8/17/2019 Avan Grad 20

1/84

besplatni list za kulturu

 broj 20 - zima/proleće 2016.

8/17/2019 Avan Grad 20

2/84

 Misterija zeleno molovane sobe -Rade Stanković; ulje na platnu, 140x95 cm

8/17/2019 Avan Grad 20

3/84

  Urednici: Branko Ćurčić i Milan Živković; redakcija:  Ivan Panić, Brankica Ćurčić, Dejan Šimurda; stalni saradnici: Ivan Despotović,Mladen Đuričić, Ivan Jasiković, Dragiša Damjanović; saradnici u ovom broju (po redosledu pojavljivanja): Enesa Mahmić, Marija Pavlović,Miroslav Vojnić Hajduk, Sofija Živković, Vladimir Bulatović, Antonia Kralj, Branko Radaković, Verica Ilić, Siniša Trifunović, Vladimir

Radić, Mili Đukić, Ivan Mitić, Ivan Jocić Viševski, Dejan Aleksić, Gordana Rauški, Momčilo Bjeković, Ognjen Petrović, Kristijan Bagi, Vojislav Vukomanović, Stevan Šarčević, Emilija Gagrčin, Dušica Mrđenović, Vladan Šipovac, Biserka Rajčić; tehničko rešenje:  BrankoĆurčić; izdaje: Udruženje ARTiFAKT, Sombor i Gradska biblioteka Karlo Bijelicki , Sombor štampa: Krimel Budisava; tiraž: 500.

Rad na naslovnoj stranici: ade Stanković (Slika zagubljenog naziva, ulje na platnu, 145x95 cm)Rad na poslednjoj stranici: Siniša Trifunović

Priloge primamo na e-mail: avangrad@gmail.comSajt: www.avangrad.weebly.com; www.facebook.com/avangrad

 008(05)

 AVANGRD : besplatni list za kulturu / urednici Branko Ćurčić i MilanŽivković.

- 2009, br. 1 (maj)- .- Sombor : ATiFAKT, 2009-. - Ilustr. ; 24 cm

ISSN 1821-133X 

COBISS.S-ID 239782407 

CIP - Каталогизација у публикацијиБиблиотека Матице српске, Нови Сад

Ovaj broj Avangrada izdaju:

uz podršku

Grada Sombora

 po g l ed  iz u g l a: H ERET I Z A M  ( 4 )

i nt er v ju: Dank o Š I PK ( 9 )

č it ališ te:  Mario Varg as L JOS A /  

Dejvid BRU K S /   Mari ja P AVLOVI Ć

 /  V ladimir B. PERIĆ /  V ladimirBU L ATOV I Ć  /  I van DESPOTOVI Ć /  

Danijela REP M AN  /  Somerset   MO M 

( 14 )

d rama: V u jica REŠI N  T U C I Ć  vsEl ek tr ični org a zam ( 21 )

 fil ozo fi ja:  Ak t uel nost  H ERK LI T OV E  fil o z  fi je u d isk ur su d anaš n jice ( 24 )

 psiholo fi ja /  film: 

Teror EK SK LU ZI VI Z M A ( 28 )

 filmska arhiva: F ilmovi na prost orimabivših ju gosl ovenskih re publika sa kra ja X IX i u prvo j pol ovini X  X veka (33 ) /T rijum f KDR (37  )

mu zika: Domaći speci jalit eti  / Ant olo g i ja 

SO R'n'R-a /  Limunovo DRV O  ( 43 )

ovde bli zu: 

Salaši (50 )

svo jer uč ni putopis: IN SBRU K (53 )

esej: Poreklo / IT IK (56)

PROESIS --- lit erarni sokak (57 )

Sa jubilejima nikad niste načisto. Treba li ih obeležavati i kada suoni zbilja stvarni... Ili, kako i kada biti siguran da ste nešto, jubilejavredno, stvorili kada stalno imate čudan osećaj da ste tek na početku ili

ste tek nešto malo od početka odmakli. Dobar je to osećaj kada imate još mnogo toga reći, a ipak nije da do sada niste ništa rekli. Stoga,držimo se brojeva. Tu ne stojimo nimalo loše.

Dvadeseti je broj. Prošlo je nekih šest i po godina od uvodne reči prvog broja, skoro četiri i po godine od uvodne reči desetog broja, pa sve do uvodne reči ovog, nazovimo ga, jubilarnog dvadesetog broja. Puno toga je proteklo našim avangradskim vodama, odustaljenih rubrika (koje su se tematski širile), preko crteža, fotograja,fotomontaža, slika, i sve do originalnih proznih i poetskih dela.Menjao se i obim našeg lista, kvalitet štampe i papira, te dostupnostčitaocima... Naročito bi valjalo podvući saradnju koju smo uspostavilisa Gradskom bibliotekom Karlo Bijelicki u Somboru, a koja se temelji

na potpisanom Sporazumu na osnovu kog je ova značajna ustanova pružila neophodnu nansijsku potporu za štampanje dvadesetog broja.Poput kakvog bildungsroman-a, razvijali smo se u svim segmentimaspajajući formu i sadržinu u jednu neodvojivu celinu.

Ovaj dvadeseti put krenimo predstavljanje neuobičajenim redom –od kraja prema početku, tj. od našeg Proesisa gde uobičajeno donosimo

 priče i pesme autora iz zemlje i regiona. Listamo dalje, prema početku Avangrada, a preko nadasve originalnog eseja i putopisa o Insbruku,salaša u Ovde blizu, muzičkih recenzija, osvrta i razgovora, dok iz

 Filmske arhive  izvlačimo kinematograju Trećeg rajha (treći put)i balkanskih lmova, te psihološki osvrt o teroru ekskluzivizma,aktuelnost Heraklitove lozoje danas i mnogobrojne čitališne

recenzije i priče. Kako polako prilazimo početku Avangrada nailazimona ekskluzivni intervju sa Dankom Šipkom, uglednim lingvistomi profesorom univerziteta u SAD-u. Ovog puta, posmatramo iz ugla

 pojam heretizma, a najverniji čitalac koji prati ovu našu „jubilarnulogiku“ čitanja, zaustavlja se negde kod ove uvodne reči.

Za neophodna poboljšanja, ispravke i dodatke imamo dvadeset ineki broj. Nešto smo do sada rekli. A imamo mi još mnogo toga reći.

 Jubilej► Milan Živković

8/17/2019 Avan Grad 20

4/84

8/17/2019 Avan Grad 20

5/84

K ak o se  jer es na jčešće vezu je za hr išćansk i dogmatizam, valja se setiti  toga da na jpopularniji disident i jer etik ni je pali anđeo Satana, nego sâm sin boži ji, Isus Hr ist.Odstu pan jem  od  tadašn jeg  judaističk og  pr avoverja,  i  on  je  svojim  sledbenicima 

 ponudio alternativni izbor .K ao izr azito polarizov pojam, jer es  je u svojim am plitudama kr oz istor iju tak ve

buntovnik e dovodila k ak o do na jstr ašni jih kazni tak o i do velik og bogatstva, k ada  je  bivala  dovedena  u  r avan senzacionalističk og  izraza  po p  k ulture  (na  pr imeru savr emenog jer etik a  –  De jmi jena Hirsta, čije  je i samo ime banalni anagram, da nek ažem antihr ist Isusov).

U  tom  vr tlogu igre  r eči,  po jmova  i  savr emenog  istor ijsk og  k ontek sta,  školsk i sam  se vr atila  semantičk o j  bazi  po jma.  Jer es  (gr č.  αἵ  ρεσις aí re si s)  znači  izbor. Izaista,  jer es  je oduvek  značila poziv na izbor  dr ugačijeg  r ešen ja  i  su pr otstavljan je dominantnim tok ovima. 

U lok alnom društvu k o je je u civilizaci jskom antik limak su i u k om ništa nije svetoosim  pseudo-hr išćansk e  par adigme i možda  još televizora, tešk o  je  naći motiv  za bunt, a k amoli denisati  jeres u umetnosti k oja bi mogla imati snažne r evolucionar ne efek te.

K ao odgovor  na pitan je „Šta će uvek  biti jer es (u umetnosti)?“, mo ji automatsk i 

odgovori su: Slobodan izraz. Avangar da. Metafor ičk o antihalal ubi jan je svetih kr ava. A u osnovi svega toga, pristo jnost i zdrav razum k o je ti izrazi pok ušava ju da odbrane. Na posletku, humor  k ome a psolutno ništa nije sveto zauvek  će biti jeres. Zato su, po 

mom mišljen ju, na jveći jer etici u sr  psk oj umetnostidanas i  stožer i savremenog  jer etičk og izraza, tr ansgr esivni  anonimni  majstor i 

 par odije na k oje najčešće nailazimo nainter netu. Oni  psihopatologi ju  današn jice vare  i  povr aća ju  u  vidu  digitalnih  kolaža k oji mogu  sadržati i  pr amen

  k ose  Zor ice Br unclik , a  ipak   se  baviti ontološkim  pitan jima   pr imen jenim  na našu  trešhi per realnost. R adik alnim  bežanjem  od izr aza visok e  umetnosti i ok upljan jem sledbenik a  u  virtuelnom  umetničk om 

 pr ostor u,  oni su  svojevrsna  savremena avangarda  k o ja  ima dovoljno  umetničke hr abrosti da se bavi realnošću bez stavl janjazaštitnih gumenih r uk avica. I da u govnima 

u  ko jima  plivamo  izbr use sterilno  čist jer etičk i di jamant.

O v og a  mi k r st a ,  # po v r a ča ču

► Mar ija Pa v lo v ić

Da k  leOpimisa:  Znao  sam  da  si  I luminai!!! @

Po v racacu  htp://.co/cZ v dmP k L JU”

K omenar   jednog  od  v ier   „s led beni k a“  su b v erzi v nog 

T v ier na loga @Po v racacu  k o jim se po k azu je inera k i v na 

pro v o k ai v na priroda sa v remenog digia lnog izraza.

8/17/2019 Avan Grad 20

6/84

Deveti sat  ( La N ona Or a ) - Mauricio K atelan

 Ne ma  bi t ni h  razli k a iz međ u  je resi s ta ro v re me ne i je resi sa v re me ne. 

 Ne ma  bi t nih razli k a iz međ u je resi  u  u me t nos ti i  je resi  u ži vo t u uo pš te.

Je res  je  u ve k   bila,  u ve k   će  i  bi ti  jed na os no v na,  bazič na:  bi ti  s vo j,  misli ti 

s vo jo m gla vo m, s t va ra ti s vo je misli,  ne  bi ti plagi ja t o k  r uže n ja.

Bilo  k o je izd va ja n je od u ve k  se s ma tralo  je re tič k i m.

Da nas  u  u me t nos ti je resi  ne ma. Iščilela  je po p u t oc vale he roi ne sa  bilbo rda.

 Niš ta se  više  ne izd va ja  u toli k o j  me ri da  bi s vo ji m k  vali te to m i o rigi nal nošć u 

s k  re n ulo paž n j u  na se be; ali ne z bog  toga š to o no  t u  paž n j u želi iz  p u k oga

egois tič nog  razloga, već z bog  toga š to  je o ni ma  k o ji se egois tič ni m  razlozi ma 

is k l j uči vo i ba ve,  u ve k  po t re b no do k azi va n je z bog so ps t ve ne  niš k o ris ti.

P roglasiti čo ve k a  je re ti k o m,  pa  to  ba re m  ni k ada ni je  bio  p ro ble m.

P roglasi ti delo je re tič k i m, ta k ođe.

Jedina  bi  je res  u da naš n je m sis te m u o t uđe nih l j udi i v red nos ti  bila v ra ti ti se 

se bi.

 Ne glo balizo va ti se, nego  pe rso nalizo va ti.

S ve t  bez  je resi je s ve t bez e vol ucije.Z na mo gde bis mo bili  u ta k  vo me s ve t u.

O po k o jni k u s v e na  j lepše► Miros la v   V o jnić Hajdu k 

8/17/2019 Avan Grad 20

7/84

8/17/2019 Avan Grad 20

8/84

8/17/2019 Avan Grad 20

9/84

Dr Danko Šipka (Banjaluka,1962) je čovek širokihnaučnih interesovanja kojase kreću od lingvistike,

leksikologije i leksikograje pa sve do psihologije, psiholingvistike i kognitivnelingvistike, te kontrastivnog proučavanja slovenskih jezikai kompjuterske lingvistike.

 Avangradov  sagovornik jezavršio studije slavistikena Filozofskom fakultetu uSarajevu (1985), magistrirao(1987) i doktorirao iz lingvistike(1989) na Filološkom fakultetuu Beogradu. Drugi doktorat(iz psihologije) odbranio je naInstitutu za psihologiju Poljskeakademije nauka u Varšavi(1998). Završio je i magistarskestudije i odbranio magistarskirad iz rusistike na Univerzitetu„Adam Mickjevič“ u Poznanju,u Poljskoj (1998), gde je stekaoi poljsku habilitaciju u oblastislavistike (1999). PredsednikRepublike Poljske uručio mu je titularnu (tzv. belvedersku) profesuru 2010. godine.

I univerzitetska karijera dr Šipke je bogata i raznovrsna. Počeo je kao asistent i docent naFilozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu (1985-1990), potom nastavlja kao vanredni profesoru Poznanju, Varšavi i Arizoni, a postaje i redovni profesor slavistike na Državnom univerzitetuArizone, 2005. godine gde i danas radi. Ovom treba dodati i poziciju direktora za nastavu i razvojInstituta strateški važnih jezika. Pored mnogobrojnih gostujućih predavanja širom sveta, ali i uSrbiji, dr Šipka je autor više od 150 naučnih i stručnih radova na srpskom, engleskom, nemačkom

i poljskom jeziku. Tvorac je više kapitalnih dela iz lingvistike, kao i različitih vrsta rečnika pokojima je i najpoznatiji širem krugu ljudi u Srbiji. Za svoj predavački rad više puta je nagrađivan.

 

Očuvanje jezikai kultura ekološki je čin

► Milan Živković

8/17/2019 Avan Grad 20

10/84

Imajući u vidu Vaša naučna interesovanja,kažite nam šta to zapravo spaja lingvistikui psihologiju?

I lingvistika i psihologija spadaju u,kako to Amerikanci kažu, društvene i

 bihevioralne nauke. U krajnjem slučaju,ljudske jezičke sposobnosti i ponašanje u

 jeziku dio su sposobnosti i ponašanja uopšte, pa je lingvistika, na neki način, podvrsta psihologije (to je takozvana antropocentričnalingvistika). Lingvistika dodatno imamogućnost da jezik posmatra nezavisnood govornika (takozvani lingvocentrični

 pristup), pa je jedan njen dio izvan psihologije.

 Na nekom mnogo praktičnijem nivou, nakojem ja djelujem, lingvistika i psihologijadijele interes za, recimo, pojmove, stavove,uvjerenja. Dva projekta koja sam završio ovegodine nekako su na presjecištu lingvistike i

 psihologije. Studija  Lexical Conict: Theoryand Practice, koju je izdalo IzdavaštvoUniverziteta u Kembridžu bavi se, izmeđuostalog, na koji način različiti jezici i kulturestvaraju svoje pojmovne mreže i kakve su

razlike između njih. Drugi, Od naših Rusado komšijine krave, koju je izdao novosadskiPrometej, bavi se opštim razgovornimmjestima: temama, pojmovima i stavovima onjima u svakodnevnim razgovorima.

Kako danas vidite jezik u eri masovnihkomunikacija i tehnološkog razvoja? Da lise njegova priroda promenila u proteklihsto godina? Da li je on postao bogatiji ili

siromašniji?Da parafraziram Nikolu Pašića: i jednoi drugo. S jedne strane imamo procesulaženja u jezik novih pojmova, što usljedtehnološkog napretka, što usljed sve većeraznovrsnosti društvenog života. Mnogo jenovih pojmova i riječi, od singularnosti ilumniscencije do palačinkarnice i tucanijade.Isto tako, neformalni oblici jezika sve sukreativniji. S druge strane, svjedoci smo

svođenja brojnih preciznijih određenja izsinonimskih gnijezda na jednu pretjeranouopštenu mogućnost. Čućemo da se koristiuraditi umjesto: napraviti, sačiniti, sastaviti,

 proizvesti, napisati, obaviti, itd. Sve će seobući umjesto da se cipele obuju, rukavicenavuku, papuče natuku, kapa stavi, itd.

Sa pozicije leksikografa, koliko jekompleksno napraviti jedan rečnik?Koje su razlike u izradi jednojezičnog ivišejezičnog rečnika?

Otac moderne metaleksikograje LadislavZgusta, kod koga sam imao sreću dašegrtujem i čiju sam najpoznatiju knjigu

 preveo, citirao je jednogsrednjovjekovnog latinskog

 pjesnika, koji je napisao danajteže zločince ne treba ubijati,nego primorati da sastavljaju

rječnike jer su u tom poslu svemuke sadržane. Ima u tome dostaistine. Ima dosta razlika izmeđurada na jednojezičkim u odnosuna dvojezičke rječnike, ali jeosnovna u tome što je jednojezičkirječnik gotovo uvijek recepcijski(korisnici ih koriste da provjere

 parametre riječi, npr. značenje,gramatičke karakteristike,itd.) a dvojezički je najčešće

i recepcijski i produkcijski(korisnik se pita i šta riječ onog

8/17/2019 Avan Grad 20

11/84

drugog jezika znači i kako se naša riječ kažena tom drugom jeziku). Naravno, banalna ječinjenica da je u dvojezičnoj leksikograjineophodno jako dobro poznavanje oba jezika

i, ne manje važno, svih kultura ta dva jezika.Postoji li srpski, hrvatski i bosanski jezikzasebno? Kako se na ovo pitanje gledaiz drugih, pre svega, anglofonih država ikultura?

 Ne samo u anglofonim kulturama nego ikod velikog broja srpskih lingvista (a nakonzapažene knjige i radova Snježane Kordić i uširem okruženju) preovladava ono uvjerenje

koje je Krleža već davno sažeto izraziomaksimom da se radi o jednom jeziku koji Srbizovu srpskim a Hrvati hrvatskim. Varijanteengleskog jezika međusobno se razlikujudaleko više od varijanata srpskohrvatskog.Samo u vrijeme najgoreg nacionalističkogautizma moglo se misliti da se radi orazličitim jezicima. Radi se o varijantamaistog jezika, što nije ništa neobično u svijetu.Ono što je ranije bilo zanimljivo je to da suvarijante postojale u istoj državi, za razlikuod engleskog, španskog, portugalskog,njemačkog, holandskog, itd. gdje je varijantuodređivala zasebna država. Ono što je jošuvijek zanimljivo jeste činjenica da sevarijanta vezuje za etničku grupu a ne zadržavu. Ovo je sve intuitivno sasvim jasnoi nelingvistima. Sjetimo se svih onih ljudikoji su umirali od smijeha tokom titlovane

 projekcije Rana u Zagrebu. O različitim jezicima se na praktičnom nivou govori

zato što postoji potreba prevođenja i učenja,a kursevi recimo bosanskog u Zagrebuili Beogradu jednako su apsurdni kao i

 prevođenje Muharema Bazdulja ili MiljenkaJergovića na srpski.

Da li će nam u budućnosti, usled razvojanovih tehnologija, biti uopšte potrebnirečnici i da li će posao prevodioca bitiprofesija u nestajanju?

Taj dan će sigurno doći, samo ne mislimda će se to desiti „za našeg vakta“. Naime,

količina informacija koja je potrebna da bise došlo do prevoda čak i osrednjeg kvalitetatolika je da jednostavno nema mogućnostida se obuhvati današnjom tehnologijom.

Prevođenje se mijenja, postaje zahvaljujućitehnologiji kvalitetnije, od korištenja

 prevodnih memorija do mogućnosti nalaženjariječi u korpusu, ali je gipkost i kreativnost

 prevodiočevog, tj. ljudskog, mišljenja idalje nezamjenjiva. Rječnici su još manjeugroženi – svaki sistem prevođenja zahtijevamašinski čitljive rječnike a i da je moguće

 pristojno automatsko prevođenje, rječnici bi bili potrebni onima koji uče strane jezike, atakvih će uvijek biti, ako ništa drugo, biće toforma dokolice. U toku je, međutim, proceszamjene štampanih rječnika elektronskim.

Kao iskusan prevodilac, možete li datisavet ljudima koji tek počinju da se baveovim teškim poslom?

Prvo i osnovno je dobro poznavanje ciljnog iizvorišnog jezika. Obično se taj ciljni, daklematernji za prevodioca, podrazumijeva,a to zaista nije tako. Drugo je prenošenjemisli a ne riječi, čime se izbjegava doslovno

 prevođenje. Vještina aktivnog čitanja, kakoonog stranog jezika, sa koga se prevodi,tako i sopstvenog jezika, na koji se prevodi,kao i vještina pisanja na sopstvenom jezikutemelj su prevodilačkog rada. Uspostavljanjeekvivalencije, premošćavanje svihmeđukulturnih i međujezičkih razlika oslanjase na taj temelj kao kruna prevodilačkogneimarstva.

Da li postoji opasnost da „mali“ nacionalni jezici ustuknu pred „velikim“ svetskim jezicima? S druge strane, može li, poVašem mišljenju, engleski jezik ikada doćiu poziciju latinskog?

Mislim da engleski u nekom smislu već jeste u položaju latinskog u smislu da sesva globalna naučna komunikacija zapravozasniva na engleskom. To, međutim, ne znači

da nema mjesta za druge jezike – ljudskekulture imaju mnoštvo drugih sfera, od vica

8/17/2019 Avan Grad 20

12/84

intervju

i trača do umjetničke književnosti, gdje jeteško zamisliti išta drugo osim lokalnog

 jezika. Od 5-7 hiljada jezika naše planete(kako po kome) mnogi izumiru pod pritiskom

 jezika sredine, a to nije samo engleski, negoi portugalski, španski, ruski, mandarinski,arapski, hindi, itd.

Imate impozantnu univerzitetsku i naučnukarijeru, najbolje ocenjenu širom sveta.Kako iz te pozicije gledate na današnjemlade ljude sa ovih prostora koji se bavenaukom i jezikom? Treba li gledati uprošlost, sadašnjost ili budućnost?

Ja se najiskrenije nadam da će mladi ljudigledati u budućnost, čak, recimo, pratećigrupu  Naš jezik   na Fejsbuku imam i neku

 potvrdu toga. Predugo je previše energijeodlazilo na različite teme povezane sadevetnaestovjekovnom nacionalističkomlologijom – opšta zamorenost tim narativimadobra je prilika da se stvari preusmjere nakolosijek promišljanja ljudskih jezičkih iuopšte kognitivnih sposobnosti na građinašeg jezika.

U jednom intervjuu ste pomenuli da se„srpski jezik na različitim nivoima ugibapod uticajem engleskog“? Na šta stetačno mislili i da li ima nešto pozitivnou novonastalim srpsko-engleskimneologizmima?

Pod ugibanjem mislim na prihvatanjedoslovnih obrazaca engleskog jezika, štovodi osiromašenju našeg jezika i brisanju

njegovog kulturnog identiteta. Recimo, madami razlikujemo ohrabriti (osokoliti nekogako je malodušan) i podstaći (ponukati nekogana djelovanje), ta se razlika briše time što seuopštava ohrabriti kao ekvivalent engleskogencourage, koje znači oboje (nekog

 političara ohrabruju umjesto da ga podstaknuda potpiše ugovor). Imamo onda primjer dase u kulturi koja je pet stotina godina bila uislamskoj imperiji koristi engleski egzonim

Alepo za sirijski Halab (kako bi bilo poarapskom) ili Halep (kako bi bilo sa turskim

 posredovanjem, što je kod nas uobičajenije).Istina, manje kod Srba a više kod Bošnjaka iHrvata, nailazimo na skandaloznu praksu dase pored sasvim ustoličene naše skraćenice

Islamska država (Iraka i Levanta), dakleID(IL) koristi engleska skraćenica ISIS.Tu se ne ugiba samo jezik, nego i kulturniidentitet, pretvaramo se u Bantustance, kojinemaju svoje riječi i pojmove pa morajuda ih uvezu iz engleskog jezika. Naravno,

 pozitivnih stvari ima. Riječi tipa hardver isoftver sasvim su kompaktne i uklopljene unašu jezičku strukturu, njihovi pojmovi sunovi, pa im pristaje engleski jezički oblik.U takvim situacijama nema prethodnogkulturnog i jezičkog identiteta koji bi biozatrven. Očuvanje bilo kojeg od brojnihsvjetskih jezika i kultura zapravo je ekološkičin. Naša sredina izgledala bi izuzetnodosadno ako bismo imali samo jednu vrstudrveta, jednu vrstu ptica, riba, itd. Isto binepodnošljivo bilo kad bi se sva raznolikostu djelovanju, ukusu, razmišljanju i govorenju

 pretvorila u jedan veliki Mekdonalds sanatpisima širom svijeta na uvijek istom

 jeziku. Ukratko govoreći, treba uraditi sve dase pljeskavica ne pretvori u hamburger.

Da li zaista imamo jezik sa najvećimbrojem različitih opscenih reči ili smo ipakpošteđeni tog neslavnog rekorda? Kaoautor  Rečnika opscenih reči  kako gledatena njihovo prisustvo u različitim jezicima?

Postoje tu razni parametri: sam broj tih riječi,njihova raznovrsnost (strukturna, semantička,

itd.), čestoća njihove upotrebe, kreativnost teupotrebe, tolerantnost zajednice govornika

 prema njima, itd. Po svim tim mjerilimadosta smo visoko (mada bi to bilo nemoguće

 precizno izmjeriti). Moguće je da će biti jezika koji nas premašuju u nekom od ovihelemenata, ali kad se uzme u obzir sve,uključujući i „umjetnički dojam“, svakakosmo vrlo visoko. Rekord nije baš neslavan.Sve je stvar prilagođenja sredini. Problem je

samo nekontrolisano širenje ovog leksičkogsloja u formalnom javnom diskursu, gdje

8/17/2019 Avan Grad 20

13/84

mu nije mjesto. Ako ova raznolikost jezičkihsredstava funkcioniše u primjerenimneformalnim sferama, on je pokazatelj

 bogatstva i kreativnosti a ne nešto čega bi

trebalo da se stidimo.Kako gledate na jezičku kulturu domaćihelektronskih i tiražnih štampanih medija?Koliko tekstovi iz tih medija utiču navokabular čitalaca, posebno onih mlađih?

Postoji nešto što se zove slučajno (nesvjesno)učenje. Bogatstvo rječničkog fonda kod nas

 je obično proizvod takvog učenja (za razlikuod, recimo, govornika engleskog), rijetko

će ko zagrijati stolicu učeći nove riječi svog jezika. U tom smislu sve što se čita utiče naformiranje mentalnih rječnika mladih osoba.Kao neko ko je polovinom osamdesetih radiokao lektor, što u sarajevskom Oslobođenju,što za izdavačke kuće, dosta sam razočarannebrigom za jezičku kulturu danas. Teškoda se tu išta može uraditi – u vremenu krizekultura (pa i jezička kultura) prva je na listiza odstrel.

Budući da ste u stalnom kontaktu sastudentima, možete li nam reći kakav

 je danas odnos mladih ljudi premasopstvenom jeziku? Postoji li kod njihsvest o njegovom značaju?

Teško je ovo uopštavati. Sve zavisi odindividualne jezičke kulture, a ona se imaili je se nema. Znam čovjeka koji je rođenu Americi i ima osamdeset godina a i daljegovori savršenim standardnim jezikom ali i

takve koji su se uselili prije deset godina i tou svojoj poodmakloj dobi pa se neprestance„gađaju s’s engleski“. U američkim državnimslužbama postoji skala vladanja jezkom kojaide od 0 (osoba ne zna ništa) do 5 (izuzetnodobro obrazovan izvorni govornik). Većinaizvonih govornika na toj skali je 3 ili 4.Istraživanja su pokazala da oni koji su nanivou 4 ili 5 vremenom ne gube ništa, aonima koji su niže jezičke sposobnosti

tokom vremena opadaju. To da ste na nivou4 ili 5 podrazumijeva, između ostalog, visok

nivo jezičke kulture – to se obično ponese izroditeljske kuće kao dio kulturnog kapitala,mada sam sretao i djecu gastarbajtera sanivoom jezičke kulture znatno višim od

onoga na kojem su roditelji.Dobitnik ste više univerzitetskih nagradaza kvalitetan predavački rad. Da li višeuživate u predavačkoj ili u ulozi naučnogradnika? Mogu li se uopšte odvojiti te dveizuzetno složene uloge?

Ja gledam na predavanje, istraživanje islužbu profesiji kao na komplementarnedjelatnosti. Recimo, kao dio služenja profesiji

uređujem časopis Nacionalnog savjetarijetko predavanih stranih jezika pa čitajućite članke dobijem nove ideje za sopstvena

 predavanja. Isto je i kad, kao evaluatoridem na učilišta jezika američke vojske iliminstarstva spoljnjih poslova. Moj rad nadvojezičnim rječnicima i jezičkim testovimauveliko je inspirisan teškoćama koje studentiimaju u nastavi. S druge strane, istraživačkirad osnova je za nove predavačke projekte.Recimo, pomenuta knjiga kod Kejmbridža

 Lexical Conict: Theory and Practice bila jeosnova za predavanja koja ću širom Arizonedržati kao govornik programa AZ SpeaksSaveta Arizone za humanističke nauke.Sve se ovo prožima i u svemu podjednakouživam.

intervju

8/17/2019 Avan Grad 20

14/84

Rat za smak sveta  Mario Vargas Ljosa, kome je letos u Novom Sadu uručena specijalna nagrada za prozu „MilovanVidaković“ i koga je u beogradskom SKC-u dočekalo mnoštvo znatiželjnih čitalaca, ispunivši dobar deo Resavske ulice, govori kako o popularnosti latinoameričke književnosti kod nas, tako i o neprestanojaktuelnosti koja prati veoma složene prikaze ljudskog društva i života koje donosi i proza peruanskognobelovca. I naravno, da se knjige danas ovde i te kako čitaju. Rodonačelnik „totalnog romana“, autorkoji smatra da pisac mora biti angažovan i kao esteta, tvorac sadržine-forme, i kao građanin-pojedinac;romansijer i dramaturg koga su na književni poziv u dalekom i neizvesnom Peruu „prozvali“ Žil Vern,Tven, Dima, Igo, Flober – potpisivao je čitaocima svoje knjige, što možda dobija zanimljiviji prizvukuz njegove izjave da u celokupnoj svojoj književnosti polazi od biografskog i ličnog, pamteći događaj,novinsku vest, sliku koja, ukoliko mu se ureže u sećanje, postaje inicijacija za pisanje romana od kogatada ne odustaje sve dok ga ne završi. Roman koji obrađujemo u ovom prilogu, prema Ljosinim rečima

 predstavlja njegovo najdraže i najteže stvarano delo, originalno pisano na portugalskom jeziku umestona španskom, a čija je radnja smeštena u Brazil. Ovo je možda najizrazitiji njegov roman ideje, bez koje,kako kaže, neodoljive u glavi, pisac ne može razviti maštu, napraviti skicu onoga što će postati delo. Tu je i činjenica da pisac mora voleti sve svoje likove, pa bili oni diktatori ili romantici; pri čemu se izvesniisprva glavni likovi udaljavaju a neki sporedni pređu u prvi plan, dok od nekih i sam dobija ideje zaroman, pri čemu proces ostaje tajna, jer kada bi ga znao, verovatno ništa ne bi ni mogao napisati.

Istoimena epopeja Marija Vargasa Ljose,latinoameričkog Tolstoja i možda najuticajnijegživog pisca ovog udaljenog a nama bliskogkontinenta, polazi od deskripcije, zatim ihronike likova i događaja negde sred Brazila,u priobalnoj zabiti po imenu Baija, i čini se da je sama sebi svrha, sve dok – vođen citatnošću i

 prepoznatljivošću konteksta – čitalac iz Evropeili možda ma koje tačke planete ne posumnjakako se stvaranje male terorističke ćelije iuslova koji je iniciraju – tiče svakog društva(gde god se ono zadesilo) kao i ljudske vrstekao takve. Iako pisan novinarskim stilom jedne povesti, sa mnoštvom likova, ovajroman ipak ima bezimenog glavnog junaka,sasvim bizarnog i relativno stranog evropskojtradiciji, dobrom vojniku Švejku ili čemusličnom – junaka koji je u svom životnom

razvoju imao priliku (sudbinu) da živi na obestrane – onoj civilizovanoj, kao novinar što

 prati brazilsku vojsku i onoj odmetničkoj, kaoizbeglica civilizacije, među fundamentalnimdivljacima. Čitalac sa neke druge planetetakođe bi pomislio da je ova naracija samasebi svrha, dok ne bi posumnjao kako se turadi o potrebi jedne jedinke za zadovoljenjemunutrašnjih duhovnih i zičkih potreba, za

individualnim proživljavanjem života u kome je ta jedinka upravo glavni, bezimeni, alikrajnje individualizovani junak, a rat za smak

 sveta samo kulisa i izgovor za lično otkrovenjei rasplet njegove egzistencije.

 Nalik Markesu i nekim savremenicima,Ljosa otvara kaleidoskop kontrasta, samo štoovde imaju više satiričnu i prosvetljujuću,šekspirovsku snagu. Roman otplovljava unedogled fabule pojavom isusolikog verskogfanatika (za seljake, lovce i skitnice iz

favele, sertona – izabranog mesije, AntonijaSavetnika), kao i sasvim suprotnom pojavom

 „Uprkos predrasudama, potomci Portugalaca, Indijanci i Afikanci propisno su se izmešali u ovoj zemlji, stvorivšiživopisnu raznolikost mešanaca: mulata, mameluka, kauza, kabokla, kuriboka... odnosno, još toliko novih izazova zanauku. Svi ti ljudski tipovi i Evropljani, nasukani iz ovog ili onog razloga na njenim obalama, daju Baiji kosmopolitskui šaroliku atmoseru.“škotski komunista i frenolog, Galileo Gal 1

 

 „Društvo priprema zločine, a zločinci su oruđe za njihovo izvršenje“.2 Bakunjin, ruski revolucionar, otac modernog anarhizma 

► Ivan Despotović

8/17/2019 Avan Grad 20

15/84

škotskog komuniste i frenologa, gore citiranogGalilea Gala; no pojam sasvim suprotno nikakone treba shvatiti bukvalno: Gal je revolucionarkoji se zakleo na celibat, a Isus je neko ko

nosi kontraverzno (špijunsko) ime Savetnik.Obojica deluju bezopasno u svom ponašanju,ali su huškači u idejama. Salvador na obaliAtlantika, gde nema otmenih kvartova, većse straćarice bednika nalaze u susedstvu palata, mesto je koje bi svakom pravom a pokolebanom revolucionaru trebalo da vrativeru u revoluciju.3 S druge strane, Savetnik sasvojim pristalicama, bezmalo apostolima, jesteneko ko će podići Hram u Baiji, građevinukoja po uverenju mnogih – predstavlja novi

 Nojev kovčeg. I ovde se sugestivno otkrivarazlog naslovu celog štiva, Spasitelj će povesti(u očima puke raje) čitav serton u rat za spassopstvenih duša, u borbu anđela i đavola, skoro pa svojevrsni Armagedon. I kako to nehotice parodično zvuči u realističko-naturalističom, težurnalističkom stilu i sižeu pripovedača... No,kako Izabrani čovek okuplja svoju bratiju – odgrešnika pokajnika, onih što su tek u dodiru sanjim mogli prebaciti teret zlodela iz svoje dušei doživeti hrišćanski oproštaj. Po ugledu na

M. Magdalenu, tu je Marija Kvadrado, MajkaLjudi, čedomorka koju su više puta silovali u prošlosti, te je jedanput čak osetila sažaljenje i pomilovala mladića koji joj je to učinio. Važnaličnost buduće Katoličke garde, oslobodilačkevojske Baije, jeste Žuan, sa epitetom Veliki –nekadašnji ubica Adeljine de Gusio. Tu su i braća Vilanova, trgovci koji su u svom poslu preživeli i epidemiju boginja, sušu, najposle i poplavu, te shvativši to kao Božju opomenu, batalili trgovinu i prišli Isusu-Savetniku.

Kao i kod svakog rata, društvenog fenomena(i možda lozofski šire – pojma) nameće se problem denicije i tačke gledišta, na kome M.V. Ljosa gradi kompoziciju svog dela. VojskaOca, Armija Spasa, to jest – krvožedni divljaci,separatisti – sinonimi su u tkivu romana, ali su pritom sinonimi i  snage bezbednosti,  vojska Republike, to jest  Koljač ,  Pas, vojnici Sotone.Još zanimljivije: Savetnikovo ubeđenje da jeBog ispunjavao sve i da prostor nije postojao4,a kako bi stvorio svet, Otac se morao povući

u sebe i otvoriti prazninu – prostor gde se uodsustvu božanske materije stvara mogućnost

za greh, može se posmatrati kao parafrazaili alegorijski prikaz odluke vođe Narodnerepublikanske stranke, Epaminondaša, da podrži baijanske teroriste (paradoksalno – samog Isusa

Savetnika), jer se oni bore protiv zajedničkogneprijatelja Republike – monarhista. Stogaće im Gal doturati naoružanje, rečenicom„Dovoljno sam lud da to učinim“, na štarepublikanac odgovara „Wonderful!“  (i kakoto zvuči prepoznatljivo i sve prepoznatljivije usavremenom diskursu, te se čini kako se, pišućinešto što bi trebalo biti magijski realizam, prečetrdesetak godina, Ljosa bavio političkomanalitikom i predviđanjem, mada je i u vremenastanka romana mogao prepisati aktuelne

događaje sa raznih meridijana). Ili je to stvarkoja se događala otkako je sveta i veka, a sam pisac se kasnije okrenuo temama građanskesvakodnevice, odustajući od napora da oslikamehanizam funkcionisanja ljudskog društva uširem smislu te reči. Pored citiranog Bakunjina,škotskom junaku se priviđa i Monteskje: „Srećai nesreća se sastoje u određenoj nastrojenostinaših organa, a ja mislim da iz toga može

 proizaći i revolucionarna akcija“.5 Opisujući psihologiju ljudi i organizacija, Ljosa ostaje

izvan svakog revolucionarnog/verskog zanosa,a čitaocima sugeriše mnogo realniju sliku(iz usta Gala): „Racionalnost uvek postoji,

 prikrivena čak i iza najkonfuznijeg privida.Savetnik je racionalan, i on je revolucionar,

 samo što zna da su jedino verski i mitski simbolikadri da pokrenu masu koja je vekovima bila

 potčinjena surovoj tiraniji crkve“.6 Stoga valjdai raspeće u Katoličkoj (vojnoj) gardi nosi bivširazbojnik, Pedran.

Opus M. V. Ljose, kao i drugih latinoameričkih

klasika, bavi se u svojoj biti neobičnimaspektima iz života tzv. beznačajnih ljudi, te jeto slučaj i u ovom romanu, ma koliko on spoljaizgledao smešten u politički žanr; štaviše,Ljosin diskurs daleko je od angažovanog.Glavni junak eopeje, centralni lik svekolike„politike“ nije niko drugi do „Kratkovidinovinar“, koji „nema političkih ubeđenja, niti

 ga politika zanima“.7 No, ni epitet koji nosi nijemetafora (premda s prizvukom istog, budući da predstavlja poluslepog koščatog, neuhranjenog

čoveka sa ogromnim naočarima). Groteska ovdeodlazi i u intelektualnu dimenziju – nekadašnje

8/17/2019 Avan Grad 20

16/84

oduševljavanje velikim Viktorom Igoom imaštanje o pisanju drama – postaje sinonimza tabloidnu priču o tobožnjem vašarskomšarlatanu koji je propovedao anarhiju i ateizam

i bio engleski špijun

8

  poslat radi obnovemonarhije a naposletku pronađen živ spaljenu sertonu – tekst koji ovaj izveštač-dopisnikobjavljuje u Žurnalu de Notisijaš. PukovnikSezar, poslat na pobunjenike, primetićeupravo u razgovoru sa jednim monarhistom,Baronom, kako su „svi intelektualci opasni,

 slabići kadri da se posluže najboljim idejamada bi opravdavali najgore podlosti i sa njimatreba postupati kao sa životinjama, držati ihna lancu, jer sve čine bez razloga“. No, među

narodom koji nema ništa sem dronjaka i vašakai gde čast, zakletva, predstavljaju nepotrebanluksuz i igru bogataša, parazita 9, gore navedeneliterarne ambicije i njihovo izveštačenoostvarivanje će na volšeban način biti sprani sanejakog protagoniste. Ne samo da on, na krajusveta, sred rata, među pobunjenicima, sluša izusta jednog patuljka koji svakako ne ume dačita – romansu o vitezovima okruglog stola –on dospeva u samu srž životne fabule, po prvi put se uzvraćeno zaljubivši – u Žuremu („kujicu

iz sertona“, kako će mu kasnije uživo spočitati pomalo zavidljiv Baron), koja iznenada odlučida zavoli njega, bezmalo invalida, spava sanjim i bude mu žena, posle svih patrijarhalnihmuškaraca, ideologa i divljaka (Runa, Gala,Pažeua)... Je li to opet groteska na rubu satire ili jedna dublja simbolika, ostaje svakom čitaocuda reši ponaosob, ali izvesno je da „idealnost“najbednijih ljudi nije razlog tome, jer oni nisunimalo romantični, niti takvi  hrišćani. Poenta(ili jedna od njih) romana jeste samo nuspojava

svekolikih zbivanja u njemu.I glavna junakinja stoga (upotrebimo tustaromodnu sintagmu) izranja do razine smislaiz matrice života u čestaru, čiji rezoni su unjemu samom jasni kao dan, prostodušni,a „nama iz civilizacije“ predstavljaju pravisarkazam. „Ako se spasi, (prvi) muž će te ubiti.

 Ako li pogine, njegova smrt će pasti i na tvojudušu. (Svetom) Ocu ćeš morati položiti račune“10, kaže joj saborac, po izvršenoj preljubi nad prvim mužem, koju ona počini upravo sa

„dovoljno ludim“ Škotom, prekinuvši njegovcelibat.

Rezime koji Mario Vargas Ljosa ostavljau glavama čitalaca jeste večno preispitivanjelikova koje slučaj osvetljava sa raznih stranate oni menjaju svoju duhovnu kakvoću i oblik.

Žuan Veliki, koji misli da je na putu k nebu(možda ga ko proglasi i za mučenika), ponovo proživljava kajanje zbog zlodela, kada zaspi nastraži. Pomisli da se neko drugi ne bi uspavao;da ga je uspavao Đavo, uprkos smirenju koje jeu njega uneo Savetnik. „Demon koji je ušao unjegovo telo onog dalekog popodneva kada je

 počinio ubistvo (Adeljine) – još uvek je pritajeni vreba da ga ponovo gurne u propast.“ 11 No,suštinski drugačija nije ni državna vojskaBrazila. Rat je tu, valjda, da bi ispunio formu

 postojanja, bića... Isus Savetnik je, naposletku,razume se, ubijen, a njegovu odsečenu glavuvojska bacila u more, da posluži kao podlogaza rupičaste korale. Nije stvoren nikakav novi, posmrtni kult i svakodnevica kao da svedočikako se ništa nije desilo, sem ispunjavanja ratakao valjda podrazumevajuće matrice.

I šta se naposletku zbiva sa našimneimenovanim, „glavnim“ junakom? Ondoživljava napredak, od škartiranog pripadnikacivilizovane zajednice, koji je zbog neugledne

spoljašnjosti morao večno plaćati za seks – domuža jedne žene, do čoveka propalog u bezdan,gde je postao – ne kralj podzemnog sveta (što bi od njega učinio Balzak) – već silueta vrednačitaočeve pažnje, obasjana jednim pomaloneobičnim zrakom. No, iz tog sveta kepeca iludaka, on se i dalje stidi dobroćudnog grbavcaLeona, koji podseća na pauka i koji protagonistispočitava i njegov hendikep.

Rata kao da nije ni bilo – sugeriše nam Ljosa – njegovi tragovi ostaju samo u kvantnom

kosmosu nevidljivih, neutvrdivih likova- junaka.

1 M. V. Ljosa, Rat za smak sveta , Nolit Beograd, 1986, str.62-63 (Galovo zapažanje) 2 Str. 129 (iz Galovog pisma za Francusku)3 Str. 664 Str. 1175 Str. 2326 Isto7 Str. 198-1998 Str. 2949 Str. 313 10 Str. 412 11 Str. 577

8/17/2019 Avan Grad 20

17/84

Kako dobra, jasna rečenica može lepo da predstavi inajčudesnije zamisli. Australijski pisac Dejvid Bruksnudi nam svoju viziju lavirinta kao vrhovnog poretka, aline onu koja se temelji na prećutnim savetima za mimohod

 po tekstu, ka naročito istaknutim motivima, a sve zarad potpunog smisla. Njegov tekst vodi do jedinstvenezamisli, do postojbine svih naših izbora (koju možemo,sledeći pisca, zamisliti kao – intimni i javni – grad), arečenica je auto-put, raskrsnica ili usputno stajalište, usvakom smislu asfalt. Bruks tvrdi da je upravo takav grad (cilj strasnih lutanja) lavirint, kopijaduhovne urbanistike, a uzor, savršena praslika bilo kog realnog grada jeste njegova Ikara, čijeobličje podseća na ljudsko srce, ili Majsender, za kog se ne zna da li je postojao ali kruže priče da

 je tu bio lavirint bez zidova. „Lavirint, kažu neki, uopšte ne poseduje zaseban identitet; on je tekmera i funkcija žudnje. Verujući u lavirint, stvaramo lavirint“, precizan je pisac u formulisanjuvlastitog književnog sistema (priča Lavirint ). Misao Dekarta ili Hjuma, poduhvati Magelana iliDe Game, svakodnevni razgovori, dileme, pravi ili pogrešni izbori fragmenti su jednog  ustrojstvaneutemeljenog u vremenu, ali čije ostatke pronalazimo i sledimo, još od onog dana kada smote ostatke naumili da tumačimo. To  jedno, što obuhvata sve ostalo, ljudima nije dostupno(uprkos njihovim naporima), do njega je pokušao da dođe Geteov Faust, pa Borhesov vavilonski

 bibliotekar, pokušao je i Bruksov otac (pokušao je i Andreasov otac, Eduard Sam – sastavljajući Red vožnje autobuskog, brodskog, železničkog i avionskog saobraćaja), osluškujući univerzumispod svoje kuće. Sin ga naziva trogloditom, a tako i Borhes naziva stražu u bunarima ispredGrada Besmrtnika, Grada čija je struktura, takođe, lavirintska. Priče Dejvida Bruksa samo sufragmenti koji se sastoje od fragmenata, one su prikaz nemogućnosti da sagledamo totalno isveobuhvatno, nemoći da pogledamo u lice Boga, a da ne sagorimo. Mada je celina, ono za čimtragamo, na dnu našeg, ličnog grotla. U jednoj od najkonkretnijih autopoetičkih priča, Gogenov

 san, Bruks kaže da je „odvajanje Umetnosti, kao nečeg nekako drugog ili drugačijeg od nas,

tek naš pokušaj da sakrijemo, od sebe, upravo ono što smo oduvek činili“. A simbolička prikazanašeg iskonskog čina je pojava telca (mooncalf ), kasnije prekrivenog bojama ili jezikom (kojimu nije prijatelj), onog što čuči u potmulim brujanjima noći, ali ga je nemoguće kondenzovati,

 predati kao dar, on ostaje nedodirljiv, neodrediv, nešto kao Frojdov pupak sna. Bruksov negovanistil zadire u lozoju književnosti i umetnosti, čime razgranata kcija u pojedinim momentima

 prelazi u polemiku, ali se pripovedne niti tako ne kidaju, naprotiv, one na taj način bivaju čvršće. Nemogućnost jezika da oslobodi telca ostavlja posledice u vidu tekstualnih pukotina, prazninaili nesjedinjenja, čija je svrha (kao jedan od motiva ili kao vizuelno rešenje) opravdana isto kaoi bilo koja izneta misao. Knjiga Atlas unutrašnjih suprotnosti sadrži izbor iz sve četiri Bruksovezbirke priča ( Knjiga o planini Saj i druge priče, Ovce i diva, Crno more i Napoleonovi putevi –koja je neobjavljena u Australiji), izbor sasvim dovoljan, sasvim uverljiv, za početak, nadamo se.

Uprkos tome što su formalno difuzne (što im nije nikakva mana), sve priče odreda ostaju dosledneglavnom principu – ideji lavirinta – od kog pisac ne odstupa, niti može da odstupi.

Lavirinti

Dejvid Bruks Atlas unutrašnjih suprotnostiPrevela Nataša Miljković Književna radionica Rašić  , 2015.

► Branko Ćurčić

8/17/2019 Avan Grad 20

18/84

Da li je književna ironija oslabilau odnosu na suru stvarnost, kojaagresivno prisvaja i literarnost

i postaje otporna na svaki udar imaginacije? Nažalost, domaća masprodukcija dnevnopolitičkihderivata, istorijskih romana i romana-priručnikaza opstanak u kvaziliberalizmu, opravdava bojazan, ali, ipak, postoje prvoborci čije su bitkesmislenije od klanovsko-klovnovskih nametanja jedinih vrednosti.  Horor priče svakodnevice  nisu

 priče koje se daju žanrovski klasikovati, nije u pitanju horor sa linearnim obrascem, sadržinski iformalno davno isceđen (i još ga cede).  Horor   seovde upotrebljava kao postupak multiplikovanjasavremenog društva u izvitopereni svet književnostikoja, ponovo, hrabro eksperimentiše sa graničnimsituacijama modernog mnoštva. Autorka je pronašlanačin kako da predstavi tu horor   svakodnevicu(koja jeste viđena kao jezik – pop kulture, politike,teorije književnosti, lozoje). Taj način zove se parodija i neće biti greška ako se ona shvati poreceptu Jurija Tinjanova, kao pokretačka snaga

književne evolucije čiji je osnov paralelni pokretkanonizacije i dekanonizacije. Igra, dakle, ali zaonog ko zna da postavlja pravila i zna da se igra(slikovito, ovu rečenicu podkrepljuje sedma priča, Rapid Euro Movement , vlasništvo paklene Avaritie, pohlepe). Fikcionalno klupko, a ne organska celina,to je ova knjiga; u tom klupku ima mesta i za jauk, i za smeh, plač, strah, nadu, i opet za smeh,i za jauk, amplituda je kružnog oblika. I moguće ju je promovisati u metamodernistički aranžmansveta koji se urušava, ali, u isto vreme, postoji ivera, nostalgičnih boja, u njegov spas. Jedan od predvodnika ovog književnog, nazovimo ga tako, pravca, bio je poslednji kralj intertekstualnosti,Dejvid Foster Volas, autor kod nas čitanih  Kratkihrazgovora sa ogavnim muškarcima. Neposredno inenametljivo, ova nas zbirka podseća na narativnevitice čuvenog američkog pisca, naročito u priči Mantis religiosa, no, valja napomenuti, da su Horor priče svakodnevice originalna knjiga – plodmnogih čitanja, razumevanja, podvučenih paralelasa (pravom) realnošću. Krajnji sud ovog teksta bićesveden na opis jednog lma (Rambo III) iz kataloga

davno nestalog video kluba – vredno vremena.

Književno-teorijski pojamelipsa  se u slučaju pesničkezbirke Vladimira B. Perićarazlaže u elipse – virove u hronologiji pesničkog poziva. Poezija nije mogla da se izbegne,mogla je samo da postane silovitija u izrazu, urazbijanju izraza, u pronalasku izlaza (iz elipse,u novu elipsu) kroz razvijeni, ponovo pronađeni,izraz. Čitajući ove pesme mi pratimo pesnika, ufokusu je najsuštastveniji deo njega, koji može

 biti i deo nas – pod uslovom da znamo da gačitamo. Ako bismo odredili ove stihove kaotragove koje vode ka avangardnoj poeziji, bili bismo samo delimično u pravu (pored toga, nijenimalo zahvalno jednog autora danas svrstati uavangardu). Vladimir B. Perić ne eksperimentišesa znakovima da bi nam dokazao njihovu moć preobražaja (iako je i to deo njegove poetike),njegov glas je, pre svega, odraz unutarnjeg stanja pesničkog bića. I taj glas ima sposobnost da pomeri uvreženi (spoljašnji) logos, da, služećise nepromenjivim matematičkim kodovima

(jedan od jezika u ovoj zbirci), usvoji dobroznane zakone i najzad ih promeni. Ispod mrežealiteracija i asonanci, ispod (pokatkad) zaumnog,naslućuje se poetska autobiograja, ona koja jeotrgnuta od jave i kao takva uskladištena u pesmu – proza bi rastegla taj blesak, razbila fantastičnusinesteziju pesme kakva je r u biKOva  KOcka (u podne  ZVIŽDI  groblje. / ušmrknu hipik SVRABSMOGA. / svud gorači žuta  REZIGNIRANOST .) Nije naodmet istaći odnos pesama prematrenutku u kom su pisane, svaka zadržava pravona kritički stav – nije nema ni prema uzorima,ni prema tekućoj stvarnosti, nije larpurlartističkilaksativ, naprotiv, čak i kroz autorskukombinaciju emotikona, u pesmi Umerenost , postoji svest (nisu ti emotikoni uzalud tu) oaktuelnom trenutku sveta. I, najbitnije, o pesmiu tom i takvom svetu. Ako se odmaknemo odteorije (književnosti), od tumačenja pesama naosnovu tih i tih škola, zbirka  Elipse  neće nam biti nedostupna – autor je uspeo da čitaocu pružiužitak i običnog  (nazovimo to tako) čitanja, kada je moguće samo se prepustiti stihovima, pa kud

nas odnesu.

Novo od hororaMarija PavlovićHoror priče svakodneviceMatica srpska, 2015.

Odrastanje Vladimir B. PerićElipseSKC Kragujevac, 2015.

8/17/2019 Avan Grad 20

19/84

Ivan Despotović nije pesnik zaklonjen iza svog dominantnog motiva – prirode(i svih njenih obličja). U prethodnoj pesničkoj zbirci,  Prekoračenja, to je idokazao iskoračivši u eksplicitno naglašenu savremenost. Zašto? Odgovor jemožda banalan – da bi se kroz pesničku ironiju odrazio bunt, da bi vrt (priroda,

glavni motiv) dobio na većoj važnosti u  Roršahovim ispovestima, kao pravi kontrast otuđenom kom Prekoračenja, delom, posvećuju pažnju. Uostalom, to je i zato što pesnik, nema dileme, pripada ovomdobu, pa ne možemo govoriti o uronjenosti u prirodu, o nekakvom rusoovskom angažmanu. Svest pesnikanije svest prirode. U prvom stihu pesme Kalemegdan iz Roršahovih ispovesti stoji izjava „Gle, zar samkrezub, sam, a reke se večno pene“. Priroda, dakle, postaje, stvara se, unutar pesnika; unutar pesnikaegzistira Kalemegdan. I da bi taj vrt bio deo, a ne samo sekvenca, ili ostrvo, svekolikih spoljašnjih,ili svetskih, previranja, potrebno je da se okalja, izgubi vlastitu čestitost. Ali, nasuprot tome, u imesvog vrta, pesnik kaže Htelo se vragu da – uskraćen budem za grehe. Pesnički subjekt tako predstavljaobrnutog prokletnika, čak – suvišnog čoveka koji isključivo unutar sebe, gde je živ Kalemegdan, razvijasuštinu „Suština je htela da je proglasim iznutra“. A do nas ta bit dopire kao pesničko iskustvo kog seglas pesnika, ili samosvesnog predmeta kako sam sebe naziva, ne odriče niti može da se odrekne; to jeon, to je njegov život, to je priznanje: „Svako se zaljubi u se“. Poezija Ivana Despotovića podrazumevada čitalac drži u fokusu sve one tematske prelive u prethodnim zbirkama u kojima je (uvek) na jednojstrani lirski subjekt, a na drugoj puka pojavnost – dve sile podjednako snažne, privlačne ili odbijajuće,snage. Smene lica u ovim pesmama pokušaji su, svojevrsni, uspostave veze sa vlastitom drugošću. Akose postane drugi, to je spas. Potrebno je sagledati sebe iz pozicije onog ko piše, ili biti taj o kome se piše,

neko ko predano tumači slike koje mu drugi nameće. I prvo i treće lice jesu pesnički modeli, preklapanjakoja zajedno tvore roršahovsku mrlju. A ta mrlja, čiji su tragovi nagovešteni u prethodnim stihovanjima,ključ je kojim se može otključati jedan pesnik.

U ovoj zbirci reč je o skicama iz (običnog) života, naizgled nasumičnimsituacijama koje ne pretenduju na viši smisao. Od čitaoca se ne zahteva dačeprka po tekstu i samostalno spaja udaljene fragmente. Pisac predočava sasvimdovoljno, oslanjajući se na vlastitu pripovedačku tehniku, inspirisan detinjstvom,slučajnim susretima, unutarnjim burama izazvanim spoljašnjim trivijalnostima.

Rizično, reklo bi se, ako se ima na umu da ovakvi postupci znaju da završe kao obični plagijati, presvega, američkih majstora (Bukovskog ili Karvera, recimo) koji bez okolišanja, direktno (teorija je negdeiza, tako se bar čini), obrađuju ovakve, svakodnevne, impresije. Rizik je, što se tiče ove zbirke, sasvimopravdan, te je u pitanju posve originalno delo, čija se metazika krije u lepim, jednostavnim rečenicamakoje, od početka do kraja knjige, ne jure radnju, nego nad njom vladaju. Autorska samosvojnost vidi sei u ulozi sna u gotovo svim pričama. U svega nekoliko rečenica prepričan, san, iako kao sporedni motiv,daje zbivanjima dinamičnost, osvetljava ih drugačijim bojama nego stvarnost, pa tako ni pomenutenasumične situacije nisu jednostavne, nego podložne daljim misaonim razradama. U prilog rečenom, poslednja rečenica u zbirci (koja je i naslov zbirke) – Elvira je sanjala – podvlači značaj sna i njegoveuloge u kreiranju realnosti. Samo je san stvarnost, rekao bi Tin Ujević. Invertovana stvarnost, smešnastvarnost (kao pokojnik, stric Gojko, u kupaćem kostimu koji sebi utrljava kremu za sunčanje, ispredgroblja, u prvoj priči Rovačka lomača). Još jedna karakteristika zbirke su duhovite aluzije; u pojedinim pričama one se šire od nagoveštaja do samog smisla ispripovedanog (u priči  Majmun koji udara pokostima muzički hit Yé ké yé ké postaje u dečjoj glavi jeke-jeke, jezički obrazac za žensku zadnjicu).Ove kratke priče imaju, ispostavlja se posle čitanja, i svoje nastavke, svojih milion malih nastavaka – adobar čitalac će o njima svakako razmisliti.

Samo je san stvarnost Vladimir BulatovićElvira je sanjalaKnjiževna radionica Rašić, 2015.

Roršahovo stihovanje

Ivan Despotovićoršahove ispovestiBrankovo kolo, 2015.

8/17/2019 Avan Grad 20

20/84

 Nesporno je da se pesnikinja u ovim stihovima obraća pre svega istomišljenikuili istomišljenicima. Naslov knjige (te i pesma Beg ) pozivaju na bekstvo iz„velike majke solitera”, tuđih i nametnutih snova, ka autentičnosti. Pisanje(i čitanje) poezije je savršen azil. Poezija je misao o skretanju sa ustaljenerute, put u nepoznato, a potvrda stiže u  Pesmi o kondukteru  gde se lirskisubjekt (ili svako, ako prepoznamo poeziju Danijele Repman kao poetskumoć da doslovno vešto pretvori u gurativno) zatekao u „limenom oklopu” 

zapitavši se „gde sam to ja / šta radim / gde su nestale priče o velikim revolucijama / gola muzikanošena vetrom”. Kondukter (ili svako) odlazi nekud daleko, „zveckajući sitnišem u džepu” što je zvuk

raspoznavanja među pravim pesnicima, odvajkada. Kod Danijele Repman dâ se primetiti izvesno popinsko kontrastriranje (nebo/stan, recimo, u pesmi Očiju tvojih da nije, i soba/sloboda u pesmiSkučenost  Danijele Repman) gde bi negativ bio, primera radi, gomilanje već izanđalih predmeta, sličnoshvatanju đubrišta Leonida Šejke koji i te kako čezne za prvobitnom čistotom (s tim da je oblik idealnog bega kod Šejke kafkijanski Zamak, a kod Danijele Repman je to poezija, kao, npr., u pesmi  Klijanje pesme). Kada bi se stihovi u ovoj zbirci sastavili u prave sentenca (bez interpunkcije), mogli bismoda se zavaramo da su u pitanju pesme u prozi (proza je jedno od književnih opredeljenja autorke), aliznačenjsko sažimanje (bez obzira na konture fabule) odlika je uspelih pesničkih zbirki, a na čitaocu bićeda ovo delo, u sebi, razvije u priču.

 Nešto što odbija savremenog čitaoca od klasične literature jenedostatak savremenosti u njoj. Dalekosežne i trajne misli iideje „stare” književnosti obavijene su propisanim strukturamačije potenciranje zna da odbije od knjige. Opisi, opisi, opisi.Titulisanje. Znamo da je Dostojevski koristio bedekere kako bi

umetnuo deskripcije u polifonu kompoziciju svog dela. Kolači i pivo  jeste nepretenciozni bunt protiv nametnutog značenja, pravo ka misteriji

čovekove prirode što se izmiče svakom struktuisanju. Kritičari su u Somersetovom Edvardu Drildu,etabliranom piscu, videli Tomasa Hardija, te nam u predgovoru sâm autor dokazuje koliko su bili ukrivu. Hardi je samo jedan od kalupa uz pomoć kog Somerset Mom ruši tabue, pre svega, o svemoćnojkritici čija je pozicija toliko snažna da od prosečnog pisca zna da napravi istorijsku veličinu. Njegova junakinja, Rozi Drild, žena čuvenog Edvarda Drilda, borac je za vlastitu prirodu, feministkinja zasvoj račun; njena hirovitost tajna je i za pripovedača (koji je, pored ostalih, bio njen ljubavnik) i zanjenog muža, i za brojne malograđane (koji bi bili radi da je vide pored sebe u krevetu, umesto vrlihsupruga čije se večne vernosti podrazumevaju). Ona sebi ispunjava svaku ćud i predstavlja antipodčuvenoj Emi Šarlovoj Bovari koja se krila i skupo plaćala svoje maske. Ovaj kratki Somersetov roman

 jeste oštrica uperena ne samo prema malograđanskoj uskogrudosti, nego i prema literarnim dogmama ishvatanjima čiji je cilj da uspostave hijerarhiju vrednosti po svojoj meri.

PozivDanijela RepmanMesto za savršen beg 

Gradska biblioteka Karlo Bijelicki , Sombor, 2015.

 AntiklasičnoSomerset MomKolači i pivoBratstvo-jedinstvo, 1955.Prevele Đurđica Miletić i Ljiljana Stojadinović

8/17/2019 Avan Grad 20

21/84

Odrednica Struganje mašte  čitalačku publiku asociraće prvenstveno na vizuelniroman–esej–poemu Vujice Rešina Tucića,a čak ni pozorišni svet neće podsetiti na

 poetsku predstavu koju je inicirao sâmautor, pokušavši da na taj način realizujesvoj dugogodišnji plan – da stvori tekst kojiistovremeno može da se piše, čita i gleda(v. Milenković 2011: 29). Iako se predstaveStruganje mašte danas više niko i ne seća, ona

 predstavlja značajan trenutak u umetničkomradu Vujice Rešina Tucića, a premijerno jeizvedena početkom osamdesetih godina, u

 beogradskom Teatru poezije koji je pune tridecenije (1963-1992) sa velikim uspehomdelovao u okviru Centra za umetnost i kulturuRadničkog univerziteta „Đuro Salaj“. Reč

 je o nesvakidašnjem pozorišnom projektu,koji je tokom nekoliko sezona izvođen nasceni ovog – uslovno rečeno – „siromašnog

 pozorišta“, za koje se pozdano zna da je

trajalo i opstajavalo bez velikih novčanihsredstava, ali je uprkos tome posedovalosvojevrsnu umetničku autentičnost.

Teatar poezije bio je jedinstvena ustanovaovog tipa na celom balkanskom području, aspecičan je po tome što se u njemu govorilaisključivo poezija, i to u okviru manjih

 poetskih predstava koje su se „sklapale“od stihova najznačajnijih domaćih i stranih

 pesnika. Iz prepiske sa Mirjanom Karanović,

glumicom koja je učestvovala u realizacijinekoliko predstava koje su se izvodile u

ovom teatru (između ostalog i u Struganjumašte), saznajem i to da prostor u komese sve to dešavalo nije bio veliki i da je,uglavnom, na sceni bio jedan ili najvišetri glumca. Osim toga, ona ističe da su

 predstave izvođene u Teatru poezije  bile jeftine, i da je akcenat uvek bio na poeziji, ane na scenograji i kostimima. Da je zaistatako potvrđuje i nekoliko pozorišnih kritika,iz kojih saznajemo da se publici – gotovo po

 pravilu – nije pružala prilika da na sceni ovogteatra ugleda neobične kostime ili bogatuscenograju. To govori u prilog tezi da je uosnovi poetskih predstava bila  poruka  koju

 je trebalo preneti poezijom, i zato je jedino„oruđe“ na sceni bila „živa reč“ i neposrednakomunikacija sa malim brojem slušalaca u

 publici.Struganje mašte  bila je upravo jedna od

takvih predstava, „sačinjena od fragmenataTucićeve poezije, tačnije od tri njegove

knjige:  Jaje u čeličnoj ljusci, San i kritika i  Prostak u noći“ (Milenković 2011:29). O samoj predstavi gotovo da i nemamaterijalnih dokaza, izuzev reklamnog

 plakata i osvrta malog broja ljudi koji suse na vreme setili da o njoj ostave pisanitrag, pa se Nebojša Milenković (da bi rekaonešto više o ovom poetskom performansu)služio citatima iz štampe koji – kako kaže

 – svedoče o scenskom komadu koji je, u

nekoliko sezona svog izvođenja, predstavljao„značajno verbo–voko–vizuelno osveženje u

 Vujica REŠIN TUCIĆ  vs Električni ORGAZAM

► Mladen Đuričić

O poetskoj predstavi Struganje mašte kroz razgovor sa Mirjanom Karanović

8/17/2019 Avan Grad 20

22/84

 pozorišnom Beogradu“ (Milenković 2011:30). To su dve kratke, ali vrlo dragocene

 pozorišne kritike, štampane neposrednonakon premijernog izvođenja predstave

u nedeljnicima  Duga  (Boda Marković – Pozorište: Struganje mašte) i Omladinskenovine (Adam Puslojić – Struganje maštom).

O radu na predstavi,međutim, ne postoje nikakvizapisi, i to se, donekle,može objasniti činjenicomda ovakve predstave nisu privlačile veliku pažnju javnosti, pa je čak i publika

koja je posećivala takvekulturne događaje bila prilično „probrana“. Pamtese čak i slučajevi kadase broj prisutnih ljudi u

gledalištu mogao prebrojati na prste jedne ruke, ali ta poražavajuća činjenica ipaknije sprečavala umetnike da realizuju ove

 projekte i da istraju u svojim namerama. Zato bi, kao svedočanstvo o tome kako se i kolikodugo radilo na Struganju mašte, moglo

 biti dragoceno sećanje glumice MirjaneKaranović koja kaže da nije sigurna u tokoliko je ova predstava bila važna u trenutkukada su je izvodili na sceni Teatra poezije,ali naglašava da je za nju, kao jedinku,

 bila izuzetno značajna, iz razloga što je to bila  prva profesionalna predstava koju jeodigrala u životu. Sećanje na taj projekat,i na „misterioznog pesnika“ koji je iniciraorealizaciju istog, započinje sledećim rečima:

„Vujica nije dolazio na naše probe. Došao je samo jednom i tada smo se upoznali, ali se veoma slabo sećam tog susreta. Jedino što pamtim je da sam pomislila kako ne izgledaonako kako sam ga zamišljala. Dok samčitala njegovu poeziju, mislila sam da je onneki veliki i žestok muškarac. U stvarnosti jedelovao veoma milo i pitomo. Dopao mi setaj kontrast njegove duše i njegovog izgleda“(Mirjana Karanović).

Sa namerom da „rekonstruišemo“ pozorišni događaj od kojeg korifejku našeg

glumišta deli više od trideset godina uspešnekarijere i vrlo plodotvornog glumačkograda, postavilo se pitanje koliko je, za

 jednu mladu i neiskusnu glumicu, koja se

u tom trenutku nalazi na samom početkukarijere, bilo zahtevno i teško da igra u

 jednoj ovakvoj predstavi. Odgovarajućina to, ali i na niz drugih, možda pomaloneočekivanih pitanja, Mirjana Karanovićse u jednom trenutku prisetila zanimljivogučešća na „Beogradskom letu“ – čuvenojkulturnoj manifestaciji koja je sedamdesetihi osamdesetih godina okupljala beogradskumladež u prostorijama Doma omladine. Taj

nesvakidašnji nastup govori mnogo o životu predstave Struganje mašte, ali takođe svedočii o zanimljivim glumačkim iskustvima:

„Nije mi bilo teško. Ja sam se odlično zabavljala. Bilo je šašavo i otkačeno. Sećam se, igrali smo predstavu na ‘Beogradskomletu’ u Domu omladine. Pozornica je

 postavljena u foajeu ispred velike sale, a publika je sedela na stepenicama. Nismoočekivali da će doći mnogo ljudi, ipak jeto bila poetska predstava. Ali, kada smo

izašli da igramo čekalo nas je iznenađenje.Stepenište je bilo popunjeno do poslednjegmesta i to mladim ljudima. Shvatili smo da jeto publika koja je došla da sluša ‘Električniorgazam’ koji je nastupao posle nas. Oninisu imali pojma da će gledati predstavu

 poezije. Počeli smo i oni su nas gledali, prvo verovatno zapanjeni onim što se dešavaispred njih, ali bi nakon desetak minuta počelida se meškolje i pričaju između sebe. Kada

bi postali suviše nemirni, neko od nas trojena sceni bi neku pesmu ili deo pesme naglodreknuo i uradio neki skok ili se razmahaorukama. Oni bi se tada ponovo umirili i

 gledali. Ta borba za njihovu pažnju trajala je tokom čitave predstave, ali smo uspeli daih nagovorimo da je odgledaju. A i pesme subile takve da su dozvoljavale te neobične inagle akcente.“ (Mirjana Karanović).

Dve pozorišne kritike koje govore o ovoj

(ne)običnoj predstavi, takođe su važni izvorio tome kako je beogradska publika reagovala

8/17/2019 Avan Grad 20

23/84

na premijerno izvođenje Struganja mašte.One pažljivo analiziraju svaki segment

 predstave, i pružaju uvid u to kako su ljudiiz struke prihvatili „teatarski prvenac“ Vujice

Rešina Tucića. Adam Puslojić naglašava da je to bila „jednostavna predstava, izvedenaminimalizacijom teatarskog izraza, sagotovo oskudevajućom scenograjom i sanenametljivim rediteljskim ‘intervencijama’“(Adam Puslojić. Nav. prema: Milenković2011: 31), dok Boda Marković u svojojkritici pokušava detaljno da opiše sve ono štose moglo videti, odnosno čuti sa pozorišnescene. U tom kritičkom tekstu, sa kojim ćemo

ujedno i završiti priču o Struganju mašte,Marković je uspeo da (u svega nekolikorečenica) predoči kako je u Teatru poezije 

 predstavljena buntovna priroda VujiceRešina Tucića, i da konstatuje kako je tekna pozorišnoj sceni u potpunosti ostvarenanjegova zamisao da stvori tekst koji će seistovremeno pisati, čitati i gledati.

„Ne bih pisao o glumi Olivera Viktorovićai Mire Karanović, već o njihovom dejstvusa scene… Oni ne iskazuju rečenice već

obrazlažu pobunu poezije nad samom stvarnošću, jezikom same stvarnosti. Ritam, prostiranje tog kazivanja izbija kaooslobođenje od neurotičnih stresova koji su se

nataložili u stihovima Vujice Rešina Tucića.Gledalac dobija potrebu da prisustvuje utoj poeziji, da se bori sa tim slikama kojeidu ka njemu i traže mesto za njega u svom

i njegovom prostoru. ‘Struganje mašte’ pokušava da opovrgne činjenicu da je poezijana sceni ugodno slušanje i proterivanjevremena. I scena gubi važnost korelacije, zatose i čudim da je dekor postojao. Predstava se

 polako pretvarala u opomenu. Nije klizila ka pozorišnoj predstavi. Ostavila je za sobom i potrebno i nepotrebno da bi bila zapažena.Ona je uzela ono najnužnije: stihove VujiceRešina Tucića i dvoje ljudi, uz Koviljku

Milić, trećeg vernog učesnika, i veru dase stihovima može promeniti svet“ (BodaMarković. Nav. prema: Milenković 2011:31. Podvukao Mladen Đuričić). PredstavaStruganje mašte  je, naposletku, samo još

 jedan razlog više da se složimo sa tvrdnjomOstoje Kisića da umetnost koju je stvaraoVujica Rešin Tucić u svojoj osnovi ima zacilj komunikaciju i samo komunikaciju.

Milenković, Nebojša. 2011. „Struganje mašte – praksa

 poezije kao iskustvo primarnog (svakodnevnog)govora“. Vujica Rešin Tucić. Tradicija avangarde. Novi Sad: Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 26-31.

 Vujica Rešin Tucić uNovom Sadu godine 1970.

8/17/2019 Avan Grad 20

24/84

Heraklitov monizam je svevremenskii sveprostorno prisutan, njegove težnje dacjelokupnu stvarnost denišemo pod okriljemJednoga, kao takvog koje sveobuhvatno

deniše suštinu cjelovitosti svijeta, živuća je paradigma koja se i dan danas primjenjuje urazumijevanju svijeta. Ne može se današnje postupanje sa svijetom pojmiti ikako drugačijeu paradigmama nauka od onoga koji postavišestari učitelji Heraklit i Parmenid. Razum nas učii navodi da se svijet mora realizovati u svojoj jednini. Ukoliko Heraklitovoj odredbi da vrijedi poslušati logos a ne njega, pridodamo današnjaodređenja, razumno je izreći saglasje da je sve jedno. Uviđamo da je ova monistička misao

starog Heraklita i danas aktuelna. Monizamu današnjem odnošenju čovjeka sa svijetom je evidentan, iako negiran, premda se čestou savremenim studijama čita da savremeničovjek Evrope posjeduje različite svjetovezbog sveprisutnog napredovanja tehnologije.Postajemo svjesni da je svjetski poredak u jasnoj vezi sa monističkim određenjem svijeta i pojmi sebe kao sastavni dio jedne obuhvaćenosti jedinstvenošću toga svijeta. Danas čovjeksvoje određenje ne može sagledavati u svojoj

cjelovitosti van monizma, jer suprotstavljen usvijetu koji je Jedan, on sebe pojmi u dualitetuduše i tijela. Samo u toj suprotnosti čovjek može biti svjestan svoje svevremene oblikovanosti udvojbi svojih suprotnosti (predstava i ideja).

Jedinstvenost zakonitosti svijeta mišljenjakoje se otkriva u sveopštem važenju jednoprincipijalnosti što se pruža na cjelovitostvaženja svijeta je aktualizovana na svim poljima duhovnosti čovjeka. Tendencija dase najstariji kritičar helenske kulture danas

opet revidira i postane aktuelan sa svojimzgrušanim i lapidarnim mislima je moguća,

čak u nekim naučnim poljima neophodna.Današnje tendencije su da se struktuiramonolitan poredak hegemonije koji bi biouokviren zakonitošću jednog jedinog zakona,

zakona mišljenja. Čovjek koji svoje bićeuobličava u poredak misli opravdava njegovhegemonizam naspram nemisleće rulje ljudi odmnjenja. Depersonalizacija koja je evidentna u prvom zapisanom Heraklitovom fragmentu jevjekovima kasnije realizovana u objektivizacijinauka. Naučno saznanje mora se osloboditi personalnih okvira, sujetnog oblikovanja znanjai mišljenja da se posjeduje apsolutno saznanje prirode. Mišljenje današnjice je najsubjektivnijeu poretku razvoja, iako je grčki poredak

takođe u svojoj percipijalnosti poprilično biosubjektivan. Današnjica je napustila dijalektikukao mogućnost da se razumno i pravilno misli,već je svoju subjektivnost ostvarila u retoričkojstrukturi koja je postala osnov za zadobijanjediskursa moći i subjektivitet te moći. Heraklitnas ipak uči da je neophodno napustiti spoljašnjeu religiji, ali i u drugim oblicima ljudskeduhovnosti, jer unutarnja (nevidljiva) harmonija je jača od spoljašnje (vidljive). Nastojeći dase okrene sebi u svojoj čovječnosti, današnji

čovjek često se zapita za posjedovanje svojeg prava koji mu zakonitost u svojoj mnoštvenostidonosi, no takva zakonitost je neobjektivna jersvoju mnoštvenost ne zadobija hranjenjem od jednog jedinstvenog zakona, zakona mudrosti.

Poredak objektivizacije nije ništa nažaoučinio čovjeku u vizurama Herakltitove misli,naprotiv, učinio ga je bićem mogućnosti dasvoje postupke ne opravdava u sudbini, u predodređenosti, već da nužnost koja svenas tjera u svijet spoznamo. Nadalje, zahtjev

starog Heraklita obojen monizmom izrodio jedijalektiku, razvojni postupak kroz misaono

 Aktuelnost Heraklitove filozofije u diskursu današnjice

► Dragiša Damjanović

8/17/2019 Avan Grad 20

25/84

 bivanje u poretku bića kao jednoga podzakonom naše razumnosti u kontekstu nužnesvepromjenjivosti i napetosti suprotnosti.Otac dijalektike daje za osnov da je Πόλεμος

Πατήρ moguć i jedina mogućnost svemu da bude, jer u umrtvljenju razvojnog, jestastvenog(diobnog) nema i ne može biti jer je umrtvljenjeobjektivizacija duhovnih snaga čovjeka u poretku stvari. Stari Heraklit je pogledao usebe, što je omaž čovjeku kao biću kojem jedata mogućnost da bude mudar da ostvarujesvoju mogućnost, ali u postuliranju snažnenedijalektičke ličnosti u današnjici čovjekumjesto razvoja svojih mogućnosti u napetostisvojih suprotnosti on bira put struktuiranja

diskursa moći. Razvojem diskursa moći čovjek je u ubjeđenju da se naspram njegovog bivanjaostvaruje da je riječ ta koja pokreće svijet, da je riječ ta koja daje misaoni poredak djelovanjai spoznaje, i da je u sigurnosti diskursaobezbijedio svoju suštinu. Stanje stvari je posvedrugačije, čovjek se ostvaruje retorički bezdijalektičke stvarnosti, biva pogubljen u poretkudiskursa moći.

Izvještaji današnjih prirodnih nauka nijesu poznavanje prirode, već retorički oblikovani

izvještaji koji nemaju za cilj izvještaj o stanjustvari i prirode, već se sačinjavaju u viduopravdanja diskursa koji je zauzeo mogućnostda bude u poretku, ne svojom ispravnošću(dijalektikom), već svojom ljepotom u iskazu(retorikom). Diskurs biva opravdan spoznajomda je diskurs zadobio moć, svaki diskurs imamogućnost da bude diskurs moći, čovjekkao tvorac diskursa biva predmet trpljenjaiste moći. Iskaz je rijedak i nepostojeći u poretku sveopšteg mijenjanja nevječnog

 pozicioniranja čovjeka u diskursima današnjegnedijalektičkog vremena. Darvinizam, razvojekonomije i lozoja tržišta je oblikovana po prirodnom stanju koje se u svojoj realizacijideniše kao borba suprotnosti, dok se razvija(rađa) sve u poretku navedene borbe onda onoi jeste. Borba suprotnosti se u strukturiranjudanašnjice preselila na plan sukoba diskursamoći koji za konačni razvoj nemaju želju dase u stvarnom poretku išta promijeni. Diskurs je u samodovoljnosti ostvario svoju svrhu u

 prisutnosti u primjenjivosti, a čovjek i prirodatrpe postuliranje te moći kao tiraniju koja tvori

zakone diskurziviteta ne primjenjujući ih uočuvanju čovjeka, već u njegovo negiranje. Naime, današnjica je toliko postala svjesnaKratilovog Πάντα ῥεῖ (sve teče) da nastoji da se

 prirodni poredak od jednih stacionira (zaustavi)u poretku paradigmi, i drugih da se prepoznajuzakoni te promjene da bi se konsekvencena svijet i društvo prepoznale, ustanovile ikontrolisale. Svijet misli se oblikuje u diskursuda se ista kontrola postiže uspostavljanjemnovog diskursa, diskursa kontrole.  De facto diskursi kontrole djeluju samo na slobodumisli, čovjek u Heraklitovom nadobudnomasketizmu je jedino istinski slobodan čovjek.Hajdegerovo tumačenje Heraklitovog logosa

 je danas više nego realizovan, danas se princip znanja sav oblikuje u zahtjevu da sedovede do mogućnosti da postane laž. Kakodanas funkcioniše dovođenje svega u laž?Tako što se u diskurzivnim praksama propišetablica istinitosti čijim nepoštovanjem će se propisati kazna koja će rezultirati naplatomu gotovom novcu. Nije Heraklit imao za ciljovakvo ostvarivanje svoje lozoje bivanja,imao je na umu da se čovjekov život ostvari uskladu sa zakonom svoje razumnosti, da živi

u skladu sa mudrošću i u smislenoj riječi svog bivanja. Čovjek se čovjekom postiže u poretkuhomo-logein. Mišljenje se ostvaruje, ali jezagasnuto diskurzivnim tvorevinama neimanjavremenitosti logosa. Važenje čovjekovihtvorevina se uspostavlja ne samo u potencijalnojegzistenciji istih, već u aktualizovanom prevazilaženju sveprisutne promjenjivosti kojuzapaža Heraklit. Ontologija u težini današnjeoblikovanog postojanja je neminovno izrodilakonstantnu potrebu da se sveukupna stvarnost

 pojmi van  svjetova spavajućih. Makrokosmos je jedinstven i razumski ustrojen u svojem postojanju, čovjek je jedinstven ali u svojojmnoštvenosti može egzistirati samo kaosimbolizam vječno živog plamena svoje duše.K. Poper nas uči da je  Heraklit bio u pravu,da mi nijesmo stvari već plamen, mi smo sjaji svjetlo razuma našega, luča naše egzistencije.Svi zakoni čovječanstva se hrane jednim jedinim zakonom razuma, u Heraklitovom poimanju čak i zajedničko nije odrednica

istinitosti, jer današnje društvene mreže nammogu ponuditi predstavu istinitosti koja će

8/17/2019 Avan Grad 20

26/84

 postati u istini kroz zajedničku statusnost, aliza Heraklita je istinitost sveopšta za sve i ona jeste. Zajedničarenje u značenjskom nivou jenastalo postupkom generalizacije i često se

imperativno određuje, svaka generalizacijane poštuje zakon svevaženja, svoju statusnuopravdanost stiče u diskurzivnom životu. Vandiskursa pred poretkom logosa i svijeta kaotakvog skrivajuće prirode, svako generalizovanoznanje diskurzivne prakse je kolektivno ali nei svevažeće. Univerzalnost kakvu posjedujezakonitost našeg mišljenja je moguća samo usažimanju naše duše, u metazičnosti svijeta,u kosmosu koji zahtjeva red i poredak a nehaos generalizovanih diskurzivnih tvorevina.

Čovjek sve češće danas gleda u objekte kojisu tvorci njegovog negiranja, a rijetko gledau sebe i rijetko lechzte nach sich (gine sasobom). Život i smrt su jedno, napetost ovihsuprotnosti nas čovjekom čini, napetost ovihsuprotnosti nam govori da diskurs koji tvrdigeneralizovane odredbe čovjeka je nevažeći u poretku sveopšteg zahtjeva koji Grci postavišeu poznatoj formulaciji γνῶθι σεαυτόν. Čovjekse češće okreće spoljašnjem, željom dasebe ne psihologizuje (da bude duša), da se

okrene čovječnom, što ne smije Kantovimriječima postati sredstvo već cilj. Čovjeksvoje jestastvo objektivizuje i gubi u otuđenjusvijeta spavajućih. Priroda se skriva od čovjekakoji sebe objektivizuje i koji umjesto borbenastajanja i nestajanja kao principa ostvarivanjasvoga razvoja, ono agonsko u sebi i prirodirazumijeva kao samu želju za uništenjem.Posljedice takvog odnošenja sa prirodom sukobne i dovode do fetišizacije i smrti čovjeka.Dragi čovječe sadašnjice, magarci bi prije sijeno

nego zlato jer zlato nema stvarnu vrijednost većsamo pridodatu, račun ne polažeš današnjicini minulom već svom logosu. Nužnost kojom bivaš mora biti realizovana u tvojoj mudrosti,tvoja mudrost se mora voditi principom λόγονδιδόναι jer je to zahtjev koji nastade pred našim bićem i za razliku od diskursa moći posjedujeuniverzalno značenje! Dragi čovječe sadašnjice,nijedan diskurs nije važan naspram svejecajuće prirode koja se skrila nad tiraninom koji sebemrtvim imenom naziva, imenom čovjeka.

Težnja da se monizam u današnjici ostvariogleda se u međunarodnoj politici, ekonomiji

i kulturi. Ovakav monizam nije kosmološkakategorija, štaviše nije monizam uopšte jertvori pregršt monistički određenih tvorevinakoje kao da su od svijeta razuma odvojene i u

 postavkama svojih zakonitosti zadobile svoj jedinstveni logos kojim se upravljaju. Stoga usvojim nazivima suks –logija pripisuju svakommogućem fetišiziranom objektu nauke. Znanje je vječno djelujuće u svojoj promjenjivosti,ovaj Heraklitov princip je paradoksalnostsvijeta koju čovjek ne želi da shvati, ne želida joj se povinuje, egocentrično negira volju prirode i svijeta vodeći se svojim ustrojenjemkao jedinim, od čovjeka ostade samo strukturaželje, bez istinske želje za znanjem. Školovaniji

Evropejac je danas više nego ikada svjestanda se mora vratiti korijenima svojeg znanja,da arheološkim metodom (M. Fuko) sastružesve nagomilane interpretacije i odstrani svaokoštavanja istorijskog linearizma. Danas umultidisciplinarijima naučnih paradigmi poruka je jasna, u teorijskom svijetu jedne nauke ne postoji mogućnost da se ostvari znanje kao znanje bez upliva jedinstvene univerzalne važnostiu važenju. Današnji čovjek je svijest, izgubio je svoj svijet, napustio prirodu, u vještačkom

 poretku digitalnih oblikovanja zadobio novoznačenje koje ga čini neprirodnim. Cilj naukenije u neprirodnosti, jer onaj koji podučava ljudea ne poznaje dane i noći, kako to Heraklit kaženije dobar učitelj. Multidisciplinarij u naučnim paradigmama današnjice nas ne čini mudrimai razboritima (φρονεί), jer Veliko znanje neuči pameti, jer bi naučila Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Heteja. Učenjaštvo nije put ka istinskom znanju, učenjaštvo je produktdiskursa koji dovodi sve u stanje laži da bi

moglo biti u ravni stvarnosti koja će omogućitirazvoj diskursa koji će svoju moć zadobitisvojim postojanjem u supstratu diskursa.Kako je ljudska istorija smjena smrti i života,kako je cijeli poredak razvoja smjena koja sestihijski oblikuje u poretku bivanja, Heraklitnam pruža argumente za jedno cjelovitoodbacivanje shvatanja linearnosti u istoriji,daje nam mogućnost da se opovrgne unaprijedsamodenisani razvoj. Razvoj u istoriji nijelinearan, i današnja civilizacija je onda kada je

izgubila svoju dijalektičnost izgubila mogućnostda bude u razvoju. Napredak je nemoguć jer je

8/17/2019 Avan Grad 20

27/84

diskurzivni napredak svjedočanstvo laži koja je zadobila bezrazumski status istine. Bivanje je zapelo u starosti svog problema, to je zatvorce diskursa zatvoreno pitanje, stvaraju se

 pseudo-problemi današnjice koji zadobijajunajveći značaj i prisutnost u diskursu i njegovojrealizaciji. Ostalo je jedno staro pitanje. ZaštoHeraklit piše tako nejasno? Zašto odbacujediskurs svoga vremena? Heraklit je svjestanda u diskursu njegovog vremena nije mogućeostvariti istine jer diskurs njegovog vremena je strukturiran tako da ne dozvoli ostvarivanjeistinitosti koja će negirati njegovo postojanje.Zašto se u današnjici diskurs slobode govora preoblikovao u najviše zatvoren diskurs, jer

 jedini način njegovog očuvanja je u prividnojslobodi da svako može biti tvorac diskursa poslobodi. Drugačije stoji stvar sa tom slobodom,tvorci diskursa nagomilavaju svoje tvorevine, i utom nagomilavanju ostvaruju svoju slobodu, alinjihova sloboda heraklitovski nije ništa drugonego nesloboda, jer su zatvorenici istog stvorenogdiskursa. Odgovaraju za svoju tvorevinu, i predzakonom i kulturom i svim tekovinama; bivajuuhvaćeni u okršaje suprotnosti koja na kraju ne porađa napredak. Današnjica je postala blijedi

recipijent navedenih tvorevina, jer i pred njimase ljudi ponašaju kao i pred logosom, o njemumogu slušati, o njemu mogu čuti, ali ljudi nijesuviše sposobni da ga spoznaju. U nagomilavanjuiskaza koji uglavnom ne vrše smjenu ninapredak, ljudi kada se pred njima nađe irijedak iskaz istinitosti više ga ne primaju kaotvorevinu znanja već prakse poretka diskursa.Čovjek u kulturnim tvorevinama, revoltiranstalnim ignorisanjem čovječanstva, biva sklonuništenju, čovjek ne uživa više u tvorevinama

umjetnosti već u tvorevinama diskursa o tom itom umjetničkom djelu. Kako je bez diskursanemoguće biti u današnjici, tvorac diskursa je postalo profesionalno zanimanje. Tvorcimadiskursa Heraklit poručuje ono što je više nego jasno, oslobođenje od hegemonizma je mogućesamo da se svaki do jednoga objesi i da svijet prepusti golobradim dječacima. Nesvjesnostljudi da postoji univerzalna mjera, ukolikone žele da se onom svojom vode, kobna je po svijet koji trpi naše postojanje. Čovjek

današnjice je stalni prekoračitelj mjere prirodei svijeta, konstantan je uništitelj bez razvojneželje u napredovanju već u opisu rasta u

svojoj egocentričnosti. Čovjek zaboravljajućidrugost u najopštijem značenju često u svojimdiskursima statistike opisuje svoj napredak. Ne postoji razvoj ni u jednom polju industrije

ukoliko se on opisuje samo u novcu, jer njegovoopisivanje u novcu je samoodrživi diskurs. Novac ne postoji, nema vrijednost istinskog, on je fetiš kao i opisano zlato. Ne postoji razvojnastatistika koja je odrađena iz nužde ili iz željeza protom, samo ona koja je oblikovana u željiza znanjem i istinom. Primjera radi, ukoliko jedna fabrika opisuje svoj prot kao rastući onaod prirode svojim zagađenjem opisuje stepenuništenja, ovaj postupak nije razvoj u napetostiveć puka krađa od prirode. Heraklit nas uči da

svijetom vlada mjera i da je ona produkt nužnostida bi se ostvarila harmonija, pa čak ni  Helije(Sunce) tu mjeru neće prekoračiti. Ljudi danasčesto prekoračuju mjeru vođeni egoističnim postupkom uništenja prirode, harmonija učovjekovom biću je uništena i više ne postoji,čovjek je okrenut samo jednom željom, željomza posjedovanjem. Čovjek ne posjeduje vrijeme,u snažnom ubjeđenju da je našao novac kaozamjenu za isto živi u diskursu vremena bezvremena; čovjek ne posjeduje prostor već ga

okupira i pozajmljuje od skrivajuće prirode;čovjek ne posjeduje život a živi u ubjeđenju danjegov život nije smrt. Čovjek je u moranju daživi usmjeren prema smrti, da pozajmi prostorod prirode, vrijeme od vječnosti, ali moral o prirode. Heraklit u svom poimanju pratvari(urstoff) kroz simbolizaciju vatre, uči čovjekada je dušama našim zadovoljstvo ali i nevrlinada postanu vlažne. Heraklit nas uči da je samorazbuktala duša u svojoj suvoći (luča) moralnaduša istinski aretitivna, u spoznaji svoje mjere

koja se isporađa u kosmičkoj univerzalnoj mjeri.Heraklitova lozoja je originalni izliv prveevropske dijalektičnosti, jezgro Heraklitovelozoje je antropocentrično, ali daje istinskivažne upute za život. Ne zaboravimo da jenjegovoj zbirci fragmenata svojevremenododjeljivan naziv Tačan vodič za životni putod strane gramatičara Diodora. Heraklit nam jetako davno dao upravo to, zbirku umotvorinakoje nam omogućavaju vodič kroz život, krozsvijet koji je jedan u stalnom kretanju, u čijoj

osnovi stoji vječno živa vatra koja se sa mjerom pali i mjerom gasi. 

8/17/2019 Avan Grad 20

28/84

153 likes -Ivan Mitić; akril i grafit

na kartonu, 70x60 cm

8/17/2019 Avan Grad 20

29/84

Vesti o terorističkim napadima u Parizunaslovne strane uglednih nedeljnika u Srbijiispratile su natpisima kao što su  Neljudskavremena  i  Kraj civilizacije i sveta u kojem

 smo do sad živeli. Istini za volju, stvarnost bi

adekvatnije opisali naslovi  Ljudska vremenai Sistemska greška civilizacija i sveta ukojem smo do sad živeli. To što i u stručnimanalizama i u laičkim diskusijama politički,geostrateški i ekonomski aspekti sukoba čije

 je čedo međunarodni terorizam džihadističkogtipa odnose prevagu nad religijskim s pravomse može pripisati činjenici da terorizam uistinune proishodi ni iz jedne vere, već se istomsamo služi u svojstvu izgovora. Nepobitna je

 pak činjenica, što se da zaključiti i iz samih

novinskih naslova iz primera, da se ovadogađanja vide, vrlo verovatno i bez svesnenamere, u terminima religijske doktrine oSudnjem danu. Militantni se fundamentalizam,

 bez obzira da li je u islamističkom, hrišćanskomili judaističkom ruhu, povrh svega rukovodinamerom da se obezbedi pretplata na večniživot u onome što se u pripadajućoj religijizamišlja kao raj, pri čemu ništa manji značajnema ubeđenje da će nevernici/nepokajanizasluženo goreti u večnom

ognju pakla. Oblaci dima, bilo da se šire iznad Parizaili Damaska, podsetnik su da

 pakao pripada ovozemaljskomživotu, i da potiče od ljudi.

U uvodnoj reči za svojustudiju  Zbog čega ne možemobiti hrišćani  (Gradac,2015), u kojoj nudi viđenjelogičkih grešaka, vremensko-

 prostornih nedoslednosti imitološkog plagijatorstva u

 biblijskim tekstovima, te nastoji time dokazatitendencioznu dubioznost njihovih poruka,italijanski matematičar Pjerđorđo Odifredi

 poziva obične građane da uzmu u rukeodbranu laicizma. Uz dužno poštovanje za

 poziciju suprotstavljanja svim monopolistimana apsolutnu istinu i samoproklamovanimneprikosnovenim autoritetima, ustoličavanjeateizma i pozitivizma na mesto klerikalizmane da nije revolucionarno rešenje, već ječinjenično stanje duže od trajanja veka ukom su se desila dva svetska rata i veliki

 broj ratova manjih razmera. Koliko je čovek posrnuo robujući birokratskom društvenom poretku gde je čovek čoveku broj, snagomcrkvenih freski predstavio je Roj Anderson u

lmu  Pesme sa drugog sprata  (Sånger frånandra våningen, 2000). Ko može da zaboraviscenu u kojoj se razočarani špekulant nadeponiji rešava glomaznih raspeća koja su se

 pokazala kao loša investicija. Sukob svetogi svetovnog modaliteta življenja realan je, ido sada nije bilo uspelih pokušaja njihovogizmirenja. Lešek Kolakovski u svojoj knjizi

 Religija  (BIGZ, 1992) izričit je u tvrdnji da je učestvovanje u obrednom životu verske

 Teror  ekskluzivizma 

► Ivan Panić

 ,,Ako ima boga u paklu gorit ćeš”Brega

Lešek Kolakovski

8/17/2019 Avan Grad 20

30/84

zajednice uslov da bi neko sebe mogaoda zove hrišćaninom. U tom kontekstu, itradiciju deizma i agnostičkog teizma kojedanas možda nečujno i nevidljivo žive uformi „verovanja bez pripadanja“ ovaj autor

 poistovećuje sa ateizmom. Sa ovakvim stavomverovatno bi se složila i većina bogoslova.Uprkos tome, nada u oživljavanje istinskevere u svetu prometejskog ateizma zapadnecivilizacije polaže se u „siromašne duhom“,„svete ludake“, otpadnike od društva koje nezanimaju zemaljska dobra, ali koji, upravozbog toga, račune polažu samo Bogu, mimo

 bilo koje društvene institucije, uključujućicrkvu. Moglo bi se stoga reći da je ovo za crkvusituacija tipa ,,kvaka 22”. Ko je zaista, kako

 piše Majster Ekhart, spreman odreći se i Bogaradi Boga, odvojiti se toliko i od sopstvenog

 poimanja kako se najbolje služi Bogu, dazahvaljujući tome stigne do življenja po vo