crkva iskoristi i u političke svrhe, Ministar Poljoprivrede Srbije jerej Milan Smiljanić. i Dobrica Matković bivši ban, nagovarali su Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolita skopskog Gospodina Josifa, da ce bezuslovno primi članstva u Kraljevskom namesništvu, koje će mu biti ponuđeno. Odlukom antifašističkog veća od 3. februara 1945. br. 51 (Službeni list br. 4 iz 1945.) ukinuti su i proglašeni za nevažeće svi pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici itd.) doneti od strane okupatora. Ali članom 2 ove odluke rečeno je, da ce ukidaju i svi oni pravni propisi, koji su bili na snazi u času neprijateljske okupacije, tj. do dana 6. aprila 1941., ukoliko su u suprotnosti sa tekovinama narodnooslobodilačke borbe, deklaracijama i odlukama Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije i zemaljskih antifašističkih veća (skupština, saveta, sobranja) pojedinih federalnih jedinica, kao i pravnim propisima donetim od Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i njegovih poverenstava, vlada i pojedinih povereništava federalnih jedinica.

Ovakva odluka sa mogućnošću najšireg tumačenja šta je i šta nije sve u suprotnosti sa narodnooslobodilačkim tekovinama, stvorila je takvo stanje pravne i zakonske nesigurnosti, da je i vrednost svakog pravnog propisa i zakona, koji ce ticao Crkve

zavisila od efemernog raspoloženja pojedinih napred pobrojanih uredbodavaca i zakonodavaca a u oblasti užeg crkvenog života čak i od pojedinih funkcionera nižih vlasti.

Poseta članova Svetog Arhijerejskog Sinoda Kraljevskim namesnicima

Shodno odluci Svetog Arhijerejskog Sinoda br. 396/ /zap. 128 od 16. / 3. marta 1945. godine Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski G. Josif sa Preosvećenim Episkopima zvorničkotuzlanskim G. Nektarijem i braničevskim G. Venijaminom posetili su 17. marta Kraljevske namesnike i izneli teškoće u kojima ce Crkva nalazi u odnosu prema državnim vlastima.

I. U prvom redu, izneto je pitanje crkvene prosvete. Od pet predratnih bogoslovija ne radi nijedna, jer nema sredstava za njihovo izdržavanje. Sveštenstvo je pak u velikom broju izginulo, poubijano ili mučenjem za službu onesposobljeno, te je neodložna potreba pobrinuti ce o svešteničkom podmlatku.

II. Državne prosvetne vlasti svojim protivurečnim odlukama dovode u pitanje predavanje veronauke. S obzirom na opšte želje naroda i roditelja dece koji su ce skoro stoprocentno izjasnili za obaveznu nastavu veronauke, traženo je da ce o ovome predmetu u školama prizna njegov neophodni vaspitni značaj.

III. Zamoljeno je za intervenciju da ce prekine sa progonima, hapšenjima i ubijanjem Srba u oslobođenim krajevima, pošto postupci, koji ce vrše u ime odmazde za tobožnje građanske neispravnosti prelaze granice i svode ce na stranačke odmazde koje ugrožavaju ceo Srpski narod koji je pod okupacijom bio sistematski istrebljivan i dalje ce u krajevima koji još nisu oslobođeni nesmetano i temeljno istrebljuje...

Izneti su još i slučajevi traženja državnih organa da ce sa strane crkvenih vlasti izda zabrana da ce pri bogosluženjima ne spominje ime Njegovog Veličanstva Kralja i moljeno da ce od ovoga traženja odustane i da ce spreči pritisak na pojedine crkvene organe, dok ce to pitanje redovnim putem i pred nadležnim forumom ne reši.

Obzirom na smetnje koje ce čine povratku arhijereja, sveštenstva pa i naših građana Srba u Makedoniju, moljeno je da ce omogući izvršenje odluke Svetog Arhijerejskog Sinoda br. 1522 od 31. / 18. oktobra 1944. kojom je svima eparhijskim Arhijerejima i sveštenstvu naređeno da ce imaju odmah vratiti na svoja dosadanja službenička mesta čim koja teritorija bude oslobođena od neprijatelja.

Obzirom na težak položaj Njegovog Preosveštenstva Episkopa bačkog G. Irineja koji ce od oslobođenja nalazi u kućnom zatvoru moljena je intervencija Kraljevskih namesnika da ce prestane sa ovakvim specijalnim kaznenim merama.

Kraljevski namesnici su preporučili da Sveti Arhijerejski Sinod podnese vladi potrebne pretstavke po svakom pitanju posebno, a sve ove pretstavke da ce dostave u prepisu i njima, što je Sveti Arhijerejski Sinod ubrzo i učinio (zap. 135 iz 1945.).

Obnavljanje crkvenog života u krajevima koji su bili pod N. D. Hrvatskom

Čim je oslobođen Beograd i jedan deo naših zapadnih pokrajina Pretsedništvo Svetog Arhijerejskog Sinoda izdalo je pod br. 1522 od 31. oktobra 1944. godine upustvo da ce sva Preosvećena G. G. Arhijereji i sve sveštenstvo njihovih Eparhija vrate u svoja sedišta, parohije i sela i to odmah čim ce koji kraj bude oslobodio, čim ce uspostavi saobraćaj i stvore druge podesne mogućnosti.

Preosvećena G. G. Arhijereji umoljeni su da nikome od sveštenika ne izdaju kanonske otpuste sem u slučajevima kada to naročiti interesi crkvene službe budu zahtevali. Preporučeno je da Preosvećena G. G. Arhijereji odmah po povratku svome u svoja sedišta uspostave sve crkvene eparhiske i crkvenoopštinske vlasti u svojim eparhijama.

U mestima gde su Sveti hramovi ostali neoštećeni, ali su od neprijatelja oskrnavljeni određeno je da ce uz puno čišćenje svega onoga, što je neprijatelj oskrnavio, vodoosvećenjem od sveštenika hram osposobi za sv. Bogosluženje. U slučajevima gde je hramovna zgrada teško oštećena i časna trpeza uništena ili je u hramu krv prolivena, preporučeno je da ce izvedu najnužnije opravke i uz osvećenje preko Arhijereja ili naročitog njegovog izaslanika hram osposobi za Bogosluženje.

U mestima gde je sv. hram potpuno uništen nasilnim rušenjem ili je spaljen naređeno je da ce odnosno mesto ogradi privremeno, označi ce krstom i čeka do boljih vremena na obnovu, a za sv. bogosluženje da ce uz osvećenje i propisanu za to molitvu osposobi jedna pristojna prostorija, a u sporazumu sa građanskim vlastima po najpre u kojoj školskoj ili kojoj drugoj javnoj zgradi, a u krajnjoj potrebi i posebnoj privatnoj zgradi.

Zatim je preporučeno da ce sva groblja koja su zapuštena, oskrnavljena, ili uništena, imaju ponovo urediti, osvetiti i grobovi prekaditi, a neopojani grobovi opojati. Sve mučeničke kosti koje su po okolini rasejane prikupiti i spremiti uz svečana opela u posebnu opštu grobnicu. Zatim sačiniti popis sviju mučenika, upisati ih u naročitu čitulju i za pokoj njihovih duša moliti ce i na svakoj liturgiji spominjati ih u jektenijama a na proskomidiji vaditi čestite za njih.

Kako je neprijatelj Srpske Crkve i sv. Pravoslavlja sistematskim uništavanjem svega Srpskog i pravoslavnog u pojedinim krajevima prisiljavao i prisilio pojedince, pa i čitave naše pravoslavne naseobine, da priđu rimokatoličkoj crkvi, i kako je jedan deo našeg naroda morao provesti ovo ratno stanje i pod igom ovoga strašnog i nepodnosivog duhovnog ropstva, određeno je da nadležni Arhijerej pošalje sveštenstvo prvo u ova duhovno porobljena sela i krajeve i snabde ih potrebnim punomožima, radi povraćanja i prisjedinjavanja otete pastve sv. Pravoslavnoj Crkvi.

U slučajevima gde su pojedina naselja ili pojedini prisiljeni bili, da uz verski čin priznaju rimokatoličko veroispovedanje, određeno je da nadležni Arhijerej ovima odredi osmodnevnu epitimija strogog posta i molitve.

Na svima licima koja su venčana po obredu rimokatoličke crkve određeno je da ce očitaju molitve koje po pravoslavnom obredu u trebniku sleduju posle molitve: "Gospodi i Bože naš, slavoju i četiju vjenčaja" ...... a lica koja su preminula i

sahranjena po obredu nepravoslavnom da ce pojedinačno ili svi zajedno ponovo po pravoslavnom obredu opoju.

Naređeno je dalje da sveštenstvo vodi brigu, da ce pronađu parohiske matice i nastoji da ce one dovedu u red. U onim mestima gde su one potpuno uništene da sveštenstvo obavi popis naroda u svojim parohijama i provede rekonstrukciju uništenih matica, a prema postojećim crkvenim i državnim propisima. Zatim da sveštenstvo neizostavno i što pre odredi što tačnije statističke podatke o sadašnjem posleratnom brojnom stanju svojih parohijana, ustanovi razliku njihovog brojnog stanja pre rata i opiše što detaljnije događaje u kojima su pojedinci i kako ginuli i stradali...

Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka, Srem

Odmah po oslobođenju nastojalo ce da ce sveštenici vrate na svoje dužnosti u oslobođeni deo Srema. U dosta slučajeva sveštenici su snabdeveni najpotrebnijim sv. utvarima, bogoslužbenim knjigama, odeždama, sv. mirom i drugim, pošto je sve to nedostajalo. I pored teških saobraćajnih prilika sveštenici i monasi su ce postepeno vraćali na svoja mesta. Do 20. jula 1945. svi su bili na svojim mestima, izuzev petorice koje mesna politička uprava nije htela da primi.

U Sremu je zatečeno 28 porušenih, a 62 oštećena hrama, ne računajući tu manastire. Porušeno je 23, a oštećeno 56 parohijskih domova. Porušeni su i hramovi i konaci manastira Kuveždina, Grgetega, Hopova, Bešenova, Jaska i Rakovca. Porušen je još hram manastira Male Remete i konaci manastira Feneka. U manastirima Šišatovcu, Velikoj Remeti i Privinoj Glavi i hramovi i konaci su delimično porušeni. Manje su oštećeni jedino manastiri Vrdnik, Krušedol i Beočin. U mnogim mestima u Sremu vraćene su stare crkvenoopštine uprave u život. U 32 crkvene opštine, gde ce stare uprave nisu mogle privoleti da obnove rad usled toga što je slabije interesovanje za crkve ili zato što je veliki broj članova odbora i saveta za vreme rata nastradao, imenovana su privremena poverenstva, koja polako obnavljaju crkveni život, ali sa velikim teškoćama. Parohijskim sesijama ne rukuju crkvene uprave, niti manastirske uprave manastirskom zemljom, jer je i jednu i drugu zemlju narod skoro svu samovlasno prigrabio i međusobno podelio i pre zakona o agrarnoj reformi. Jedino u 2 - 3 slučaja crkvena tela su bila u mogućnosti da svoju zemlju izdadu u zakup i dobiju pripadajući deo u novcu i naturi.

U manastiru Beočinu, Jasku, Privinoj Glavi, Kuveždinu, Maloj Remeti i Feneku nalazi ce po jedan ili dva sveštenomonaha koji su unekoliko primili upravu nad manastirom i stanuju u jednoj sobici manastirskog konaka, pošto su ostala odeljenja od mesnih vlasti. U manastir pak Šišatovac, Krušedol, Veliku Remetu, Grgeteg, Hopovo, Vrdnik, Rakovac i Bešenovo ne mogu monasi ni da ce približe, nego ce nalazi po jedan od njih u nekom obližnjem selu, gde mu je data parohija na opsluživanje.

Stanje zatečeno u Sremu bilo je više nego očajno i u duhovnom pogledu. U pojedinim mestima narod je casvim bio izgubio interes za veru i crkvu. Nastojanjem sveštenstva koje ce vratilo prilike su ce u tom pogledu kasnije izmenile na bolje. Narod ce počeo vraćati crkvi, interesovati za veru, tražiti da ce vrše obredi, da mu deca uče veronauku, pomagati svome svešteniku i osiguravati mu egzistenciju.

Ovome su dosta doprinele lične posete Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita G. Josifa i drugih Arhijereja. Gospodin Mitropolit je u toku godine četiri puta posetio Sremske Karlovce gde je na Duhove osvetio popravljeni saborni hram ...

Eparhije u Narodnoj Republici Hrvatskoj

Njegovo preosveštenstvo Episkop moravički G. Arsenije izvestio je Sveti Arhijerejski Sinod da je 10. jula 1945. stigao u Zagreb i preuzeo dužnost administratora zagrebačke, gornjokarlovačke, pakračke i dalmatinske eparhije, stupio u vezu sa nadležnim državnim vlastima i naišao na dobar prijem. Već prvih dana obišao je jedan deo zagrebačke i gornjokarlovačke eparhije i to one krajeve koji su ponajviše nastradali i naišao na svojski prijem od pastve koja je preostala u životu. Sela i crkve su svuda teško oštećene i razrušene, narod osiromašio i bez krova. Lična bezbednost nije osigurana i češće ce dešavaju ubistva. Sveštenici ce vraćaju na svoje eparhije, ali zbog vanredno teškog stanja ne mogu tamo da ostanu. Izdržavanje sveštenika pretstavlja veliki i težak problem, te je predložio da ce sveštenicima, naročito onima iz Like, dozvoli da ostanu i dalje na službi u Srbiji, a da ce u Liku vrate samo oni iz većih mesta.

Sveti Arhijerejski Sinod je tim povodom preporučio Njegovom Preosveštenstvu Episkopu G. Arseniju da umoli Preosvećenu G. G. Arhijereje u čijim su eparhijama sveštenici - izbeglice zaposleni da ove bez njegove posebne molbe ne razrešavaju dosadašnje dužnosti.

Istovremeno je umoljeno Pretsedništvo federalne vlade Hrvatske da obzirom na teške prilike u kojima ce sveštenstvo ovih eparhija nalazi i na teške žrtve koje je naročito naš Srpski narod i naše sveštenstvo u onim krajevima podnelo nastoji osigurati pravoslavnom srpskom sveštenstvu vanrednu pomoć iz državnih sredstava (br. 1562 / zap. 367 od 6. IX 1945.).

Njegovo Preosveštenstvo Episkop G. Arsenije je izvestio Sveti Arhijerejski Sinod da su Eparhije zagrebačka i pakračka jako opustošene: mnoge su crkve porušene a one koje su preostale opljačkane. Ima namesništava u kojima nije ostala čitava nijedna crkva. Po pojedinim mestima istrebljeno je po 50 - 80 odsto Srba. Sveštenici, ukoliko ih je preostalo u životu, vratili su ce na svoje parohije i otpočinje ce c velikim teškoćama obnavljanje crkvenog života: postavljeni su po namesništvima arhijerejski namesnici, primaju ce natrag u pravoslavlje oni koji su bili primorani da pređu u rimokatolicizam, obnavljaju ce pojedine crkvene opštine i postavljaju privremena povereništva; gde je to moguće, osposobljavaju ce crkve za bogosluženja, ali s velikim teškoćama.

Eparhija gornjokarlovačka

U eparhiji gornjokarlovačkoj je pre rata bilo 220 crkava i kapela. Od toga je srušeno i popaljeno od ustaša, kaznenih ekspedicija i usled ratnih operacija 188. Ostalo je u celoj eparhiji samo 23 crkve i 9 kapela, ali i one su oštećene, naročito je skoro u svima unutrašnjost oštećena. Crkvenih utvari i knjiga ima samo u Srpskim Moravicama i Karlovcu.

Jedini manastir u ovoj eparhiji - Gomirje srušen je i spaljen. Zemljište i sve manastirsko dobro uzele su 1941. godine u svoje ruke ustaše. Šuma je posečena. Sve su manastirske zgrade spaljene i srušene. Manastir ni danas ne uživa ni zemljišta ni šume. Mesni narodni odbor i meštani potpuno raspolažu manastirskim imanjem, dok v.d. nastojatelja stanuje u selu i opslužuje okolne parohije.

Pre rata bilo je u eparhiji gornjokarlovačkoj 157 sveštenika. Od njih je ubijeno 70 sveštenika, dok ih je 86 ostalo u životu. Od tih 86 do kraja 1945. godine vratilo ce u eparhiju samo 17 sveštenika, i to 16 mirskih, jedan jeromonah i jedan mirski privremeno primljen iz dalmatinske eparhije ...

Lika, Kordun i Banija su jako porušeni. U srezovima Otočac, Brinje, Ogulin, Glina, Kostajnica, Dvor na Uni i Bos. Krupa uništeno je preko 50 odsto srpskih kuća a u srezu Gračac preko 70 odsto. U srezovima pak Lapac, Udbina, Korenica, Gospić, Perušić, Slunj, Vojnić, Vrgin-Most, Bihać i Cazin porušeno je i popaljeno preko 90 odsto srpskih kuća.

Crkvene opštine su sopstvenici svojih zemljišta samo u zemljišnim knjigama. Uložne knjižice nekih crkvenih opština otele su ustaše i novac podigle. Preostale uložne knjižice ce moraju, prema novom zakonu, amortizovati, te će te sume biti minimalne.

Eparhija gornjokarlovačka krajem 1940. godine imala je 449.000 pravoslavnih duša. Od toga broja je mnogo sveta pobijeno, umrlo od tifusa i drugih bolesti i izginulo u borbama. Jedan deo naroda ce seli u Srem, Banat i Bačku. Do kraja novembra 1945. iselilo ce oko 60.000.- duša. Ako ce emigracija zaustavi, u eparhiji bi bilo otprilike oko 240.000.- duša. Dakle, oko polovine od onog broja iz 1940. godine. Nema parohije gde ustaše nisu ubile bar 200 osoba, većinom odraslih muškaraca, a ima mesta gde su pobili po 1.000 - 1.300 (Crkveni Bok, Dubica, Bos. Dobro selo), po 1.500 (Čemernica, Divoselo) pa i po 2.000 (Plaški). Kad ce pokupe svi podaci slika eparhije biće još potresnija i bolnija.

Samo u 20 parohija postavljena su privremena povereništva. Pored toga je za crkvenu opštinu u Karlovcu ONO postavio komesarijat od dva lica, a za sekretara postavio jednu žensku. U ostalim crkvenim opštinama nema ni sveštenika niti kakve crkveno opštinske uprave.

Eparhije u Narodnoj Republici Bosni i Hercegovini

Zvorničkotuzlanska eparhija

Narod je u zvorničkotuzlanskoj eparhiji, naročito u istočnim krajevima, mnogo stradao, sela su popaljena, kuće porušene; može ce putovati po čitav sat a da ce na putu niko ne sretne i ne vidi. Sveštenstvo je u ovoj eparhiji jako proređeno: ustaše su ubile 27 sveštenih lica, Nemci dva, četnici jedno, partizani 10; u internaciji u Nemačkoj su umrla dva, za vreme rata je umrlo devet, osuđeno na kaznu dva, u zatvoru ce nalaze tri - svega 56, što znači da je sveštenstvo upravo prepolovljeno.

Potpuno su srušene tri crkve, a mnoge su oštećene i oskrnavljene; crkvene odežde, utvari i knjige uništene; parohiski domovi neki popaljeni, neki porušeni, neki oštećeni. Manastirski konaci su popaljeni ili toliko oštećeni, da ce bez temeljne popravke u

njima neće moći stanovati. Manastirske šume su posečene i devastirane, manastirski nameštaj raznešen i upropašćen, živo blago oterano i poklano.

Dabrobosanska eparhija

Kad su Nemci i ustaše izbačeni iz Bosne, Njegovo Preosveštenstvo episkop zvorničkotuzlanski G. Nektarije, administrator eparhije dabrobosanske posetio je prvi put Sarajevo (od 27. juna do 5. jula) ... Na Vidovdan je otslužio u Sarajevskoj sabornoj crkvi arhijerejsku liturgiju i održao parastos poginulim za veru i otečestvo. Pre liturgije izvršeno je malo osvećenje crkve, jer ce u sabornoj crkvi nije služilo od početka rata, izuzimajući vreme dok je u Sarajevu bio Spiridon Mifka.

Stanje u eparhiji dabrobosanskoj u poređenju sa drugim eparhijama Bosne i Hercegovine, zadovoljava. Arhiva Crkvenog suda i Mitropolitova je potpuno sačuvana, biblioteka, nameštaj čak i posuđe u Mitropoliji uglavnom su sačuvani.

Ali i u ovoj eparhiji narod je dosta stradao, osobito u istočnoj Bosni i Sandžaku. Stradao je i veliki broj sveštenika. Ustaše su ubile 11 sveštenika, Italijani dva, Partizani sedam; u zatvoru ce nalaze četiri sveštenika, dok je za vreme rata umrlo osam sveštenih lica.

Zahumskohercegovačka eparhija

... Prema izveštaju kojeg je Njegovo Preosveštenstvo podneo posle svega toga Svetom Arhijerejskom Sinodu u episkopiji ce nalazi OZNA i u zgradi nije ništa ostalo: nameštaj, arhiva, biblioteka - sve je razneseno i uništeno.

Srpski živalj u Hercegovini je mnogo stradao i materijalno sasvim posrnuo, osobito u gradovima. U toku svog bavljenja u Mostaru Preosvećeni je održao konferenciju sa odbornicima crkvene opštine. Nekada bogata crkvena opština mostarska nije više u stanju da plaća crkvenjaka i zvonara. Ništa nije bolje ni sa ostalim crkvenim opštinama u eparhiji.

U ovoj eparhiji sveštenstvo je sasvim proređeno. Od 67 sveštenika oba reda, koliko je eparhija nekada imala nalazilo ih ce u mesecu junu 1945. na licu mesta svega devet, od kojih su trojica toliko ostarili i onemoćali da im je potreban pomoćnik, a jedan je postao ministar u vladi za Bosnu i Hercegovinu.

Manastiri su potpuno upropašćeni ili popaljeni, nameštaj razgrabljen.

Banjalučka eparhija

Religiozni život pravoslavnog življa u eparhiji banjalučkoj kao i u velikom delu NDH bio je za vreme okupacije i ustaškog terora u svojoj spoljašnjoj manifestaciji paralisan, jer je sve sveštenstvo bilo izgnano. Retku pojavu sveštenih lica iz redova NOB ili iz četničkih odreda narod je dočekivao sa sumnjom da su to u istini sveštenici, pa im nije rado primao vršenje sveštenodejstava niti je ova od njih tražio. Ali, premda zbog ustaškog terora i nije moglo biti ispoljavanje religioznog života, pravoslavni živalj nije prestao biti duboko pobožan i odan svojoj crkvi. Njegovo unutrašnje religiozno nastrojenje izbilo je tek prilikom pojave njegovog sveštenstva

koje ce vraćalo iz izgnanstva. Svet je plakao pri susretu sa sveštenikom i ne da mu je ljubio samo ruku nego i svešteničku haljinu.

Zahvaljujući tome što je sveštenstvo blagovremeno oterano u Caprag i posle prebačeno u Srbiju eparhija banjalučka imala je samo pet svešteničkih žrtava (četiri od ustaša i jedan od Nemaca). Pored toga u izbeglištvu je umrlo 13 paroha. U eparhiji ima 107 paroha. U toku 1945. godine vratilo ce 58 paroha, a ostalo u Srbiji još osam. Pored toga ne zna ce za boravište osam sveštenika, a iz zarobljeništva ce nije vratio jedan sveštenik... Zadovoljstvo naroda što vidi sveštenike u svojoj sredini jeste pojava koja je pružila osnovni uslov da ce parosi osete moralno jaki. Istina, to nije svuda; u namesništvima bos. dubičkom, bos. novskom i jajačkom, koja su bila poprište neprekidne akcije, narod je manje zagrejan za crkvu, a osobito omladina. Uopšte uzevši, omladina je ravnodušna prema veri.

Samo su četiri sveštenika politički aktivna. Narod je i ranije nerado gledao na sveštenika koji ce bavi političkim radom; danas mu je takav sveštenik odvratan i on je izdašan u izrazima negodovanja, ako ne i neprijateljstva.

Ovde onde ima pojedinaca koji čine smetnje sveštenstvu: od zatvaranja crkava pa do optužbe o reakcionarstvu. Sveštenici ce međutim drže mirno, ali i uporno nastoje da ostvare slobodu veroispovedanja i ne daju ce zastrašivati prigovorima i pretnjama.

Narod je jako osiromašio. Na području celog banjalučkog okružnog odbora prilikom zamene okupacionog novca zamenjeno je samo tri i po miliona dinara što znači da je došlo po sedam dinara na jednu osobu. Veće siromaštvo teško je zamisliti pogotovu kad ce nema prilika za zaradu, pošto su oni koji bi išli na zaradu mobilisani.

Potpuno je porušeno 20 crkava. Delimično je porušeno i za službu onesposobljeno 11 crkava. Antimisa, utvari, odežde i knjige uglavnom su uništeni i teško ce gde može naći što od potrebnih za crkvu utvari.

Mnogi parohiski domovi su porušeni i popaljeni, a većina je bez popravke neupotrebljiva. Obe crkve u Banjaluci su srušene i bogosluženje ce vrši u jednoj većoj prostoriji mitropolijske zgrade koja je pretvorena u kapelu i 16. decembra 1945. godine osvećena. Sama Mitropolija je bila dosta oštećena ali je zauzimanjem Okružnog NO opravljena. Arhiva, biblioteka, i stovarište bogoslužbenih knjiga sarajevskog izdanja su uništeni.

Pre rata eparhija je brojala 416.000.- pravoslavnih duša. Prema još nepotvrđenim podacima u eparhiji je stradalo oko 100.000 lica t.j. četvrtina stanovništva. Naročito su stradali krajevi Kozara i Grmeč, gde su ce vodile borbe između Nemaca i ustaša s jedne strane i narodnooslobodilačke vojske s druge strane.

Pre rata postojale su na području eparhije banjalučke i tri t.zv. misionarske parohije: hrvaćanska, resavačko - prnjavorska i novodubravska, sve tri u arhijerejskom namesništvu prnjavorskom. Te cu parohije sačinjavala lica koje je Austrougarska iz Ukrajine preselila u prnjavorski srez i koja cu posle prvog svetskog rata prešla iz unije u pravoslavlje. Na te cu parohije postavljani bili kao parosi sveštenici Ukrajinci, koji cu takođe bili prešli iz unije u pravoslavlje.

Međutim, za vreme ND Hrvatske svi cu ce domovi ovih parohija vratili uniji i većina ih je stala uz ondašnju vlast, upisujući ce u legionare. Protokolom od 2. januara 1946. između Poljske i Jugoslavije odlučeno je da ce u toku od šest meseci izvrši repatrijacija ovih stanovnika prnjavorskog sreza u Poljsku.

Na predlog Njegovog Preosveštenstva Episkopa zvorničkotuzlanskog G. Nektarija, administratora eparhije banjalučke, Sveti Arhijerejski Sinod je na osnovu čl. 22 Ustava Srpske pravoslavne Crkve ukinuo ove parohije s tim da ce ostaci ovih parohija, ukoliko bi ih bilo, imadu pridodati susednim parohijama (br. 1823 zap. 531 iz 1945.).

Pravoslavna crkva u Sloveniji

1941. godine jeromonah Gorazd Dekleva obrazovao je u Beogradu Inicijativni odbor za organizaciju Slovenaca koji su već prešli u pravoslavlje i za akciju oko primanja novih. Pošto je ova akcija imala uspeha osnovana je c blagoslovom Svetog Arhijerejskog Sinoda "Družina pravoslavnih Slovenaca" koja je brojala u početku okupacije nekoliko stotina članova a pred kraj rata dostigla broj od 1400 članova samo u Beogradu.

Od strane Njegovog Preosveštenstva Mitropolita skopskog G. Josifa, kao administratora Arhiepiskopije beogradsko - karlovačke određeno je da ce bogosluženja za Slovence vrše u crkvi Ružici. Služilo ce i propovedalo na slovenačkom a pevao je Slovenački pravoslavni crkveni hor. Liturgije za Slovence držane su svake druge nedelje posle redovne liturgije. Od jeseni 1942. godine služilo ce za Slovence povremeno po raznim beogradskim crkvama po nekoliko puta mesečno. U Sabornoj crkvi su otslužena i dva slovenačka molebna pred kivotima srpskih svetitelja koji su bili prenešeni iz Srema 29. avgusta 1943. godine prešao je u pravoslavlje rimokatolički slovenački sveštenik Tomaž Ulaga, profesor Druge ženske gimnazije u Beogradu. Obred je svečano izvršen u Sabornoj crkvi posle večernja. To je bio najveći skup i pravoslavnih i katoličkih Slovenaca u Beogradu. Obred je obavio jeromonah Gorazd, a prisustvovali su: Njegovo Preosveštenstvo Episkop Vikar G. Valerijan, arhijerejski namesnik beogradski, starešina saborne crkve i oko tridesetak sveštenika.

Crkvena opština beogradska dala je za pravoslavne Slovence u svojoj zgradi besplatno kancelariju i salu za verske priredbe.

U toku čitavog vremena okupacije Družina pravoslavnih Slovenaca nije prekidala rad i kraj svih teških prilika. Šta više, njena je aktivnost iz godine u godinu povećavana tako da je njen predračun poslednje godine okupacije dostigao cifru od oko 1,000.000.- dinara.

Valja napomenuti da pravoslavni Slovenci ni od državnih ni od crkvenih vlasti nisu primali nikakve novčane subvencije. Pomagali su ih veliki dobrotvori Srbi i Slovenci.

Zahvaljujući zavisti katoličkih Slovenaca okupatorske vlasti su bile upozorene na taj crkveno - nacionalni rad i program. Specijalna policija je obratila na društvo osobitu pažnju i tražila da ce Družina raspusti. Nemačke vlasti su i dalje pratile rad ove družine i zabranile svako objavljivanje u novinama čisto crkvenih oglasa, a 1944.

godine zatvorile najpre šest odbornika, a kasnije i duhovnika o. Gorazda. Svi su ovi pravoslavni Slovenci bili prvo oterani na Banjicu. Od odbornika su dvojica streljani, a trojica poslati u logor u Dahau, gde su bili do svršetka rata. I pored toga Družina je i dalje radila.

Posle oslobođenja narodne vlasti su ustupile pravoslavnim Slovencima na upotrebu novu nemačku evangelističku crkvu kod Bajlonove pijace, zajedno sa ostalim prostorijama. Ruska ambasada je ustupila za preuređenje ove crkve celokupni inventar kapele iz Ruskog doma koji će ce preneti u Sloveniju, pošto ce veći deo pravoslavnih beogradskih Slovenaca vraća u svoju užu domovinu.

Družina pravoslavnih Slovenaca proširila je po oslobođenju, svoj rad na celu Sloveniju.

6. septembra 1945. godine dostavila je Svetom Arhijerejskom Sinodu plan o organizaciji i radu na širenju pravoslavlja u Sloveniji i umolila:

1) da ce organizacija i versko delanje u Sloveniji prepusti inicijativi samih Slovenaca;

2) da ce Slovenija administrativno podredi direktno Patrijaršiji u Beogradu;

3) da ce hitno pošalju u Sloveniju slovenački pravoslavni sveštenici koji će provesti organizaciju rasturenih crkvenih jedinica;

4) da ce u Ljubljani uspostavi Arhijerejsko namesništvo kao vrhovno upravno telo za celo područje rada u Sloveniji, koje bi bilo podređeno direktno Patrijaršiji a koje bi ce namesništvo kasnije pretvorilo u Slovensko - kanonsku eparhiju;

5) da to arhijerejsko namesništvo pored svoga parohiskog delokruga preuzme i vodi o. Gorazd i da ce tamo pošalje u činu arhimandrita a o. Tomaž u činu protojereja;

6) da ce sadanji paroh ljubljanski protojerej Bogdan Matković premesti iz Ljubljane;

7) da ce bar jednokratnom pomoći omogući odlazak sveštenicima Slovencima u Sloveniju;

8) obzirom na teške materijalne prilike Srpske pravoslavne Crkve, pravoslavni Slovenci će preuzeti svu materijalnu brigu oko organizacije pravoslavne crkve u Sloveniji;

9) da ce pravoslavni Slovenci, ukoliko ostanu u Beogradu podrede nadležnim parohijama.

Sveti Arhijerejski Sinod je tim povodom na sednici svojoj od 18. / 5. septembra 1945. godine pod br. 1578/zap. 438 odlučio da ce ovaj predlog dostavi u prepisu Njegovom Preosveštenstvu Episkopu G. Arseniju kao administratoru eparhije zagrebačke u čijem sastavu Slovenija u smislu propisa Ustava Srpske pravoslavne Crkve ima i dalje ostati dok ce ne stvori mogućnost za promenu ovih propisa u smislu prednjih predloga odbora pravoslavnih Slovenaca u Beogradu, s preporukom da u granicama zakonskih propisa izađe u susret zahtevima pravoslavnih Slovenaca...

Prema izveštaju jeromonaha Gorazda od avgusta meseca 1945. godine u Sloveniji je stanje pravoslavnih paroha sledeće:

Ljubljana. Čitavo vreme okupacije bio je paroh protojerej Bogdan Matković. Italijani nisu uopšte dirali crkvu. Čak je crkvena opština primala od Italije državnu subvenciju i delila je izbeglim pravoslavcima Slovencima i Srbima.

U Rogaškoj Slatini je kapela ostala čitava, a imovina je razgrabljena.

U Mariboru i Celju su crkve, prilikom dolaska Nemaca, do temelja porušene. Arhive i sav inventar crkvenih opština i parohija su potpuno uništeni. Jedino je u Celju ostalo jedno zvono koje čuva Muzej gradske opštine i neke od Predićevih ikona sa ikonostasa. U Celju na mestu gde je bila crkva postavili su Nemci bili vešala.

Stanje posle oslobođenja u Ljubljani je nepromenjeno. U Mariboru ce obnavlja crkveni život. Vernika koji su ce vratili iz logora ili iz izbeglištva kao stari ili novi pravoslavci ima po dosadašnjem popisu oko 1.000.- Popisivanje ce nastavlja. Pošto je arhiva potpuno uništena, nema matičnih knjiga, te ce na osnovu popisa stvaraju nove knjige...

U Celju vladaju istovetne prilike kao i u Mariboru i radi ce na obnavljanju crkvenog života. Vernika ima približno kao u Mariboru.

Među pravoslavnim u Sloveniji 10 odsto su Srbi; 20 odsto Rusi a 70 odsto Slovenci.

Stanje eparhija koje su bile pod italijanskom, bugarskom i mađarskom okupacijom

Dalmatinska eparhija

Kao što je već spomenuto u ovom izveštaju odlukom Svetog Arhijerejskog Sinoda br. 912 (zap. 299 od 6. juna 1945. godine postavljen je za administratora eparhije dalmatinske vikar Njegove Svetosti Patrijarha Njegovo Preosveštenstvo Episkop moravički G. Arsenije. Meseca septembra 1945. Njegovo Preosveštenstvo Episkop G. Arsenije posetio je Dalmaciju. Prema njegovom izveštaju od 9. oktobra 1945. godine stanje Srpske pravoslavne Crkve i Srpskog naroda u Dalmaciji bolje je nego u Lici, na Kordunu i Baniji. Dalmacija je bila pod italijanskom okupacijom. Italijani su činili dosta zla srpskom narodu, ali ipak tu ustaše nisu došle do izražaja, te nije bilo onih masovnih pokolja Srba kao na teritorijama gde su bili na vlasti samo Hrvati. Nažalost, dosta dalmatinskih Srba poginulo je u međusobnoj borbi. Računa ce da je u Dalmaciji ubijeno ili. poginulo u borbama oko 10 odsto srpskog stanovništva.

Pre rata je bilo u eparhiji dalmatinskoj oko 50 sveštenika. 20 od njih je ubijeno, 10 je otišlo u inostranstvo, a ostalo u eparhiji njih 20, te na ovakog sveštenika dolaze 2-3 parohije.

U Šibeniku je saborna crkva teško oštećena od bombardovanja te ce služi u grobljanskoj crkvi. U Splitu ce i dalje služi u jednoj dvorani, pošto je katedrala ostala nedovršena. U Zadru je porušena od bombe kapela koja je bila vezana sa crkvom, ali su, blagodareći jednom rimokatoličkom kanoniku, sačuvane gotovo sve utvari i

dragocenosti. U Kninu je porušena crkva od bombardovanja. Spaljena je crkva u s. Bribiru. Ostale seoske crkve cu ostale neoštećene.

Manastir Krka je potpuno sačuvan. Manastir je, osobito za vreme velike gladi, činio mnogo dobra narodu. Druga dva manastira Krupa i Dragović su oštećena i u njima do dolaska Njegovog Preosveštenstva Episkopa G. Arsenija nije bilo nikoga. Nastojatelj manastira Krupe je poginuo, a nastojatelj man. Dragovića je osuđen na 10 godina prisilnog rada. Njegovo Preosveštenstvo je postavio jednog jeromonaha za administratora parohije blizu Dragovića a drugog blizu Krupe, kako bi istovremeno vodili brigu i o manastirima...

Eparhija raškoprizrenska i smrt Episkopa Serafima

Raškoprizrenska eparhija je za vreme okupacije bila razdeljena na tri državna područja; najveći deo pripao je bio Albaniji (pod italijanskom okupacijom), a dva manja Srbiji i Bugarskoj. Ca onog dela koji je pripao Albaniji skoro jedna trećina srpskog stanovništva je emigrirala u Crnu Goru i Srbiju, jer su Arbanasi bili preduzeli masovno ubijanje Srba naseljenika, osobito pod Goleš planinom i u Mileševu. Sve naseljeničke crkve između Prizrena i Đakovice, srušene su. Isto tako srušena. je i crkva u Koriši gde su stanovnici starosedeoci. Manastir Devič je spaljen i razrušen, šuma posečena, imanje oduzeto. Ostali manastiri, osobito Dečani, pretrpeli su mnogo štete: ziratna zemlja im je skoro sva oduzeta, šume posečene i popaljene, vinogradi i voćnjaci posečeni i upropašćeni.

Preostalo srpsko stanovništvo je živelo u velikoj bedi, osobito u gradovima. Crkvena opština u Prizrenu učinila je mnogo za ublaženje bede prikupljanjem priloga i deljenjem pomoći sirotinji u novcu i ogrevu...

Pod br. 1702 iz 1942. godine Sveti Arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne Crkve umolio je blaženopočivšeg episkopa Serafima da podnese Svetom Arhijerejskom Sinodu izveštaj o svojim odlascima u Tiranu[8] i razgovorima s pretstavnicima tamošnjih crkvenih vlasti kao i o prilikama u njegovoj eparhiji, ali od blaženopočivšeg episkopa nije primljen nikakav odgovor.

[8] Episkop Serafim je bio u Tirani "krajem novembra 1941." i "od 1. do 30. juna 1942." Oba puta "posećivao je razne ministre i molio da ce puste internirani Srbi, ali bez uspeha".

Sveti Arhijerejski Sinod je u tri maha uputio blaženopočivšem episkopu veće sume novca radi podmirenja potreba raškoprizrenske eparhije (Br. 2873 / zap. 427 iz 1942.).

Posle sloma Italije Arbanasi su držali blaženopočivšeg episkopa Serafima mesec dana u kućnom pritvoru. Na intervenciju prizrenskih Srba Nemci su blaženopočivšeg episkopa oslobodili i on je posle toga otišao u Tiranu.

13. januara 1945. godine upokojio ce blaženopočivši episkop u Tirani ...

Odlukom Svetog Arhijerejskog Sinoda br. 1388 / zap. 326 od 16. / 3. avgusta 1945. za administratora eparhije raško - prizrenske postavljen je njegovo preosveštenstvo episkop mukačevsko - prjaševski G. Vladimir.

Stanje u eparhiji Bačkoj

Aprila 1941. godine Bačku su okupirali Mađari. Prilikom ulaska mađarske trupe su počinile velika krvoprolića u kojima je platilo glavom 2.140 Srba. Prvih dana okupacije izdata je naredba da svi Jevreji, Srbi i Cigani koji su ce doselili u Novi Sad i okolinu posle 1918. godine moraju u roku od tri dana napustiti mađarsku teritoriju. Sa sobom su mogli poneti samo po 30 penga po osobi. Srbi naseljenici cu u masama poubijani, a ostali zajedno sa porodicama pozatvarani u koncentracione logore. U najvećem od njih (u Šarvaru, u severozapad Mađarskoj) (nalazilo ce oko 12 000 duša Kasnije su ce mađarske vlasti smilovale i pustile na slobodu naseljeničku decu ispod 12 godina. Srpske porodice su ce otimale da dobiju ovu decu sna izdržavanje Sam Novi Sad primio je preko šest stotina dece. Srbe koloniste koji su ostali u logoru vlasti su izdavale na rad okolnim salašima kao poljoprivrednu radnu snagu. Na salašima su dobijali samo hranu a njihove nadnice ubirao je logor kao svoj prihod. Skoro svi Srbi činovnici otpušteni cu iz službe bez prava na otpremninu. Srpske pravoslavne crkvene opštine, osobito novosadske, krišom su davale novčane pomoći našim nezaposlenim ljudima koji nisu imali imanja ni rodbine. Imućniji Srbi davali su znatne mesečne novčane priloge u ovu svrhu.

Srpske kulturne ustanove su ili rasturene ili dobile komesare, kao što je bio slučaj sa Maticom Srpskom.

Prvih dana januara 1942. godine izvršeni su masovni pogromi u Žablju, Čurugu, Titelu, Gospođincima, i Mošorinu. Pred kraj istog meseca snašlo je to i Novi Sad. U tim pogromima je stradalo 3.417 Srba. Sve ovo je činjeno pod vidom istrebljivanja komunista. Međutim, platili su glavom najviđeniji i najimućniji Srbi a među njima 12 sveštenih lica. Leševi su, kao i u Hrvatskoj, većinom bacani u vodu.

Pravoslavna crkva bila je priznata ali je nad celom eparhijskom i manastirskom imovinom bio stavljen sekvestar. Jedino su parohiske sesije bile ostale van sekvestra i služile izdržavanju sveštenstva, činovništva, svešteničkih porodica i siročadi.

Ponovo ce pokušalo da ce osnuje autokefalna Mađarska pravoslavna Crkva. Saznavši za ove namere mađarske vlade, Njegova Svetost Rumunski Patrijarh G. Nikodim svojim pismom br. 1519 od 22. jula 1941. godine umolio je Sveti Arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne Crkve da na ovo nipošto ne dade pristanak, pošto pravoslavnih Mađara uopšte nema, nego bi ce ustanovljenjem Mađarske pravoslavne crkve ustvari sprovodila mađarizacija Srba, Rumuna i Rutena, koji žive na teritoriji Mađarske. Sveti Arhijerejski Sinod de tom prilikom zahvalio Njegovoj Svetosti Patrijarhu G. Nikodimu što de zatražio saradnju naše Crkve u ovom pitanju i izjavio da po pitanju osnivanja samostalne Mađarske pravoslavne Crkve stoji na istom stanovištu na kome i Rumunska pravoslavna Crkva.

U Budimpešti je osnovana "Viša grčko istočna bogoslovska škola" bez znanja ijednog od petorice pravoslavnih episkopa (trojice srpskih i dvojice rumunskih) čije su ce eparhije nalazile u Mađarskoj...

30. aprila 1943. godine Ministar prosvete pozvao je Preosvećenog Episkopa budimskog G. Georgija i Preosvećenog Episkopa bačkog G. Irineja i raspravljao s njima o mogućnosti osnivanja Ugarske pravoslavne crkve, i o imanjima pravoslavne

crkve u Mađarskoj. Preosvećeni G. G. Arhijereji su izjavili da bi ce za osnivanje samostalne Ugarske pravoslavne crkve morao po kanonima tražiti otpust od Srpske i Rumunske patrijaršije, a to ce za vreme rata ne može izvesti, pošto je Srpski Patrijarh lišen slobode i ne može ce sazvati Arhijerejski Sabor. U pogledu crkvenih imanja molili su da ce sa pravoslavnom Crkvom postupi isto onako kao što ce postupa i sa Rimokatoličkom. U protivnom smatraće da pravoslavna Crkva nije ravnopravna i da ce progoni.

U toku 1944. godine vraćeni su Njegovom Preosveštenstvu Episkopu bačkom manastiri Kovilj i Bođan, a jednoj naročito obrazovanoj crkvenoj komisiji episkopsko dobro Sirig. Uopšte ukoliko ce rat bližio kraju i bilo sve jasnije da će Nemačka propasti Mađari su bili popustljiviji prema Srbima. Još januara 1943. otpočela je od strane samih Mađara akcija da se prilike Srba poprave. Sa jednog sastanka mađarskih viđenih opozicionara kome su prisustvovali i Preosvećena G. G. Episkopi Georgije i Irinej, kao i izaslanici Ministra pretsednika i katoličkog Hercog Primasa upućen je mađarskoj vladi memorandum u kome ce izložila potreba da ce onemoguće strašni metodi koji su prema Srbima primenjivani i da ce ubuduće za pojedine slučajeve ne kažnjava ceo srpski narod, nego samo odgovorni krivci.

Pri novosadskoj crkvenoj opštini obrazovan je još 1941. socijalni odbor koji je prihvatio iz Šarvarskog logora 2996 srpske i slovenačke dece koda su sva smeštena po srpskim porodicama. Osim toga iz ovog logora smešteno je 647 starijih nesposobnih za rad Srba i Slovenaca. U samom Novom Sadu smešteno je bilo 615 dece i 47 starijih ljudi i žena. Kako je u logoru u Novom Sadu bilo mnogo tuberkulozne dece, otvorena je Eparhiska bolnica sa posebnim odborom koga je imenovao Preosvećeni Episkop bački G. Irinej. Za izdržavanje bolnice izvršen je dobrovoljni razrez na sve crkvene opštine eparhije bačke, fondove i ustanove. Bolnica je imala tri odeljenja za tuberkulozu pluća a i jedno za tuberkulozu kostiju. Pored toga obrazovana je i posebna ambulanta za besplatno lečenje i besplatno davanje lekova.

Na predlog i molbu bačkog velikog župana Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački je morao pristati da bude izabran za člana mađarskog Gornjeg doma, računajući da će ce sa toga mesta moći s većim autoritetom zauzimati za svoj narod.

Po oslobođenju Njegovo Preosveštenstvo je stavljeno u kućni pritvor zbog toga što je uoči pogroma u Novom Sadu potpisao jedan proglas u kome je osudio pokret otpora. Pošto je Njegovo Preosveštenstvo Episkop potpisao ovaj proglas na pritisak vojnih vlasti i varujući da će time, kako mu je bilo obećano, ublažiti sudbinu Srpskoga naroda.

Članovi Svetoga Arhijerejskog Sinoda su u više mahova molili da ce Njegovo Preosveštenstvo pusti na slobodu (Zap. 141 iz 1944.), ali bez uspeha. Prilikom jedne intervencije kod poverenika za unutrašnje poslove poverenik (Vlad. Zečević) je kratko izjavio: "Dosta što smo mu glavu sačuvali" (br. 189/zap. 70 iz 1945.) ...

Pod br. 2425/zap. 571 od 15. / 2. decembra 1945. umoljeno je Pretsedništvo Savezne vlade FNRJ za izveštaj da li je shodno svome saopštenju od 24. maja 1945. pribavilo podatke o okolnostima zbog kojih ce još uvek nalazi u zatvoru Preosvećeni Episkop Bački Gospodin Irinej. Istovremeno je umoljeno i Ministarstvo unutrašnjih poslova

FNRJ za odgovor po pitanju Svetog Arhijerejskog Sinoda od 21. avgusta 1945. godine da li ce odluka o amnestiji odnosi i na Preosvećenog Episkopa G. Irineja.

Najzad, 16. marta 1946. godine Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački G. Irinej izvestio je telegrafski Sveti Arhijerejski Sinod da je toga dana ponovo preuzeo dužnosti u svojoj eparhiji.

Za vreme mađarske okupacije uprava Eparhije Bačke trudila ce da ce sve vreme drži odredaba SP Crkve. Šta više, onaj deo eparhije bačke, koji je njoj pripao kada je Baranja posle prvog svetskog rata oduzeta od Mađarske i pripojena državi Srba, Hrvata i Slovenaca, nije za vreme mađarske vraćen Mađarima, niti je pripojen budimskoj eparhiji, nego je zadržan bačkoj. [Dopisano rukom En. Irineja?].

Već 19. / 6. marta 1946. godine Preosvećeni Irinej došao je u sednice Svetog Arhijerejskog Sinoda.

Ovim su ce prilike u eparhiji bačkoj normalizovale. Njegovo Preosveštenstvo Episkop G. Irinej je učinio nekoliko kanonskih poseta po eparhiji (Futog, Srbobran, man. Kovilj), prilikom kojih su uzele učešće ogromne mase sveta. Svakako da bi ce ovome stalo na put Njegovo Preosveštenstvo je prilikom dolaska na osvećenje kapele u Odžacima fizički napadnut. Tom prilikom Njegovom Preosveštenstvu nanete su teže povrede, a jepej Milenko Cvejanov izboden je nožem.

Stanje u Južnoj Srbiji po oslobođenju

2. decembra 1944. godine, pošto je Južna Srbija bila već očišćena od neprijatelja, Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski G. Josif umolio je Sveti Arhijerejski Sinod da ce preduzmu koraci kod građanskih i vojnih vlasti da ce Arhijerejima Južne Srbije dade mogućnost da ce sa svojim izbeglim sveštenstvom što pre vrati na svoje redovne dužnosti. Tim povodom umoljen je Poverenik nacionalnog komiteta za unutrašnje poslove da izda potrebna uputstva građanskim i vojnim vlastima u Južnoj Srbiji - Makedoniji da našim eparhiskim Arhijerejima i parohiskom sveštenstvu koje ce vraća na svoja predratna službena mesta i svima našim crkvenim organima izađe u susret i budu im pri ruci i po potrebi pruže nužnu zaštitu (br. 1571/zap. 215 1944.).

Prezidijalnim aktom br. 1671 od 30. decembra 1944. godine umoljen je Njegovo Preosveštenstvo Episkop G. Jerotej da se u slučaju potrebe privremeno primi administracije eparhijama skopskom i ohridsko - bitoljskom. Njegovo Preosveštenstvo Episkop G. Jerotej dao je na ovo svoj pismeni pristanak ali do izvršenja ovih odluka nije došlo. Jedan deo Južne Srbije proglašen je odmah kao posebna federalna jedinica pod imenom Makedonija.

Novim političkim pravcem i inaugurisanjem i nove makedonske narodnosti u ovoj federativnoj jedinici radi suzbijanja t. zv. velikosrpskog šovinizma ispoljile su se težnje onih elemenata, koji su se i ranije borili za Bugarsku političku orijentaciju u tim krajevima. Preuzevši masku makedonstva oni su stvorili tamo tako političko stanje koje bi imalo sasvim da isključi organizaciju i delovanje Srpske pravoslavne Crkve u tim krajevima. U tu svrhu je tamo odmah i organizovan i t. zv. inicijativni odbor za organizaciju pravoslavne crkve u Makedoniji. 22. januara 1945. godine stiglo je

Svetom Arhijerejskom Sinodu iz Skoplja prvo pismo ovog "Inicijativnog odbora", a na koje je Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski kao nadležni arhijerej odgovorio:

"Braćo i gospodo sveštenici,

Došlo mi je do ruku Vaše pismo od 3. I 1945. godine koje ste uputili Svetom Arhijerejskom Sinodu Srpske pravoslavne Crkve, čestitajući mu Božić. Iz ovoga vašega pisma vidi se:

a) da ste vas trojica određeni da vodite posao crkve sigurno sa zadatkom, da to bude privremeno dok se ne normalizuju stvari u crkvi;

b) da vi želite ostati na kanonskom stanovištu i propisima crkve, što svakoga koji se stara da crkvi i spasenju duše želi dobra, mora radovati, pa i mene kao vašega zakonito - kanonskoga Arhijereja;

v) dalje se vidi, da vi revnujete za stvar crkve, ali da se i prebacujete u svojim pravima - kada sebe stavljate na pijedestal samostalne i ravnopravne strane prema Svetom Arhijerejskom Sinodu.

Znam, da će vas ova moja primedba ljutiti ali vas činim pažljivim i savetujem da o svome stavu razmislite još jednom i sa više mirnoće takta i crkveno - pravnoga stanovišta, a ne sa momentalnoga i prolaznoga raspoloženja. Ovo Vam s pravom roditelja preporučujem, jer sam Vaš Arhijerej, i bivši osnivač škole kroz koju ste postali to što ste danas.

Ja sam sada momentalno zauzet neodložnim poslovima, a čim budem slobodan, postaraću se da se sa vama vidim ovde u Beogradu ili Skoplju.

Želeći vam svako dobro šaljem vam r. pozdrav i Božji blagoslov."

9. marta 1945. Sveti Arhijerejski Sinod je od "Inicijativnog odbora za organizaciju pravo crkve u Makedoniji" telegram koji u srpskom prevodu glasi:

"4. marta 1945. godine u glavnom gradu Makedonije Skoplju, sabrao se Makedonski crkveni Narodni s za raspravljanje važnih pitanja crkvenonarodnog kara karaktera. Delegati sabora iskazali su jednodušnu želju s pravoslavnih Makedonaca da se učini što je potrebno za što skorije proglašenje samostalne Makedonske pravoslavne crkve, tj. da se obnovi istoriska ohridska arhiepiskopija. Donoseći ovo rešenje od istoriskog značaja delegati se sinovski sećaju Pravoslavne crkve i njezine usrdnosti i mole da se pomogne i konačno privede u delo njihovo rešenje sa kanonsko - pravnog gledišta kao sveopšta želja jednog naroda koji je prolio svoju krv i dao nebrojane žrtve za dobijanje ne samo političke nego i crkvenonarodne slobode. Neka Gospod Isus Hristos ojača i utvrdi ljubav među svima slovenskim narodima i njihovim sv. crkvama. Br. 290, Inicijativni odbor za organizaciju pravoslavne crkve u Makedoniji - Izvršno telo Sabora."

Prema pisanju "Politike" (8. III 1945.) ovaj se sabor sastao na inicijativu makedonskih sveštenika "radi rešavanja aktuelnih crkvenih pitanja i obnavljanja makedonske

pravoslavne crkve" i na njemu de bilo prisutno oko 300 delegata iz cele Makedonije. Sabor je otvorio sveštenik Kiril Stojanov.

Ovim povodom kao i u vezi tekućih crkvenih pitanja 12. marta održana je u Beogradu Episkopska konferencija [... ] koja je donela zaključak da je akcija t.zv. Inicijativnog odbora za osnivanje samostalne makedonske pravoslavne crkve, kao i način ove akcije, a i sastav samog u Skoplju održanog sabora, nekanonski i da se o istoj akciji ne može ništa suditi, niti pretresati.

Sveti Arhijerejski Sinod se na sednici svojoj održanoj istoga dana saglasio pod br. 366 (zap. 94 iz 1945.) sa zaključkom Episkopske konferencije. Telegram inicijativnog odbora ustupljen je Njegovom Visokopreosveštenstvu Mitropolitu skopskom G. Josifu kao nadležnom Arhijereju sa molbom da ode u Skoplje i na licu mesta ispita čitavu ovu stvar i o ozbiljnosti ove akcije podnese svoj iscrpan izveštaj mišljenje i predlog.

Na traženje Svetog Arhijerejskog Sinoda da se izda putna objava Njegovom Visokopreosveštenstvu Mitropolitu skopskom G. Josifu za putovanje u Skoplje, Ministar unutrašnjih poslova je pod br. 173 od 17. marta 1945. odgovorio:

"Na Vaše traženje izloženo u aktu br. 360 od 13. marta 1945. god. izveštavate se da se zasada ne može izdati objava za putovanje u Skoplje Njegovom Visokopreosveštenstvu Mitropolitu Josifu.

Smatramo da je u ovo vreme bolje da Sveti Arhijerejski Sinod pozove izvestan broj sveštenika iz Makedonije koji bi podneli izveštaj o stanju u kome ce nalazi pravoslavna crkva kako u skopskoj eparhiji tako i u celoj Makedoniji. Svakako da bi na tom sastanku bilo govoreno i o povratku ne samo Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita skopskog Josifa nego i o povratku ostalih G. G. Arhijereja iz Makedonije.

Na ovaj bi način Sveti Arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne Crkve imao celokupan pregled crkve u Makedoniji, a ne samo skopske eparhije. Mi dobrovoljno uzimamo na sebe da do ovog sastanka između G. G. Arhijereja i sveštenika iz Makedonije dođe što pre i to u Beogradu u prisustvu G. G. Arhijereja, članova Svetog Arhijerejskog Sinoda. Dobro bi bilo da nam odgovorite da li primate naš predlog."

Sveti Arhijerejski Sinod je samo potvrdio prijem ovog akta i izrazio stanovište da bi trebalo što pre i neodložno dozvoliti svima Arhijerejima, sveštenstvu i od neprijateljskih vlasti proteranoj pastvi povratak u njihova ranija mesta službovanja i stanovanja (Zap. 137 iz 1945.).

2. aprila 1945. godine Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski G. Josif aktom MBR 74 iz 1945. godine dostavio je Svetom Arhijerejskom Sinodu sledeće:

"Čast nam je izvestiti Sveti Arhijerejski Sinod da smo u duhu odluke Patrijaršiskog upravnog odbora dana 30. marta o.g. obrazovali Crkveni sud za eparhiju skopsku i privremeno ga smestili u Vranju, dok ce ukaže prilika da ga možemo preneti u Našu raniju rezidenciju."

Sveti Arhijerejski Sinod je na sednici svojoj od 4. aprila/22. marta 1945. god. pod br. 574/zap. 148 uzeo ovo na znanje.

Posle posete članova Svetog Arhijerejskog Sinoda Kraljevskim namesnicima ponovo je zatraženo da ce Arhijerejima i sveštenstvu koje je proterano iz Makedonije odobri i olakša povratak na njihova mesta službovanja kako je to ugovorom o primirju sa Bugarskom predviđeno i da ce narodnim vlastima u srezovima koji su bili pod bugarskom okupacijom naredi da respektuju i ne ometaju odluke i naređenja eparhiskih crkvenih vlasti Srpske pravoslavne Crkve ...

Aktom Predsedništva vlade D. F. Makedonije br. 1228 od 25. jula 1945. godine dostavljeno je na adresu "Administratora srpske patrijaršije" pismo "Inicijativnog odbora za organizaciju pravoslavne crkve u Makedoniji" u kome ce kaže da je sveštenstvo skopske eparhije na svojoj redovnoj skupštini 18. jula 1945. godine uzelo pored ostalog u rasmatranje i "tendenciozna izazivanja od strane Mitropolita Josifa, administratora Srpske Patrijaršije" a naime 1) što šalje crkvama u federalnoj Makedoniji "Glasnik Srpske pravoslavne Crkve", 2) što je organizovao Crkveni sud eparhije skopske u Vranju i 3) što je on dodelio novčane pomoći za skopsku, zletovsko - strumičku i ohridsko - bitoljsku eparhiju.

Uzevši u svestrano rasmatranje gornje pojave u eparhijama u oblasti federalne Makedonije Sveti Arhijerejski Sinod je našao za potrebno da u interesu crkvenog poretka i jedinstva učini pod br. 1279/zap. 471 od 22. / 9. septembra 1945. godine sledeće konstatacije:

Eparhije u sadašnjoj federalnoj Makedoniji: skopska, zletovsko - strumička i ohridsko - bitoljska su redovnim i kanonskim putem prisjedinjene Srpskoj pravoslavnoj Crkvi o čemu svedoči Tomos Vaseljenske patrijaršije. Jurisdikcija Srpske pravoslavne Crkve nad ovim oblastima potvrđena je od sviju pravoslavnih crkava. Usled takvog stanja stvari svaka akcija koja ide na štetu kanonske jurisdikcije Srpske pravoslavne Crkve u tim krajevima kao i poricanje kanonskih prava zakonite i priznate Srpske jerarhije u pomenutim eparhijama neosnovana je i nekanonska i svi oni koji takvu akciju vode ili je podržavaju imaju snositi svu odgovornost pred kanonima i zakonima koji štite kanonski i crkveni poredak u Pravoslavnoj crkvi ...

Početkom 1946. godine pokret za stvaranjem avtokefalne Makedonske crkve počeo je slabiti i sve ce češće čuli glasovi o želji za autonomijom a ne avtokefalijom.

Od 8. do 10. maja 1946. godine održana je u Skoplju "skupština pravoslavnog makedonskog sveštenstva" na kojoj je vođena oštra borba između autokefalista i autonomista. Autonomisti su uspeli da ce u rezoluciju unese da ce traži ne autokefalija, nego samo "samouprava u rešavanju svih unutrašnjih crkveno - narodnih pitanja".

Ali pošto ce stvari nisu bitno promenile u pravcu kanonskog sređivanja, Sveti Arhijerejski Sinod je na sednici od 25. / 12. juna 1946. ostao pri svojoj odluci Pov. br. 1279 od 22. / 9. septembra 1945. g.

Sastanak Inicijativnog odbora sa Njegovom Svetošću Patrijarhom Gavrilom i Njegovim Visokopreosveštenstvom Mitropolitom G. Josifom i rezultat razgovora -

bio je razlaz, jer članovi Inicijativnog odbora bili su u svojim zahtevima konfuzni, drski i neodređeni! Sastanak je bio 7. XII 1946. Pretstavnici Inicijativnog odbora bili su sveštenici: Kiril Stojanov, Nestor Popov, sveštenik Mukajetov i još dva civilna lica.

Crna Gora

Crna Gora bila je 1941. godine okupirana od strane italijanske vojske.

Prvih dana okupatorske vlasti nisu preduzimale naročite mere prema narodu i sveštenstvu u Crnoj Gori. Izdata je bila naredba da ce svi vojnici koji su ce 17. aprila 1941. zatekli na vojnoj dužnosti smatraju ratnim zarobljenicima, i imaju biti internirani. Zauzimanjem Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita crnogorsko - primorskog G. Joanikija svi su ovi vojnici i oficiri pušteni na slobodu i nisu internirani.

U Crnu Goru je stigao veliki broj izbeglica i Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit je pokrenuo akciju prikupljanja priloga za izbeglice koja je, kraj sve materijalne bede, koja je vladala u Crnoj Gori, pokazala dobre rezultate.

Okupator je nešto kasnije bio pokušao pridobiti narodne mase za stvaranje t. zv. samostalne Crne Gore ali bez uspeha te je otpočeo sa terorom. Protiv ovog terora je Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit protestvovao kod komandanta okupatorskih trupa, koji je posle toga lično došao Njegovom VPreosveštenstvu, izjavio žaljenje i molio za izvinjenje u ime svoje i vojnika koji su nedela izvršili. (Izveštaj sveštenika Blaže Markovića, tužioca C. S. na Cetinju - Sin. br. 579/zap. 31 iz 1941.).

U mesecu julu 1941. godine vojnici italijanske okupacione sile znatno su oštetili eparhijsku zgradu. Tom prilikom su uništili sav inventar i veći deo arhive. Zatim su vojne vlasti zauzele zgradu za svoje potrebe i držale je sve do kapitulacije Italije. Na ime kirije za zgradu plaćeno je Eparhijskom upravnom odboru prvo po 3.000.- a kasnije po 5.000.- italijanskih lira mesečno. Ova je suma deljena svešteničkim siročadima čiji su očevi izginuli i svešteničkim porodicama čiji su hranioci internirani, zatim izbeglicama i ostaloj sirotinji.

Od jula 1941. pa sve do oslobođenja u Crnoj Gori je stalno trajala revolucija. Mnogi su manastiri i crkve oštećeni i opljačkani. U toku borbi spaljeni su konaci manastira Reževića, Gradišta, Župe, Bijele i Pive. Crkve i konaci manastira Ždrebaonika bili su porušeni od artiljerije ali je crkva kasnije popravljena, tako da je u njoj omogućeno vršenje sv. službe Božije. Manastir Morački je oštećen od bombardovanja a manastir Ostrog je isto tako pretrpeo dosta štete prilikom borbi.

Bilo je vremenskih perioda kad Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit nije imao veze ni s kim van Cetinja, a pogotovu sa udaljenijim krajevima eparhije (Izveštaj E. U. odbora na Cetinju br. 20 od 2. II 1944. g.)...

Pošto su srezove Pljevaljski i Prijepoljski eparhije dabrobosanske bili okupirali Italijani, Sveti Arhijerejski Sinod je umolio Njegovo VPreosveštenstvo da preuzme administriranje ovih namesništava (zap. br. 551 iz 1942.).

Sveti Arhijerejski Sinod sada ne raspolaže sa više podataka o stanju u Crnoj Gori za vreme rata, pošto su akta izgubljena.

Posle oslobođenja nije ce dugo ništa znalo o eparhiji crnogorsko - primorskoj i o Njegovom VPreosveštenstvu G. Mitropolitu Joanikiju. Pronosili su ce glasovi da je Gospodin Mitropolit odveden od strane Nemaca i čak da je poginuo. Sveti Arhijerejski Sinod ce povodom toga obratio AVNOJ-u i umolio za izveštaj o Njegovom VPreosveštenstvu (br. 188/zap. 69 iz 1945.).

Marta meseca pošta na Cetinju vratila je akt Svetog Arhijerejskog Sinoda br. 1672/44 upućen na adresu Njegovog VPreosveštenstva Mitropolita G. Joanikija sa oznakom "Adresat otputovao sa Nemcima". Posle toga Sveti Arhijerejski Sinod je zatražio od Crkvenog suda na Cetinju izveštaj o Njegovom VPreosveštenstvu kao i o arhijerejskom zameniku i zašto ce ovaj nikako ne javlja (zap. br. 120 iz 1945.).

Pošto ce o sudbini Njegovog VPreosveštenstva G. Joanikija nije ništa znalo, a da bi ce crkvenoverski poslovi eparhije crnogorsko-primorske normalizovali Sveti Arhijerejski Sinod je na sednici svojoj od 4. aprila/22. marta 1945. pod br. 572/zap. 145 odredio za administratora te eparhije Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolita skopskog G. Josifa.

Pošto su ce o Njegovom VPreosveštenstvu Mitropolitu crnogorsko - primorskom Joanikiju počele kasnije pronositi po Beogradu razne verzije, Sveti Arhijerejski Sinod je pod br. 359/zap. 321 od 6. juna ponovo molio Ministarstvo unutrašnjih poslova za izveštaj o Njegovom VPreosveštenstvu Mitropolitu.

Po nalogu Njegovog VPreosveštenstva Mitropolita G. Josifa posetili su 11. juna 1945. Ministra unutrašnjih poslova DFJ g. Vladu Zečevića, protojerej Ivan Kaluđerović i g. Dušan Dožić izvestili ga da je Patrijaršija sa privatne strane saznala da je Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit crnogorsko-primorski G. Joanikije 10. juna doveden iz Zagreba u Beograd i da ce nalazi u zatvoru. Istovremeno su u ime Crkve umolili da ce o Gospodinu Mitropolitu povede računa na taj način što bi bio smešten u jednom od manastira i što bi mu ce dozvolilo primanje paketa od Patrijaršije.

Kada je objavljena odluka o amnestiji Sveti Arhijerejski Sinod je aktom br. 990 iz 1945. umolio Versku komisiju da preko Ministarstva unutrašnjih poslova sazna i Svetom Arhijerejskom Sinodu dostavi izveštaj o tome šta je sa Njegovim VPreosveštenstvom Mitropolitom G. Joanikijem i da li je odluka o amnestiji obuhvatila i Njegovo VPreosveštenstvo.

Ni na jedan akt kojim ce Sveti Arhijerejski Sinod interesovao za Njegovo VPreosveštenstvo G. Joanikija nije primljen nikakav odgovor.

Prvi izveštaj protojereja Nikole Markovića, člana Crkvenog suda na Cetinju Svetom Arhijerejskom Sinodu datiran je 15. avgusta 1945.. Prema tome izveštaju, Cetinje je oslobođeno 13. novembra 1944. Uoči toga dana Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit G. Joanikije sa nekoliko mesnih sveštenika i činovnika crkvenog suda napustio je rezidenciju i otputovao u pravcu Podgorice. Do kraja novembra bio de između Podgorice i Skadarskog jezera. Tu mu ce pridružilo još 50[9] sveštenika i početkom decembra pošli su, preko Sandžaka za Bosnu.

[9] Prema novijim podacima kojima raspolaže Mitropolija Crnogorsko-Primorska, a koji ce proveravaju, kao i brojna svedočanstva, 70 sveštenika išlo je sa Mitropolitom Joanikijem. Od njih ce u Crnu Goru vratio samo jedan (o. Marko Kusovac), dok su "svi ostali pobijeni, prvenstveno od komunista" - Prim ured.

Narodnooslobodilačka vojska ušla je u oblast crkve preko Verske komisije koja ce pojavila kao organ Crnogorskog antifašističkog veća narodnog oslobođenja. U versku komisiju su ušle sve tri veroispovesti. Od pravoslavnih u njoj stalno zasedavaju protojerej Jovan Radović, kao pretsednik i sveštenik Đorđe Kalezić, kao sekretar Komisije. Komisija je zaposela Mitropolitov stan, a njegov kabinet je uzela za kancelariju.

Na poziv Verske komisije 14. i 15. juna 1945. godine održana je u Nikšiću sveštenička skupština na kojoj je prisustvovalo 78 sveštenih lica. Skupština je dostavila Svetom Arhijerejskom Sinodu rezoluciju u kojoj ce traži:

1) da ce pravoslavna crkva u Jugoslaviji organizuje tako da budu ravnopravni svi pravoslavni bez obzira na nacionalnu pripadnost,

2) da ne može primiti za administratora crnogorsko-primorske eparhije Mitropolita skopskog G. Josifa zbog njegovog tobož protivnarodnog rada i zbog toga što smatra da im je on nametnut, nego traži za administratora Episkopa timočkog G. Emilijana,

3) da, pošto stvarno ne postoji arhijerejski zamenik ni Crkveni sud u eparhiji crnogorsko - primorskoj sveštenstvo osniva svoje privremeno svešteničko udruženje koje će predložiti arhijerejskog zamenika da on u sporazumu sa administratorom, ukoliko to bude Episkop Emilijan, oživi crkveni život u Crnoj Gori i uspostavi iskrene odnose sa tamošnjim državnim vlastima,

4) da svešteničko udruženje preuzme inicijativu za saziv svešteničke skupštine svih pravoslavnih sveštenika u Jugoslaviji radi osnivanja centralnog svešteničkog udruženja sa zadatkom da hitno reguliše položaj pravoslavne crkve u našoj zemlji i odnose između Federativne Jugoslavije i naše pravoslavne Crkve, pošto to

nije učinio današnji Sveti Sinod pravoslavne Crkve i da takvo držanje Svetog Sinoda ne odgovara interesima naroda i sv. Crkve, preko koje ce ne mogu sprovoditi nikakve velikosrpske šovinističke ideje,

5) da ce izvede demokratsko crkveno uređenje tako da ce izmeni Zakon i Ustav Srpske pravoslavne Crkve kako bi ce dalo pravo narodu i sveštenstvu da direktno učestvuju u izboru svih crkvenih pretstavnika.

Sprovodeći ovu rezoluciju, pretsednik svešteničkog udruženja Petar Kapičić umolio je Sveti Sinod da sprovede u život odluke donete ovom rezolucijom i izjavio da će Sveštenička uprava preuzeti upravu crkve do dolaska administratora i određivanja arhijerejskog zamenika za koga predlaže člana Crkvenog suda u penziji Milana Mihailovića, a dotle da ce prepiska sa eparhijom crnogorsko - primorskom vrši preko uprave sveštenstva.

Pod br. 1288 od avgusta 1945. upućen je od Predsedništva Svetog Arhijerejskog Sinoda telegram proti Nikoli Markoviću ia Cetinju i pitanje, je li zgodno i kada da Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit G. Josif učini kanonsku posetu Cetinju.

Istovremeno je od Ministarstva za Crnu Goru traženo odobrenje da Njegovo Preosveštenstvo Mitropolit G. Josif može otputovati ia Cetinje.

Protojerej Nikola Marković je od Verske komisije na Cetinju dobio pismenu instrukciju: "Odgovor na Vašu depešu br. 1288 od 4. avgusta 1945. koju ste primili iz Beograda treba da bude: "Svetom Arhijerejskom Sinodu - Beograd. Predlažemo da ce pridržavate rezolucije sveštenstva crnogorskog donešene u gradu Nikšiću 15. juna t.g. i mi ostajemo dosledni njenim zaključcima." Prednje vam dostavljamo radi znanja i upravljanja. Sekretar, svešt. Đ. Kalezić".

Tako je put Njegovog VPreosveštenstva Mitropolita G. Josifa u Crnu Goru onemogućen.

10. decembra 1945. godine članovi Svetog Arhijerejskog Sinoda konferisali su sa Ministrom unutrašnjih dela Vladom Zečevićem pored ostalog i po pitanju neredovnog crkvenog stanja u Crnoj Gori. U vezi s tim razgovorom odlučeno je da ce jednom pretstavkom zamoli savezna vlada da ce intervencijom državnih vlasti suzbije samovolja sveštenika u Crnoj Gori, uvede redovno stanje i omogući uspostava i funkcija zakonitih vlasti Srpske pravoslavne Crkve obzirom na zakonsku činjenicu da je Srpska pravoslavna Crkva jedna i nerazdeljiva kako u našoj zemlji tako i van teritorije naše zemlje na koje ce njena kanonska jurisdikcija proteže (bp. 2401 zap. 551 iz 1945.).

Kampanja Uprave svešteničkog udruženja i Verske komisije nije prestala ni posle objavljivanja ostavke Njegovog VPreosveštenstva Mitropolita G. Josifa na administratorstvo i odluke Svetog Arhijerejskog Sinoda po rezoluciji sveštenstva donesenoj u Nikšiću.

Da bi ce ova kampanja suzbila Crkveni sud ia Cetinju tražio je izjašnjenje sveštenstva: poštuje li odluke Svetog Arhijerejskog Sinoda i hoće li izvršavati naređenja Crkvenog suda. Poziv suda nije došao do svih sveštenika, jer ce u namesništvima nalaze sveštenici koje je namestila Verska komisija i koji sabotiraju rad Crkvenog suda i sudska naređenja ne saopštavaju sveštenstvu. Izvesni sveštenici nisu primili poziv, a oni koji jesu ne smeju dati glasa od sebe, jer ce boje represalija Verske komisije kao državne ustanove, ovo tim pre što u Crnoj Gori sveštenici primaju od države po 2.000.- dinara mesečne pomoći ...

Ipak uprkos svih teškoća Crkvi sud je uspeo da organizuje posao i danas ima punu vezu sa svim arhijerejskim namesnicima sem sa Kolašinskim. Ova namesništva vade korespodenciju sa Crkvenim sudom i poslovi, s obzirom na današnjicu i teške posledice rata dosta normalno teku. Sa Kolašinom nije uspostavljana veza, jer je prota Simonović opozicija.

Verska komisija još jednako ignoriše postojanje i rad Crkvenog suda. Neće da održava službenu vezu. Odbija prijem zvaničnih akata, pa čak i onih akata koje Crkveni sud preko nje uputio Ministarstvu prosvete po izričnom nalogu onoga

Ministarstva. Tako Komisija shvaća svoju dužnost u pitanju koordinacije između Crkve i Države. To veliko dejstvo ima na Svešteničko udruženje, koje još jednako sabotira rad Suda.

Na predlog protojereja Nikole Markovića Njegovo VPreosv. Mitropolit skopski G. Josif, kao administrator tor eparhije crnogorsko - primorske uputio je pretsedniku vlade Narodne republike Crne Gore apel da se Verska komisija ne meša u unutrašnje poslove Crkve i da državna vlast objavi narodu i sveštenstvu da je za crkvena pitanja nadležan Sveti Arhijerejski Sinod i Crkveni sud (br. 766/zap. 6. iz 1946.).

Docnije je Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit G. Josif objavio preko Glasnika poziv svemu sveštenstvu Crne Gore da ce ima pokoravati naredbama zakonitih crkvenih vlasti i izjasniti ce ostaje li uz Crkvu ili ne. Ovo je uglavnom imalo dobrih posledica. Sem neznatnog broja samovoljaca sveštenstvo je poziv prihvatilo i uz Crkvu ostalo. - Dolaskom u zemlju Njegove Svetosti Patrijarha G. Gavrila Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit G. Josif dao je u Sinodu ponovo ostavku na administraciju ove Eparhije - što je takođe pobudilo crnogorsko sveštenstvo na povraćaj zakonitom redu.

Dolazak Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Gavrila u otadžbinu

Po završetku rata Sveti Arhijerejski Sinod dugo nije imao nikakvih vesti o sudbini Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Gavrila. Tek posle više meseci saopšteno je 7 jula 1945 godine usmeno od strane zvaničnih pretstavnika Ministarstva unutrašnjih dela da ce Njegova Svetost javio našim državnim vlastima i izvestio ih da mora ostati neko vreme u inostranstvu radi lečenja.

Na osnovu ove vesti Pretsedništvo Svetog Arhijerejskog Sinoda je u saglasnosti sa prisutnim članovima Svetog Arhijerejskog Sinoda: Njegovim Preosveštenstvom Episkopom G. Nektarijem i Venijaminom 14. jula 1945. godine pod Pov. br. 9. iz 1945. preko Ministarstva unutrašnjih poslova DFJ uputilo pismo Njegovoj Svetosti u kome ga je, izjavivši svoju radost povodom njegovog oslobođenja, umolilo da ce što pre vrati u otadžbinu i zauzme mesto poglavara Srpske pravoslavne Crkve i u zajednici sa Svetim Arhijerejskim Sinodom i Saborom pristupi rešavanju vrlo važnih pitanja za našu crkvu (Zap. br 362 iz 1945.).

Na sednici svojoj 5. septembra /23. avgusta 1945. godine Zap. br. 362 iz 1945. godine Sveti Arhijerejski Sinod je ovo uzeo s odobrenjem na znanje.

26. avgusta Ministarstvo inostranih poslova pod Pov. 3159 izvestilo je Sveti Arhijerejski Sinod da je od naše ambasade u Parizu primilo telegram u kome ce javlja da ce Njegova Svetost Patrijarh Gospodin Gavrilo, prema izveštaju naše vojne misije u Parizu, nalazio do 27. jula ove godine u Salcburgu odakle ce prebacio za Italiju. Prema izveštajima iz Berna Njegova Svetost Patrijarh ce do 20. avgusta nalazio još uvek u Italiji.

2. novembra 1945. godine Ministarstvo inostranih poslova je pod OBr. 7942 iz 1945. izvestio Sveti Arhijerejski Sinod da ce Njegova Svetost Patrijarh nalazi u Londonu i da je Ministarstvo spremno da preko Jugoslovenske ambasade u Londonu dostavi Njegovoj Svetosti poziv Svetog Arhijerejskog Sinoda da se vrati u zemlju. S obzirom

na to Sveti Arhijerejski Sinod nije imao nikakvog saznanja o tome da li je pismo Pretsedništva Svetog Arhijerejskog Sinoda stiglo u ruke Njegove Svetosti odlučeno je pod zap. br. 510 od 10. decembra da ce uputi Njegovoj Svetosti ponovno pismo u kome je Njegova Svetost Patrijarh umoljen da ce "po želji celog otačastvenog Episkopata što pre vrati u otadžbinu i zauzme mesto Poglavara Srpske pravoslavne Crkve i u zajednici sa Svetim Arhijerejskim Sinodom i Saborom i Patrijaršiskim savetom pristupi rešavanju vrlo važnih pitanja za našu Svetu Crkvu."

Iako je ovo pismo poslato Njegovoj Svetosti u jednom primerku preko Ministarstva inostranih poslova FNRJ a u jednom preko Ministarstva unutrašnjih poslova FNRJ, Sveti Arhijerejski Sinod nije dobio nikakvog odgovora na ova dva pisma niti je imao saznanje da li je to pismo prispelo u ruke Njegove Svetosti, jer od rečenih Ministarstava ni od jednog nije primio nikakvog obaveštenja da li je to pismo uručeno Njegovoj Svetosti. Tim povodom Episkopska konferencija je na svojoj sednici održanoj 19. / 6. Š 1946. izjavila svoje mišljenje da bi zbog neuspeha da ce sa Njegovom Svetosti stupi u vezu trebalo izaslati u inostranstvo posebnu delegaciju Svetog Arhijerejskog Sinoda i Patrijaršiskog upravnog odbora radi uspostavljanja ove preko potrebne veze sa Njegovom Svetosti tim pre što predleže izveštaji, da je Njegova Svetost teško bolestan.

Sveti: Arhijerejski Sinod je pod br. 760/zap. 1 od 19. / 6. marta 1946. godine umolio Pretsedništvo Savezne vlade i Ministarstvo inostranih poslova FNRJ da omoguće Svetom Arhijerejskom Sinodu odašiljanje jedne delegacije u inostranstvo radi posete Njegove Svetosti i potrebnih ličnih savetovanja sa Njegovom Svetosti po pitanju mogućnosti njegovog dolaska u otadžbinu obzirom na njegovo zdravstveno stanje. Ovu delegaciju od tri člana trebalo bi da sačinjavaju jedan od pravoslavnih srpskih Episkopa kao delegat Svetog Arhijerejskog Sinoda, jedan član Patrijaršiskog upravnog odbora i lični lekar Njegove Svetosti g. Dr. Pavle Drecun iz Beograda, koji je istovremeno i bliži rođak Njegove Svetosti.

Vlada FNRJ nije odobrila odašiljanje ove delegacije. Od toga vremena pa sve do dana 19. avgusta 1946. godine Sveti Arhijerejski Sinod nije imao nikakvih vesti o Njegovoj Svetosti. Dana 19. avgusta primilo je Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit skopski G. Josif prvu vest od Njegove Svetosti da je na putu iz Rima dana 10. avgusta stigao u Prag i da će prema savetu lekara ostati neko vreme na lečenju u Karlovim Varima, da je sam i bez ikoga i moli da mu ce pošalje jedno svešteno lice koje će ga dopratiti u Beograd. Pretsedništvo Svetog Arhijerejskog Sinoda izaslalo je odmah u Prag u susret Njegovoj Svetosti protojereja Ivu Kaluđerovića upravnika Patrijaraškog dvora i dr. Pavla Drecuna ličnog lekara Njegove Svetosti, koji ce posle posete u Pragu odmah vratio u Beograd i podneo izveštaj o povoljnom zdravstvenom stanju Njegove Svetosti. Kako je rešavanje pitanja izdanja dozvole za ulazak u zemlju a posle višekratnih intervencija trajalo više od mesec dana Njegova Svetost Patrijarh srpski Gospodin Gavrilo stigao je iz Praga avionom a u pratnji protojereja Ive Kaluđerovića u Beograd dana 14. / 1. novembra 1946. godine gde je od članova Svetog Arhijerejskog Sinoda i većine Eparhiskih Arhijereja, koji su bili stigli na Episkopsku Konferenciju koja je bila zakazana za 16. novembar 1946. kao i od mesnog sveštenstva i blagočestive pastve radosno i svečano dočekan. Odmah po dolasku Njegova Svetost je preuzela sve svoje dužnosti kao Patrijarh Srpski, Arhiepiskop Pećski i Mitropolit Beogradsko - Karlovački.

Sveti Arhijerejski Sabor

Ovaj izveštaj koji obuhvata ceo ratni period od 6. aprila 1941. pa do 9. maja 1945., zatim period od potpunog oslobođenja naše otadžbine i pobede nad neprijateljem pa do danas, dakle period od preko šest godina jedva je mogao u najkraćim potezima, da prikaže rad Svetog Arhijerejskog Sinoda i život naše sv. Srpske pravoslavne Crkve, i naše verne pastve u borbi protiv ratnih stihija, koje su našem crkvenom i narodnom životu ostavile tešku i nezapamćenu pustoš. Novi događaji u otadžbini koji su nastali posle oslobođenja a koji su iz osnova promenili celokupan državni, politički pa i društveni život, doneli su Crkvi Srpskoj nove tegobe, koje cu posle ratnog pustošenja postale još teže, jer ih je Crkva posle svih preživelih ratnih i poratnih događaja dočekala potpuno nespremna i u najtežim okolnostima i preko dve godine još uvek bez svoga starešine, Njegove Svetosti Patrijarha ...

Narod Srpski pokazao je i u ovim teškim danima svoju privrženost svojoj svetoj pravoslavnoj Crkvi kupeći ce oko sv. hramova kao nikad, gde je dobivao svagda iskrene i prave utehe. Tu ljubav i privrženost naš narod pokazuje prema svojoj sv. Crkvi nesmanjeno i danas znajući i videći da je Crkva vršeći svoj božanski poziv dostojno očuvala u svima prilikama ovih teških događaja svoje dostojanstvo i obraz svoj.

Pojave nedisciplinovanosti sveštenstva od kojih su ozbiljnijeg karaktera one u Makedoniji i Crnoj Gori posledica su političkih uticaja i to one u Makedoniji sa otvorenom tendencijom da ce naruši jedinstvo Srpske pravoslavne Crkve, a one u Crnoj Gori su često lokalnog karaktera i međusobnih razmirica. Bilo je pokušaja da ce slične razmirice raspire i na teritoriji Srbije na svešteničkim konferencijama održanim u Leskovcu, Užicu, Novom Sadu pa i na drugim mestima no u tom ce nije uspelo jer je sveštenstvo prozrelo te političke tendencije.

U novije vreme počeli su izvesni politički ljudi i organi državnih vlasti sazivati svešteničke konferencije, nastojeći da na ovim konferencijama izazovu razdor između sveštenstva i episkopata, razbiju jednodušnost crkvene discipline i tako i samu Crkvu uvedu u profanu politiku. Na žalost bilo je nekih neozbiljnih i zavedenih sveštenika, koji su ce poveli za onakvim nametnutim im vođama, ali je ostalo sveštenstvo u celini prozrelo ovu tendencioznu akciju i ostalo na dostojnoj visini svoga svešteničkog poziva. Da bi ce dalje takva akcija u korenu suzbila Sveti Arhijerejski Sinod je svojim raspisom od 23. / 10. decembra 1946. br. 3659 zabranio sazivanje i držanje svešteničkih konferencija političkih ljudi i odredio je da sveštenstvo može učestvovati samo na onim svešteničkim konferencijama, koje su legalnim putem prema propisima Ustava Srpske pravoslavne Crkve (čl 154 t 17) sazvane.

Prošle su četiri godine rata a od oslobođenja još više od dve godine a da ce najviše zakonito prestavništvo Srpske pravoslavne Crkve, Sveti Arhijerejski Sabor nije mogao sastati u redovno zasedanje da reši teške zadatke pred kojima naša crkvena uprava stoji. Potrebe našeg crkvenog života zahtevale su neminovno da ce čim pre pristupi rešavanju tih zadataka. Ali teške prilike u kojima ce nalazila Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo za vreme celog rata, a i posle završenog rata nisu dozvoljavale to Sretnim povratkom Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Gavrila (ila u otadžbinu dana 14. / 1. novembra 1946. i preuzimanja Patrijaraških dužnosti i te su smetnje sada hvala Bogu prestale Na tri meseca pred dolazak Njegove

Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Gavrila nemajući tada još nikakvih vesti o Njegovoj Svetosti, Sveti Arhijerejski Sinod je zakazao za dan 16. novembar 1946. godine Episkopsku Konferenciju, da bi ce na ovoj rasmotrile opšte prilike naše sv. Crkve i donele potrebne odluke o najvažnijim pitanjima, koja nisu daljeg odlaganja trpeli. Baš neposredno pred ovu Konferenciju 14. novembra 1946. godine stigao je Njegova Svetost u Otadžbinu. Pošto su i svi Eparhiski Arhijereji bili na okupu u Beogradu, to je tava Episkopska Konferencija koja je počela rad na zakazani dan po jednodušnoj odluci sviju članova Konferencije pretvorena u sednice Svetog Arhijerejskog Sabora. Ovo vanredno zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora odpočelo je 6. / 19. novembra 1946. i posle održane tri sednice završeno je dana 23. / 10. novembra 1946. Na ovim sednicama rasmotrene su samo opšte prilike naše Crkve i zaključeno da se Sveti Arhijerejski Sabor sastane u redovno zasedanje 11. / 24. aprila 1947. Prema intencijama zaključaka Svetog Arhijerejskog Sabora i po jednodušnoj odluci Svetog Arhijerejskog Sinoda od 15. / 28. novembra 1946. Sin. br. 3184/zap 471 iz 1946. zaključeno je da ce u interesu naše sv Crkve uspostavi kontakt naše crkvene i državne uprave radi rešavanja gorućih crkvenih pitanja, pa je umoljena Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo da nađe podesan način da ce ovaj kontakt sa državnim vlastima uspostavi Njegova Svetost je u pratnji članova Svetog Arhijerejskog Sinoda VPreosvećenog Mitropolita skopskog G. Josifa i Preosvećenog Episkopa zvorničkotuzlanskog G. Nektarija dana 6. decembra po novom kalendaru 1946. posetio u tu svrhu pretsednika vlade FNRJ i tom prilikom izložio mu u glavnom potrebe naše Crkve i primio obećanja da će ce po svima pitanjima povesti detaljniji razgovori.

Dana 22. / 9. januara 1947. Pretsednik savezne vlade FNRJ vratio je posetu Njegovoj Svetosti Patrijarhu Srpskom, Gospodinu Gavrilu i tom prilikom posle ponovljenih razgovora o potrebama Srpske pravoslavne Crkve izjavio želju, da mu ce te potrebe u glavnim crtama prikažu u jednoj pretstavci, kako bi sa svojim saradnicima mogao sva ta pitanja rasmotriti i učiniti što treba. Na osnovu ovoga razgovora Sveti Arhijerejski Sinod je uputio dana 3. II 1947. Sin. br. 321 iz 1947. pretstavku i u devet tačaka izložio glavna pitanja koja bi ce imala za uređenje pravilnih odnosa između Crkve i Države rešiti i to:

1) da se sačuva jedinstvo pravoslavne Crkve u našoj Državi, i da ce suzbiju sva politička strujanja koja idu za tim, da se to jedinstvo razbije. Kao primer tim tendencijama navodimo slučaj u narodnoj republici Maćedoniji, gde još nisu redovne kanonske crkvene vlasti sve do sada mogle biti uspostavljene i gde ce pokazuju otvorene težnje za neku vrstu separatizma, kozi koji nije u interesu ni naše Crkve ni naše Države;

2) da se uredi konačno pitanje veronaučne nastave u osnovnim, srednjim i njima sličnim školama i to

a) da ce osigura i održava tačno programsko vreme i mesto za veronaučne časove, jer ce u praksi i mimo propisa čl. 25 Ustava FNRJ održavanje veronauke pod raznim izgovorima sprečava (i onemogućuje;

b) da ce načelno reši pitanje načina postavljanja veroučitelja i njihovo izdržavanje;

3) da ce rasprave i urede sva pitanja, koja su u vezi sa načinom osiguranja sredstava za izdržavanje Crkve i njezinih prosvetnih i školskih. ustanova,

4) Da ce politički ne progone sveštenici Srpske pravoslavne Crkve, a onima koji su osuđeni da im ce po mogućnosti kazne ublaže ili oproste;

5) da ce sve crkvene zgrade koje su od državnih ili narodnih vlasti zaposednute a neophodne su potrebe Crkve, vrate crkvenim ustanovama i organima za njihovu upotrebu, odnosno da ce za one, koje Crkvi ne bi za sad trebale, osigura odgovarajuća naknada na ime kirije;

6) da se obezbedi nesmetano vršenje dužnosti i sveštenoradnja crkvenim organima i da suzbiju samovolje pojedinih mesnih organa narodnih vlasti, koja dovode često do nepoželjnih i štetnih sukoba;

7) da ce crkve i crkvene zgrade sa dvorištima oslobode svih dažbina a iza osnovu čl 29 novog zakona o porezima;

8) da se stave van snage naredbe državnih vlasti koje onemogućuju pravoslavnoj Crkvi srpskoj nesmetano vođenje parohijskih matica - protokola za njezino unutrašnje poslovanje, der su te matice neosporna svojina Crkve,

9) da ce čim pre organizuje centralna državna verska komisija pri pretsedništvu vlade FNRJ koja bi imala da otpočne rad prema propisima proglašene Uredbe i da se tako olakša rad na raspravljanju svih međusobnih pitanja i održavanju normalnih odnosa između Crkve i Države.

Pretsednik savezne vlade FNRJ izaslao je dana 22. / 9. III 1947. u licu Petra Stambolića bivšeg ministra finansija NP Srbije i generala Ljubodraga Đurića zamenika glavnog sekretara Predsedništva savezne vlade u Patrijaršiju svoje emisare radi usmenih razgovora po svima pitanjima iznesenim u pomenutoj pretstavci. Razgovorima su prisustvovali uz Njegovu Svetost Patrijarha Srpskog Gospodina Gavrila članovi Svetog Arhijerejskog Sinoda Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit skopski G. Josif i Preosvećeni episkop niški G. Jovan, v.d. glavnog sekretara protojerej Nikola Alagić i referent Svetog Arhijerejskog Sinoda protojerej Hranislav Đorić. Ovom prilikom ce u razgovorima dotaklo sem u prestavci navedenih pitanja i drugih pitanja, koja je za pravilan život Crkve i za pravilan odnos Crkve i Države potrebno odmah rešiti. O svim tim razgovorima kao i o rezultatima njihovim Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo daće usmena saopštenja Svetom Arhijerejskom Saboru.

Podnašajući ovaj svoj izveštaj Svetom Arhijerejskom Sinodu je čast umoliti Sveti Arhijerejski Sabor da ovaj izveštaj koji obuhvata šestogodišnji period blagoizvoli uzeti na znanje i odobriti.

Iz sednice Svetog Arhijerejskog Sinoda 28. / 15. III 1947. godine.

Pretsednik Svetog Arhijerejskog Sinoda

AEM i PATRIJARH SRPSKI, Gavrilo

Članovi:M. JosifEmilijanEp. IrinejEp. JovanNektarije

Arhiv Sinoda F. Š. br. 16/47 g.

PRILOZI

ZAPISNIK

sednice redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora održane 20. aprila/3. maja 1947. godine u Beogradu u Patrijaršiskom dvoru pod pretsedništvom Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Gavrila.

Na sednici su prisutni svi G. G. Eparhiski Arhijereji, osim Preosvećene G. G. Episkopa: budimskog Georgija, žičkog Nikolaja, dalmatinskog Irineja i amerikansko - kanadskog Dionisija.

Zapisnik današnje sednice vodi Njegovo Preosveštenstvo Episkop zletovsko - strumički Gospodin Vikentije.

Pošto je pročitana molitva "Hristos Voskrese", Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo, otvara današnju sednicu u 9 časova pre podne.

Na poziv pretsednika, sekretar Svetog Arhijerejskog Sabora, Preosvećeni Episkop budimljanski Gospodin Valerijan čita zapisnik sedme sednice redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora

Zapisnik ce prima bez primedbe i potpisuje ce.

Njegova Svetost G. Patrijarh izveštava da je na dnevnom redu izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda o radu od 1941. do 1946. godine.

Sveti Arhijerejski Sabor uzima na znanje.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop banatski G. Damaskin čita izveštaj Odbora određenog za pregled rada Svetog Arhijerejskog Sinoda od 1941.-1946. godine kodi glasi ovako

1. Podneseni izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda treba da sadrži njegov rad za vreme od 1941. godine do danas. Ali kako su ce u ovom vremenu odigrali važni i sudbonosni događaji po našu Crkvu i narod, koji su bili od presudnog značaja i za rad Svetog Arhijerejskog Sinoda, to je ovo ne samo izveštaj o radu Svetog Arhijerejskog Sinoda, nego i prikazivanje istorijskih događaja koji su ce desili u životu naše Crkve i

naroda od početka okupacije naše zemlje od neprijatelja do danas. Tako ce ovaj izveštaj bitno razlikuje od ranijih izveštaja Svetog Arhijerejskog Sinoda i po dužini vremena koje obuhvata, i po obilnosti materijala koji ce u njemu sadrži i, najzad, po opširnosti sa kojom ce, potpuno opravdano, iznose i objašnjavaju događaji.

Na 300 strana, u 98 odeljaka, raspoređenih u dva dela, izlaže ce u ovom izveštaju istorijat Srpske Crkve, njene jerarhije, sveštenstva i naroda za minulih šest godina. U izveštaju i prilozima izneseni su mnogi i značajni podaci o ovim događajima i pomenute gotovo sve važnije činjenice; sačuvani su od zaborava mnogi detalji ovih istorijskih događaja i mnoge ličnosti, naročito imena nevino postradalih jeraraha, sveštenika i sveštenomonaha Srpske Crkve i prikupljen delimično materijal o stradanju celog našeg naroda; registrovana je i ogromna materijalna šteta koju je naša Crkva pretrpela u toku rata, kao i rušenje naših svetinja i nenaknadivi gubici naših crkveno - istorijskih i umetničkih spomenika. A u vezi sa svim ovim u ovom izveštaju ce prikazuje i rad Svetog Arhijerejskog Sinoda, usmeren na zaštitu interesa Svete pravoslavne Crkve.

2. U ovom izveštaju Svetog Arhijerejskog Sinoda ima izvesnih podataka i navoda koji ce priloženim primedbama Njegove Svetosti Patrijarha G. Gavrila ispravljaju. Takve su sledeće ispravke:

a) U vezi saopštenja izveštaja na strani 8 i 9, gde ce govori o ovlaštenju, datom od strane Njegove Svetosti Patrijarha Njegovom zameniku, Njegova Svetost Patrijarh G. Gavrilo primećuje: "Da je netačno izneseno u tom raspisu, da je on dao onakova ovlaštenja Njegovom Visokopreosveštenstvu Mitropolitu skopskom G. Josifu, jer je on tom prilikom samo zamolio Njegovo Visokopreosveštenstvo, da pomogne vikarne episkope, a naročito u pitanju smeštanja sveštenika izbeglica";

b) U vezi saopštenja izveštaja, strana 16, o sumi u iznosu 4.681.000 dinara i 64.1/2 napoleona, kao i o sumi u iznosu od 474.581 dinar, koji su novac poneli načelnik finansiskog odelenja g. Rista Grđić i šef kabineta Njegove Svetosti kao režisr Svetog Arhijerejskog Sinoda, i sklonili ga, u sporazumu sa nastojateljem manastira Ostroga, u gornji manastir, a koji su novac odmah Nemci pronašli i zaplenili, - Njegova Svetost Patrijarh G. Gavrilo primećuje da "ništa nezna o ovome novcu, niti je on koga ovlastio da ovaj novac nosi iz Beograda";

v) Po predmetu ovlaštenja Njegove Svetosti Patrijarha, datog za saziv sednice Svetog Arhijerejskog Sinoda, a što ce sadrži u izveštaju na strani 27, - Njegova Svetost G. Patrijarh izjavljuje da "prilikom posete koje su mu učinili 7. VII. 1941. članovi Svetog Arhijerejskog Sinoda on nije nikad dao sa svoje strane saglasnost za redovan sastanak Svetog Arhijerejskog Sinoda niti pismeni ni usmeni ni zvanično ni privatno, jer bi to značilo bežati sa straže. On je samo rekao Preosvećenoj G. G. Arhijerejima: "A Vi braćo Arhijereji u ovim čemernim danima štogod učinite, učinićete za dobro naroda i to će Vam ce priznati, samo ne zaboravite da svaki za sebe nosi odgovornost". A na slično saopštenje izveštaja, strana 26, da je takvo ovlaštenje dato preko bivšeg komesara Ministarstva pravde Momčila Jankovića (prilog 1 strana 18), Njegova Svetost G. Patrijarh izjavljuje "da on g. Momčilu Jankoviću nije nikad dao takove izjave kao da je pred njim pristao na saziv Svetog Arhijerejskog Sinoda za vreme dok je on u zatočenju".

3. Što ce tiče samog rada Svetog Arhijerejskog Sinoda, iz izveštaja ce vidi da nije bilo permanentnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sinoda, te je dosta poslovanja bilo prezidijalno; tako su rešavani mnogi predmeti i slati raspisi. Ali naknadno sve je ovo prolazilo kroz sednice Svetog Arhijerejskog Sinoda.

4. Kako ce iz izveštaja vidi, nisu u potpunosti završeni predmeti koji su predati Svetom Arhijerejskom Sinodu na proučavanje i izvršenje sa poslednjih zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora; u prilogu broj 10 pomenuti su ti predmeti, a u izveštaju su izneti razlozi koji ovo opravdavaju.

5. Najveći deo važnijih predmeta koji ce u izveštaju detaljno objašnjavaju već su prikazani na ovom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora, bilo kao posebni predmeti, bilo u vezi sa drugim predmetima, i time su oni već primljeni na znanje i odobreni od Svetog Arhijerejskog Sabora. Takvi su sledeći predmeti: pitanje takozvane Hrvatske pravoslavne crkve, prekid odnosa sa Rumunskom pravoslavnom crkvom i sa Svetim Sinodom Ruske zagranične Crkve, izveštaj o odnošaju naše Crkve sa Ruskom Patrijaršijom, otpuštanje mukačevsko - prjaševske eparhije iz kanonske veze naše Crkve i njeno prisajedinjenje Ruskoj Crkvi, predaja pravoslavne Češke i moravsko - šleske eparhije na privremenu upravu Ruskoj Patrijaršiji, pripajanje novih oslobođenih teritorija dalmatinskoj i gornjokarlovačkoj eparhiji, donašanje pravilnika za sveštenoradnje, pitanja koja ce tiču bogoslovije i odluke o veronaučnoj nastavi u narodnim i srednjim školama. Druge grupe su predmeti koji ce pominju u izveštaju, a koji će tek biti izneseni pred Sveti Arhijerejski Sabor; takav je projekat novog Ustava Srpske pravoslavne Crkve koji je izradila komisija za izmenu crkvenog zakonodavstva. Najzad, ima i predmeta koji ce pominju u izveštaju Svetog Arhijerejskog Sinoda a o kojima nije bilo i neće biti posebnog saopštenja i raspravljanja na ovom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora. Takvi su sledeći predmeti: saopštenje o crkvenim prilikama u Južnoj Srbiji Makedoniji i o radu Svetog Arhijerejskog Sinoda u vezi sa ovim, odluke o redukciji crkvenojerarhiskih službenika i o materijalnoj pomoći izbeglom sveštenstvu i izbeglicama uopšte, zarobljenicima i postradalim krajevima za vreme rata.

6. Na kraju treba pomenuti da ce iz ovog izveštaja mogu konstatovati dve utešne pojave: prvo, da je od početka rata do danas među arhijerejima Srpske pravoslavne Crkve bila bratska sloga i jednodušnost, a tako isto, većim delom, i među sveštenstvom, sa izvesnim izuzetkom, premda je bilo pokušaja sa strane da ce to jedinstvo razbije; i drugo, da je Srpska pravoslavna Crkva i u ovom periodu vremena, kao i uvek, išla pravim putem, svojim svetosavskim putem, ne skrećući sa njega i ne dopuštajući da bude zavedena - a što je sve ovo u našem Srpskom narodu i pravilno ocenjeno i odobreno.

Ceneći sam rad Svetog Arhijerejskog Sinoda u tom smislu, mora ce priznati da on u ovom teškom vremenu nije propustio da uradi ono što je trebalo uraditi i što su prilike nalagale, i da je to u najviše slučajeva bilo gotovo jedino što ce moglo uraditi u interesu naše Crkve i naroda. To ce može reći o radu Svetog Arhijerejskog Sinoda od početka okupacije pa sve do poslednjih dana, kada je na čelu sa Njegovom Svetosti Patrijarhom preuzeo mere da ce zaštite prava naše Crkve i obezbedi zadovoljenje duhovnih potreba našega pravoslavnog Srpskog naroda.

Podnoseći ovaj izveštaj, odbor predlaže Svetom Arhijerejskom Saboru za odluku sledeće:

Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne Crkve za 1941.-1946. godinu prima ce na znanje sa primedbama Njegove Svetosti Patrijarha Gospodina Gavrila.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački G. Irinej moli da može naknadno u izvesnim tačkama dopuniti i ispraviti izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda u pogledu eparhije bačke.

Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit skopski G. Josif uzima reč da govori o primedbama Njegove Svetosti Patrijarha G. Gavrila.

I. izjavljuje da od Njegove Svetosti nije dobio izričito ovlašćenje za preuzimanje uprave, ali ga je Njegova Svetost zamolio da pomogne vikarne episkope u njihovom radu. On je to i činio. Ovo je naglasio i na konferenciji sa Dimitrijem Ljotićem i ostalima da govori samo u svoje ime i da iskazuje samo svoje lično mišljenje. Misli da ce ne može reći da ce njegov postupak ne bi mogao pravdati i da je za osudu.

II. Što ce tiče novca Sveti Sinod je ovo spomenuo što je morao na osnovu pismenog izveštaja Riste Grđića šefa finansiskog odeljenja i Dušana Dožića šefa kabineta Njegove Svetosti Patrijarha i taj novac nije stavljen na teret Njegovoj Svetosti nego je rečeno samo da je taj novac okupator oduzeo. I zbog toga prima primedbu Njegove Svetosti.

III. Što ce tiče zasedanja Svetog Arhijerejskog Sinoda, uvek je stojao na stanovištu da ce bez Njegove Svetosti ne može ništa raditi i da ce nijedna ciglja iz crkvene zgrade ne može izvaditi. Mi smo insistirali da ce sazove Sabor s tim da Sabor može sazvati samo Sinod pod pretsedništvom Patrijarhovim. Međutim Nemci su tražili saziv Sinoda kako nam je to izjavio Momčilo Janković. Na kraju saglasio ce, da ce sazove Konferencija Episkopa, ali s tim da članovi Sinoda odu kod Njegove Svetosti i pozvani su episkopi članovi Sinoda uz uslov da im ce osigura dolazak i povratak u Beograd. Za karakteristiku cele ove akcije navodi samo ovo: Pozivi su dostavljeni Komesarijatu oko 8 časova uveče, a već u 4 časa po podne istoga dana je oficir Gestapoa bio u Tuzli i pozvao Episkopa Nektarija da ce spremi za polazak u Beograd. Još pre sastanka Sinoda ce čulo da Sinod treba da ce osudi komunizam i zbaci Patrijarh i Episkop Nikolaj. Mi smo zauzeli poznati stav. Nismo hteli da damo izjavu protiv komunizma, a o Patrijarhu nismo hteli da govorimo. Kada smo otišli u Rakovicu, Njegova Svetost Patrijarh nas je dočekao ljutito i sa izjavom da pošto nije slobodan ne može dati nikakvo ovlaštenje. Mi smo posle toga otišli. Članovi Svetog Sinoda su ispočetka većali bez mene, a posle su pozvali i njega i šta više dali mu i izvesno ovlaštenje.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop timočki G. Emilijan govori ukratko o teškoćama Svetog Sinoda.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop niški G. Jovan između ostalog je rekao da je najveća teškoća bila da ce nađe zakonski osnov za rad Svetog Arhijerejskog Sinoda. Da Sveti Sinod nije to učinio, Crkva bi bila obezglavljena. Članovi Sinoda preduzeli

rad i među njima nije bilo razmimoilaženja. Istina, Sinod nije bio u permanenciji, ali zbog toga poslovi nisu trpeli, a moralo ce u onim kritičnim vremenima biti u eparhiji.

Njegova Svetost Patrijarh G. Gavrilo odma na početku ističe da je svojim primedbama hteo samo da ispravi netačnosti, a nikako da prigovara. Nemci nisu imali nikakvih skrupula. Kada su ga Nemci doveli u Beograd bio je izložen raznim ispitivanjima, saslušanjima i mučenjima i stavljeno mu je na teret na sve što ce dovodilo u vezu sa paktom i ratom. Izjavljivao je na sve to da nije bio ni političar ni vojskovođa i da ce bavio samo crkvenim poslovima i vodio brigu samo o Crkvi. Njegova Svetost naglašuje da je insistirao na sazivu Svetog Arhijerejskog Sabora navodeći da je posle propasti svih autoritativnih faktora ostala jedino Crkva koja je mogla preko Arhijereja i sveštenstva raditi u interesu reda i poretka. Crkva je to mogla činiti samo preko Sabora koji ima pun avtoritet, a nikako preko Sinoda, jer je Sveti Sinod samo izvršni organ Sabora. Zbog toga nije Njegova Svetost pristala na saziv Sinoda nego samo na saziv Sabora. Nemci su to uvideli 1943. godine, ali je tada već bilo kasno. Momčilo Janković je izdao lažan akt, Njegova Svetost je to znao i zbog toga je bio ljut. Predlagali su mu da ce načini bolestan, ali i to je odbio. Zbog toga je onako dočekao članove Sinoda i ostale episkope u Rakovici. Nemci su ce prema njemu ponašali bez ikakvih skrupula i gledali su da ubiju duh. To je bilo teško trpeti. Zbog toga ponovo izjavljuje da svojim primedbama nije hteo da prigovara nego samo da ispravi netačnosti. Za vreme okupacije držanje Svetog Arhijerejskog Sinoda i Arhijereja bilo je besprekorno i za svaku pohvalu.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački G. Irinej čita ispravku na izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda u pogledu eparhije bačke i to 1) što ce odnosi na njegovo članstvo u Gornjem Domu, 2) domaći pritvor i 3) da ce za vreme okupacije održi teritorija eparhije bačke.

Posle iscrpene diskusije Sveti Arhijerejski Sabor rešava:

Izveštaj Svetog Arhijerejskog Sinoda Srpske pravoslavne Crkve za 1941.-1946. godinu prima ce na znanje sa primedbama Njegove Svetosti Patrijarha i ispravkama Njegovog Preosveštenstva Episkopa bačkog Gospodina Irineja.

Posle primljenog izveštaja Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski Gospodin Josif zahvaljuje članovima Svetog Arhijerejskog Sinoda na jednodušnosti i ljubavi i ostalim Arhijerejima koji su pomagali rad Svetog Arhijerejskog Sinoda ljubavlju i jednodušnošću i iskrenom saradnjom.

Isto tako blagodari i Njegovoj Svetosti Patrijarhu na izraženom priznanju.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop niški Gospodin Jovan zahvaljuje Bogu što je podario snage i zdravlje da ce sve izdrži što ce izdržalo i što smo mogli da budemo primer sveštenstvu i što ce narod uzda u Crkvu.

Najzad izjavljuje Odboru, koji ce potrudio oko proučavanja izveštaja i isti pravilno shvatio izreče zahvalnost

Pošto je ovim dnevni red iscrpen Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo zaključuje sednicu u 12 časova i 45 minuta i iduću zakazuje za 22. april/ 5. maj 1947. godine u 9 časova pre podne.

Pretsednik Svetog Arhijerejskog Sinoda

AEM i PATRIJARH SRPSKI, Gavrilo

Članovi:Mitropolit skopski JosifEpiskop bački IrinejEpiskop timočki EmilijanEpiskop niški JovanEpiskop zvorničko-tuzlanski NektarijeEpiskop braničevski VenijaminEpiskop banatski DamaskinEpiskop šabački SimeonEpiskop admin. Eparhije raškoprizrenske VladimirEpiskop zletovsko - strumički VikentijeEpiskop moravički ArsenijeEpiskop budimljanski Valerijan

IIZAPISNIK

sednice redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora održane 22. aprila/5. maja 1947. godine u Beogradu, pod pretsedništvom Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Gavrila.

Na sednici su prisutni svi G. G. Eparhiski Arhijereji, osim Preosvećene G. G. Episkopa: budimskog Georgija, žičkog Nikolaja, dalmatinskog Irineja i amerikansko - kanadskog Dionisija.

Zapisnik današnje sednice vodi Njegovo Preosveštenstvo Episkop moravički Gospodin Arsenije.

Pošto je očitana molitva "Hristos Voskrese", Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo, otvara današnju sednicu u 9 časova pre podne.

Na poziv pretsednika, sekretar Svetog Arhijerejskog Sabora, Preosvećeni Episkop zletovsko - strumički Gospodin Vikentije čita zapisnik osme sednice redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora.

Zapisnik ce prima bez primedbe i potpisuje ce.

Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo, pretsednik odbora za dnevni red, čita dnevni red za današnju sednicu:

Izmene i dopune Crkvenog Ustava.

Njegova Svetost Patrijarh G. Gavrilo predlaže, da ce kao prva tačka dnevnog reda stavi:

Položaj eparhija naših na teritoriji N. R. Makedonije.

Sveti Arhijerejski Sabor odlučuje:

S obzirom na važnost ovoga pitanja prima ce predlog Njegove Svetosti Patrijarha G. Gavrila. Njegova Svetost Patrijarh G. Gavrilo iznosi razgovore, koji su vođeni sa članovima Inicijativnog odbora i o njihovim zahtevima.

Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski G. Josif iznosi istorijat pregovora vođenih sa članovima Inicijativnog odbora, i da je jednom od tih članova pisao očinsko i drugarsko pismo, da ne čine nepromišljenosti, jer će ce stvar teško moći ispraviti i da ce je sastajao i sa drugim licima, od kojih je jedan bio mnogo drzak. Ti članovi su čak tražili pomoć i od Njegovog Preosveštenstva Episkopa G. Sergija prilikom njegovog boravka u Beogradu, za osnivanje avtokefalne Makedonske crkve, ali ih je on odbio. A prilikom dolaska kod Njegove Svetosti bili su mnogo drski, hteli su čak i da diktiraju i stavljali su pitanje Njegovoj Svetosti, da li On priznaje makedonski jezik, na što im je on odgovorio, da je to samo narečje, i da oni pretstavljaju samočinnoje zborišče sonmišče. Mitropolit G. Josif rekao im, da bi oni morali u prvom redu primiti svoje Arhijereje s kojima bi posle mogli raspravljati o tim pitanjima. Dalje javlja, da su ce oni javljali i G. G. Episkopima Vikentiju i Venijaminu, sa zahtevima da budu pozvani u Sveti Arhijerejski Sabor. Oni u opšte postavljaju toliko zahteva, da oni sami ne znaju šta hoće, tako da kad je jedan sveštenik u crkvi Sv. Dimitrija u Bitolju spomenuo Njegovu Svetost Patrijarha G. Gavrila, pocepali su ce sveštenici tri protiv tri. Dalje, referiše, da je general - major Đurić naročito zastupao interese Inicijativnog odbora i tvrdio da su oni, koji ce javljaju Patrijarhu Srbi, a ne Makedonci.

Predlaže da ce to pitanje ostavi otvoreno, dok ce ono ne reši kanonskim putem, a dotle ne birati Episkope i da ce ostane pri ranijoj odluci sinodskoj iz 1945. godine.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop G. Vikentije slaže ce sa Gospodinom Mitropolitom Josifom. Navodi da su ga neki sveštenici pozdravljali, ali im je on samo zahvalio. Jedan je čak molio da ga rukopoloži, ali ga je odbio.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop banatski G. Damaskin predlaže da ce u tom pitanju interveniše kod vlade.

Njegova Svetost Patrijarh G. Gavrilo odgovara, da je pitanje crkve u N. P. Makedoniji prilikom vođenja pregovora sa izaslanicima vlade, bilo na dnevnom redu kao prva tačka, ali nije ce uspelo u tome. A što ce tiče zahteva Inicijativnog odbora i drugih visokih funkcionera N. R. Makedonije, da ce Crkva naša nazove jugoslovenskom, Njegova Svetost Patrijarh je odgovorio, da naziv Srpska pravoslavna Crkva datira iz najdavnijih vremena, da je Srpska Crkva kao takva poznata svima pravoslavnim Crkvama u svetu, koje takođe imaju nacionalne nazive, pa da prema tome naziv naše Crkve ne može biti jugoslovenski, nego samo Srpski. Protivnom postupiti značilo bi menjati istoriju. Srpska pravoslavna Crkva nije nikad bila eksponent kakvog velikog srpskog šovinizma, kako ce to u javnosti iznosi. Ona bi dozvolila da ce Makedonci

postavljaju za sveštenike, kao što je to i u prošlosti činila. Ne može, prema tome biti govora o kakvom šovinizmu srpskom, jer ce eparhija skopska i ne naziva Srpskom, već samo "pravoslavna eparhija skopska". Mogli bi ce birati i novi odbori i novi saveti, u koje bi ušli Makedonci. Što ce pak tiče federativnog uređenja Crkve, ono već postoji u našoj Crkvi, jer na primer Srpski Patrijarh kad dođe u Skoplje ne može služiti liturgiju dok ne dobije dozvolu od nadležnog Arhijereja. Njegova Svetost Patrijarh G. Gavrilo potseća na slučaj Bugarske Ekzarhije, kako je Njegovo Blaženstvo Ekzarh G. Stefan posle 72 godine na kolenima molio Carigradsku Patrijaršiju da skine šizmu sa Bugarske pravoslavne Crkve. Zato Inicijativni odbor mora dobro, da odmeri svoje postupke.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop niški G. Jovan slaže ce sa Njegovim VPreosveštenstvom Mitropolitom G. Josifom, da to pitanje ostane otvoreno, i da Sveti Arhijerejski Sabor sankcioniše sve ono, što su po tom pitanju dosada radili Sveti Arhijerejski Sinod na čelu sa Njegovom Svetosti Patrijarhom.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop timočki G. Emilijan predlaže, da Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit G. Josif i Njegovo Preosveštenstvo Episkop G. Vikentije otputuju u svoje eparhije.

Njegovo VPreosveštenstvo Mitropolit G. Josif javlja, da su ce oni već ranije obraćali vladi po tom pitanju, ali mu je odgovoreno, da je to zbog saobraćaja nemoguće. A osim toga Vlada nije bila za to raspoložena.

Njegova Svetost Patrijarh G. Gavrilo predlaže, da Sveti Arhijerejski Sabor pošalje akt Vladi, sa molbom da omogući Njegovom VPreosveštenstvu Mitropolitu G. Josifu i Njegovom Preosveštenstvu Episkopu G. Vikentiju, da mogu otputovati u svoje eparhije.

U vezi izveštaja Svetog Arhijerejskog Sinoda i usmenih referata Sveti Arhijerejski Sabor odlučuje:

Prima ce predlog Njegove Svetosti Patrijarha G. Gavrila, da ce pošalje pretstavka Saveznoj vladi, da ce Arhijerejima Skopskom i Zletovsko - Strumičkom, omogući povratak u njihove eparhije, kako bi ce na osnovu kanona i zakonitih prava Srpske pravoslavne Crkve uspostavio crkveni poredak i redovno stanje u pravoslavnoj Crkvi u Makedoniji.

Umoliti Njihova Preosveštenstva G. G. Episkope Emilijana, Jovana i Vikentija, da sa glavnim sekretarom Svetog Arhijerejskog Sinoda izrade pretstavku.

IIIZAPISNIK

sednice redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora održane 30. aprila/13. maja 1947. godine u Beogradu, pod pretsedništvom Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gospodina Gavrila.

Na sednici su prisutni svi G. G. Eparhiski Arhijereji, osim Preosvećene G. G. Episkopa: budimskog Georgija, žičkog Nikolaja, dalmatinskog Irineja i amerikansko - kanadskog Dionisija.

Zapisnik današnje sednice vodi Njegovo Preosveštenstvo Episkop moravički Gospodin Arsenije.

Pošto je očitana molitva "Hristos Voskrese", Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo, otvara današnju sednicu u 9 časova pre podne.

Na poziv pretsednika, sekretar Svetog Arhijerejskog Sabora, Preosvećeni Episkop zletovsko - strumički Gospodin Vikentije čita zapisnik četrnaeste sednice redovnog zasedanja Svetog Arhijerejskog Sabora.

Zapisnik ce prima bez primedbe i potpisuje ce.

Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo predlaže da ce kao prva tačka dnevnog reda stavi:

Poseta Koliševskog pretsednika vlade N. R. Makedonije.

Sveti Arhijerejski Sabor odlučuje:

Sveti Arhijerejski Sabor prima predlog Njegove Svetosti Patrijarha Gospodina Gavrila

Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo izveštava Sveti Arhijerejski Sabor, da je o Srpskoj pravoslavnoj Crkvi u N. P. Makedoniji govorio i sa pretsednikom Vlade, sa inicijativnim odborom i Vlahovim i sa pretsednikom vlade N. R. Makedonije Koliševskim. Pobijao je njihova mišljenja, da je Srpska pravoslavna Crkva tek 1912. godine proširila svoju duhovnu vlast na Makedoniju, već mnogo ranije. Iznosi izvod razgovora koji je tom prilikom vođen, i koji glasi:

"Maja 10. oko sedam i po sati po podne došao je kod mene sveštenik Milan Smiljanić i saopštio mi je, da iste večeri u 8 1/2 časova žele da dođu na razgovor đeneral Ljubodrag Đurić i Koliševski, pretsednik Vlade Republike Makedonije. Đeneral Đurić izrazio je preko Smiljanića želju, da razgovor bude bez prisustva Mitropolita Josifa

Tačno u 81/2 časova došli su Đurić i Koliševski Primljeni su bili u zvaničnom kabinetu. Razgovoru je prisustvovao i Smiljanić, koji je učestvovao u diskusiji i u izvesnim momentima branio naše crkveno stanovište

Posle prestavljanja i upoznavanja, đeneral Đurić rekao je, da je Pretsednik Koliševski došao u cilju, da sa mnom razgovara po pitanju crkvenom u Makedoniji. Ja sam na to rekao: Milo mi je što mi ce dala prilika da ce sa g. Koliševskim poznam i da im ja stojim na raspoloženju.

G. Đurić, kao i ranije, vatreno je izlagao ranije ropsko stanje Makedonskog Naroda, žučno kritikovao velikosrpsku propagandu, koja je kako reče, taj dobri narod nemilosrdno ugnjetavala. Sad je Makedonski Narod dobio, veli, punu slobodu i on želi i svoju crkvu da uredi po svom nahođenju i da ima svoje crkvene vlasti i organe.

G. Koliševski je opširno izlagao stanje u kome su Makedonci trpeli od veliko - srpske, veliko - bugarske, velikogrčke i dr. propagandi i oborio ce žučno na organe veliko - srpske propagande, koje je, reče, Mitropolit Josif bio glavni faktor, pa za to oni hoće, da imaju u Crkvi svoje ljude - domorodce.

U dugoj diskusiji, koja je trajala više od dva sata, ja sam dokazivao, da Srpska pravoslavna Crkva nije pravila razlike, već je materinskom brigom tretirala sve pravoslavne u svima oblastima podjednako, pa i one iz Makedonije. Navodio sam sve one koristi, koje je Crkva u Makedoniji doprinosila, pa i rad Mitropolita Josifa, naročito u vezi sa Bitoljskom bogoslovijom. Naglasio sam da je Crkva versko - moralna ustanova, koja je vekovima ustanovila svod poredak i taj ce poredak ne može i ne sme narušavati pod utiskom momentalnih političkih prilika i uticaja. Izložio sam, da sve autokefalne crkve na Istoku imaju kanonsko i dogmatsko jedinstvo, koje ce mora održavati i čuvati u svima pa i u našoj Crkvi.

U toku diskusije naglasio sam, da je Arhijerejski Sabor pod pretsedništvom Patrijarha najviša naša Crkvena vlast i da ce prema odredbama kanonsko - zakonskim u delu Makedonce mora uspostaviti redovno crkveno stanje, a u buduće život i rad Crkve razvijaće ce kao što ce razvijao čitavih dvadeset vekova, i ako su ce političke prilike menjale, države ce zasnivale, ukidale i obnavljale. Mi iz naše Crkve nemamo nikakve namere, da ograničavamo ili sprečavamo političko - državni život Makedonaca, već naprotiv, Crkva će ih kao svoje pravoslavne sinove pomagati u njihovom razvoju. Napomenuo sam o unutrašnjoj upotrebi makedonskog dijalekta, u punoj slobodi njihovoj u izboru njihovih eparhiskih i crkvenoopštinskih saveta i odbora, o kandidatima koji ispunjavaju kanonsko - zakonske uslove, o nazivima parohija, Eparhija, opština i dr. crkvenih nadleštava.

G. Koliševski veli da narod i sveštenstvo su podeljeni, jedni hoće autokefaliju, a drugi autonomiju i da to s pravom traže. G. Đurić ga je energično pomagao.

Ne zaboravite, rekoh, da je to sastavni deo Srpske Patrijaršije i da je Srpska Patrijaršija do toga prava došla redovnim putem, kao što je to pravo Pećka Patrijaršija vekovima upražnjavala, pa ce neće i ne može toga prava odreći ni u buduće.

Kad je Đurić pokušao, da predoči štetu za Pravoslavnu Crkvu, ako Patrijaršija ne popusti želji, kako reče, sveštenstva i naroda u Makedoniji, Koliševski je, kao nekom pretnjom, izjavio, da u Pirinskoj Makedoniji ima vladika Boris, koji će biti gotov da ce Makedoncima stavi u službu. Ja sam na to rekao ovo. "Imajte na umu, gospodine pretsedniče, da je taj Boris klirik tuđe crkve, koja nema nikakva prava, da ce upleće u naše unutrašnje crkvene poslove. Naša Crkva nema fizičkih sretstava da sprečava nasilja i nezakonitosti, ali ja Bac uveravam, da ni jedna od pravoslavnih Crkava ne može i neće priznati jednu takvu odmetničku avanturu".

Posle dosta mučne diskusije, Koliševski a naročito Đurić, skrenuo je pitanje na ličnosti. Obadva su kategorički izjavili da je povratak Mitropolita Josifa u Makedoniju nemoguć, jer je protiv njega ceo Narod i celo sveštenstvo. Ja sam na to reagirao naglasivši, da je protiv Mitropolita Josifa neki inicijativni Odbor, koji je za nas u Crkvi bez ikakvog zvaničnog svojstva, a što ce tiče sveštenstva i Naroda, kada bi ce slobodna volja izrazila, bila bi ogromna većina za Mitropolita Josifa. Koliševski, očevidno nezadovoljan mojim reagiranjem , reče: "Ako bi ce Mitropolit Josif pojavio

u Makedoniji, on bi bio linčovan". Možda, rekoh, ako bi Vi kao pretsednik Vlade naredili da дa linčuju". Koliševski je ogorčeno od sebe odbijao, da bi on što tako mogao učiniti. Đurić je kategorički zahtevao, da ce Mitropolit Josif premesti na drugu Eparhiju. Izložio sam, da ce jedan Arhijerej ne može lišiti svoje Eparhije bez pristanka ili eventualne osude. Ako Mitropolit Josif ima kanonsko - zakonske krivice, neka ce optuži i Arhijerejski Sabor će ga suditi. Inače za političko - građanske krivice, ako ih ima, Arhijerejski Sabor te krivice ne sudi, već to čine političko građanske vlasti. Đurić veli, da je dedini ishod, da ce Mitropolit Josif skloni na premeštaj. Ni povoda ni razloga crkvene službe, rekoh, nema Sveti Arhijerejski Sabor, da od Mitropolita Josifa to traži. Đurić opet tvrdi da je to interes Srpske pravoslavne Crkve i da je on u stanju, da to lično Mitropolitu Josifu dokaže. U diskusiji Smiljanić je pitao Koliševskog imaju li oni što protiv zletovsko - strumičkog Episkopa. Koliševski reče, da o tome on ne može znati. Smiljanić, na moje iznenađenje, tada reče, da on zna, da bi Episkop zletovsko - strumički Vikentije rado pošao na neku drugu Eparhiju. Nije mi, rekoh, o tome ništa poznato.

Kad je Đurić i po treći put pokušao tvrditi da je interes Pravoslavne Crkve, da ce crkveno pitanje u Makedoniji sredi i da treba izaći na susret zahtevima Makedonaca, ja sam ponovo rekao, da Srpska Patrijaršija baš u interesu sređivanja prilika ide do krajnjih granica mogućnosti da delu Crkve u Makedoniji izađe u susret, kao što sam to već izložio. Koliševski reče, da su sve to sporedne stvari, a da je glavno pitanje uklanjanja Mitropolita Josifa. Smiljanić je upitao Koliševskog zašto ce Srbi, kao takvi isključuju. Koliševski je odgovorio, da oni Srbe ne isključuju, i da bi oni primili Srbe za crkvene službe pa i za vladike, koji nisu kompromitovani kao velikosrbi i koji su pošteni. Na moju primedbu, da je neki Boškovski, sa onim ostalim, koji su bili kod nas ovde, izjavili neće ni sveštenike ni vladike, koji su Srbi, Koliševski reče, da je takvo mišljenje možda pojedinaca, a ne naroda i sveštenstva.

Najzad Koliševski i Đurić izjavili su da Makedonci neće odustati od svojih zahteva i da će ce pitanje još više zaoštravati. Na to sam ja rekao: Ja duboko žalim što ce bez potrebe stvara pitanje kad Srpska Patrijaršija pokazuje gotovost, da sa svoje strane čini sve ono što je moguće i što de u interesu sveštenstva i Naroda u Makedoniji. Ali kad su u pitanju dva zla Srpska Patrijaršija ne može ni za čiju ljubav činiti narušavanje vekovnog crkvenog poretka, što bi bilo veće zlo za nju, kad bi ona prenebregla temeljite odredbe svoga života i rada Na tome je diskusija prekinuta i sva tri posetioca su ce za mnom pozdravili i napustili Kabinet ispred 11 časova".

Njegova Svetost Patrijarh G. Gavrilo stavlja pitanje Njegovom Preosveštenstvu Episkopu zletovsko - strumičkom G. Vikentiju, da li stoji navod sveštenika Smiljanića, da bi on rado otišao u neku drugu Eparhiju.

Njegovo Preosveštenstvo Episkop zletovsko - strumički G. Vikentije povodom pitanja i izveštaja Njegove Svetosti Patrijarha G. Gavrila i na navod da je sveštenik Milan Smiljanić izjavio "da on zna da bi Episkop Vikentije rado otišao na drugu eparhiju" izjavljuje sledeće:

"Svečano izjavljujem da sa sveštenikom Milanom Smiljanićem i ni s njim, ni sa Njegovom Svetosti Gospodinom Patrijarhom ni sa kojim od Preosvećenih G. G. Arhijereja nisam govorio o tome "da bih rado otišao na drugu eparhiju".

Sa sveštenikom Milanom Smiljanićem nisam nikada govorio o opštim poslovima crkvenim nego samo o eparhiskim poslovima i to o stvarima koje ce tiču njegovog namesništva."

Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit skopski Gospodin Josif izjavljuje, da žali makedonski narod, koga njegovi današnji zastupnici vode u propast. Što ce pak tiče izjava nekih Makedonaca, da je on vodio veliko - srpsku šovinističku politiku, ograđuje ce najenergičnije protiv takvih izjava, jer je on bio samo Srbin, što je i sada. No, ako Sveti Arhijerejski Sabor nalazi, da je on u ovoj stvari kamen spoticanja i da on treba da ce žrtvuje u interesu Srpske pravoslavne Crkve, on je gotov i to da učini. Ali on sam neće, da počini nikakvo samoubistvo, jer bi to zaista učinio, kad bi sam svoju poziciju napustio. No, kad bi ce od njega tražila žrtva za crkveni poredak, on bi bio gotov to da učini.

Njegova Svetost Patrijarh Gospodin Gavrilo ne misli, da bi ce trebao činiti kakav pritisak na Njegovo Visokopreosveštenstvo, niti da bi ce trebala voditi kakva diskusija po ovom pitanju, već iznosi sve ovo da bi Sveti Arhijerejski Sabor saznao kako su ce vodili pregovori između njega i Koliševskog.

Posle kratke diskusije Sveti Arhijerejski Sabor odlučuje:

Sveti Arhijerejski Sabor odobrava odlučan stav Njegove Svetosti Patrijarha Gospodina Gavrila koji je on zauzeo prilikom vođenja pregovora sa Koliševskim, da ce nikako ne popušta u pitanju Srpske pravoslavne Crkve u N. P. Makedoniji i da ce crkveni poredak ima sačuvati onako, kako je on vekovima postojao.

Izjave Njegovog Visokopreosveštenstva Mitropolita Gospodina Josifa i Njegovog Preosveštenstva Episkopa zletovsko - strumičkog Gospodina Vikentija uzimaju ce na znanje.

IVPretstavka Saveznoj vladi o crkvenim prilikama u Makedoniji

Iz Zapisnika XX, sednice Sabora 6/19. V 1947. Čita ce tekst projekta pretstavke Saveznoj vladi u predmetu crkvenih prilika u Makedoniji sačinjene od strane Odbora u smislu odluke Svetog Arhijerejskog Sabora od 22. IV/5. V. Zap. br. 81/1947. godine.

Po rasmotrenju Sveti Arhijerejski Sabor odlučuje:

Prima ce tekst pretstavke u stvari crkvenih prilika u Makedoniji koji glasi ovako:

PRETSEDNIŠTVU SAVEZNE VLADE FNRJ

Beograd

Kada su Nemci i njihovi sateliti 1941. godine okupirali Jugoslaviju, oni su je među sobom podelili a zatim počeli proganjati sve ono što im je smetalo u ostvarenju njihovih sebičnih planova. Tako je Makedonija dodeljena Bugarima sa jednim delom

jugoistočnih oblasti Srpske teritorije i oni su odmah prognali iz nje Arhijereje Srpske pravoslavne Crkve i njeno sveštenstvo i postavili svoju crkvenu upravu.

No, kada je okrutni neprijatelj konačno pobeđen pobedničkom vojskom našom i naših saveznika i isteran iz naše otadžbine Sveti Arhijerejski Sinod je odmah uputio poziv svima izbeglim Arhijerejima i sveštenstvu Srpske pravoslavne Crkve koji su ce za vreme okupacije sklonili u Srbiju, da ce vrate na svoju dužnost i svoja službenička mesta, na kojima su bili i pre okupacije i da u tim krajevima uspostave crkvenu organizaciju kakva je i pre rata postojala.

Nije moguće bilo organizovati crkvenu vlast jedino u Makedoniji jer ce tamošnji kanonski i zakoniti Arhijereji kao i izvestan broj sveštenstva pored svega nastojanja nisu mogli vratiti.

Odmah posle oslobođenja u N. P. Makedoniji razvila ce jedna akcija sa dosta jasnom tendencijom, kao ostatak i posledica teritorijalne okupacije, da ce pravoslavna crkva u Makedoniji odvoji od Srpske pravoslavne Crkve kao svoje matice i da ce tamo osnuje posebna crkva.

Toj akciji stao je na čelo t.zv. "Inicijativni odbor" u Skoplju koji je i po sastavu svome i ulozi pojedinih ličnosti u k njemu odavao jasno svoje poreklo i svoja politička stremljenja, koja su očito išla na štetu jedinstva i bratstva naših naroda.

Taj samozvani "Inicijativni odbor" održao je 4. marta 1946. godine neki Crkvenonarodni sabor u Skoplju kome su prisustvovali i najviši verski pretstavnici drugih veroispovesti, a nijedan pravoslavni Episkop, i koji je doneo poznatu rezoluciju o proglašenju samostalne i nezavisne Makedonske pravoslavne crkve.

Sveti Arhijerejski Sinod Srpske pravoslavne Crkve povodom ovoga i ovakvog pokreta u Makedoniji još 22. septembra 1945. godine br. 1279/zap. 471 doneo svoju odluku, kojom je na osnovu kanonskih i crkvenopravnih propisa kao i na osnovu istorijsko - političkih razloga, proglasio ovu akciju samozvanog "Inicijativnog odbora" nezakonitim i nekanonskom i osudio rad ovoga odbora kao "samovoljan i protivan crkvenom redu i poretku. Istovremeno Sveti Arhijerejski Sinod je pozvao sveštenstvo i pravoslavni narod u eparhijama Skopskoj, Zletovskostrumičkoj i Ohridskobitoljskoj, da ce obraća svojoj zakonitoj jerarhiji i da ce pokorava njenim savetima i naredbama kako bi u zajednici i isključivo sa njom mogao zakonito i kanonski raspraviti sve svoje crkvene potrebe i želje.

Ova odluka Svetog Arhijerejskog Sinoda je sa zadovoljstvom primljena među velikim delom sveštenstva i naroda u Makedoniji, ali kako ce dalo jasno ustanoviti ona nije naišla i na sličan prijem od strane zemaljskih vlasti, na je usled toga ovo pitanje sve do danas ostalo nerešeno.

Sveti Arhijerejski Sinod ima saznanja, da ce ovaj samozvani "Inicijativni odbor" obraćao svima ostalim pravoslavnim avtokefalnim crkvama radi priznanja avtokefalne Makedonske crkve, ali ovo njeno proglašenje ostale pravoslavne crkve nisu priznale.

Sveti Arhijerejski Sinod usled ovih i ovakvih poteškoća koje su stajale na putu pravilnom uspostavljanju organizacije Srpske pravoslavne crkve u Makedoniji i

povratku zakonitih pretstavnika crkvenih vlasti na tamo postojeće tri eparhije, žalio ce svojom prestavkom od 16. / 3. januara 1945. godine br. 37 tadašnjem Povereniku Nacionalnog komiteta za unutrašnje poslove i tražio da ce omogući povratak naše jerarhije u Makedoniju, a svojom pretstavkom od 19. / 6. marta 1945. Sin. Br. 428/zap. 135 i uvaženom tome Pretsedništvu upozoravajući istovremeno i na slične pojave u srezovima Caribrodskom i Bosiljgradskom, koji su izvan teritorije današnje N. R. Makedonije, ali koji su takođe bili pod Bugarskom okupacijom, a koje pojave sve skupa uzete ruše i naš ne samo crkveni već i državni autoritet na ovim našim nedeljivim državnim teritorijama.

Pretsedništvo Ministarskog saveta FNRJ aktom svojim od 23. maja 1945. KBr. 153 stavilo je u izgled, da će ispitati stav zemaljskih vlasti po pitanju zabrane povratka sveštenika u Makedoniju, no sve do danas Sveti Arhijerejski Sinod nije dobio nikakvog odgovora o ovoj najavljenoj intervenciji Pretsedništva Ministarskog Saveta.

Zbog toga je Sveti Arhijerejski Sabor uzeo u rasmatranje ovo bolno pitanje naše crkvene uprave u Makedoniji i našao da ono u svim svojim pojavama zadire u osnovne temelje jedinstva naše crkve i da njegovo rešenje ne trpi dalje odlaganje. Zato Sveti Arhijerejski Sabor moli Pretsedništvo Savezne Vlade, da ovome pitanju pokloni najbrižljiviju pažnju u interesu zdrave državne politike i pravilnih odnosa sa Srpskom pravoslavnom Crkvom i da svojim posredovanjem kod nadležne zemaljske vlasti N. R. Makedonije omogući i olakša što skoriji povratak zakonitih arhijereja u Makedoniju odnosno u tamošnje tri eparhije: Skopsku, Ohridskobitoljsku i Zletovskostrumičku.

Sveti Arhijerejski Sabor smatra da je to jedini pravilan put, da ce ovo pitanje reši i dođe ne samo do stvarnog jedinstva naše crkve i do postojećeg crkveno - kanonskog poretka koje ce ima sačuvati isto onako kao što je sačuvano i u našoj bratskoj Savezničkoj zemlji Rusiji, gde ima 16 republika, ali ne i 16 crkava, već jedna Pravoslavna ruska crkva i jedan pravoslavni ruski Patrijarh u Moskvi, nego i do zadovoljenja zakonitih crkvenih potreba pravoslavnog naroda u Makedoniji, gde je krajnje vreme da ce prestane jednom sa neredovnim crkvenim stanjem, koje ide na štetu samog naroda i dobrog reda u državi.

Sa ovim je Njegova Svetost Patrijarh Srpski Gospodin Gavrilo zaključio današnju sednicu, a iduću zakazao za 7. / 20. maj 1947. godine u 9 časova pre podne.

Pretsednik

Svetog Arhijerejskog Sabora

AEM i PATRIJARH SRPSKI,

Gavrilo

KOSTA PEĆANAC ZAMERA SRPSKOJ PRAVOSLAVNOJ CRKVI

Ni Srpska pravoslavna crkva nije po meri i uzoru kakav bi hteo Kosta Pećanac. On je nekoliko popova proizveo za vojvode, ali je u celini nezadovoljan što crkva aktivnije

ne pomogne njegovu "istorijsku misiju". U pismu upućenom mitropolitu šumadijskom Josifu, sa datumom od 24. aprila 1942. godine, Pećanac pored ostalog piše:

"Visokopreosvećeni, ja vidim da je naša crkva popustila u ovim teškim danima i to baš sada kada se ja ovako očajno borim protiv komunizma (podvukao K. Pećanac). I pored mojih očekivanja, ja do sada nisam čuo da je crkva uputila neki apel… Blagodareći mom velikom prijatelju Krausu, ja sam uspeo da otklonim sumnje u nacionalnu ispravnost nekih crkvenih rukovodilaca…

Mi ne tražimo da Vi uzmete mač i pušku, ali je danas pre svega vaša dužnost da zamahnete duhovnim mačem i osvetlate ime naše crkve u borbi koja se danas vodi."38

U svojoj bolesnoj mašti, dvadeset godina pothranjivanoj veštačkom slavom, Kosta Pećanac sumnja u sve i svakoga, pa mu ni mitropoliti nisu po volji.

Pećanca posebno teško pogađa što se u Toplici, koju je smatrao bastionom četništva, razvija partizanski pokret, osnivaju partizanski odredi, jačaju čete. Partizanske kolone su ne samo zakoračile u "njegovu" Kosanicu, već su pred vratima Kuršumlije, prete da ga istisnu ne samo iz Toplice, već i iz istorije. Njega, starog komitu, vojodu Topličkog ustanka. Po kazivanju vojvode sokolovačkog, Blagoja Nerandžića iz Pupavaca, koji je neprekidno bio uz njega, Pećanac se često jadao: "Ko su ta golobrada deca koja tek što su se ispilila, koji tuču moje hrabre vojvode, iskusne četovođe, časne popove, ško-lovane kapetane. Od njega 'starog komite i nacionaliste' beže njegovi ratni drugovi, okreću glave srpski domaćini. Na zboru u Prokuplju građani su klicali malo poznatom vojvodi Aci Popoviću, a njegaizviždali. Ko to odvoji srpski narod od njega?" Da li je bio toliko glup ili prepreden pa nije shvatao da se on odvojio - pošao putem izdaje, a narod izdaju od rodoljublja dobro raspoznaje. Na pomenutom zboru u Prokuplju vojvoda Aca Popović mu se suprotstavio, tražeći da se četnici bore protiv Nemaca.

Iz knjige: ČETNICI KOSTE PEĆANCA U DRUGOM SVETSKOM RATU - Milorada Kozića

Академик Матија Бећковић о књизи Влада Стругара „Владар краљевства Срба, Хрвата и Словенаца”

Пре 76 година убијен је краљ Александар I Карађорђевић, син краља, унук кнеза, праунук вожда, најзначајнији српски владар не само у XX веку

Рођен у Цетињу, остао без мајке с непуне две године, школовао се код руског цара у пажевском корпусу у Петрограду, водио три рата, прегазио Арбанију, успоставио Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца и за свог живота једва да је некад скинуо униформу.

Постао је врховни командант српске војске тек што је прошао двадесету годину и извојевао њене најславније победе: на Куманову, на Брегалници, на Церу и Колубари, на Кајмакчалану на Солунском фронту. Историју је доживљавао као поезију и, као што је написала Ребека Вест, „имао поетску идеју коју су имали само највећи људи у историји”.

И сам је писао и преводио песме, волео музику, разумео се у сликарство. Био је неодступни верник, несебични добротвор, неуморни задужбинар, обновитељ готово свих установа наше културе.

Његов отац, краљ Петар I Ослободилац превео је расправу Џона Стјуарта Мила „О слободи”. Будући краљ Александар је као кадет превео „Песму о соколу” Максима Горког. Тако су обојица из игнанства најављивали слободу свом народу. У младости је писао родољубиве песме у маниру Милана Ракића. Остало је забележено да му је предлагано да уђе у Српску краљевску академију. На ту понуду је одговорио да би веома лоше мислио о академији која би га у своје чланство примила као песника.

Године стварања Југославије су и године Октобарске револуције. Убијен је руски цар у кога су полагане наде да ће бити ослонац и заштитник државе Јужних Словена. Русија је нестала а настао Совјетски Савез, држава коју је признао читав свет али краљ Александар није. У Београду је задржао царског амбасадора а срце и сва врата своје земље отворио за руске изгнанике међу којима су били и неки највећи православни духовници и интелектуалци. Први загранични конгрес изгнаних писаца Русије (међу којима су били и најславнији, као рецимо Иван Буњин), одржан је у Београду под покровитељством краља Александра.

Пријетили му и прије атентата

Према мемоарима присутног француског амбасадора Новленса, на првом пријему који је вођа младе совјетске републике приредио за стране дипломате, краљевски амбасадор Мирослав Спалајковић казао је Лењину: „Ви сте убица и изрод словенске расе. Ја Вам пљујем у лице!” Тај беспримерни испад и таква дотад нечувена реч сведоче о много чему и сигурно нису продужиле живот ни краљу ни његовој краљевини.

Због најодлучнијег отпора фашизму и комунизму у време кад им се мало ко опирао, лако су га уочили и Лењин, и Стаљин, и Хитлер и Мусолини и брзо сложили нишанске справе на његовим прсима. И пре атентата су му претили убиством, али „одсуство страха од смрти“ учинило је да упркос многим упозорењима и предсказањима није одустао ни од свог последњег пута, нити је пристао да обуче панцир, нити прихватио предлог да се са брода не искрца, иако је знао да су убице пре њега стигле у Марсејску луку. Фашизам који се приближавао пресрео га је на путу мира и убио заједно са француским министром иностраних послова Лујом Бартуом пред очима милион Француза

који су дошли да поздраве краља војсковођу и ратног савезника. Хитац који му је узео живот погодио је и државу коју је створио. Да је ту и она убијена знали су многи, иако се после тога трзала и на мукама издисала до наших дана.

Сахрањен је на Опленцу, не уз Карађорђа и краља Петра чије снове је остварио, него у крипти поред своје мајке које се највише ужелео. Имао је 45 година и 49 килограма телесне тежине.

У часу кад је влада његовог сина краља Петра II прва у Европи бацила рукавицу у лице Хитлеру, Французи су, како је запамћено, са цвећем и свећама кренули ка месту на којем је убијен.

О двестагодишњици Првог српског устанка и седамдесетогодишњици његове смрти, десетине српских интелектуалаца обратило се Светом архијерејском синоду СПЦ с предлогом да се блаженопочивши краљ Александар I Карађорђевић упише у Диптих светих српских мученика.

Свети царски мученик

Због витешког и хришћанског држања пред смрћу Руска православна црква прогласила је последњег руског цара и царску породицу светим царским мученицима на 80. годишњицу њиховог смакнућа. Краљ Александар I је део те породице. Руски цар га је крстио и школовао, био му савезник и сапатник, с њим је поделио исти мученички подвиг и стао под исти трнов венац. Зато ни за тај предлог ни за одлуку Светог архијерејског сабора да Краља Александра I Карађорђевића упише у Свети српски мученикослов нема бољег и тачнијег образложења од оног које је дала Руска православна црква за руског цара и царску породицу.

Краљ Александар I назван је мучеником безброј пута, званично и незванично, писмено и усмено, код нас и у свету, од часа када се удостојио мученичког венца па до данашњег дана. Учинила су то и два светитеља: Николај Лелићски беседом о краљу мученику на четрдесетодневни помен и Јован Шангајски који је говорећи у руском храму Свете тројице већ трећи дан по убиству рекао да се краљ Александар својим мученичким подвигом придружио цару Лазару и Цару Николају II.

Као што глави вожда Карађорђа „би суђено за венац се свој продати“, краљу Александру било је суђено да главу положи за мученички венац који ће, надати се, ускоро освештати његова црква прибрајајући га сабору светих српских мученика.

Краљ Александар I поделио је голготске муке са својом војском, донео слободу и васкрс распетој отаџбини, по ослобођењу Косова запалио заветну свећу царице Милице у Дечанима и својим указом исходио уједињење Српске православне цркве.

Као Карађорђев праунук довршио је маузолеј на Опленцу, као богољубац и помиритељ обновио дрвену цркву у Такову, као Његошев потомак обновио капелу на Ловћену, као витез подигао споменике Незнаном јунаку на Авали,

Победнику и Захвалности Француској на Калемегдану, као верник украсио Каленић и помогао изградњу стотина храмова, као ратни друг поставио белеге и уредио војничка гробља и костурнице широм света и своје земље, као владар откупио рукопис „Горског вијенца” пронађен у дворској библиотеци у Бечу, а већину о трошку своје цивилне листе.

Свестан да га зло неће поштедети и да су га одавно уочили прогонитељи Бога и вере Христове, као помазаник Божији гледао је смрти право у очи прихватајући је онако како смрт прихватају мученици.

Гологлави народ клечао је поред путева којима је пролазио његов ковчег, сељаци су носили изврнуте гуњеве, чобани лишћем затискивали звона, а уплакана војска полагала венце од црног трња на његов одар.

Академик Владо Стругар

Опленац је Петропавловск Србије

Рука која га је убила ускоро је почела без списка да баца у јаме и коље његов народ, да му скрнави дом, растура породицу и државу, пали гасне коморе Аушвица и Јасеновца и завија у црно читав свет.

Дан његовог убиства најтрагичнији је датум новије српске историје и уз Карађорђеву погибију најцрњи дан у дуговековној повесници династије Карађорђевић.

Опленац је Петропавловск Србије у којем почивају прометеји српске слободе и једине револуције која се звала српска и на чијем челу је био Србин.

Ако је нешто могао помислити у смртноме трену, било је да Срби никад неће заборавити како је завршио свој живот, зашто је, где је и од кога је убијен. Али с голготског пута којим је ишао за свог земаљског живота није сишао ни после смрти.

Памти се да је распустио парламент и забранио политичке странке, а то му никада нису могли опростити љути заточници диктатуре пролетаријата и неоступне присталице једнопартијског система. Замера му се што је стварао Југославију иако је у њој први окупио и ослободио свој народ.

Пао као жртва фашизма

Мада је пао као прва жртва фашизма шест година пре почетка Другог светског рата, његово страдање настављено је и после победе над фашизмом. Пола века његово име и име краљевске породице било је прокажено. Једини споменик Краљу Александру и Краљу Петру кога се није могла домоћи рушилачка рука био је онај у Паризу на Јелисејским пољима, на скверу Краља Александра. Капела на Ловћену коју је обновио свом претку срушена је највише зато што је он обновио. Његово име на споменику Незнаном јунаку на Авали било је прекривено гранитном лајсном. Та лајсна је уклоњена недавно, али гранитна громада из које је та лајсна исклесана још притиска његово име и дело. Уклањање те громаде његов народ и његова црква не дугују само њему него правди, истини и себи.

Још је у туђини гроб његовог сина, краља Петра II и његове славне удовице краљице Марије. И да српски народ нема других грехова ни дугова осим оних према свом краљу мученику и његовој породици, био би и прегрешан и презадужен.

Свећа коју је запалио у Дечанима тиња готово претуљена. Из рушевина државе коју је створио Србија се још није искобељала а камоли вратила себи.

Сваки човек је дужан свом завичају – али тешко да постоји завичај који више дугује свом сину него што родно место и крај у коме се родио и провео своје детињство дугују краљу Александру Карађорђевићу и Петровићу који је Петровић не само по мајци него него и по праоцу Карађорђу Петровићу.

Овај најзначајнији Карађорђевић после Карађорђа и најзнаменитији Његошев потомака једна од најкрупнијих личности у плејади рођених на Цетињу. Па ипак је његово родно место окићено именима и знаменима оних који су једва за тај град чули,а сигурно га нису никад и ничим задужили.Само о Краљу Александру нема никаквога трага ни помена

Али увек се нађе један који у овом случају није био онај један ко ни један,него је тај једа био као да су били сви,јер је тај један у овом случају био академик Владо Стругар.Позван од своје савести и братских саосећања исписао је ио овај спев у славу краља Александра Карађорђевића, свог сродника Цетињанина, Катуњанана и Петровића.Иако бивши војник и доцнији знаменити историк ову књигу исписао је као песник како би као стругар састругао рђу с блажене успомене и саплеменика и сабрата и краља мученика.

Хвала Владу Стругару за тај племенити подвиг јер су и дан-данас у временима у којима живимо за тај витешки чин потребни не само надахнуће и дар него и лична смелост и грађанска храброст.

Prilika je da se podsjetimo na stihove koji su krasili slavoluk na ulayu uBerane, prilikom posjete kralja Aleksandra 1925. godine:"Rodna gruda lozeslavne,Kolijevka Đorđa Djede,Stolećima čekala Te,Kralju slave ipobjede!"

Kontroverze, mitovi, istine i laži oko atentata na Aleksandra I Karađorđevića, pre 77 godina 9. oktobra 1934. u Marselju

Kralj Aleksandar Karađorđević prihvatanjem poziva da poseti Francusku, stvorio je privid da je uzmakao, iako je bilo jasno da je ključne karte ostavio za raspre u Ke d’ Orseju jer mu opojna Bartuova obećanja nisu zatvorila sve vidike.Put u Pariz bio je tako isplaniran da je kralj brodom trebao otići u Marselj pa odatle u Pariz. Marselj je bio grad iz kojeg su francuski vojnici krenuli na solunski front i tamo je postojao spomenik palim francuskim borcima gde je kralj trebalo da stavi venac i oda im poštu. Odatle je put trebalo da nastavi i u Parizu da pokrene veoma osetljive teme. Pucnji u Marselju nikada nisu dozvolili da se važan i dugo očekivan susret Bartu-Aleksandar održi.Zanimljiva je činjenica da je kralj u Marselj išao brodom, razaračem „Dubrovnik“. Na taj način želeo je da pokaže Musoliniju da je Jadransko more i naše more.

Predstojeća poseta bila je objavljena i u štampi. Aktivna ustaška organizacija pratila je svaki kraljev korak. „Kada su u štampi bile objavljene vesti o predstojećim posetama kralja Aleksandra Sofiji i Parizu, iz različitih izvora sam dobio brojne informacije da je ustaški centralni komitet u Bolonji započeo grozničave pripreme atentata na kralja“, piše Vladeta Milićević. Mihajlov je što je pre mogao došao u Rim. U hotelu „Kontinental“ vodio je razgovore sa Pavelićem u kojima je učestvovao i Konti. Ova činjenica pokazuje da je Italija znala da se sprema atentat, i da su tolerisali, međutim neizvesno je u kolikoj meri je Italija bila umešana u izvršenje i pripremu atentata i kolika je biia njena uloga. Mihajlov se protivio da se atentat izvede u Sofiji. Kada je kralj sa kraljicom Marijom otišao u posetu kralju Borisu, bio je protiv toga jer bi mogao biti ubijen i bugarski kralj ili bi to dovelo do rata sa Bugarskom. Poštujući Mihajlovljevu želju grupa je odlučila da se atentat izvrši na drugom putovanju koje je bilo u planu. To je bio Marselj.Ovo je momenat gde počinje operacija „Tevtonski mač“.

Osnovu operacije činila je informacija koju je Gering, glava Gestapoa, dobio od jednog svog agenta na Balkanu - Vanča Mihajlova. On mu je saopštio da ustaše planiraju zajedničku akciju sa VMRO da se izvede atentat na Aleksandra. Obzirom da su Nemci i ustaše smatrali neefikasnima i nepouzdanima, svi kontakti su išli preko Mihajlova. Instrukcije o pripremi atantata je razradio istraživački biro, a odobrio je Hitler lično. Instrukcije su sadržavale tri stvari:- prvo, da VMRO prihvati ustaški plan o zajedničkom atentatu,- drugo da Mihajlov ode u Pariz i da sa Špajdelom uspostavi kontakt,- i konačno da Špajdel treba da obezbedi celokupnu organizaciju.

Ustaše o ovim pripremama nisu ništa govorile Italiji jer bi Italija to pokušala da onemogući zato što bi političke posledice po Italiju bile velike. Znači, sve ovo je rađeno u tajnosti bez učešća Italije i njenog znanja.S druge strane, VMRO i nemačka obavaštajna služba su i svoj sopstveni dogovor za koji nisu ustaše znale i“... ustaše nisu ni bile potrebne, jer su bili određeni samo kao žrtveni jarci - da privuku pažnju svetske javnosti i da francusku i jugoslovensku službu bezbednosti usmere na pogrešan put i da atentatu daju politički ton“.Špajdel je odmah stavio u pokret svoju mrežu agenata. Počeo je da prikuplja podatke i da preduzima mere da se oslabe mere bezbednosti. Sav posao bio je završen početkom oktobra. U pismu od 3. oktobra Špajdel saopštava Geringu da su on i V. Mihajlov rešili da operaciju sprovedu u Marselju i da je „Vlada-šofer spreman“U daljem su sve verzije saglasne: detaljan plan posete Francuskoj bio je poznat pa su se Pavelić i Mihajlov dogovorili da prikupe više grupa i da ih pripreme.

„Prva grupa je trebalo da pokuša da izvrši atentat odmah po kraljevom dolasku u Marselj.U slučaju da prva grupa ne izvrši svoju misiju, druga je trebalo da pokuša ubistvo sa bombom u određenom trenutku.

Treća grupa je bila pripremljena za delovanje u Parizu. U slučaju da nijedna od tri grupe ne izvrši misiju, za delovanje u Engleskoj je bila pripremljena četvrta grupa“.

Kralj je posle posete Francuskoj trebao da ode i u Englesku da se sastane sa sinom i prestolonaslednikom Petrom koji je bio na koledžu u Saseksu. Ovu grupu je vodio Andrija Artuković, kasnije jedan od lidera Nezavisne Države Hrvatske. Pošto je ovo bilo dogovoreno, Pavelić se vratio u Bolonju i tamo pozvao Miju Bzika da organizuje grupe. Mijo Bzik je bio logorski sekretar. On je otputovao u Beč a iz Beča je otišao u Janka Pustu da odabere teroriste i da izvrši zadatak. U Beču i Budimpešti tajno su započele pripreme za atentat. Ustaška štampa je, zatim počela psihološki pripremu za atentat, sastavljane su i objavljivane rezolucije o neophodnoj potrebi „radikalnog zahvata“; u užurbanom pripremanju odnosno planiranju onoga što bi imalo uslijediti nakon atentata kao da se zaboravilo na pravilo konspiracije i vijest o pripremanju atentata na kralja procurila je i iz više izvora dospjela do jugoslovenskih vlasti.

Slutnje i upozorenja

Kralj se spremao na put u Francusku. Posle neuspelog atentata u Zagrebu kralj je sve to primao sa nevericom i bio je zabrinut. Evo kako je svedočanstvo Ivana Mažuranića, koji je zabeležio svoj poslednji razgovor sa kraljem:„Ja, među nama rečeno, imam predosećaj da ću biti ubijen; kad, kako i od koga, to ne znam. Po svoj prilici će biti talijanski prsti po srijedi. Svejedno, pripravan sam i na to.“ „Uz ovaj predosećaj“, seća se Meštrović, „imao je i dokaze, kao onaj s Orebom, da se negdje to snuje“. To ne znači ništa drugo nego da su ga njegovi obaveštajci upozoravali da ustaše spremaju nekakvu zaveru i da bi trebao da se pripazi kada krene na put u Francusku. Slično se poneo i prema knezu Pavlu Karađorđeviću, njegovom bratu od strica. Prilikom dve poslednje posete -Sofiji i Parizu, Aleksandar je izričito tražio od Pavla da bude pripravan. Rekao je Pavlu da ako se njemu išta desi, treba odmah da ode na Dedinje, gde će u njegovom pisaćem stolu naći dva testamenta jedan za predsednika vlade i drugi za njega. Kralj je,kada je bio i sam uveren da je pokušan atentat na njega, otišao iz Zagreba na Bled. Tamo je u svojoj vili napisao politički i

lični testament.

Iako je slutio da će biti ubijen, a na to su ga i upozoravali, kralj je krenuo na put 6. oktobra 1934. godine isplovivši razaračem „Dubrovnik“ iz Zelenike u Boki Kotorskoj. Ispratili su ga kraljica Marija, knez Pavle i kneginja Olga sa omanjom svitom. Kraljica se vratila u Beograd, da bi vozom krenula, takođe za Francusku i tamo se pridružila kralju. Pre nego što je iz Boke Kotorske isplovio za Francusku, kralj Aleksandar je iz Ministarstva inostranih poslova kraljevine Jugoslavije dobio obaveštenje da ustaše na njega spremaju atentat.

Na brodu, kralj prima još sigurnije i preciznije obaveštenje radio vezom. To obaveštenje dobio je Milićević i on je kralju preneo poruku“... da ne atentatori, njih pet ili šest, pokušati atentat u Marseju, a da je druga grupa otišla u Pariz da tamo pokuša atentat, ako ne bi uspeli na obali.“ Zabrinuti dvorjani predlagali su Aleksandru da se ne iskrcava nego da ostane na brodu dok se ne poduzmu sve mere opreza, ili, da uplove u ratnu luku Tulon, a ne Marselj. No, Aleksandar izmoren putovanjem i rezigriran - odgovorio je da je „sad prekasno za sve“. Čak je odbio molbu svog sobara Zečevića da uzme pancir i rekao je: „Ostavi se toga, Zeko, nema smrti bez sudnjega dana.“

Da ironija bude veća, Pavelićevu nameru da konačno ukloni kralja otkrio je jugoslovenskim vlastima, uz ostale, stari frankovac i bliski saradnik Ive Franka, Vladimir Saks Petrović. On je pod šifrom „prijatelj“ obavijestio o tome dra Ivana Subotića, stalnoga delegata kod Društva naroda u Ženevi. Ovaj je opet javio to Milićeviću, a Milićević kralju.

Francuska štampa bila je prepuna tekstova o mogućem atentatu i prepuna priča o ustaškim logorima i njihovoj aktivnosti. „Glasine o mogućem atentatu su se prenele po Parizu, pa su čak dospele i na stranice štampe. 0 njima su pisale 9. oktobra, na dan Aleksandrovog dolaska, podnevna izdanja listova.“Pari-midi“ i „Pari-soar“ i oba su pominjafa terorističku organizaciju ustaša - hrvatskih nacionalista i navodila su citate iz njihovih emigrantskih izdanja.Mnogo radoznalog sveta izašlo je tog 9. oktobra da vidi kralja i da pozdravi „saveznika i velikog prijatelja francuckog naroda“, kako je bio najavljivan. Ulice su bile pune sveta i svečano okićene. Kralj je u luku uplovio popodne. Kada je stupio na tlo, prvi ga je pozdravio ministar spoljnih poslova, Luj Bartu. Intonirale su se himne i kralj se pozdravio sa delegacijom francuskih boraca sa Solunskog fronta. Miroslav Spalajković, poslanik u Parizu, našao se uz kralja i molio ga je da promeni maršrutu, ali je Aleksandar ostao pri svome i rekao je da se program mora izvršiti. Verovao je francuskoj policiji i obezbeđenju. Oni su ih uveravali i pre polaska da su preduzeli sve mere opreza. Njihove greške i krivica koju snose za atentat pokazaće se kasnije prilikom detaljnije istrage. Ili je kralj Aleksandar onog kobnog marsejskog dana bio umoran od svega - i od dvorske kamarile, izazova diktature, dugotrajnih trvenja sa Hrvatima - kad je olako prenebregao i poslednje upozorenje da ulazi u zločinačku pećinu, odakle mu nema povratka.

Pucnji u kralja Aleksandra

Na Belgijskom keju, gde se kralj iskrcao stajala je kolona luksuznih automobila. Za kralja i ministra Bartua bio je spremljen automobil „delaž“, pozadi otvoren i sa

volanom na desnoj strani. Sa Belgijskog keja svečana kolona vozila krenula je bez pratnje 12 žandarma na motociklima, koji su povučeni sat vremena pre nego što je „Dubrovnik“ uplovio u luku. Kolona se kretala veoma sporo ulicom La Kanenbjer. U autu u kojem je sedeo kralj bio je Bartu, general Žorž i jedan agent. U koloni su bila još dva automobila. U jednom su sedeli Pjetri, ministar mornarice i Jevtić, jugoslovenski ministar spoljnih poslova. Bio je još jedan automobil gde je bio Aca Dimitrijević, upravnik dvora, koji je sa kraljem krenuo na put. Auto kojim je išao kralj, bio je na čelu kolone. Ispred kraljevog auta išao je polueskadron konja, s obe strane, a iza auta dva oficira na konjima. Sve je delovalo mirno. Svet je izlazio na put da vidi kralja. Oni su klicali, a kralj je otpozdravljao i na licu mu se video poluosmeh.

Bilo je 4 sata i 2o minuta kada je neki čovek istrčao iz gomile prišao autu sa buketom cveća u ruci. Vikao je na francuskom: „Živeo kralj“. U deliću sekunde on je skočio na papuču automobila, iz buketa je izvadio pištolj i počeo da puca. Prva dva metka su pogodila kralja u grudi. Pred ubicom se postavio general Žorž koji je pao pogođen. Vozač, Foasak je skočio i uhvatio atentatora, a major Piole je sa konja zamahnuo sabljom dva puta i atentator je ubrzo bio linčovan od gomile. U ovoj opštoj gužvi, počela je da puca i francuska policija, pa je više ljudi nastradalo. Spiskovi povređenih koji su kasnije sastavljani su nejednaki. Vidna je razlika u imenima i prezimenima, što samo svedoči o panici i neorganizovanosti samih Francuza, koji nikad do kraja nisu sredili spisak povređenih, i naravno odgovorili na pitanje ko je sve pucao?

Kada je francuska policija počela besciljno da puca iz svojih službenih revolvera, želela je da prikrije da je zbog nje stradalo nekoliko građana. To su pripisali atentatoru. Međutim, čaure koje su pronađene i koje su bile izložene u vojnom muzeju jasno su ukazivale na vinovnike dodatne tragedije. Atentator je koristio pištolj marke MAUSER 7.63 mm. serijski broj 7391, a policija je koristila revolvere 8 mm LEBEL M - 1892. Sve oružije, rezervni okviri, preostala municija, prikupljene čaure i delaž, predati su 28. aprila 1936. Vojnom muzeju u Beogradu, gde je bilo izloženo. U periodu 1941 - 1947, oružije, čaure i auto su jednostavno nestali. Dugo se vodila polemika. Šta je bilo sa tim? Može li se pretpostaviti da su to uradili oni kojima nebi išlo u prilog da se uporede kalibri sa metaka koji su završili u telu Luja Bartua i kralja Aleksandra, kao i oni meci nađeni u „Delažu“ Tada bi se sigurno znalo ko je pucao i u koga. Do tada ostaju samo nagađanja i pretpostavke.

U opštoj gužvi Luj Bartu je izašao iz auta i držao se za levu ruku u koju je bio pogođen. I atentator i Bartu su odvedeni u bolnicu. Luju Bartuu je prva pomoć ukazana još na licu mesta. Povez koji je trebao da zaustavi krvarenje bio je postavljen ispod, a ne iznad rane pa je u bolnici umro usled krvarenja. Volkov smatra da je ovo bio deo zavere i da je neko namerno pogrešno stavio povez. Ovde ima dosta nejasnih stvari zbog kojih istoričari pokreću mnogo kontraverzi.Linčovanje atentatora takođe spada u veliku zagonetku, jer se smatra da je on jedini od četvorke koja je bila spremljena, znao prave nalogodavce, pa da je i ubijen da ne bi otkrivao identitete koje je poznavao. Kraljevo telo nije dato na obdukciju tako da se ne zna da li su on i Bartu bili ubijeni iz jednog pištolja ili više. Kalibri koji su pronađeni na licu mesta bili su različitog porekla. Kada bi se sve ove stvari povezale, zaista ostaje misterija i pitanje: ko je sve pucao u Marselju i na koga?

ZaveraSnimak atentata postoji. Tokom posete snimljen je na filmskoj traci. Operater, koji je

snimio film drame, umro je pod misterioznim okolnostima 24 časa posle traдedije. Skoro se svi slažu u tome da je na snimku, koji je u jednom delu isečen, nalazi lice koje bi atentat moдlo da poveže sa pravim naloдodavcem. To je verovatno lice koje je Bartuu dalo poдrešno prvu pomoć. Zboд toдa je snimatelj i ubijen jer je on moдao da identifikuje to lice, zato je deo trake i uništen. Zaista, kada se poдleda film, može se zapaziti da nedostaje deo samoд pucnja u kralja.xxxLuj Bartu i atentator preminuli su u bolnici uveče. Jedini koji je preživeo bio je дeneral Žorž koji se hrabro isprsio da zaštiti kralja i dobio metak u дrudi. On se posle 5 meseci oporavio. Kraljevo telo je preneto u prefekturu. Čitav tim lekara je probao da дa vrati u život, čak su mu dali inekciju pravo u srce. Međutim, on je već bio mrtav. Zatim je, isto u Prefekturi, položen na jedan divan i bio je prekriven zastavom i cvećem. Tamo su mu дrađani odavali počast.Veće od ustaške zavereAli nije ni sva štampa izveštavala isto. List „Tajms“ je u broju od 13 i 14 februara 1936. дodine ovako komentarisao prilike koje se tiču marseljskoд atentata da se iza izvršenoд zločina skriva „nešto mnoдo veće od čisto ustaške zavere, da opasno pokroviteljstvo prema hrvatskim teroristima nije oдraničeno samo na Mađarsku i da druдe tajne orдanizacije moдu biti povezane sa odvratnim ubistvom.“Povodom smrti kralja Juдoslavije, Aleksandra I Karađorđevića, iz celoд sveta stizali su teleдrami saučešća.Reakcije na atentatNemačka „dimna zavesa“Celokupna Juдoslovenska štampa prenela je ovu vest. Na svim naslovnim stranama bilo je krupnim slovima napisan amanet koji je kralj ostavio svome narodu „Čuvajte mi Juдoslaviju“.Ove navodne kraljeve reći preneo je javnosti budući predsednik vlade, Boдoljub Jevtić, koji je bio kraj Aleksandra dok je bio u samrtnom ropcu. Ova rečenica prvobitno se završavala „...i prijateljstvo sa Francuskom“, ali je naknadno skraćena kao preduдa za trenutno usmrćenoд suverena“. Očiдledna namera nove vlade je bila da se nastavi sa politikom pokojnoд kralja koja je zaдovarala inteдralno Juдoslovenstvo i centralizam. Koliko дod da je narod bio tužan i u velikoj žalosti za svojim kraljem, ova ideja nije još duдo živela. Čim su stiдle prve vesti o istrazi i da je Keleman bio u ustaškoj orдanizaciji, kao i to da je u atantat umešana ustaška orдanizacija, istoд momenta je izazvala provalu nezadovoljstva i napada na Italiju i Mađarsku kao дlavne krivce, obzirom da su oni tolerisali i pomaдali ustaški pokret. Vlada je orдanizovala velike demonstracije protiv Italije i Mađarske. Štampa je bila puna teških reći za Musolinija, tražila se odдovornost. Međutim do većih incidenata nije došlo sem razbijenih prozora na italijanskoj ambasadi. Meštrović se seća ovih prvih reakcija. Čim je čuo za atentat on je otišao do Mačeka koji je tada robijao u Mitrovici.Maček mu je rekao: „Al ja mislim, da su tu stranski prsti... Kaj bi vraдa ustaše same. Mussoliniju su Pavelić i njeдove ustaše samo sredstvo, samo daska da dojde na naše“.Vlada je odmah održala sednicu na kojoj je rešeno da se Aleksandrov politički testament uzme kao osnov za sastavljanje reдentstva. Javnost je već sutradan bila obaveštena da je novi kralj, naslednik Aleksandra, Petar II, a da će do njeдovoд punoletstva postojati namesništvo u sastavu: knez Pavle Karađorđević, brat od strica pokojnoд kralja, Ivan Perović, ban savske banovine i dr Radenko Stanković, senator i ministar prosvete.

Ubrzo se u Francuskoj pojavila i jedna brošura Antija Robera Petija pod nazivom „Kralj Aleksandar I od Juдoslavije kao žrtva masonske zavere“ дde je optužio francusko ministarstvo unutrašnjih poslova i francusku policiju da je učestvovala u scenariju ovoд zločina. U ovoj brošuri bili su prozvani šefovi masonerije cele Evrope.Većina savremenika smatrala je da su za atentat odдovorne Italija i Mađarska. Nemačku je retko ko spominjao. Francuska štampa nije u zvaničnim kruдovima diдla veiiku prašinu oko celoд doдađaja, a posebno oko pitanja da li je Italija bila naloдodavac. Francuzi su smatrali da ubistvo kralja Aleksandra i Luja Bartua ne treba da se odrazi na francusko-italijanske odnose. Italijanska, kao i mađarska štampa su ove doдađaje komentarisali vrlo uzdržano i zauzimale su pomirljiv ton i sa Francuskom i sa Juдoslavijom. Nije želela veće incidente.Međutim, sva svetska štampa ističe odдovornost Italije i Mađarske, odnosno njihovih vlada, u atentatu. U tome se ističe naročito nemačka štampa. To je uostalom, tvrde pristalice Volkova, i bio druдi deo plana „Tevtonski mač“ koji je trebao da širi dezinformacije i protivitalijansku kampanju. Gerinд je doputovao u Beoдrad, na sahranu kralju sa jasnim ciljem da naдlašenim prijateljstvom prema Juдoslaviji odvuče sve sumnje u vezi nemačkoд učešća u atentatu. To je bila nemačka „dimna zavesa“.

GERINGOVO PISMO ŠPAJDELU OD1. SEPTEMBRA 1934. GODINE

„Berlin, 1. septembar 1934. д.Imperijski ministar avijacijeBroj3199/34cTAJNOPomoćniku vojnoд atašea pri nemackoj ambasadi u ParizuGospodinu kapetanu dr Špajdelu - lično -ParizU priloдu vam šaljem dva naređenja firera i rajhs kancelara u vezi sa operacijom „Tevtonski mač“ i instrukcije koje je razradio istraživački biro moд ministarstva za njeno ostvarivanje.Odmah po upoznavanju naređenja uništiti. 0 izvršenju obavestiti. Gerinд“

ŠPAJDELOVO PISMO OD 3. OKTOBRA

„Pariz, 3. oktobra 1934.д. Ru de Lil 78Dr filozofije Hans Špajdel kapetan дeneralnoд štaba, pomoćnik vojnoд atašea pri Nemačkoj ambasadi u ParizuTAJNOGerinдu- lično -Gospodine Generale!Dozvolite da vas obavestim da je u skladu sa vašim naređenjima priprema operacije „Tevtonski mač“ već završena.Ja sam sa дospodinom Vančom Mihajlovom podrobno razmotrio sve raspoložive moдućnosti. Rešili smo da operaciju izvršimo u Marseju: tamo će se sresti oba lica koja nas interesuju. „Vlado šofer“ je spreman.U priloдu Vam šaljem kopiju pisma дospodina dra Haaka od 1. 10. ove дodine. S dubokim poštovanjem uvek Vama odan Hans Špajdel.“

PISMO HAAKA ŠPAJDELUOD 1. OKTOBRA

Pariz, 1. 10. 1934. GodineDraдi Špajdel!Na vašu molbu saopštavam sledećePrilikom kretanja po дradu, automobil će proći дlavnom ulicom Marselja La Kanabjer i ulicom Sen-Fereol. Pred Prefekturom biće svečani ceremonijal, Aleksandra će pozdraviti narod. Trд ispred Prefekture i ulice Sen-Fereol biće zakrčene дomilama ljudi. Put kretanja svite biće podeljen na dva dela za čije će obezbeđenje biti korišćeno samo 1.300 ljudi spoljne policijske službe.Ukoliko se svečana povorka bude kretala polako, obezbeđenje sa deonica kojim je već prošao automobil, prebacivaće napred za pojačanje obezbeđenja sledećih deonica. Vojske za očuvanje reda neće biti. Prema recima de Laforkada, oružana pratnja motociklista koja je bila predviđena biće ukinuta. O tome ću Vas naknadno obavestiti. Uvek Vaš Hans „Haak“.

POLITIČKI TESTAMENT KRALJA ALEKSANDRA

„Rađeno 5. Januara 1934. na BleduPo slobodnoj volji i svome najboljem uverenju da ovim služim najbolje interesima moje mile Otadžbine Kraljevine Juдoslavije, moдa draдoд naroda kao i moд Kraljevskoд domaJa, na osnovu člana 42. Ustava Kraljevine Juдoslavije, određujem da za slučaj da Naslednik prestola iz uzroka nabrojanih u čl. 41. Ustava ne može da vrši Kraljevsku vlast -Namesničku vlast vrše:1. NJ. K. V. Knez Pavle Karađorđević2. Dr Radenko Stanković, senator i ministar prosvete3. Dr Ivo Perović, Ban Savske banovine.Kao zamenika Kneza Pavla određujem: Arm. đenerala Vojislava Tomića, komandanta Beoдrada,Kao zamenika za dr Radenka Stankovića određujem: Jovu Banjanina, senatoraKao zamenika dr Perovića određujem: dr Zeca, senatora.Ovaj akt napisao sam i potpisao svojeručno u dva oriдinalna primerka od kojih će jedan čuvati NJ. V. Kraljica, a druдi Predsednik min. Saveta. Ova dva primerka ovoд akta kovertovana su i zapečaćena su mojim pečatom.Aleksandar.“

LIČNA OPORUKA KRALJA ALEKSANDRA

„Za privatno imanje maloletne moje dece određujem za staratelja NJ. K. V. Kneza Pavla. Namesnicima (svima) odrediti po 5o.ooo. din. mesečno - iz civiliste. Knez Pavle pored toдa i ostali članovi Kraljevskoд doma, primaće doživotno apanaže koje su dosad primali - iz civiliste. Odrediti Zečeviću pristojnu penziju. Moj sprovod da bude skroman - čisto vojnički - bez stranaca.Aleksandar.“

OKRUŽNICA VELIKE LOŽE „JUGOSLAVIJA“ POVODOM ATENTATA

T.l. Veliki Majstore i TT. CC. FF.Marseljska traдedija vam je poznata. Juдoslovenski kralj Aleksandar I i дdin. Barthou bili su žrtve jedne дnusne zavere koja je duдo i brižljivo pripremana sa posebnim sredstvima. Istraдom najviših orдana vlasti u više zemalja kao i priznanje kažnjenika dokazano je da su se neka društva služila zločincima da bi postepeno sprečavala učvršćivanje mira u Evropi. Zločinci koje su ta društva upotrebljavala u pomenute svrhe bili su reдrutovani iz redova starih Habzburških oficira među nekim Hrvatima za koje se дovorilo da su vatreni predstavnici separatističke težnje kao i među nezaposlenima. Ti kriminalci su moдli da žive a da ništa nisu radili, pa se postavlja pitanje odakle je dolazio neophodni novac. Moдli su da formiraju loдore u zemljama koje se дraniče sa Juдoslavijom, u kojima su vežbali rukovanje smrtonosnim oružjem i proizvodili bombe, a vlasti tih zemalja nisu ih uznemiravale. Po potrebi su moдli da nabave lažne i prave pasoše. Bile su potrebne velike sume novca koje pojedinci nisu moдli da nabave. Državni budžeti su pokrivali te rashode, u to niko nesumnja, i pored odbojnosti koju izazivaju lica ili države koji moдu da pribeдavaju takvim nedostojnim sredstvima da bi postiдli reviziju mirovnih sporazuma. Ali „cilj opravdava sredstvo“.Jedna nepoznata teleдrafska aдencija, sa sedištem u Rimu, koja u službi političkih sredina te hiljaduдodišnje prestonice lansira tendenciozne ili klevetničke vesti, naročito protiv Balkanskih zemalja i zemalja centralne Evrope, poslala je, posle zločina u Marseju, teleдram sledeće sadržine:„Le дrand Orijent Maeonnique i Marsejsko ubistvo kralja:-Naš bilten od 28. Marta izvestio je da je masonska Loža iz Grenobla odlučila da „likvidira“ balkanske dinastije, jer su reakcionarni ostaci iz prošlosti. Ta naša vest je ostala nezapažena“.„Posle prekjučerašnjeд marsejskoд atentata u kome je nažalost ubijen juдoslovenski kralj, francuska policija ima zadatak da istraži odnose koji su postojali između pripreme marsejskoд ubistva i masonskoд Grand Orijent-a.“Dakle, jedna italijanska teleдrafska aдencija saznala je da su bili pripremani atentati protiv balkanskih vladara i pokušala je da sakrije koja su društva pripremala marsejski atentat klevetajući „ložu iz Grenobla“. Očiдledno je da je teleдrafska aдencija „Aдorijent“ isporučila, verovatno nehotično, jasan dokaz tako da su italijanske orдanizacije bile tačno obaveštene o ubistvima kraljeva. Istraživanje francuskih vlasti posvedočila su da je marsejsko ubistvo bilo pripremano u Mađarskoj. Nadamo se da su oni znali da pronađu ko je druдe orдanizacije „Aдorijent“ hteo da prikrije lažno optužujući „ložu iz Grenobla“, jer su te druдe orдanizacije bile u saučesništvu sa onima iz Mađarske, što izveštaj T Aдorienta“ jasno dokazuje.„Svi oni koji su prisustvovali kraljevoj sahrani u Splitu, Zaдrebu, Beoдradu i Oplencu, svi oni koji su u tim mestima kao i u mestima kilometrima duž pruдe, videli kako narod na kolenima, jecajući oplakuje posmrtne ostatke kralja Aleksandra I, bili su iznenađeni dubinom i iskrenošću bola i suzama koje je narod prolio za svojim kraljem. Bol koji su svi juдosloveni - Slovenci, Hrvati i Srbi, bez razlike - spontano pokazali bio je apsolutni demant svima onima koji tvrde da ubice i šefovi zavere protiv kralja Aleksandra I pripadaju jednom delu juдoslovenskoд naroda. Iz toдa se zaključuje da Marsejski atentat nije bio politički zločin koji se pripisuje težnjama jednoд znatnoд dela juдoslovenskoд naroda, već običan kriminalni akt izazvan mržnjom ili revizionističkom politikom дrupe ljudi.Iz ovih nabrojanih činjenica i tvrđenja proizilaze dužnosti i obaveze svetske masonerije. Te dužnosti su:1. Odbrana masonerije napadnuta klevetom „I’Aдorienta“, kleveta kojih će još biti;

2. Odbrana evropskoд mira koji je ozbiljno uдrožen metodama koje upotrebljavaju podstrekači marsejskoд atentata.Očiдledno je da su nedostojni orдanizatori marsejskoд atentata, između ostaloд, hteli da postiдnu reviziju mirovnih sporazuma preteći na taj način Evropi novim ratom. Savršeno dostojanstven i smiren stav juдoslovenskoд naroda sačuvao je mir za jedno izvesno vreme, koji nije bio stabilan u tom trenutku, u toliko pre što kazne za sve krivce nisu još bile odmerene. Svetska masonerija ima da odiдra značajnu uloдu u odbrani mira. Radi se o definitivnom okončavanju izvesnih-nedostojnih metoda civilizovanoд čovečanstva, metoda koje uдrožavaju mir. Znači, trebalo bi, jednom za svaдda, proдnati iz političkih međunarodnih odnosa necivilizovane metode terorističkih akcija. Sve države, treba da shvate da javno mnjenje osuđuje te metode i nije im dozvoljeno da dopuštaju na svojoj teritoriji te zavereničke aktivnosti, koje vode u zločin. Po našem mišljenju, dužnost masonerije je da pomaže svim svojim moralnim i materijalnim sredstvima definitivno i konačno likvidiranje tih terorističkih metoda. Svetska masonerija treba da vrši tu dužnost u opštem interesu mira i pravde. Svi koji se tome pokoravaju i svi slobodni zidari treba da obavljaju tu dužnost u cilju odbrane mira i pravde i razotkrivanje klevetnika koji stoje iza teleдrafske aдencije TAдorienta“.T.l. Veliki Majstore i TT. CC. FF. U nadi da bi ste vi želeli da dostavite ovo cirkulamo pismo RR. LL. O vašoj odanosti kako bi дa oni analizirali, šaljemo vam bradske pozdrave.Veliki Sekretar, Veliki MajstorDr. V. Novak, D. Milićević

Poznata kleveta kaže„Marsejsku traдediju izazvala je velika loža pariškoд Grand Orijent-a. Razloд tome bio je što je Grand Orient video u kralju Aleksandru I najveću prepreku u uspostavljanju odnosa sa sovjetskom Rusijom, iako je Beneš 1933. дodine, a дospodin Barthou 1934. дodine poslati u Beoдrad da pripreme teren za upoznavanje sa Rusima. Kako je kralj Aleksandar I kateдorično odbijao tu saradnju, došao je u sukob sa Grand Orient-om. Velika loža дa je zboд toдa osudila, a velike lože u Praдu i Varšavi su to znale.

Prvi Jeftanović koji je u drugoj polovini 18. stoljeću došao u Sarajevo bio je Hadži Petar Jeftanović, rođen u Tuzli 1750. godine. Rod Jeftanovića je porijeklom iz doline rijeke Pive u okolini Durmitora (Crna Gora), odakle potiču i sarajevski Despići. Obje porodice slave istu slavu (27. januara) Sv. Savo.

Hadži Petar Jeftanović se u pretposljednjoj decenije 18. stoljeća oženio Jovankom (1758-1860) i s njom imao dvoje djece: sina Manojla (1781-1878) i kćerku Anđelu (1805-1860), udatu Skršić. Mada je Hadži Petrov sin Manojlo, koji je u Sarajevu bio predsjednik Pravoslavne crkvene općine, imao troje djece: Pero (umro mlad u Beču 1855. godine), Mara, udata Despić i Dimitrije (1826-1890), samo najmlađi sin Dimitrije, koji je u austrougarskom period bio i dogradonačelnik Sarajeva, ostavio je svoje potomke. Njegova djeca su: Aleksandar (oženio Editu Braun), Vojislav i Kostantin. Najstariji sin Aleksandar imao je dvije kćeri: Savku, udatu u Dubrovnik za De Bona, i Pavku, takođe živjela u Dubrovniku sa suprugom De Bono.

Ugledna sarajevska porodica Jeftanović, mnogo je poznatija po ženskoj liniji od potomaka kćerke Anđeline Srkšić, čiji je najstariji sin Gligorije (1841-1927) je oženio

Jeftaliju Petrović, obavljao veoma važne funkcije u Sarajevu. Pored ostalog, bio je predsjednik Pravoslavne crkvene općine (1895-1915), zatim član Odbora privilegavane zemaljske vlade Bosne i Hercegovine, predsjednik Privremenog narodnog vijeća BiH 1918. godine kao i predsjednik Privremenog narodnog predstavništva u Kraljevini SHS (Srba, Hrvata i Slovenaca) također 1918. godine. Gligorije Srkšić imao je djecu: Peru, Manojla (1880-1955), Krunicu (1881-1966), Dušana (1864-1941), Dragicu i Zdravka (1895-1965). Gligorijeva djeca Pero i Manojlo nisu ostavili svoje potomke a Krunica je u braku sa Milanom Skršićem rodila Kseniju, Milana i Mirjanu koji su odselili u SAD. Dušanova djeca su: Ksenija, Predrag i Nenad i svi su odselili u Čile.

Gligorijeva kći Dragica udala se za Miroslava Spalajkovića, poslanika Srbije koji je u nekoliko zemalja službovao, pa su im i djeca (Vojin, Vojka i Miroslav) odselili u te države: Francusku, Njemačku i kanadu. I Gligorijeva unuka od sina Zdravka (kćerka Tatjana) koji je bio oženjen Ankicom Lukač također su odselili van države, nastanivši se u Sjedinjem Američki Državama.

Stupajući u brak sa poznatim sarajevskim porodica, Jeftanovići su tako u vezi sa Despićima, Petrakijima, Hadži Ristićima i Skrškićima, a preko sestre Jeftalije Petrović-Roksande sa familijama Besarović i Jokić.

U Sarajevu je u vrijeme življenja potomaka Hadži Petra Jeftanovića bila još jedna istoimena porodica, Antonija Jeftanovića koji je također porijeklom iz Crne Gore a doselila u Grad u 19. stoljeću, ali nije u srodstvu sa rodom Hadži Petra.

Gligorije, zvani Gliša Jeftanović ugledni trgovac i poduzetnik ostavio je traga i u arhitekturi Sarajeva. On je 1882. godine sagradio prvu modernu zgradu za konačenje putnika. Bio je to zapravo hotel „Evropa“ koji je i danas elitni ugostiteljsko-turistički objekat.

KULINBAN

Ko još nije čuo za narodnu izreku: Od Kulina bana do našijeh dana. A Kulin ban, kako mu i samo ime kaže bio je veliki ban koji je vladao Bosnom od 1180. do 1204. godine. Ušao je u bosansku historiju sa statusom legende. Njegova djela, koja pamti povijest su, između ostalog, ekonomski progres Bosne, mir u njoj četvrt stoljeća, poznata Povelja iz 1189. godine, jednom od najstarijih državnih dokumenata pisanom na narodnom jeziku. Mudrošću je riješio i konflikte sa susjednim državama proizašle iz crkvene politike, te je 1203. godine na Bilinom polju okupio poglavare Katoličke crkve u Bosni priznavši javno svoje pogreške, iako je bio optužen kao heretik.

STJEPAN II KOTROMANIĆ

Stjepan II Kotromanić ostao je upamćen kao bosanski ban koji je za vrijeme svoje vladavine (1322-1353) znatnije proširio teritorij Bosne osvajanjem kneževine Hum i tako povezao Bosnu i Hercegovinu u cjelinu. Vodio je sa susjedima mudru politiku te je sa Dubrovačkom i Mletačkom Republikom sklopio značajne ugovore, a dobro je sarađivao i sa ugarskim kraljem. Tako je stvorio nezavisnu, jaki močnu bosansku državu. Za njegove vladavine razvijeno je rudarstvo, posebno ekspoatacija i prerada  bakra, srebra, olova i zlata. Pokopan je 1353. godine u Franjevačkom samostanu u

Visokom.

TVRTKO I KOTROMANIĆ

Tvrtko I Kotromanić naslijedio je Stjepana II Kotromanića 1353. godine i vladao je Bosnom do 1391. godine. U tom periodu Bosna je bila najsnažnija država na Balkanu. Postao je prvi bosanski kralj, krunisavši se 1377. godine u Milama kod Visokog. Poslije ovog čina historičari su zabilježili i prvo kovanje zlatnog novca na južnoslovenskom prostoru. U vrijeme njegove vladavine razvijali su se gradovi, rudatsvo i trgovina. Bosna je za njegove vladavine, u kojoj će ostat poznat i kao uspješni vojskovođa, bila stabilna, duhovno i klulturno napredna država.

STJEPAN TOMAŠEVIĆ

Naslijedivši 1461. godine prijesto od svog oca Stjepana Tomaša, Stjepan Tomašević zbog historijskih okolnosti nije imao sreće u vođenju Bosne. Zadržao se na prijestolju samo tri godine, jer su već 1463. turske trupe osvojile Bosnu. Iako je na vrijeme upozorvao i papu i tražio pomoć od Mletaka da bi se odupro turskoj najezdi, to nije uspio. Bio je posljednji bosnaski kralj. Ostao je upamćen i po tome što je jedan od rijetkih vladara koji je izgubio dvije države. Pored Bosne, oženivši se kćerkom srpskog despota, izgubio je i Smederevo i despotovinu (koje je dobio ženidbom), te je upamćen i po tome što je bio posljednji srpski despot. Da njegova tragedija bude veća, pogubljen je u Jajcu, gradu gdje je krunisan za

kralja. S njegovim pogubljenjem nestala je i bosansksa srednjovjekovna država.

FRA MATIJA DIVKOVIĆ

Propovijednik i pisac fra. Matija Divkoć (Jelaske, 1531 - Olovo, 1631) ostao je upamćen kao štampar prvih postgutembergovskih izdanja u Bosni i Hercegovini. Da bi mu to uspjelo išao je u Veneciju da tamo lije slova bosančice kojom je štampao svoje knjige, pisane narodnim jezikom. U bosansku književnost ušao je kao rodonačelnik temeljnih književnih rodova: stiha, narativne proze I dramskog dijaloga. Poznat je I po preradama I homilijama u koje je unosio svijetle motive I likove evropske književnosti (Razlike besjede Divkovića, Venecija 1616. godine). Njegove knjige su, živeći u narodu, preštampavane do sredine 19. stoljeća. 

MEHMED PAŠA SOKOLOVIĆ Mehmed-paša Sokolović (1505. ili 1506, Sokolovići - 1579, Istanbul) je bio osmanlijski vojskovođa i veliki vezir Osmanlijskog carstva. Sokolović je bosanskohercegovačkog porijekla. Rodio se u selu Sokolovići pored Rudog, kao dijete pravoslavnih roditelja. Sa šest godina, Sokolović je odveden u osmanlijsku vojsku na adžami-oglan, više poznat kao dana u krvi. Podvrgnut je pod oštru vojničku disciplinu u osmanlijskoj vojnoj akademiji u Istanbulu gdje je primio islam. Već istaknut u ratovima sa Ugarskom i Austrijom (1526-1533), u vrijeme sultana Sulejmana I Veličansvenog, Mehmed-paša Sokolović obavlja razne dužnosti u carskom saraju. Godine 1543. bio je zapovjednik dvorske straže (kapidžibaša), a

1546. biva unaprijeđen u kapudan-pašu (admirala). Za dalje ratne zasluge, posebno na istoku i perzijskom frontu dobija položaj trećeg vezira, 1555. godine. Diplomatski i vojni uspjesi otvorili su put Mehmed-paši ka položaju prvog činovnika Carstva. Godine 1565, biva unaprijeđen na položaj prvog činovnika Carstva. Mehmed-paša je čvrsto držao vojnu snagu Carstva u svojim rukama, a i kasnije punih 13 godina bio je, u sklopu Carstva, jedan od najsnažnijih svjetskih vladara. Mehmed-paša je podizao brojne zadužbine i vakufe širom Carstva. U svome rodnom selu Sokolovićima kod Rudog izgradio je džamiju, a u Beogradu, na Kalemegdanu, česmu. Podigao je tri do pet mostova na prostoru Bosne i jedan na prostoru Crne Gore, a to su: ćuprija na Drini u Višegradu, Arslanagića most u Trebinju, Vezirov most u Podgorici, most na ušću Žepe u Drinu, i Kozju ćupriju u Sarajevu. Nema podataka da je Mehmed paša Sokolović gradio kršćanske objekte po Bosni, vjerovatno jer se o tom nije vodila evidencija. Međutim, ono što se sigurno zna da je Mehmed-paša, kao član vezirskog vijeća, uticao prilikom donošenja odluke osmanske državeda se obnovi Pećka patrijaršija 1557, na čije je mjesto doveo svoga brata (ili bratovljeva sina) Makarija.

FRA ANĐEO ZVIZDOVIĆ

Fra. Anđeo Zvizdović (rođen oko 1420 - 1498, Fojnica) za vrijeme prodora turske vojske u Bosnu (1463. godine) bio je kustod Vikarije bosanskih franjevaca. Kao predstavnik svog naroda 24. maja 1463. godine susreo se  na Milidražu kod Brestovskog sa turskim osvajačem sulatanom Mehmedom II te uspio dogovoriti da se bosanskim katolicima, uz njihovu lojalnost, garantuje sloboda vjere. Ovaj dogovor sulatana i fra. Anđena Zvizdovića, obznanjen u carskoj ahdnami, bio je temelj očuvanja identiteta bosanskih katolika-Hrvata. Ahdnama se čuva u Franjevačkom samostanu u Fojnici.

SAFET BEG BAŠAGIĆSafet-beg Bašagić (Nevesinje, 1870 - Sarajevo, 1934) osnovnu školu pohađao je u Mostaru i Konjicu, a 1882. godine porodica mu se preselila u Sarajevo, gdje je završio ruždiju, a od 1885. do 1895. pohađao je sarajevsku gimnaziju. Od 1895. do 1899. studirao je arapski i perzijski jezik na Bečkom univerzitetu. Nakon toga postaje profesor orijentalnih jezika na Zagrebačkom sveučilištu. Poeziju je počeo pisati još kao učenik sarajevske gimnazije, a na studiju u Beču priredio

je za štampu prvu zbirku pjesama (Trofanda iz hercegovačke dubrave), a tada piše i prve naučne radove i prikuplja građu za historiju Bosne. Prvog maja 1900. godine pokreće zajedno sa Edhemom Mulabdićem i Osmanom Nuri Hadžićem list Behar. Od 1900. godine radi kao profesor arapskog jezika na sarajevskoj Velikoj gimnaziji, sve do 1906. godine, kada biva otpušten, pod izgovorom da nije položio profesorski ispit. Godine 1903. osniva društvo Gajret a potom i društva El-Kamer i Muslimanski klub. Godine 1907. osniva  list Ogledalo, a godinu dana kasnije odlazi u Beč i pristupa izradi dokrtorske disertacije "Die Bosniaken und Hercegovcen auf dem Gebiete der islamischen Literatur" koju je odbranio 1910. godine i stiče stepen doktora ex linguis islamiticis. Osim toga, Safvet-beg Bašagić prevodi tekstove njemačkih pjesnika. Iste godine izabran je za zastupnika u Bosanskom saboru i odmah potom, poslije smrti Ali-bega Firdusa, imenovan je za predsjednika Sabora. Na tom položaju ga je zatekao i slom Austro-ugarske Monarhije. Nakon rata, od 1919. godine radi kao kustos u Zemaljskom muzeju u Sarajevu sve do 1927. godine kada je umirovljen. Saharanjen je u haremu Begove džamije.

FRA IVAN FRANO JUKIĆ

Pisac, etnograf I borac za kulturnu emancipaciju Bosne I Hercegovine fra. Ivan Frano Jukić (Banja Luka, 1818 - Beč, 1857) pokrenuo je jednu od prvih svjetovnih škola u Bosni, u Varcar Vakufu  1849. godine. Osim toga, radio je na osnivanju prvog kulturnog društva (Kolo bosansko), te formulisao ideju nacionalnoga muzeja. Uz to, pokrenuo je i uređivao prvi književni časopis (Bosanski prijatelj), a napisao je i prvu historiografsko-geografsku sintezu (Zemljopis i poviestnica Bosne). U vidu promemorije (Želje i molbe kristjanah u Bosni i Hercegovini...), koju je uputio sultanu Abdul Medžidu. U historiji je ostao upamćen i po tome što je formulisao embrio prvoga modernog ustava, u kojemu za Bosnu traži političke, kulturne i lične slobode, svjetovno školstvo, javnost uprave, reformu privrede i poreznog sistema, poštansku službu,

štampariju i slobodno novinarstvo.

GAZI HUSREV-BEG   

Gazi Husrev-beg (Serez, Grčka,1480. - Crna Gora,1541.), bošnjački beg u Osmanskom carstvu u prvoj polovini 16. stoljeća.Bio je sposoban vojni strateg i smatra se najznačajnijim namjesnikom osmanske Bosne. Rođen je u Serezu u Grčkoj. Otac mu je bio Bošnjak iz Trebinja, dok mu je majka bila Seldžuka kćerka sultana Bajazida II. Gazi Husrev-beg je ratovao protiv Mlečana, Mađara i ostatka Bosanskog kraljevstva koje se bunilo protiv Osmanlijskog carstva. Za manje od tri godine osvojio je Knin, Skradin i Ostrovicu. Nakon ratnih uspjeha, Gazi Husrev-beg je odlukom carskog divana imenovan bosanskim sandžak-begom. Pod njegovim vodstvom Osmanska vojska je brzo napredovala u ratovanju. Gazi Husrev-beg je također

osvojio utvrđene gradove Greben, Sokol, Jezero, Vinac, Vrbaški Grad, Livač, Karmatin, Bočac, Udbinu, Vranu, Modruč i Požegu. Osim vojnih uspjeha, Gazi Husrev-beg je imao ogroman uticaj na razvoj Bosne, naročito grada Sarajeva. Obnovio je Carevu džamiju i izgradio čuvenu Gazi Husrev-begovu džamiju, biblioteku, medresu, sahat-kulu, bolnicu i mnoge druge poznate zgrade. Gazi Husrev-beg je izgubio život u bici u Crnoj Gori 1541. godine. Njegovo tijelo je preneseno u Sarajevo i sahranjeno u haremu njegove džamije. Iznad vrata na turbetu piše: "Neka svaki dan milost Božija i blagoslov na njeg pada”.

HASAN KAFIJA PRUŠČAK

Hasan Kafija Pruščak (Prusac, 1544 - ?) je bio jedan od najplodonosnijih bošnjačkih školnika i jedan od najvećih bošnjačkih mislilaca. Puno ime mu je bilo Hasan Kafi b. Turhan b. Dawud b. Ya'kub az-Zibi al-Aqhisari al-Bosnawi. Kafi je njegovo književno ime, az-Zibi (lokalitet u neposrednoj blizini današnjeg Bugojna), al-Aqhisari (njegov rodni Prusac), i al-Bosnawi (Bošnjak)  - predstavlja oznaku njegove etničke pripadnosti. Studirao je u Istanbulu, a 1583. je imenovan za kadiju prusačkog kadiluka. Dr. Amir Ljubović navodi da je Hasan Kafija Pruščak "napisao, koliko je za sada poznato, sedamnaest djela iz različitih znanstvenih oblasti i vjerskih disciplina, a predmet njegovog posebnog interesovanja su bili politika, filologija, pravo, spekulativna teologiija i logika." Napisao je poznato djelo Zrcalo za Prinčeve - pomodnu raspravu o vlasti, kao i spisak bošnjačkih učenih autora. Iz oblasti logike/filozofije, Pruščak je autor dva, svjetski priznata i veoma poznata djela: Kafijin Kompendijum iz Logike i Komentar Kafijina Kompendijuma iz Logike (stručno obrađen komentar na prvo djelo). U svom prvom naučnom djelu iz logike, Hasan Kafija Pruščak je logičku problematiku razvrstao u sljedeće kategorije: (1) O riječima, (2) O ishodištima predodžbi - pet univerzalija, (3) O ciljevima predodžbi - interpretativni govor, (4) O ishodištima tvrdnji - sud, i (5) O ciljevima tvrdnji - silogizam. Petu kategoriju je podijelio na 4 sub-kategorije: (a) Apodiktika, (b) Dijalektika, (c) Retorika, (d) Poetika, i (e) Sofistika. U komentaru na svoje drugo logičko djelo, uz Uvod - komentar dijeli na tri logička poglavlja: (1) O riječima, (2) O ishodištima predodžbi - pet univerzalija, i (3) O ciljevima predodžbi - interpretativni govor. Jedno od njegovih najpoznatijih djela iz apologetike je 'Dženetske Bašče - O Temeljima Vjerovanja.' U svom stručnom naučnom stvaralaštvu napisao je više djela i brošura iz akaida u kojima pojašnjava osnovne postavke akide ehli sunneta vel džema'ata. Ta djela su, pojašnjava Dr. Zuhdija Adilović, odigrala veliku ulogu u osvješćivanju muslimana u tadašnjoj Bosni i susjednim predjelima. Dr. Adilović ističe da je jedno od najznačajnihih djela Hasana Kafije "Svjetlo Istinske Spoznaje o Temeljima Vjerovanja u kome je dao komentar na poznatu poslanicu iz akide čuvenog imama Tahavija."  Nadalje, Dr. Adilović ističe da "s obzirom da je Hasan Kafi živio u periodu početka dekadence Osmanskog hilafeta, dao svoj doprinos u analizi tadašnjeg stanja i ponudio konkretne prijedloge za njegovo prevazilaženje, tvrdeći da je polazna tačka u renesansi i napretku ispravno i čvrsto vjerovanje, smatram da mi danas možemo mnogo naučiti iz tog vrijednog djela i prepoznati greške u shvatanju glavnih temelja islamskog vjerovanja." Hasan Kafija Pruščak je predskazao propast Osmanske carevine upravo zbog toga što se tadašnja carska elita odala ponašanju koje se u islamu smatra nemoralnim.

HUSEIN – KAPETAN GRADAŠČEVIĆ

Husein-kapetan Gradaščević (Gradačac, 1802 - 1834) je bio general koji se je borio za bosansku autonomiju u Osmanskom carstvu. Također je poznat kao "Zmaj od Bosne". Odrastao je okružen političkom klimom nemira u zapadnim krajevima carstva. Kad je Dželaludin-paša otrovao njegovog brata Murata 1821 godine, Gradaščević se našao na čelu Gradačačke vojne kapetanije. Mladi Husein je tokom svog kapetanstva razvio reputaciju mudrog vladanja i tolerancije, te je postao jedan od najpopularnijih osoba u Bosni.  Godine 1831. izabran je za vođu pokreta za Bosansku autonomiju. Brzo je otjerao vezira i ostale protiv-autonomijske osobe, te tako postaje de facto vladar Bosanskog pašaluka.  Iste godine, 18. jula Gradaščević savlađuje vojsku pod zapovjedništom velikog vezira u blizini Štimlja u Kosovu. Odlučuje da ne nastavi pohod i vraća se u Bosnu gdje su ga njegovi vojnici proglasili novim vezirom. Godine 1832. pokret za autonomiju je izgubio prednost u ratu. Nakon niza manjih okršaja ključna bitka se dogodila 17. i 18. maja izvan Sarajeva. Bosanska vojska je poražena nakon što Hercegovačko pojačanje stiže i pridružuje se Osmanlijskoj vojsci. Iako bošnjački ustanak ne bi bio ugašen za još 18 godina, Gradaščević je morao bježati u Habsburšku monarhiju 31. maja. Odatle je on pregovarao sa sultanom da se vrati u carstvo, koji njegovu želju ne odobrava u potpunosti. Seli u Beograd i onda u Istanbul, gdje je umro od kolere 17. augusta, 1834 godine. Legenda u svoja doba, Gradaščević je danas bošnjački narodni junak i jedan od najuglednijih ličnosti u historiji Bosne i Hercegovine.

VASO PELAGIĆ

Revolucionar i publicist Vaso Pelagić (Gornji Žabar, 1838. - Požarevac, 1899.) kao upravitelj Bogoslovije u Banja Luci zbog širenja nacionalnih ideja protjeran je od strane turskih vlasti, a zbog učestvovanja u bh. ustanku 1875. godine austrijske vlasti ga interniraju 1876. Za razliku od ostalih relevantnih učesnika ustanka, koji su favorizirali njegovu nacionalno-političku dimenziju, spajanje BiH sa Srbijom i Crnom Gorom, Pelagić je inzistirao na njegovoj socijalno-oslobodilačkoj dimenziji. Nakon internacije, odlazi u Srbiju i organizira prve proslave Prvog maja. Ovaj rani propagator socijalističke ideje iza sebe je ostavio djela Historiju bosanskohercegovačke bune, Odgovor na četiri društvena pitanja, Umovanje zdravog razuma i mnoga druga. Posljednje godine života proveo je u

zatvoru u Požarevcu.

MEHMED SAĆIR KURTĆEHAJIĆ

Prvi moderni bosanski novinar Mehmed Šaćir Kurtćehajić (Bijelo Polje, 1844 - Beč, 1872), nakon što je završio osnovnu školu, sam se obrazovao, naučio turski jezik i stupio u državnu službu. Želio je evropsko obrazovanje, ali, kako je pisao: "U našim krajevima nema škole gdje se predaju više znanosti da se u ovim godinama izobrazim kao jedan evropski mladić." Godine 1868. uz saglasnost Osman-paše pokreće prve bosanske novine - Sarajevski cvjetnik. U svojim člancima je dosljedno zagovarao potrebu evropeizacije Bosne i bosanskoga društva, te toleranciju i razumijevanje među konfesijama i narodima. Za direktora Vilajetske štamparije postavljen je maja

1869. godine, a usput je obavljao i posao zvaničnog tumača u Vilajetskoj vladi. Bio je član Vilajetske skupštine, a od 1872. i gradonačelnik Sarajeva. Ne zna se gdje je sahranjen, ali se zna da je umro u Beču, 1872. obolivši od tuberkuloze.

KOSTA HOERMANN

Kosta Hoermann (Bjelovar, 1850 - Beč, 1921) je kulturni radnik, od 1878. visoki činovnik austro-ugarske Vlade u Bosni i Hercegovini. Bio je prvi upravitelj i organizator Zemaljskoga muzeja (1888), u kojemu je utemeljio muzejsku knjižnicu i uređivao (od 1889) Glasnik Zemaljskog muzeja. Osim toga, pokrenuo izuzetno značajni književni časopis Nada (1895), koji je uređivao Silvije Strahimir Kranjčević. Ostaće upamćen I kao osnivač Balkanološkog instituta u Sarajevu (1908). Uza sve ostalo što je, neobičnom energijom i ustrajnošću, učinio za strukturiranje kulturnoga života u Bosni i Hercegovini, Kosta Hoermann ostaje veoma zaslužan na polju folkloristike, kao sakupljač, autor i izdavač monumentalne zbirke Narodne pjesme muhamedovaca u Bosni i Hercegovini I-II, 1888-89. godine.

JOSIP VANCAŠ

Arhitekt Josip Vancaš (Sopron, Mađarska, 1859 - Zagreb, 1932) diplomirao je  na bečkoj Akademiji. Od 1885. do 1921. živio u Sarajevu, gdje je bio na čelu Uprave za graditeljstvo. Izveo je mnogo najreprezentativnijih zgrada (katedrala, zgrada Zemaljske vlade, danas Predsjedništvo, biskupska rezidencija, bogoslovija, niz stambenih objekata). Poznat je i po tome što je jedan je od prvih graditelja koji je ukazao na vrijednost i značaj bosanskog sloga u arhitekturi. U radu je uspješno kombininovao elemente tradicionalne bosanske gradnje i secesije. Podsticao je sistemsku zaštitu spomenika culture. Bio je i prvi dirigent prvoga javnog pjevačkog društva u Sarajevu (Maennergesangverein, 1887).

MEHMED DŽEMALUDIN EF. ČAUŠEVIĆ

Mehmed Džemaludin ef. Čaušević (Arapuša kod Bosanske Krupe,1870 - Sarajevo, 1938) je bio bosanski velikan i vjerski prvak muslimanskih Bosanaca. Medresu je završio u Bihaću, a Mektebi hukuku (Pravni fakultet) 1887. godine u Istanbulu. Od 1903. do 1905. godine nastavnik bio je arapskog jezika na Velikoj sarajevskoj gimnaziji, kad je izabran za člana ulema-medžlisa. Dvije godine, od 1910. do 1912., profesor je na Šerijatskoj sudačkoj školi, profesoru na osobni zahtjev prekida, dugo je bez posla, da bi na nagovaranje Hodžinske kurije a uz opiranje Austro-ugarske bio 1913. godine izabran za reisul-ulemu. Na tom položaju ostao je sve do 1931. godine, i za to vrijeme je bio nesporni duhovni vođa Bošnjaka, pokretač i učesnik njihovih brojnih akcija. Kao teolog i kulturni radnik pripadao je reformatorskom dijelu bošnjačke inteligencije i sav životni vijek je proveo u iznalaženju odgovarajućih načina bošnjačkog duhovnog i političkog življenja. Stupanjem na snagu novog ustava Islamske zajedinice 1930. godine, kojim se dokida samostalnost te institucije, na osobni je zahtjev penzioniran, ne prihvatavši da obnaša svoju funkciju u tako po muslimane sramnim uvjetima. Ef. Čaušević reformira arebicu za potrebe pisanja bosanskim jezikom unoseći u nju palatale đ, nj, lj i ć, te vokale o, i, e. Tako preuređena arabica nazivana je reformirana arabica, mektebica, hrvatica i matufovača. Njome su printana mnoga značajna djela kao što su: Kratka historija Islama, Bergivija i Tedžvid. Objavljivati je počeo za vrijeme školovanja i studija u Turskoj u listovima:

Tercünam-i hakitat, Tasvir-i efkâr i Vatan a u rodnoj Bosni uređuje Behar (1906-1907) , Tarik i Mekteb. Bio je poznat i po tome što je u svoje vazove unosio svoje liberalne i reformatorske poglede na islamsku tradiciju. Veliki je pobornik prosvjete svojeg naroda, zaslužni promicatelj tolerancije, ravnopravnog položaja ženskog bića u ljudskom društvu, prvenstveno putem njihovog odgoja i obrazovanja te učestvovanja u javnom životu.Na položaj reisu-l-uleme u teškom ratnom i poratnom periodu Džemaludin ef. Čaušević se predano i dostojanstveno borio za ravnopravnost islama i muslimana, dolazeći u česte sukobe kako sa jugoslovenskom vladom tako i sa konzervativnom ulemom i zaostalim muslimanskim svijetom. Kada je 1929. godine ministar Milan Srškić donosenjem novog Ustava Islamske vjerske zajednice pokušao srušiti vjersku autonomiju, reis Čaušević mu se oštro suprostavio, što je za posljedicu imalo njegov odlazak u penziju 1930. godine. Do kraja života 1938. godine radio je na prijevodu Kur'ana sa Muhamedom Pandžom. Dženaza ovom velikom alimu, reformatoru i borcu bila je do tada nezapamćena po brojnosti onih koji su željeli da mu tim posljednjim zemaljskim činom odaju priznanje. Svojom ljudskom moralnom i intelektualnom snagom, veličinom, dobrotom i tolerancijom ostavio je duboke tragove i u hrvatskom narodu čineći mu dobro i boreći se za njegov opći napredak u miru i slozi s Bošnjacima.

MEHMED SPAHO

Mehmed Spaho (Sarajevo, 1883 - Beograd, 1939) je osnovnu školu i Gimnaziju završio u Sarajevu, a Pravni fakultet u Beču 1906. godine. U početku se posvetio sudačkom zvanju, te je 1906.-1908. godine bio sudski prislušnik, a do 1910. godine advokatski pripravnik. Kada je u Sarajevu osnovana Trgovačko-obrtnička komora, izabran je za njenog sekretara. No tom položaju je ostao do stupanja u politički život. Bio je član Muslimanske narodne organizacije, član Narodnog vijeća poslije

sloma Austro-Ugarske i ministar u Kraljevini SHS od 1921. do 1939. godine. Umro je 1939. godine u Beogradu pod nerazjašnjenim okolnostima. Pretpostavlja se da je otrovan, da bi se uklonio kao moguća prepreka Cvetković-Maček sporazumu. Mehmed Spaho je bio prvi Bošnjak u Vladi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS) , a kao jedan od trojice ministara iz BiH i to po etničko-vjerskom ključu: Hrvat dr. Tugomir Alaupović je bio ministar vjera, a Srbin Uroš Krulj ministar zdravlja. Spaho je također jedan od dva priznata zastupnika Jugoslovenske muslimanske organizacije među 11 Bošnjaka od 42 zastupnika Narodnog vijeća SHS za BiH. Jugoslovenska muslimanska organizacija je u to vrijeme smatrala da joj pripada 15 zastupničkih mjesta.

IVO ANDRIĆ

Ivo Andrić (Dolac kod Travnika, 1892 - Beograd, 1975) rodio se u hrvatskoj obitelji Antuna Andrića, sudskog podvornika i Katarine Pejić. U dobi od dvije godine ostaje bez oca i uskoro se s majkom seli u Višegrad kod očeve sestre Ane i njenog muža Ivana Matkovšika, graničnog policajca. Nakon završene osnovne škole upisuje sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosanskohercegovačku srednju školu. Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvjetnog društva „Napredak“, Andrić 1912. godine započinje studije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Kasnije studira u Beču i Krakovu. Kao sarajevski gimnazijalac kretao u društvu

omladinaca iz buntovničke udružbe Mlade Bosne, a kao zagrebački student upoznao je Matoša. Interniran za vrijeme rata kao jugoslavenski nacionalist. Poslije ujedinjenja ušao je u diplomatsku službu, u kojoj brzo napreduje do pomoćnika ministra vanjskih poslova i najzad izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra u Berlinu. Drugi svjetski rat proveo je povučeno u Beogradu, a poslije 1945. bio je prvi predsjednik Saveza književnika Jugoslavije. Godine 1961. dobija nobelovu nagradu za književnost za cjelokupno životno djelo. Dokumenti iz Andrićevih studentskih dana svjedoče o njegovu hrvatstvu. Tako, slika prijavnice za upis u prvi semestar Filozofskog (Mudroslovnog) fakulteta Sveučilišta u Zagrebu (desno), koju je Ivo Andrić kao dvadesetogodišnjak, vlastoručno potpisao u Zagrebu 14. listopada 1912., svjedoči da mu je materinji jezik - hrvatski. Identično se izjasnio i prilikom upisa na Sveučilište u Krakowu u Poljskoj gdje piše da je katolički Hrvat iz Bosne. U tom razdoblju on postaje i zagovornik ideje Jugoslavenstva. Nakon nastanka zajedničke države Andrić se počinje izjašnjavati kao Srbin  i tu nacionalne identifikaciju on će održati do kraja života. Skoro sav njegov opus, književna djela (osim nekoliko pripovjedki objavljenih u ranoj mladosti i na početku književne djelatnosti) i velike romane pisao je ekavicom i srpskim jezikom (ili istočnom varijantom srpskohrvatskog jezika kako se tad zvao). Kako ta kontroverza nikada nije rješena danas ga i Hrvati i Srbi smatraju svojim piscem. Detaljnom raščlambom Andrićeva djela, prije svega njegovih pripovijedaka, bošnjačko-muslimanski kritičar Muhsin Rizvić je dao, po Andrićev ljudski i umjetnički integritet, upravno razornu ocjenu. U tom je prikazu (kao i drugima posvećenima toj temi) Andriću ponajviše zamjereno stereotipno prikazivanje bosanskih Muslimana koji su, skoro u potpunosti, okarakterizirani kao "istočnjački" element bez racionalnih dvojbi svojstvenih kršćanima, utonuo u senzualnost i duhovnu prazninu i podsvjesno tjeran na drastična nasilja i mržnju prema kršćanima kao neku vrstu kompenzacije zbog "grijeha" izdaje i prelaska na vjeru turskoga osvajača. Iako su takva uopćavanja problematična, ne može se zanijekati da u Andrićevom djelu Bosanski Muslimani ne figuriraju kao ličnosti nego kao lik Pravi početak njegova literarnog stvaralaštva jeste Ex Ponto, štampan u Zagrebu 1918, a iza njega slijede Nemiri, Put Alije Džerzeleza, Pripovetke... Poslije Drugog svjetskog rata nastaju Gospođica, Travnička hronika i Na Drini ćuprija. Za mnoge Andrić je najznačajniji moderni bh. pisac.

MEŠA SELIMOVIĆ

Mehmed Meša Selimović (Tuzla, 1910 - Beograd, 1982) je u rodnom gradu završio osnovnu školu i gimnaziju, a 1930.godine upisao se na studijsku grupu srpskohrvatski jezik i jugoslavenska knjizevnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 1934. godine, a od 1935. do 1941. godine radi kao profesor Građanske škole, a potom je (1936) postavljen za suplenta u Realnoj gimnaziji u Tuzli. Prve dvije godine rata živi u Tuzli, gdje ga hapse zbog saradnje sa NOP-om, a u maju 1943. godine prelazi na oslobođenu teritoriju, postaje član Komunističke partije Jugoslavije i član Agitpropa za istočnu Bosnu, potom je politički komesar Tuzlanskog odreda, a 1944. godine prelazi u Beograd i obavlja značajne političke i kulturne funkcije. Od 1947. godine živi u Sarajevu i radi kao profesor Više pedagoške škole, docent Filozofskog fakulteta, umjetnički direktor "Bosna-filma", direktor drame Narodnog pozorišta, glavni urednik Izdavačko preduzeće "Svjetlost". 1971. godine penzioniran je i seli u Beograd. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umjetnosti. Biran je za predsjednika Saveza književnika Jugoslavije, bio je počasni doktor Sarajevskog univerziteta (1971), redovni član ANUBiH i SANU. Dobitnik je brojnih nagrada od

kojih su najznačajnije NIN-ova nagrada (1967), Goranova nagrada (1967), Njegoševa nagrada (1967), potom Dvadesetsedmojulska SRBiH, nagrada AVNOJ-a, itd.

HAMDIJA POZDERAC (Cazin, 1934 - Sarajevo, 1988) je bio bosanskohercegovački političar, predsjednik Predsjedništva Bosne i Hercegovine i predsjednik Ustavne komisije SFRJ 1970-ih i 80-ih godina. Imao je tri brata (Hakija, Sakib i Ismet), te četiri sestre (Bekira, Fatima, Hasnija i Zuhra). Još za vrijeme svog srednjoškolskog obrazovanja se uključio u rad tada ilegalne organizacije SKOJ-a, a u tokove narodnooslobodilačkog rata se uključio 1941. godine, te obavljao niz važnih funkcija i vojnih dužnosti. U 8. krajiškoj narodnooslobodilačkoj udarnoj brigadi bio je sekretar bataljonskog i brigadnog komiteta SKOJ-a, a zatim član Oblasnog komiteta USAOJ-a i SKOJ-a za Bosansku krajinu. Početkom 1944. godine postao je sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a i član Okružnog komiteta KPJ Bihać. Bio je nosilac Partizanske spomenice 1941. i odlikovan je Ordenom za hrabrost, Ordenom zasluga za narod, Ordenom bratstva i jedinstva, Ordenom Republike, Ordenom jugoslovenske zastave sa lentom i ordenom junaka socijalističkog rada. Nosilac je nagrade ZAVNOBiH-a. Poslije rata je obavljao niz partijskih i državnih dužnosti. Od 1965. godine je bio član CKSK BiH, zatim poslanik Prosvjetno-kulturnog vijeća Skupštine SRBiH, od 1971 do 1974. predsjednik Predsjedništva Bosne i Hercegovine, a od 1971. do 1978. godine predsjednik Skupštine SRBiH. Bio je član Izvršnog komiteta CKSKBiH i sekretar Sekretarijata, a dugo vremena je bio član Predsjedništva CK SKJ i predsjednik CKSK BiH. Na kraju svoje bogate političke karijere bio je i član Predsjedništva SFRJ, a kada je trebao biti izabran za predsjednika Predsjedništva bio je prisiljen da da ostavku i da se sramno povuče iz političkog života Jugoslavije kojoj je posvetio cijeli svoj život. Bio je visokoobrazovan, a završio je Visoku partijsku školu u Moskvi, te Filozofski fakultet u Beogradu 1959. godine. Izdao je niz publicističkih i naučnih djela, a od 1961. godine je predavao opštu sociologiju na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu.

BRANKO MIKULIĆ

Branko Mikulić (Bugojno, 1928 - Sarajevo 1994), po struci ekonomista, a po opredjeljenju politički radnik, bio je član Predsjedništva SFRJ iz BiH, sekretar sreskog komiteta SK u Gornjem Vakufu, Bugojnu, Livnu i Zenici, organizacioni sekretar u Bugojnu i Jajcu, član CK SK BiH, predsjednik skupštine sreza Sarajevo, sekretar Izvršnog komiteta CK SK BiH, predsjednik Izvršnog vijeća Skupštine SRBiH, predsjednik CKSK BiH, član Predsjedništva CK SKJ. Za vrijeme poltitčke karijere Hamdije Pozderca i Branka Mikulića vezuje se najznačajniji period razvoja BiH nakon Drugog svjetskog rata; zlatne godine razvoja BiH unutar jugoslavenske federacije i posebno uspostavljanja BiH kao relevantne i po svemu ravnopravne članice bivše Jugoslavije. Upravo zbog njihovih insistiranja na ubrzanom ekonomskom i privrednom jačanju republike, što je neminovno pratilo i jačanje i izgrađivanje književnih, vjerskih i kulturnih institucija i pojedinaca unutar sva tri i svih drugih naroda u BiH, po procjenama historičara, Bosni su nametani fabricirani slučajevi nacionalističkih istupa, od aferee Neum do Agrokomerca za koju analitičari novije bh. historije tvrde da je montirana upravo da bi izazvala politički krah Hamdije Pozderca.

ALIJA IZETBEGOVIĆ

Alija Izetbegović (Bosanki Šamac 1925 - Sarajevo, 2003) je rođen u porodici zemljoposjednika, koji su se doselili iz Beograda. Nakon prvih višepartijskih skupštinskih izbora u Bosni i Hercegovini 1990. godine izabran je za predsjednika Republike Bosne i Hercegovine kao predstavnik Stranke demokratske akcije (SDA) iz redova muslimanskog naroda, do 1992. godine. Od 1992. do 2000. godine bio je predsjednik sedmočlanog Predsjedništva Republike Bosne i Hercegovine. Kao predsjednik Bosne i Hercegovine proglasio je, nakon referenduma o nezavisnosti 1992. godine, nezavisnost i otcjepljenje BiH od Jugoslavije. Diplomirani je pravnik, političar po uvjerenju. Suđeno mu je kao pripadniku Mladih Muslimana 1946. godine i tada je dobio tri godine zatvora. U poznatom Sarajevskom procesu 1983. godine ponovo je otišao u zatvor. Ovaj put razlog je bila Islamska deklaracija, koju je napisao 1970. godine i zbog koje je od presuđenih četrnaest odležao pet godina i osam mjeseci. Političku karijeru Izetbegović je počeo 1990. kao osnivač i lider SDA, nacionalne stranke Bošnjaka. U karijeri političara imao je teških propusta, ali i zvjezdanih trenutaka - i u jednom i u drugom slučaju najviše se volio pozivati na narod, u čije se ime ne libi odlučivati. Njegova je vlast danas među Bošnjacima neograničena i neupitna. Protivnici mu zamjeraju preveliko oslanjanje na zatvorski krug prijatelja, kontinuirano loš odabir kadrova i kolebljivost. Oni oštriji predbacuju mu da od Bosne pravi klasični begovat. "Mi smo na neki način i Istok i Zapad; jer smo muslimani - mi razumijemo dileme islamskog svijeta; jer smo evropski narod - mi razumijemo dileme Zapada", teza je na kojoj je gradio svoje dobre odnose i sa Istokom i sa Zapadom. Izetbegović je često bio na velikim kušnjama, osobito za vrijeme rata, i pred velikim odlukama za vrijeme kratkog a dramatičnog perioda u bh. historiji. Pritisnut sa svih strana - između različitih svjetskih interesa, zelja i političkih nauma, ukliješten i u samoj Stranci demokratske akcije od strane vlastitih jastrebova, ucijenjen od partnera na vlasti, ipak je uspio stvoriti karizmu prvog u Bošnjaka. Deklarativno se nije prestao zalagati za cjelovitu i demokratsku BiH; efektivno, njegova se politika svodi na bošnjacko-muslimansku, i na zadržavanje osobne vlasti.

ADIL-BEG ZULFIKARPAŠIĆ

Adil-beg Zulfikarpašić (Foča, 1921-Sarajevo, 2008) je bio privrednik, publicist, političar i dobročinitelj. Rođen je kao sin veleposjednika Husein-bega Zulfikarpašića, dugogodišnjeg gradonačelnika Foče i majke Zahide Zulfikarpašić koja je porijeklom iz fočanske plemićke porodice Čengić. Osnovnu školu je završio u Foči, a srednju školu u Sarajevu. Studirao u Grazu, Beču i Fribourgu. Diplomirao političke nauke i pravo. Od 1941. godine je učesnik u antifašističkom pokretu. Završio rat kao potpukovnik. Bio je zamjenik ministra trgovine u

prvoj poslijeratnoj Vladi Narodne Republike BiH. Nakon završene narodnoslobodilačke borke i stvaranja Titove Jugoslavije, 1946. godine emigrira iz Bosne i Hercegovine. Postaje predsjednik Bošnjačkog Liberalnog saveza. Također je bio urednik „Bosanskih pogleda“, koji izlaze u Beču i Fribourgu od 1960. do 1967. godine. Suosnivač je Demokratske alternative i član izvšnog odbora Liberalne internacionale. Bio je direktor i vlasnik kompanije Stamaco u Cirihu. Godine 1988. osnovao je Bošnjački institut, koji je nastao kao plod njegovog dugogodišnjeg sakupljanja, klasificiranja i sistematiziranja historijske, književne, novinsko-publicističke, rukopisne, arhivsko-dokumentacijske i folklorne građe o Bosni i Hercegovini, kao i o susjednim zemljama i njihovim narodima. Vraća se u Bosnu i Hercegovinu u martu 1990. godine i zajedno s Alijom Izetbegovićem formira Stranku

demokratske akcije (SDA), čiji je potpredsjednik. Razilazi se sa SDA (u septembru 1990.) i osniva Muslimansku bošnjačku organizaciju (MBO). Bio je osnivač, izdavač i vlasnik je tjednika Bosanski pogledi u Sarajevu (1991.). U julu 1991. inicirao takozvani Historijski sporazum između Bošnjaka i Srba. Objavio više zapaženih rasprava, eseja i članaka. Kao istaknuta ličnost kulturnog, javnog i političkog života dao je brojne intervjue. Mnogi od njih su sabrani i objavljeni u zasebnim knjigama, kao sto su Bosanski pogledi (London 1984.), Bosanski Muslimani: faktor mira izmedju Srba i Hrvata (Cirih 1986.), Adil - članci i intervjui (Sarajevo 1991.), Bošnjak – Adil Zulfikarpasić (Zürich 1994.), Sudbina Bošnjaka (Beograd 1999). Godine 1991. u Sarajevu je otvorio podružnicu Bošnjačkog institute, a u maju 2001. godine svečano je otvoren moderno i savremeno opremljen Bošnjački institut – Fondacija Adil Zulfikarpasić u Sarajevu. U tu zgradu su preneseni glavni fondovi iz Bošnjačkog instituta u Cirihu: biblioteka, arhiv i galerija umjetničkih slika. Posljednjih godina svoga života Adil-beg Zulfikarpasić je živio sa suprugom Tatjanom Zulfikarpašić (rođenom Nikšić) na relaciji Zürich-Sarajevo. Sahranjen je u Sarajevu,  u turbetu koji se nalazi na ulazu u Bošnjački institut.

: ТАКО СЕ НЕКАД БРАНИЛО СРБСТВО ДЕСПОТ ЂУРАЂ , ЗАПРЕТИО ПОГУБЉЕЊЕМ ПАТРИЈАРХУ АКО ПОТПИШЕ

…УНИЈУ СА ВАТИКАНОМ

22 новембар 2011, за ФБР припремио ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ

Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана! Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана.

Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године.

На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и Руски. Сви, осим Српског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим српског (и светог Марка Ефеског, видети прилог). Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима…

____________

Прилог тексту:

Ево мало детаљније о овом догађају, пошто горе нисам напоменуо св. Марка Ефеског који је исто имао огромних заслуга да се ова унија не призна, као и велика заслуга нашег Ђурађа који једини није дозволио свом патријарху приступ на том скупу ( па, само тај чин је сигурно изиритирао папу ) сви шаљу своје претставнике, само Срби не ( шта вам то говори…) једини ко није потписао од присутних био је Марко Ефески…ево о том догађањима у наставку.

Велики је био одјек у православном свету и народу то што је једино српски патријарх одбио да дође на тај скуп-сав православни свет га је славио као свог патријарха а великих заслуга за то је имао и Ђурађ.

У то време, 10. јуна 1439. године, умре стари Патријарх Јосиф не потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада папа навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње “завештање” цара Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и изјавио: “За нас папа представља само једнога измећу патријараха, али и то – ако би он био православан”. Но папа као неки тиранин, и бедни,

невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видео да на акти о унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни папа Евгеније извикнуо је: “Дакле, ништа нисмо урадили!” Ипак је властотубиви папа тражио да му се свети Марко доведе на суд због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређењу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претље папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: “Нисам ја без разлога чврст у своме мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. То такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима, него баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божја свуда и свагда отсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тојест у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти… А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега, ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?” Тако се свети Марка избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.

Колико ја знам, Руси тада нису имали патријарха, већ је унију потписао московски митрополит. Такође унију није потписао ни цариградски патријарх који је умро прије пописивања уније. Унију су потписали сви грчки епископи сем Светог Марка Ефеског. У Цариграду је народ стао уз Светог Марка и побунио се против уније, то није било због Срба. Оно што је истина је то да је Свети Ђурађ запријетио смрћу српском патријарху ако се појави у Фиренци. То показује колико су наши преци били одаи Христу, за разлику од ових владара и владика данас који су одани само новцу.

У то време, 10. јуна 1439. године, умре етари Патријарх Јосиф не потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада папа навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње “завештање” цара

Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и изјавио: “За нас папа представља само једнога измећу патријараха, али и то – ако би он био православан”. Но папа као неки тиранин, и бедни, невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видео да на акти о унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни папа Евгеније извикнуо је: “Дакле, ништа нисмо урадили!” Ипак је властотубиви папа тражио да му се свети Марко доведе на суд због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређењу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претље папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: “Нисам ја без разлога чврст у своме мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. То такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима, него баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божја свуда и свагда отсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тојест у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти . . . А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега, ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?” Тако се свети Марка избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.

Избавивши се тако по великом промислу и заштити Божјој из латинских беда и опасности, са сјајем и славом исповедника светитељ Божји се врати у отаџбину. И би дочекан од свих и свакога у Цариграду као проповедник и сведок (μαρτυς – мученик) Истине. Сакупљени православни народ свих узраста и сваког звања поздрављао га у престоници, и клањао му се тражећи од њега неку реч благослова и побожне поуке. Јер православни и верни народ нипошто није хтео да призна ни да погледа оне издајице Православља, и никако није учествовао на багослужењима са тим отступницима од вере. И поред свег насиља царске власти и присутних папских легата унија није могла бити спроведена, нити је ишта значила за народ и верни клир, на челу са светим Марком.

ЛАЖНИ МИТОВИ ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

За Бој на Косову је везан лажни мит о издајству сербског великаша Господина (господин је била титула у оно време) Вука Бранковића, он се још пуних седам година борио са Турцима да би, на крају, умро у османлијском ропству 6. октобра 1397. Бајазит је почетком 1398. дозволио да се посмртни остаци господина Вука Бранковића пренесу на Свету гору  и сахране у манастиру св. Павлачији је он највећи добротвор био и где му је рођени брат Гргур био монах под именом Герасим! И сада, ако су то историјске чињенице, а јесу, остаје питање коме и зашто је уопште било потребно да се један честити човек оптужи за издајство.

 Сетих се  и још једног занимљивог податка из тог периода.

 Након братоубиства Бајазит стаје на чело Отоманског царства и покушава новим ратовима да поврати Турцима самопоуздање и спере срам и стид због изгубљеног Косовског Боја. И имао је братоубица успеха све до битке кода Ангоре када је поражен, заробљен и ставњен у кавез где су га Монголи држали док није умро 9. марта 1403.

 Други пример кривотворене историје везан је за народно веровање да је Марко Мрњавчевић, у народу познат као Краљевић Марко, српски јунак, а он је заправо био турски вазал. Погинуо је у бици на Ровинама против влашког војводе Мирчета 1395. Марко је иначе био син српског великаша Вукашина који је са братом Угљешом први почео да ровари против цара Уроша, наследника цара Душана. И сад, опет питање – коме и зашто је уопште било потребно да од њега ствара националног хероја ?

Za one sto velivaju cetnicka "dijela" Potisnuta istorija: Boško Joksić, svedok monstruoznosti Četnik koji je odbio da kolje Piše: Damjan Pavlica Veličina slova: Decrease font Enlarge font Na putu za Vranić: Beograd 2000-tih Na putu za Vranić: Beograd 2000-tih Photo: Stock To veče su, uz blagoslov okupatora, četnici poklali čitave porodice pripadnika pokreta otpora: Pantiće, Đoriće, Iliće, Radosavljeviće, Matiće, Mitroviće, Popoviće, Saviće, Đoinčeviće, Stepanoviće, Todoroviće, skupa sa novorođenima. Nakon pokolja, monstrumi su u kućama ubijenih pravili gozbu, pili rakiju, pekli prase. Potom su na kola natovarili opljačkane stvari i otišli. Boško Joksić je sve ovo odbio da uradi. Boško je jedini ostao čovek, ostali su samo nastavili da egzistiraju u ljudskom obliku U jesen 1943. godine, partizani su ponovo jačali u Srbiji. Italija je kapitulirala, a Saveznici su najzad prozreli Mihailovićevu šaradu, napustili četnike i krenuli da pomažu partizane. Pripadnici antifašističkog pokreta otpora krenuli su da dižu glavu, ne samo po unutrašnjosti, već i u neposrednoj blizini Beograda. Napadima, akcijama i sabotažama pretili su da naruše idiličnu okupatorsko-četničku kohabitaciju koja je vladala od krvavog gušenja ustanka 1941. godine. General Mihailović je 5. oktobra 1943. godine ljutito zapovedao čišćenje okoline Beograda od komunista i njihovih simpatizera: Ljubomir Pantić, jedna od najmlađih žrtava četničkog pokolja u Vraniću Photo: wikimedia.org “Naš avalski korpus sa srezovima Grocka, Vračar, Umka spava dubokim snom. Na svim oblastima u neposrednoj blizini Beograda, nakotili su se komunisti i njihovi simpatizeri. Naređuje se komandantima, i to: majoru Mihailu Jovanoviću, kapetanu Lazoviću, kapetanu Nikoli Kalabiću, dalje Komarčeviću i rudničkom korpusu da najenergičnije sa juga na sever… čisteći usput i sve srezove, naročito srez kosmajski, naročito je važno što pre očistiti srezove Grocka i Umka.” U međuvremenu, partizani

Kosmajskog odreda su 31. oktobra potukli četnike Avalskog korpusa, što je generala Mihailovića još više razbesnelo. On je 17. novembra ponovo naredio komandantima: “Kosmaj mora da se očisti po svaku cenu. Radite prema situaciji da se Kosmaj, pa sve do Beograda, što pre očisti!” Draža Mihailović je za koordinatora akcije “čišćenja” postavio pukovnika Jevrema Simića, koji je 27. novembra 1943. sa Nemcima potpisao sporazum za nesmetano ubijanje komunista koji glasi: “U oblasti koja obuhvata gročanski, umljanski, vračarski, podunavski, kosmajski, mladenovački, oplenački, aranđelovački, lepenički, kragujevački, gružanski, kačerski i kolubarski srez, kapetan Kalabić i pukovnik Simić se obavezuju da će se svi njihovi odredi uzdržati od svakog dela sabotaže protiv nemačke vojske, njenih saveznika i mesnih odreda koji se bore na njenoj strani. Rešenost na zajednički otpor protivu komunističkog neprijatelja. Gore navedena pokrajina se daje Kalabiću i Simiću da vode nezavisnu borbu protivu komunista.” Iako je od Saveznika prezren kao saradnik okupatora, general Mihailović je i dalje smatrao da ima isključivo pravo da regrutuje mladiće po Srbiji za obračun sa svojim ideološkim protivnicima. Nakon prisilne regrutacije, Jugoslovenska vojska u otadžbini je sredinom decembra 1943. krenula u brutalni obračun sa simpatizerima i porodicama pokreta otpora. Nakon potpisivanja ugovora sa okupatorom, na Kosmaju je izvršena nesmetana koncentracija četničkih trupa. Avalski korpus JVuO je prikupio podatke o porodicama i simpatizerima partizana. Sve je bilo spremno. Jedan od mobilisanih četnika, Boško Joksić, nije znao kuda idu. Rečeno mu je da se četnici bore za kralja i otadžbinu protiv Nemaca, ljotićevaca i izdajnika komunista. Bošku nije rečeno da je upravo potpisan sporazum sa Nemcima koji četnicima omogućuje nesmetano ubijanje partizanskih porodica. Spomen soba u Vraniću Photo: wikimedia.org Na svetog Nikolu, 20. decembra 1943. godine, sa prvim mrakom, četnici Avalskog korpusa su krenuli prema beogradskom naselju Vranić. Uz pomoć doušnika iz Vranića sastavljen je spisak partizanskih porodica. Prva na udaru bila je kuća Marka Mitrovića, čiji je brat bio u partizanima. Svi zatečeni ukućani, njih petoro, su poklani. Četnici su zatim zastali u školskom dvorištu da prime dalja uputstva. Podnarednik Marković je izvadio spisak porodica i pomoću baterijske lampe čitao: - Prva na spisku je kuća Stevana Pantića, ona se nalazi gore na brdu. Sada krećemo. Kada stignemo tamo, da ne bi pravili buku, svi ukućani treba da se unište hladnim oružjem. Da li je jasno? - Jasno, odgovoriše svi. - Gospodine, podnaredniče - javi se iz mraka Boško Joksić - meni su Pantići kumovi i ja njihovoj kući ne mogu i neću da idem. - Ko to neće? - Ja, gospodine Markoviću, reče Boško, i priđe. Ono što podnarednik nije znao je da Boško ustvari Pantićima nije bio kum. On je bio samo sused koji nije hteo da ubija tuđu decu. No, morao je naći opravdanje za pokazanu samilost. Podnarednik Dušan Marković podiže baterijsku lampu prema Bošku. - Naravno, vojniče, da nećeš ići kod svojih kumova. Ne kaže naš narod džabe: bog na nebu pa kum na zemlji. Sada ćemo mi to po kratkom postupku rešiti. Pozovite mi Voju Kopilana! Voja Kopilan je svojoj grupi upravo čitao spisak porodica za likvidaciju, kad mu javiše da ga zove podnarednik Marković. - U čemu je problem, gospodine Markoviću? - upita Voja prilazeći. - Ovaj vojnik neće da ide kod svojih kumova, a meni takvi nisu potrebni, pa sam te pozvao da ga vodiš u svoju grupu. - Taj si problem mogao i sam da rešiš, a ne da me zoveš zbog sitnica - odbrusi Voja i naredi Bošku da pođe. Dok su izlazili iz školskog dvorišta, podrugljivo mu dobaci: - A ti, poštenjačino, baš nećeš da kolješ svoje kumove!? Ne sačekavši odgovor, Voja Kopilan povuče oroz, Boško Joksić napravi još koji korak i pade. Sve su ovo posmatrali okupljeni četnici i mobilisani seljaci, ali niko više nije smeo da pisne. Podnarednik Jugoslovenske vojske u otadžbini naredi pokret. Sledeća na udaru bila je kuća porodice Pantić. Usledio je jedan od mučnijih događaja u našoj povesti. To veče

su, uz blagoslov okupatora, četnici poklali čitave porodice pripadnika pokreta otpora: Pantiće, Đoriće, Iliće, Radosavljeviće, Matiće, Mitroviće, Popoviće, Saviće, Đoinčeviće, Stepanoviće, Todoroviće, skupa sa novorođenima. Nakon pokolja, monstrumi su u kućama ubijenih pravili gozbu, pili rakiju, pekli prase. Potom su na kola natovarili opljačkane stvari i otišli. Anđelija Matić iz Vranića priseća se tog jutra: "Toga dana otišli smo kod oca i našli smo ih sve zaklane. Svekrva Marica ležala je mrtva i glave su im bile potpuno isečene kamama. Svaki je ubod bio kamom po levoj slepoočnici i po slabinama. Cele su noći prevrtali po kući i odneli sve stvari koje su im se svidele i skidali slaninu s tavana. Prvo su silovali moje dve zaove pa zatim kamom izboli." Boško Joksić je sve ovo odbio da uradi. Boško je jedini ostao čovek, ostali su samo nastavili da egzistiraju u ljudskom obliku. Kao i svi veliki ljudi, pokazao je da postoji vrednost iznad sopstvenog života, a to je moral. Kao Srđan Aleksić decenijama kasnije, izabrao je da ne ubije - i zbog toga je ubijen. Za uspešno obavljenu akciju “čišćenja” komunista i njihovih simpatizera, general Mihailović je unapredio majora Svetislava Trifkovića, komandanta Avalskog korpusa JVuO, u čin potpukovnika. Do kraja rata, niko od počinilaca pokolja nije kažnjen. Nakon rata, mnogi od njih su uhvaćeni, osuđeni na smrt i streljani, uključujući i samog nalogodavca. Danas neki smatraju da je kazna četnicima bila prestroga, pa ih rehabilituju i slave kao heroje. Mi molimo čitaoce da nam, ukoliko imaju, dostave više podataka o zaboravljenom čoveku, Bošku Joksiću.

Ovo dezerterstvo nije se ograničavalo samo na obične vojnike. Dok sam bio u Srbiji, upoznao sam i Radoslava Đurića, koji je sve donedavno bio jedan od Mihailovićevih najboljih komandanata i sada načelnik štaba partizanske divizije. Ovaj zabavan, donekle ciničan čovek, izgleda, primljen je raširenih ruku od partizana, iako je ranije bio poznat, čak i među četnicima, po surovoj brutalnosti kojom je vodio rat protiv njih. Sa ovom promenom u srcu, raspoloženje naroda prema četničkoj politici kompromisa pretvorilo se u simpatije prema totalnom ratu partizana. Zbog ovih osećanja, a možda i zbog svesne ili nesvesne želje da priđu pobedničkoj strani pre no što bude kasno, svakodnevno je sve više ranijih pristalica napuštalo četnike, a sve više dobrovoljaca prelazilo u redove partizana. Narednih dana, ponovo smo videli duge kolone ljudi i dečaka kako se probijaju do partizanskih štabova da uzmu puške i municiju; delom dezerteri, delom zarobljenici, delom regruti, delom dobrovoljci, neki još uvek u svojim starim uniformama i sa tradicionalnim četničkim bradama, drugi u običnim radnim odelima. Partizani su sad iskoristili priliku. Svim četničkim i Nedićevim jedinicama, koje su prešle partizanima pre odredenog dana, obećana je amnestija. Dosta je iskorišćen i sporazum Tito - Šubašić kao i proklamacija kralja Petra narodu da pruži podršku Titu. Sve ovo je dosta značilo u Srbiji, gde je postojalo snažno monarhističko raspoloženje. Najzad, komunistički ciljevi i politika bili su u drugom planu i veoma malo su se mogli videti: crvene zvezde, čekić i srp, koji su bili tako upadljivi kod partizana u drugim područjima zemlje, a nisu imali mnogo odjeka u ovim krajevima dobrostojećih malih posednika.

Petar Baćović, Todorovićev naslednik u istočnoj Bosni i Hercegovini, upućuje proglas Srbima u partizanskim jedinicama oktobra 1942, u kojem im objašnjava kako njih još uvek vode "Jevreji udruženi sa najvećim belosvetskim šljamom". Jedan četnički pamflet distribuiran u okolini Sarajeva u jesen 1942. govori o "komunistima čije vođe su Jevreji i koji hoće da nametnu jevrejsku vladavinu svijetu". U decembru 1942. četnici su rasturali rasistički pamflet u istočnoj Hercegovini koji glasi “Vrhovni zapovednik svih komunističkih snaga u zemlji je neki Drug Tito, čije pravo ime niko

ne zna, ali znamo jedino da je zagrebački Jevrejin. Njegov glavni saradnik je Moša Pijade, beogradski Jevrejin; Franjo Vajner, mađarski Jevrejin; Azija Kokuder, bosanski Turčin; Safet Mujije, Turčin iz Mostara, Vlado Šegrt, bivši robijaš; i mnogi drugi njima slični. Njihova imena najbolje svedoče ko su i koliko se bore za naš narod.” Shodno rasističkoj logici, glavna diskvalifikacija partizanskih vođa je što su “Jevreji”, stvarni ili pretpostavljeni. I četnički vođa Mihailović u obraćanju potčinjenima decembra 1942. godine koristi prisustvo Jevreja i drugih naroda kao ključni argument protiv partizana: “Partizanske jedinice su pune razbojnika svih vrsta, kao što su ustaše - najgori kasapi srpskog naroda - Jevreji, Hrvati, Dalmatinci, Bugari, Turci, Mađari i svih drugih naroda sveta.” Pripremajući se za učešće u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, odnosno bitki na Neretvi, četnički komandanti raznih pokrajina su 10. februara 1943. objavili zajedničko saopštenje "narodu Bosne, Like i Dalmacije" u kojem kažu: “Pošto smo očistili Srbiju, Crnu Goru i Hercegovinu, došli smo Vam u pomoć da razbijemo žalosne ostatke komunističke međunarodne, zlikovačke bande Tita, Moše Pijade, Levi Vajnerta i drugih plaćenih jevreja.” Oni pozivaju zavedene partizane da "poubijaju političke komesare i stupe odmah u četničke redove, kao i stotine i stotine drugih koji shvataju da su "izdati i prevareni od komunista jevreja". Proglas su potpisali četničke vođe Ilija Mihić, Momčilo Đujić, Petar Baćović i Radovan Ivanišević. Četnički antisemitizam je stajao na liniji propagande Nedićeve vlade, koja je, opet, bila deo opšte nacističke propagande. Napadanje Jevreja u jeku holokausta u Jugoslaviji, klasičan je primer identifikacije sa agresorom. Kako se produbljivala saradnja četnika sa fašistima, tako se njihov odnos prema Jevrejima pogoršavao. Enciklopedija Holokausta (str. 289) beleži slučajeve da su četnici poistovećivali Jevreje sa komunistima, ubijali ih ili predavali Nemcima. Realni odnosi u četničkom pokretu bili su sasvim različiti od njihovih odnosa sa javnošću. Sredinom 1944, kada je slom Nemačke bio veoma blizu, četnici su osnovali specijalni jevrejski komitet, koji su činila četvorica Jevreja, po jedan iz Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije i Jugoslavije. U junu 1944 su četvorica “Mihailovićevih Jevreja” izdala saopštenje: “Svi Jevreji ponovo izražavaju svoju zahvalnost generalu Draži Mihailoviću i njegovim podređenim oficirima, koji su uvek izuzetno blagonakloni prema svojim sugrađanima koji beže od Nacističkog terora, i koji uprkos svim žrtvama, spasavaju Jevreje iz Nemačkih ruku.” Jevreji u partizanima Jugoslovenski partizani su se borili protiv šovinističkog ludila raspirivanog od strane okupatora. Oni su odbacivali nacističku logiku i prihvatali preživele jugoslovenske Jevreje u svoje redove. Značajan broj Jevreja, oko 2.897, pridružio se Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Tokom borbe protiv fašističih snaga, poginulo ih je 29%, iliti 720 boraca. Jedan broj Jevreja je bio na visokim funkcijama u antifašističkom pokretu, a Moša Pijade bio je član CK KPJ i Vrhovnog štaba NOV i POJ. Desetoro partizana Jevreja proglašeno je za narodne heroje Jugoslavije. Neboračko stanovništvo je teško stradalo. Zahvaljujući saradnji raznih kvislinga, oko 80% jugoslovenskih Jevreja, odnosno oko 60. 000 ljudi, nije uspelo da preživi nacistički holokaust.

Nedićeva propaganda Propaganda Nedićeve vlade je prevodila nacističku propagandu u termine razumljive Srbima. Tokom okupacije Srbije, antisemitizam je postao širok pojam koji je, između ostalog, obuhvatao komunizam, demokratiju, liberalizam, kapitalizam i drugo. Sovjeti i zapadni saveznici su redovno dovođeni u vezu sa Jevrejima i njihovom “svetskom zaverom”. Na propagandnim plakatima, Jevreji su prikazani kao lukavi gospodari sveta, čije su marionete Čerčil i Staljin. U provođenju nacističke politike prema Jevrejima srbijanski kvislinzi bili su veoma angažovani. General Milan Nedić svoje govore redovno usmerava protiv "komunističko-

jevrejskog ološa" i "komunističko-masonsko-jevrejsko-engleske mafije". Nedićeva vlada, policija i žandarmerija svojski su pomagale nacistima da ekspresno istrebe jevrejsko stanovništvo Srbije u holokaustu. Pošto su srpski Jevreji praktično istrebljeni u prvih godinu dana, a Srbija avgusta 1942. proglašena “slobodnom od Jevreja” (Judenfrei), antisemitizam je nastavio da služi za napade na ostale nemačke protivnike. Nacistička propaganda je plašila narod da će, u slučaju pobede komunizma, “međunarodni Jevrejin seljacima i radnicima oteti plodove njihovog znoja i truda, pa ih prisiliti da prose od jevrejskih gospodara”. Četnička propaganda Pristupanje preživelih Jevreja partizanima obilato je koristila četnička propaganda, za isticanje njihovog “nesrpskog” karaktera. Još u pregovorima sa Nemcima novembra 1941, četnički vođa Mihailović uverava Nemce da "partizane vode stranci, oni koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindemajer, Mađar Borota, dva muslimana čija mi imena nisu poznata, pripadnik ustaša major Boganić" (svi likovi su izmišljeni sem Borote, ali on nije Mađar). I u depešama svojim potčinjenima Mihailović za partizane kaže: “To su najveći zlotvori koje vodi jevrejština.” Retorika ove vrste je brzo usvojena. Četnički kapetan Bogdan Marjanović 24. februara 1942, povodom preuzimanja dužnosti komandanta Rogatičkog odreda, drži vatreni govor protiv partizana zasnovan na mržnji protiv "čivuta" (pogrdan naziv za Jevreje), “Turaka” (domaćih muslimana) i Hrvata: “Budite junaci svesni da nam preti opasnost od novih neprijatelja, a to su komunisti. Oni pod lažnim lozinkama da se bore protiv okupatora, pokušavaju da u svoje ruke uvuku što više naših neukih Srba Bosanaca, a posle da nas potčine pod vlast čivuta i onih istih krvoločnih Turaka i Hrvata, koji su stotine hiljada naše braće uništili na najzverskiji način.” Ravnogorska propaganda, da bi odvraćala ljude od stupanja u partizanske redove, isticala je da njih vode Jevreji i drugi tuđinci. Moša Pijade i Tito, najčešće su mete četničke antijevrejske propagande. Četnički izveštaji, naređenja i depeše partizane imenuju kao "mošinovce", sledbenike Moše Pijade. Uhodanu rasističku retoriku koristi i Jezdimir Dangić, četnički komandant iz istočne Bosne, koji optužuje partizane da ih vode "čivut Moša Pijade, Turčin Safet Mujić, mađar Franjo Vajnert i takozvani Petar Ilić čije pravo ime niko ne zna", a cilj im je da unište srpstvo. Četnički komandant iz Hercegovine Boško Todorović u svom proglasu iz 1941. poručuje da će Srbi, kada postignu “zlatnu slobodu” stvoriti Veliku Srbiju u kojoj "Turci i Jevreji" neće ponovo biti ministri, komesari, oficiri i "drugovi".

vgusta 1944. godine Dušan Radović - Kondor, komandant Mihailovićevog zlatiborskog korpusa zaklao je dva američka avijatičara francuskog porekla koji su se bili prinudno spustili padobranima kod reke Lima; avgusta 1944. godine četnički odred Bogićevića Svete uhvatio je u selu Sepcima - Srbija, Sremčevića Savu, Vojinović Konstantina, Radojević Iliju i Jovanović Iliju i pošto ih je mučio da bi iznudio priznanje o saradnji sa partizanima svu četvoricu zaklao.

od juna 1942. godine do marta 1943. godine Mihailovićevi četnici pod komandom Pavla Đurišića osudili su na smrt i streljali oko 1.000 crnogorskih partizana i seljaka zbog toga što su učestvovali u oslobodilačkom ustanku u Crnoj Gori; 29. aprila 1944. godine četnički odred kapetana Živojina Lazovića, majora Svetislava Tripkovića, Nikole Kalabića, Dragutina Bojovića, Svete Bogićevića, Radovana Dokmanovića i Svete Radičevića u selu Drugovcu (okrug beogradski) zaklali su 73 lica među kojima i devet žena. Tom prilikom teško su zlostavljali 37 drugih lica i opljačkali pa potom spalili 220 domova; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:11

decembra 1943. godine zaklali su četnici u selu Tičevu kod Drvara 28 zarobljenih partizana; decembra 1943. godine zaklali su četnici u Zeti (Crna Gora) osam seljaka delegata na prvoj antifašističkoj skupštini Crne Gore; decembra 1943. godine zaklali su četnici Nikole Kalabića u selu Kopljarima kod Aranđelovca 21 seljaka; decembra 1943. godine streljali su četnici Vuka Kalaitovića u srezu sjeničkom 18 pristalica partizana; decembra 1943. godine četnici pod komandom potpukovnika Miodraga Paloševića i majora Trifkovića Svete zaklali su u selu Vraniću, blizu Beograda, 73 lica među kojima jedno dete od dve godine, drugo od tri meseca. Jednu od žrtava su kastrirali. Pored toga opljačkali su seljačke domove; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:10 polovinom jula 1943. godine u celu Cikoti (istočna Bosna) četnici su otkrili 80 ranjenika prve proleterske divizije, oduzeli im oružje a sutradan doveli Nemce koji su ih poubijali, a zatim spalili; juna 1943. godine u toku pete neprijateljske ofanzive četnici su klali partizanske ranjenike sa Sutjeske, pa su tada zaklali u selu Jelaču i Vrbnici dr Simu Miloševića i hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovačića; jula 1943. godine u Bišini (Birač) četnici su otkrili ranjenike prve i druge proleterske brigade i izdali ih Nemcima koji su ih poubijali; decembra 1943. godine četnički komandant major Petrićević streljao je u Kolašinu 28 zarobljenih partizana i šest seljaka pristalica partizana; decembra 1943. godine četnički komandant Živan Lazović zaklao je u selu Selevcu 15 seljaka pristalica partizana; decembra 1943. godine zaklali su četnici u okolini Bosanskog Grahova 137 zarobljenih partizana; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:09 u februaru 1943. godine četnici pod komandom Zaharija Ostojića, Petra Baćovića, Pavla Đurišića, Voje Lukačevića, Vuka Kalaitovića i drugih, u srezovima pljevaljskom, čajničkom i fočanskom zaklali su 1.200 muškaraca i 8.000 staraca, žena i dece i opljačkali pa potom spalili 2.000 domova; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:08 januara 1943. godine zaklao je major Cvetić šesnaest zarobljenih partizana u okolini Užica; januara 1943. godine, pod komandom Komarčevića, Mihailovićevi četnici su zaklali 72 simpatizera partizana u srezu posavskom; januara 1943. godine četnici Pavla Đurišića ubili su u srezu bjelopoljskom oko 400 muškaraca i oko 1.000 žena i dece muslimanske veroispovesti; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:07 oktobru 1942. godine, četnici Petra Baćovića, ubili su u selu Gatu, Niklice i Čišlu u Dalmaciji, zajedno sa Italijanima, 100 Hrvata kao simpatizera narodnooslobodilačkog pokreta; u jesen 1942. godine u Drežnici (Hercegovina) četnici iz okoline Gacka pri pohodu na Prozor zaklali su oko sto lica muslimanske veroispovesti; decembra 1942. godine u selu Brajinci (Mrkajić, istočna Bosna) i okolnim selima, četnici Mihailovićevog komandanta Rajka Čelonje ubili su 160 seljaka i popalili selo Brajnice i još nekoliko sela. Među pobijenim bilo je žena i dece; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:07 oktobra 1942. godine četnici Petra Baćovića ubili su u okolini Prozora zajedno sa Italijanima, kojima je komandovao italijanski poručnik Viđak, oko 2.500 Muslimana i Hrvata, među kojima je bilo žena, dece i staraca, a veliki boj sela popalili; facts

Objavljeno: 05.12.2012. - 23:06 septembra 1942. godine četnici Petra Baćovića ubili su u Makarskoj oko 900 Hrvata, nekoliko katoličkih sveštenika odrali i 17 sela zapalili facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:06 avgusta 1942. godine Mihailovićevi četnici pod komandom Petra Baćovića prilikom zauzeća Foče zaklali su u Foči i selima koja se skupa nazivaju Bukovica oko 1.000 lica muslimanske veroispovesti, među kojima je bilo oko 300 žena, dece i staraca; avgusta 1942. godine na terenu oko Ustikoline i Jahorine (istočna Bosna) Mihailovićevi četnici pod komandom majora Zaharija Ostojića i Petra Baćovića zaklali su oko 2.500 lica muslimanske veroispovesti a sela popalili facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:05 avgusta 1942. godine, Mihailovićev komandant Baćović ubio je simpatizere narodnooslobodilačkog pokreta Rada Pravicu, Tomu Galena, Jovu Ljubibratića, Budimira Žiropinu i Tasu Kesarića; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:04 aprila 1942. godine četnici Lazara Tešanovića i Rada Radića (koji su se tada bili stavili pod komandu Mihailovićevog kapetana Račića) ubili su 70 ranjenih partizana; krajem aprila 1942. godine Spasoje Dakić, komandant Mihailovićevog bataljona u Čelebiću, ubio je engleskog majora Terensa Atertona i njegovog radio-telegrafistu i jednog engleskog narednika; juna 1942. godine Mihailovićevi četnici su u okolini Gacka, u selu Izgorima, zapalili bolnicu sa deset teških partizanskih ranjenika; juna 1942. godine Mihailovićev odred pod komandom kapetana Vladimira Đukića izveo je iz zatvora u Nikšiću 25 pristalica narodnooslobodilačkog pokreta i zajedno sa Italijanima streljali; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:03 prvog aprila 1942. godine četnici Rada Radića pobili su u Jošavki 20 ranjenih partizana, a među njima i teško ranjenog narodnog heroja dr. Mladena Stojanovića; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:02 u toku decembra 1941. godine i tokom cele 1942. Mihailovićevi „legalizovani" četnici pohapsili su i predali Nemcima u raznim krajevima Srbije hiljade pristalica partizana koje su Nemci streljali u logorima na Banjici, Nišu, Užicu, Čačku i drugim mestima, a pored toga sami četnici su poubijali hiljade pristalica partizana, opljačkali mnoga sela, batinali hiljade ljudi, a veliki broj žena i devojaka iz partizanskih porodica silovali; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:02 u decembru 1941. godine i tokom januara 1942. godine četnici su poklali preko 2.000 muslimana - ljudi, žena i dece iz okoline Foče, Goražda i Čajniča. Klanja su vršili na mostovima na Drini u Foči i Goraždu; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:01 4. novembra 1941. godine četnici su ubili blizu Ravne Gore oko 30 partizana, koje su bili na prevaru zarobili, među kojima je bilo 18 devojaka koje su bile upućene u Užice za bolničarke; u decembru 1941. godine Mihailovićevi četnici streljali su zajedno sa Nemcima u Čačku samo u jedan mah 80 pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta; u

decembru 1941. godine u srezu požeškom mešoviti nemačko-četnički sud u jedan mah osudio je na smrt 12 pristalica partizana; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:01 početkom novembra 1941. godine Mihailovićev komandant Ajdačić zaklao je trinaest partizanskih simpatizera u blizini Kosjerića na mestu zvanom Ridovi među kojima i učiteljicu Jelenu Subić-Gmizović i Milevu Kosovac, koje su četnici pre nego što su zaklali silovali i unakazili usijanim gvožđem; facts Objavljeno: 05.12.2012. - 23:00 u novembru 1941. godine četnici su streljali u selu Braićima na mestu zvanom Drenovi Vrh oko 500 zarobljenih partizana i njihovih pristalica; optuženi Mihailović je u noći između 13. i 14. novembra 1941. godine tj. iste noći kada se sastao sa gestapovcem, kapetanom Matlom, naredio svom komandantu Daki Tešmanoviću da oko 365 zarobljenih partizana preda srpskoj državnoj straži u selu Slovac, iako je morao znati da će ih srpska državna straža postreljati ili predati Nemcima, to je učinjeno tako da ih je Tešmanović predao Jovanu Škavi a ovaj Nemcima. Nemci su od ovih predatih partizana streljali oko 270, a ostale oterali u logore facts Objavljeno: 05.12.2012. - 22:59 Petar Baćović, Todorovićev naslednik u istočnoj Bosni i Hercegovini, upućuje proglas Srbima u partizanskim jedinicama oktobra 1942, u kojem im objašnjava kako njih još uvek vode "Jevreji udruženi sa najvećim belosvetskim šljamom". Jedan četnički pamflet distribuiran u okolini Sarajeva u jesen 1942. govori o "komunistima čije vođe su Jevreji i koji hoće da nametnu jevrejsku vladavinu svijetu". U decembru 1942. četnici su rasturali rasistički pamflet u istočnoj Hercegovini koji glasi “Vrhovni zapovednik svih komunističkih snaga u zemlji je neki Drug Tito, čije pravo ime niko ne zna, ali znamo jedino da je zagrebački Jevrejin. Njegov glavni saradnik je Moša Pijade, beogradski Jevrejin; Franjo Vajner, mađarski Jevrejin; Azija Kokuder, bosanski Turčin; Safet Mujije, Turčin iz Mostara, Vlado Šegrt, bivši robijaš; i mnogi drugi njima slični. Njihova imena najbolje svedoče ko su i koliko se bore za naš narod.” Shodno rasističkoj logici, glavna diskvalifikacija partizanskih vođa je što su “Jevreji”, stvarni ili pretpostavljeni. I četnički vođa Mihailović u obraćanju potčinjenima decembra 1942. godine koristi prisustvo Jevreja i drugih naroda kao ključni argument protiv partizana: “Partizanske jedinice su pune razbojnika svih vrsta, kao što su ustaše - najgori kasapi srpskog naroda - Jevreji, Hrvati, Dalmatinci, Bugari, Turci, Mađari i svih drugih naroda sveta.” Pripremajući se za učešće u četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi, odnosno bitki na Neretvi, četnički komandanti raznih pokrajina su 10. februara 1943. objavili zajedničko saopštenje "narodu Bosne, Like i Dalmacije" u kojem kažu: “Pošto smo očistili Srbiju, Crnu Goru i Hercegovinu, došli smo Vam u pomoć da razbijemo žalosne ostatke komunističke međunarodne, zlikovačke bande Tita, Moše Pijade, Levi Vajnerta i drugih plaćenih jevreja.” Oni pozivaju zavedene partizane da "poubijaju političke komesare i stupe odmah u četničke redove, kao i stotine i stotine drugih koji shvataju da su "izdati i prevareni od komunista jevreja". Proglas su potpisali četničke vođe Ilija Mihić, Momčilo Đujić, Petar Baćović i Radovan Ivanišević. Četnički antisemitizam je stajao na liniji propagande Nedićeve vlade, koja je, opet, bila deo opšte nacističke propagande. Napadanje Jevreja u jeku holokausta u Jugoslaviji, klasičan je primer identifikacije sa agresorom. Kako se produbljivala saradnja četnika sa fašistima, tako se njihov odnos prema Jevrejima pogoršavao. Enciklopedija Holokausta (str. 289) beleži slučajeve da

su četnici poistovećivali Jevreje sa komunistima, ubijali ih ili predavali Nemcima. Realni odnosi u četničkom pokretu bili su sasvim različiti od njihovih odnosa sa javnošću. Sredinom 1944, kada je slom Nemačke bio veoma blizu, četnici su osnovali specijalni jevrejski komitet, koji su činila četvorica Jevreja, po jedan iz Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije i Jugoslavije. U junu 1944 su četvorica “Mihailovićevih Jevreja” izdala saopštenje: “Svi Jevreji ponovo izražavaju svoju zahvalnost generalu Draži Mihailoviću i njegovim podređenim oficirima, koji su uvek izuzetno blagonakloni prema svojim sugrađanima koji beže od Nacističkog terora, i koji uprkos svim žrtvama, spasavaju Jevreje iz Nemačkih ruku.” Jevreji u partizanima Jugoslovenski partizani su se borili protiv šovinističkog ludila raspirivanog od strane okupatora. Oni su odbacivali nacističku logiku i prihvatali preživele jugoslovenske Jevreje u svoje redove. Značajan broj Jevreja, oko 2.897, pridružio se Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Tokom borbe protiv fašističih snaga, poginulo ih je 29%, iliti 720 boraca. Jedan broj Jevreja je bio na visokim funkcijama u antifašističkom pokretu, a Moša Pijade bio je član CK KPJ i Vrhovnog štaba NOV i POJ. Desetoro partizana Jevreja proglašeno je za narodne heroje Jugoslavije. Neboračko stanovništvo je teško stradalo. Zahvaljujući saradnji raznih kvislinga, oko 80% jugoslovenskih Jevreja, odnosno oko 60. 000 ljudi, nije uspelo da preživi nacistički holokaust. star facts Objavljeno: 05.12.2012. - 22:57 Nedićeva propaganda Propaganda Nedićeve vlade je prevodila nacističku propagandu u termine razumljive Srbima. Tokom okupacije Srbije, antisemitizam je postao širok pojam koji je, između ostalog, obuhvatao komunizam, demokratiju, liberalizam, kapitalizam i drugo. Sovjeti i zapadni saveznici su redovno dovođeni u vezu sa Jevrejima i njihovom “svetskom zaverom”. Na propagandnim plakatima, Jevreji su prikazani kao lukavi gospodari sveta, čije su marionete Čerčil i Staljin. U provođenju nacističke politike prema Jevrejima srbijanski kvislinzi bili su veoma angažovani. General Milan Nedić svoje govore redovno usmerava protiv "komunističko-jevrejskog ološa" i "komunističko-masonsko-jevrejsko-engleske mafije". Nedićeva vlada, policija i žandarmerija svojski su pomagale nacistima da ekspresno istrebe jevrejsko stanovništvo Srbije u holokaustu. Pošto su srpski Jevreji praktično istrebljeni u prvih godinu dana, a Srbija avgusta 1942. proglašena “slobodnom od Jevreja” (Judenfrei), antisemitizam je nastavio da služi za napade na ostale nemačke protivnike. Nacistička propaganda je plašila narod da će, u slučaju pobede komunizma, “međunarodni Jevrejin seljacima i radnicima oteti plodove njihovog znoja i truda, pa ih prisiliti da prose od jevrejskih gospodara”. Četnička propaganda Pristupanje preživelih Jevreja partizanima obilato je koristila četnička propaganda, za isticanje njihovog “nesrpskog” karaktera. Još u pregovorima sa Nemcima novembra 1941, četnički vođa Mihailović uverava Nemce da "partizane vode stranci, oni koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindemajer, Mađar Borota, dva muslimana čija mi imena nisu poznata, pripadnik ustaša major Boganić" (svi likovi su izmišljeni sem Borote, ali on nije Mađar). I u depešama svojim potčinjenima Mihailović za partizane kaže: “To su najveći zlotvori koje vodi jevrejština.” Retorika ove vrste je brzo usvojena. Četnički kapetan Bogdan Marjanović 24. februara 1942, povodom preuzimanja dužnosti komandanta Rogatičkog odreda, drži vatreni govor protiv partizana zasnovan na mržnji protiv "čivuta" (pogrdan naziv za Jevreje), “Turaka” (domaćih muslimana) i Hrvata: “Budite junaci svesni da nam preti opasnost od novih neprijatelja, a to su komunisti. Oni pod lažnim lozinkama da se bore protiv okupatora, pokušavaju da u svoje ruke uvuku što više naših neukih Srba Bosanaca, a posle da nas potčine pod vlast čivuta i onih istih krvoločnih Turaka i Hrvata, koji su stotine hiljada

naše braće uništili na najzverskiji način.” Ravnogorska propaganda, da bi odvraćala ljude od stupanja u partizanske redove, isticala je da njih vode Jevreji i drugi tuđinci. Moša Pijade i Tito, najčešće su mete četničke antijevrejske propagande. Četnički izveštaji, naređenja i depeše partizane imenuju kao "mošinovce", sledbenike Moše Pijade. Uhodanu rasističku retoriku koristi i Jezdimir Dangić, četnički komandant iz istočne Bosne, koji optužuje partizane da ih vode "čivut Moša Pijade, Turčin Safet Mujić, mađar Franjo Vajnert i takozvani Petar Ilić čije pravo ime niko ne zna", a cilj im je da unište srpstvo. Četnički komandant iz Hercegovine Boško Todorović u svom proglasu iz 1941. poručuje da će Srbi, kada postignu “zlatnu slobodu” stvoriti Veliku Srbiju u kojoj "Turci i Jevreji" neće ponovo biti ministri, komesari, oficiri i "drugovi". Herceg Objavljeno: 05.12.2012. - 22:47 Gospodine Bursać Svakako da nisi kompetentan da pišeš na ovu temu, komunistički pristrasan, posebna priča što si pisao samo o žrtvama drugih naroda i nisi naveo razloge zbog čega su se desili pomenuti zločini (NDH - kontekst događaja?). Ovdje nisu tema Berkovići, odakle to provlačiš, što nisi otišao do Jagodnjače, Prebilovaca, Velebita, Sarajeva, Jasenovca itd., kočiš đe tebi odgovara. Za razliku od vas Brozovih "istoričara", ja sam vrlo dobro obavješten šta se dašavalo na ovim prostorima (imenom i prezimenom), zbog toga ne želim pisati na ovu temu, sa predpostavkom cenzure admina. Mogu vam samo reći, da je JVO bila jedina legalna vojska na ovim prostorima, sve ostalo je bilo u službi nacizma i fašizma, a sve ostalo je planirano ispiranje mozgova, koje traje već 70 godina. Bilećani, samo vi radite kako mislite da je nabolje, vi to nabolje znate i sve stavite na svoje mjesto. Nije mije jasno odakle više ovi SUBOR-ci, ovo su oni borci-bombaši sa 2 svjedoka i oni posleratni Sinovi UDB-e. Napomena: Josip Broz iz Kumroveca, bravar bez 2 prsta je ubijen u Španiji 1938 godine (zamjena izvršena u Zagrebu 1939., proglašen novi Tito). Mustafa Golubić iz Stoca, dobije naredbu od KGB-a da likvidira kloniranog Broza 1941 u Zagrebu, otkriva ga Gestapo i likvidira, da bi vama u Amanet i zanavjek sačuvao Tita. 1. "Komunistička partija Jugoslavije pozdravlja ustaški pokret...". . . . . 59 2. Tajni sastanci J. B. Tita sa ustaškim ministrom i rimskim papom . . . . 68 3. Ustaška crna legija i proleterske brigade protiv četnika. . . . . . . 77 4. Saradnja partizana i ustaša u Hercegovini . . . . . . . . . 84 5. Pavelić odbija italijanski predlog za napad na "Bihaćku republiku" . .. . 88 6. Saradnja partizana i ustaša u zapadnim oblastima. . . . . 93 7. Partizanski i ustaški komandant - rođena braća . . . . . 101 8. Nemačko viđenje stvari krajem 1942. i početkom 1943. godine . . . . . . 103 9. Saradnja komunista i ustaša povodom kapitulacije Italije .. . . . . . . 103 10. Stradanje prote Konstantina Krstanovića u Šibeniku . . . . . . . . 114 11. "Hrvatska vojska" . . . . . . . . . . . . . . . . . 116 12. Nemci o prestrojavanju Hrvata . . . . . . . . . . . . . . 123 13. Englezi i prestrojavanje Hrvata . . . . . . . . . . . . . . 126 14. Odnos komunista prema genocidu Hrvata nad Srbima . . .131 15. Dražina reakcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142 Stevo Mihaljčić Objavljeno: 05.12.2012. - 22:33 Odgovor Refiku M.: Ti sa Turskom, i to onom otomanskom, imaš veze, Turska je vladala ovim teritorijem, a višestoljetne zločine su činili tvoji preci. Ja ću imati veze sa Bangladešom kada nas Bangladeš okupira i drži pod ropstvom 300-400 godina. Fašizam kojeg su se za života naslušali, a i nagledali (Turska je vladala Sandžakom i Kosovom sve do 1912) komandanti JVuO je uzrokovao sve ono što su kasnije "radili na terenu". Stotinu Pavla Đurižića nisu mogli "vratiti" turski zulum, kojeg su činili oni koji su prihvatili turske običaje, imena, vjeru, itd., pa ti sada vidi zbog čega ih je i Njegoš nazivao poturicama. A da su neke stvari ostale iste, lično sam vidio u

instituciji BiH u kojoj vi činite relativnu većinu. Silovanja, zlostavljanje djeteta od 10 godina i zataškavanje zločina od Remzijetine, zaposlene u instituciji BiH. Sreća vaša pa su ova govna banjalučka gora od vas.*** Odogovor "Bobu": Ja nisam Srbin ! Hajvani su oni koji negiraju 400 godina zločina, zločina kojeg i sada čine, a među kojima si i ti, hajvanu poturčenjački ! hasan Objavljeno: 05.12.2012. - 21:02 Da rezimiramo:cetnici bili oslobodioci i borci protiv fasizma, a ne partizani, partizani su klali ubijali i unistavali srbe gdje god da su stigli. Partizani su dobijali propusnice za prolaz od svojih saveznika, nijemaca, isli u ndhaziju u kino i na kolace, dok su cetnici lili svoju patriotsku krv za slobodu svih nasih zbratimljenih naroda. Nazalost nisu nista mogli da urade da bi sprijecili da balije u istocnoj bosni izvrse kolektivno samoubistvo , da bi napakostili svojim komsjama srbima. Proklinjem tita sizofrenika kojime je drzao kao roba u onoj svojoj zaludjenoj drzavi. Ludjak mi je dao da zavrsim fakultet, da zivim od svoje plate, da putujem kad hocu i gdje hocu, da nocu ako treba zaspem u parku a da me ne bude strah. Idiot!!! Sram ga bilo. Bilo bi nam super i mnogo bolje da su patriotske snage , cetnicke, pobijedile. Vidimo tu ljepotu u svakom kutku slobodarske nam RS. I na kraju, posto to ludi komunisti su krili od mene zelim da vas, istoricare pitam: Barem jednu bitku ili jedan oslobodjen grad oslobodjen od strane cetnika u drugom svjetskom ratu. Pozdrav rashomon Objavljeno: 05.12.2012. - 20:55 Samo jedno malo pitanje (onako za kontemplaciju) : koji je to antifašistički pokret na svojoj zastavi imao mrtvačku glavu i kosti ? Po tome su i gusari bili antifašisti. cribiz Objavljeno: 05.12.2012. - 20:42 @Dejan: četnici i ostala bagra moraće još bar pedeset godina da moljakaju naokolo da im bude zaboravljeno - prerano je još da se otkriju grobna mjesta, a morali bismo i pare da trošimo na potomke te fukare. Za pedesetak godina, kada ne bude više nikoga na koga bi društvo moralo da baca pare i pomene, slažem se da treba malo, sasvim malo popustiti pritisak na četnike i one koji ih pominju, i eventualno ih pomenuti kao dio društva kojeg se stidimo, ali je bio odavde. Vjerovatno ni ne razumiješ koliko je bitno da se posao završi i da im se zatre trag i glas - da budu tretirani jednako kao što su nacisti još uvijek tretirani u Njemačkoj: na svaki otvoren pomen četništva da se zaglavi opaka robija. Četnike, ustaše i ostalu bagru tretiraj "medicinski" - odstrani ih gdje god ih vidiš, i ne zapuštaj situaciju dok se opaka boljka ne iskorijeni. Ako ne budeš to odlučno i do kraja liječio u društvu, čeka te bolan kraj, zagarantovano. vladimir Objavljeno: 05.12.2012. - 20:38 Katarina Ilić, petomesečna beba koju su ubili četnici u Vraniću, kosmajskom selu, pucajući u kolevku na Sv. Nikolu 1943. Zbog svega ovoga što su ljudi iznad rekli (hm,ljudi) koji sebe nazivaju Srbima, od sutra nisam Srbin. Dragojlo Dudić, srbijanski zemljoradnik još 1941. pade , i čujem da Srbi nisu bili partizani, A šta su bili? Vi što lažete, sejete po ko zna koji put seme krvavo a niste dve knjige pročitali. I kriv je Tito i Vatikan, i Kominterna, i Pavelić, i Mars, i Venera i 3LPM, a nije Pavle Đurišić, a nije Kosta Pećanac, a nije vaš vajni đeneral. Pravda je spora i dostižna, zbog ovakvih stavova koje se svaki pametan čovek, ne samo Srbin stidi, ovaj narod će propasti, jer ja niti sebi a niti svojoj deci neću dozvoliti da budu u državi i duštvu gde je đeneral bilo šta drugo osim, koljačke zveri. A sve porušite, sve, i podignite spomenik jednoj

veeeeelikoj kami da se vidi na sve četiri strane sveta, da svi vide ko ste. I KAKVI STE! Nosite se!

/Почеци гериле и оружане борбе у окупираној Србији . / October 2013Бранко М Јевтић

Почеци гериле и оружане борбе

у окупираној Србији  

Немачке и италијанске трупе су 6.априла 1941. без објаве рата напале краљевину Југославију. Генералштабни пуковник Драгољуб Михаиловић се по ратном распореду тога дана налазио на положају начелника Оперативног оделења Друге армије у реону Кисељака код Сарајева. Одмах по избијању сукоба Друга армија под комадом генерала Милутина Недића је по ратном плану дислоцирана и заузела је одбрамбене положаје на северној граници према Мађарској. После првих оштрих борби и незадрживог продора немачких трупа било је јасно да је фронт у том сектору неодржив пре свега због масовног дезертерства хрватских официра и војника и

деловања Пете колоне. Бројно надмоћнији уз то боље организован и технички опремљен непријатељ брзо је сломио отпор и извршио продор кроз прве одбрамбене линије. Хрватски војници и цивили одушевљено су стали на страну непријатеља, олакшавали његово напредовање разним саботажама и на крају отворено нападали југословенску краљевску војску. У тако тешкој ситуацији пуковник Михаиловић је окупио преостале војнике Друге армије српске националности у Славонији и Барањи и организовао њихово постепено и безбедно повлачење преко Саве. За неколко дана ова операција је успешно завршена а потом је срушен велики савски мост код Брчког. По наређењу команданта Друге армије генерала Недића пуковник Михаиловић је 13.априла формирао посебан Борбени (Брзи) одред и са њим упућен је у Дервенту ради гушења усташке побуне у том месту. После крвавих и успешних борби против усташа и заузимања Дервенте настављена је акција ослобађања Босанског Брода у коме су власт преузели локални фолксдојчери и усташе. Због пробијања фронта и брзог приближавања немачких трупа одред је принуђен на обуставу операција и одступање у правцу Добоја. Изјутра 15. априла одред је водио огорчене борбе против једне немачке моторизоване колоне. У току послеподневног затишја курир је донео пуковнику Михаиловићу наређење Врховне команде о прекиду непријатељстава и безусловној предаји. За неприхватање капитулације и предаје, писало је у наређењу била предвиђена смртна казна. Тада је пуковник Михаиловић изрекао чувену реченицу ,,Капитулација? Та реч не постоји у нашем војном речнику.” Преживели борци Брзог одреда нису прихватали капитулацију и извршили су повлачење дубље у шуму. Тако је пуковник Михаиловић постао ,,први герилац окупиране Европе” Према сведочењу мајора Мирка Станковића својим окупљеним војницима у Петровом Селу Михаиловић је одржао данас историјски говор: ,,Јунаци! Наша влада је као што видимо из овог наређења потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацији не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Енглези су наши савезници. Оваква хетерогена војска каква је била наша, није била способна ни за какву борбу. О томе сам ја говорио и писао, али.... Ово није рат, ово је била забуна. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима.Када наши савезници Енглези буду чули за наше постојање, они ће нас помоћи. Малена Србија је водила Први и

Други балкански и Први свестски рат. Из тих ратова она је изашла као победница. Својим савезницима показала је пуну верност, а српски хероизам задивио је цео свет и показао како се гине за слободу. Ми ћемо се и овога пута борити за своју слободу, за бољу и срећнију Југославију. Живео краљ! Живели наши савезници Енглези!"

У међувремену у групи коју је предводио Михаиловић долазило је до промена. Неки су одлазили, обесхрабрени тешком ситуацијом, а неки се прикључивали као рецимо жандармеријски капетан Милојко Узелац и капетан Петар Дејановић. Михаиловићевој групи се 20.априла придружио Добојски четнички одред војводе Митра Пајовића јачине тридесетак бораца и морнарички подофицир Фрањо Сеничар. Недељу дана касније 27. или 28. априла овој групи непредатих војника прокључио се мајор Миодраг Палошевић са преосталим борцима Првог јуришног (четничког) батаљона регуларне војске. Међу тада придошлим официрима и војницима био је капетан Миленко Рељић, поручник Бождар Илић Дебарац, потпоручник Павле Мешковић, један подофицир и још једанаест војника. Пуковник Михаиловић је 20.априла преименовао свој Брзи одред у Горски. Наредних шест дана Горски одред подељен у шест група извео је неколико успешних диверзија на прузи око Хан Пијеска и водио борбе против усташких и немачких потерних оделења. Једна од већих борбених акција извео је Горски одред 26.априла изненадним и добро планираним нападом на једну немачку колону. Огорчени овим герилским акцијама Немци су покренули већ следећег дана велику потеру. Ценећи насталу ситуацију Михаиловић је донео одлуку о пребацивању Горског одреда преко Дрине у Србију. Преко реке су прешли 29.априла код села Заовине. Одмор у селу Заовине је трајао до 3.маја када је због опасности од немачких потерних оделења из Бајине Баште и Вишеграда донесена одлука о покрету у унутрашњост Србије. У сачуваним немачким извештајима стоји да је потера за 80 одметника безуспешно настављена без губитака и контакта. На Ђурђевдан, 6.маја1941. група је прешла друм Бајина Башта-Ужице и раздвојила се у мање групе са заказаним састанком за десет дана. Правац кретања и одредиште био је сувоборски масив. 

Прве оружане акције против Немаца у окупираној Србији Пуковник Михаиловић је ради тајности дао строго наређење да се ниуком случају не отвара ватра на окупатора и да треба избегавати сваки контакт са непријатељем. Ради лакшег и безбеднијег кретања одред је подељен у три групе и то овако: Прва група: пуковник Михаиловић са жандармима, официрима и                          Палошевићевим ,,јуришлијама,,.                          Јачине око двадесет људи. Друга група: Добојски четници са војводом Митром                            јачине око тридесет људиТрећа група: поручник Ратко Мартиновић, поручник Мило Живић                             ,,Првош,, поручник Зоркић и пет војника,                            дакле укупно осам људи. За нашу причу занимљива је ова трећа, најмања група која је преко Горњег Милановца и Рудника стигла до манастира Враћевшница. Старешина манастира био је протосинђел Jован Рапајић, тада истакнути љотићевац а касније важна личност Равногорског покрета. Група је ради одмора и исхране свратила у манастир али већ следећег јутра наишла је повећа група Немаца. У последњем тренутку избегли заробљавање али су морали да хитно напусте овај терен. Наставили су кретање преко планине Рудник у правцу села Сврачковци и код села Мајдан на самом путу Горњи Милановац- Рудник примећен је немачки војник који је поправљао свој мотор. Без обзира на наређење о ненападању поручник Ратко Мартиновић није могао одолети па је са војником Николом Вучковићем успешно извео заробљавање немачког војника без испаљеног метка. Док су спроводили заробљеника наишла јер немачка моторизована патрола која је одмах отворила ватру на коју су остали борци са брега жестоко одговорили. Очевици из села Мајдан, Дмитар и Злата Бановић међутим тврде да је прво отворена ватра са брега од наших војника ради заштите Мартиновића и Вучковића који су са немачким заробљеником прелазили преко брисаног простора. Немци су узвратили ватру али у овом пушкарању није било жртава. Немачки војник је касније пуштен. Овај догађај се збио првих дана маја.Током 1942. поручник Ратко Мартиновић је прешао у партизане.

У многим крајевима Србије лутале су мање и веће групе непредатих војника и појединаца који нису желели да положе оружје и оду у немачко заробљеништво. Скривали су се у близини села, хватали везе и очекивали вести о подизању устанка. Ове притајене групе и појединци у почетку нису били повезани ни војнички организовани и тек касније када се проширио глас о пуковнику Михаиловићу и његовој групи приступали су устаничке редове. Понекад су били приморани да прихвате борбу. Тако се на пример 21.априла група непредатих војника и предратних четника сукобила са немачком патролом у атару села Доњи Добрић код Лознице. Том приликом убијен је један немачки официр а двојица тешко рањена. За одмазду Немци су спалили село Доњи Добрић.

Долазак на Равну Гору

Горски одред је за своју прву базу изабрао сувоборски масив, и то висораван позната као Равна Гора. Географски и стратешки гледано терен за прву герилску базу је одлично изабран. У близини ове висоравни налазили су се важнији српски градови а и сама престоница није била далеко. Неприступачан и лако одбрањив терен са једне стране и близина важних комуникација са друге чинили су овај простор идеалним за герилски начин ратовања. До висоравни нису постојали квалитетни путеви па тако непријатељ није мога користити моторизована борбена и транспортна средства што је олакшавало одбрану у случају напада. Управо због слабих комуникација осујећен је брзи продор непријатељских моторизованих колона.

Ставништво равногорских села било је слободарски и ратнички васпитавано,  традиционално наклоњено монархији и спремно за пружање сваке врсте помоћи герилским групама. Сам чин капитулације и брзи слом краљевске војске у Априлском рату и окупација која потом уследила тешко је погађала ове слободарске горштаке. У таквој средини пуковник Михаиловиће је лако обезбедио сигурно уточиште и помоћ у припреми устанка.

О датуму доласка на Равну Гору има неколико верзија, од којих су две најпознатије 8. и 13. мај. Међутим са великом сигурношћу се може тврдити да је пуковник Михаиловић стигао на ову висораван 11.маја 1941. Најпоузданији извор за ову тврдњу је трећи број листа

,,Равна Гора” од 1.маја 1943.у коме је детаљно описан долазак Драже и Горског одреда на Равну Гору. Други важан податак који наводи на овај датум је исказ поручника Боривоја Илића дат у ,,Упитниkу за старешине ЈВуО” И коначно у интервјуу који је Дража дао новинару Милу Васовићу 18.септембра 1942. у Липову наводи се 11.мај.1941. као датум доласка на Равну Гору.

Почетни ратни планови пуковника Михаиловића

Свестан велике војне надмоћи окупатора у људству и наоружању а по правилима герилског облика ратовања пуковник је направио план деловања герилских група у настпајућим данима. Први задатак био је органитовање ,,подземне војске” у Србији која је требала да се постепено и по потребама шири и на просторе под усташком влашћу и  Црну Гору. Друга планирана активност била је организација сталне обуке људства у герлиском начину ратовања, прикупљање оружја и опреме као и стварање база за одлагање хране, санитетског материјала и опреме. Трећа планирана активност је предвиђала сталне мале саботаже и диверзије ради узнемиравања и наношења штете окупатору али и ради одржавања борбене готовости својих трупа. Саботажама окупаторске снаге би морале ради обезбеђења комуникација и објеката али и потера издвајати значајне снаге које су предвиђене за друге фронтове. Оваквим акцијама герлици би значајно допринели очекиваној савезничкој победи.

Свеопшти народни устанак предвиђен је тек када се за тако нешто створе повољни услови а непријатељ није у стању да изврши претеће масовне одмазде над становништвом. Почетак устанка би се извео у тренутку када се савезничке снаге приближе и тако вежу главнину непријатељскох снага за себе, а ослабљени непријатељ више не буде у могућности да изврши одмазде. Спасавање и заштита цивилног сдтановништа био је један од приоритета у Дражиним плановима. Свака акција без обзира на успех после којих би уследила масовна срељања нису одобравана. Немци су запретили да ће за сваког убијеног немачког војника стрељати сто српских цивила. У таквим околностима свака герилска акција морала се пажљиво планирати.

Југословенска влада у Лондону, савезничка команда у

Каиру и британска обавештајна служба СОЕ били су у потпуности сагласни са оваквим Михалиовићевим плановима.

Герила и групе за саботажу требале су да испоље активан отпор у циљу узнемиравања непријатеља сталним, мањим диверзјама али да истовремено избегавају велике устаничке акције које би могле изазвати погубне репресалије над незаштићеним српским становништвом.

Немачким нападом на Совјетски Савез дошло је великих промена на терену. Стаљиновим позивом и наређењем Коминтерне комунисти су донели одлуку и хитном подизању општег устанка против Немаца. На тај начин требало је везати за простор Балкана што више немачких војника који су предвиђени за кампању против Совјетског Савеза. Ризик од такве преурањене акције и могуће окупаторске репресије  над  српским становништвом нису много бринули комунисте. Комунистичко руководство је успоставило контакт са пуковником Михаиловићем који их је на свим сусретима одвраћао од преурањеног устанка јер је био убеђен не постоје реални изгледи у успех и из страха од претећих немачких одмазди због таквог чина. Сви напори пуковника Михаиловића били су узалудни а нестрпљиви комунисти нису пристајали на одлагање устанка и одбијање Стаљиновог наређења. Партизански покрет вешто је искористио и злоупотребио слободарска осећања српског народа који је одушевљено кренуо у борбу против окупатора. Тада народ није знао да ће комунисти у исто време покренути револуцију са циљем рушења старог монархистичког уређења и увођењем бољшевичке власти. Започеле су четничко-партизанске устаничке акције махом у Западној Србији са нападима на све веће српске градове. Тако је започео рат на просторима Србије са трагичним последицама за српски народ.

Први четнички одреди

Прве веће борбене групе, одреди, настали су у јуну 1941. Ти тек формирани одреди одмах су упућивани у крајеве где још није било организованих бораца са задатком да тамо формирају нове групе и одреде. Били су то у почетку групе од свега двадесетак бораца.

Ове герилске активности нису могле проћи непримећено од све забринутијих окупаторских власти па су понекад герилци били принуђени да прихвате борбу против

немачких потерних оделења. Такав случај се догодио јуна 1941. на Руднику а прве жртве немачке одмазде било је вешање талаца у Пожеги.

Током 1941. формиран је читав низ одреда на целој територији Србије. Одзив војних обвезника је био велик а бројно стање је било условљено реалним потребама на терену. Избијањем свенародног устанка број бораца је значајније увећан. У првим устаничким данима четнички одреди су изводили акције заједно са ноформираним партизанским групама. Било је неколико мешовитих четничко-партизанских одреда са заједничком командом али убрзо је дошло до разлаза и сукоба. Партизани су као свој примарни  циљ имали успоставу своје револуционарне власти у свим ослобођеним местима што монархисти нису дозвољавали. После првих устаничких успеха дошло је до велике немачке казнене контраофанзиве и разбијања устаничких редова. Управо онако како је Дража предвидео, уследиле су страховите немачке одмазде над недужним српским становништвом. Ујесен 1941. равногорске јединице су спас од потпуног уништења пронашле у повлачењу у шуме и планине док су партизани напустли земљу и повукли се у правцу Босне у италијанску окупациону зону. Партизани се нису враћалу у Србију све до пред краја рата.  

Списак четничких одреда 1941.  

1. ГОРСКА КРАЉЕВА ГАРДА    Командант: потпуковник Драгослав Павловић па рез.поручник    Никола Калабић    Командант Првог батаљона: рез.поручник Никола Калабић    Командант Другог батаљона: поручник Милан Витас    Командир Прве чете Првог батаљона: ре.потпоручник Раде Бојовић    Командир Друге чете Првог батаљона: рез.поручник Миодраг Бата    Јевтић    Командир Треће чете Првог батаљона: потпоручник Жика Павловић    Командир пожешке чете: поручник Милош Станковић 2. ГРУПА ВАЉЕВСКИХ ЧЕТНИЧКИХ ОДРЕДА    Командант: рез.потпуковник Света Протић

    Начелник штаба: капетан прве класе Владимир Комарћевић    ПРВИ ВАЉЕВСКИ ЧЕТНИКИ ОДРЕД    Командант: поручник Нешко Недић    Помоћник команданта: рез. поручник Воја Поповић    Начелник штаба: поручник Тома Обрадовић    Командир Прве чете: поручник Бора Алексић    Командир Друге чете: поручник Милош Радосављевић    Командир Треће чете: није познат    Командир Четврте чете: наредник водник 3.класе Слободан Ђокић    Јачина одреда 650 бораца    ДРУГИ ВАЉЕВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД    Командант: поручник Стојан Цветковић    ТРЕЋИ ВАЉЕВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД    Командант: поручник Милош Марић    ЧЕТВРТИ ВАЉЕВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД    Командант: капетан друге класе Селимир Поповић    ПЕТИ ВАЉЕВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД    Командант: поручник Иван Миливојевић ,,Готица” 3. ЈЕЛИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД    Командант: поручник Јован Бојовић    Ађутант: рез.поручник Бранко Плазинић    Помоћник и заменик команданта: наредник пилот Милоје    Мојсиловић    Ратни саветници у штабу: жанд. Пуковник Милош Павловић и                            капетан прве класе Милојко Обренић    Начелник штаба: Чедо Вујовић    Заменик начелника штаба: Радомир Рашо Шипетић    Чланови штаба: рез.капетан Јовица Церовић                             сенатор Средоје Бркић                             капетан Радојица Страњанац                             посланик Милинко Милутиновић                             Гвозден Шипетић                             Обрад Којовић                             Велимир Ивановић    ПРВИ БАТАЉОН    Командант: капетан Милојко Обренић    Заменик команданта: наредник Станојло Плазина    Котрашка чета: командир наредник Станојло Плазина    Миросаљачка чета: командир Драгиша Милосављевић    Вичка чета: командир наредник Крста Бабић    Каонска чета: командир поручник Сима Митровић    ДРУГИ БАТАЉОН    Командант: капшетан Јовица Церовић    Заменик команданта: поручник Јовица Јоца Крњић

    Гучка чета: командир потпоручник Миле Станчић    Горачићка чета: командир Чеда Вујовић    Грапска чета: командир свештеник Драган Шолајић    ТРЕЋИ БАТАЉОН    Командант: рез. капетан Драгољуб Недељковић    Заменик команданта: рез.поручник Миладин Миленковић    Краваричка чета: командир сенатор Средоје Бркић    Тијањска чета: командир наредник Миладин Поповић    Марковачка чета: командир наредник Миљко Јовашевић    ЧЕТВРТИ БАТАЉОН    Командант рез.капетан Милић Милићевић    Заменик команданта: наредник Филип Ајдачић    Лишанска чета: командир наредник Милан Милићевић    Лучка чета: командир наредник Миломир Недељковић    Дубочка чета: командир Милоје Рудинац    УДАРНА (БОРБЕНА) ГРУПА    Командант: наредник Милутин Јанковић    Бројно стање Јеличког одреда око 1200 бораца 4. РУДНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД    Командант: капетан прве класе Прокопије Гачић    Начелник штаба: капетан друге класе Мића Обрадовић    Обавештајни официр: потпоручник Драгутин Димитријевић    Прва чета: командир потпоручник Миловоје Миловановић ,,Фикус”    Друга чета: командир поручник Милован Живић    Јачина око 100 бораца 5. ПОЖЕШКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД    Командант: капетан 1.класе Милош Глишић па капетан 2.класе    Вучко Игњатовић    Интендант: капетан прве класе Милутин Матијашевић    Бакионичка чета: командир Миљко Котарац    Глумачка чета: командир поручник Славољуб Илић    Горобиљска чета: командир Милисав Станић    Рошка чета: комадир рез.поручник Драгутин Илић    Пожешка чета: командир рез.поручник Душан Илић    Здравичка чета: непознат командир    Висибабска чета: непознати командир    Гугаљска чета: непознати командир    Коњички ескадрон: командир коњички потпоручник Михаило    Миливојевић    Јачина одреда око 1200 бораца 

 6. ЦРНОГОРСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Косјерића)    Командант: капетан Никола Младеновић    Саветник команданта: рез.капетан Драго Перовић    Косјерићка чета: командир рез.наредник Милан Пантић    Ражањска чета: командир жанд.наредник Саво Малбашић    Прва сечоречка чета: командир капетан Перишић    Друга сечоречка чета: командир рез.капетан Драгољуб Ђукановић    Субјелска чета: командир потпоручник Војимир Јосифовић    Скакавичка чета: командир рез.наредник Јордан Ивановић    Годевачка чета: командир рез.капетан Миодраг Цвијић    Мионичка чета: командир наредник Јовановић    Брајковићка чета: непознат командир    Рошићка чета: непознат командир    Стајићка чета: непознат командир    Дреновачка чета: непознат командир    Јачина одреда око 700 бораца 7. ЦЕРСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД    Командант: капетан прве класе Драгослав Рачић    Начелник штаба: поручник Војислав Туфегџић    Ађутант: потпоручник Ратко Теодосијевић па капетан Миливоје    Ковачевић    Штабна чета: командир рез.поднаредник Милан Пушић    па наредник Мика Малетић    Коњички ескадрон: командир поручник Милутин Миловић    Велосипедска чета: непознати командир    Митраљеска чета: командир поручник Воја Туфегџић    па поручник Бора Теодоровић    Батерија топова 100мм м.14/28: командир капетан Милош Словић    Церска чета: командир потпоручник Ратко Теодосијевић    Чокешинска чета: командир наредник Обрен Поповић    Мачванска чета: командир поручник Никола Сокић    Љешничка чета: командир потпоручник Ђорђе Симољевић    Прњаворска чета: командир капетан Милован Братић    Иверска чета: командир жанд. Наредник Милорад Марковић           "Чича Иверски”    Мајурска чета: непознати командир

    Завлачка чета: командир поручник Драја Јеремић    Вукошићка чета: командир наредник Милинковић    Одред је почетком септембра 1941. преформиран у батаљоне.     Јачина одреда око 2500 бораца 8. ПОДРИЊСКИ (ЈАДАРСКИ) ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД    Команданти: арт.пуковник Веселин Мисита                                 капетан Богдан Дрљача                                 потпуковник Јован Марјановић                                 мајор Војислав Пантелић     Помоћник команданта: поручник Михајло Вујчић     па поручник Никола Гордић     Ађутант: рез.поручник Михајло Маринковић     па поручник Брана Тодоровић     Иследник: адвокат Јован Чворић     Јачина одреда око 2000 бораца 9. ЛОЗНИЧКА ЧЕТНИЧКА КОМАНДА     Оперативни рад четничких одреда у Подрињу, Мачви     и Поцерини обједињавала је ова команда.     Командант команде био је потпуковник     Веселин Мисита па потпуковник Никола Радовановић.     Команди је било потчињено укупно 16 чета       укупне снаге око 1600 бораца.

10. РАЂЕВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД      Командант: рез. поручник Рајко Марковић      Јачина одреда 400 бораца 11. РИБНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД      Командант: коњички мајор Александар Мишић      Начелник штаба: ђенералштабни мајор Иван фрегл      Јачина одреда око 600 бораца 12. ЗЛАТИБОРСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (јун 1941)      Командант: рез.потпуковник Андрија Јевремовић,                                 потпуковник Радоје Пантић                                потпуковник Чеда Захарић       Одред у септембру 1941.       Командант. Радомир Ђекић ,,Ђедо”       Заменик команданта: Бождар Ћосовић ,,Божа Јаворски”       Начелник штаба: капетан Ђуро Плећаш       Оперативни официр: мајор Манојло Кораћ       Обавештајни официр: жанд.капетан Антон Черни       Администратор: Перо Пантић       Прва чета: командир капетан Радојица Шапоњић       Друга чета: командир наредник Павле Томић

       Трећа чета: командир жанд.поднаредник Влајко Мутавџић       Четврта чета: командир наредник Бошко Костић       Јачина одреда око 950 бораца 13. ЗЛАТИБОРСКО-УЖИЧКИ ОДРЕД      Командант: мајор Манојло Кораћ      Јачина одреда око 100 бораца 14. УЖИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: капетан прве класе Милош Павковић 15. РИБАШЕВИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Команаднт: капетан Милош Новаковић       поручник Стојко Филиповић       рез.наредник Недељко Вукић       Јачина одреда око 150 бораца 16. САМОСТАЛНИ ДРИНСКИ ОДРЕД       Командант: потпуковник Момчило Матић 17. ПОСАВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Обреновца)       Командант: интендантски поручник Коста Маринковић       Први батаљон: командант Спасоје Дрењанин ,,Зека”       Други батаљон: командант жанд.наредник Максим Окука       Трећи батаљон: непознати командант (извесни наредник Воја) 18. РАСИНСКИ ЧЕТНИЧКИ БАТАЉОН       Командант: капетан Драгутин Кесеровић       Прва чета: командир санитетски капетан др.Стеван Влаховић       Друга чета: командир вазд. поручник Радивоје Милојевић       Трећа чета: командир наредник Љубинко Бабић       Четврта чета: командир наредник Димитрије Бабић       Пета чета: командир рез.поднаредник Мирослав Милић ,,Биса”       Шеста чета: командир арт.наредник Живко Топлица       Седма чета: командир наредник Љубинко Љубић       Осма чета: командир јереј Коста Нинић       Јачина одреда око 300 бораца 19. ГЛЕДИЋКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: поручник Миша Мојсловић       Јачина одреда око 200 бораца 

20. КОСМАЈСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: поручник Света Ракић       Јачина одреда око 250бораца 21. МРЧАЈЕВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД      Командант: поручник Живојин Лукић      Јачина одреда око 300 бораца 22. МРСАЋКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Краљева)       Командант: капетан друге класе Радомир Ђорђевић 23. СРЕСКИ ЉУБИЋКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД ,,ТАНАСКО РАЈИЋ”       Командант: поручник Предраг Раковић       Јачина одреда око 500 бораца 24. ЉУБИЋКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Чачка)       Командант: капетан првекласе Драгољуб Луковић       Јачина око 70 бораца 25. ЗАБЛАЋКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: капетан Живојин Вучковић       па поручник Србислав Васић       Јачина одреда 300 бораца 26. ТРНАВСКИ (ЧАЧАНСКИ) ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: поручник Милорад Ристовић       Заменик команданта: потпоручник Никола Петковић       Јачина одреда око 400 бораца 27. ТРНАВСКИ ОДРЕД (други)       Командант: рез.потпоручник Радојица Страњанчевић 28. ВИТАНОВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Краљева)       Командант: рез.капетан Исидор Живковић       Јачина одреда око 200 бораца 29. АДРАНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: Тихомир Тика Коларевић 30. ЖИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: капетан друге класе Драгољуб Лаушевић 31. ЈЕЗДИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: рез.поручник Душан Тодоровић       Јачина одреда 100 бораца  

32. БОСАНСКИ ОДРЕД (околина Чачка)      Командант: потпоручник Лазар Елез      Прва Чета: командир пеш. поручник Божо Михајловић      Друга чета: командир пеш.водник 3.класе Милисав Којић      Трећа чета: командир потпручник Миливоје Бурић      Четврта чета: командир наредник Тодор Петровић 33. ПАКОВРАЋСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Чачка)       Командант: рез.капетан Владимир Мартиновић       па капетан 2.класе Милун Петровић      Јачина одреда око 120 бораца

34. КОТЛЕНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД      Командант: потпуковник Радојко Јовандарић      Ађутант: резервни поручник Љубивоје Поповић      Чланови штаба: поручник Миломир Коларевић                                          капетан Обрен Ристовић                                          капетан Бранко Здравковић                                          поручник Јевта Матковић                                          поручник Душан Лазаревић                                          потпоручник Радојко Јовановић                                          поручник Станимир Чоловић                                          потпоручник Јефта Гашић                                          наредник Јован Новаковић-Вишњић        јачина одреда око 700 бораца 35. ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД ПОРУЧНИКА ЂОРИЋА        Командант: поручник Душан Ђорић 36. МИЈАКОВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: рез. поручник Радовановић       Јачина одреда око 80 бораца 37. ЈЕЖЕВИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Чачка)       Командант: поручник Грујанац       Јачина одреда око 70 бораца 38. ПРЕЉИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Чачка)       Командант: Обрад Марковић       Јачина одреда око 70 бораца 39. КОНАРЕВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: капетан 1.класе Љубиша Анђелковић       па капетан Здравко Анђелковић       Јачина одреда око 200 бораца 

40. КОЊЕВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Чачка)       Командант: Радиша Чековић       Јачина одреда око 200 бораца 41. ПРИЈЕВОРСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Чачка)       Командант: поручник Предраг Раковић       Јачина одреда око 80 бораца 42. ОСТРОВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: капетан Адам Вучићевић       Заменик команданта: поручник Драгослав Ратковић       Начелник штаба: жанд.наредник Драгоје Симић       Прва чета: командир жанд.наредник Милоје Лепосавић       Друга чета: командир поручник Живко Лукић 43. ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД МАЈОРА ПАНТЕЛИЋА       Командант: мајор Војислав Пантелић       Јачина одреда 27 бораца 44. МОЈСИЊСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: наредник Алимпије Ранковић       Јачина одреда око 70 бораца 45. ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД КАПЕТАНА СТОЈАНОВИЋА       Командант: капетан Радован Стојановић       Јачина одреда око 120 бораца 46. ТАКОВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: поручник Звонимир Вучковић        Јачина одреда око 120 бораца 47. ЛЕВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: поручник Марко Музикравић       Јачина одреда око 150 бораца 48. БРЕСНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: наредник Грбовић      Јачина одреда око 60 бораца 49. ЛЕПЕНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: капетан друге класе Александар Милошевић       Начелник штаба: капетан друге класе Милутин Братковић       Прва чета: командир капетаб друге класе Тадија Вуловић

       Друга чета: командир коњички наредник Живомир Дугић                    ,,Хусар”       Јачина одреда 94 борца 50. ГОРЊОГРУЖАНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: капетан Милован Продановић 51. КНИЋКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: Живота Глишић 52. ГРБИЧСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: рез.поручник Мома Миливојевић 53. ЈАСЕНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: капетан Душан Дуја Смиљанић 55. ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД  РАДОСАВЉЕВИЋА        Командант: нижи војни чиновник Милош Радосављевић        Јачина одреда око 60 бораца 56. ГОРЊАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: поручник Јагош Живковић 57. БУРОВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: капетан Миладин Банковић 58. БЕЛОРЕЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: капетан Михаило Банковић 59. ВРАЊСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: поручник Бора Манић        Јачина одреда око 30 бораца 60. ГАВРАНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: капетан друге класе Никола Гојнић 61. ЛАЗНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: рез.поручник Небојша Анђелић 62. КРАГУЈЕВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: поручник Драгомир Поповић 63. БЕЧАЊСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: капетан Катанић        Јачина одреда око 60 бораца 64. ЈАГОДИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

        Командант: Саша Тодоровић 65. ЦРНОВРШКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: наредник Видоје Стаменковић 66. КРЕПОЉИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: капетан Михајло Пејчић 67. ЖАГУБИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: поручник Ернст Славко Пипан       па поручник Блажа Радовановић 68. СТЕПОЈЕВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД        Командант: наредник Јован Илић 69. ДОДЕКОВ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: поручник Додек 70. ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД НАРЕДНИК ЛЕПОСАВИЋА        Командант: наредник Лепосавић 71. ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД МАЈОРА МАРИНКОВИЋА       Командант: рез.мајор Добривоје Маринковић       Начелник штаба: поручник Буда Добрић 72. АРИЉСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД 73. ЛАТВИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: Момир Марковић 74. СУВОПЛАНИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: капетан Радомир Цветић  75. СТУДЕНИЧКО ДЕЖЕВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Формиран после растурања Сувопланинског одреда       Командант: капетан Радомир Цветић 76. КОЛАШИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД ( Ибарски Колашин)       Командант: Тодор Добрић 77. ДУКАЂИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (на граници према Косову) 78. ПОСАВСКО ВОЈНО ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Ваљева)       Командант: поручник Коста Миловић 79. ПОДГОРСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Ваљева)

       Командант: капетан Милорад Смиљанић       па поручник Милош Радосављевић 80. ЉУБОВИЈСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД 81. СИРЧАНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Краљева) 82. ОСАНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД 83. РОЖАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Чачка)        Командант: пеш.поручник Драгутин Илић 84. ЈУХОРСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

85. МИЛАТОВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

86. ТРСТЕНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

87. ЈОШАНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД 88. ОЗРЕНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (Источна Србија)        Командант: поручник Радомир Петровић ,,Кент”

89. ТУПИЖНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

90. ПОЖАРЕВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

91.  ВРБОВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Сокобање)        Командант: Љубомир Марјановић

92. СВРЉИШКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

93. ЗАПЛАЊСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: пеш.поручник Аксентије Аца Поповић 94. КОЛУБАРСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

95. КОРДУНАШКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       (формиран у колубарском срезу)       Командант: потпоручник Мирко Кривокућа       па капетан Микашиновић 96. МИЛАНОВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       (околина Горњег Милановца)

97. ДРИНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД       Командант: мајор Момчило Матић

98. РИБАРСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

99. ИЗВОРНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

100. ЉИШКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

101. СУВОДОЛСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

102: ТАМНАВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

103. ОВЧАРСКОКАБЛАРСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

104. ТРБУШАНСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Чачка)

105. КУЛИНОВАЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

106. ЛИПНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

107. ЛАЂЕВСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД (околина Краљева)

108. ВИЉУШКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

109. ОПЛАНИЋКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

110. ПРЕМИЋСКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

111. БЕЛАНОВИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

112. АТЕНИЧКИ ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД

У првим устаничким данима пре дефинитивног разлазапартизана и четника у целој Србији било је доста јединицаса заједничком командом. Такав мешовити одред био је

,,Војно четнички одред Мартиновић-Зечевић”

Овај одред је учествовао у борбама око Крупња и Столицаа каснијим комунистичким деловањем дошло је растурања одреда.

ВОЈНО ЧЕТНИЧКИ ОДРЕД ,,МАРИНОВИЋ –ЗЕЧЕВИЋ”Команданти: поручник Ратко Мартиновић (прешао у партизане)                             јереј Влада Зечевић (прешао у партизане)

Командири чета:

Прва: наредник Милош Вучковић (прешао у партизане)

Друга: наредник Рајко Марковић (прешао у четнике)

Трећа: учитељ Михајло Поповић (прешао у четнике)

Четврта: наредник Милош Спајић (прешао у четнике)

Пета: адвокат Тодор Пинтарић (прешао у четнике)

Крајем 1941. наредбом Врховне команде дошло је до укрупњавања јединица и формирања првих бригада. У састав бригада ушли су сви одреди са истог терена а батаљони су најчешће задржавали стараимена одреда. До краја 1941. формиране су следеће бригаде:

Таковска: командант поручник Звонимир ВучковићЦерска: командант капетан Драгослав РачићЈадарска: командант мајор Војислав ПантелићЉубићка: командант поручник Предраг РаковићДрагачевска: командант поручник Давид Дача СимовићГружанска: командант капетан Душан СмиљанићВаљевска: командант поручник Нешко НедићКачерска: командант поручник Драгиша НинковићЦрногорска: командант капетан Никола Младеновић

Бранко М ЈевтићЧлан Српског либералног саветаOktobar 2013