А на Ћосић-Вук ић

Београд

ПОСТУ ПА К Ц И К ЈШ З А Ц ИЈЕ У ГРА ЂЕЊУ СЛИ К Е

СВЕТА У ЗБИРК АМ А ПРИПОВЕДАК А БРАН К А ЋОПИЋА

Слик а света у приповедачком делу Бранка Ћопића је модел дихотом-

не структуре кој а се испољава као раздвојеност човекове духовне и мате-

риј алне стварности, жеља и могућности, сна и ј аве. Та трагичк а битност у

судбини Ћопићевих књижевних ликова покреће у њима теж њу да у себи и

у свету остваре успокојавај ућу егзистенциј алну целовитост и сагласје.

Посебност Ћопићеве слике света ј е у томе што ј е личну, индивидуалну и

универзално људску причу иск азао кроз конкретну социј алну и историј ску

судбину српског народа Босанске К рај ине.

У слици света, к ао најопштиј ем идеј ном моделу писца, који условља-

ва к ако садржинске тако и формалне аспекте књижевног дела, садрж ана

је тај на творца кој у он чином стварања и самом себи разоткрива. Заче-

так тог откривања ишчитавамо у Ћопићевом аутобиографском спису

12. XII 1939. увече,' кој и ј е по ауторовој жељи обј ављен после његове

смрти. У овом тексту, необично значај ном за разумевање генезе Ћопи-

ћевих приповедачк их мотива, налазе се и записи који обј ашњавај у пси-

холошк у основу његове приповедачке енергије кој а ј е истовремено и

основа његове поетике: човек живи ж ивотом својих жеља и остваруј е

свој у целовитост ј едино у имагинарном простору приче - бајке кој а не

одраж ава реалност већ собом обликуј е аутономан свет у коме се мање

пати и радосниј е ж иви.

Бранко Ћопић припада оним писцима у чиј ем делу се веома ј асно

огледа пишчева биографија, к ао и историјске и социј алне условности епо-

хе у којој ј е ж ивео и о којој ј е писао. Иако ј е имао дар да препозна и

предвиди историј ска и идеолошк а кретања у свом времену, Ћопић ниј е

увек имао и приповедачку моћ да их уметнички убедљиво транспонуј е у

књижевни облик . Због тога развој на линиј а његовог стваралаштва ниј е

линиј а континуираног узлазног смера; понекад се повиј а и ломи и њен

најдубљи прелом ј е у једном број у приповедак а о рату и у највећем број у

приповедак а о послератној изградњи социј алистичког друштва, кој е ј е

112. XII 1939. увече (аут обиоГрафски спис) , БИГЗ, Београд, 1994.

304 А на Ћосић-Вукић

Ћопић писао у петој деценији XX века.2 Из тих приповедака ишчезла је

ди х о т о м н а ст р у к т у р а сл и к е свет а к ар ак т ер и ст и ч н а за п р едр ат н и п ер и од

стваралаштва Бранк а Ћопића; слика света се уравнила и свела на ј едну

димензиј у у кој ој ј е у први план избила идеолошко-политичк а тенденци-

ј а, а поетск и говор ј е уступио превласт приповедачевој реторици. А ли,

не сасвим доследно и не задуго. Ћопићев критичан став и несагласност

са званичном идеолошком интерпретацијом карактера и циљева парти-

занске борбе к ао и са идеализациј ом послератне стварности - императи-

ва социј алистичког реализма, видљиви су нарочито у првим романима

Пролом (1952) и Глуви барут (1957) У самим приповетк ама Ћопићево

социјално разочарење у почетку се исказује маскирано хумором, да би

се снажно, и за време у коме су настале, необично храбро иск азало у

сатирама. После горког искуства кој е ј е имао к ао родоначелник после-

ратне српске сатире, Ћопић се враћа поетици аутобиографског текста из

1939. године и дихотомну структуру света у коме су се разишли идеал и

његово остварење премошћује причом- бајком у којој прошлост поста-

ј е идеални простор имагинарне стварности његових ј унак а. Тада наста-

ју и најбоље збирке приповедака: Доживљаји Николет ине Бурсаћа (1956),

циклус Несмиренират ник први пут објављен у збирци Горки мед (1959),

Башт а сљезове бој е (1970) и Скит и јуре зеца (1977), кој е продуж авај у и

значењск и услож авај у слику света Ћопићевих предратних приповедак а

у збиркама: Под Грмечом (1938), Бој овници и бјегунци (1939), Планинци

(1940) и у циклусу Живот и у маГли (1946).3

Слик а света у Ћопићевом приповедачком делу је динамичког и еволу-

тивног к арактера и исказује ј е целина значења његовог дела. Пространо-

сти њеног конституисања иманентан ј е и поступак ширења значењског

простора кратке пој единачне приповедачке форме - приповетке поступ-

ком циклизациј е, и још пространије - довођење два и више циклуса у везу

којом се остварује коначно значење дела. Циклизација као књижевни по-

ступак који одражава структуру Ћопићеве слике света има такође развој-

ну динамику и еволутивни карактер крећући се од простијих ка све сложе-

нијим облицима.

Тенденциј а циклизациј е испољава се већ у Ћопићевим првим збирк а-

ма приповедака Под Грмечом и Планинци. Између те две збирке Ћопић ј е

обј авио збирку Бој овници и бј еГунци кој а се састоји из два кохерентна

циклуса Насрадин-хоџа у Босни иДелија Март ин који су међусобно пове-

зани поступком варијације два типа донкихотовског карактера јунака. Оба

спадају у ону врсту циклуса у коме су главни јунак и његово деловање

основни кохезиони принцип у поступку циклизације.

2 Збирке: Свеши магарац и друге ириче (1946), Људи среиом (1949), Љубав и смрш

(1953).

3 Циклус Живот и у магли први пут обј ављен ј е у оквиру збирке Изабране припо-

вет ке Бранка Ћопића, Просвета, Београд, 1946.

Посшуиак циклизациј е у грађењу слик е свеша.. 3 0 5

У циклусу Насрадин-Х оџа у Босни, приповетке су уј едињене главним

ликом и општим фоном збивања који је амбијенталног и социј алног карак -

тера - простор Босне, земље дивље лепоте, сиромаштва и неукости. Сли-

ка света овог циклуса се гради на супротности између стварности света у

коме људи страдају и пате и теолошког учења у коме ј е свет дело бож ије

промисли и к ао так ав савршен. Вера Н асрадин-хоџе је искрена и дубок а,

али непрестано суочаван са неправдама у животима свој их сељак а, он не

може да се не пита: да ли ј е зло од Бога, ко је крив за људску несрећу и по

чијим законима ј е свет саздан? Одговор ј е имплицитан - узрок неправед-

ног устрој ства света ј е социј ални антагонизам. Поред дубоке вере, доми-

нантна црта Насрадин-хоџе је доброта кој а га покреће да помаже људима

и исправља неправде. Ти његови поступци су по правилу неуспешни, што

га, иако је трагичан лик , чини комичним и гротескним. Надређеност значе-

ња целине циклуса над пој единачним приповетк ама, најј асниј е се уочава у

поступку преображ ај а песмизма пој единачних приповедака у социј ални

о п т и м и зам зн ач ењ а ц ел и н е ц и к л уса.

Д елиј а Март ин, други циклус у збирци Бој овници и бј егунци, друга ј е

варијанта крајишког Дон К ихота. Док се Насрадин-хоџа бори против не-

праведног устројства света добрим делима, М артин Пеулић-Делиј а М ар

-

тин, исто то чини причом. Његово оружј е против суморности и безнађа у

стешњеној егзистенциј и њега самог и људи са којима ж иви ј е прича. Он се

маштом, сновима и причом, брани од стварности; у његовом лик у Бранко

Ћопић је исказао слож ени духовни хоризонт сељака каквог до тада није

било у традициј и жанра сеоске приповетке. Варирање М артинове способ-

ности да машта и прича приче у којима ј е свет узбудљив и бољи од ствар-

ности, доминантан је кохезиони принцип овог циклуса.

Приповетке циклуса Ж ивот и у маГли уједињује зај едничко психоло-

шко стање ликова кој е метафорично иск азује сам наслов. Психолошк а и

егзистенцијална ситуациј а свих ликова представљена ј е к ао полож ај нео-

длучног човек а на раскршћу, што је Ћопић и експлицирао у ј едној од при-

поведак а чиј и је наслов, такође метафоричан - Илиј а на раскршћу. У од-

носу на циклусе у збирци Бој овници и бј егунци теж иште приповедања ј е

померено са социј алног плана судбне „планинаца" на психолошк и план

његове егзистенциј е и таквим поступком Бранко Ћопић наставља правац

кој и је уцртао модел света циклуса Делиј а Маршин и ј ош више се удаљава

од поетике социјалне и такозване сеоске прозе. Овај циклус нема чврстину

коју имај у претходни, рашчлањив ј е и изостанак појединих приповедака

не угрож ава значење целине. Међутим, приповетке су понављањем моти-

ва истог психолошког садрж ај а ипак довољно чврсто повезане да оства-

рују целовитост кој а представља значај ан помак у еволутивној генези к а-

ко слике света Бранк а Ћопића, тако и поступак а циклизације у његовим

збиркама приповедак а.

Приповетке у збирци Дож ивљај и Николет ине Бурсаћа уј едињује ви-

ше кохезионих елемената. Поред га авног ј унака то су и споредни ликови:

3 0 6 А на Ћосић-Вук ић

Николетина мај ка и Јовица Јеж , затим време догађања - рат, мотиви веза-

ни за народноослободилачку борбу, простор и ок вирне приповетке које у

Ћопићевим збиркама - циклусима имају улогу пролога и епилога. Повећа-

ње број а и врсти кохезионих поступака, пок азује сталан приповедачев на-

предак у техници циклизације као сложеном приповедачком поступк у. У

првој приповеци циклуса Сј ећање на Николет ину узима реч сам писац и у

његовом сећању на заједничко детињство, у коме ј е Николетина имао уло-

гу његовог заштитник а, већ је приказан цео Николетина - добар, болећив,

човекољубив, борбен, храбар, пркосан и инаџиј а. Пој единачне приповетке

само илуструју и развиј ају те особине кроз ситуације и догађај е у којима

се оне снаж но испољавај у.

Несмирени рат ник \&четврти циклус у коме су приповетке уј едињене

зај едничк им јунаком. Главни јунак - „несмирени ратник" је Ћопићев стриц

Ниџа, амерички рудар, српски добровољац и крај ишк а машталица. Пара-

лелно причи о стрицу Ниџи тече и прича о Ћопићевом детињству кој е ј е

преломила рана очева смрт и загасила светлост иманентно дечиј ег дожи-

вљај а света. То тужно детињство обасј ава заштитничк а доброта стрица

Ниџе, па се поступак циклизациј е одвиј а на два испреплетена плана - на

плану к арактеризациј е лик а стрица Ниџе и на плану општег свој ства Ћо-

пићеве слике света у кој ој машта и доброта представљају у вредносном

смислу највише људске особине.

Нај сложеније спроведена циклизациј а, кој а к ао к њижевни поступак

има одлучујући значај за обликовање коначног значења слике света у при-

поведачком делу Бранка Ћоцића, примењена је у збирк ама Башт а сљезо-

ве бој е и Скит и јуре зеца.

Башт а сљезове бој е сачињена ј е од два циклуса: Јут ра плавог сљеза и

Дани црвеног сљеза. Јут ра плавог сљеза су завршна слика света Ћопиће-

вог детињства коју је стварао дуже од три деценије и коју је коначно облико-

вало упоређење садашњости са прошлошћу, при чему је прошлост са про-

тицањем времена постај ала све вредниј а. Зрењем у времену, слика Ћопи-

ћевог детињства сабирала ј е позитивна значења у којима су неутралисана

негативна дечја осећања из аутобиографског списа 12. XII 1939. увече. Осе-

ћање распетости између прошлог и садашњег, сна и јаве, маште и стварно-

сти уступило ј е место осећању спокојства и смирености у свету у коме су

тама и зло изван ограде баште сљезове боје. Тако ј е у простору баште

коначно пронађен идеалан простор у коме се приповедач осећа заштићен од

свега што га угрож ава. Господар тог простора је и главни лик циклуса -

Ћопићев деда Рада. К арактер лик а деда Раде, његова светачк а доброта,

племенити поступци и дечија наивност уређују међуљудске односе разуме-

вањем и уваж авањем различитости. Захваљујући таквом деда Ради обично

и несвакидашње, стварност и сан коегзистирају у Башт и сљезове бој е, а

машта и лепота по први пут у Ћопићевој слици света не бивају пораж ени.

Други цик лус Д ани црвеноГ сљеза чине приповетке са мотивима пар-

тизанског рата. Већим делом су хумористичког карактера и у њима се

Посшуиак циклизациј е у грађењу слике свеша.. 307

Ћопићеви Крајишници сналазе и прилагођавају свакој невољи и настоје

да „продурају" још ј едно од многих зала кој а су на њих „наваљивала

".

Циклус уједињује и тачка гледишта приповедача кој а је праведна, широко-

г р уда и сн аж н о х у м ан и ст и ч к а .

Два циклуса у Башт и сљезове бој е обј едињуј е, такође, тачк а гледи-

ш т а п р и п о ведач а к ом е п ро ш л ост и м а зн ач ењ е и деал н о г св ет а у к о м е н ем а

трагичк их супротности и егзистенцијалних антагонизама. М еђутим, ди-

хотомна структура слике света Бранк а Ћопића није нестала и њу консти-

т у и ш у п р и п о ведач еви и ск ор ац и и з п р о ш л о ст и у савр ем ен о ст у о к ви р н и м

текстовима: Писмо Зиј и Д издаревићу на почетку, и приповетци „Заточ-

ник" на крај у збирке. Ти текстови израж авају страх, зле слутње и осећање

пораза које се надвило над Ћопићем у Писму Зиј и Д издаревићу и над Сте-

ваном у приповетци Зат очник . У њима је Ћопић обј авио и пораз наде да

се у стварности могу реализовати жеље, снови и идеали његових ј унак а.

Златна светлост бај ки о детињству и рату, коначна су потврда Ћопићевог

раног искуства и сазнања да човек само у свету имагинације, дакле фик -

ције, ж иви свет својих жеља, снова и идеала. Удружујући два тематски

разнородна циклуса у целину збирке, Ћопић ј е постигао да његова два

нај вредниј а и нај значајниј а искуства - детињство и рат, остваре равно-

правну позицију у конституисању значењске целине његове приповедачке

слике света. То удруживање има и полемички смисао, јер ј е тим поступком

бранио свој приповедачк и свет у његовој целовитости, нарочито од оних

критичара који су његову „партизанску литературу" упорно потцењива-

ли, негативно вредновали или прећутк ивали.

Темпорална и тематск а вишеслој ност присутна ј е и у последњој Ћо-

пићевој збирци приповедак а Скит и јуре зеца, али у ј едној огољенијој и

формалниј ој вариј анти. Циклус Ноћна ј ава чине приповетке о детињству,

Скит и јуре зеца приповетке о партизанском рату, а циклус Горка т рава

заборава приповетке о послератној стварности. У целој збирци ј е снажно

радик ализован сукоб између прошлости и садашњости; бај ковитост света

детињства се пој ачава, а последња приповетк а збирке, Горка т рава забо-

рава, ј ош снажније него Зат очник у Башт и сљезове бој е израж ава Ћопи-

ћево разочарање стварношћу која ј е настала после рата и револуције.

Ликови приповетке нису протагонисти историј е него њене жртве; подгр-

мечк а села су поново усамљена, окружена брдима, у тами у кој ој ј ош ј еди-

но светли к ачара око које се окупљају старци чиј а су деца отишла у градо-

ве и печалбу. Ништа се није променило, али више нема снова, наде и при-

ча. Остала је само ракиј а кој а може да донесе заборав. А заборав за кој им

чезну Ћопићеви јунаци ј е супротност причи која је у Ћопићевој слици

света метафора трај ања и памћења. На крају свог приповедачког пута,

Ћопић је изгубио веру и у причу, веру коју ј е ј ош увек имао када ј е писао

Башт у сљезове боје. Светлост бајки више нема моћ да спасе и одбрани

њиховог творца. Ћопићева смрт последњи је чин одбране литерарне фик -

циј е у чији смисао је престао да веруј е.