Nikola Tasić

Eneolitske kulture centralnog i zapadnog Balkana Rezime

The summary of the book: Nikola Tasic, "Eneolithic cultures of Central and West Balkans", Belgrade, 1995

Prelaz iz neolitskog u eneolitski period na području srednje i jugoistočne Evrope nije bio tako nagao, praćen većim populacionim promenama ili burnim smenjivanjem kultura. Proces je započeo znatno ranije već u agrarnim neolitskim kulturama: vinčanskoj, lenđelskoj, butmirskoj, potiskoj i trajao je sve do njihovog kraja, kada zapravo počinju da se pojavljuju prve prave bakarnodobne kulture, kod kojih dobijanje i prerada bakra, izrada predmeta i njihova razmena počinju da označavaju ekonomske kategorije. Ovaj proces "eneolitizacije" neolitskih kultura nije bio istovremen na celom balkanskom prostoru niti su sve oblasti bile zahvaćene istim kulturama. Geografske odlike tla i prethodna heterogenost u razvoju neolitskih zajednica, uslovili su, da se pod uticajem raznih kulturnih centara (Karpatski basen, Egeja, severnopontske oblasti i sl.) na području centralnog i zapadnog Balkana formiraju kulturne oblasti, regije sa svojim lokalnim specifičnim razvojem. U pojedinim fazama eneolita one se nezavisno razvijaju jedna od druge, da bi se kasnije, pod uticajem snažnih kultura i kulturnih grupa integrisale u jedan kulturni kompleks (vučedolski npr.). Trajanje eneolita, kako pokazuju najnovija saznanja u ovoj oblasti, iznosi negde oko 1000 godina, što je i razlog da se u praistorijskoj arheologiji napustilo mišljenje o kratkotrajnom eneolitskom periodu kao prelaznom vremenu između kamenog (neolitskog) i metalnog (bronzanog) doba. U toku ovih 1000 godina praistorijsko rudarstvo i rana metalurgija doživljavaju punu afirmaciju, nameću se kao neophodnost za dalji razvoj ekonomike društva i čine uvod za sledeće etape u kojima će, najpre bronza a zatim i gvožđe, pokazati svoju superiornost pri izradi oruđa, oružja i nakita u odnosu na kost, kamen pa i bakar.

Posmatrajući kulturno-istorijske procese na prostoru bivše Jugoslavije (centralni i zapadni Balkan), uz poštovanje regionalnih specifičnosti i autohtonih osnova, mogu da se izdvoje četiri osnovne oblasti: podunavska, centralnobalkanska, jadranska i istočno-alpska. Prva obuhvata područje jugoslovenskog Podunavlja i njegovog neposrednog zaleđa (donji tokovi Save i Drave, sliv Velike Morave, donje Potijske, dolina Timoka). Druga, Centralnobalkanska zona ima prelazni karakter i često se (Bubanj-Salcuta-Krivodol kompleks i eneolit Pelagonije ili u vreme prodora vučedolskog stila) pojavljuje kao zona transmisije između kultura Karpatskog basena sa jedne i egejskih kultura sa druge strane. Treća, Jadranska oblast obuhvata usko područje Primorja, od Trsta na severu do Albanije na jugu u kome se razvijaju specifične kulture od kojih neke prodiru i u balkansko zaleđe (eneolit u Crnoj Gori i Hercegovini), ali i obratno primaju snažne uticaje kontinentalnog eneolita. Treća, Prialpska zona se kasno uključuje u praistorijski

razvoj jugoistočne Evrope. Skromno neolitsko nasleđe nije bilo dobra podloga za razvoj ranih eneolitskih kultura. Međutim, sa pojavom lasinjske ("alpskog faciesa lenđelske kulture"), a kasnije vučedolske kulture (sojeničarska naselja Ljubljanskog barja) ova regija postaje značajan centar razvoja eneolitskih kultura povezanih sa istočnim susedima.

Pored pojave i razvoja metalurgije u istočnim oblastima, gde se nalaze najstariji rudokopi na Balkanu (Rudna glava kod Majdanpeka), postoji još nekoliko značajnih pojava koje daju osnovni pravac razvoju eneolitskih kultura na širem području uključujući veliki deo srednje i jugoistočne Evrope. Akcenat se stavlja na dva događaja od kojih prvi označava širenje indoevropskih populacija iz stepskih oblasti južne Rusije prema srednjoj i jugoistočnoj Evropi i drugi, koji se manifestuje velikom ekspanzijom vučedolskog stila prema jadranskoj zoni, Panonskoj niziji i Rumunskom Banatu. Njegovom dezintegracijom započinje rano bronzano doba ovih oblasti. Ova dva događaja označavaju one prelomne trenutke u razvoju eneolita centralnog i zapadnog Balkana koji nam služe kao podloga stvaranja njegove periodizacije. Rani eneolit, na osnovu ovih i nekih drugih kriterijuma, označava dalju evoluciju neolitskih kultura koje se postepeno upoznaju sa bakrom, prerađuju ga i izrađuju od njega, u prvo vreme, sitnije pretežno ukrasne predmete ili sekire koje podražavaju kamene, neolitske uzore (nalazi bakarnih predmeta u vinčanskoj kulturi, ostave kod Pločnika i slično). Srednji eneolit započinje sa prvim prodorom "stepskih pastira" najpre u jugoslovensko Podunavlje, a kasnije i južno od njega. Najzad pozni eneolit naročito u zapadnim oblastima započinje formiranjem rane vučedolske kulture i traje kroz sve tri njene razvojne faze, sve do raspada velikog vučedolskog kompleksa i formiranja čitavog niza lokalnih kultura ranog bronzanog doba nastalih na njenim tradicijama (Tivat-Rubež grupa, ljubljanska, vinkovačka ili na severu Mako u Mađarskoj, Kosihy-Caka u Slovačkoj, a na istoku u Rumuniji Moldova Veche. U apsolutnim ciframa koje se oslanjaju na C-14 podatke (bez kalibracije) rani eneolit pripada vremenu 3100-2700, srednji eneolit traje od 2700-2300, a pozni od 2300. do 1900. god. pre n. e.

U toku RANOG ENEOLITA, u južno-panonskoj regiji, srpskom Podunavlju, istočnoj Srbiji, Makedoniji sve do Pelagonije, kulturnoistorijski razvoj išao je u dva pravca. Severne oblasti, veći deo Vojvodine posebno, bile su zahvaćene razvojem kultura tisapolgarsko-bodrogkeresturskog (Tizsapolgar-Bodrogkerezstur) kompleksa koji je ponikao na neolitskom supstratu potiske i Herpalj (Herpaly) kulture, dok su istočni i južni delovi bili zahvaćeni snažnim razvojem lokalnih grupa Bubanj-Salkuca (Salcuta) - Krivodol kompleksa. Tisapolgarska i bodrogkeresturska kultura na vojvođanskom prostoru čini integralni deo razvoja ovih kultura istočnog dela Karpatskog basena. Njihovo matično područje se nalazi u mađarskom Potisju. Karakteriše ih vrlo kvalitetna keramika, bogatstvo u bakarnim nalazima i relativno česta pojava zlatnih predmeta. Materijalna kultura poznata je pretežno na osnovu velikog broja istraživanih nekropola u kojima se pokojnik sahranjivao po kanonima važećim za neolitske kulture i na osnovu brojnih priloga u njima (keramika, oruđe, nakit). U Vojvodini su istraživane dve nekropole ovih kultura (jedna kod Sente i druga kod Subotice) i jedno naselje otkriveno u Crnoj Bari kod Zrenjanina. Na osnovu pojedinačnih nalaza zabeležen je i jedan kratkotrajan prodor ovih kultura prema jugu, u Srem, srpsko Podunavlje i zapadnu Srbiju.

Jedna manja nekropola sa bodrogkeresturskim grobovima otkrivena je u Vinči kraj Beograda. Ona je dala zanimljiv materijal i potvrdila fizičko prisustvo nosilaca bodrogkeresturske kulture i u oblastima znatno južnije od onih koje su smatrane njenom južnom granicom. Ovoj grupi nalaza treba dodati i dobro poznati zlatan nalaz iz Progara kod Zemuna koji predstavlja stilizovanu antropomorfnu figuru.

U vreme razvoja tisapolgarske i bodrogkeresturske kulture, prostor od srpskog Podunavlja do Pelagonije bio je zahvaćen dugim kontinuiranim razvojem Bubanj-Salkuca kulture. Ona je deo jednog šireg, istočno balkanskog kulturnog kompleksa slikane, grafitirane keramike (Bubanj-Salkuca-Krivodol-Gumelnica kompleks) kome pripada čitav niz kultura i kulturnih grupa od istočne Bugarske do Pomoravlja i od južnih Karpata do Pelagonije i dalje do trakijskog dela Grčke na jugu (nalazišta Dikili Tash, Paradimi, Sitagroja i dr.). Nalazišta u našoj zemlji koja se svrstavaju u regionalnu varijantu označenu kao bubanjska kultura (ili Bubanj-Salkuca) pripadaju zapadnim oblastima ovog kulturnog kompleksa. Relativno je dobro istražena, naročito zahvaljujući radovima u istočnoj Srbiji (Zlotska pećina, Krivelj, Bubanj, Kovilovo, Veljkovo i dr.), na Kosovu (Hisar kod Suve Reke i Gadimlje kod Lipljana) i u Pelagoniji gde je iskopavan veći broj nalazišta tipa "tumbi" (tell-a) u okolini Bitolja i Prilepa (Crnobuki, Karamani, Bakarno gumno) i gradinskih naselja kao što je Šupljevac kod Suvodola. Na ovako velikom prostoru, koji je zahvatila Bubanj-Salkuca i njoj srodna Crnobuki kultura pojavljuju se, zavisno od geografskih uslova i od ekonomskih odlika kulture, različiti tipovi naselja. U istočnoj Srbiji, južnokarpatskoj zoni u Rumuniji i u severozapadnoj Bugarskoj koriste se pećine za boravak i većih ljudskih zajednica (Zlotska pećina kod Bora, Hotilor kod Baie Herculane ili Devetaška pećina kod Vidina). U njima se podižu kuće, kolibe, objekti za stanovanje. Prilikom arheoloških iskopavanja naišlo se na više naseobinskih horizonata što ukazuje da se ne radi o privremenim staništima, zaklonima stočara, već o dugotrajnim naseljima u kojima su se obavljale i druge aktivnosti. U Zlotskoj pećini na primer nalazio se značajan prerađivački metalurški centar (otkopano je više bakarnih alatki, komadi zgure, tučkovi za mrvljenje rude i sl.). Na prostoru od Karpata, pa preko Kosova, Skopske kotline do Pelagonije i Pinda u Grčkoj postojao je jedan značajan stočarski put u eneolitskom periodu. Na njemu se nalazi veliki broj sličnih naselja polunomadskog karaktera koja su podizana na uzvišenim čukama iznad brdskih rečica i potoka (Kovilovo kod Negotina, Krivelj kod Bora, Bubanj kod Niša, Gadimlje kod Lipljana, Skopsko kale, Šupljevac u Pelagoniji). Ona pripadaju drugom tipu naselja ovog kulturnog kompleksa. Treći tip su "tell" naselja, tumbe koje se nalaze u nizinama, često na barskom terenu gde se koriste mala uzvišenja - grede na kojima se podiže prvo naselje, a onda iznad njega drugo, treće pa se na taj način formira uzvišenje - "tumba". Ova vrsta naselja karakteristična je za južne i istočne oblasti "istočnobalkanskog kompleksa grafitirane keramike" (naselja u Trakiji, severnoj Grčkoj) a kud nas su jedna od osnovnih karakteristika za područje Pelagonije.

Materijalna kultura Bubanj-Salkuca nalazišta je izrazito bogata i raznovrsna. Njena keramika je poznata preko različitih oblika posuđa (zdela, pehara, šolja, amfora, pitosa i dr.), bogatog i raznovrsnog načina ukrašavanja: od tehnika ureza i bockanja, slikanja crvenom ili belom bojom do ukrašavanja specifičnom tehnikom grafitiranja, što je jedna od osnovnih stilskih odlika na čitavom prostoru ovog kulturnog kompleksa. Pored

keramičkih posuda na nalazištima su česte antropomorfne i zoomorfne figurine (Krivelj, Gradimlje, Crnobuki), koje ukazuju na postojanje verovanja, kultova i magije eneolitskog čoveka. Od ostalih oblika materijalne kulture brojne su alatke (sekire, šila) od jelenjih rogova, zatim bakarne sekire, igle i ukrasni predmeti.

Zapadni delovi Balkanskog poluostrva prolazili su, tokom ranog eneolita kroz drugačiji kulturnoistorijski razvoj. Na području Slovenije, severozapadne Hrvatske pa i severne Bosne, nasleđe lenđelske ili sopotsko-lenđelske kulture, oseća se gotovo kroz ceo rani period eneolita. U Slavoniji i severozapadnoj Hrvatskoj kao supstrat eneolitskoj lasinjskoj kulturi pominje se sopotska kultura kao deo lenđelskog kompleksa. U Sloveniji pak, kako pokazuju najnovija istraživanja prisustvo "alpsko-lenđelske" kulture osvedočeno je na više nalazišta (Drulovka, Ptujski grad, Jama na Lubniku kod Škofje Loke), a u pećinskom nalazištu Ajdovska jama kod Nemške Vasi (blizu Brežica), u vertikalnoj stratigrafiji, "alpsko-lenđelska" kultura nalazi se ispod slojeva sa lasinjskom kulturom. Ima se utisak da je lenđelska kultura na području Slovenije, slično sopotskoj u Hrvatskoj, nešto duže trajala, skoro kroz čitavo vreme ranog eneolita ovih oblasti. Za ovo vreme došlo je, pod uticajem kultura iz susednih oblasti, do prerastanja lenđelske kulture u jednu specifičnu pojavu koja je dobila naziv "alpski facies lenđelske kulture" ili lasinjska kultura.

Jadranska zona je najmanje istražena oblast u izučavanju eneolitskih kultura, posebno kada se ima u vidu sam početak ovog perioda. Nedovoljan broj istraženih nalazišta, neobjavljena građa, neujednačena terminologija kod naziva kultura itd., sve je to razlog da se u ovom trenutku mogu samo naslutiti putevi razvoja eneolita u ovim oblastima. Hvarska kultura nesumnjivo čini neolitski supstrat, koji bi, analogno pojavama u drugim savremenim kulturama (vinčanska, lenđelska), mogao da se smatra već eneolitskim ili bar protoeneolitskim. U Grabčevoj špilji na Hvaru, u Gudnji kod Stona na Pelješcu, Vela Luci na Korčuli i još na nekim drugim nalazištima nalaze se keramički oblici koji pripadaju ranim eneolitskim kulturama. Međutim, izvesno je, kako tu pokazuje stratigrafija pomenutog nalazišta kod Stona, da na srednjem Jadranu prvu eneolitsku kulturu predstavlja pelješka (N. Petrić) ili nakovanska kultura (po nalazištu Spila kud Nakovana na Pelješcu) kako je još naziva S. Dimitrijević. Nju čini crna kvalitetna keramika ukrašavana kanelurama koja se sa ranim eneolitom pojavljuje na većem broju nalazišta na jadranskoj obali (Cirapčeva i Markova pećina, Jamina Sredi na Cresu i dr.).

SREDNjI ENEOLIT gotovo na celom balkanskom prostoru obeležavaju snažne kulturne i socijalne promene: napuštanje neolitskih tradicija gotovo u svim vidovima materijalne i duhovne kulture. Ima se utisak, da u ovom vremenu dolazi do prodora novih populacija, velikog etnokulturnog potencijala, koje na širem prostoru srednje i jugoistočne Evrope dovode do promena, ne samo kultura, kulturnih grupa i stilova u keramičkoj proizvodnji, već znatno šire, oni menjaju strukturu privrede i način života eneolitskog stanovništva na ovom prostoru. Migracioni pokreti koji su zahvatili veliku teritoriju, od stepskih oblasti južne Rusije pa do Podunavlja, a zatim i dalje, do jadranske obale, ostavili su dubok trag u razvoju eneolitskih kultura. Istočne oblasti Podunavlja i Balkanskog poluostrva bile su jače izložene ovim promenama pa je razumljivo da je do smenjivanja kulturu došlo uz veće potrese. Prema zapadu intenzitet populacionog talasa, koji se povezuje sa prvom

indoevropskom seobom "stepskih pastira" slabi, što se ogleda i u postepenom smenjivanju kultura: prerastanje lenđelske u lasinjsku ili razvoj protonakovanske u nakovansku kulturu u jadranskoj zoni.

Kao prva kultura "novog talasa" u osnovi južnopanonska, ali koja prelazi i južno od Save i Dunava, javlja se Černavoda III - Boleras kultura, koja se pod pritiskom novih populacija širi od istoka prema zapadu. Zahvaljujući svojoj nomadskoj komponenti u ekonomiji, pokretljivosti njenih nosilaca, vrlo brzo prekriva prostor od donjeg Podunavlja do istočnih Alpa i od južne Poljske do centralnog Balkana. Nalazišta Černavoda III i Boleras kulture (ove dve kulture čine jedan kulturni kompleks) skoncentrisana su u jugoslovensko Podunavlje, mada kako pokazuju nova istraživanja pojedinačno su otkrivena i u centralnobalkanskoj zoni (nalazišta kod Kragujevca, Svetozareva, Smederevske Palanke, Valjeva i u Bosni). Po tipu, ona u Podunavlju pripadaju ravničarskim naseljima podizanim kraj reka (Brza Vrba kod Kovina, Mostonga kod Odžaka, gradina na Bosutu kod Šida i dr.). Izuzetak čine naselja južno od Save i Dunava od kojih se neka podižu u brdovitom ambijentu, često na uzvišenim dominantnim položajima (gradina Likodra u Rađevini). Nekropole ili pojedinačni grobovi nisu poznati u jugoslovenskom Podunavlju, ali na osnovu nekih podataka iz susednih oblasti (Mađarska), u ovoj kulturi se napušta tradicionalan način sahranjivanja pokojnika (ravni grobovi, skeletno sahranjivanje u zgrčenom položaju) i pojavljuje se spaljivanje pokojnika i sahranjivanje u urnama koje se polažu u manje tumule - humke (nekropola Pilismarot u Mađarskoj).

Materijalna kultura, posebno keramički nalazi, znatno se razlikuju od oblika koji su karakterisali kulture ranog eneolita. Sada se pojavljuju šolje lukovičastog oblika ukrašene plitkim kanelurama, velike zdele, plitki tanjiri - poklopci, lonci ukrašavani plastičnim trakama, velike duboke posude itd. U ornamentici sreću se novi motivi i nove tehnike ukrašavanja što stilu ove kulture daje specifičan karakter. Duboki brazdasti urezi, motiv riblje kosti izveden u tek prosušenu glinu i plitke kanelure čine, uz nabrojane oblike, osnovne odlike novog stilskog izraza nepoznatog u kulturama ranog eneolita u srednjoj i jugoistočnoj Evropi. To je razlog što se u genezi ove kulture, strani elementi uzimaju kao osnovna odrednica pri formiranju njenog stila.

Sa Černavoda III i Boleras kulturom započinje nov ciklus u razvoju eneolitskih kultura na prostoru jugoslovenskog Podunavlja i u oblastima koje mu gravitiraju. Badenska kultura koja postupnom evolucijom nastaje iz Boleras osnove, zahvata gotovo isto područje kao i njena prethodnica. Čak je i afinitet prema sličnim položajima za podizanje naselja ostao isti. U južnopanonskoj zoni brojna su ravničarska naselja, slobodno formirana, pretežno zemuničkog tipa u kojima se boravi nekoliko sezona a zatim se ide dalje. Nomadski način života, pojava kola i konja, učinili su ovu kulturu izuzetno mobilnom tako da je postignuto jedinstvo stila na velikom prostranstvu od Karpata na istoku do Alpa (do Bodenskog jezera) na zapadu i od Malopoljske na severu do Save i Dunava na jugu. U jugoslovenskom Podunavlju (iako brojna), istražen je relativno mali broj naselja (Dobanovci kod Zemuna i Lice kod Erdevika na Sremu, Perlez i Rimski šančevi u Bačkoj, Vučedol, Sarvaš i Beli Manastir kod Osijeka), ali nam ona pružaju dosta podataka za rekonstrukciju načina života i materijalne kulture.

Posle promena koje su se u načinu sahranjivanja odigrale kao posledica prodora ranih stepskih populacija, u badenskoj kulturi, ponovo srećemo klasičan ritual, nasleđen iz neolitskih i ranih eneolitskih kultura - sahranjivanje pokojnika u zgrčenom položaju (Dobanovci, Vučedol, Bogojevo, Gomolava). Međutim, uporedo sa njim javlja se i nov način, sahranjivanje pod humkama u kojima se nalaze urne sa spaljenim kostima pokojnika, što se bar jednim delom povezuje sa stepskim načinom sahranjivanja (Arađanska humka kod Kikinde). Biritualnost u sahranjivanju karakteristika je i badenske kulture u Mađarskoj, gde se često i na istim nekropolama pojavljuje spaljivanje pokojnika i skeletno sahranjivanje.

U materijalnoj kulturi badenskih nalazišta nastavlja se dalji razvoj Boleras stila: šolje sa lukovičastim recipientom postaju vodeća forma, zdele se ukrašavaju motivom urezane zvezde, na dubljim posudama nalazi se ornament riblje kosti itd. Uporedo sa ovim oblicima i nasleđenom ornamentikom Černavoda III - Boleras stila na keramici počinje da se upotrebljava bela inkrustacija a kod oblika se pojavljuju elipsoidne posude (Fischbutte), amfore i čitav niz novih varijanata kod pehara i šolja čija drška nadvisuje obod suda. U proizvodnji bakarnih predmeta takođe se pojavljuju novi oblici među kojima su karakteristične velike masivne krstaste sekire i sekire sa jednim sečivom i cevastim dodatkom. Ove stilske karakteristike pokazuju da se razvoj oblika posuda iz prethodne kulture nastavlja i kroz badenski stil; one se usavršavaju, pojavljuju novi ali se takođe napuštaju neki elementi karakteristični za stariji period. Tako se na primer antropomorfna plastika kakva je poznata sa naših badenskih nalazišta (Vinča, Dobanovci, Vučedol) pojavljuje samo u ranoj fazi kulture dok kasnije potpuno iščezava.

Evolucija eneolitskih kultura nastavlja se na većoj teritoriji jugoslovenskog Podunavlja prerastanjem badenske u kostolačku kulturu. Promene su nastale pre svega zbog izmenjenog načina života: nomadsko badensko stanovništvo sve se više vezuje za određene lokacije, počinje da se bavi ratarstvom, menja svoje navike života a time i svoje potrebe što se sve ugleda i u promeni na planu materijalne kulture. Nomadski način života u kostolačkoj kulturi skoro se potpuno napušta: naselja se podižu na odcednom terenu, visokim lesnim obalama reka ili na manjim uzvišenjima u ravničarskim oblastima. Grade se veće nadzemne kuće, sa više prostorija i sa više faza obnavljanja. Na Gomolavi na primer, u vertikalnoj stratigrafiji nalaze se tri naseobinska horizonta sa većim brojem kuća i sa više faza njihovog obnavljanja i rekonstrukcije. Podizanje kostolačkog naselja na Gomolavi na osnovama badenskog naselja zemuničkog tipa i gradnja trajnih stambenih objekata vezana je za početak intenzivnijeg bavljenja zemljoradnjom, za šta su na okolnom terenu postojali povoljni uslovi.

U keramičkoj proizvodnji, kostolačka kultura je prihvatila mnoge oblike badenskih posuda (šolje sa trakastom drškom, zdele, amfore, Fischbutte i sl.) ali ih je tokom vremena modelirala, davala im duh svoga stila. To se naročito dobro zapaža kod ukrašavanja posuda gde se postepeno gubi linearnu ukrašavanje i tačkasti ubodi a pojavljuje nova tehnika ukrašavanja: brazdasti urez u kombinaciji sa belom inkrustacijom (Furchenstih) ili motivi zareza u raznim kombinacijama. Kostolački stil ukrašavanje je vrlo specifičan i javlja se samo u ovoj kulturi; varijante koje se kasnije pojavljuju (duborez u vučedolskoj kulturi na pr.) samo su njegova dalja evolucija.

Smatra se da su Slavonija i Srem oblasti u kojima je nastao kostolački stil i kostolačka kultura. Odavde se ona širi prema jugu u Srbiju južno od Save i Dunava (Korićane kod Kragujevca, Jelenac kod Aleksinca, Hisar na Kosovu, Klokočevac, Crnajka kod Majdanpeka itd.), u Bosnu (Pivnice kod Odžaka), a na severu kostolačka keramika se nalazi do Dunavskog kolena u Mađarskoj i na nalazištima u Slovačkoj u okviru jedne, kostolačkoj srodne kulture koja se naziva Bosača. Na istoku, kako pokazuju nalazišta na području Đerdapa, u istočnoj Srbiji i jugozapadnoj Rumuniji došlo je do simbioze Kostolačke sa Kocofeni (Cotofeni) kulturom čije se matično područje nalazi u Transilvaniji, južnom Banatu i Olteniji.

U vreme razvoja kostolačke kulture oblasti Balkanskog poluostrva i međurečje Sava - Drava karakteriše dalji razvoj lasinjske kulture, sa jedne, i pojava kostolačkoj srodne kulture koja nosi naziv Rec-Gajari (Retz-Gajary), sa druge strane. Lasinjska kultura se razvija istovremeno sa početkom, a Rec-Gajari sa krajem kostolačke kulture. Međusobno to su dve potpuno različite kulturne pojave prialpske zone i severozapadne Hrvatske: lasinjska se razvija, kako je istaknuto na lenđelskim osnovama dok se Rec-Gajari stil razvija nezavisno, verovatno pod uticajem "Furchenstih mode" na području Karpatskog basena, istočnoalpskih oblasti i Erdelja. Privremeni karakter rec-gajarskih naselja i često korišćenje pećina kao staništa (Vinđija, Velika pećina u Višnjici) ukazuje na polunomadsku komponentu u njenoj ekonomici.

POZNI ENEOLIT centralnog i istočnog dela Balkanskog Poluostrva, posebno Podunavlja, obeležen je pre svega novim, snažnim prodorom stepskih populacija, nosilaca kulture jamnih grobova (oker grobovi), a odmah zatim i ekspanzijom vučedolske kulture na jug, zapad i istok. Ovaj vremenski period u eneolitu je, za razliku relativno mirne evolucije na relaciji Boleraz-Baden-Kostolac kultura, izuzetno turbulentan, praćen čestim migracionim pokretima, integracionim i dezintegracionim procesima. Nesumnjivo da je u istočnim oblastima naše zemlje prodor nosilaca jamne kulture imao poseban značaj za celokupan kasniji kulturni razvoj šireg područja Karpatskog basena i oblasti koje mu gravitiraju. Nedostatak naselja ove kulture objašnjava se izrazito nomadskom komponentom u njenoj ekonomici. Međutim, veliki broj registrovanih tumula (humki) na području mađarskog i srpskog Potisja, u jugoslovenskom Podunavlju i na centralnobalkanskom tlu (njihov broj iznosi više hiljada) ukazuje na brojno prisustvo nosilaca kulture u ovim oblastima. U Vojvodini je istraživano desetak tumula ovog tipa i svi su dali sigurne podatke o njihovom stepskom karakteru, počev od načina sahranjivanja (polaganje pokojnika na asuru, posipanje crvenom bojom - okerom, drvena konstrukcija iznad rake, nasipanje tumula), do priloga koji se nalaze uz pokojnika (zlatni i srebrni uvojci za kosu). Posebno su važni tumuli - humke iskopavani kod Pančeva (Vojlovica, Jabuka), Vršca (Vlajkovac, Vatin, Uljma) i Perleza (Batka), koji su dali značajne podatke o ovom fenomenu u eneolitu jugoslovenskog Podunavlja. Velika humka Jabuka kod Pančeva (r. oko 40 m.) bila je nasuta iznad naselja kostolačke kulture tako da je raka stepskog groba probila osnovu jedne kuće sa kostolačkom keramikom. Na ovaj način dobijen je značajan podatak o vremenu prodora stepskih naroda u ove oblasti, odnosno da se humke ovog tipa javljaju krajem kostolačke kulture (oko 2300 god.). Sličnu situaciju srećemo i na humkama kod Perleza samo što je ovde humka (Pašića humka) zasipana sa zemljom u kojoj su bili fragmenti badenske keramike.

Prodor stepskih kultura nije u svim oblastima naše zemlje prekinuo razvoj autohtonih kultura. U sremsko-slavonskoj zoni, na osnovama kostolačkog stila formira se vrlo značajna vučedolska kultura. Ona će ostati dominantna pojava kroz ceo pozni eneolit na prostoru od Slovačke na severu, do jadranske obale na jugu, i od Karpata na istoku do Alpa na zapadu. Zahvatajući ovako veliko prostranstvo formirale su se brojne lokalne grupe i kulture koje, zahvaljujući inicijalnom stilskom jedinstvu čine vučedolski kulturni kompleks. Međutim, kada se govori o čistoj vučedolskoj kulturi, obično se pod tim podrazumeva njena pojava u sremsko-slavonskoj oblasti, a zatim i na području severne Bosne i centralne Srbije. Zastupljena su dva osnovna tipa naselja: jedna podizana na visokim lesnim obalama Dunava, Save, Drave (Sarvaš, Vučedol, Belegiš, Gomolava) i druga koja se nalaze južno u brdovitim predelima Bosne i Srbije a koja imaju gradinski karakter (Debelo brdo i delovi u Bosni, Jasik i Đurđevo kod Kragujevca). Izuzetak od pravila čine naselja podizana u pećinama (Hrustovača u Bosni na pr.). Ono što karakteriše veliki broj vučedolskih naselja to je njihov u izvesnoj meri i odbrambeni karakter. Gradac u Vučedolu, Šančine u Belegišu ili Sarvaš kod Osijeka imaju razvijen fortifikacioni sistem: jednostruki ili dvostruki rovovi, palisade i slično. Utvrđeni karakter imaju i vučedolska naselja na području Bosne i Srbije što sve ukazuje na prisustvo stranih populacija u neposrednom susedstvu i na potrebu podizanja bezbednih naselja.

Kod sahranjivanja pokojnika, u vučedolskoj kulturi istovremeno se pojavljuje incineracija i inhumacija pokojnika. Skeletno sahranjivanje zadržava u osnovi odlike ranijih kultura ovog područja ali se pojavljuju i novi oblici: dvojno sahranjivanje ili sahranjivanje cele porodice. U Vučedolu su na pr. zastupljene sve tri vrste skeletnog sahranjivanja - pojedinačnog, dvojnog i grupnog sahranjivanja. Uz to, kao jedna specifičnost nasleđena iz badenske kulture sreće se i sahranjivanje životinja - Tirgraber-i. Sa druge strane naročito u istočnim oblastima vučedolske kulture pojavljuje se spaljivanje pokojnika i sahranjivanje pod humkama. Kod Batajnice i Vojke iskopavana su dva vučedolska tumula u čijem su se središtu nalazile urne sa spaljenim kostima pokojnika a na području južnog dela rumunskog Banata, nedaleko od Dunava, otkopavano je kod Moldova Veche nekoliko vučedolskih tumula sa urnama i kamenom kalotom. Ove odlike sahranjivanja u vučedolskoj kulturi pokazuju da su promene u najosetljivijoj i najkonzervativnijoj manifestaciji praistorijskog društva - načinu sahranjivanja - bile spore. Postepeno se napuštao tradicionalni način sahranjivanja na račun novih oblika.

Keramička proizvodnja u vučedolskoj kulturi predstavlja najviši domet, kako u raznovrsnosti oblika tako i u načinu ukrašavanja. Posle brazdastog urezivanja koje je prihvatila iz kostolačke kulture, sve se češće pojavljuje duborez, dubljene (rovašene) površine suda da bi se u udubljenja stavljali veći nanosi bele mase. Kontrast između crne uglačane površine suda i bele inkrustacije dostizao je visok estetski efekat. Raznovrsnost motiva takođe dostiže svoj najviši stepen: koncentrični krugovi, urezani trouglovi, rombovi i kvadrati, zvezde i elipse, svi ti geometrijski motivi izvode se u brojnim varijantama i varijetetima. Ukrašavaju se čak i površine suda koje nisu vidljive. Na zdelama, peharima, amforama, neobičnim predmetima verovatno kultne namene, na terakotama i zoomorfnim figurama ukrašava se maksimalno moguća površina. Kod plitkih pehara na nozi, ukrašava se i unutrašnjost suda. Sve ovo čini da se vučedolska

keramika smatra jedinstvenom pojavom po bogatstvu ukrašavanja nedostignuta u praistorijskim kulturama srednje i jugoistočne Evrope.

Iz svoga matičnog područja, Srema i Slavonije vučedolska kultura se proširila vrlo brzo u susedne oblasti: najpre u Baranju (Zok u Mađarskoj), zatim na područje Ljubljanskog barja (Ig I, II) gde je naišla na vrlo pogodno tlo za dalji razvoj, zatim u Bosnu i Srbiju i najzad u rumunski Banat i na jadransku obalu. Zahvatajući ovako veliko područje sa heterogenim supstratom, udaljujući se od matičnog jezgra i primarnog stilskog izraza, u izmenjenim uslovima vrlo brzo je došlo do raspada velikog vučedolskog kompleksa i do formiranja novih kultura koje će poslužiti kao osnov za razvoj grupa i stilova ranog bronzanog doba. U sremsko-slavonskom području i u delu južne Mađarske nastaje vinkovačka (Vinkovci-Somogyvar) kultura; na zapadu u Sloveniji, a delom i na jadranskoj obali formira se ljubljanska kultura; na srednjem i južnom Jadranu grupa Tivat-Rubež; na severu u srednjoj i severnoj Mađarskoj, zatim u Slovačkoj grupe tipa Mako, Kosihy-Caka i još neke varijante. One u hronološkom pogledu već pripadaju ranom bronzanom dobu, ali po svojoj genezi, stilskim odlikama i opštim karakteristikama materijalne i duhovne kulture one su poslednji refleks hiljadugodišnjeg eneolitskog razvoja na području centralnog i zapadnog Balkana koji počinje krajem IV i traje sve do početka II milenija, oko 1900/1800 godine pre n. e.

Prerada bakra u Vinči - novi prilozi tezi o metalurškom karakteru Vinčanske kulture Antonović Dragana A. Srpska akademija nauke i umetnosti (SANU), Beograd, Arheološki institut

Sažetak

Poslednjih godina sve su učestaliji nalazi koji neumitno i sigurno potvrđuju metalurški aspekt Vinčanske kulture od samih njenih početaka. Pored već dobro poznatog otkrića Vinčanskog rudnika bakra na Rudnoj Glavi, tu su i nova otkrića na Belovodama i Pločniku koja su upoznavanje sa metalom pomerila skoro do samog početka Vinčanske kulture. Teza o metalurškom karakteru Vinčanske kulture stara je bezmalo ceo vek, a postavio je prvi i najveći istraživač Vinče Miloje M. Vasić. On je Vinču smatrao pre svega centrom za preradu žive i olova, a zbog pogrešnog datovanja Vinče u pozno minojski period prerada bakra je za njega predstavljala potpuno očekivanu delatnost kojoj nije posvetio redove u svojoj monografiji. Nasuprot publikovanim radovima Vasić u svojim dnevnicima veoma uredno notira svaki nalaz malahita odnosno oksidiranog metala, dajući tačne podatke u kom su broju nađeni, često navodi njihove dimenzije, a ponekad i tačno mesto nalaza ako su nađeni na podovima kuća ili u jamama (tabela 1–3). Otkrićem rudnika bakra na Rudnoj Glavi i nakon istraživanja na Divostinu, Selevcu, Pločniku i Belovodama poslednjih godina, teza da je Vinča bila jedan od metalurških centara Vinčanske kulture ponovo postaje aktuelna. Međutim, sada se akcenat stavlja na preradu bakra. Direktan povod za razmatranje mogućnosti prerade bakra u Vinči bio je veliki broj grumenova i ukrasnih predmeta od malahita prikupljenih tokom Vasićevih iskopavanja Vinče, a koji se danas čuvaju u Narodnom muzeju i u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. U materijalu preovlađuju amorfni grumenovi malahita, ali je zabeležen i izvestan broj predmeta od ovog minerala (sl. 1: a–i). Nalazi podjednako

potiču iz starije i iz mlađe Vinčanskih slojeva (tabela 3). Malahit je nalažen u svim slojevima Vinče i kako se čini na osnovu opisa u dnevnicima sa iskopavanja, izgleda da je bio ravnomerno zastupljen na svim dubinama (grafikon 1–2). Predmeti od malahita do sada su nađeni, osim u Vinči, još i na Selevcu, Divostinu (sl. 1: l–o), Gornjoj Tuzli, Belovodama (sl. 1: j–k) i Čoki. Nalazi malahita u obliku neobrađenih grumenova su znatno brojniji Zabeleženi su u Vinči, Pločniku, Opovu, Fafosu, Divostinu, Selevcu, Gornjoj Tuzli, a po broju nalaza prednjači svakako Belovode, gde su često nalaženi i termički tretirani grumenovi, mada se ne precizira da li su oni nađeni u sloju požara ili je u pitanju prerada rude. Ukrasni predmeti od malahita koristili su se i pre Vinčanske kulture na teritoriji koju je ona pokrivala na Lepenskom Viru u naselju III, Divostinu I i Zmajevcu kod Smederevske Palanke. Ove usamljene slučajeve svakako ne treba dovoditi u vezu sa poznavanjem metalurgije, jer je malahit korišćen isključivo kao ukrasni kamen, ali to svakako svedoči da su se nosioci Starčevačke kulture već bili upoznali sa ležištima bakarne rude. Ono što svakako svedoči o poznavanju prerade bakra jesu nalazi bakarnih predmeta zabeleženi na Vinčanskim lokalitetima. Najviše ih je nađeno u Gornjoj Tuzli (sl. 2: c–i), ako izuzmemo nalaze ostava iz Pločnika čije je datovanje još uvek pod znakom pitanja. U Pločniku je, kao sigurno stratificirano i datovano zabeleženo jedno masivno bakarno dleto (sl. 2: b), nađeno u intaktnom sloju sa početka gradačke faze Nakon novijih istraživanja u Pločniku, čini se i da se 4 ostave, ranije otkrivene, mogu opredeliti u gradačku fazu Vinčanske kulture, pa se tako one pokazuju kao najznačajniji nalaz izrađevina od bakra iz Vinčanske kulture – iz sva 4 depoa potiče ukupno 45 masivnih bakarnih alatki. Na ostalim lokalitetima bakar, u obliku gotovih predmeta ili grumenova, zabeležen je na Divostinu, Selevcu, Grivcu, Belovodama, Ratini kod Kraljeva, Gomolavi i Velikoj Gradini u Staparima kod Užica. Nakon svega nameće se pitanje gde se vršila proizvodnja bakra od koga su bili napravljeni predmeti zabeleženi na Vinčanskim lokalitetima. Jasno definisano radioničko-topioničarsko mesto u Vinčanskoj kulturi do sada nije konstatovano. Međutim, tako izgleda samo na prvi pogled. Potencijalna mesta prerade bakra već su opisana u nekim publikovanim radovima – konkretno reč je o lokalitetima Pločnik, Fafos Selevac i Belovode. Vasić je takođe u već pomenutim svojim dnevnicima sa iskopavanja Vinče opisao situacije koje nedvosmisleno upućuju na topioničarsku delatnost u ovom neolitskom naselju. Tako Vasić beleži kako su često nalaženi na kotama od 6,2 do 7,0 m "komadi malahita u grudvi sa garom" i "komadi zelenkaste šljake dobijeni pri jakoj vatri". Tokom 1913. godine otkriveno je, na jednom manjem prostoru, na dubinama od 8,10 do 8,97 m, više plitkih jama izduženog elipsoidnog oblika u tlocrtu (sl. 3). Zidovi ovih udubljenja su od neravnomerno zapečene zemlje, a na njihovom dnu je po pravilu nalažen gar i pepeo. Osim ovih udubljenja na istom prostoru su, na dubinama 8,89 i 8,97 m otkrivene 2 jame sa širim dnom od otvora (sl. 4). Jedna jama imala je pri dnu otvor skoro pravougaonog oblika površine takođe od crveno zapečene zemlje, a koju Vasić tumači kao topioničarsku peć. U Timni su halkolitske peći imale skoro identičan oblik kao ove u Vinči (sl 6).Ovakva vrsta nalaza zabeležena je i na drugim Vinčanskim lokalitetima. Najsličnija situacija onoj u Vinči, sa udubljenjem sa zapečenom zemljom zabeležena je na Pločniku (sl. 5), a na Fafosu I, u jamama 16 i 38, nađeno je obilje malahita u obliku grumenova i praha, izmešanog sa slojevima gorenja Situacije i nalazi slični ovim upravo opisanim dobro su poznati u svetu i zabeleženi su na lokalitetima sa najranijim oblicima primitivne prerade bakra – u rudno-topioničarskim kompleksima Timna na Sinaju i Činflion u Španiji pri čemu su nalazi sa

ovog poslednjeg istovetni sa onim iz Vinče, Pločnika i Fafosa. Takozvani termički tretirani grumenovi malahita zabeleženi su u većim količinama i na Belovodama, pa s pravom možemo da zaključimo da Belovode sigurno predstavljaju još jedno mesto prerade bakra u Vinčanskoj kulturi. U direktnu vezu sa topioničarskom delatnošću možemo da dovedemo i nalaz dna grubog suda iz Vinče, sa kote 4,2 m, do pola napunjeno sprašenim malahitom Ovako sprašena ruda koristila se u primitivnoj tehnologiji dobijanja bakra Eksperimenti koji su izvođeni sa rudom iz Timne zahtevali su rudu usitnjenu u zrna ispod 4 mm veličine, dok je u eksperimentu sa rudom iz Rudne Glave ona bila sprašena u zrna veličine do 100 mm. Na nekim lokalitetima (Pločnik Grivac, Gornja Tuzla) zabeleženi su indirektni dokazi topioničarske aktivnosti kao što su sudovi i kalupi za livenje metala (sl. 7).U prilog ranog upoznavanja prerade bakra govori i činjenica da su nosioci Vinčanske kulture, po svemu sudeći bili dobri poznavaoci rudnog bogatstva na svojoj teritoriji. O tome svedoči i odlično poznavanje kvalitetnih sirovina korišćenih za izradu kamenih predmeta u Vinčanskoj kulturi. Kako je teritorija koju je pokrivala Vinčanska kultura izuzetno bogata ležištima bakarne rude (sl. 8), bez sumnje je da su se Vinčanci vrlo rano upoznali sa njima i započeli njihovu eksploataciju. Malahit i azurit, hidrokarbonati bakra nastali raspadanjem i transformisanjem svih bakarnih ruda, a koji se javljaju kao česti nalazi na Vinčanskim lokalitetima, su vrlo rašireni na teritoriji centralnog Balkana. Za sada ipak ne možemo da kažemo išta konkretnije o poreklu bakarne rude koja je korišćena u primitivnoj metalurgiji na Vinčanskim lokalitetima zbog izuzetno malog broja egzaktnih analiza. Prema poslednjim i najsavremenijim ispitivanjima uzoraka malahita rude, šljake i metalnih predmeta sa nekih Vinčanskih lokaliteta (Selevac Pločnik, Gomolava, Rudna Glava) došlo se samo do jednog sigurnog zaključka, a to je da za sada nije poznat izvor rude korišćene tokom najranijeg metalurškog perioda na našem prostoru. Nakon svega iznetog evidentno je da je metalurgija, odnosno prerada bakarne rude i dobijanje bakra, prisutna u Vinčanskoj kulturi od samih njenih početaka. Ova tvrdnja se, nakon rezultata istraživanja u Pločniku i na Belovodama, kao i novim uvidom i tumačenjem materijala i dnevnika sa Vinče, ne čini spornom. Mnogo važnije pitanje koje se sada postavlja je kada su se nosioci Vinčanske kulture upoznali sa novom tehnologijom i da li je to upoznavanje metalurgije bilo autohtono ili inicirano spoljnim uticajima. U ovom pravcu u svakom slučaju treba usmeriti buduća istraživanja Vinčanske kulture koja će baciti sasvim novo svetlo na karakter ove izuzetne neolitske kulture koja se, svakim novootkrivenim lokalitetom pokazuje kao kultura o kojoj još uvek malo znamo.

Бронзано доба

Оруђе из бронзаног доба

Бронзано доба, (2200. до 750 / 700. године п. н. е.), обележава производња бронзаног оружја, оруђа и накита. То је време интензивног развоја металургије, трговине и обрта.

Бронзано доба обележава, како употреба бронзе, тако и сеоба сточара у време раног бронзаног доба (2200. - 1600. године п. н. е.) на подручје Средоземља. То је био следећи талас индоевропских досељеника (након првог таласа пољопривредника у млађем каменом добу).

Касно бронзано доба или време тзв. културе поља са урнама (култура поља са шарама) траје од 300. до 750./700. године п. н. е. Носиоци ове европске културне појаве припадају индоевропском скупу, али немају иста етничка обележја. Заједнички обред им је спаљивања умрлих, по чему је ова култура добила име, и покопавање остатака у жарама с прилозима накита, оружја и оруђа. Овакви жарни гробови стварају велике некрополе.

Садржај [сакриј] 

1 Датовање o 1.1 Монтелијусова подела o 1.2 Рајнекеова периодизација o 1.3 Бронзано доба у Егеји o 1.4 Хронологија централне Европе по датумима добијеним

дендрохронологијом 2 Рано бронзано доба

o 2.1 Металургија овог доба o 2.2 Културе ранобронзаног доба o 2.3 Рано брознано доба на тлу централног Балкана

3 Средње бронзано доба o 3.1 Културе Срењебронзаног доба

4 Позно бронзано доба o 4.1 Некрополе o 4.2 Керамика o 4.3 Метални налази o 4.4 Културе Позног бронзаног доба

5 Види још 6 Литература

7 Спољашње везе

[уреди] Датовање

Крајем 19. века Монтелијус је поделио бронзано доба Европе на 6 периода. Користећи скандинавски матиеријал, обухватио је период од средине 2. до средине 1. миленијума. Ова подела није одговарала развају овог периода јужно од Дунава, јер се бронзано доба јавило касније на северу него на југу.

[уреди] Монтелијусова подела

I, II, III рано бронзано доба

IV, V касно бронзано доба

VI прелазни период

[уреди] Рајнекеова периодизација

Рајнеке је поделио брознано доба у јужној Немачкој на 4 фазе (А-Ц), ова подела је прихваћена у средњој Европи и делимично на Балкану уз допуне Милер-Карпеа. Рајнекеова периодизација је направљена на основу типологије металних предмета из остава на теритрији Јужне Немачке и горњег Подунавља.

Рано бронзано доба A1, A2 1800-1450. п. н. е.

Средње бронзано доба B1, B2, C 1450-1250. п. н. е.

Позно бронзано доба D, Халштат A1,A2,B1, B2 1250-750. п. н. е.

[уреди] Бронзано доба у Егеји

Бронзано доба у Егеји је почело између средине и краја 3. миленијма, дакле, нешто раније. Класични Ц14 датуми нису одступали од Рајнекеовог система, Данас имамо калибриране датуме а саве више се користи и дендрохронологија.

[уреди] Хронологија централне Европе по датумима добијеним дендрохронологијом

Оружје и карактеристична орнаментика овог доба

M. Гимбутас се држала класичних датума

Б. А1 2400/2300-2000. п. н. е.

Б. А2 2000-1700. п. н. е.

Б. Б 1700-1500. п. н. е.

Б. Ц 1500-1300. п. н. е.

Б. Д 1300-1200. п. н. е.

ХаА1 1200-1100. п. н. е.

ХаА2 1100-1050. п. н. е.

ХаБ1 1050-950. п. н. е.

ХаБ2, Б3 950-800. п. н. е.

ХаЦ1, Ц2 800-650. п. н. е.

ХаД 650-450. п. н. е.

Рана бронза 1800-1400. п. н. е.

Средња бронза 1450 -1200. п. н. е.

Касна броза 1300-750. п. н. е.

[уреди] Рано бронзано доба

Одређиванје почетка и трајања раног бронзаног доба представља проблем будући да су различито датовани локалитети на различитим територијама. За овај период карактеристични су велики и вишеслојни локалитети као што су Градац, Винковци, Гомолава, погребни ритуал је униформан - сахрањивање је скелетно у згрченом положају (згрченци у равним гробовима). Јављају се метални предмети и то:

Секире o са отвором за држаљеo са крилцима

Бодежи са држаљем од кости или дрвета o кипарски бодежиo кратки троугласти са три рупице на крају сечива

Игле o -са кукастом главомo -са увијеном главомo -са дискоидном главомo -са пељастом главомo -са чаурастом главомo -са ушицама на главиo -са кугластом главом

тутулуси - шупљи конични украси за одећу торквеси - огрлице перле од фајанса

[уреди] Металургија овог доба

Мач из бронзаног доба

Један од највећих центара био је Митерберг у западној Аустрији, где су откривене велике количине бакарне руде. Постојале су јаме где се топила и прерађивала руда. Нађени су остаци јамског рударења, дрвене конструкције, ведрице...

Производња је била најинтензивнија у другој половини 2. миленијума. Откривене су посуде за топљење руде, дуваљке од керамике, калупи за ливење од керамике.

[уреди] Културе ранобронзаног доба

Уњетичка култура Отомани култура Нађирев култура Љубљанска култура Лиценска крамика Монтеору група

[уреди] Рано брознано доба на тлу централног Балкана

Ватинска култура Винковци Шомођивар Винковачка култура Моришко Мокринска група Мокрин Перјамош Пећка група Белотић Бела Црква група

[уреди] Средње бронзано доба

Микенски бронзани мач нађен у Трансилванији

За овај период карактеристично је сахрањовање од тумулима. У фази Б1 тумули су карактеристични само за подручје средње Европе (Немачка, Чешка, Словачка, Мађарска), а у фази Б2 прошириће се по читавој Европи. Већина аутора сматра да ово представља етничко ширење носиоца културе тумула. Сахрањивање је инхумација у згрченом или опруженом ставу. У југоисточној Европи се јавља кремација. У фази Б2 спаљивање постаје доминантно. Током овог периода инвентар ранијих култура, које се настављају, постаје богатији. На основу карактеристика гробног инвентара дефинишу се фазе Б1 и Б2-Ц. Појављује се први пут мач, а присутне су и бојне секире са цилиндричним тулцем и развијеном сечицом декорисане геометријским мотивима, као и секире са крилцима. Од накита јављају се игле дискоидног типа, богато декорисане наруквице масивног троугаоног пресека и привесци у облику имеле.

[уреди] Културе Срењебронзаног доба

Теи култура Витенберг култура Вербичоара култура Култура инкрустоване керамике Култура гробних хумки

Дубовачко Жутобрдска група Слатинска група Параћинска група Белегиш Кручени

[уреди] Позно бронзано доба

Одлике овог периода су поља са урнама, нем. Urnenfelder, што представља праву металуршку револуцију, будући да је највећи број остава и самим тим металних предмета из овог периода. Разлика у обллицима оружја, оруђа и накита је мала. Главни извор материјала из овог периода представљају оставе и некрополе.

[уреди] Некрополе

Током овог периода формирају се некрополе равних поља са урнама без надземне конструкције, културе позног Бронзаног доба се по овим некрополама називају културе поља са урнама и претпоставља се да су носиоци ове културе директни наследници културе тумула. Постоје три велике културне целине:

Лужичка (северна Немачка и Пољска) јужна Немачка од реке Рајне до Тирола средњеподунавска (Аустрија, Моравска, Словачка, западна Мађарска,

Балкан)

У оквиру културе поља с урнама издвојено је 5 фаза (Рајнекеова подела):

Класичан Урненфелдер-Халштат А1 Старије фазе

o II - Халштат А1o III - Халштат А2

Млађе фазе o IV Халштат Б1o V Халштат Б2

У старијим фазама урне немају заштитну конструкцију, постављене су у правилне редове са одређеном оријентацијом. Јављају се и "камени сандуци". У млађим фазама урне су заштићене венцем од облутака или неком врстом сухозида. Често је и сама покривена каменом плочом или је на њој. Урне нису у правилним редовима, него у групама. У фази V јављају се толоси (минијатурни).

[уреди] Керамика

Током овог периода (у фази II) јавља се биконично неукрашено посуђе мрко-црне боје, урне са цилиндричним вратом (фаза III, биконичне зделе са једном дршком, увученим ободом (поклопци за урне), оштро профилисане шоље са вертикалном

дршком. У млађој фази карактеристичне су крушколике урне и зделе у виду турбана.

[уреди] Метални налази

мачеви са језичком o у млађој фази - мачеви профилисаног балчака уркашени волутама и

криви ножеви полумесечасти бријачи пљоснате стреле од бронзаног лима, са трном за усађивање, накит

o зооморфни, антропоморфни, геометријски (у облику лабриса) привесци

фибуле у облику харфе виолинаста фибула (по локалитету у Италији - Пескиера фибула)

Јављају се и метални казанчићи са аплицираним дршкама

[уреди] Културе Позног бронзаног доба

Лужичка култура Медијана група Брњичка група Гамзиградска култура

Dr Draga Garašanin

Bronzano doba SrbijeTekst iz kataloga izložbe "Bronzano doba Srbije", Narodni muzej, Beograd, 1972.

Bronzano doba, period čiji arheološki prikaz čini temu ove izložbe, predstavlja u istoriji, umetnosti i društveno-ekonomskim odnosima, značajnu etapu najstarije istorije Evrope. Formalno, period bronzanog doba koji, sa manjim ili većim odstupanjima, obuhvata vremensko razdoblje druge hiljade godina pre n. e. (vreme oko 2000-1000 godina pre naše ere) jeste etapa u kojoj se ovlađivanjem tehnike obrade metala i njegovog dobijanja iz određenih ruda dolazi i do izrade savršenijih sredstava za proizvodnju oruđa, do savršenijih oblika oružja, do različitijih i bogatijih oblika nakita. Ali, ne sme se zaboraviti ni činjenica da ovi oblici zavise i od novih, posebno razvijenih i specifičnih oblika obrade i dobijanja određenih sirovina, jer rudarska tehnika i tehnika obrade metala u određenim oblicima iziskuju i posebnu, specijalizovanu aktivnost čitavih ljudskih grupa u njihovim zajednicama. U ovom dobu više se ne može, kao u ranijem periodu neolita, govoriti samo o podeli posla izmeću muškarca i žene. Sem toga, neravnomerna rasprostranjenost rudnog blaga, pogotovu onda kad se ima u vidu da korišćenje bronze nameće istovremeno i korišćenje dveju vrsta rudnih ležišta, prvenstveno bakra i kalaja, nužno je

nametala užu trgovinsku razmenu između raznih oblasti i područja. A isto tako, ova neravnomernost stvarala je i osnove za izvesnu neravnotežu u odnosima raznih ljudskih grupa, a samim tim i veću nesigurnost i češće sukobe, koji se odražavaju u sve većoj potrebi za stvaranjem određene, unutrašnje organizacije odbrane ili napada. Bronzano doba bilo bi u isto vreme i ona epoha, kad se neminovno nameće i jače raslojavanje u okviru primitivnih ljudskih zajednica, prvi začeci one podele koja dovodi konačno i do društvenog razdvajanja, u krajnjoj liniji do formiranja izdvojene, bogatije i vodeće plemenske aristokratije, kakvu, u razvijenim etapama gvozdenog doba, možemo ustanoviti na primer u kneževskim grobovima Trebeništa ili Novog Pazara, u oblastima tada već formiranih ilirskih plemena Desidijata ili Autarijata. Odatle, do kasnijeg formiranja prvih ilirskih državnih organizacija koje, kako se sve jasnije vidi, predstavljaju izvesnu prelaznu etapu izmeću plemenskih saveza i robovlasničkih državnih zajednica rimskog tipa ili helenističkih država, postojao je još samo jedan korak, koji je u raznim oblastima pod raznim posebnim uslovima, učinjen sa izvesnim odstupanjima. Poređenje takozvane ilirske i dačke države, bilo bi po našem mišljenju veoma poučno u ovom smislu, ali prevazilazi uže granice ovde obrađene problematike.

Drugo je pitanje etničke i jezičke pripadnosti nosilaca kulture bronzanog doba. O tome je u arheologiji, donekle i u lingvistici, mnogo raspravljano, pogotovu u jugoistočnoj Evropi i na Balkanu. Prihvatajući teze pojedinih arheologa koje su dobrim delom bazirane i na kritičnom korišćenju lingvističkih rezultata, može se reći da, u tom smislu, početak bronzanog doba predstavlja etapu stabilizacije posle dugog perioda prelaza iz neolita u metalno doba kad, u nizu često arheološki neuhvatljivih talasa, prodiru ka Evropi i posebno njenom jugoistoku, indoevropski stočari iz ruskih stepa. Dovoljno je, osobito od strane arheologa, isticano da ovi prodori ne moraju nužno značiti, niti znače potpuno uništavanje starijeg, neolitskog stanovništva. Bilo je tu, u pojedinim momentima, nesumnjivo i spaljivanja naselja, pljački i potpunog uništavanja. Ipak, u toku dugog procesa ovih i sličnih kretanja, došlo je konačno do sažimanja, simbioze, starog zemljoradničkog elementa neolita, sa pridošlicama koje sa sobom donose svakako primitivniju materijalnu kulturu, ali isto tako i savršeniju i razvijeniju patrijarhalnu organizaciju, a zajedno s tim i nove elemente u jeziku. Tako bi bronzano doba, onako kako to misle mnogi arheolozi balkanskih zemalja, predstavljalo period indoevropeizacije domorodačkog stanovništva, vreme u kojem se i stvara osnova za kasniji razvoj širih starobalkanskih etničkih grupacija kao što su Iliri, Tračani, a eventualno i Dako-Mizijci, južno od Save i Dunava, a severno od Dunava u kasnijoj Dakiji - Dačani i Geti.

Poslednja etapa ovog razvoja vezuje se, pre svega, za kraj bronzanog doba i prelaz ka gvozdenom dobu, za ono vreme koje je u srednjoj Evropi, prema karakterističnom načinu sahranjivanja te epohe, obeleženo kao period polja sa urnama (Urnenfelderzeit). I ovde se, svuda na Balkanu i na donjem Dunavu, može računati sa novim pomeranjima i kretanjima plemena koja nastaju, kako izgleda, pod pritiskom opet sa Ponta, novih grupacija koje se kreću u pravcu donjeg Dunava. Ovo, sada, izaziva dalja pomeranja i pokretanja čiji istorijski refleks, kako je to već u više mahova isticano, predstavljaju takozvana Egejska seoba ili najezda pomorskih naroda, pad Troje, rušenje mikenskih država i propast hetitskog kraljevstva, kao i prodor pomorskih naroda do Egipta, zabeležen na poznatom natpisu Ramzesa III u hramu u Medinet Habu.

Kako kulturno, tako i ekonomski i istorijski, bronzano doba predstavlja, prema tome, izvanredno važnu etapu u razvoju Evrope, pri čemu težište pada na njen jugoistočni deo koji je već samim svojim geografskim položajem bio predodređen da u ovom smislu odigra veoma značajnu ulogu.

***

Kako su sada, u okviru ovog istorijskog razvoja, pojedina područja, odnosno oblasti došli do manjeg ili većeg izražaja, kako su se oni uklapali u šire kulturne celine i njihovu određenu evoluciju, predstavlja u izvesnom smislu drugi problem. Ne može se sporiti da je geomorfološki momenat u ovom pogledu igrao veoma značajnu ulogu. Pri tome je područje Srbije, na jednoj od glavnih prirodnih saobraćajnica starog Balkana, moravsko-vardarskom putu, čiji je značaj na osnovu arheoloških istraživanja danas već dovoljno utvrđen, bila oblast u kojoj se, kako je poznato, sučeljavaju kulturni uticaji raznih velikih područja ranih civilizacija: egejsko-maloazijske oblasti, panonsko-karpatske, uže balkanske sa njenim posebnim specifičnostima i, konačno, od kraja neolita i u toku viševekovnog perioda prelaza iz neolita u metalnog doba, nomadsko-stepskih, već pomenutih elemenata koji sa sobom donose prelaz na indoevropske jezike i nove forme ekonomskog života koje sačinjavaju značajnu komponentu u stvaranju kulture bronzanog doba. I ovde, prirodne odlike pojedinih zona igraju značajnu ulogu: tako se mogu izdvojiti i nekoliko velikih kulturnih oblasti u kojima se, baš u toku bronzanog doba, stvaraju osnove za dalje kulturno i etničko izdvajanje. U širem smislu one se vezuju i za šira kulturna područja. Dok, na primer, centralna Srbija, vezana za dolinu Morave i njenih pritoka, u kulturnom smislu stoji u vezi s jedne strane sa čitavom oblašću donje podunavske ravnice između Stare planine i Karpata, a s druge strane sa uticajima iz egejskog sveta i oblasti formiranje u današnjoj Grčkoj visoke mikenske kulture, područje užeg Podunavlja, široko vezano za Panonsku niziju i Karpate, pokazuje, u suštini sličan kulturni razvoj, u kojem je, međutim, jači uticaj srednjoevropske komponente. A zapadna Srbija, brežuljkasto i planinsko područje južno od posavske ravnice, usko se vezuje, već sada za oblast zapadnog dela Balkanskog poluostrva, oblast u kojoj se formiraju i razvijaju ona međusobno srodna plemena koja će kasniji pisci obeležiti imenom Ilira, šireći tako na šira područja jednu etničku determinaciju koja je, u suštini prvobitno obuhvatala samo južni deo ove zone: Albaniju i Crnu Goru, ilirsko jezgro, ali isto tako oblast koja je pogotovu kasnije, u prvoj hiljadi godina pre n. e. bitno uticala na determinaciju kulturnog razvoja tih područja. Odmah se mora reći da granice u bronzano doba još uvek nisu dovoljno jasne, te se pojave pojedinih od ovih velikih kulturnih kompleksa: balkansko-karpatskog, tračkog, shvaćenog u smislu geografskog područja Trakije u južnoj Bugarskoj i zapadno-balkanskog, često se međusobno ukrštaju, spajaju i asimiluju, što u krajnjoj liniji znači proces etnogeneze kasnije poznatih starobalkanskih naroda. I ovde se ostvaruju široke perspektive daljih proučavanja i konfrontacije već postojećih podataka i izvorne, arheološke građe što, međutim, prelazi okvire ove izložbe i njenih zadataka.

Konačno, dolazimo i do jednog za vremensko praćenje etapa kulturnog razvoja ne manje značajnog pitanja: hronologije, vremenske podele perioda bronzanog doba. Dugo vremena primenjivan je u tom pogledu sistem vremenske podele koji je, zasnivajući se na

srednjoevropskom materijalu, izgradio poznati nemački arheolog P. Rajneke (R. Reinecke). Polazeći od karakterističnih pojava utvrđenih solidnom analizom sigurno zatvorenih celina arheološkog inventara, predmeta koji su sigurno u isto vreme bili u upotrebi, nalazeći i elemente za određivanje brojevima izraženih datuma, on je bronzano doba podelio u četiri velike faze obeležene, kod njega kao bronzano doba A-D, a čiji vremenski okviri uglavnom idu između 1800. i 1200. pre n. e. Sistematska arheološka istraživanja na Balkanu i u donjem Podunavlju pokazala su, nesumnjivo, da se ovaj sistem ne može i ne sme šematski preneti na naše oblasti. Tako, uzeto u celini, mora se računati sa jednom fazom ranog bronzanog doba, koja obuhvata vreme do oko 1600. godine pre n. e. i približno odgovara fazi A. Rajnekeovog hronološkog sistema, iako se njeni počeci moraju verovatno staviti pre 1800. godine, zatim sa srednjim bronzanim dobom koje obuhvata, po Rajnekeu već i njegovu poslednju etapu ranog bronzanog doba (Rajneke A2) i traje do oko 1300/1200, završavajući se sa Rajnekeovom fazom S, i konačno kasno bronzano doba, oko 1300/1200, Rajnekeova faza D, ili, po drugim arheolozima početak takozvanog perioda polja sa urnama u srednjoj Evropi. Ovaj period obeležen je karakteristikama kulture na početku velikog istorijskog događaja Egejske seobe, sa kojom zapravo nastaje i prelaz iz bronzanog u gvozdeno doba, epoha tokom koje, u viševekovnom procesu asimilacije i pregrupacije dolazi, po mišljenju mnogih balkanskih arheologa, do stvarnog formiranja starobalkanskih naroda, u prvom redu Ilira i Tračana.

***

Polazeći od gore iznetih činjenica, odnosno njihove interpretacije, želeći da izložbu bronzanog doba Srbije propratimo i odgovarajućim tekstom koji daje podatke o našim arheološkim saznanjima i njihovom istorijskom tumačenju, potrebno je najpre se kratko osvrnuti na uvodni deo ovog perioda, prelaz iz neolita u metalno doba, a zatim na kulturu bronzanog doba u njenom razvoju po izdvojenim teritorijama, onako kako su one u ranijem izlaganju opredeljene i ograničene odgovarajućim vremenskim etapama, ukazujući pri tome kako na posebne odlike razvoja u svakoj od ovih oblasti, tako i na njihov uzajamni odnos i veze. U tom smislu i nastavljamo ovo izlaganje.

***

Već je istaknuto da period prelaza iz neolita u metalno doba predstavlja epohu kad u nizu uzastopnih prodora, dolazi do seobe indoevropskih stočara iz stepske oblasti u razne delove Evrope, a posebno ka donjem Dunavu i Balkanu. Iz simbioze, sažimanja i spajanja domorodačkih i pridošlih elemenata, ponikao je niz kulturnih grupa ovog vremena vezanih za razna područja Panonije, Balkana, a posebno naše zemlje. Krajnja etapa ovog više vekova dugog procesa, vreme kad se konačno donosi stabilizacija što se manifestuje i u odlikama izvesnih kulturnih grupa na teritoriji današnje Srbije, zapravo je već faza ranog bronzanog doba u užem smislu tot pojma.

Prelaznom periodu pripadaju na teritoriji današnje Srbije sledeće kulturne grupe: Tisapolgar i Bodrogkerestur grupa (Tiszapolgar i Bodrogke resztur), raširene posebno u Potisju i Banatu, ali čije elemente nalazimo čak i u zapadnoj Srbiji na Drini, u veoma

zanimljivim i još uvek nedovoljno objašnjenim nalazima iz Višesave kod Bajine Bašte; badenska grupa, raširena na celoj teritoriji Vojvodine u okviru svodih posebnih prostorno, a donekle i vremenski izdvojenih grupa kao badenske u užem smislu toga, čisto arheološkog pojma badensko-kostolačke grupe, kao posebne pojave vezane za podunavsko područje Srbije i današnje Vojvodine; konačno tzv. vučedolska grupa, čije elemente, kao i pojave badenske, nalazimo izmeću ostalog i u Šumadiji. U svim ovim slučajevima, bez ulaženja u detalje radi se van svake sumnje o kombinaciji ranijih, autohtonih i novih, pridošlih elemenata. Kako se sada sve pojave ove vrste, koje se, u okviru izložbe, povezuju u zatvorene određene celine, imaju i mogu objasniti, pri čemu se arheologija, već prema karakteru svoje dokumentacije prvenstveno ograničava na keramiku i njeno tumačenje ostaje, naravno, još uvek otvoren problem. Teritorijalno izdvajanje zasada je još uvek veoma teško. Uporedno s tim, u okviru raznih, izdvojenih grupa, pojavljuju se i izvesni utvrđeni oblici metalnih predmeta - bakarnih sekira. Njihova izrada vezana je, pre svega za određene centre metalurgije i za izvesne radionice. Iz ovakvih centara metalni objekti bili su rašireni u daleko šire područje.

Prva etapa, rano bronzano doba prema ranije fiksiranim stavovima, doba definitivne stabilizacije nastale iz sukoba i sažimanja domorodačkog i novog elementa, manifestuje se pojavom nekoliko lokalno izdvojenih kulturnih grupa sa njihovim jasno opredeljenim odlikama. Tako, u užem Pomoravlju, ovom periodu pripada kultura, obeležena od strane dosadašnjih istraživača kao Bubanj-Hum III. Ranije faze ove evolucije u centralnom Pomoravlju Bubanj-Hum I i II, vezuju se, bez sumnje za period prelaza iz neolitskog u metalno doba: njihovo praćenje pokazuje da se već tokom prelaznog perioda mora računati sa izvesnim pomeranjem domorodačkog stanovništva izvesnih delova donjeg Podunavlja, posebno iz današnje Oltenije, u pravcu juga. Ovo pomeranje, o tome ne može biti nikakve sumnje, objašnjava kako se u Pomoravlju, a zatim i dalje na jugu do Pelagonije, pa čak i do severne Tesalije i delova Albanije, može protumačiti pojava kulturnih elemenata kakvi se vezuju za grupe Krivodol-Salkuca, Bubanj- Hum I i II i u Makedoniji, na teritoriji Pelagonije, za grupu Suvodol- Šupljevac, kao i, posebno, u jugoistočnom području Albanije za fazu Malič (Maliq) II. U pitanju su prva pomeranja nastala pod pritiskom indoevropskih elemenata sa donjeg Dunava. Nasuprot tome u sistematskim, više godina vođenim, iskopavanjima na Bubnju kod Niša konstatovano je postojanje već opredeljene faze Bubanj-Hum III, okarakterisane intenzivnijim razvojem stočarstva (u slojevima ovog perioda postoji izvanredan porast životinjskih kostiju), a posebno pojavom tipičnih oblika sudova sa dve drške koji se, naročito vezuju za pojave kasne faze ranog bronzanog doba u Makedoniji, osobito u Pelagoniji i severozapadnom delu egejske Makedonije, kao i za pojave vezane za kulturnu etapu Malič III a-b u odgovarajućem delu Albanije. Vremenski, pomenute pojave odgovaraju epohi pre početka mikenske civilizacije sa njenim bogatim kneževskim grobovima tzv. "šaht"-grobovima (Schachtgraber). U kulturnoistorijskom smislu moguće je pomisliti na definitivnu stabilizaciju indoevropeiziranog stanovništva, koja je, kako smo već istakli, osnova daljeg razvoja i nastanka poznatih paleobalkanskih naroda.

Slična, uz sve moguće regionalne razlike, bila bi i evolucija u panonskom delu pomenute teritorije i zapadnoj Srbiji. U severnom delu Banata, području oko ušća Moriša, susrećemo, u ovo doba pojavu takozvane mokrinsko-perjamoške grupe, o čijem su

karakteru, nova iskopavanja u Mokrinu kod Kikinde pružila osobito zanimljive podatke. Sahrane su ovde još uvek u tradiciji onih tipičnih u neolitskoj epohi: ravni grobovi sa postavljanjem skeleta u zgrčenom stavu. Grupisanje grobova u određene manje celine, upućuje na izvesne rodovske ili porodične zajednice. U grnčariji, osnovni su oblici sudova sa jednom ili dve drške koje ne prelaze obod suda, kao i izuzetno siromaštvo u ornamentici. Oblici, a posebno tehnika izrade, upućuju na stare tradicije, metalni nalazi, grupisanje i raspored grobova na izvesne uticaje novih elemenata sa strane. Zanimljivo je, međutim, da u ovoj oblasti sahrana pod humkama, posebna karakteristika indoevropskih elemenata vezanih za stepske uticaje, ne dolazi do izražaja. Međutim, u nizu elemenata materijalne kulture mađarski arheolozi utvrdili su, s jedne strane nesumnjivi kulturni kontinuitet sa ranijim epohama, a sa druge strane izvesne pojave kao one u tzv. Šomođvar grupi (Somogyvar), koje upućuju na manifestacije materijalne kulture i pojave, u načinu sahranjivanja, što bez sumnje ukazuje, sahranom pod humkama, ne samo na vezu sa stepskim područjem, već posebno sa načinom sahrane u zapadnoj Srbiji (Belotić-Bela Crkva, Dragačevo). Sa ovim, konačno, dolazimo i do ocene, kulturno-istorijske, najranijih grobova pod humkama na teritoriji zapadne Srbije, u okviru grupe Belotić- Bela Crkva kojoj se nesumnjivo moraju pripisati i drugi nalazi ranog bronzanog doba ove oblasti. Način sahrane ovde je nesumnjivo vezan za novu pojavu sahrane pod humkama, pogrebni ritual koji sa sobom donose indoevropska stepska plemena. Pod ovim humkama sahranjivanje je vršeno u obliku skeletnih grobova pri čemu je grob muškarca, kao starešine porodične zajednice bio posebno istaknut (na primer, grob 24-25 u Beloj Crkvi - humka I, ili konstatacije učinjene u humci II nekropole u Beloj Crkvi). Sastav i konstrukcija ovih humki upućuju na tesne veze sa područjem ruskih stepa. Ovo, uostalom važi i za način sahranjivanja. Ali, pored skeletnih grobova sa sahranom u zgrčenom stavu i odavanjem posebnog poštovanja muškarcu, što upućuje na patrijarhalno uređenje ranih, indoevropskih stočara, nalazimo i sahrane sa spaljivanjem pokojnika, (na primer, Belotić, humka XII), gde su spaljeni ostaci, zajedno sa darovima a bez stavljanja spaljenih kostiju u sud-urnu bili ostavljeni na spalištu na kojem je spaljivanje bilo izvršeno. Od toga vremena nadalje, ovaj isti običaj, uz izvesne promene, možemo pratiti u celoj oblasti zapadne Srbije do rimske epohe, upravo do vremena kad ilirska etnička pripadnost stanovništva oblasti više ne podleže nikakvoj sumnji.

Tako, dakle, u ranoj fazi bronzanog doba, uz još uvek nedovoljnu diferencijaciju po određenim područjima, nalazimo, kako u oblicima materijalne kulture, tako i u drugim manifestacijama konstatovanim arheološkim putem osnove one stabilizacije bronzanog doba, koja u kasnijoj evoluciji pruža osnove daljeg etničkog razgraničenja na području starog Balkana. Nesigurnost ovih razgraničenja, ali, s druge strane i kulturno jedinstvo, uz sva lokalna odstupanja koja jasno proizlaze iz činjenica iznetih u ranijem izlaganju, potvrđuje, izmeću ostalog, i pojava, u Sremu i Slavoniji takozvane vinkovačke grupe, koja u detaljima ostaje još uvek nedovoljno poznata, no koja, po izvesnim oblicima materijalne kulture, posebno grnčarije, upućuje na tesne veze kako sa grupom Belotić-Bela Crkva u zapadnoj Srbiji i ilirskom području, tako i sa pojavama u Panoniji, gde, s druge strane pojava humki u Šomođvar grupi, takođe upućuje na kompleksnost problema koji istorijski valja obeležiti kao pitanje indoevropeizacije u rano bronzano doba. Ne manje značajni u tom pogledu bili bi i grobovi pod humkama u Vrbici u Olteniji, koji, danas je to nesumnjivo, pokazuju tesne veze sa pojavama u Beloj Crkvi i samim tim

doprinose daljem rešavanju pitanja indoevropeizacije u ranom bronzanom periodu u svim ovim krajevima od Karpata do zapadnog Balkana.

***

U sledećoj etapi, periodu razvijenog, srednjeg bronzanog doba koji, gotovo svuda i bez prekida kontinuiteta kulture prelazi u kasno bronzano doba, epohu kad se može računati sa stvorenim osnovama velike Egejske seobe, pojedina, geografski određena područja izdvajaju se već nešto jasnije. Kako se različite pojave materijalne kulture uprkos izvesnim pojavama dublje unutrašnje veze, a posebno prekoračenja većih zajednica i njihovih granica, imaju tumačiti sa stanovišta istorije, pokušaćemo da objasnimo kroz interpretaciju arheološkog materijala, koji za ove epohe predstavlja još uvek osnovni i glavni izvor. Tako se, u stvari, vraćamo na izvesne konstatacije zasnovane na ranijim arheološkim istraživanjima i na njihovu interpretaciju, u istorijskom smislu, onakvu kakva je bila data na Simpozijumu o teritorijalno i hronološkom razgraničenju Ilira u praistorijsko doba, u Sarajevu 1964. godine. Čini se da nova arheološka proučavanja nisu u osnovi izmenila tada izneta gledišta, već, naprotiv, da su pružila samo novu građu za njihovu potvrdu.

U području Pomoravlja susrećemo se, tokom ovog razdoblja sa nekoliko arheološki jasno izdvojenih kulturnih grupa. Takva je pre svega Slatinska grupa, koja svoje ime nosi po nalazištu u Donjoj Slatini kod Leskovca, gde su, iskopavanjima, njene odlike najpre mogle da budu jasnije utvrđene i opredeljene. Vremenski, ova se grupa vezuje za sam početak srednjeg bronzanog doba, što, opet, odgovara fazama A2/V1 hronološkog sistema Rajnekea. Njeno je postojanje za sada sa sigurnošću utvrđeno samo u južnom Pomoravlju. Nalazi koji joj pripadaju poznati su, sem iz same Donje Slatine, sa Gradca kod Zlokućana u blizini Leskovca i Velike Humske Čuke u Humu kod Niša. Položaj naselja po pravilu je dominantan, zgodan kako za odbranu, tako i za kontrolu svakog kretanja prirodnim saobraćajnicama kroz kotline, polja moravske doline: niško ili leskovačko. Kultura toga perioda još uvek je nedovoljno poznata, pre svega na osnovu keramičkog materijala. Tehnikom izrade - fakturom, a delom i načinom ukrašavanja - kose rebraste kanelure - grupa pokazuje veze sa bubanjsko-humskom u njenim fazama I i II. S druge strane, izvesni oblici kao konične zdele sa drškom koja prelazi preko oboda i završava se dugmastim ispupčenjem, ili veći sudovi sa širokim, zaravnjenim obodom, predstavljaju početak jedne duge kulturne evolucije u Pomoravlju, koja, možda, može da se veže za izvesne etape tzv. Černavoda kulture u Rumuniji čija je pojava zavisna od prodora novih ljudskih grupa sa donjeg Dunava prema Olteniji. Kulturni odnosi ovde su još uvek nedovoljno jasni. Dokle god ne bude moguće da se većim istraživanjima utvrdi karakter ove grupe sa svim njenim manifestacijama, ono će morati da se ostavi manje ili više otvoreno.

Mnogo zanimljivija u tom pogledu bila bi tzv. paraćinska grupa, raširena u celom području sliva Velike Morave, tako da njene pojave možemo pratiti čak i do doline Timoka (Pišura česma kod Zaječara). Grupa čija su zasada najvažnija nalazišta Gloždar u Paraćinu i Rutevac kod Aleksinca, poznata nam je isključivo iz grobalja-nekropola. Naselja ove grupe zasada nisu ni utvrđena, ni ispitana. Veoma značajan, međutim, je

način sahranjivanja u ovim nekropolama: u pitanju su grobovi sa urnama, gde su spaljeni ostaci pokojnika bili stavljani u sudove, urne, zajedno sa nizom drugih darova: manjih sudova, delom i metalnih predmeta, uglavnom nakita. Takođe su sudovi stavljani i pored urni. Ovim odlikama, paraćinska grupa se posebno vezuje za već ranije pomenuti široki balkansko-karpatski kulturni kompleks na celom prostoru od Stare planine do Karpata i u današnjoj Vojvodini. To opet, bez sumnje pokazuje, da ovo područje, u krajnjoj liniji, ne može da se poveže ni sa užom oblašću nastanka Tračana, niti pak Ilira, već najpre za onu oblast u kojoj se formiraju takozvana dako-mizijska plemena, na što je, uostalom, takođe ukazivano u arheološkoj literaturi. Time bi pretpostavka koju iznose lingvisti (V. Georgijev), o postojanju jedne posebne dako-mizijske jezičke grupe na Balkanu, mogla naći i svoju potvrdu, pogotovu kad se ima u vidu da baš ove teritorije Pomoravlja pripadaju oblasti Mezije, kako je ona i izdvojena kasnije, prilikom formiranja rimskih provincija na Balkanu. Što se pak tiče arheološkog materijala, treba posebno istaći, da keramika paraćinske grupe, pokazuje takođe izvesne veoma zanimljive odlike; sudovi sa jednom drškom sa dugmastim ispupčenjem, koja prelazi preko samog oboda, neposredni su nastavak pojava poznatih u slatinskoj grupi. Sudovi sa dve drške koje prelaze obod, nekada takođe sa takvim ispupčenjima, iako predstavljaju jednu od najtipičnijih pojava u celoj jugoistočnoj Evropi tokom bronzanog doba, imaju, opet, najbliže paralele u istočnoj Panoniji i Olteniji, pri čemu posebno valja ukazati na odgovarajuće oblike u tzv. Verbičoara (Verbicioara) grupi u Rumuniji. Zdele sa uvučenim obodom, u krajnjoj liniji, vode poreklo još iz bubanjsko-humske grupe u njenim fazama I-II. U vrlo oskudnom ukrašavanju sudova paraćinske grupe, kanelure se vezuju kako za slatinsku, tako i, možda njenim posredstvom, za raniju bubanjsko-humsku evoluciju. Urezani ukrasi, ornamenti, na sudovima, naročito izvijeni motivi izvedeni u obliku spirala povezanih meću sobom motivom u obliku slova M pokazuju vezu sa Verbičoara grupom. U celini, dakle, paraćinska grupa može se oceniti kao lokalna pojava u slivu Velike Morave, vezana, svojim osnovnim odlikama, kako za kulturni razvoj na ovom području, tako i za širu balkansko-karpatsku oblast a, samim tim, donekle i za razvoj odgovarajućih i istovremenih pojava u Panoniji, pogotovu u Banatu, o čemu će u daljem izlaganju još biti govora.

Veoma je zanimljiva, međutim, pojava da se na samom nalazištu Gloždar u Paraćinu nalaze i izvesni grobovi koji, sigurno, pripadaju već kasnom bronzanom dobu, periodu koji neposredno stoji u vezi sa Egejskom seobom. Ovu pojavu, na izložbi, ilustruje grob 1962-2 iz Paraćina. Mnogi oblici sudova koji se kao darovi nalaze u ovom grobu, kao oni sa uvučenim obodom i drškama preko oboda, zatim i ukrašavanje izvedeno kanelurama, upućuju na neposredno povezivanje sa paraćinskom grupom srednjeg bronzanog doba. Ali, oblik urne u koju su stavljene sagorele kosti pokojnika, sa visokim vratom i zaobljenim kanelovanim ramenom, kao i oblici drški i njihov raspored na ovoj urni, povezuju je nesumnjivo sa kasnijim vremenom, pojavom velikih polja sa urnama, bez humki, u Vojvodini, pre svega u Banatu. Tako se ovde, mora, bez ikakve sumnje računati sa jednom unutrašnjom evolucijom svakako bez prekida u sastavu stanovništva, od srednjeg do kasnog bronzanog doba i perioda prelaza u gvozdeno doba.

Kako se, uporedo s tim, u južnom Pomoravlju, razvija bronzano doba do kasne faze i perioda prelaza iz bronzanog u gvozdeno doba, nije još uvek dovoljno jasno. Posle

slatinske grupe, pojedini nalazi, kao urna iz Lapotinca sa svojim vertikalno bušenim drškama i urezanim ornamentima šrafiranih trouglova, upućuju, kako je to već pokazano u dosadašnjim arheološkim proučavanjima, na izvesne veze sa Makedonijom i tračkim kompleksom. Ali, tek sa kasnim bronzanim dobom, moguće je ovde izdvojiti jednu potpuno jasno oformljenu kulturnu grupu koja je ispitivana sistematskim iskopavanjima u Brzom Brodu kod Niša i u arheologiji obeležena imenom Medijana grupe (glavno nalazište u Brzom Brodu, u neposrednoj blizini rimske Medijane). Oblici grnčarije, sudovi sa uvučenim, na razne načine kanelovanim obodom, predstavljaju evoluciju starih oblika čije se tradicije mogu pratiti čak do vremena prelaza iz neolita u metalno doba i prodora ljudskih grupa iz Oltenije u naše Pomoravlje - do bubanjsko-humske grupe. Oblici sudova sa jednom drškom koja prelazi preko oboda i završava se metalnim ispupčenjem, forma koja tokom razvoja Medijana grupe doživljava izvesnu evoluciju, imaju svoje korene u staroj tradiciji bronzanog doba Pomoravlja, slatinskoj i paraćinskoj grupi. S druge strane, izvesne forme sudova najranije faze podsećaju i na oblike urni sa kraja paraćinskog perioda, dok i zdele sa obodom, i sudovi sa širokim, ravnim, često kanelovanim obodom, moraju da se vežu za sam kraj bronzanog doba i početak prelaza ka gvozdenom dobu u Panoniji i Posavini, na primer u Donjoj dolini. Njihova veza sa tzv. grupom Bajerdorf-Velatice (Baierdorf-Velatice) u alpskom području takođe upućuje na ovaj period, bronzano doba D po hronološkom sistemu Rajnekea, iako pojedini naši arheolozi pokušavaju da ih opredele u nešto kasnije vreme.

Daleko značajnija bila bi, međutim, dalja istorijska interpretacija Medijana grupe, kako je ona u našoj arheološkoj literaturi već predložena, a našla je i svoju potvrdu u novim, velikim sistematskim iskopavanjima Medijane pod rukovodstvom M. Garašanina u 1972. godini. Ovim iskopavanjima potvrđeno je, naime, da se u Medijana grupi sigurno mogu konstatovati, na osnovu stratigrafije izdvajanja slojeva, tri faze (Medijana I-III), pri čemu se materijal prve od njih osobito vezuje za pojave koje u Makedoniji prate rušenje starih naselja bronzanog doba, propraćeno nasilnim uništavanjem i spaljivanjem naselja na samom početku Egejske seobe. Otuda se može tvrditi da su u Egejskoj seobi učestvovala i plemena iz Pomoravlja, koja su, predstavljala jednu od njenih komponenata, naime, onu koja se kretala dolinom Morave i Vardara ka Grčkoj i mikenskom svetu, nasuprot drugoj iz Trakije i Dobrudže, koja je odigrala značajnu ulogu u rušenju Prijamove Troje, čiji pesnički refleks nalazimo u homerskim epovima. Važno je, takođe, da u Medijani, u vreme Egejske seobe, nema nikakvih tragova uništavanja naselja, niti prodora došljaka sa strane. Drugim rečima iz Pomoravlja su nesumnjivo krenule ka jugu grupe stanovnika ovih oblasti, privučene bogatstvom mikenskog sveta, svakako i pod pritiskom plemena sa strane, ali, kulturni razvoj u toj oblasti nije u vezi s tim imao velikih promena. Ovo su, dakle, arheološki podaci, koji umnogome doprinose rešavanju istorijskih problema ove toliko važne epohe, bacajući novu svetlost kako na značaj i ulogu ove balkanske oblasti, tako i na istorijske događaje i njihov tok u toj značajnoj epohi.

U dosadašnjem izlaganju pokušali smo da na osnovu arheološke rpabe pružimo i sliku evolucije Pomoravlja u toku bronzanog doba do vremena Egejske seobe. Ovo izlaganje bazira se na arheološkoj građi kojom do sada raspolažemo i njenoj interpretaciji u istorijskom smislu, koja, najzad, predstavlja i krajnji cilj i zadatak moderne arheologije, na koji je u našoj i stranoj arheologiji ponovljeno i u više mahova iskazano od strane

istraživača pojedinih područja (A. Benac, M. Garašanin, I. Nestor, V. Dumitrescu, M. Korkuti, F. Prendi, autor ovih redova i drugi). Namerno, pri tome nije govoreno o metalnim predmetima koji se, sa manje ili više sigurnosti mogu vezati za pojedine kulturne grupe o kojima je bilo govora. U tom pogledu, veoma je zanimljiva činjenica da ovi predmeti, velikim delom, predstavljaju tipične oblike metalurgije srednjeg bronzanog doba u srednjoj Evropi i Karpatima. Neki od tih oblika, kao igle sa glavom u obliku pečata (Petschaftkopfnadel) u paraćinskoj grupi vezani su za određeno vremensko razdoblje srednjeg bronzanog doba (Rajneke V2-S). U Medijani dosada nisu nađeni metalni predmeti, no pojava kalupa za njihovo livenje upućuje i na lokalnu metalurgiju. Na žalost, iz oštećenih kalupa otkrivenih prilikom iskopavanja 1972. godine ne može se doći do određenijih zaključaka o oblicima ovih predmeta. Posebno zanimljivu vrstu nalaza predstavljaju, međutim, velike grivne sa proširenim završecima, tzv. šakaste grivne, bogato ukrašene geometrijskim ornamentima a izvedene u tehnici livenja čija se rasprostranjenost uglavnom koncentriše oko planine Juhora i u donjem Pomoravlju. Van ovih oblasti grivne ove vrste nađene su samo u manjem broju u Banatu i u Pelagoniji (kod Bitolja). U ostavi bronzanih i zlatnih predmeta iz Truđevca kod Svetozareva, koja pripada početku srednjeg bronzanog doba, zastupljene su grivne ove vrste u primitivnoj formi. Sve ovo upućuje na činjenicu da je tokom bronzanog doba, Pomoravlje stajalo u tesnoj vezi razmene sa srednjom Evropom, no da je isto tako, verovatno, imalo i svoje lokalne radionice za izradu metalnih predmeta od kojih neki, kao grivne juhorskog tipa, predstavljaju lokalnu formu zlatarske veštine u tim krajevima.

***

Sa Pomoravljem, u kulturnom razvoju u bronzano doba, usko se vezuje i područje Kosova. Ova je veza razumljiva već kad se uzmu u obzir i mogućnosti prirodnih komunikacija, kao dolina Toplice, koja je u rimskom periodu bila korišćena kao prirodna trasa značajnog puta Niš-Lješ (Naissus-Lissus). S druge strane, nesumnjivo je da Kosovo već u to doba ima užih kulturnih, a svakako i etničkih veza sa zapadnobalkanskim ilirskim područjem. U današnjem stanju naših znanja o bronzanom dobu, na žalost je nemoguće o tome doneti potpuno siguran sud, niti pružiti jasnu sliku. Ipak je značajno da nalazi sa naselja bronzanog doba u Ljušti kod Kosovske Mitrovice i Gladnicama kod Prištine, upućuju na pojavu jedne kulture bronzanog doba veoma bliske Medijani, a sudeći po oblicima sudova u svojoj genezi i paraćinskoj, pa i ranijoj slatinskoj grupi. Urna otkrivena u Ljušti pokazuje, međutim, u svom obliku i ukrašavanju odlike koje je bliže vezuju za Panoniju, ali je nemoguće na osnovu ovog jednog, usamljenog nalaza o tom pitanju i tim kulturnim odnosima doneti određeniji sud.

Nasuprot tome, danas je potpuno sigurno da na Kosovu u bronzano doba, postoje i pojave koje se bliže vezuju za zapadnobalkanski kompleks. U tom smislu osobito upućuju nalazi iz grobova pod humkom u Rogovu. Ipak, način sahranjivanja koji je ovde konstatovan (postavljanje mrtvih na kameno ležište) nije do sada našao svoje analogije u drugim krajevima. Metalni predmeti iz jednog od rogovskih grobova: bronzane grivne sa krajevima proširenim u obliku pečata, kao i igla sa glavom u obliku pečata upućuju na srednje bronzano doba i na tipove predmeta koji se delom vezuju za srednju Evropu, no

donekle (grivne) i za zapadnobalkanske oblasti. Svakako će tek dalja iskopavanja i istraživanja u ovim krajevima omogućiti da se o tome stvori određeniji sud.

***

Kao i Pomoravlje, tako se i područje Vojvodine, dobrim delom usko povezuje sa balkansko-karpatskim kompleksom, iako se nalaze i izvesne pojave bliže vezane za ostala područja Panonije. Danas se, uglavnom, može ustanoviti u ovim krajevima postojanje dveju kulturnih grupa: vatinske, po glavnom nalazištu Vatinu kod Vršca i dubovačko-žutobrdske po nalazištima Dubovcu kod Kovina i Žutom Brdu u selu Vincima kod Golupca u Srbiji. Odmah u vezi sa tim treba podvući da se pojave ovih grupa mogu pratiti i u srpskom Podunavlju, na desnoj obali Dunava, u istom obliku kao i u Vojvodini, iako, međutim, uglavnom ne prodiru dalje ka jugu, u centralnu Srbiju i Pomoravlje. Pojave u zapadnoj Srbiji, koje u odlikama materijalne kulture pokazuju tesne veze sa Vojvodinom, iako se načinom sahranjivanja i drugim odlikama bliže vezuju za zapadnobalkanski kompleks, biće posebno tretirane u daljem izlaganju.

Vatinska grupa poznata je u arheologiji, kao izdvojena kulturna pojava, već od samog početka ovog veka. Njeni tipični oblici i manifestacije rasprostranjeni su u celoj Vojvodini, pri čemu se ipak, kao glavni centar mora oceniti oblast Banata, bliže Karpatima. U pitanju je tipična kultura srednjeg bronzanog doba, koja je, izmeću ostalog, ispitivana i u pojedinim naseljima, kao u Vatinu i Židovaru, gde su otkriveni i ostaci praistorijskih kuća četvrtastog oblika, građenih na površini zemlje. Daleko više, međutim, poznati su grobovi ove grupe. Njihov oblik i raspored odgovaraju uglavnom pojavama utvrđenim i u drugim područjima balkansko-karpatskog kompleksa, uključujući tu, uz razlike u oblicima i načinu ukrašavanja predmeta i pojave paraćinske grupe. Sahranjivanje je vršeno tako što su spaljeni ostaci kostiju stavljani u urne, pri čemu se u grobovima nalaze kao darovi, raspoređeni oko urne i razni drugi sudovi, dok su metalni predmeti uglavnom stavljani u urne. Ali, pored toga, postojalo je sigurno i sahranjivanje sa skeletima u opruženom stavu. Nema, međutim, nikakvih podataka o tome da bi se sahrane vršile pod humkama, onako kako je to utvrđeno u zapadnobalkanskoj oblasti. Očigledno se radi o ravnim grobovima, grupisanim u izdvojene manje celine, koje po svemu sudeći odgovaraju pojedinim porodicama ili rodovima.

Kao i u drugim kulturnim grupama bronzanog doba, tako i ovde osnovni elementi za utvrđivanje i praćenje odlika kulture čini grnčarija, keramika. U njenim oblicima često do izražaja dolazi imitiranje metalnih objekata, kako je naročito vidljivo na izvanrednom primerku suda sa dve drške koje prelaze preko oboda iz Omoljice kod Pančeva. Pored ovih, karakteristični su i sudovi sa jednom drškom koja prelazi obod, pehari na nozi, poklopci sa ukrštenim drškama, zatim urne, često sa cilindričnim vratom, zaobljenim ramenom i trakastim i bradavičastim drškama na trbuhu, raspoređenim u određene sisteme na način sličan onom koji se konstatuje i u Paraćinu posebno u grobu kasne paraćinske faze (1962-2). Nasuprot bogatstvu oblika, a osobito drški, tako se javljaju drške polumesečastog preseka, tzv. ansa lunata ili pak drške koje na gornjem delu imaju rožasta ispupčenja ili dodatke uvijene u obliku voluta. Ornamentika je ovde srazmerno siromašna. Široke, žlebljene, rebraste kanelure, postavljene koso i horizontalno, javljaju

se tek ponekad. Češći su urezani ornamenti izvedeni u obliku girlanda ili spiralno uvijenih vreža. Često su na urnama ovakvi ornamenti izvedeni utiskivanjem kanapa (šnur ornamentika). Ipak, u suštini, glavnu estetsku vrednost ove grnčarije čine skladni, oštro profilisani oblici kod kojih se podražavanje metalu ne može dovesti u sumnju. Skulptura, plastika, tako česta u neolitskom periodu, a koju ne susrećemo u grupama iz bronzanog doba Pomoravlja, ovde je nešto bolje zastupljena, osobito sudovima u obliku životinjskih figura iz Vatina, i poznatim sudom u obliku ptice iz Starčeva, gde je takođe otkriven grob kasne vatinske faze.

Vremenski u okviru vatinske grupe moguće je danas izdvojiti tri faze. Ovo je učinjeno uglavnom na osnovu razlika u materijalu pojedinih nalazišta i zatvorenih nalaza iz pojedinih grobova. Na poznatom nalazištu Židovaru kod Vršca postoje i jasno izdvojeni slojevi vatinske grupe i drugih kulturnih grupa metalnog doba, što će, nesumnjivo, kad materijal bude objavljen, takođe doprineti jasnijoj slici. Najstariju fazu vatinske grupe predstavlja tzv. pančevačko-omoljička po glavnim nalazištima u Pančevu i Omoljici. Ona se može staviti na sam početak srednjeg bronzanog doba (Rajneke bronza A2/B1) i okarakterisana je uglavnom sudovima sa jednom ili dve drške tipa ansa lunata, koji retko mogu imati već razvijenije oblike. U Pančevu, nađen je i jedan sudić na tri noge koji pripada tzv. Mađarovce grupi srednje Evrope, što takođe odgovara tome vremenu. Kasnija faza, vatinsko-vršačka, zapravo je klasična etapa vatinske grupe, kada su zastupljene razne tipične forme keramike kao i one koje se zadržavaju još od ranijeg doba. Inventar metalnih predmeta jednog groba iz samog Vatina, sa karakterističnom bronzanom sekirom i iglom sa glavom u obliku pečata dopušta vremensko izdvajanje ove faze. Najzad, velike nekropole sa urnama, ukrašenim često šnur ornamentima, kao što su Belegiš, Surčin, Ilandža, zatim i nekropola na Rospi-ćupriji u Beogradu pripadaju kraju srednjeg bronzanog doba. U ovom smislu upućuje i bronzana igla sa žljebljenom glavom iz jednog groba u Ilandži, koja predstavlja tipičnu formu bronzanog doba C po hronološkom sistemu Rajnekea. Ova faza nesumnjivo se produžuje i kasnije pa se mora računati sa neprekinutom evolucijom do u neposredno sledeću kulturnu fazu prelaza iz bronzanog u gvozdeno doba, kada se i na dalje zadržava sahrana u urnama, no ove dobijaju nešto drukčije karakteristike, naročito primenom kanelovanih ornamenata kao u grobu 1962-2 iz mlađe faze paraćinske grupe u Paraćinu ili iz groba 13 na Rospi ćupriji. Ovde je urna sa višim vratom, zaobljenim kanelovanim ramenom i drškama bila pokrivena zdelom čiji oblik nalazi najbližu analogiju u grobovima iz Dobrače kod Kragujevca koji takođe pripadaju kasnom bronzanom dobu i samom početku prelaska ka gvozdenom.

Teritorijalno, kako je već istaknuto, vatinska grupa sem Banata i srpskog Podunavlja, širi se i u Srem, gde je zastupljena u jednoj posebnoj varijanti. Datiranje ovih nalaza omogućeno je ostavama metalnih predmeta otkrivenim u Lovasu i Vukovaru, koje pripadaju srednjem bronzanom dobu. Posebno ćemo se vratiti u daljem izlaganju na zapadno-srpsku varijantu ove grupe.

Svojim karakterom vatinska se grupa nesumnjivo vezuje za balkansko-karpatski kompleks, okarakterisan nizom grupa koje su sa njom istovremeno i slične kako u načinu sahranjivanja, tako često i u karakteru i odlikama svog inventara. Takve su na primer,

grupe Otomani, Verbičoara ili Tej u Olteniji, Transilvaniji i Vlaškoj. Posebno zanimljiv u ovom pogledu je položaj zapadno-srpske varijante kojoj, uprkos uskoj povezanosti sa vatinskom grupom treba, po svemu sudeći, dati nešto drukčiju etničku interpretaciju.

Takođe u Banatu u srpskom Podunavlju, šireći se ka istoku i u podunavsku Olteniju i severozapadnu Bugarsku - oblast Vidina, rasprostranjena je dubovačko-žutobrdska grupa. Kulturno, ona se vezuje i za druge grupe okarakterisane osobito grnčarijom čiji su urezani ornamenti ispunjeni belom inkrustacijom (inkrustirana keramika). Takve su južnopanonska i zapadnopanonska inkrustirana keramika. U suštini se može reći da se radi o jednom istom kulturnom kompleksu u kojem se izdvajaju razne grupe ili varijante, od kojih je dubovačko-žutobrdska bez sumnje najbogatija. S druge strane i ovde postoje izvesne lokalne razlike i odstupanja, koja se, međutim, još uvek ne mogu u potpunosti sagledati. Grupa je uglavnom poznata iz grobnih nalaza, dok je o naseljima vrlo malo poznato. Najpotpunije ispitana nekropola u Korbovu, pokazuje sahranjivanje na način sličan onom u vatinskoj i drugim grupama sa poljima sa urnama bronzanog doba u panonskom i karpatskom području. Meću oblicima grnčarije karakteristične su urne sa visokim vratom, nekada stepenasto profilisane, takozvane etažne urne, sudovi sa jednom ili dve drške takođe često oštre profilacije, slični vatinskim razni oblici profilisanih zdela koje su često služile kao poklopci urni, zatim postolja od pečene zemlje, dvojni sudovi kakvi su poznati i iz vatinske i paraćinske grupe. Osobito značajno je izuzetno bogatstvo ornamentike sa nizom raznih motiva od kojih su neki, kao duguljasti ornament takozvanog grčkog meandra, tesno vezani i za kasniji fond motiva primenjivanih u grčkoj umetnosti. Posebno valja pomenuti i zvečke urađene u obliku ptice, kao i bogatstvo statueta, plastike, čime se dubrovačko žutobrdska grupa jasno izdvaja od drugih u bronzanom periodu. Među statuetama, naročito su tipične one sa širokom zvonastom suknjom. Predstava ljudske figure inače je jako uprošćena, ali bogata ornamentika ukazuje na prikazivanje metalnog nakita. Ovakve statuete poznate su sa niza nalazišta, kao što su Vršac, Korbovo, razni lokaliteti na Dunavu u nas, Krna u Olteniji, Novo Selo u Bugarskoj i drugi. Najpoznatiji, svakako i najlepši do sada poznati primerak, bio je kličevački idol, nađen u jednom grobu u Kličevcu kod Požarevca, koji je propao u Prvom svetskom ratu. Posebno značajne kultne predmete predstavljaju dvoja kolica od pečene zemlje koja su nađena u Dupljaji kod Vršca. Na kolicima koda vuku barske ptice prikazana je stojeća ljudska figura u odelu tipičnom za statuete ove grupe. Na primerku iz Narodnog muzeja u Beogradu, radi se o muškoj figuri obučenoj u ženske haljine. Ovakva predstava, nesumnjivo se povezuje sa mitom o delfijskom Apolonu koji boravi šest meseci u zemlji Hiperborejaca, dalekoj i maglom pokrivenoj oblasti koja u koncepcijama antike može da se veže za Panoniju i donje Podunavlje, da bi zatim narednih šest meseci proveo u osunčanom grčkom svetu, kod svetilišta u Delfima. Ako se, međutim, ovi podaci antičkog mita i arheologije dalje dovedu u vezu sa istorijskim podacima o najranijoj grčkoj istoriji i onim što nam u tom smislu pruža arheološka građa, vidi se da u Grčkoj, baš u periodu prelaza iz bronzanog u gvozdeno doba, ili, u smislu grčke istorije i mitologije u periodu vezanom manje ili više za epohu trojanskog rata, nalazimo niz pojava u materijalnoj kulturi (ornament meandra) u religijskim koncepcijama (kult delfijskog Apolona) a, konačno i drugde, što upućuje na tesnu povezanost sa balkanskim područjem. Ovde posebno treba istaći i činjenicu da su, u nekim grobovima na Keramejkosu kod Atine, nađeni, u vreme kad oblici više materijalne kulture grčkog sveta

protogeometrijskog i geometrijskog doba dolaze do punog izražaja, i oblici i predmeti koji, tehnikom izrade, formom i ukrašavanjem, stoje u najtešnjoj vezi sa dubovačko-žutobrdskom grupom. Moralo bi se, prema tome pretpostaviti, da su u toliko puta već pomenutoj Egejskoj seobi i nosioci ove kulturne grupe iz panonske, karpatske i donje podunavske oblasti igrali određenu ulogu. Vremenski položaj dubrovačko-žutobrdske grupe u okviru kulturnog razvoja jugoistočne Evrope u toku bronzanog doba ne podleže nikakvoj sumnji. Sigurno je da ona obuhvata razdoblje srednjeg pa i kasnog bronzanog doba (Rajnekeove faze A2/V1 do faze D). Veoma je zanimljivo da izvesne dubovačko-žutobrdske vrste predmeta nalazimo čak i u grobovima sa tipičnim formama urni prelaznog perioda ka gvozdenom dobu, onakvim kakvi su poznati iz Paraćina ili iz groba br. 13 u značajnoj nekropoli na Rospi ćupriji. Takav je slučaj u grobu br. 32 iz poznate nekropole u Kručen (Cruceni) u rumunskom Banatu. U istorijskom smislu ovo treba da znači da su elementi ove kulturne grupe, koji su nastali već tokom bronzanog doba, nadživeli ovaj period tako da se mogu, makar i delimično, pratiti u kasnijoj kulturnoj evoluciji. Nasuprot tome, nejasno je kakav je ovde odnos prema već ranije obrađenoj vatinskoj grupi. Kulturno i istorijski teško je pretpostaviti da su pojave, bez obzira koliko su one međusobno slične mogle kroz nekoliko vekova da se razvijaju uporedo na jednoj istoj, užoj teritoriji, i to tako da bi u neposrednoj blizini, na odstojanju od jedva nekoliko kilometara, uporedo i istovremeno, uz puno izdvajanje posebnih odlika materijalne kulture mogle živeti dve različite kulturne grupe (vatinska i dubovačko-žutobrdska). Arheologija, svojim dosadašnjim istraživanjima pruža u tom smislu sigurne podatke. Istorijski, međutim, ove je podatke nemoguće objasniti. Očigledno je da se još uvek radi o nedovoljnom naučnom saznanju i da će tek buduća sistematska, u prvom redu arheološka istraživanja moći da u ovom smislu pruže koliko-toliko zadovoljavajuće rešenje.

***

Po svom geomorfološkom položaju, a konačno i po karakteru svoje kulture iz ove oblasti se nesumnjivo odvaja područje zapadne Srbije. U dosadašnjem izlaganju, u više mahova je istaknuto da se po oblicima i odlikama pokretnog inventara te kulture ova oblast nesumnjivo mora uže povezati sa vatinskom grupom, to jest sa panonskim i u krajnjoj liniji balkansko-karpatskim područjem. S druge strane, imajući u vidu običaje sahranjivanja, čiji je izraz u etničkom smislu posebno odlučujući, ovo se područje mora povezati za Bosnu i dalje za evoluciju zapadnog dela Balkanskog poluostrva u celini gde na osnovi nastaloj simbiozom indoevropskih stepskih nomada i domorodačkog stanovništva, dolazi do stvaranja preduslova za dalji razvoj ilirskih plemena.

U takvoj, arheološki nedovoljno jasnoj situaciji, nužno je vratiti se, pre svega, na arheološke podatke da bi se tek potom, na toj osnovi, pokušalo pristupiti rešavanju istorijskih problema u širem smislu. Za zapadnosrpsku varijantu vatinske grupe, raširenu u celom području zapadne Srbije, kao oblik naselja, izgleda da su karakteristična utvrđenja na dominantnim položajima, takozvane gradine, čija se tradicija u ovim oblastima, uz razumljivo unutrašnju evoluciju kroz razne etape praistorije, održava do perioda gvozdenog doba i epohe kada, sa mnogo više sigurnosti možemo govoriti o nastajanju i postojanju ilirskih plemena. Na žalost, arheološka proučavanja još uvek su

nedovoljna da bi se, na osnovu ove vrste izvorne građe, mogla sa sigurnošću pratiti ova duga evolucija koja vremenski obuhvata više stoleća. Na nalazištu u Ljuljacima kod Kragujevca, gde je konstatovano postojanje ovakve gradine i gde arheološka građa, iako nedovoljno razvrstana na osnovu modernih metoda istraživanja, bar u svojim tipovima upućuje na nekoliko faza, izgleda da je pomenuta varijanta vatinske grupe zastupljena u nekoliko svojih etapa. Izgleda takođe da bi ovde sistematskim iskopavanjima bilo moguće sa odgovarajućom sigurnošću izdvojiti zgrade i delove naselja raznih faza. Na žalost, u tom smislu nije gotovo još ništa učinjeno, te ovaj problem mora zasada biti ocenjen kao otvoren i nerešen. U načinu sahranjivanja u ovoj grupi osobito je karakteristična pojava grobova pod humkama. Postojanje nekropola ove vrste, vezanih za bronzano doba, poznato je već od kraja prošlog veka, blagodareći pre svega iskopavanjima vršenim na čitavom nizu nalazišta-nekropola u području Valjeva, Loznice i u Dragačevu u okolini Čačka. Tek u poslednje dve decenije sistematska iskopavanja na pojedinim nekropolama, osobito u Belotiću i Beloj Crkvi, zatim, donekle u okolini Čačka, pružila su u tom smislu nove i potpunije podatke.

Nesumnjivo je, da je u ovo vreme sahrana po pravilu vršena pod humkama, u okviru manjih ili većih nekropola, koje verovatno čine groblja pojedinih porodičnih ili rodovskih zajednica. Gde su se uz te nekropole nalazila njihova naselja zasada je još uvek nejasno. Sva nastojanja da se prilikom iskopavanja na humkama pojedinih nekropola pronađu i ostaci odgovarajućih naseobina ostala su do sada bez rezultata. Znači li to da su ta naselja bila sastavljena isključivo od koliba građenih od tako prolaznog materijala da o njemu nije ostalo nikakvog traga, što, s obzirom na visoku tehniku arheoloških iskopavanja koja se danas primenjuje kako u Jugoslaviji, tako i u susednim zemljama izgleda malo verovatno? Ili, pak, da se radilo o provizornim, letnjim nastambama na "bačijama", možda pod šatorima, o čemu nije ostalo, pogotovu s obzirom na karakter zemljišta nikakvih vidljivih arheoloških tragova? To je pitanje koje dosada arheolozi nisu sebi postavili a koje, čini nam se, može da pruži izvesne osnove za dalje rešavanje tog problema. U samim humkama, sahranjivanje je vršeno prema dva osnovna principa, kako su oni već konstatovani u rano bronzano doba u okviru grupe Belotić - Bela Crkva: spaljivanjem i sahranjivanjem pokojnika. Konstrukcija i izgled humki pri tome ne pokazuju velikih razlika: pored običnih humki, jednostavno nasutih od zemlje, postoje i takve, veoma tipične, na čijoj se periferiji nalazi poseban od kamena izgrađen venac. Nasuprot tome, u grobovima sa spaljivanjem nesumnjivo je postojanje izvesnih novih momenata: sada se, po pravilu, u središnjem delu humke, nalazi kameno jezgro, nastalo nabacivanjem blokova kamena u obliku kupe, ispod kojeg je postavljen sud, urna, u kojem se nalaze spaljeni ostaci pokojnika. Uz to se u samom sudu ili pored njega nalaze i drugi grobni darovi, kao manji keramički sudovi ili razni metalni predmeti, uglavnom nakit koji je pokojnika pratio u grob, takođe nakit od ćilibara. Uporedo s tim, istovremeno, kako to pokazuje karakter grobnog inventara pojavljuju se, kao i u ranijem periodu, u grupi Belotić - Bela Crkva, skeletni grobovi: ovde je pokojnik bio postavljen na zemlju, po pravilu u opruženom a ne više u zgrčenom stavu kao u ranijem vremenu. Nekad je, ovako postavljeno telo bilo ograđeno nekom vrstom kovčega od kamena, kao na primer, u središnjem grobu humke br. 14 u Belotiću. Na sličan način bio je opružen i skelet u centralnom grobu humke br. 19 u ovoj nekropoli, koji je, inače, od posebnog značaja za određivanje i praćenje unutrašnje evolucije kulture bronzanog doba u ovim

krajevima. U nekim slučajevima moguće je, na osnovu sigurnih arheoloških zapažanja, doći i do daljih zanimljivih zaključaka. Tako, u humci br. 16 postoji urna sa ostacima pokojnika, brižljivo sakupljenim u urnu. Sama humka postavljena je na spalište na kojem je bilo izvršeno spaljivanje pokojnika, a čiji se ostaci jasno izdvajaju ostacima pečene zemlje i pepela. Ispod spališta, na kojem je urna bila postavljena u naročitu kamenu konstrukciju, otkriven je skeletni grob, tako da je potpuno jasno da spalište nije bilo probijano u vezi sa njegovim postavljanjem, Grob je, prema tome, postojao pre izvršenja spaljivanja i sakupljanja u urnu ostataka spaljenog pokojnika. U ovom grobu nađen je i sud koji svojim tipom u potpunosti odgovara izvesnim drugim nalazima nekropole u Belotiću. Otuda se može pretpostaviti da je ova skeletna sahrana izvršena pred postavljanje pomenutog groba sa urnom, te da se, verovatno radi o prinošenju ljudske žrtve.

Koliko se na osnovu dosadašnjih iskopavanja može zaključiti, postoje i neke lokalne, uže regionalne razlike u načinu sahranjivanja koje se bar zasada ne mogu izdvojiti kao šira, opštija pravila. Tako, u nekropoli pod humkama u Dobrači, u jednoj iskopanoj humci, grobovi sa urnama pojavljuju se u vidu dva pravilna kovčega, građena od kamenih ploča, Ispred ovih kovčega u kojima su se nalazile same urne, postavljeni su sudovi koji čine sastavni deo grobnog inventara. Na jednom od kovčega na bočnoj strani poklopne ploče urezani su znaci koji, možda, mogu da se protumače kao neka vrsta primitivnog pisma.

U arheološkom materijalu zapadnosrpske varijante vatinske grupe, osnovnu, najtipičniju pojavu predstavlja grnčarija-keramika. Pored tipičnih urni, zdele, sudovi sa dve drške koji nekada imaju oštru profilaciju, a po pravilu drške koje prelaze preko oboda i završavaju se dugmastim ispupčenjem, zatim dvojni sudovi, kao i karakteristični urezani i kanelovani ornamenti, usko se vezuju za tipične oblike vatinske grupe. Ipak, osnovnu karakteristiku predstavlja znatno primitivniji i grublji način izvođenja, neveštija i nezgrapnija tehnika izrade. Ovo upućuje, uprkos sigurnoj vezi sa vatinskom grupom, na lokalnu izradu ove grnčarije, nezavisnu od bilo kakvog stalnog, neposrednog dodira, sem u samoj početnoj fazi nastanka.

Da je zapadnosrpska varijanta vatinske grupe postojala i živela kroz srazmerno dugo vremensko razdoblje, svakako kroz celo srednje i do u kasno bronzano doba, pokazuje i metalni inventar pojedinih grobova. Tako inventar groba sa urnom u kamenom kovčegu iz humke III nekropole u Beloj Crkvi, pogotovu ukrasna ploča sa trnom, upućuje na srednje bronzano doba. Istom vremenu ima se pripisati i kratak mač sa jezičkom iz groba pod humkom u Joševi, nađen zajedno sa tipičnom vatinskom keramikom koja se, prema svom karakteru ima vezati za vatinsko-vršačku fazu u Banatu. Velike igle sa pločastom glavom i nešto proširenim gornjim delom, ukrašene geometrijskim ornamentima, predstavljaju jednu od lokalnih karakteristika nekropola zapadne Srbije u srednje bronzano doba. Posebno zanimljiv bio bi, međutim, metalni inventar centralnog groba humke 19 u Belotiću. Grivne elipsastog oblika sa naspramnim krajevima, koje potiču iz tog groba, predstavljaju preteče poznatih oblika grivni tipa Gučevo-Barajevo-Jajčić, koje su početkom perioda prelaza iz bronzanog u gvozdeno doba (Rajneke bronzano doba B - halštat A1), tipične gotovo svuda u metalnim nalazima, ostavama, a možda i u grobovima pod humkama Srbije. Što se tiče velike igle u obliku vretena, čija se forma najpre

pojavljuje krajem srednjeg bronzanog doba (Rajneke bronzano doba C), njene prevelike, neprirodne dimenzije (dužina 117,5 cm) - možda se radi o oznaci dostojanstva, predstavljaju tipičnu pojavu u širem području Evrope na kraju bronzanog doba i na samom početku perioda prelaza u gvozdeno doba. Da ovakve pojave u Belotiću nisu niti usamljene, niti slučajne, pokazuju slični nalazi iz Ročevića kod Zvornika, gde nalazi iz grobova pod humkama imaju i inače veoma usku vezu sa nalazima iz nekropole u Belotiću. Najzad, u već pomenutoj humci u Dobrači u jednom od grobova, u kičmenom pršljenu, nađena je bronzana strelica sa trnom, oružje koje je svakako ovde sahranjenom pokojniku, zadalo smrtnu ranu. I oblik ove strelice pripada kasnom bronzanom dobu i samom početku perioda prelaza u gvozdeno doba.

Karakter grnčarije zapadnosrpske varijante vatinske grupe, upućuje na najuže veze sa ovom grupom u Vojvodini o čijoj je raširenosti tokom srednjeg i kasnog bronzanog doba u ovim krajevima već bilo dovoljno govora u ranijem izlaganju. Metalni inventar koji se vremenski daje rasporediti na nekoliko etapa, pokazuje i ovde, u prvom redu uže veze sa industrijom bronze u srednjoevropskoj i karpatskoj oblasti. Po svemu tome, ovi nalazi mogli bi se, dakle, bez teškoća uvrstiti u celinu kojoj pripada i vatinska grupa, to jest u balkansko-karpatski kompleks bronzanog doba. Bitnu razliku, međutim, predstavlja ovde način sahranjivanja pod humkama. Vezan za tradicije koje se u ovim krajevima mogu pratiti već od ranog bronzanog doba, za oblike sahrane koje u raznim varijantama nalazimo tokom bronzanog doba na celom području zapadnog Balkana i dalje ka jugu čak do Maratona, za pojave koje se bez prekida u zapadnobalkanskom području mogu pratiti i tokom gvozdenog doba kada, sigurno u ovim krajevima dolazi do formiranja i punog razvoja ilirskog etničkog življa, ovi oblici sahrane ukazuju na drukčiju evoluciju nego u južnoj Panoniji. Pri tome se ne sme zaboraviti da su običaji sahranjivanja, kako je to u arheološkoj literaturi već istaknuto, bili i ostali uvek veoma konzervativni: oni prema tome pružaju daleko više mogućnosti etničke interpretacije, nego što je to slučaj sa pokretnim inventarom materijalne kulture, koji se u datom momentu lakše može preuzeti i adaptirati lokalnim formama i izradi. Otuda nam, pogotovu ako se ima u vidu neprekinuti kontinuitet kulturnog razvoja u zapadnom delu Balkanskog poluostrva, izgleda jasno da se ovde već može računati sa indoevropeiziranim stanovništvom koje predstavlja osnov za dalje formiranje Ilira, koji nastaju u daljem procesu pregrupisavanja, asimilacije i sažimanja etničkih elemenata na zapadnom delu Poluostrva u vreme velike Egejske seobe, na prelazu iz bronzanog u gvozdeno doba posle 1200. godina pre nove ere.

***

U ovom izlaganju prikazana je, prema danas raspoloživom arheološkom materijalu, slika bronzanog doba i njegovog razvoja u toku nekoliko vekova koji odgovaraju i kulturnoj i hronološkoj podeli ove značajne etape praistorije. Izdvajanje u pojedine kulturne oblasti, zavisno dobrim delom i od geografskog i topografskog karaktera zemlje, pokazuje i osnove za dalje izdvajanje iz pisanih izvora poznatih paleobalkanskih naroda. Veoma je značajno pri tome da se tokom celog bronzanog doba može pratiti neprekinut kulturni razvoj, kontinuitet koji se produžuje i u narednu etapu prelaza iz bronzanog u gvozdeno doba. Ova se povezanost manifestuje kod svih kulturnih grupa, čak i dubovačko-

žutobrdske, koju u Olteniji i južnoj Vojvodini, sleduju nove grupe, kao ona poznata pod imenom Insula Banului u Olteniji, a kasnije Basarabi grupa u ovim krajevima i Transilvaniji (uporedi i neke nalaze iz Saraoraca kod Smedereva), dok se u Trakiji u to doba pojavljuje nova, Pšeničevo grupa koja je održavala uske veze sa stanovništvom srednjeg Pomoravlja, sa takozvanom Medijana grupom. I, takođe, može se konstatovati da je stanovništvo koje u ovo doba živi na teritoriji današnje Srbije u određenim kulturnim grupama, učestvovalo, makar i delimično u velikim pomeranjima Egejske seobe. Tako se bronzano doba ocrtava kao jedna značajna etapa u procesu formiranja starobalkanskih naroda, njihovoj etnogenezi, i u istorijskim događajima koji su utisnuli svoj pečat kasnijoj, u užem smislu reči, istorijskoj evoluciji starog Balkana. O svemu tome, arheologija, svojim sredstvima i izvorima, prva je pozvana da pruži onu građu na kojoj se zasniva i istorijska interpretacija. Dosada, nije posvećivana dovoljna pažnja afirmisanju, isticanju i vrednovanju ove značajne etape najstarije istorije jugoistočne Evrope u širim okvirima, van najužeg zainteresovanog kruga stručnjaka. Cilj ove izložbe bio je da tu prazninu, koliko-toliko popuni i da o ovoj nedovoljno poznatoj epohi pruži potpuniju i jasniju sliku. Bićemo zadovoljni ako izložba i ovaj, kratki, sintetički propratni tekst, doprinesu ostvarenju tog zadatka naše arheologije.

Dr Draga Garašanin