Слободан Ж . М арковић

Београд

СЕЋА ЊЕ Н А ДЕТИ ЊСТВО К А О ВИД

А У Т О БИ ОГРА Ф СК ОГ У П РИ П ОВЕД Н ОЈ П РОЗИ

Б РА Н К А Ћ О П И Ћ А

У неодгонетнутој сложености стваралачког чина истраж ивачи су

ипак назначили неколико компонената кој е имају значај ну улогу у креа-

тивном акту. Подсвест и свест се узимају к ао кључни чиниоци у ства-

ралачком поступку. Они су својеврсни извори и усмеривачи поетског

света у уметничком делу, који ј е вид унутрашњих „душевних експлози-

ј а", у коме се сједињуј у стварно и имагинативно и кој и у свој ој аутен-

тичности носи уметничке облике ж ивота.

Подсвест настаје и богати се од првих сусрета детета са ж ивотом

и она се у доба детињства нај интензивниј е акумулира. Богатство упи-

ј ених доживљај а, слик а и представа у младости умногоме одређуј е људ-

ско биће и утиче на његово виђење света, самим тим и на уметничко

стварање, ј ер изазива и испуњава асоцијациј е и сећања и подстиче има-

гинацију. Отуда се сматра да детињство има значајну улогу у ствара-

лачком чину у свим уметничким областима а Ж ан Пол Сартр у својим

теоријск им погледима узима уметниково детињство као битну одредни-

цу његовог стваралачког поступка и лика.1

Заговорници начела да је детињство у основи уметничког ствара-

ња, па и Сартр, узимају то к ао аксиом - као нешто очито и подразу-

мевајуће и своје схватање не разлажу и не поткрепљују чињеницама и

доказима из психологије и из уметничког дела. О односу према детињ-

ству и његовом значају за њихово књижевно дело говорили су многи

писци, а од српских писаца о томе су давали изј аве и писали Бранислав

Нушић, Бора Станковић, Иво Андрић, Бранко Ћопић и други.2

Из сложеног и огромног питања места детињства у књиж евном

стварању задрж аћемо се само на ј едном виду тога односа - на примеру

1 Жан Пол Сартр, О књшкевносши и Гшсцима, Београд, 1962, с. 19 и с. 26.

2 Драгутин Огљановић, Ст вараоци и деца, Београд, 1978, с. 163 и с. 259.

3 7 4 Слободан Ж . М арковић

неколико приповедак а Бранк а Ћопића, у којима писац говори о детињ-

ству, дочарава тренутке младости и своју визију остварује у виду ауто-

биографског исказа. Уз то, Бранко Ћопић је више пута говорио и писао

о сопственом детињству к ао књижевној инспирацији и стваралачком од-

носу према том животном искуству.3

Предмет нашег разматрања за назначену тему су три приче Бран-

ка Ћопића: У свијет у мог дј еда (1939), Прича о велик ом чобанину

(1939) и Башт а сљезове боје (1964). У Сабрашш дјелима Бранка Ћо-

пића све три приче се налазе у десетој књизи - Босоного дј ет ињст во,

а уврштене су у циклус Приче занесеног дј ечака. По трећој причи Бран-

ко Ћопић ће, касниј е, назвати и своју последњу и најлепшу збирку при-

поведака Башт а сљезове боје. У све три приче заједничко ј е да су јунаци

дечак-наратор и његов дјед Раде о коме прича, односно ј ош кој а старина

од дј ед Радових приј атеља попут говедара Петра, и заједничк а ј е тема

- известан дож ивљај у детињству који аутор изричито - непосредно са-

општава као сећање на младалачке дане. Тему аутор приповедачки раз-

виј а као вид личног искуства и о њој говори као сведок у првом лицу.

П о овим особинама изабраних Ћопићевих прича за анализу, оне репре-

зентују онај део његовог стваралаштва у коме писац свој књижевни са-

држ ај остварује приповедном „их-ich" формом.

У причи У свиј ет у мог дј еда учитељица ј е позвала ђаче и из ра-

зреда га послала кући. Због тог необичног поступка своје учитељице,

дете са неизвесношћу и страхом иде дому. Н а путу је дечак сазнао да

му је дјед умро. Родбина му није дала да види свог вољеног дједа на

одру, јер је мали, већ га ј е само испратио до М ихаилића брда где ј е

сахрањен. Међутим, тај конкретни и непорециви чин дј едовог краја и

растанка дсчак није могао да прихвати. У свом сећању на те тренутке,

кој е к азуј е у приповеци, дечак не само да не може да се помири са

стварношћу, већ у поетском исказу не верује у њу. Он каже да и следећег

пролећа „ј а сам се сусретао са својим вољеним дј едом. Гледао сам га

како из даљине долази путељком између младих ж ита и ништа зато

што се послиј е из близине показивало да ј е то био неки други старац."

Разговарао је са њим и очекивао га.4 Причу наратор завршава речени-

цом: „А оно што се онога зимског дана догодило на М ихаилића брду,

па - можда тога није ни било."5 У овом класичном поетском исказу

сећање наратора добиј а ширину - сгварност се сусреће са фикционал-

ношћу у кој ој се изричитост дечаковог доживљај а уклапа у сан и поет-

3 Др Воја Марјановић, Бранко Ћоичћ - разговори и сусреиш, Београд, 1990, с. 11,

25, 39, 91, 97, 107, 113, 117, 129 и 147.

4 Бранко Ћопић, Сабрана дела, књ. 10 (Босоного дј ет ињст во), Београд, 1964, с.

28 .

5 Ист о, с. 28-29

Сећање на дешињсшво као вид аушобиографско? у... 375

ској представи даје нову димензију. Овим приповедачевим поступком

нису наруш ени утисак о непосредном евоциран.у дет ињст ва и о аут о -

биографском казивању. Имплицитна поетика приповедања, кој а се садр-

жи у последњој (наведеној ) реченици Ћопићеве приче открива и сло-

јевитост уметничке визије детињства и разноврсност њенога грађења.

У томе видну улогу има аутобиографичност као обједињујући чинилац

стварности и имагинације.

Прича о великом чобанину има, такође, два гпавна актера. То су

чобанин дечак-наратор и говедар Петар - чобанин најменик , усамљеник

и пријатељ деце. Садрж ај ове прозе чини сећање причаоца на доброг

говедара Петра, који је прекинуо дружење и пријатељевање са чобани-

ном дечаком и кренуо на непознати пут због неправде коју су му по-

слодавци учинили. На растанку Петар је дечак у рекао да иде да потражи

Јована Брђанина, митског овчара из песме, и да се сусретне са дечако-

вим дједом. Он ће Јовану и дједу рећи како ј е дјечак добар чобанин а

потом ће се сви они вратити. И од тада почиње дечаково чекање да се

говедар Петар и велики чобанин Јован из песме врате. Њихов повратак

су очекивали и други. У претпоследњем пасусу приче, наратор је, уз

сећање, исказао и пишчеву самосвест о сврси приповедања. „Па к ад

сам већ давно оставио и овце, и Плећине, и моју модру планину, често

су ме изненадан как ав бол или каква неправда подсјетили на великог

срећног чобанина из дјетињских дана, чији су долазак очекивали и ста-

ри говедар, и мој дјед и толико других незадовољних и тужних."6 Прича

се завршава позивним узвиком: „Велики чобанине, сиђи с планине и

врати нам одузети сан и радости одавно преживљене и заборављене."7

Сећање на растанак причаоца са говедаром Петром у детињству

и трајање имагинарног великог чобанина Јована Брђанина сажети су у

очекивање њиховог повратка. Сећање са стварносним детаљима иск а-

заним аутобиографским начином, сан, нада и самосвест приповедача у

поетској визији повезују детињство са отвореним простором ж ивота.

Аутобиографском цртом и назначеном самосвешћу исказује се ствара-

лачки однос аутора према реалном и имагинарном слоју к ао равноправ-

н и м ч и н и о ц и м а у п о ет ск о м св ет у .

Трећа прича, Башт а сљезове боје последња ј е у циклусу Приче

занесеног дј ечака. И у овој причи наратор се сећа детињства и свог

дједа Рада а у једном дијалогу причалац је назван Бранко. Тако су ау-

тобиографском елементу - сећања на детињство придодата још два -

име приповедачевог дједа Раде и ауторово име чиме се утврђује иден-

титет писца. Причалац говори о свом добром дједу, који је инаџиј а. У

И сшо, с. 36.

7 Ист о, с. 36- 37.

3 7 6 Слободан Ж. Марковић

сиромашном спектру бој а које ј е препознавао дјед Раде ј е тврдоглаво

и упорно остај ао при своме - да ј е вук био зелен, лисица црвена а слез

чивитне боје. Тек унукова неприлика у школи, дј едов неприкладан однос

према учитељици и недељу дана одлеж аних у среском затвору због тога

учинили су да се он, касниј е, претварао к ао да га се више ниј е тицало

к акве су бој е вук и лисица и да ј е постао „потпуно слеп" за све бој е

цвећа, па и за слез. Симпатична тврдоглавост преобратила се у тугу.

Н аратор завршава своје сећање на дједово одређивање к акве су бој е

вук , лисица и слез: „М инуло ј е од тих невеселих дана већ скоро пола

вијека, дј еда одавно нема на овоме свијету, а ј а ј ош ни данас посигурно

не знам к акве ј е бој е сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле

баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се

просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио."х

И у Башт и сљезове боје, као и у претходним причама, модел на-

рације ј е изразито субјективан - што ј е подвучено приповедањем у пр-

вом лицу, чиме се субјективност према дједу и његовом односу према

средини потцртава. У току приповедања не ствара се дистанца између

приповедачевог ј а и дједових догодовштина због виђења бој а, којих се

причалац сећа и које представља. Међутим, иако последњим пасусом

приповедач наглашава педесетогодишњи распон између догађања к ојих

се сећа из детињства и времена саопштавања тога сећања, он не ствара

дистанцу према дј еду и његовој судбини, већ се саж ивљује и судбински

поистовећује са њима, ј ер „не зна" какве је боје слез. У представи и

расположењу који су створени у причи повезују се аутобиографско, суб-

ј ективно и лирско.

Наративна техника у причи Башт а сљезове бој е, као и у причама

У свијет у мог дједа и Прича о великом чобанину, није строго хроно-

лошка, мада у њима редуковано догађање тече. У причама су два вре-

мена. Прво ј е време дједа Рада и детињства и оно је унеколико развијено

а друго време се исказуј е у завршном пасусу и означава тренутак при-

поведања, односно асоцирања и сећања на детињство. У суштини то ј е

враћање свести свом почетку или ауторово трагање за коренима. Из-

међу осталих чинилаца на које смо указали да повезују делове прича

је и сетно расположење које премошћује и повезује временске тренутке.

У аутобиографском следу приповедања очита су два дела у при-

чама. Први чини развијено сећање, које ј е и основа приче, а други ј е

присуство приповедачеве самосвести, нај чешће сажете у завршном току

приповедања. У првом је присутно детињство - радозналост, наивност

и упиј ање збивања око себе а у другом се испољава сазревање наратора

- личности чиј е се душевно стање преображава од радозналог праћења

* Исшо, е. 101.

Сећање на деишњсшво као вид аушобиографск оГ у.. 3 77

догађања у времену сећања до момента приповедања, када ј е сећање

праћено асоциј ациј ом кој а осветљава „савремено" стање личности. Ју

-

накова прошлост из сећања није отуђена, она ј е у њему -

у наратору,

она траје, живи, ј ер наратор очекује нову ј аву - привиђа му се дјед,

размишља о садашњости и будућности.

Предметна стварност догађања у сећању на детињство и памћењу

у приповеткама Бранка Ћопића наставља се у доживљају, у имагина-

тивном трај ању и снатрењу. Међутим сви ови видови у приповеткама

имају ненатруњено биографски карактер, ј ер писац говори о себи и не-

ма отпора сећању на детињство, на прошлост већ је њихово трајање и

евокацију прожео топлином и сетом. Сета је нај чешће блиск а распо-

ложењу у часу приповедања. Сећање као аутобиографски чинилац има

у приповедачком поступку Бранка Ћопића посебну улогу, ј ер уметник

на њему гради укупни дож ивљај и прихватање приче.

RE C O L L E C T I O N O F T H E C H I L D H O O D A S A N A U T O B I O G R A PH I C A L F O R M I N T H E

NARRATIVE PROSE OF BRA NKO ĆOPIĆ

S u ш m a г у

The novels of Branko Ćopić contain an objective reality of the events in the recollection of

the childhood and in т ет огу. i i continues in the author's experience, in the imaginary duration and

in his vvaking dreams. Through the analysis of three of his novels: V svij etu mog dj eda (In the World

of Му Grandfather), 1939, Priča o vel ikom čobaninu (A Story About a Big Shepherd), 1939, and

Bašta slj ezove boj e (Garden of Mallow Color), 1964, in which the common heroes are a boy - the

narrator and his grandfather Rade, it has been demonstrated that the forms of these novels have a

flawless biographic character. The author talks about himsel f and has no resistance to the recollection

of his chi ldhood, the past and their dur&tion and interweaves the evocation with warmth and melancholy

in his narration. The author bui lds the overall experience and acceptance of the story on the reminis-

cence as an autobiographical factor.

Slobodan Ž. Marković