NAJNOVIJI BASARIN ROMAN DONOSI NAM SARKASTIČNO - IRONIČNU SAGU O PROKLETSTVU SRPSKOG NARODA...

Obuhvatajući period od Prvog srpskog ustanka do današnjih dana. Prikazivanjem najznačajnijih ličnosti tog perioda (od Karađorđa, Vuka Stefanovića Karadžića, Napoleona, Miloša Obrenovića, preko Nikole Pašića, D. D. Apisa, pa sve do Dobrice Ćosića, Đilasa, Miloševića, Koštunice, Đinđića i Tadića) i karikiranjem njihovih usuda i sudbina, Basara nam na lucidan način nudi katkad dramatično bolne, a katkad urnebesno duhovite odgovore na pitanje zašto smo ovakvi kakvi smo, kako se to vidimo mi, a kako nas vide drugi, zašto nas Evropa i svet neće iako više od tri veka sanjamo taj isti san...

Basara će vas naterati da se nasmejete kolektivnoj srpskoj i svojoj ličnoj tragediji... I da se dobro zamislite šta uraditi sa svojim životom u ovoj i ovakvoj Srbiji, viševekovnoj Zemlji Dembeliji... 

Nova knjiga Svetislava Basare "Početak bune protiv dahija"Svetislav Basara je književno ime koje ima moć da privuče pažnju najšire publike, a

svaka njegova nova knjiga se dočekuje kao kulturni događaj, kako je danas rečeno

na predstavljanju novog romana "Početak bune protiv dahija", u promotivnom centru

Grafičkog ateljea "Dereta"

Knjigu je kao urednik potpisao književnik Zoran Bognar koji je podsetio da je ovaj izdavac prethodno

štampao "Na gralovom tragu" koji će biti predstavljen na predstojećem Sajmu knjiga.

O novoj knjizi, koju je autor označio kao "sotija" (lakrdija, satirična pozorišna predstava nastala u 15.

veku u Francuskoj), Bognar je kazao da pokazuje u punom sjaju Basarinu sposobnost da se smeje

na sopstveni račun, da samo na njemu svojstven način piše sagu o vekovnom prokletstvu Srba da

sve rade u korist sopstvene štete.

Knjiga obuhvata period od Prvog srpskog ustanka (naslov je uzet od pesme mitskog slepog pesnika

Filipa Višnjića) i seže do naših dana i, kako su pokazali najnoivji događaji ostaje otvorena, naglasio

je Bognar. "Basara govori o ličnostima koje su bile glavni akteri srpskih nedaća i to na urnebesan

način, koji je bolan jer je istinit", kazao je Bognar.

On je skrenuo pažnju na autorovo dosledno ilustrovanje srpske težnje da naš narod neko "primi pod

svoje" po cenu da nosimo "usoljene glave u Istanbul", što je metafora za srpsku spremnost da idu na

poklonjenje moćnicima.

"On nam nudi, katkad dramatično bolne, katkad urnebesno duhovite odgovore na pitanja zašto smo

ovakvi kakvi smo, kako vidimo sami sebe, a kako nas vide drugi, zašto nas Evgropa i svet neće iako

više od tri veka sanjamo taj isti san", kazao je Bognar i preporučio knjigu ne samo brojnim

ljubiteljima Basarine proze već i političarima i istoričarima.

Basara je kazao da je o svemu što se može naći u romanu pisao u člancima i esejima, ali je sada

začinio dozom fikcije.

Ostaje činjenica da srpske poliitčke elite već više od jednog veka drže narod u mitološkoj opijenosti

jer tako je najlakše ostati na vlasti i izbeći nužne promene da bi zaista postali slobodni, rekao je

Basara.

Svet stvoren u knjigama - odnos prema istoriji i vremenu u poslednjem Basarinom romanu, Početak

bune protiv dahija

 

Svetislav Basara (Foto: Tomislav Janjić/Politika)

U vremenu kada se na svetskoj književnoj sceni pričaju priče o alternativnoj istoriji i mešaju stvarni i

nestvarni likovi, mi našu fiktivnu istoriju doživljavamo iz dana u dan. Postmodernistička književnost (i

dalje aktuelna) retko ubira pisce sa velikim P. Uglavnom su to „copywriter-i“ koji ili uspešno slenguju

jednu ideju ili prave triler scenarije, koje su prinuđeni da pretvore u knjige. Mešanje istorije i fikcije

postalo je moda, međutim retki su ti koju su uspeli da ova dva suprotna elementa pomešaju kako

valja. Većina posegne za informacijama sa interneta, pa ispadnu glupi, neobrazovani ili

najjednostavnije netalentovani. U našoj književnosti malo je onih koji su ostali verni vremenu u

kojem žive, a koji poštuju prošlost i, u Eliotovskom smislu, uklapaju se u tradiciju. 

Svetislav Basara poznat je široj publici po romanu Uspon i pad Parkinsonove bolesti za koji je

dobio NIN-ovu nagradu 2006. godine. Međutim, kako sve kod nas dolazi sa zakašnjenjem, tako je i

ova nagrada (najprestižnija za širu publiku) dodeljena Basari za odličan roman, ali ne i najbolji. Bez

sumnje se može tvrditi da je Basarnino najbolje delo, Fama o biciklistima, nastalo dvadeset godina

ranije i, po mnogim mišljenjima, nepravedno nenagrađeno. Fama o biciklistima sadrži mnoge teme

i motive kojima je Basara „opsednut“ i koji se javljaju u svakom njegovom delu u određenoj varijaciji i

intenzitetu. Tako se u poslednjem romanu Početak bune protiv dahija može uočiti razrada ideja

prisutnih u Basarinom opusu koje ga čine autentičnim postmodernističkim piscem. 

Početak bune protiv dahija objavila je Dereta koja je ponosno stavila veto na sva Basarina dela.

Roman se bavi našom kulturom i istorijom od kraja vladavine Otomanske imperije do danas. Ipak,

kontinuitet u romanu, kao i tematski tok u delu narušeni su čestim flash backovima i fash

forwardima, kao i upadicama autora ili montažom realnih i fiktivnih dokumenata. Tokom romana

može se zapravo napraviti nekoliko tematskih podela: prvi deo romana bavi se oslobođenjem Srbije

od Turaka, vladom Karađorđa i Obrenovića, a kroz sve to nas vodi glavni lik romana, gazda Uzun

Avakumović. Njegov lik provlači se dalje kroz roman prateći njegovog praunuka, hibrida flore i faune,

Aksentija, da bi odjednom usledio jaz i pisac potpuno neočekivano prešao na lik i delo fiktivnog

čoveka Gojislava Lojanice. Poslednji segment koji se bavi savremenim dešavanjima u našoj državi

ne samo da odudara od stabla porodice Avakumović, već dobija primesu ličnog i stoga odbojnog.

U našoj tradiciji, istorija i umetnost se prepliću. Konkretno, mi smo

svoju istoriju saznavali iz narodnih pesama (usmene književnosti), a

samu tradiciju smo dobili onog trenutka kada su te pesme zapisane.

Paradoks otkrivanja istorije kroz književnost prati našu tradiciju do

danas, pa se i u ovom romanu istorija bolje vidi kroz delo nego

realno. Pored odnosa zbilje i mašte, postmodernizam je uglavnom

neke starije pojmove samo imenovao i razvrstao, pa smo dobili čitav

pregršt pojmova koji naznačavaju relaciju jednog teksta sa drugim,

poput hipertekst, intertekst, metatekst i sl. Tako i Početak bune

protiv dahija u samom naslovu komunicira sa narodnom pesmom

koju je Vuk zapisao od slepog pevača Filipa Višnjića. Dakle, roman,

kao umetnička vrsta, je sam komentar na drugo umetničko delo –

Višnjićevu pesmu. Takođe, taj komentar sastoji se u kompletnoj

strukturi romana, a njegovu suštinu čini druga strana pesme. 

„Bože, mili, čuda velikoga!“ na početku romana i „I pročaja“ kao njegova završnica daje romanu

celinu, ali se zato sadržaj unutar njega, i sam u vezi sa pesmom, vidi kao druga, tragikomična verzija

istorije i tradicije. Basarine dahije ne odnose se na samu pesmu, već su one simbol za političku i

društvenu scenu u Srbiji od odlaska Turaka do danas. Parodirajuči Višnjićevu pesmu, Basara

ogoljava dahije („vođe janičara u Beogradskom pašaluku“) i svodi njihovo značenje na svaki vid

vlasti koji nastaje na našoj teritoriji posle Prvog srpskog ustanka. Basara pripoveda kako pesma

nastaje pre samog događaja i kako ona, kao takva, određuje dalji tok zbovanja. Iza toga,pisac govori

o „srpskom junaštvu“ kroz odsecanju turskih glava, o srpskoj veri i vaskrsavanju popova iz mrtvih, o

srpskom vojevanju toliko da i dan danas imamo naviku da šaljemo višak turskih glava sultanu u

Stambol, naravno usoljene. 

O srpskoj tradiciji i istoriji, po modelu hipertekstualnosti, Basara se poziva na Rankeovo

istoriografsko delo Srpska revolucija koje parodira unoseći u nju elemente žargonskog i lokalnog. Sa

druge strane, tu je proročanstvo Nerođenih istoriografa, lažnih likova, koji svojim delom opet

određuju istorijski tok. Koliko se istorija menja od početka romana ka kraju, toliko i Basarin jezik

metamorfozira zajedno sa srpskom državom. U početku jezik je umrljan orijentalnim frazama da bi

vaskrsao u mešavinu starog i savremenog jezika. Naravno, Basara izražava i svoj odnos prema

Vuku Stefanoviću Karadžiću i njegovoj reformi, koja se sastoji od skrnavljenja prethodne (crkvene)

tradicije i krađe slova od Save Mrkalja. Vukova reforma do tada nepoznata, učiniće i ono malo ljudi

koji su u to vreme bili pismeni, nepismenim. A tako je i danas. Ipak, i pisac je uspeo da se osveti

Vuku tako što je svojim likovima dao da njegov Rečnik upotrebe kao cigaret-papir.

Sa promocije u KC "Grad" (foto: KCG)

Mnogi čitaoci poistovećuju Basarinu ličnost sa njegovim delom i često imaju otpor pri čitanju

njegovih dela. To je sasvim opravdano, naročito sa tačke shvatanja umetnika čiji se lik projektuje u

delo. Donekle se tako dogodilo u Basarinom poslednjem romanu, ali s razlogom. Pisac se okreće ka

savremenoj politici koristeći pseudonime kako bi se donekle udaljio od svog mišljenja. Isto tako, neki

od tih živih ljudi dobili su određenje sposobnosti metamorfoze iz loja u ljudski oblik, krvne grupe C

koji su čak dospeli u Centar za paranormalna i parapsihološka istraživanja u Novosimbirsku.

Njihovelan vital ne prestaje da progoni srpsku scenu i stavlja je u goru poziociju nego za vreme

Turaka. Ipak, ne može se poreći da su dešavanja iz poslednjih dvadesetak godina previše blizu da

bismo zauzeli ironičan stav prema njima i zbog čega nam oni u romanu i smetaju. 

Pored naših narodnih običaja koji su se ukorenili u našu tradiciju do danas i koji dosta govore o

nama, Basara se poigrao i sa tuđim motivima poput Faustovog potpisivanja ugovora sa đavolom. Taj

motiv postoji na dva mesta u romanu, čime pisac naglašava mračnu stranu našeg karaktera i

zagarantovanu večnost u izobličenom delanju. U prvom delu romana, ovaj motiv kao i svi ostali

imaju komičan karakter da bi se na kraju zajedno sa ostalim motivima petvorio u izopačenost. 

U odnosu na čuvenu Famu o biciklistima, Početak bune protiv dahija u sebi sadrži karakter

lokalnog. Bez obzira na to što Fama ima obličje nadnacionalnog i širokog, oba ova romana u sebi

nose isto shvatanje istorije kao toka na koji se može uticati i da se ona nikada do kraja ne može

spoznati. Sa istorijom kao hronološkim sledom povezano je Basarino shvatanje vremena

iz Fame gde se vreme i ljudski događaji razlikuju. Vreme postaje odlika savremenog društva koje

donosi dokolicu i remeti normalan ljudski život. Vreme Dahija slično je sa vremenom Fame. Dok

junaci Fame teže da zaustave vreme i svedu ga na svoj lični doživljaj, u Dahijama vreme je stalo i

naš je doživljaj to da od kad su Turci otišli zapravo se ništa nije promenilo. 

Osobađanje Srbije koje je započeto u narodnoj pesmi, u romanu se pretvara u dugačak proces koji i

dalje traje. Ovaj novi Početak bune protiv dahija bavi se nekim novim dahijama, strašnijim od onih

iz pesme, ali donekle sličnim jedni drugima. Ipak, koliko god Basara pokušao da utiče na naše

političko mišljenje treba se zadržati na tome da je ovo sve fikcija. Kao što Albahari u svom tekstu

o Fami o biciklistima kaže: „..pisanje je, pre svega, naša reakcija na već napisano, ne na stvarni

svet, nego na svet stvoren u knjigama“.