Историја / Историја

др Душко Лопандић

Повест о Бану Белошу

Једна средњовековна каријера

Напомена: текст представља извод из ширег рукописа који ће ускоро бити објављен под насловом Летопис великих жупана.

I Увод

II Порекло и младост

III У борби против Византије

IV На угарском двору

V Пут ка власти

VI Регент Угарске и бан Хрватске

VII Војсковођа

VIII Велики рат у Србији

IX Између Земуна и Београда: бан против цара

X Губитак власти

XI Повратак у Србију

XII Епилог: клетва Немањића

I Увод

Белош, један од најзначајнијих Срба средњег века, остао је све до данас готово непознат нашој широј јавности. Име бана Белоша, палатина, и "дукса", више деценија ефективног управника и регента Угарске и Хрватске, помињало се средином XII века од двора у Цариграду, до папе у Риму, од великог кнеза у Кијеву до немачког царског двора у Ахену. Накратко био је и српски велики жупан, али није остао дуго нити је имао посебног успеха, па је у Расу брзо заборављен.

Ретки су Срби који су у страној земљи у било које доба остварили такав политички успон какав је остварио Белош, син великог жупана Уроша I. По значају који је имао у страној средини и утицају на међународне односе свога доба, бан Белош помало подсећа на једног другог великог државника српског порекла који је много касније (у XVI веку) деценијама био ефективни владар огромног Османлијског царства – на великог везира Мехмед-пашу Соколовића. Судбине Белоша, као и судбина Мехмед паше Соколовића, показују интересантне паралеле. Обојица су живели у доба када је њихова отаџбина била полузависни или потпуно зависни део другог царства, па су оквире за испољавање свог несумњивог великог талента морали тражити изван српских земаља. Оба су потицала из српских племићких породица – Белош из тада владајуће породице великих жупана у Расу – али су име и "каријеру" изградили у туђој средини. Обојица су први одгој и образовање стекли у српској, православној средини, али су још млади (отприлике у сличном, младићком добу) отишли из ње. Оба су достигли највише државне функције – одмах испод оне коју је имао легитимни суверен – и деценијама ефективно владали земљом уместо формалних владара Угарске, односно Турске. Делатност и једног и другог државника је далеко превазишла саме оквире земље у којој су владали, па је имала и регионалне и европске димензије. Белош је водио државне послове у току владавина два краља (угарски краљеви Бела II Слепи и Геза II), a Мехмед је био велики везир чак тројице султана. Најзад, и Белош и Мехмед, морали су да промене родитељску веру да би остварили своје амбиције у складу са захтевима земље којом су владали. И поред тога, обојица су задржали врло блиске и чврсте везе са својим народом, односно са својом земљом порекла, на коју су и својим политичким деловањем знатно утицали.

Историја Србије, односно Рашке, у периоду који је претходио грандиозној појави Стефана Немање и његових даровитих синова у последњој четвртина XII века, веома је слабо позната. Документи о Србији тога времена су ретки и готово сви потичу из, по Србију, непријатељских (Византија) или удаљенијих извора (Угарска, Латини, Рим). Ретки и спорадични спомени српских владара у

византијским хроникама су редовно повезани са походима царске војске. Срби нису имали своје средњовековне хроничаре, као Руси, а биографије владара се пишу тек од времена Немањиних наследника. И материјални извори су ретки и недовољно јасни. Немамо повеље, портрете или задужбине великих жупана од пре Немање. Стефан Немања, као и његови потомци – и са њима блиско повезана црква – вероватно су и доста додали утиску да пре Немање у Србији није било скоро ничега а са Немањом и синовима је дошло готово све. Ова слика је, наравно, само делимично тачна.

Период великих жупана током XII века је период полаганог уздизања Србије, како у економском, тако и у политичком смислу. У вртлогу ратова, у грчу борбе са Византијом, између крсташких похода и норманских инвазија, у метежима војних похода, између ропства и слободе, између шизме и јереси, постепено, тешко, са муком, на Балкану се појављује једна све самосталнија Србија која ће крајем века, у време Немање и његових синова, најзад пронаћи своје право место у поретку средњовековних држава.

И пре Стефана Немање развијала се материјална и духовна култура у Србији. Све стране српског духовног живота у време Немање показују већ знатну израђеност и један дуг претходан период културног живота, што се посебно види у случају црквених књига српско-словенске редакције, као и у уметности. Рас је био епископско место бар од X века, а манастири и цркве, иако скромних димензија, грађени су сво време.

II Порекло и младост

Белош је рођен у породици српских великих жупана почетком XII века, вероватно негде између 1110. и 1115. године. Иако прилично ретко, име Белош је словенског порекла, попут Белимир, Белослав, формирано од словенског корена Бел, и суфикса -ош (као Милош, Радош исл).

Bio je vrsnjak Stefana Nemanje, 1113g.

Његов отац био је велики жупан Урош I, синовац и наследник оснивача рашке династије, великог жупана Вукана. Пре Вукана, изгледа да Рашка скоро читав век није имала врховног поглавара, а главно политичко и културно средиште српског народа се било преселило у Дукљу. У Летопису попа Дукљанина се приповеда да је дукљански краљ Константин Бодин, користећи слабост Византије, проширио власт на Босну, као и на Рашку, где је поставио два своја жупана, Вукана и Марка. Ова двојица, вероватно браћа, су се у своје име и у име својих потомака заклели на

верност Бодину и дукљанским краљевима. То се вероватно дешавало почетком осамдесетих година XI века, у време када је нови византијски цар Алексије Комнин тек покушавао да након више деценија слабљења царства, унутрашњих сукоба и грађанских ратова обнови моћ Цариграда на Балкану.

За великог жупана Вукана, "оног човека који је држао сву власт у Далмацији" (тј. у Србији), Византинци су говорили да је страшан. Вукан је више пута потукао византијске трупе (1093. ГОДИНЕ КОД ЗВЕЧАНА НА КОСОВУ И ПОНОВО 1106. ГОДИНЕ). Царска кћерка Ана Комнена је писала да је Вукан "вешт на речима и вешт на делу". Цар Алексије је због српских побуна три пута лично долазио на границу са Рашком. Вукан би сваки пут признао врховну власт Византије и обећао таоце, као гаранцију своје речи, али би касније настављао по своме. У историји Ане Комнене наводи се да су два Вуканова млада синовца, Урош и Стефан Вукан, 1094. године одведени у Цариград као таоци.

Након смрти првог великог жупана Вукана, у Рашкој је вероватно дошло до уобичајених борби за наслеђе између Белошевог оца Уроша и његових браће и рођака. Претпоставља се да је Урош I постао велики жупан око 1116. године. Изгледа да је ове борбе искористила и Византија да поврати свој пољуљани положај у Србији, као и да врати своје оружане посаде у епископско место Рас и нека друга утврђења. У то доба, Белош је вероватно био мало дете. У Летопису попа Дукљанина се помиње једна епизода која се вероватно односи на почетке владавине великог жупана Уроша. Ту се описује да је дукљански краљ Ђорђе: "сакупи војску и оде у Рашку, па је оружјем задобије и поплени. Ту наиђе на Уроша који је био у затвору, у који су га били ставили његови рођаци, па га, извукавши га одатле, пошаљу за жупана у Рашкој". Tada je Zavida sa porodicom pobegao u Zetu-Duklju po pomoc I onda je Djordje pomogao Urosu. Znaci da su Uros I Zavida braca ili rodjaci. Ипак, без обзира на оскудицу извора, две чињенице о овом великом жупану су несумњиве: он је подигао велики антивизантијски устанак у ратовима 1127-1129 и успоставио је блиске везе са западним земљама и византијским ривалима, посебно са Мађарском.

Белош је рођен око шест деценија након велике "шизме", односно дефинитивне поделе хришћанског света на православну и католичку цркву, поделе која је практично пресецала земље српског народа. Десетак година пре његова рођења западни крсташи су освојили свети град Јерусалим, побивши при томе све његове муслиманске и јеврејске становнике и основали латинске државице на Блиском истоку. То је време полаганог јачања привреде у Европи, демографског раста, изградње величанствених готских катедрала, борбе између немачког цара и папе за доминацију над западним светом, као и привремене обнове снаге Византијског царства под династијом Комнена. Без обзира на релативно сиромаштво и примитивна средства транспорта, везе и кретања међу људима и државама у Европи и Медитерану била су јака и

бројна и то не само у трговини, како то показују и многобројне династијске везе и између географски врло удаљених владајућих породица европских феудалних држава.

Искуства околних земаља из XII века, од Угарске, преко Дукље до Русије, Византије и даље на Запад показују да је у та времена готово свака смрт владара или великаша (било краља, грофа, војводе, кнеза итд) била праћена борбом између његових наследника. Ове борбе су утолико биле чешће уколико принцип наслеђа није у потпуности био утврђен. У ТА ВРЕМЕНА, НА ИСТОКУ ЕВРОПЕ ЈОШ УВЕК ЈЕ ЧЕСТО ВАЖИЛО НАСЛЕЂИВАЊЕ ПО ПРИНЦИПУ СЕНИОРАТА (ТЈ. ГЛАВНИ НАСЛЕДНИК ЈЕ НАЈСТАРИЈИ ЧЛАН ПОРОДИЦЕ – ОБИЧНО БРАТ ПРЕМИНУЛОГ), А НЕ ПО ПРИНЦИПУ ПРИМОГЕНИТУРЕ (ТЈ. НАСЛЕДНИК ЈЕ НАЈСТАРИЈИ СИН ПРЕТХОДНОГ ВЛАДАРА). ПРИНЦИП НАСЛЕЂИВАЊА ПРЕМА СЕНИОРАТУ ЈЕ ВАЖИО У МНОГИМ ЗЕМЉАМА ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ, ОД ПОЉСКЕ И ЧЕШКЕ ДО УГАРСКЕ, АЛИ СЕ НАЈДУЖЕ ЗАДРЖАО И ПРИМЕЊИВАО У КИЈЕВСКОЈ РУСИЈИ.

Према неким претпоставкама, у време доласка на власт великог жупана Уроша I и Немањин отац Завида – можда син Вуканов, или Урошев брат – могао је покушати да заузме престо у Расу, а након неуспеха, морао је бежати у Дукљу, где му се затим родио син Немања, (вероватно у другој или трећој деценији XII века). О том времену, Стефан Првовенчани, син Немањин наводи у биографији свога оца: "Ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни земље... и да су родитељу његову (тј. Завиди) браћа му завишћу одузела земљу".

Са Белошевим оцем, великим жупаном име Урош се по први пут помиње у Срба. То име су затим носили бројни српски владари од XII до XV века: међу њима, можемо поменути два Вуканова наследника (Урош I и Урош II), затим сина Стефана Првовенчаног – краља Уроша, па Душановог сина – цара Уроша, један син краља Драгутина звао се Урошиц итд. Слично имену Стефан, постепено је име Урош добијало други вид, не само као лично, крштено име, него и као једно од титуларних имена владара. Тако је краљ Милутин био званично Стефан Урош (Други), а његов син се потписивао као Стефан Урош "Трећи" (Стефан Дечански). Први српски цар био је такође титуларни Урош: Стефан Урош (Душан). Постоје многе теорије о појави имена Урош, које бисмо могли поделити на оне које порекло имена траже у српско-мађарским везама и на оне, ређе и старије теорије, које заступају тезу да је корен имена старословенског порекла. Представници ове друге теорије указују да име Урош има у основи глагол ресити, уресити. Много бројније су, међутим теорије које порекло имена Урош доводе у везу sa блиским српско-угарским односима у X/XII веку и са мађарском речи ur, које на мађарском значи господин. Историчар Јиричек наводи да "Мађарско име Урош јасно сведочи за родбинске везе великих жупана са Мађарима, које су у познијем веку још јасније". Ове блиске везе са Мађарима се посебно појачале у Белошево доба. Најзад, треба споменути и претпоставку да "Урош" у прво време и није било право име, него титула мађарског порекла, коју су добијали српски владари блиски угарском двору, и да се оно тек

касније трансформисало у право лично име (што се, на пример, може упоредити са личним именом Деспот).

Белош није био најстарији син у породици. Велики жупан Урош I имао више синова и кћери, који су сви играли важну улогу не само у Србији, него и много шире. Три Урошева сина су касније постали велики жупани (Урош II, Деса и Белош), Белош је достигао највише положаје у Угарској (палатин и бан), док су две кћерке биле удате за угарског краља (Јелена) и моравског војводу (Марија). Урошеви потомци ће владати Мађарском, Чешком, Моравском, Пољском, руским кнежевинама, а даљим родбинским везама тих владара овај српски владар је постао предак скоро свих владарских породица у Европи... Улога и положај Урошевих синова и кћери показује да у тадашњој констелацији државних односа у XII века у Централној и Источној Европи, Србија и пре Немање имала своје место. Ослањајући се претежно на широке дипломатске односе и везе са западним земљама, Урош је дао пример борбе за самосталност од Византије који ће следити и наредне генерације српских великих жупана.

III У борби против Византије

Уклештена између Византије, која ће са династијом великих Комнена по последњи пут у историји засјати свим царским сјајем и моћи и Угарске која је, прогутавши Хрватску почетком века продрла на Балкан и на Јадран, Србија је у XII веку, земља коју Византинци сматрају својом облашћу, али која упорно покушава да избори самосталност. Између кањона река Ибра, Лима, Пиве, Таре, Дрине и Босне, заштићена неком врстом природе заштите, окружена планинама и скоро непроходним шумама, налазила се главнина српског народа и његових држава, од досељења Словена до појаве Немањића. До Немањиних освајања, Србија није прелазила Мораву; на север није ишла преко Рудника, а на југоисток не даље од Пећи и Ђаковице...Ниједна од богатих долина, ни Косово, ни Велика Морава, ни Метохија, ни Мачва не беху тада потпуно у српској власти. Осим тога, у приморју, Срби су формирали још неколико посебних држава/државица: Дукљу, Травунију и Захумље.

Након унутрашње кризе и сукоба у земљи узрокованих Вукановом смрћу, велики жупан Урош I се крајем двадесетих година XII века осетио довољно јаким да подигне велики устанак и да покуша да збаци византијску власт. Али већ и саме околности његовог устанка, 1128. године показују у којој мери су се од Вуканова и Бодинова времена околности промениле на горе, односно колико се у међувремену појачала зависност Србије од царства. Док се у време жупана Вукана, византијско-српске борбе воде у косовској равници, генерацију касније Срби се боре против византијске посаде у самом епископском граду Расу.

За своју побуну из 1128, Срби су искористили велики византијско-угарски рат који се већ годину дана водио од Београда, преко Браничева, до Ниша и Сердике (Софије) и натраг. У то време, граница између Византије и Угарске била је на Сави и Дунаву. Рат је отпочео када је угарски краљ Стефан II, бесан због византијске подршке претенденту на угарски престо, његовом слепом стрицу Алмошу, напао и спалио Београд. Угри су опљачкали све до чега су стигли, чак до Ниша и Сердике (Софије), а камењем из порушеног Београда саградили су нове зидине Земуна, са друге стране реке. Византијски цар Јован II Комнен, син цара Алексија I, је већ другу годину заредом организовао походе до Дунава, и преко њега, и више пута поразио угарску војску. Најкрвавија битка се одиграла на ушћу реке Караш у Дунав, код тврђаве Храм. Хроничари наводе да је Караш том приликом поцрвенео од крви угарских војника, и да је толико био препуњен мртвима да су мађарски бегунци преко њих прелазили као преко каква моста.

Византијски хроничар Кинам наводи да у то време "Срби, далматски народ припремајући одметништво, срушише тврђаву Рас". Када је сазнао за овај напад својих номиналних вазала, цар Јован II, у наступу беса нареди да византијски заповедник утврђења, Критопло буде кажњен тако што ће бити обучен у женску хаљину и проведен по Цариграду на магарцу. Много жешћа царска освета је погодила Србе. Јован II је организовао нови поход, продро у Рашку и "до ногу потуче и принуди на мир овај варварски народ". Хроничар даље прича да је цар "дотерао отуд неизмеран плен и снабдевши војску већином потребних ствари, пребаци мноштво заробљеника на исток и одредивши им насељење у покрајини Никомедије и разделивши им сасвим довољно земље, део поробљеног народа уврсти у војне редове, а други део остави да плаћају данак." Пресељавањем Срба у Малу Азију, Византинци су покушали да сломе њихов отпор. Још две генерације касније, у време Четвртог крсташког рата (1204. године) у документима се помињу српска насеља ("Сервохорија") у овој области.

Наредне године, сусрели су се византијски цар и угарски краљ на једном дунавском острву и, после размене оптужби и жалби, склопили мир према коме је граница између две државе остала иста као и раније.

У овом првом великом сукобу Срба са византијским снагама у XII веку, вероватно је учествовао и млади жупан Белош, као младић од 15-18 година. Пораз који су Срби доживели 1128. године утицаће да велики жупан прихвати вазални однос и да избегава отвореније и веће сукобе са византијском војском за следеће две деценије. Али ово није значило крај борби Срба против Византије. Ратно савезништво из 1128-1129. године утицаће да се владари Угарске и Србије још више приближе и блиско политички повежу на начин на који се то чинило у средњем веку: брачним везама. Те, 1129. године, угарски краљ Стефан II испросиће за свог наследника Белу

Слепог кћерку великог жупана и Белошеву сестру Јелену. Овај брачни споразум између српског и угарског владара одлучујуће ће утицати на даљи Белошев живот.

IV На угарском двору

Мађари, азијско номадско племе, стигли су у Панонску низију у X веку, где су покорили словенска племена (са којима су се касније помешали) и формирали своју државу. Њихов племенски вођа се звао Арпад који је основао и владајућу династију. О ратовањима Мађара и Срба у то доба прича и Летопис попа Дукљанина. Српски владар Часлав Клонимировић је наиме на Дрини победио мађарског кнеза Киша, али је у наредној бици он био заробљен и са свим својим сродницима удављен у реци Сави.

Један од Арпадових потомака, Стефан (мађарски Иштван), крунисао се за краља око године 1000, примио је хришћанство и покрстио и цео свој народ, па је брзо након смрти био проглашен за свеца. Почетком XII века Угарска је била уклештена између две европске империје (као нека врста тампон државе) од којих је свака претендовала да буде универзална: немачко царство на западу и Византија на истоку. У то доба, Мађарска још није била искључиво католичка земља: у њој живи и доста православних, од којих су многи (али не сви) Словени, који имају своје цркве и манастире, посебно на југу и југоистоку земље (посебно у пограничним областима према Византији). Истовремено, угарски краљеви шире своју власт на југ: краљ Коломан је 1102. године освојио и Хрватску убивши на Гвозду последњег народног владара Петра Свачића, а након тога је угрозио и млетачке и византијске поседе у Далмацији.

Колики је био утицај блиских суседских односа са Угарском по Србе речито говори и Хиландарска повеља Стефана Немање из 1198. године у чијем уводу се каже да "Бог премилостиви утврди Грке царевима, а Угре краљевима...", а Немањиним прецима "дарова да владају овом земљом српском", као велики жупани.

У владарском дому Арпадовића, као и у свим другим европским владарским породицама реч "слога" није постојала, а претежни део животне енергије, трошен је на породичне свађе и битке око наслеђа престола, достојне Шекспирових трагедија.

Прича о слепом краљу Бели II, човеку за кога се удала Белошева сестра, српска кнегиња Јелена, трагична је прича, са мрачним и мучним почетком, светлијом средишницом и тужним крајем,

достојна времена и места њеног настанка. Белин отац Алмош, једно време је, пре него што је Угарска 1102. године освојила целу Хрватску, био краљ хрватски, у делу између Драве и Саве. Кад га Хрвати протераше, даде му његов старији брат, краљ Коломан део Угарске на управу. Међутим, Алмош се побуни када је Коломан одредио за наследника свога сина Стефана, а не њега. После неколико покушаја помирења и нових Алмошових побуна, Коломан га најзад ухвати и заједно са његовим петогодишњим сином Белом ослепи. Десило се то 1115. године. Белош и Бела II су дакле вероватно били вршњаци. Треба, узгред, напоменути да је ослепљивање био један од честих начина који је у то доба коришћен у Угарској (а још чешће у Византији) да се евентуални претендент на престо или свргнути владар елиминише из даље конкуренције. Ослепљивање деце, с друге стране, било је изузетно ретко. Коломан је наредио и да принц Бела буде ушкопљен, али ово наређење никада није извршено, као ни каснија смртна пресуда.

Малога Белу су калуђери сакрили у манастир, док је његов отац Алмош успе да побегне у Византију, где је живео под именом Константин (Ромеји-Византинци у начелу нису подносили "варварска" имена). Краља Коломана наследи његов неуравнотежени, распусни и окрутни син Стефан II, који је, како смо видели, водио 1127. године рат са Византијом, у који су се укључили и Срби. У међувремену је Алмош умро.

Можда би слепи Бела до краја живота провео заборављен у манастиру, да се на угарском двору није десио нови скандал. Краљ Стефан се теже разболео, а неки нестрпљиви великаши прогласе за краља Бориса, Стефановог непризнатог полубрата који је био рођен и одрастао у Русији. Борисова мајка се звала Еуфемија (Јефимија) и била је кћи знаменитог великог кнеза Кијева, Владимира Мономаха. Удали су је за остарелог мађарског краља Коломана, коме је то био други брак и чија је ружноћа била толика да су то забележили и његови хроничари ("врло мршав, грбав, шепав, полуслеп, муцавац, обрастао у длаке"). Таквог мужа Еуфемија није могла ни волети, па се брак оконча једним скандалом. Када је краљица затруднела, краљ, имајући у виду вероватно све околности из брачног односа, процени да дете није његово, па несретну краљицу отера натраг оцу у Кијев, где се принц Борис родио и добио руско име. Након што је поодрастао дошао је у Угарску тражећи своја принчевска права.

Међутим, краљ Стефан неочекивано оздрави, Бориса протера, његове присталице погуби, а за наследника престола прогласи свог јединог живог рођака – слепог Белу, кога су до тада скривали. Извукавши га из манастира, Стефан реши да Белу ожени, па му тако доведе 1129. године Јелену, кћерку свога ратног савезника, српског великог жупана Уроша I. Краљ Стефан II ће живети још кратко време. Већ дуго болестан и осећајући да му се приближава смртни час, пред смрт се замонашио. Умро је у својој тридесетој години, априла 1131. године.

Слепи краљ Бела II ће десет година, од 1131. до 1141. године номинално владати Угарском. Да слепац буде проглашен за краља – па то још у Средњем веку, у доба када је од краља очекивано, не само да управља, да суди, већ пре свега да буде борац, ратник – јединствен је случај. Нема сумње да се Бела могао одржати на власти само уз снажну подршку и енергичну управу оних који су му били најближи, а у првом реду краљица Јелена, а уз њу и Белош.

Можемо само претпоставити, иако јасних потврда нема, да је у Јелениној пратњи већ у то доба на двор угарских краљева у Острогону стигао и Белош. Као један од млађих синова великог жупана, он је могао бити задужен да сестру допрати до младожењина дома, као и да можда игра улогу посредника између владарских породица у Угарској и у Рашкој. Није сигурно да је већ при доласку знао да помало говори мађарски, иако ни то није невероватно, имајући у виду већ поменуте блиске везе великих жупана са Мађарима, како то сведочи и име Белошевог оца.

Али, да би се утврдила на власти, Јелена се пре свега морала показати као жена, способна да рађа наследнике династије, будуће владаре. Она је joш 1130. године, пре смрти краља Стефана II, родила најстаријег сина, будућег краља Гезу II. У наредним годинама, она ће у браку са слепим Белом родити још три сина: Ладислава (Ласла), Стефана (Иштвана) и Алмоша.

V Пут ка власти

Догађаји који су уследили брзо након крунисања слепог Беле II су показали да нова краљица Јелена није стигла на угарски двор да би играла улогу наивне овчице. Почетком 1132. године, на краљичин подстицај у Араду буде сазван угарски сабор, на који су дошли сви великаши, како присталице краља Беле Слепога, тако и његови потајни непријатељи, присталице Бориса. Хроничар приповеда да, када је краљ сео на престо, појави се и краљица Јелена са својом малом децом, и овако се обрати сабраном скупу:

"Чујте сви наши верни племићи и народе, стари и млади, богати и убоги, чујте! Свакоме је од вас Бог уделио очњи вид; зашто је краљ и господин наш лишен очију? Ко је починио то зло? Кажите ми и осветите нас, погубите кривце!"

На то скочи огорчени народ – без сумње Јеленини људи, односно припадници Белине странке на двору, који су већ унапред били припремљени – и похватају ону "господу која бејаху некада

саветовали да се Бела ослепи". Неке погубише на лицу места, а друге бацише у кладе и ланце. Тако изгибе шездесет и осам угарских великаша, а њихове породице буду лишене свих поседа.

Масовна егзекуција из 1132. године није, међутим, била довољна да краља Белу Слепог ослободи свих непријатеља и оних који су подржавали претендента на престо, принца Бориса, сина Коломановог. Користећи подршку разних земаља, Борис ће више од две деценије покушавати да сруши Белу, а после и његовог наследника Гезу, и да освоји угарску круну. Владавина Беле Слепог углавном је протекла у огорченом настојању краљеве странке да учврсти власт и да се одупре непрестаним заверама претендента на престо. Велики део Белине странке чинило је свештенство, које га је као малог спасло и отхранило.

Већ у јесен 1132. године Борисова војска уз помоћ пољског кнеза Болеслава III Кривосутог упадне у Угарску и дођу до реке Шаје. Краљица Јелена и краљева странка су још једном преузели "чистку" својих редова (очигледно су присталице Борисове биле бројне) прибегавши новом лукавству. Краљ сабере сву господу и упита их да ли знају да ли је претендент Борис заиста "копиле", или је напротив, рођени и легитимни син краља Коломана. Искреност у та времена се није препоручивала: сви који су одбили да потврде да је Борис копилан били су побијени. Касније, у борбама са Пољацима, Угрима притекне у помоћ чешки кнез Собјеслав (зет Беле II, ожењен његовом сестром). Ово угарско-пољско-чешко ратовање је трајало све до 1135. године, када је уз посредовање немачког цара Лотара II, најзад склопљен мир са Пољацима.

Прича се да је Јелена у мираз своме слепом младожењи донела и део Босне који су Угари звали Рама. Вероватније је, међутим, да су у то време Угари Босну освојили оружјем и тамо поставили свог намесника – бана Борића, племића из Славоније. На сабору у Острогону, 1137. године Бела и Јелена ће свог млађег сина Ладислава прогласити за "херцега од Раме", али је стварни владар у Босни остао бан Борић. Међутим, од тога доба па све до нестанка Аустро-угарске монархије, Угарска краљевска титула ће, поред Угарске, Хрватске и Далмације обухватати и "Раму" (тј. Босну).

За Белине владе започела је експлоатација првих рудника у Угарској, односно у Трансилванији где су се производили бакар, злато и сребро. У том циљу, у Угарску су насељени најискуснији европски рудари – немачки Саси, који ће након неког времена пренети рударске технике и у средњовековну Србију.

Последњих година своје владавине, краљ Бела се није бавио скоро ничим, препустивши сву власт Јелени и њеном брату Белошу. Подао се пићу. Држећи државне савете, Јелена је затварала очи и

окретала главу од куманских робиња које су доводили за краљеве забаве. Слепи краљ ће умрети млад, од водене болести, 13. фебруара 1141. године када му је било тек 31 година.

Није нам познато у којој мери је српски кнез Белош учествовао у овим раним збивањима првих година владавине Беле Слепог. Како је то уобичајено, тадашње хронике помињу Белоша тек од оног момента када он постаје једна од кључних личности двора. Нема сумње да он на такво место није могао бити постављен без претходних припрема, што претпоставља и знање језика, године проведене у мађарској средини, као и припреме за заузимање врховног положаја. Оно што је несумњива чињеница, коју помињу и византијски хроничари, јесте да је Белош био одређен од краљице Јелене да буде тутор, односно учитељ и надзорник у васпитању престолонаследника Гезе, рођеног 1131. године. Према томе, већ око 1136. године Белош, као тутор престолонаследника, представља важну и утицајну личност на угарском двору.

Постепено, уз сталну подршку краљице Јелене, Белош стиче титуле, као и богатство. Богато га је оженила и обезбедила му подршку моћне угарске тазбине и широке породичне везе преко жене, што је у мађарском друштву са још јаким трибалним и кланским везама имало велики значај. Прво тутор младог престолонаследника, Белош добија почасну титулу херцега, која се додељивала искључиво члановима владарске породице. Богатство је осигурао и бројним имањима која је круна одузела од погубљених краљевих противника.

Најзад, још за живота слепога Беле znači pre 1141, Белош добија и положај бана Хрватске, титулу коју ће носити врло дуго, најмање до 1157. године. Тако је необичним стицајем околности један српски кнежевић постао први познати бан Хрватске под власти угарских Арпадовића. Белош настоји да уведе ред и прошири краљевску управу. У свим документима и повељама у Хрватској из тог времена, поред краљева имена, помиње се и име бана Белоша. За време краљевања Беле и Јелене, Угри су заузели део Далмације, као и градове Сплит, Трогир и Шибеник.

Без обзира на изванредност Белошеве каријере, требало би такође имати у виду да успон једнога странца у друштву средњега века и није посве необична појава. Често су, на пример, будући владари одгајани у страној средини, или су странци чак освајали престо. Виљем Освајач, нормански војвода је 1066. године у бици освојио енглеску круну. Нормански авантуриста Роберт Гвискард је на сличан начин освојио Сицилију и основао краљевство. Било је то време крсташа који су, након небројених авантура, стварали нове државе удаљене на хиљаде километара од њихове постојбине. И у самој Угарској, претенденти за краљевски престо у та доба су често годинама живели у потпуно другачијој, православној средини, попут Алмоша-Константина или,

касније, Беле-Алексија (Јелениног унука, који је једно време био чак проглашен за наследника византијског царског престола).

Белош није био једино дете великог жупана које је дошло на угарски двор. Јеленин положај угарске краљице омогућио је рашком жупану Урошу да даље развија своје везе са централноевропским владарским династијама. Још једна његова кћи, Марија, удала се око 1134. године, вероватно уз посредовање краљице Јелене, за Конрада, кнеза од Знојма. У једној старој капели моравског градића Знојмо и данас се чува портрет кнегиње Марије, најстарији портрет једне српске кнегиње. Посредством ове Урошеве кћери, рашка владарска породица се ородила са чешким, а преко њих и са пољским, немачким и другим владарским породицама Централне и Источне Европе. Маријин муж, Конрад II, кнез од Знојма, припадао је владајућој кући војвода Чешке и Моравске (Чешка тада још није била краљевина, него војводство, у оквиру Светог Римског Царства). По мајци, био је у најближем сродству са немачким царевима, па је тим путем Марија ушла у круг највише властеле Немачког царства у XII веку. Маријини потомци су владали и у Пољској до XVII века.

VI Регент Угарске и бан Хрватске

Трећи дан након Белине смрти 1141. године, у Стоном Биограду, тадашњој угарској престоници, за краља је крунисан његов син Геза II, дечак од 10-11 година. Истовремено Јелена постаје формални, а Белош стварни регент у држави. То двоје Срба сада пресудно утичу на очување и ширење моћи дома Арпадовића. И поред чињенице да је друштво Средњег века друштво мушкараца у коме је жена држана у подређеном положају, нису ретки примери енергичних жена које су и у то доба успевале да се наметну и да играју значајну политичку улогу у својим државама. Можемо само поменути знамениту Елеонору од Аквитаније, прво жену француског, а касније и енглеског краља, или француску краљицу Бланшу од Кастиље, која је била регент малолетном Лују IX (каснијем свецу). Могуће је, такође, да се Јелена након мужевљеве смрти, како је то понекад био обичај, замонашила, и да је само индиректно наставила да утиче на државну политику, посредством свог брата и деце.

Уз Јеленину посредну или непосредну подршку, Белошева моћ постепено постаје огромна. Он је тај са којим се рачуна на страним дворовима, њему се обраћају поданици и вазали, он је вођа војски и, уместо краља, врховни судија у земљи. Бан Белош се помиње као врховни арбитар у многобројним споровима, он поставља своје представнике, изабранике из локалног племства по Далмацији и Хрватској.

А постати угарски палатин, односно управник двора (или како бисмо ми данас рекли први министар), херцег и бан није било лако. Требало је, што ласкањем, што мачем, обезбедити подршку и победити отпор многих; требало је да он, Словен и "шизматик", убеди моћне црквене и световне великаше да је способан да управља земљом; требало је окрвавити, у име краља, руке до лаката; водити безбројне битке, велике и мале. Владари и принчеви тога доба често личе на комбинацију витезова, каваљера, путујућих авантуриста и друмских разбојника. Бити владар, краљ, гроф или принц у XII веку значило је у првом реду бити без престанка у покрету, јахати, ходати или пловити, наметати или потврђивати ауторитет и власт, освајати или бранити тврђаве, пресуђивати, ловити, отимати или бранити богатство, борити се са сопственим непослушним вазалима или са спољним непријатељем.

Ипак, из данашње перспективе посебно је тешко прозрети све мотиве и личне преокупације људи из Средњег века. Документа и сведочанства о појединим збивањима или личностима су оскудна – најчешће из друге или треће руке. Како да схватимо и доживимо оне о чијој егзистенцији сведочи тек понеки напис у хроници, понеки потпис у повељи, успутно сведочење? Знамо да су били дубоко религиозни и да су се јако бојали Страшног суда и пакла. Знамо и да су били побожни и страсни, често импулсивни као мала деца, често насилни, врло емотивни, спремни да зачас заплачу или да се разбесне. Али индивидуалне мотиве и осећања појединих особа, њихову личност, њихове циљеве, наде, страхове, љубави, мржње, немогуће је данас дознати. Сведочанстава је изузетно мало, а и она најчешће долазе само из ограничених извора: текстова које су – као једини писмени – писали црквени људи за своје потребе.

Као ефективни владар, Белош је развио широке активности и везе са суседним и даљим земљама. Чешка, Немачка, Русија, Византија, Србија, Пољска, Сицилија, Аустрија, Рим, Далмација, Венеција, Хрватска...само су неке од земаља и области у којима ће Белош развијати своје државничке активности, склапати савезе, ратовати, јахати у походима, организовати комплоте, слати новац, посланике или трупе. Белошеве везе и активности имају заиста европски карактер, и оне, између осталог, показују и у којој мери је већ тадашња средњовековна Европа, укључујући и Русију и Византију, била међусобно повезана.

У Чешкој, у којој је дошло до смене на престолу након смрти угарског савезника Собјеслава, Белош је у пролеће 1142. године подстакао великаше да покушају да са власти оборе новог кнеза Владислава II. Покушај није успео, па је угарски двор у чешком владару стекао дуготрајног непријатеља.

Истих година (односно 1143. године) у Цариграду је дошло до промене на престолу. Јована II je наследио његов најмлађи син, предузетни и енергични, Манојло, "цар-витез", који је по мајци Пирошки-Ирени био полу-Мађар и који ће се, можда због тога, а можда и због својих неизмерних амбиција, непрестано мешати у мађарске послове. Са друге стране, на западу, Белош је имао не мање опасног противника у лику немачког цара Конрада III од Хохенштауфена. У сталном непријатељству са царем Конрадом, као и са царем Манојлом, Белош ће помагати претенденте за царски престо у Немачкој, као и у Византији. Забележено је да је непријатељу и конкуренту немачког цара Конрада III, војводи Велфу VI слао новчану помоћ. Крајем четрдесетих година, Белош ће одлучујуће утицати и на стварање велике европске коалиције против Византије и цара Конрада III коју су чиниле Норманска краљевина у Италији, Угарска, Француска и Србија. Ово није могло проћи без одговора немачког цара.

VII Војсковођа

Пресудна битка у Белошевом животу одиграла се 1146. године, када је вечити претендент на угарску круну Борис поново покушао да освоји власт. Искористивши лоше односе Угарске са немачким царем, Борис је на двору у Ахену, уз подршку чешког кнеза и аустријског маркгрофа, убедио немачког цара Конрада III лично, да му пружи подршку. Напад Борисове коалиције је отпочео успешно: априла 1146. године Борис је са немачким плаћеницима освојио град Пожун (данас Братислава). Белош је знао да мора да реагује одлучно, ако не жели да изгуби подршку племства.

Недалеко од реке Лајте, 11. септембра 1146. године сукобиле су се велика војска немачког царства, коју је предводио полубрат цара, аустријски маркгроф Хенрик II од Бабенберга, и угарска војска коју су водили млади краљ Геза II и његов ујак, "dux" Белош и која је, наводно имала чак 70.000 ратника. Уочи одлучне битке, млади краљ Геза је у једној дрвеној цркви, капели Свете Ане, проглашен за витеза, опасан мачем и тиме оглашен пунолетним (имао је тек 15 година). Али стварни вођа војске и управник државе остао је његов ујак Белош. Прве чете са угарске стране су чинили секељски и кумански стрелци, на крилима стајаху чете жупанија, а у центру Белош са краљем и 12.000 изабраних ратника. Жестоки сукоб на Лајти отпочели су одреди стрелаца. Аустријанци су затим извели јуриш коњаника желећи да униште средиште противника, где су се налазили млади краљ и Белош. Бан се тукао као махнит. Крваву битку, која се водила прса у прса и у општем метежу, одлучио је Белош, једним контранападом у коме је разбио главнину снага противника. Немачка војска је отпочела панично да се повлачи. У бици и након ње, Немци су изгубили 7.000 војника, а Угари 3.000. Хенрик II и Борис су се спасли бекством до Беча. Те вечери, Белош је знао да је његова будућност, чак и без подршке Јелене, обезбеђена.

У складу са ранијом политиком угарског двора, Белош је развијао и врло блиске везе са православном Русијом, где су Византија и Угарска посредно водиле дуготрајан рат за утицај. Од 1142. године он се стално меша у борбе руских удеоних кнежева и пресудно утиче на избор великих кнежева у Кијеву. На његову иницијативу, млади краљ Геза II ће се 1142. године верити Еуфрозином, кћерком великог кнеза Мстислава "Великог" и унуком Владимира II Мономаха. Угарски двор ће послати велику војску да би помогао Еуфрозинином брату, волинском кнезу Изјаславу Мстиславичу да се 1146. године дочепа престола у Кијеву. Између 1148 и 1152. године Угри ће у шест наврата слати војну помоћ Изјаславу. У руске послове се мешао и цар Манојло, који је помагао Изјаслављевог супарника, суздаљског кнеза Јурија Долгоруког. Тако су, у ствари, Угарска и Византија већ четрдесетих година воде посредан рат користећи сукобљене руске кнежеве, слично као касније у Србији. Борба Изјаслава Мстиславича и Јурија Долгоруког је истовремено имала и своју "идеолошку" позадину, јер је Изјаслав утицао да се 1147. године за кијевског митрополита изабере кандидат кога није одредио цариградски патријарх (како је то, иначе, била пракса). Ово је довело до вишегодишњег раскола између кијевског митрополита и патријарха у Цариграду, којег је подржавао византијски кандидат Јуриј.

Да би још више ојачао везе са Кијевом, али истовремено да би учврстио и своје односе са новом угарском краљицом, Белош ће своју кћи 1150. године удати за Изјаславова и Еуфрозинина брата, волинског кнеза Владимира Мстиславича. Kћерки у то доба свемоћног палатина Белоша руски летописци неће забележити име, него ће је називати надимком "Бановна". Ова кнегиња ће престављати прву директну везу између српске и руске владарске породице. Владимир ће и после братовљеве смрти (1152. године) наставити да влада у својој волинској кнежевини. Са српском кнегињом живеће сретно и родиће му се више синова.

Година 1147. је опет видела један догађај европских размера, који је умногоме пореметио уобичајене локалне чарке и друга збивања по дворовима у Угарској, Цариграду, Кијеву и Рашкој: након пола века, поново је организован велики крсташки поход, други по реду, који су предводили немачки цар и француски краљ, лично. Обе војске, она немачка и она француска, прошле су кроз Угарску, где им је бан Белош организовао пријем и миран пролаз. И да је хтео, другачије не би могао, имајући у виду број крсташа. Само је цар Конрад III предводио око 20.000 Христових војника из Немачке. Међу великашима у његовој пратњи, био је и Белошев зет, Конрад од Знојма, муж његове рођене сестре Марије. Немачка војска, коју је пратила уобичајена гомила авантуриста, бескућника, разбојника и сецикеса изазивала је бројне инциденте, што је невољне домаћине доводило на ивицу ширег сукоба са незваним гостима. Један угарски летописац је забележио да се цар Конрад није понео као Христов војник, него као тиранин и разбојник.

За Немцима је убрзо долазила још једна војска са крстом на рамену, коју је водио француски краљ Луј VII. Луј је имао мању, али дисциплинованију војску витезова коју су пратиле и супруге краља и

великаша, међу којима је била и касније знаменита Елеонора од Аквитаније. Између два краља, Луја и Гезе, успостављени су пријатељски односи, што је потврђено и чињеницом да је француски краљ био кум на крштењу Гезиног најстаријег сина. Међутим, у француском табору се појавила и једна Угрима врло позната личност, која је изазвала прави и озбиљан "дипломатски инцидент" између француског и угарског суверена. Угри су, наиме, дознали да француске трупе прати и претендент Борис, који је након неуспеха са Пољацима и Немцима, некако успео да придобије симпатије краља Луја. Краљ Геза и Белош су спречили даље напредовање француских крсташа док им не испоруче Бориса. Француски краљ, као Борисов домаћин и прави витез, ово је енергично одбио. Ко зна како би се овај спор завршио да једнога дана Борис једноставно није нестао из француског логора. Ускоро ће се поново вратити, овај пут са византијском војском.

Крсташки очевидац из тога доба Ото Фрајбуршки, описује Угарску као врло централизовану земљу, пуну језера и мочвара, подељену у око седамдесет жупанија, где само краљ има право ковања новца и наплате царина. Он такође описује Угре као мале, косооке, испупчених јагодица чудећи се "како тако лепа земља припада тако ружном народу". Претпоставља се да се Ото обрео међу неким племенима азијских Печенега или оних азијатских Мађара који се још били нису измешали са Словенима.

Белош и Јелена су на свој двор доводили и бројне Словене, у првом реду своје рођаке из Раса. Међу њима је био и Урош, Белошев брат и будући велики жупан, a вероватно и жупан Вукан (Вакхин), њихов рођак, који ће 1150. године водити угарске помоћне трупе у помоћ Србима у рату против византијског цара. У једном каснијем документу из 1164. године Бона, опатица задарског женског самостана говори о пресуди у корист њене породице коју су донели бан "Албеус" (тј. Белош) и његов брат "Стефан". Не зна се ништа о томе ко би био овај Стефан и да ли је рођени брат или само брат од стрица Белошев. Неки у њему виде и загонетног Завиду, оца будућег великог жупана Стефана Немање. Ne on bi bio Nemanja jer su on I ban Belos vrsnjaci.

VIII Велики рат у Србији

Други крсташки поход није помогао хришћанској ствари у Светој земљи, али је имао низ узгредних последица на тадашњој европској политичкој и дипломатској сцени: дошло је до зближавања и личног пријатељства два цара: византијског – Манојла Комнена и немачког – Конрада III од Хохенстауфена, као и до великог груписања између две групе супротстављених европских држава.

У складу са тадашњим обичајима, Белош је утицао и на збивања у земљи свога порекла. Византијски писац Кинам на једном месту наводи да је Белош "покушао да потчини Далмацију" (тј. Србију) и да је слао "Далматима" (тј. Србима) помоћ како би се ослободили византијске власти. У његово доба, по први пут се помиње један босански бан – већ поменути бан Борић – на чији избор је Белош вероватно такође пресудно утицао.

У родној Србији у то доба долази до смене владара. Велики жупан у Расу постаје Белошев брат Урош II. У великом рату који ће цар Манојло Комнен 1149-1150. године водити против Уроша II и Србије, Угри ће бити српски савезници, што очито указује на чињеницу да је од раније постојала блиска повезаност између два брата, Белоша и Уроша, као и дворова у Острогону и у Расу, односно да је врло вероватно да је Белош пружио подршку Урошу II приликом доласка на власт.

Урош II, син великог жупана Уроша I, а брат Белошев, био је можда први велики жупан Србије који се и сам упустио у "европску дипломатију". Већ његов отац је то омогућио, успостављајући, како смо видели, породичне односе са суседима, као и са даљим владајућим династијама. Урош II ће покушати да искористи створене блиске везе, како би поново покушао да Србију осамостали од Византије. Након проласка крсташке војске, 1147-1149. године се формирала широка антивизантијска коалиција против цара Манојла. Коалицију је предводио сицилијански краљ Рожер II, који је искористио Манојлову окупираност крсташким проласком кроз Византију да нападне и заузме византијске области, Крф, као и Коринт и Тебу на Пелопонезу. Рожер II је обезбедио подршку и других владара и земаља спремних да ратују против цара Манојла: Француску Луја VII, немачког противцара Велфа, угарског краља Гезу II, односно Белоша, као и Урошеве Србе, који су деловали уз уску сарадњу са Угрима. Касније су се у сукобе умешали и Руси.

Међутим, ни цар Манојло није седео скрштених руку. Дајући широке трговинске концесије, успео је да обезбеди подршку Венеције и њене флоте, као и свог личног пријатеља, немачког цара Конрада II.

Након што је у лето 1149. године уз венецијанску помоћ поново преотео Крф од Нормана, цар Манојло "реши да свој ратнички жар управи против Срба", како би казнио "њиховог великог жупана, који је већ био отпочео да се бори."

Царев секретар Н. Хонијат овим поводом у црном светлу описује Србе, као непоуздан народ:

"...ови су (тј. Срби) док самодржац беше спокојан на власти, правили добронамерно лице и били врло слаткоречиви поред сасвим супротних осећања у дубини душе ... (а затим) ... осмелише се више него што је требало искористивши прилику, дигоше оружје на Ромеје и рђаво поступише са њима суседним земљама које су биле под Ромејима."

Цареви хроничари живо описују овај први велики поход цара Манојла на Србију 1149. године. Одвојивши тешко наоружани одред војске и припојивши га лако наоружаним четама, цар преко Пелагоније (Македонија), преко Косова улази у Србију (или "Далмацију", како је често називају). Међутим, Урош II је сазнао за покрете велике византијске војске и повукао се у брда, "остављајући свакоме да у бекству тражи спас и ногама искупи живот." Цар је разорио тврђаву Рас и све успут опустошио, док је "небројено мноштво учинио робљем". Манојло је затим опколио утврђени град Галич (данас Сочаница, на десној обали Ибра). Постави логор и "нареди да се гађају они на бедему стрелама и камењем из праћки. Град је одолевао три дана, да би затим био освојен на јуриш. У граду је ухваћено "мноштво варвара" који су делом били ратници а делом сточари. Све заробљене, цар посла у Сардику (Софију) и друге ромејске крајеве, да се настане. Вративши се у Рас, Манојло сазна од своје посаде да је Урош са својим ратницима искористио његово одсуство да обнови борбе око града. Ромеји затим крену за Урошевим снагама, желећи да га заробе, али им велики жупан измакне "бежећи преко планинских превоја". Манојло се морао задовољити само тиме да је спалио дворе великог жупана. И данас у народу у Рашкој живи легенда да су се двори великог жупана Уроша налазили у селу Попе, које је на неколико километара на северозапад од манастира Ђурђеви Ступови (код данашњег Новог Пазара).

Овим је био завршен царев поход на Србију, који иако успешан очигледно није дао трајније резултате, јер је Манојло већ следеће, 1150. године морао да води нову битку у Србији и то са још јачим снагама.

Читаву годину велики жупан Урош II jе спремао ратнике за бој и припремао савезнике. Прошлогодишње ратовање је било крваво, али је показало да Грци нису несавладиви. Te године, Византинци су се вратили са још већом војском. Уходе су већ крајем лета јављале да је цар са најбољим војсковођама и бројним сродницима у Нишу. Дукљански краљ Радослав је скрушено дошао у Манојлов логор да му изрази вазалску покорност. По старом обичају, цар је чекао јесен, да шуме остану без лишћа, па да упадну у Србију. Сукоби и ратовање потрајали су месецима.

Све наде Урошеве, да ће његови прошлогодишњи савезници Нормани са Сицилије напасти Византију, распршиле су се. Ни Босанци нису дошли у помоћ. Урош је додуше имао и много ближе савезнике на угарском двору: Гезу II и најмоћнијег човека на двору – палатина Белоша. Али Геза је

био отишао да ратује на север, у Галицију. Белош је морао да обавља власт у земљи, па је брату послао јак одред састављен од Печенега и Калисија, који су били хазарско племе и који су живели око данашње Митровице. Вођу тих угарских трупа византијски писци су звали "велики жупан Вакхин", што се може читати и као Вукан. Он је можда био Белошев и Урошев рођак, који је некада био и велики жупан у Расу. Његов физички опис (висок и крупан) не одговора угарском типу и пре се може поредити са физичким особинама припадника рашке династије. Познато је, на пример, да је Немања својом висином и грађом изазивао чуђење, док је неколико деценија касније био талац у Цариграду.

Урошеве трупе су се стално повлачиле и мењале положај настојећи да искористе боље познавање терена и да нападну мање изоловане групе византијских војника. Али цар је упорно нападао, од долине Лугомира (лева притока Мораве), на Дрину, па назад, на Тару. Међутим, Ромејима није успело да спрече сједињавање српских и угарских снага. Већ је падао и густи снег, али Византијци се нису, према обичају повлачили у своје утврде. Овај пут су решили да иду до краја.

Жупан Урош нареди окупљање све војске и одлучан напад код реке Таре. У рано јутро, када је византијска војска кренула из логора, "неки извиђачи трчећи дођоше цару и испрекиданим гласом и страшно пребледели рекоше да је веома бројна војска постројена у фаланге на супротној обали реке, и то не само домородачка (тј. српска), него и безбројно савезничко мноштво, састављено од хунских (тј. угарских) коњаника."

Борба на Тари је била жестока и неизвесна. Водила се прса у прса. Срби су успели да опколе групу византијских старешина који су једва избегли погибију. Војсковођа Константин Кантакузин изгуби у боју са Србима два прста. У позлаћеном оклопу, сијајући као "орао са златним крилима" , ричући "као лав буколеонски" сам цар се упустио у двобоје, покушавајући да допре до српског великог жупана. Цар је збацио на земљу и заробио четрдесет непријатељских војника, а остале растера и док су бежали "стално их удараше с леђа мачем и копљем". У то, један од оних који су бежали, спазивши цара, "исука мач и устреми се да га прободе. Цар га пак, удари ногом у груди, сруши на земљу и задавши му једну приметну рану крај ока, остави га".

Након тога, цар се бацио у гомилу која се борила око жупана Вакхина/Вукана, вође угарских трупа. "Призор беше пун страве. Али цар баци копље и исукавши мач жестоко је насртао, непрестано задајући и примајући ударце, док се читава битка, пошто се остали растурише, не сведе на њега и Вакхина – човека изузетно храброг и телом претерано големог. После дужег окршаја, Вакхин замахну мачем и удари по лицу цара, али није могао да пробије заклон на кациги, причвршћен

изнад очију. Толико је био јак ударац, да су колутови од заклона дуго остављали трага. Међутим, цар одсече мачем варваринову руку и предаде га нећаку".

Битка је била одлучена када су у византијске руке пала и два српска жупана, Грдеша и Вучина. Урош је схватио да је битка изгубљена. Губици су били огромни. Срби и Угри су нагло почели да се повлаче. Само неколико минута је био потребно да преостали српски војници нестану по брдима и шумама Таре.

Следећег дана, пред византијским логором се појавила групица српских посланика. Пренела је молбу великог жупана да му цар дозволи да са конопцем о врату призна пораз и да преговарају услове мира, односно потврду вазалског положаја Србије. "Примивши молитеља, цар му опрости кривицу. А овај се мало придиже са земље, где је ничице се бацивши пред царевим ногама лежао и заклетвама зајамчи оно што је било уговорено уверавајући да ће за сва времена бити потчињен Ромејима". Манојло је повећао обавезе Србије: узео је таоце, као гаранцију мира, а број помоћних трупа које му Срби шаљу у војне походе повећао на 500 уместо 300 за походе у Азији и на 2.000 за ратовање у Европи.

На Тари, велики жупан није изгубио једну битку. Изгубио је и веру да ће икада моћи да победи Манојла и да ослободи Србију. Неку годину касније, 1153. године, Манојлу није било потребно ни да покрене трупе, а Урош је већ хитао да му изрази покорност. Од битке на Тари, српски одреди из Раса ратују на византијској страни, а против Угара. Палатин Белош је тако изгубио важног савезника – своју браћу у Србији.

IX Између Земуна и Београда: бан против цара

Након покоравања Срба 1150. године, Манојло Комнен се окренуо свом жестином, готово опсесивно против Угарске. Царев секретар и хроничар Кинам објашњава да је цар желео да казни Угре због њихове подршке Србима. Али царев интерес за угарске послове, који је превазилазио објективне и стратешке потребе Царства (Манојло је укупно водио чак десет похода на Угарску), објашњава се и чињеницом да је његова мајка била мађарска принцеза Пирошка (проглашена за светицу – Свету Ирену у Византији) и кћи некадашњег угарског краља Ладислава (који је такође био проглашен за свеца, али католичког). Између две државе, између два двора, током наредне деценију и по водиће се грчевита борба, скоро на живот и смрт, која ће обухватати широке области, од руских степа до јадранских вода, а чији фокус ће бити простор око Београда, Земуна, Браничева и данашњег Срема. Та борба се није сводила на војне походе и сударе. Она је била и

економска борба, шпијунски рат, посредна борба путем савезника, као и настојање да се "изнутра" подрије противник, подршком претендентима на престо. Уз допринос византијске политике, Угарска је у то време била и растрзана феудалном анархијом, односно сукобима између две феудалне групе: великих световних земљопоседника, који су често налазили подршку на двору у Цариграду и великих црквених феудалаца, који су у напредовању Византије видели највећу опасност за своје интересе и интересе католичке цркве. У таквим условима, утицај и моћ централне власти, односно двора, као и бана Белоша, су слабили, посебно стога јер и унутар краљевске породице све видљивије долазило до сукоба. Краљ Геза II подстицан краљицом Еуфрозином настојао је да наслеђе остави свом најстаријем сину Стефану. С друге стране, краљева браћа, Ладислав, херцег Раме и херцег Стефан, које је подржавао моћни ујак Белош, сматрали су да према древним обичајима сениората они имају предност у наслеђу престола.

У ратовима на Дунаву и у Срему, Срби учествују на обе стране, као и много пута у каснијим вековима, ратујући за интерес и за рачун другога. Вероватно је да велики жупан или неки од угледнијих жупана (Деса или некад можда и млади жупан Немања), предводе помоћне српске одреде у складу са одредбама савезничког и вазалног уговора према цару Манојлу, које је прихватио Урош II.

Тумараће тако српске трупе годинама по Срему и панонској низији, неки у оклопима, други у гуњевима и шубарама, неки на коњима, већина пешке, једни наоружани мачевима и копљима, а други са буздованима и са стрелама, газиће преко широких река, кроз мочваре и шуме, опседаће градове, пљачкаће села, гинути и убијати. Ратоваће српски одреди често и против Белошевих ратника, међу којима је такође било Срба, против Срба бана Борића из Босне, упадаће и палиће села словенског становништва по Срему и даље. Пред зиму, на крају ратне сезоне, враћаће се израњављени и уморни преживели ратници у брда своје Србије, неки натоварени пленом, други водећи робове.

Лета господњег 1151. цар Манојло је са војском упао у равни Срем, опколио и заузео Земун, попалио села, ухватио грдно робље и послао их у Ниш. Хроничар Кинам описује одбрану Земуна: "догод се надаху (браниоци) да ће им краљ (Геза, који је опет ратовао чак у Галицији) ускоро стићи у помоћ, жестоко се одупираху. Пошто се он (краљ) ниоткуд није појављивао, а Ромеји већ беху спремни за борбу на самим зидинама, уплаше се претеће опасности, те предложе цару да му предају тврђаву пошто они претходно здрави и читави напусте град. Кад цар то одби, ставише конопце око врата и скинуше капе са глава, срамотно се предаше цару. Он забрани Ромејима да се ико од ових убија..."

Угарска војска се на крају ипак појавила, али ју је предводио бан Белош, а не краљ. Белош је избегавао директан сукоб са Манојловим снагама у Срему. Уместо тога, кренуо је на Браничево, стратешко место на Дунаву, преко ког је контролисан саобраћај и трговина тзв. "Цариградским друмом", што је приморало Византијце да се привремено повуку из Срема. У овим борбама, поново наилазимо и на вечито активног принца Бориса, сина Коломановог, који сада већ трећу деценију, овај пут из византијског табора, непоколебиво покушава да се дочепа круне Светог Стефана. Борисове чете су опустошиле крајеве око Тамиша, где су "насеља скоро претрпана мноштвом житеља и крцата свакојаким добрима". Чувши за долазак угарске војске, Борисове трупе су се повукле на другу страну Дунава ноћу, "при светлости буктиња које је у великом броју цар запалио у логору. Тада и две чете пешака, заостале на другој обали, успеше да се, када стигоше Хуни (тј. Угри), сакрију завукавши се у шибље кога је тамо било".

У овом походу, Манојло је предузео и опсежно утврђивање "придунавских градова", међу којима и Београда. У овим радовима, Ромеји су користили заробљенике које су довели из Срема, као и вероватно, околно, српско становништво.

X Губитак власти

Иако ослабљеног положаја на двору, Белош је још увек успевао да води главне државне послове и да организује борбу против Византије. Уобичајена политика Византије је била да слаби своје непријатеље или вазале, директном или посредном подршком супарницима за наслеђе престола. Те, 1153. године, Белошу се указала прилика да Ромејима врати мило за драго. Та прилика носила је име Андроник. Андроник Комнен, рођак цара Манојла, авантуриста, љубавник, ратник, једна је од најзанимљивијих и најнеобичнијих особа тог немирног доба. Након што је направио скандал у Цариграду, када је, већ ожењен, ступио у везу са својом и царевом блиском рођаком Евдокијом, Андроник је био удаљен са двора и од љубавнице. Након склапања мира са Угрима 1153. године, цар га је поставио за гувернера (дукса) пограничних области на Дунаву: Београда, Браничева и Ниша. Али преко мере амбициозном Андронику ни на памет није падало да утврђује пограничне области и одржава мир. Ускоро се, можда и посредством Срба који су блиско контактирали обе стране, "зближио са пеонским (тј. угарским) великашима". Међу њима је без сумње главну реч водио бан Белош, са којим је дукс Београда припремио заверу против властитог цара и рођака. У тим годинама Белош је вероватно и лично долазио у посету на Београдску тврђаву, коју је Андроник обнављао и даље градио. Ове контакте, који нису могли бити сасвим сакривени, Андроник је цару Манојлу објашњавао као начин да се привуку угарски великаши на византијску страну.

У овој причи о издаји, заверама, покушајима тровања, средњовековној шпијунажи и романтичним љубавима, сви учесници ће бити, како то доличи, по мало и варалице и преварени. Укратко, Андроник "преко писама обећава краљу Гези да ће му, ако му помогне у покушају да задобије власт, уступити Браничево па и сам град Ниш", односно добар део северних византијских провинција. У тим временима, шпијунске службе су имале важну улогу, баш као и данас. Цар Манојло је, путем својих ухода обавештен о Андрониковим везама и смутњама и он га хитно позива да му се придружи у логору у Хераклеји – Пелагонија (област данашњег Битоља). Андроникова спремност да се придружи цару била је појачана сазнањем да се међу дворјанима око цара налази и његова рођака и љубавница Евдокија. Занимљиво, Манојло је у прво време оставио Андроника да се сасвим слободно креће у логору у Пелагонији, а затим га ухапсио и послао у затвор у Цариграду, из кога се овај извући тек након девет година.

Док су се заплетале и расплетале драматичне сплетке и завере између Манојла, Андроника, Евдокије и осталих Комнена, Белош је организовао припреме за подршку договореном Андрониковом удару. Не знајући да је овај већ ухапшен, Угри су после опсежних припрема окупили бројну војску, укључујући и трупе из Чешке, Саксоније, Русије и Босне. Рат је обновљен 1154. године нападом на Браничево. Цар Манојло је врло хитро реаговао и изненађујуће брзо стигао у помоћ браниоцима, што је изненадило угарске нападаче који су се повукли. Са царем је био и претендент Борис.

"Када цар дозна да се Борич, егзарх далматске (тј. српске) земље Босне, нашавши се међу савезницима пеонског (угарског) владара, враћа у своју земљу, он одабра најхрабрији део своје војске и посла га да иде да се бори против Борича". Недалеко од Београда византијски одреди су достигли угарске снаге и дошло је до веће битке. "На обадве стране настаде велики покољ, све док не почеше Хуни око Бориса (тј. Мађари који су се борили на страни Византије) први да беже. А кад гониоци навалише са супротне стране, Хуни око Бориса готово сви изгинуше, а од Ромеја многи, док се остали одатле спасоше бекством ".

Борис, вечити претендент током две деценије, овај пут се није спасао. Нађен је након битке, како лежи мртав, са грудима прободеним стрелом једног Кумана. Касније се причало да је стрела отпослата са византијске стране Борису у леђа и да је његово убиство организовао сам Андроник, као једну од противуслуга коју је обећао својим угарским савезницима. Било како било, на угарском двору је Борисова смрт изазвала велико одушевљење. Краљ Геза се најзад ослободио вечитог ривала. Али ће зато брзо добити два друга – своју рођену браћу.

Након победе, Угри су покушали да освоје и Београд, у коме се припремала побуна против византијске власти. Међутим, брзом интервенцијом цара Манојла и његовог војсковође Јована Кантакузина, Ромеји су успели да сачувају Београд под својом влашћу и да казне оне који су желели да град предају Угрима..

Победа код Београда и Борисова смрт нису помогли да се ојача положај бана Белоша. Али борба против Манојла и Византије је настављена, овај пут посредно – преко Србије. Хроничар прича да је немирна српска властела, жељна рата и пљачке, збацила око 1155. године Уроша II са власти и уместо њега, вероватно уз Белошеву подршку, прогласила за великог жупана њиховог најмлађег брата Десу. У то време, приликом новог похода на Угарску, цар Манојло са војском прво дође у Србију, где сазва оба брата, како би пресудио ко ће бити одређен за владара Срба. Урош и Деса дођоше са својим пратиоцима, жестоко се оптужујући за неверу према цару и за издајство и везе са Белошем. Византијски писци помињу да су браћа један на другога чак извлачили мачеве, па је цар лично морао да интервенише, да би предупредио борбу. Деса је био млађи и одлучнији и одржавао је везе са Угрима. Зато Манојло пресуди у корист Уроша II, кога врати на престо. Немирни Деса ће чекати нову шансу да постане велики жупан у Рашкој.

Након неуспеха да преко Десе ојача угарске позиције у Србији, Белошев утицај на двору ће дефинитивно копнети од онога дана када је краљ, бирајући моменат када му је ујак био далеко, 1154. године прогласио свог малог сина Стефана за херцега (војводу) и за наследника престола. Била је то велика победа краљице Еуфрозине и њене клике, као и велики шок и изненађење за краљеву браћу, Ладислава и Стефана, чије претензије је подржавао и њихов, некада моћни ујак. Иако се залагао за права својих нећака на наслеђе, Белош се у први мах привидно приклонио краљевој одлуци, како би одржао макар део ранијег утицаја и моћи. Али ствари су се даље компликовале. Недуго касније краљев брат, херцег Стефан је нестао са двора. Ускоро се сазнало да је побегао код цара Манојла, где ће се касније и оженити са царевом рођаком – Маријом. Након неког времена, и старији брат, Ладислав, учинио је исто. Као и некада претендент Борис, сада су Стефан и Ладислав тражили подршку по европским дворовима за своју борбу против круне. Тако 1157. године налазимо Стефана, заједно са једном византијском делегацијом, на двору немачког цара Фридриха Барбаросе, од кога је и добио номиналну подршку у свом захтеву да буде проглашен за наследника. Сазнање да бан Белош и даље тајно одржава односе са својим одбеглим нећацима, и да је са њима припремао заверу, била је кап која је препунила чашу краљеве срџбе. Белошу је те, 1157. године, одузето звање и удаљен је са двора.

XI Повратак у Србију

Ретка сеоца, немирне реке богате рибом, пропланци и котлине, пустолине и велике, дивље шуме пуне дивљачи; местимице питоме жупе у дубоким кланцима; смешно плитке бразде што их на ћудљивој земљи дрвеним ралом ору мршави волови; тешке, сурове зиме; ловци и рибари у потрази за храном; колибе од блата или прућа, ретко од камена осим у приморју, окупљене у засеоке, понекад опасане оградама од трња; дом поглавара – жупана или кнеза – понекад, ограђен плотом, дрвени трем, амбари, огњишта за кухиње; насеље – само испрани скелет неког несталог римског града; ретки манастири и патетично малене црквице – центри вере, поред којих неколико десетина убогих колиба чине насеље где живе понеки ковач, ткач, виноградар; калдрмисани остаци римске цесте којим пролазе дубровачки каравани; јерес, пљачкашке банде као начин привређивања; дивљина, паганство, стална борба са природом, свет окружен глађу и болештинама – тако некако можемо да замислимо Србију у XII веку, у доба бана Белоша.

Након што је паo у немилост код свог нећака, кога је од малена одгајио, Белош ће покушати, како то често у политици бива, да нађе подршку и савез на другој страни, код некадашњег смртног непријатеља, цара Манојла, код кога су већ живели и његови нећаци. Можемо само претпоставити да је византијски цар, увек пун комбинација и маштовитих политичких идеја, Белошу понудио да му компензира губитак власти у Угарској преузимањем престола у његовом старом завичају – да постане велики жупан у Србији. И тако ће се Белош, те 1162. године, после три деценије проведене у Угарској, поново обрести у Расу, као велики жупан све српске земље.

У својој историји Манојлове власти, Јован Кинам наводи да се српски велики жупан (Урош II) Примислав "не водећи уопште рачуна ни о обећању, ни о заклетви, поново упусти у бунтовништво. Због тога га окривљујући, цар га збаци са власти и на тај положај постави његовог брата Белоша". Урош-Примислав је био смењен, али не и кажњен, него му цар подари "земљу веома плодну, подесну за испашу стоке".

Колико су се односи између Византије и Србије изменили, од оног времена пре две генерације, када је жупан Вукан уз подршку краља Бодина заузео Рас! У то време, Цариград је био далеко, окупиран својим проблемима и није ни питан ко ће владати у Србији. Сада, средином XII века, цар је по свом нахођењу смењивао и одређивао велике жупане, као да су његови службеници. Али ово јачање и доминација Византије за време цара Манојла, које је било видно и у другим крајевима – од Далмације до Угарске и Бугарске – у суштини је било само привремени привид, што ће се брзо показати након цареве смрти. Биће потребно само неколико година да Византија изгуби Далмацију и Хрватску, док ће се Стефан Немања прогласити за "самодршца" у Србији.

Према хроничару, Белошева власт у Расу потрајала је веома кратко. Он каже да "кратко време се дичивши влашћу, Белош остави владарске знаке и напустивши отаџбину, оде у хунску (тј. угарску) земљу". Зашто је Белош тако кратко време провео на власти у Србији?

Можемо само претпоставити да у вечито немирној Рашкој Белош више није могао да обезбеди ону подршку, какву би добио неку деценију раније. Времена у Расу су се променила, дошла је једна нова генерација која је Белоша једва познавала и то углавном као непријатеља са којим су ратовале помоћне српске трупе у византијској војсци. Осим тога, чињеница да је вероватно био католик док је владао у Угарској, вероватно му није повећала популарност код православних Срба. Међутим, главни разлог зашто је Белош брзо напустио Србију лежи у збивањима у Угарској, која је он и даље помно пратио. Највероватније да је Белош крајем те, 1162. године напустио Рас, због жеље да се поново умеша у борбе за власт у Угарској и да у новим условима, након вести о смрти краља Гезе II, поново заузме оно место које му је раније припадало.

Маја 1162. године, још увек доста млад, умро је мађарски краљ Геза II. Ова смрт је изазвала велике смутње око наслеђа између синова и унука слепог Беле и Јелене Српске, у које је и био умешан и бивши бан Белош, као и византијски цар. Како смо видели, Геза је за свог наследника одредио сина Стефана (III), али овај је након византијске интервенције ускоро морао да бежи. Међутим, угарски магнати, а посебно црква, одбили су да на престолу прихвате византијског зета Стефана, па је за краља доведен јуна 1162. године његов старији брат Ладислав II. Нови краљ је, међутим, владао само шест месеци. Умро је у јануару 1163. године, вероватно отрован од стране угарског надбискупа од Естергона.

Сада је, најзад, куцнуо час који је чекао и на коме је радио бан Белош. За краља буде најзад изабран најмлађи Гезин брат, који је био и цариградски зет и Манојлов кандидат – Стефан (IV). Стефана су подржавали његов ујак Белош, босански бан Борић, као и великаши јужне Угарске. Стефан IV је ујаку вратио звање бана Хрватске и поново га укључио међу најуже краљевске саветнике. Из тог времена, сачувана је и једна повеља којом краљ Стефан потврђује пресуду коју је Белош донео у неком имовинском спору који је водила загребачка бискупија. Али опозиција новом краљу је била велика, посебно у редовима католичких примата. Надбискуп од Есетргона је чак одбио да крунише Стефана, због његових блиских веза са шизматичким Византинцима. Осим тога, Стефан је ускоро показао да од владарских квалитета има само неограничену амбицију. Својом несмотреношћу, плахошћу и уображеношћу удаљио је од себе чак и оне који су га подржавали, међу њима изгледа и свог ујака. У одлучној бици између два краља истога имена (стриц и нећак Стефан), Гезин син до ногу потуче стричеву војску и поново завлада Угарском. Наравно, сви они који су подржавали претходног краља, морали су да претрпе освету нове власти. У једној старој хроници наводи се да је краљ упутио посебан поход под водством витеза Готфрида,

да казни бана Борића у Босни. Борићу се затим губи сваки траг. Након њега ће у Босни завладати потомци Котромана, једног од учесника казнене експедиције.

Борбе око престола у Угарској су послужиле цару Манојлу да се са појачаном енергијом баци у рат против Угарске, који ће континуирано трајати преко пет година. Сваке године у пролеће, цар је стизао у Београд, одакле је организовао походе на Срем и друге делове Угарске, постепено ломећи и надвладавајући противника. У тим борбама, православни Словени су без сумње учествовали на обе стране. Византијски историчари описују свечане и радосне дочеке цара и његове војске у појединим местима у Срему, што потврђује тезу да је у то време било доста православног становништва, као и свештенства и манастира, у појединим деловима Угарске, посебно оним јужним, блиским византијској граници.

У овим борбама, град Земун је био главни циљ и више пута је мењао господара. У Земуну је 1165. године отрован најмлађи син Јелене Српске, бивши краљ Стефан (IV) који је одатле, уз византијску помоћ, покушавао да организује нови поход за круну. Византијски хроничар описује да је Стефана отровао неки Тома, који је сам смислио погодан начин. "Када је једном Стефан озледио жилу, њему је у завој укапан отров који је, разливши се по целом телу и допревши до осетљивих органа, угасио човеку живот... И тако он умре, његов леш буде нагрђен и остављен без сахране, а Земун се договорно предаде Хунима (Угрима)." Мало ко је зажалио за нестанком овог плаховитог принца. "Скрнавећи Стефаново мртво тело, Хуни (тј. Угари) нису ни свете почасти учинили, нити су поштовали било који други обичај у вези са умрлима, него избацише тело изван врата града, пустише да остане несахрањено".

Да ли је Јелена доживела ово трагично доба за породицу – за њене синове, за њеног брата – поуздано не знамо, али можемо да наслућујемо да је та енергична краљица већ одавно морала била мртва. У супротном, нема сумње да би се умешала у ове свађе у породици и да би бар покушала да своју вољу усмери на решавању или смиривању ових сукоба.

Нема сумње да је и бан Белош морао да сноси последице своје подршке ранијем краљу Стефану IV, али оне изгледа нису биле драстичне, имајући у виду сродство са краљем и банове раније заслуге, као и његове дипломатске способности. Имајући у виду да није поуздано познат Белошев крај, неки старији историчари су претпостављали да је он можда био и убијен у смутњама око наслеђа краља Гезе II. Међутим, одређене индиције ипак указују да је Белош је вероватно могао да задржи бар нешто од својих огромних поседа у Славонији и Мађарској, али се на власт више никада није вратио, нити је више играо неку значајнију улог у угарској политици.

XII Епилог: клетва Немањића

Након Белошеве краткотрајне авантуре у Расу, великожупански престо Србије је преузео његов најмлађи брат Деса. Иако формални вазал Византије, велики жупан Деса је у тешким условима потпуне доминације византијске силе по читавом Балканском полуострву, покушавао да настави политику својих претходника, Уроша I и Уроша II и да успостави шире везе са потенцијалним савезницима у Европи. Своју кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десине посланике налазимо и у Немачкој, где такође покушавају да пронађу савез путем женидбе, што је изазвало бес његовог суверена, цара Манојла.

Деса постиже посебне успехе у односу на Дукљу. У Летопису попа Дукљанина се прича како су се "рђави људи и стари непријатељи подигли против дукљанског кнеза (краља) Радослава" и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла. Они су у земљу позвали великог жупана Десу и предали му Зету (жупу) и Требиње (Травунију). Радослав са браћом, уз борбе је успео да се одржи само у приморју, између Котора и Скадра.

У години 1163, када је Манојло по ко зна који пут кренуо ка Угарској, код Ниша "дође на мисао да се тамо улогори и да се узгред, позабави стварима у вези са Србијом". Разлог овом царевом поступку је лежао у чињеници да је Деса био присвојио област Дендра, коју је требало да врати Византији, као и да је, као што смо видели, успостављао независне контакте и покушавао да нађе савезнике на Западу. Али царева шпијунска служба није спавала. "Схвативши да над њим већ виси опасност, Деса покрену своју војску и стиже у логор Ромеја. Цар га благонаклоно прими и даде му одговарајуће почасти". Овакав поступак, изгледа да је уљуљкао Десин опрез. Када су угарски посланици такође стигли у царев логор, Деса у неком разговору неопрезно назове угарског краља својим господарем, што је указивало на његове специјалне односе са угарским двором. Шпијуни су били брзи. Недуго затим, цар поново позове Десу и осуди га за издају, па га након тога ухапси и пошаље у Цариград, у дворски затвор.

Можда тада цар Манојло није и формално одузео Деси положај великог жупана, јер се овај брзо вратио у Србију, опет као велики жупан (слично се десило, нешто касније, и великом жупану Стефану Немањи). Већ након две године (1165. године) византијски хроничар Хонијат нам помиње Десу "који је у злоделима постао гори од самог себе". Цар реши да га казни и крене ка Србији, али "Деса упути посланство цару са молбом да му се дозволи безбедан приступ њему (тј. цару). Појавивши се пред царевим лицем, би прекорен због превртљивости, и тако би отпуштен без склопљеног мира. Иако је мало требало да буде ухваћен, ипак му је допуштено да оде кући, пошто је обећао уз страшне заклетве да ће променити држање и неће никада чинити што се цару

не свиђа." Али, наводи даље византијски хроничар, требало је само да цар окрене леђа, па да Деса "одбаци све што је цару уз заклетву био обећао; на себе стави свакодневну леопардову кожу и тај варварин отворено похвали изреку трагичара и рече – Језик се заклео, али душа није".

Деса је ипак ускоро изгубио положај великог жупана на који је Манојло поставио жупана из споредне породичне гране – Тихомира, Немањиног старијег брата. Деса ће наставити да влада неким областима у приморју, вероватно Травунијом. Дубровчанин Мавро Орбин пише да је жупан Деса покопан код Требиња, у цркви Св. Петра у Пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети. Након археолошких истраживања, пронађен је један ктиторски гроб који би могао бити Десин.

Након смрти цара Манојла, византијски престо ће узурпирати његов рођак Андроник, који ће у лудилу власти побити читаву породицу свога претходника: царицу, малолетног цара, кћерку и зета, да би затим и сам страдао у једној побуни.

Од оног времена када је дошло до смене владара у Расу, ни бан Белош се више не помиње у угарским хроникама. Тако су Деса и Белош, два брата Урошеви синови, два енергична великаша и владара, два храбра ратника, након одласка са власти некако поделили сличну судбину. Са променом генерација, успомена на њих је брзо копнила. Већ након неколико деценија, готово нико на угарском двору се није ни сећао Белоша. Након Белошеве смрти, која га је, како изгледа, задесила у одмаклим годинама, успомена на њега се крунила попут камења са већ оронулих задужбина. Помињан је још неко време само у молитвама бенедиктинских калуђера из манастира Светог Стефана, који је бан Белош основао. Издашност ктитора и богатство манастира описано је у писму папе Иноћентија III калочком надбискупу из 1198. године.

Пролазиле су године, ратови... Манастир је напуштен, спаљен, разваљен... И све што је до данас остало од успомене на некада моћнога бана, угарског великаша, владара у више земаља, великог жупана српских земаља, јесте име места на коме је манастир некада основан: "Банов манастир" – или Баноштор, на мађарском.

Немањина владавина и његово велико име је бацило у засенак све његове претходнике, па и великог жупана Десу, које су и црква, и потомци, и народ, потпуно заборавили. Са доласком на власт новог великог жупана Немање, око 1166. године, по први пут, жуборе речи и пишу се дела у Србији која ће допловити равно до нас. Од тих година можемо да ослушкујемо, прво слабе и ретке, па све јаче и дуже, аутентичне гласове епохе. Можемо да посматрамо и грађевине тога

доба – макар оштећене; назиремо ликове – додуше изгребане и кишом испране; налазимо гробове – иако најчешће давно опљачкане. Са Светим Симеоном и Светим Савом, Србија се готово у потпуности окреће византијској цивилизацији и православљу и брзо заборавља све из своје историје што није било повезано са том традицијом. Ни у једном сачуваном спису из Србије из времена Немање и његових наследника не помиње се нити један српски владар који је претходио Светом Симеону – Немањи. На генеалогијама исцртаним по манастирима, узалуд ћемо тражити Немањине претке – породица почиње од Светог Симеона. Немањина појава је тако постала прелом, провалија између фрагмената и слике, између почетка и целине, између ћутања векова и порука историје.

Ипак, може се запазити и једна разлика између успомене на поједине чланове породице великих жупана који су претходили Немањи. Међу Немањиним потомцима, у породици Немањића, налазимо готово сва имена претходних великих жупана у Расу: Вукан, Урош, Деса, као и имена неких дукљанских владара (Радослав, Ђорђе) – али више нико, баш нико неће носити име Белош. За Немању и Немањиће, а посебно за православну цркву, Белош није био узор великог државника, значајне европске личности свога доба, него, вероватно, ренегат породице, отпадник који се претворио у странца, променио веру и окренуо се земљама и пословима који нису користили Србији, нити цркви православној, и чију успомену је што пре требало заборавити...

Потомци Беле Слепог и Јелене Српске ће још вековима владати панонским степама. Век и по касније, једна од њихових чукунунука, угарска принцеза Каталина удаће се за рашког престолонаследника и будућег краља Стефана Драгутина. Драгутин ће бити први српски краљ који ће владати Београдом, као и широким пространствима између тадашње Србије и Мађарске (Мачва, Срем, северна Босна до Врбаса), оним просторима којима је некада јахао и владао његов далеки рођак и претходник Белош. Тако ће круг бити затворен...

Друштво | Уметност | Историја | Духовност | Мапа | Контакт

Мапа | Претрага | Latinica | Помоћ

© 1997-2003 - Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности и културе; носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтеве кликните овде.

Кућа

Претражи сајт

Случајна страница

Пишите нам

Ауторска права

Разно

Уредништво

Захваљујемо се...

Отвори налог / Пријави се

Белош

ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА » ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА » СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ » СРЕДЊОВЕКОВНА СРБИЈА » СРПСКИ СРЕДЊОВЕКОВНИ ВЛАДАРИ » ВУКАНОВИЋИ » Белош

Жупан Белош (рођен између 1110. и 1115. године, умро последњих деценија 12. века; као покојни се помиње у писму папе Иноћентија III из 1198) био је син рашког великог жупана Уроша I, истакнути угарски властелин и рашки велики жупан. По речима Јованке Калић у питању је један од истакнутијих државника 12. века.

Белошев живот je подељен на неколико јасно издвојених периода: детињство и младост провео је у Србији, затим следи најзначајнији део његове политичке каријере који се одиграва на двору његове сестре, краљице Јелене, у Угарској, да би краткотрајно био рашки велики жупан након чега поново одлази у Угарску. Играо је велику улогу у угарској политици оног времена, како на унутрашњем плану помажући свом сестрићу, краљу Гези II, тако и на спољашњем плану у ратовима са Немачким царством и Византијом. Његово деловање у Србији, током краткотрајног боравка на великожупанском престолу, много је мање познато и значајно од његовог деловања на угарском двору.

Садржај

Име и порекло

У Угарској

Велики жупан у Рашкој

Литература

Име и порекло

Вукановићи

Средњовековне српске владарске породице

Вукан ~ Урош I Вукановић ~ Урош II Примислав ~ Белош ~ Деса ~ Тихомир

Најстарији помен жупана Белоша потиче из једног кодекса у манастиру Адмонту у Штајерској (Аустрија). У овом спису јавља се облик Belos. Код Јована Кинама, византијског писца и историчара, јављају се облици Белош и Белуш. Име је настало од словенског корена бел са суфиксом –ош. У немачкој Хроници Хенриха од Мигелна жупан Белош је наведен као Polislau (Полислав) што се сматра погрешно забележеним обликом имена Белослав. Белош је био средњи син рашког великог жупана Уроша I (1112. — око 1145) и брат његовог наследника Уроша II (око 1145—1162). Урош I је имао три или четири сина (углавном се претпоставља да су у питању тројица) и две кћери. Тачна година Белошевог рођења није позната. Претпоставља се да је рођен између 1110. и 1115. године.

У Угарској

Бела II (1131—1141), угарски краљ.

Услови за Белошев одлазак из Србије у Угарску били су испуњени кад се његова сестра Јелена удала за угарског престолонаследника Белу, потоњег краља Белу II. Брак је највероватније скопљен 1129. јер је већ 1130. рођен Геза II, Јеленин и Белин син. У изворима се Belus dux први пут јавља 1142. године. У Угарској је титула дукс додељивана члановима владајуће династије односно најближим сродницима владарског дома. Могуће је само са сигурношћу закључити да је Белош у Угарску дошао између 1135. и фебруара 1141. године. Још за живота краља Беле, који је у младости био ослепљен током династичких борби, Белош је учестовао у васпитавању његовог сина Гезе а као краљичин брат стекао је највиши положај на двору. Период најинтензивније Белошеве активности у Угарској пада за време владавине његовог сестрића, Гезе II (1141—1162). Белош је у овом периоду добио највише угарске титуле: прво је био дукс, а затим хрватско-далматински бан, што је вишеструко посведочено у изворима насталим између 1144. и 1157. године. Од 1145. јавља се и са титулом палатин (лат. comes palatinus). Палатин је у Угарској био особа која је замењивала краља у битним пословима током краљевог одсуства или неспособности за вршење дужности, управљала је крунским поседима и укупним приходима владара а имала је и значајног удела у судским и војним пословима. Савременици су Белоша најчешће називали баном и краљевим ујаком, како га је запамтило и старо угарско предање.

Угарска је у ово време имала веома разгранате односе са својим суседима. Водила је активну политику према руским кнежевинама, Пољској, Немачком царству, Византији, али је Белошев удео у њеним политичким акцијама тешко одвојити од деловања угарског краља пошто оновремени извори дешавања углавном приказују из владареве перспективе. Поједини се догађаји ипак могу приписати непосредно њему.

У више наврата током дугог временског периода Белош се бавио приликама у Русији. На тај начин од је само продужавао већ успостављену политику куће Арпадоваца. Године 1144. лично је предводио угарске чете у помоћ галицијском кнезу Владимиру Владоревичу који се борио против кијевског кнеза Всеволда. Угарска политика у Русији убрзо је промењена: вероватно по Белошевом савету Геза се 1146. оженио Еуфросином, унуком кијевског кнеза Владимира II Мономаха. Еуфросина је била сестра кнеза Изјаслава Мстиславича који је од тада имао угарску подршку. Године 1150. кћи бана Белоша се удала за Владимира Мстиславича, брата кнеза Изјаслава. Белошева кћи је у Русији била позната као бановна. Између 1148. и 1152. Угарска је у шест наврата војно помагала Изјаслава Мстиславича. Белошева и Гезина политика у Русији била је само део ширих политичких активности Угарске.

Односи са Немачким царством били су веома лоши јер је немачки цар Конрад III Хоенштауфовац подржавао претендента на угарски престо, Бориса, који је био син некадашњег краља Коломана. Уз немачку подршку Борис је успео да освоји град Пожун (данас Братисалва у Словачкој) али је одатле брзо истеран. У новом походу на Угарску немачку војску је предводио аустријски војвода Хенрих II Бабенберг. Одлучујућа битка овог похода одиграла се 11. септембра код реке Лајте, а угарска војска коју је у борби предводио Белош однела је убедљиву победу.

Геза II (1141—1162), угарски краљ.

Белошева политика према Византији је веома сложена. Према речима Јована Кинама, Белош је одговоран за угарско-византијски рат 1149—1150. године. Угарска је своју освајачку политику на Балкану започела знатно раније (још почетком 12. века), готово у исто време када и Србија своју борбу за независност од Византије. Блиски родбински односи између Белоша и Уроша II само су поспешили српско-угарску сарадњу. Угарски ратници истакли су се у бици на Тари 1150. године када је српско-угарска војска претрпела пораз од византијске војске коју је у поход предводио лично цар Манојло I Комнин. У даљем току ратовања Белошев продор према Браничеву спречио је византијски поход према Београду и Срему.

Византијски намесник у овој области (Београд, Браничево, Ниш), Андроник Комнин био је спреман да уступи ову област Угарској под условом да му Угарска помогне да се домогне византијског престола. Белош се вероватно залагао за пружање помоћи Андронику и 1154. године Угарска је напала Браничево не знајући да је у међувремну Андроника ухапсио цар Манојло I Комнин. Манојло је успео да спасе Браничево, али је код Београда доживео тежак пораз. Тада је у Београду дошло до побуне против византијске власти и тек је Јован Кантакузин успео да, уз посебна овлашћења, сломи побуну у граду. Миром из 1155. угарско-византијска граница је утврђена на Дунаву.

Као бан и палатин, Белош се последњи пут помиње 1157. године у основачкој повељи бенедиктанског манастира Светог Мартина коју је издао гроф Волфер. После тога губи му се сваки траг у угарским изворима. Није јасно зашто је напустио Угарску (промена угарске политике, лични сукоб са краљем Гезом, ситуација у Србији).

Велики жупан у Рашкој

Једини податак о Белошу као великом жупану Рашке сачуван је у делу Јована Кинама. Кинам наводи како је цар Манојло I збацио са власти Примислава (за кога се претпоставља да је Урош II) и поставио Белоша на рашки престо. Белош је већ био у Србији када је дошло до ове промене на власти. Можда се у Србију повукао јер је у сукобу са Гезом подржао Стефана који је у овом сукобу био поражен (овај податак наводи Рахевин). Белош је могао постати рашки велики жупан око 1162. године. Кинам наводи како се кратко задржао у Србији и да се брзо вратио у Угарску где се поново помиње 1163. године. По свој прилици Белош је учествовао у још једном династичком сукобу у Угарској, који је вођен између Стефана III и Стефана IV. Стефана III је крунисан за краља Угарске али је за краља крунисан и Ладислав, брат Гезе II. Ипак острогонски надбискуп Лука Банфи није хтео да прихвати овај чин и изопштио је Ладислава из цркве. Лука је привремено био и заточен али је услед папине интервенције пуштен. Он ни после тога није повукао Ладислављево изопштење и прорекао му је смрт због чега су поједини историчари претпостављали да је Ладислав отрован по Лукином налогу. После Ладислављеве смрти део његових присталица приклонио се Стефану III док је други део пришао Стефану IV, другом брату краља Гезе II. Међу угарским племићима који су подржавали Стефана IV налазио се као једна од најистакнутијих личности и Белош. Подршка дела угарског племства и византијског цара Манојла није била довољна Стефану IV да однесе превагу у династичком сукобу и он је јуна 1163. године претрпео подршку код Стоног Београда. Када је касније и Манојло одустао од пружања подршке Стефана IV су у Земуну погубиле његове дотадашње присталице. Могуће је да је Белошев политички положај озбиљно уздрман овим сукобом.

Остатак живота Белош је провео у Угарској на својим пространим поседима који су се налазили у Срему. На месту данашњег Баноштора Белош је изградио бенедиктански манастир посвећен светом Стефану. Богатство овог манастира описао је папа Иноћентије III у писму калочком надбискупу из 1198. године. У овом писму се Белош помиње као покојник.

Претходник: Династија Вукановића

Средњовековни српски владар Наследник:

Деса (1162—1163) Тихомир

Литература

Ј. Калић, Жупан Белош, ЗРВИ 36 (1997), 63—81.

Историја српског народа I, Београд 1982.

Т. Живковић, Портрети српских владара (IX—XII век), Београд 2006.

Тагови: вукановићи историја_средњовековне_угарске српски_средњовековни_владари

Кућа

Претражи сајт

Случајна страница

Пишите нам

Ауторска права

Разно

Уредништво

Захваљујемо се...

Отвори налог / Пријави се

Завида

САДРЖАЈ » ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА » ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА » СРЕДЊОВЕКОВНЕ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ » СРЕДЊОВЕКОВНА СРБИЈА » СРПСКА ВЛАСТЕЛА » Завида

Завида је био један од српских властелина из рашке династије Вукановића. Сматра се да је по женској линији био у сродству и са породицом Војислављевића који су у то доба владали Зетом. Не зна се кад је рођен, а умро је после 1127.

Завида је био отац четворице синова:

Тихомирa (умро 1169), владао као велики жупан Рашке (1163—1166. или 1168).

Страцимирa (умро после 1189), владао областима око Западне Мораве (1163—1166, 1168, 1169—?).

Мирославa (умро 1196. или 1199), владао Захумљем (1163—1166. или 1168, од 1169 до смрти).

Немањe (рођен 1113, умро 1199), најмлађи син, познатији као Стефан Немања након што је свргао најстаријег брата и постао велики жупан Рашке (1166. или 1168).

Завида је сем четворице синова имао и најмање једну ћерку пошто се Немања и његова браћа помињу као ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила Војислављевића у писму које је дукљански архиепископ Григорије око 1180. послао папском легату у Сплит.

Сем имена, Завидино порекло и личност су потпуно непознати због фрагментарности извора. Он се помиње само у једном натпису и у једном запису. Ктиторски натпис на Цркви св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће1. Запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина.

Само име Завида спада у тзв. заштитна имена тј. у имена која су свом носиоцу требало да обезбеде здравље и дуг живот. Могуће је да је Завида име добио пошто његова породица није могла да одржи у животу мушку децу. Тибор Живковић истиче да се поједини, истина врло фрагментарни и нејасни, наводи извора могу протумачити у смислу да је Завиду збацио са власти Урош I. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани је записао како је (неименовани) отац Немањин због побуне своје браће био присиљен да побегне из Рашке и склони се у Зету где му се у Рибници (данас околина Подгорице) родио син Немања. Тибор Живковић претпоставља да се ова вест односи на немире који су у Рашкој избили након смрти жупана Вукана, која смешта у 1112. годину. Према његовим речима Вуканова смрт, Завидино бекство из Рашке и Немањино рођење у Рибници догађаји су који чине заокружену хронолошку целину. Међутим, ако је Завида заиста био једино мушко дете у својој породици свакако није имао старије браће, мада се исказ првовенчаног краља могао односити и на остале Завидине мушке рођаке.

Поред тога, Стефан Првовенчани пише и како је Немања по други пут крштен, овога пута по обреду источне, православне цркве када се његов отац вратио у престоницу. Пошто се престоница налазила у Расу сасвим је могуће да нам Немањим биограф у ствари саопштава да је Завида у два наврата био рашки велики жупан.

Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић 1900, као и Тибор Живковић 2006, претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. За чешког историчара Јана Лесног Завидин отац је био Урош I.

По претпоставкама Тибора Живковића, Завида је у Рашкој владао први пут после смрти оца Вукана 1112. године. Тада га је срушио и протерао Урош I, његов брат од стрица. Из Летописа попа Дукљанина познато нам је да је дукљански краљ Ђорђе, син Константина Бодина, 1126/7 извео упад у Рашку и ослободио из тамнице Уроша I кога су свргли његови сродници. Живковић је Завидин повратак у престоницу покушао да интерпретира у светлу византијско-угарских борби за примат на Балкану. Из списа византијског историчара Јована Кинама, познато је да је цар Јован II Комнин са бројном војском 1122/3 повео велики поход против Печенега. Могуће да је том приликом један део византијске војске послат у Рас где је помогао Завиди да се дочепа престола. Отприлике у то време је на територију царства пребегао Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II. Алмош је у Византији поново крштен, овога пута по православном обреду, и добио је име Константин. Он је постао византијски кандидат за угарски трон. Могуће је и да је и Завида, зарад приближавања Византији, јавно поспешио друго крштење Стефана Немање. Како Јован II Комнин није хтео да угарском краљу изручи Алмоша, Стефан II је 1126. извео упад на територије под византијском контролом што је био увод у отворени угарско-византијски рат 1127—1129. године. По белешци анонимног нотара краља Беле III (1172—1198) у Gesta Hungarorum, угарска војска је том приликом заробила и са собом одвела и неименованог рашког жупана. Уколико се овај жупан идентификује као Завида то би значило да је његова друга владавина трајала од 1122/3 до 1126. Исто тако, сродници Уроша I, који су га држали у тамници све до похода Ђорђа Војиславића могла су бити четири брата Завидовића: Тихомир, Страцимир, Мирослав и Стефан Немања. Пошто је Ђорђе био антивизантијски расположен и пошто је на власт вратио Уроша I, који је већ 1129. у савету са Угрима ратовао против цара Јована II Комнина, Завида и његови синови су бар у то време били штићеници Византије.

Уколико прихватимо Живковићевo запажање о Завиди као великом жупану кога су Угри заробили и одвели са собом 1126, могуће је да је Немањин отац умро у угарском заробљеништву. Ни Завидовићи нису могли да се одрже дуго и власт у Рашкој је преузела ривалска грана династије Вукановић која је имала снажну подршку угарског краља.

Напомене

1. Натпис је публикован 1930. године због чега су се пре тога историчари домишљали о идентитету Немањиног оца. За неке је то био велики жупан Деса, најмлађи син Уроша I.

Литература

А. Веселиновић, Р. Љушић, Српске династије, Нови Сад - Београд 2001, 35-36. ISBN 86-83639-01-0

Т. Живковић, Портрети српских владара (IX—XII век), Београд 2006, 119-124.

Т. Живковић, Једна хипотеза о пореклу великог жупана Уроша I, Историјски часопис 52 (2005), 9—22.

Тагови: историја_средњовековне_србије _њ српска_властела

Помоћ (на енглеском) | Услови коришћења | Приватност | Пријави грешку | Пријави сајт Покреће Wikidot.com

Уколико није наведено другачије, садржај ове странице је заштићен лиценцом Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Unported

Zavida je brat Urosa I ili sam Uros I je Zavida

Pre 1164 ban Belos salj brata Stefana *Nemanju* u Split.

Стефан Немања је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде који је био у родбинским везама[6] са династијама које су у то доба владале Рашком (са Вукановићима по мушкој линији) и краљевином Зетом (са Војислављевићима по женској линији). [1] О Завидином животу и тим родбинским везама нема много поузданих података, али се на основу Немањиног житија може закључити да се он због сукоба са рођацима и борбе око власти у Рашкој, склонио у краљевину Зету. [4]

Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић (1900), као и Тибор Живковић (2006), претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. За пољског историчара Јана Лесног и енглеског Џона Фајна Завидин отац је био Урош I. [7]

Ako je Stefan brat bana Beloša, onda mu je Uroš I otac.

Hipoteza:

Uros I imenom Zavida rodjen oko 1080 umro oko 1245

I brak : UrosII Prvoslav-prvi je rodjen(r oko 1100) , Beloš (Beloslav r oko 1105)i Desa(Desislav 1110).

II brak : Nemanja1120 i braća Miroslav1112 Tihomir 1116(pop tehomilj????- tihomir je imao sina zupana prvoslava koji je umro 1220) Stracimir1120(Konstantin???) У Манастиру, његовој задужбини, на десној страни наоса налази се његов гроб, над којим стоји запис: "Жупан Првослав, син великога жупана Тихомира, синовац светога Симеона Немање и ктитор места сегов".Ктитор је преминуо 6. јануара 1244.????године (1174-1244).

Uros I je dugo ziveo i mogao je da se ozeni dva puta i izrodi 12 dece otprilike.

Vukan r.oko 1050 umro 1112( i Marko???) vladao do 1112

Sinovci Vukana : Uros I Zavida(r.oko 1080 do 1145) i Stefan Vukan(r.oko 1080 do 1140)

Sinovi Uroša I Zavide : prvi veliki župan sin Zavidin Uros II Prvoslav i poslednji veliki župan od zavidine dece Stefan Nemanja.

Sinovi Nemanje : Vukan Stefan i Rastko

Ipak je verovatnije:

Vukan 1050-1112

Zavida 1080-1140 i li Uros I Zavida

Nemanja 1113-1170 1120

Vukan Stefan Rastko 1140-1200 1150 1160

Uros 1170-1330 1180 1200

Milutin 1200-1260 1210 1230

Decanski 1230-1290 1240 1270

Dusan 1260-1320 1270 1305

Uros 1290-1330 1300 1335

Kada je umro Vukan, nije ga nasledio sin Zavida vec brat nepoznatog imena, naravno u gradjanskom ratu. U tim borbama koje su se nastavile on gine (Vukanov brat recimo Marko) ali opet njegov sin (Vukanov) Zavida izvisi vec pobedi Uros sin Markov. U neko vreme ubrzo Uros padne u tamnicu ali ga

izbavi dukjlanski kraljh djordje. U ta vremena Zavida se skloni u Duklju. Kasnije se posle nekoloko godina vrati u Rasku i priznao Urosa. Posle Urosa I vladaju njegova deca a posle njih Zavidina deca.

Kada je Nemanja obnovio ocevu dedinu ne misli se na pradedovinu vec na dedovinu po ocu, tj na Vukana koji mu je deda.

Vukan je dosao iz Duklje, tamo mu se rodio sin Zavida : Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни српске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу.(5) А он(on tj Zavida) изиђе из буна њихових у место рођења својега, по имену Диоклитија.

Tu u Duklji u Ribnici rodio se i Nemanja: И вољом божјом и пречисте његове матере, роди и ово, свето дете,(6) које ће божјим промислом бити сакупилац пропалих земаља отачаства свога, пастир и учитељ, па, штавише, и обновилац онога што је било пропало(7), у месту по имену Рибница.(8)

Zavida nije racunao da ce mu sin Nemanja biti vladar: Док се тако хранио у благоверју и богочашћу родитељв својих,(13) родитељи његови пажаху на дете, не знајући божје тајне и пучине милосрђа која ће бити на њему(14) - да ће он царовати над земаљскима и да ће се на небесима настањивати са анђелима.(15)

Nemanja postaje oblasni gospodar u uzrastu od 15-22 god. : А кад је одрастао до младићства,(1) и примио чест отачаства својег, по имену Топлицу, Ибар и Расину и зване Реке,(2) увек противни ђаво не престајаше наносити напасти Праведноме, и ожалошћаваше га браћом његовом,(3) а не знађаше, безумни, да се за трпљење напасти троструки венац плеташе на глави Праведнога.(4) Јер на гнев због преваре не помишљаше него, одвргав злобу ђавољу у нападању браће његове, стараше се како ће угодити Господу и творити пред њим угодна дела.(5) Башић је до otroscini како стоји у оригиналу, превео са: до младићства. Отрок, према подацима у српским рукописима, је узраст од петнаесте до двадесет друге године. Ynaci negde oko 1113+20 to je oko 1128-1133 god.

Braca Vukan i Marko

Vukan ima Zavidu a Marko Urosa i Stefana Vukana.

ORBINI

Зато што ми у овом делу чешће ваља помињати Немању, биће добро да најпре изложим

његово порекло и родословље, да се види како бог много пута, из њему познатих разлога, уздиже

људе ниског рода до највиших положаја и части. Треба знати, дакле, да једном живљаше у Хумској области, у пределу Луке, неки поп грчког обреда, наречени Стефан, који се ожени по

обичају тамошњих попова једном женом из тога краја с којом је имао, између осталих, сина по имену Љубимир. Кад је Љубимир током времена, услед своје мудрости и јунаштва, изишао на глас као добар ратник, њега је господар Хума именовао жупаном једног предела, званог Трново, који се данас по његовом имену назива Љубомир. Пошто је добро управљао тим крајем, он ускоро умре оставивши иза себе једног сина по имену Урош. Како је он наставио очевим стопама, и у руковању оружјем и разборитим поступком у свим подухватима, краљ Ђурађ га потврди на управи и власти у реченој области. Кад је касније Урош био заробљен у једном окршају који је краљ Ђурађ имао с краљем Драгињом, био је одведен у Рашку, где је остао све док краљ Ђурађ није поново (како је речено) заузео Рашку. Од Уроша се роди Деса о којем је раније било речи, а од Десе горе поменути Мирослав, Константин и Немања, по којем кућа Немањића доби име.

Pop Stefan

Sinovi : Vukan Ljubomir i Marko???

Unuci : od Vukana???? Од Лјубомира Завида тј Урош I I Stefan Vukan_????

Праунуци ..........

Drina u doba kosaca

5500

Sv. Sava je na Karejskoj isposnici na Svetoj Gori uklesao u kameni nadvratnik tekst:" Zbog toga pisah i potpisah svoj rukopis, 6707 ( = 1199) godine. ( jer je znao da ce razni " pametnjakovici" ispravljati njegove tekstove). Na osnovu navedenog natpisa moze se zakljuciti da je Sv. Sava racunao hriscansku eru od 5508.godine ( 6707 – 1199= 5508).

Nemanja Simeon se zamonasio 25.3.6703

6703-5500=1203. God 25 marta - godina zamonasenja. Ili po carigradskom 6703-5508=1195 god

8.10.6706 odlazi u hilandar

6706-5501=1205. God 08 oktobra, odlazi u hilandar ovde je uzeto u obzir da je nova godina 01 septembra vec 1 januara.iste godine dodje 02.11 6706 u hilandar provede godinu I pet meseci znaci 02.05.6707 I jos 8 meseci znaci 02.01.6708 ili tacnije 13.2.6708

Tamo provodi godinu I pet meseci I jos 8 meseci i umire 13.02.6708

25.03.1203

25.03.1204

25.03.1205

08.10.1205

08.10.1206

13.02.1207

13.02.1208

Umire zvanicno 13.02.1208 godine a po hronoligiji umire godinu dana ranije tj 1207

Zaključak je da je kao monah poživeo 3 godine i 10 meseci, manje od četiri godine.

Nemanja je rodjen posle februara a pre oktobra moj zaključak. Ne ves ovako ako je rodjen izmedju 01.09.do 01.01. onda je rgodina rodjenja 1119 ili 1111 a ako je rodjen posle 01 januara onda je godina rodjenja 1120 ili 1112. Nemanja je rodjen izmedju septembra 1119-1111 I marta 1120/1112 godine.

Nemanja je poceo da vlada pre 25.03.1166 a posle 01.09.1165.

6708 -5500= 1208 Umro je 1208 Ovde je greska Pisceva u godini???? Ne Sava je samo pogresio kada je sabirao godine Nemanjinog zivota. 46 +37 ali nije +3 vec plus 4 godine=87 godina je stvarno poziveo Nemanja

Osam godina je lezao u grobu do 1216 godine I prenet u srbiju 16.02.1216

46 god primi vladu I vlada 37 godina( I usao u 38 godinu te 6703tj 1203) I pozive kao monah ukupno 3 godine (tačnije bi bilo nepune četiri) sve zajedno = 86 godina (86 punih i započeo 87 godinu) Posto je započeo 87 godinu onda mu se odbija 87 za odredjivanje godine rodjenja a ne 86 godina. Tačnije poživeo je 4 pune godine(6708-6703=5 nepunih godina) i skoro celu pet kao monah. 46+37(tacnije 38)+4+1=89 godine treba odbiti od datuma smrti za datum rodjenja. 1208-89=1119 ili 1111

Posle 8 godina od kada??????? Sava je mosti odneo u studenicu.1207+8=1215 god.

Po meni 46+37+5=88 godina kako nista nisam znao???????

ZAKLJUCAK RODJEN JE 1120, POCEO DA VLADA 1166, ZAMONASIO SE 1203 I UMRO 1208 GODINE.

Oko 1140 dobio deo zemlje na upravu od svog oca koji je tada morao biti veliki zupan da bi mu dao tolike oblasti, ynacu Zavida je Uros I.

Oko 1150 +- 10 godina, dobio Dubocicu na upravu. Od cara manojla (1143-1180) Manojlo je 1149 I 1150 ratovao protiv raske tada sigurno nije dao nista Nemanji. Ali 1155 Manojlo je ratovao protiv ugara I bana borica oko Braniceva ynaci tada je mogao dati Nemanji Dubocicu.

Greske u izvoru od 6703 do 6706 je tri godine I jos 1 god I pet meseci tj dve god kao monah je proveo znaci oko 5 godina a ne tri Sta je sad tacno. Po meni su tacniji datumi.

Rodjen je 1208-86=1122

Poceo da vlada 1122+46=1168 godine

Zamonasio se 1168+37=1205 godine

Umro 1205+3=1208 godine

Nemanja je poceo da vlada u svojoj 46 godini

46+37=83 godine je imao kad se povukao I proveo tri godine u monastvu I imro u

Zetski kralj Đorđe postavio je u Raškoj dva svoja ćoveka Vukana i Marka. Niko ne kaže da su oni braća. Kasnije se u izvorima pominje samo Vukan.

On je, Vukan 1094 dao 20 talaca vizantincina gde su bili njegovi nećaci Uroš i Stefan Vukan.

Posle njega vladao je Uroš ali verovatno i Stefan Vukan i verovatno još neko, sigurno su se otimali često oko prestola.

Oko 1120 jedan od predendenata Zavida koji je i sam rođen u Duklji pobegao je u istu i tu se radja Nemanja. Možda je Zavida u stvari Uroš.

Vladimir se ozenio cerkom velikog zupana Raske ale ne Vukanovom cerkom vec Zavidinom

Vladimirov sin bio je poslednji vladar Duklje a ujaci su mu bili Nemanja i Miroslav i Stracimir

Dobar primer je slu~aj posledweg

dukqanskog kneza Mihaila koji je oko 1180. godine, prema izve{taju

papskog legata, zlostavqan od strane ujaka, odnosno Stefana Nemawe i wegove

bra}e — Miroslava i Stracimira.76 Bliske srodni~ke veze nisu sa~uvale

velikog kneza Mihaila wegove `alosne izgnani~ke sudbine, kada je kona~no

bio prisiqen da napusti Kotor, posledwi grad pod wegovom vla{}u i nekada

mo}ne dukqanske kraqevine.

Codex diplomaticus regni Croatiae, Dalmatiae et Slavoniae, ured. I. Kukuljevi} Sakcinski, II,

Zagreb 1875, N¿ 159. U pitawu je pismo Grgura, barskog arhiepiskopa iz oko 1180. godine, koji

pi{e papskom poslaniku i splitskom kanoniku Gvalteru, o neda}ama koje mu uzrokuje Stefan Nemawa.

U Codex II, N¿ 169, gre{kom nije od{tampan red: …est, ab auunculis molestatus, ad ea que

nos cupimus, nunc intendere minime valet. Tamen…, odakle sledi veoma va`an zakqu~ak da su ujaci

posledweg dukqanskog kneza Mihaila Stefan Nemawa i wegova bra}a.

Nemanjina sestra je mogla biti rodjena oko 1100 do 1130.

Ako je Nemanjina sestra cerka velikog zupana onda je i on sin velikog zupana. Znaci Zavida je definitivno bio veliki zupan oko 1130-1145. Ako je tada Uros I veliki zupan znaci on je u stvari Zavida.

Medjutim LPD vladimirova zena je Vukanova cerka.

U svakom slucaju ovo je dokaz da je Nemanja iz kuce velikih zupana!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Ali ako je Mihailova majka cerka Vukanova onda je Nemanja brat od ujaka Mihailu, a Zavida bi bio sin a ne sinovac Vukanov.

Vukan 1050-1110

Stefan Vukan 1080 , Zavida 1080 i cerka zena kralj Duklje Vladimira

Nemanja 1140

Dokument je validniji od letopisa a po dokumentu Nemanja je ujak Mihailu. Ne mora biti rodjeni ujak moze biti i majcin rodjak a ne samo rodjeni brat.Vladimir je vladao 12 godina do 1111 god.

1111-12=1099 tada se ozenio sa cerkom Vukanovom.Ona je rodjena 1099-21=1078 oko 1080 god

Ona je vrsnjak Zavidin.

Mihailo je rodjen u periodu izmedju 1100-1110 godine.

Vladimir se ozenio oko 1099 godine.

У том историјом, културом, језиком и духом богатом граду, у вријеме владавине Светородне лозе Немањића, 1195.године на Тргу православних подигнута је Црква Св. апостола Луке. Подигли су је Mavro Cazafrangi и његова супруга Bona(Добрана). На цркви стоји натпис:" У име Христово, године од оваплоћења Господа нашега исуса Христа 1195. године, 13. индикта, ја Mavro, син Andrije

Cazafrangi, заједноса Bonom мојом супругом, ћерком приора Василија, подижемо ову цркву у част Божију и Св. Луке апостола и јеванђелисте, за спасење наших душа и свих вјерних хришћана. У вријеме господара Немање великог жупана и сина његовог Вукана краља Дукље, Далмације, Травуније, топлице и Косне. Сви који ово читате удостојите нас својом молитвом, да нам Христос буде вјечни живот. Амин!"

Византијски календар је био календар званично употребљаван у Византијском царству (Источном Римском царству)[1] од 988 и владавине Василија II, до пада царства 1453. Такође је коришћен у земљама под византијским утицајем, нпр. Србији.

Био је идентичан Јулијанском календару, осим што су имена месеци била транскрибована са латинског на грчки језик, први дан године је био 1. септембар/рујна а прва година је најчешће била по цариградској ери, 5509-08. п.н.е. (веровало се да је тада створен свет - види Датирање постања). Да би сте добили године цариградске ере, додајте години наше ере 5508 за датуме од 1. јануара/сијечња до 31. августа/коловоза, одн. 5509 за остатак године.

Почетак године византијског индикта је око 462. промењен на 1. септембар а 537. је званично усвојен као начин да се идентификује византијска година. Ипак, византијски историчари, попут Максима Исповедника, Теофана Исповедника и Ђорђа Синкела су све до десетог века почињали своју годину 25. марта/ожујка (Благовести) и бројали године од тог датума у 5493. п.н.е. Поменута ера се називала "антиохијска" или "александријска [2]. Латински месеци су транскрибовани на грчки још од како су Римљани заузели источни Медитеран.

Преступни дан византијског календара је добијан на исти начин као и бисекстилни дан првобитне римске верзије јулијанског календара, удвојењем шестог дана пред мартовске календе, тј. удвојењем 24. фебруара/вељаче (нумерисање дана у месецу од првог надаље, а тиме и преступни дан 29. фебруар/вељаче, је уведено у касном Средњем веку).

Од 1. септембра/рујна 2008. (по јулијанском календару, одн. 14. септембра по грегоријанском) тече 7517. година византијске (цариградске) ере.

НАПОМЕНА. - Према александријском рачунању времена година рођења Исуса Христа је 5500. година од стварања света, а према византијском рачунању времена то је 5508. година (у неким случајевима једна година се додаје или одузима). Дакле, од године 6363. треба одузети 5500, или 5508 да би се утврдила година н. е. догађаја о којем је реч.

Vladari iz dinastije Vojislavljevića [uredi]

Sveti Vladimir (rođen oko 970. - Prespa, Makedonija, 1016.), dukljanski knez, prvotni crnogorski svetac, poznat u literautiri i kao Sveti Jovan Vladimir (hrvatski, Ivan).

Vojislav, dukljanski knez, Sveti Vladimir mu je bio stric ili brat od strica, vladao od 1018. do 1043., osamostalio Duklju, 1042. pobjedio bizantsku vojsku.

Kralj Mihailo na fresci crkve u Stonu (Hrvatska)

Mihailo, dukljanski kralj, vladao od 1046. do 1081., dobio kraljevske oznake od pape Grgura VII. najkasnije 1077. godine.

Radoslav Mihailov sin1077-1082 Radoslav ima sina Branislav i Kočopara ...)Branislav nije bio kralj ali njegovi sinovi jesu.

Bodin, dukljanski kralj, vladao od 1082. do 1108. Tacnije do 1099kada je umro godine, za njegovoga doba Dukljansko kraljevstvo bilo je na vrhuncu. On je postavio Vukana na Vlast oko 1083

Mihailo II., dukljanski kralj, naslijedio oca Bodina nakon njegove smrti 1108 tj 1099. godine, no ubrzo je bio svrgnut.

Dobroslav, dukljanski kralj, sin Mihaila i polubrat Bodina, voljom je naroda izabran za kralja, no ubrzo je postao žrtva urote koju je ispleo raški župan Vukan koji ga je zatvorio. Pustio ga je na slobodu, ali je Dobroslava, njegov nasljednik na dukljanskom prijestolju kralj Vladimir, oslijepio. Umro je Dobroslav u samostanu Sv. Srđa i Vakha pokraje rijeke Bojane.

Vladimir, dukljanski kralj vladao je 12 godina od 1099 tj posle toga nedugo moyda jednu dve godine do 1111 ili 1106-1118, unuk Mihaila, surađivao s raškim županom Vukanom i bio eksponent raške struje u Duklji o kojoj izvještava i Ljetopis popa Dukljanina. Otrovan je 1118 ili 1111-12. po naređenju Bodinove žene kraljice Jakvinte. Vladimir se ozenio cerkom Vukanovom.

Đorđe, u dva navrata dukljanski kralj, najprije 1118 ili 1111(1112/13-14)do 1113. a onda u razdoblju od 1125. do 1131. godine.ili 1120-1130 Sin Bodinov. Sa svojom majkom Jakvintom se žestoko obračunavao

s raškom strujom u Dukljanskom kraljevstvu. No, Bizant je uskoristio unutarnje borbe, pa su poduzeli vojni napad na Duklju, zauzeli prijestonicu Skadar, uhitili Jakvintu i poslali je u Carigrad kamo je i umrla.

Đorđe beži u Rašku 1118 ili 1113-14 god.U Raškoj tada vlada Uroš I???? Ili pak Vukan

Grubeša, dukljanski kralj, sin kneza Branislava, vladao od 1118. do 1125 ili 1113do1119-20. Tačnije sedam godina kao bizantski vazal, te ratovao protiv kralja Đorđa, u jednom takovom boju i pogunuo. Tada se rodio Nemanja u izgnanstvu u Duklji.

Đorđe, u dva navrata dukljanski kralj, najprije 1118 ili 1111. a onda u razdoblju od 1125. do 1131 ili 1120-1130..... Vratio se na presto iz pomoc Rasana 1125 ili 1120 gde je bio od 1118-1125 ili 1113-1120. Znaci za vreme UrosaI.Djordje je vratio Urosa I na vlast.

Gradihna, krio se u Raskoj gde se i ozenio u tom periodu 1125-1131 ili 1120-1130dukljanski kralj,brat Grubese vladao od 1131. do 1141. godine, sin kneza Branislava, za kralja postavljen kao bizantski vazal. Pomogli mu Rasani . Ljetopis popa Dukljanina opisuje kako je bio Gradihna "blag, krotak, milosrdan, zaštitnik udovica i siročadi". Moć je Dukljanskoga kraljevstva za njegova doba već bila na izmaku. Za vreme njegovo vratio sa Zavida u Rasku.

Radoslav, dukljanski knez, naslijedio pristolje do svoga oca kralja Gradihne, no za razliku od njega i svih ostalih Vojislavljevića od doba Mihaila, Radoslav nije nosio titulu kralja, što bjelodano svjedoči o dezintegraciji moći Dukljanskoga kraljevstva. Skupa sa svojom braćom Jovanom i Vladimirom pokušao je Radoslav organizirati oružani otpor srpskim napadima koje je predvodio raški župan Nemanja. No, u tome nisu imali uspjeha.

Posle Radoslava vladao je Mihailo Nemanjin rodjak.

Vukan rođen oko 1050 god vladao do oko 1115 godine po meni. Kada je umro u Raškoj je bio sklonio se Đorđe sve do oko 1121. On je bio svedok smrti Vukanove i borbe ya presto na koji dolazi na kraju Uroš I.

Tada Zavida beži u Duklju oko 1115 gde je na vlasti Grubiša i radja se Nemanja u Duklji 1120 godine. Đorđe uz Uroševu pomoć isvaja vlast u Duklji oko 1121. Uroša je neko zatvorio oko 1125 verovatno Zavida koji se nekako povratio u Rašku na presto iymedju 1121-1125, ali ga Đorđe koji je na vlasti u Duklji oslobodio oko 1125. Uroš je vladao pood tada do najmanje 1135. Onda Zavida ponovo dolazi na presto oko 1135-1145. Posle 1145 Uroš II je vladar. Ili manje komplikovano Zavida je Uroš.

Ćerka Vukanova udala se za Vladimira(1109-1111) oko 1110 god. A rođena oko 1090. God u Raškoj.

Zavida rođen pre 1082/1083. Rođen je valjda pre očevog stupanja na Raški presto jer mu je otačanstvo Duklja , mora i on da je tamo rođen. Zavida je ujak Mihailu (sin Vladimirov i njegove sestre) a Nemanja mu je brat od ujaka.

У том историјом, културом, језиком и духом богатом граду, у вријеме владавине Светородне лозе Немањића, 1195.године на Тргу православних подигнута је Црква Св. апостола Луке. Подигли су је Mavro Cazafrangi и његова супруга Bona(Добрана). На цркви стоји натпис:" У име Христово, године од оваплоћења Господа нашега исуса Христа 1195. године, 13. индикта, ја Mavro, син Andrije Cazafrangi, заједноса Bonom мојом супругом, ћерком приора Василија, подижемо ову цркву у част Божију и Св. Луке апостола и јеванђелисте, за спасење наших душа и свих вјерних хришћана. У вријеме господара Немање великог жупана и сина његовог Вукана краља Дукље, Далмације, Травуније, топлице и Косне. Сви који ово читате удостојите нас својом молитвом, да нам Христос буде вјечни живот. Амин!"

1199 vukan pise papi i dalje je kralj Duklje ne pominje nemanju.

Godine 1199. Vukan Nemanjić saopštava papi da je srećan što je otkrio da je u srodstvu sa njime, pa u duhu toga srodstva denuncira kao bogumila Kulina bana i njegovu sestru, udovicu kneza Miroslava(!), i egzaltirano izjavljuje da su izaslanici pape (Inoćencija III) Ivan i Šimun prosvijetlili kao sunce čitavo njegovo kraljevstvo. Dokumenat je, naravno, na latinskom, a mi ga donosimo prema prijevodu A. Miloševića: 

"Preblaženome i presvetome ocu i gospodinu Inoćenciju, božjom milošću svete rimske crkve vrhovnome svešteniku i opštem papi - Vukan, istom milošću kralj Duklje i Dalmacije, pozdrav i čvrsta odanost. Dolaskom k nama gospodina Ivana kapelana i gospodina Šimuna, savjesnih i pouzdanih legata svete katoličke i apostolske stolice, doista smo se obradovali, jer kao što svjetlost sunca, u svom svojstvu sijajući, rasvjetljuje naš svijet, tako njihovim svetim i spasonosnim pripovijedanjem, vjeruje se, da je rasvijetljeno cijelo naše kraljevstvo. Tom njihovom dobrotom i znanjem poučeni, Bogu i vašem očinstvu bezbrojne hvale upravljamo, što ste k nama poslali, kakve smo vazda željeli da primimo, božjim darovima obdarene, jer sve što je dano najbolje i svaki savršeni dar odozgora je. Pošto su nam predali Vaša pisma razumjeli smo, da je našim molbama milosrdno udovoljilo blaženstvo Vašeg apostolata. Stoga smo mi s velikom pobožnošću duha naredili da po svemu našem kraljevstvu, sve što je po Bogu, urede i utvrde, a ono pak što je protivno, u smislu onog proročanstva, da istrijebe i unište. Pošto su pristupili na

mjesto, đe se u staro doba(!) običavalo održavati sabor, održali su sveti sinod, potanko raspravljajući o porocima i o krepostima, te skupa Bogu i preblaženoj Mariji, vazda djevici i blaženom Petru, prvaku apostola, i Vašem apostolatu hvale podnoseći. Međutim, neka primi na znanje Vaše očinstvo da mi je u potpunosti priznata kraljevska čast i, što je još slavnije i srećnije, doznasmo da smo u srodstvu s Vašom plemenitom krvi. K tome javljamo da smo željeli sada poslati pred noge Vašeg blaženstva naše legate, ali pošto smo čuli da je ona zemlja uzbunjena, to nijesmo mogli izvršiti, jer Vašim legatima svuda se iskazuje dužna počast, dočim naši legati, kad bi htjeli ići s velikim sjajem počasti, pretrpjeli bi štete, a možda i smaknuće. No kad bude zgodnije i prikladnije vrijeme, časnije ćemo to izvršiti, jer su nama riječi Vaše svete podstreke donijele, što nam je slađe od meda i saća. A pošto se nadamo i sigurno držimo po tome što si vikar gospodina našeg Isusa Hrista, da će se On po Tebi udostojiti otvoriti nam vrata kraljevstva nebeskog, a pošto na ovom svijetu ni od čega ne oskudijevamo, mnogo prosimo, da za nas griješnike upravljate molitve Gospodu. Napokon nećemo tajiti Vašem očinstvu, da jeres, ne mala, u zemlji kralja Ugarske, to jest Bosni, preuzima maha toliko, da je pod pritiskom događaja sam ban Kulin sa svojom ženom i sa svojom sestrom, koja je udovica pokojnog Miroslava, humskog kneza, i sa više srodnika zaveden; više od deset hiljada hrišćana naveo na istu jeres. Radi toga kralj Ugarske, ogorčen, nagnao ih je da dođu pred Vas, da budu ispitani od Vas, a oni su se, pak, povratili sa krivotvorenim pismima, govoreći da im je s Vaše strane dozvoljeno učenje. Stoga molimo da savjetujete kralja Ugarske da ih iz svoga kraljevstva istrijebi kao kukolj iz pšenice." 

Поњеже мнози начеше књиге и повести дејати, јаже о извсетних вештех случи се и мне грешному, присно унилому и хуждшуму всех и ни достојному назвати се именеми сим, мниха Симеона, вазвестити вса по реду, јаже саврши владика всех прошенијем и мољенијем мене грешнаго Симеона старца, бившаго ме некогда в мире, и јеште бо ми сушту не разлучену от рода, ино мољеније моје не беше токмо: Господи Исус Христос сподоби ме недостојнаго достојну бити подјети иго твоје на се. Он же јако благ и милостив реки: гредуштаго по мне иждену в[ад]?, исплни желаније моје ва скоре узе и об... то же чајах за многије дни, и јеште сушту ми у манастиру ва обштежитији, и паки ужделевшу ми се, понудих се изити из манастира и од братије и последовати Богу; и помиловах себе, ни поштедех немоштније старости матере својеје за име... и љубимују братију оставих, и сестри, и ину прочу присн, да сабудет се глагољемоје не пророки, ни апостоли, ну самем Господем нашим Исусом Христом: всак остављеј матер и братију, ина прочаја и по мне шад, стократ пријет живот вечни. Давид бо пишет: каја полза у крви мојеј, јегда саниду ва истаљеније, једа исповест ти се прст, или вазвестит истину твоју? Се време покајанија настојит, јако нест у самрти поминајеј тебе, ва аде же кто исповест ти се. И вса самислившу ми подобих се странан бити ка својему родитељу и брати, пријемље досажденије и укореније, и обаче оклеветаније од злих чловек, а од врага напасти и брани и паче всех, ну аз та вса вземљу за име Христово поменује слово Давидово: јако тебе ради поруган бих вас дан; и паки: Тужд бих знајемим мојим, и странан син матери мојеј. Сим же сем савршившим се мноју грешним, сподобих се жити у пеки, у граде Расе, и написах сије књиги својему господину велијему жупану ... О неизреченије Богу и божаствније тајни ... самодржаних властелех, тем же изреку о њих, ужасају се зело умом же и словом, обаче дрзнух васпоминају величија их и подвиги душевније јаже саврши небесни цар о таковех властелех, поњеже владики ... Господ наш Исус Христос по неизмернеј јего милости, и по изволенију пресветије госпоже Богородице предаст Христос частни венац велијему жупану Влку, владичаствујушту јему својеју српсков земљеју и зетсков странов и поморскими град ... и нишевскими предели велеродному, велеславному велијему жупану Влку, сина самодржанаго (!) господина области својеје Стефана Немање. 

Petrovgrad, Ruska nacionala biblioteka. F n I 82 (Vukanovo jevandjelje, oko 1202. g.) ZIN I 7. 

------------------------------------------------------------------------------------ 

Pošto su mnogi počeli pisati knjige i istorije, tako i ja, grješni, ništavniji i najbjedniji od svih, nedostojan nazvati se imenom monaha Simeona, želim da izvijestim, sve po redu, o nekim događajima koji su se desili, po volji Vladike svih, a na preklinjanje i molbu, mene grešnog Simeona starca, kada sam bio svetovanjak, i još živio u porodici. Moja jedina molba bila je: >>Gospode Isuse Hriste počastvuj mene nedostojnog da budem dostojan primiti igo Tvoje na se. A On blago i milostivo reče: >>Onoga koji ide za mnom, spasiću pakla? Ispuni moju želju ubrzo... to što čekah mnogo dana. I još kada sam bio u manastiru, u opštežiću, opet sam poželio da napustim manastir i bratiju i posvetim se Bogu. I udovoljih sebi. Ne pošteđeh svoju nemoćnu staru majku u ime... i ostavih dragu braću i sestre, i drugu ostalu rodbinu

da se dogodi ono što ne govore proroci, ni apostoli, nego sam Gospodin naš Isus Hristos: >>Svako ko ostavlja majku i braću, i sve ostalo, i slijedi me, sto puta će zadobiti vječni zivot. A David dakle, piše: >>Koja je korist od moga tijela, kada ću istruliti, kada ću postati prah, ili kada ću objaviti istinu Tvoju? To vrijeme pokajanja je došlo, jer ne treba se sjetiti Tebe na samrti, ko će Ti se u adu ispovijediti? I sve smislivši, odlučih da se otuđim od svojih roditelja i braće, primih na sebe muku i ukor, i čak klevetu od zlih ljudi, a od đavola iskušenja i, osobito nasrtaje. Ali, ja sve prihvatih u ime Hrista, sjetivši se riječi Davidovih; >> jer zbog Tebe bih ismijavan svaki dan. I još >> Bijah tuđ poznanicima mojim, i stran sin mojoj majci. Pošto sam ja, grješni, ovako odlučio, udostojih se da živim u pećini, kraj grada Rasa, i prepisah ovu knjigu svome gospodinu, velikom županu... o neiskazane Bogu i božanstvene tajne... samodržavnoj vlasteli, o tome što ću reći o njima, užasavam se umom i riječju, no ipak se drznuh da se sjetim njihove veličine i duševnih podviga koje je podario nebeski car takvoj vlasteli, pošto je Vladika... Gospod naš Isus Hristos, po neizmjernoj njegovoj milosti, i po izvoljenju presvete Gospođe Bogorodice, predao Hristos časni vijenac velikom županu Vuku, koji je vladao svojom Srpskom zemljom i Zetskim krajevima, i primorskim gradovima... i Nišavskim predjelima, plemenitoga roda i veleslavnomu velikom županu Vuku, sinu samodržavnoga gospodina svoje oblasti, Stefana Nemanje.

 

No priču o Likinijevom "sinu" Beli Urošu nastavlja Karlovački rodoslov:

“Ovo videv njegov sin Bela Uroš, koji je od sestre careve Konstantije, beše u velikom strahu i užasu, i pobeže tvrdoj, zapadnoj strani zemlje Zahumlja i oženi se Anom, kćerju franačkog kralja, i rodi s njom dva sina: Tehomilja i Čudomilja. Načini crkvu u Drevima, u ime presvetloga prvomučenika Stefana, na pomoć sebi. Tada stanovnici te zemlje, imajući visoki vrat od mudrovanja i zanovetajući pogrde, nazvaše Tehomilja popom, a Čudomila episkopom. A Tehomilj rodi četiri sina, svakim vrlinama i hrabrošću ukrašena, a ova su im imena: Zavid, Stracimir, Prvoslav, Stefan Nemanja...”

Djordje je zavlado kada je otrovao Vladimira 1111/12 u isto vreme se rodio Nemanja.

Vladimir je bio Vukanov zet. Vukan je postavio Vladimira na vlast posle smrti Bodinove 1099.

Vladimir je Vladao do oko 1111/12. Vukan je umro u isto vreme .Pitanje je samo ko je prvi umro. Logicno je da je prvo umro Vukan. Uros protera Zavidu u Duklju ili bolje Zavida pobegne kod zeta Vladimira u Duklju, medjutim Djordje osokoljen smrcu Vukanovom otruje Vladimira i zavlada u Duklji, ali posle dve godine ga smaknu i on pobegne u Rasku kod Urosa. U Duklji zavlada Grubisa od 1113-1120 a onda ga posle sedam godina proteraju Rasani i postave ponovo Djordja.On je vladao najmanje 10 godina 1120-1130.

Izdato u Palermu, godine Gospodnjeg utjelovljenja 1195, mjeseca

novembra, indikcije 14., za vladanja našeg gospodara Henri -

ka VI, Božjom milošću uvijek uzvišenog cara Rimljana i najslavnijeg

kralja Sicilije, u godini njegovog vladanja 25-oj, carevanja

zapravo petoj i kraljevanja u Siciliji prvoj, sa srećom, amen.

Ovo je iz 1195

Isto ovako Nemanja je vladao 37 godina ali to ne znaci da je bio veliki zupan vec samo da je vladao svojom oblascu.

1111/12+46=1157/58

Када је одрастао, Немања је као удеони кнез[1] добио на управу жупе Топлицу, Ибар, Расину и Реку[4] односно области око Топлице, Ибра, Расине и Пусте Реке[1]. Oko 1157/58

Тада га је, током припрема за нови рат са Мађарима 1162. године, у свој логор у Нишу позвао византијски цар Манојло I Комнин (1143 — 1180). Сусрет двојице владара био је веома срдачан, о чему говори Немањина хагиографија:Током похода против краљевине Мађарске исте године1162 , Манојло се коначно обрачунава са Урошем II и уместо њега за новог великог жупана поставља Десу (1162 — 1163)[1][8], обавезавши га да му врати област Дендру коју му је 1155. године дао на управу[1][8].

Istovetan slu~aj je u kasnijim srpskim rodoslovima i letopisima koji Stefanu Nemawi

pripisuju 42 godine vlasti (ponekad i 48), spajaju}i vreme tokom kojeg je bio samo oblasni

`upan sa onim kada je vladao Srbijom kao veliki `upan; upor. Stari srpski rodoslovi i letopisi,

ured. Q. Stojanovi}, Beograd — Sremski Karlovci 1927, 47, 170, 174–175, 177, 184, 190, itd.

Kod svetoga Save broj godina Nemawine vladavine je 37, ali je to tako|e zbir ukupne wegove vladavine;

upor. Stare srpske biografije, preveo i objasnio M. Ba{i}, Beograd 1930, 7.

Sv. Sava je na Karejskoj isposnici na Svetoj Gori uklesao u kameni nadvratnik tekst:" Zbog toga pisah i potpisah svoj rukopis, 6707 ( = 1199) godine. ( jer je znao da ce razni " pametnjakovici" ispravljati

njegove tekstove). Na osnovu navedenog natpisa moze se zakljuciti da je Sv. Sava racunao hriscansku eru od 5508.godine ( 6707 – 1199= 5508).

O slobodi mesta toga: zaklinjem Gospodom našim Isusom Hristom i presvetom njegovom Materom, kao što pisasmo ovde da ne bude potvoreno. Ako li ko ovo promeni, i bude uznemiravao onoga koji živi u mestu ovom, ili bude što uzeo što je u mestu ovom, ili od knjiga, ili od ikona, ili drugo, što god bude u mestu tom, neka bude proklet i zavezan od Svete i Životvorne Trojice. Oca i Sina i Svetoga Duha, i od mene grešnog. I da ne bude oprošten ni u ovome veku ni u budućem. Zbog toga pisah i potpisah ovaj svoj rukopis, 6707 (=1199) godine.

Od svih poslednji, Sava grešni.

Хиландарски типик

Писмени указ живота у манастиру Пресвете Богородице Наставнице, што сам га ја грешни и смерни монах Сава предао вама, у Господу вазљубљена чеда и браћоОче, благослови!

Слово 2: КАКО СУ НАСЛЕДИЛИ ОВАЈ СВЕТИ МАНАСТИР ПРЕПОДОБНИ ОТАЦ НАШ СИМЕОН И САВА СМЕРНИ

дође у ову пустињу месеца новембра у 2. дан у години 6706(1197).

Слово 3: О ВРЕМЕНОЈ СМРТИ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА СИМЕОНА МОНАХА

Године 6708 (1200) месеца фебруара 13. дан, у вечно пређе блаженство отац наш Симеон, заветом оставивши манастир овај на мени

Године 6708 - Баришић мисли да је ово погрешка уместо 6707. Према његовој претпоставци,

преписивач ХТ је приликом преношења бројки , и растављено исписаних, заборавио да напише па је везник у тако дефектно исписаном броју схваћен као = 8. За ову Баришићеву коњектуру има доста разлога, али В. Мошин не верује у преписивачку грешку; хронолошку колизију он разрешава тезом о погрешној примени тзв. "мартовског датирања": В. Мошин, Правни списи светога Саве, Сава Немањић - Свети Сава. Историја и предање, САНУ, Београд 1979, 109-110.

Житије светог Симеона Немање

Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он лови овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај на покој и умножење монашког чина. Јер нека је знано свима нама и другима, да Бог, који твори људима на боље, не хотећи људске пропасти, постави овога ваистину приблаженога господина нам и оца, овога самодржавнога господина, нареченога Стефана Немању, да царује свом српском земљом. И пошто је обновио очеву дедовину и још више утврдио Божјом помоћу и својом мудрошћу даном му од Бога, и подиже пропалу своју дедовину и придоби од поморске земље Зету са градовима, а од Рабна оба Пилота, а од грчке земље патково, све Хвосно и Подримље, Кострц, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глбочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу. То све мудрошћу и трудом својим све ово придоби што му је припадало од српске земље, а одузето му некада насиљем од своје дедовине. И уз помоћ Божју владавина његова примила је одасвуд мир и тишину, јер овај ваистину диван и страшан постаде свима који живе око њега, пошто је владавина његова била 37 година сачувана и цела и ни од кога повређена…..

Сам сазда манастире: прво у Топлици светога оца Николе, и други тамо Свету Богородицу у Топлици; потом опет сазда манастир Светог Георгија у Расу. И свима тим манастирима сатвори управу као што треба. А после тих овај наш свети манастир сазда, који и посвети имену пресвете Владичице наше Богородице Добротворке, саздавши од мала и до велика, и села предаде манастиру заједно са другим правима манастиру, иконама и часним сасудима и књигама и ризама и завесама, и што је писано у златопечатној повељи његовој, а још је и у цркви написано на зиду, и са клетвом и са везом да нико не измени његова предања, као што слушате и у овим књигама напред о томе реч. ….

Прошло је много времена, пошто је сачувао државу 37 година у моћи и снази непобедно и неповређено са свих страна, и благородна деца његова била су подигнута у благоверности и чистоти……

Када је навршио 37 година у држави својој, премилостиви Владика не презре мољења његова, којим је уздисао из дубине срца, но милосрдан и трудопримац и наградитељ - хоће да се сви

спасу…….

- Не остављај нас сироте, господине, јер ти нас освети и ти нас научи и ти нас просвети, пастиру добри, који полажеш душу своју за овце(11), јер никада у твоје дане вук не уграби овцу од Богом преданога ти стада пастве! И у свих 38 твојих година бисмо сачувани и отхрањени, и другога господина и оца не познасмо осим тебе, господару наш!.......благословивши свет свој, остави од Бога дану му владавину и све много своје изванредно и различно, пошто се Богу тако изволело и пресветој Владичици Богородици да му неизрециву и свету жудњу засити. Раздавши све своје имање ништима, изиђе од владавине своје и деце своје и жене своје, богоданога првога венца, јер овај не постаде учесник другога брака, но учини себе заједничарем неисказанога и часнога и светоанђелскога и апостолскога образа, малога и великога, и би му наречено име господин Симеон, месеца марта 25, на Свето Благовештење године 6703 (1195). У исти дан и богодана му жена, која је била госпођа свој српској земљи, Ана, и она прими овај свети образ, и би јој наречено име госпођа Анастасија.Када је ово било свршено, отац наш господин дође у наш манастир, који и сазда. Свету Богородицу Добротворку, а госпођа Анастасија оде ка Светој Богородици у Рас. А…………..И ово рекавши посла по богодаровне му синове. Када су се они састали са свом властелом и бољарима, и опет по други пут давши им благослов, отиде одатле у Свету Гору, месеца октобра 8. дан, године 6706 (1197). А господину сину своме, који је остао у богоданој му области, заповеди да се брине о свему заповеђеном и о овом нашем манастиру, и да се труди о даљем напретку његову. А блажени отац наш и ктитор господин Симеон, одлазећи постави игумана овом светом

месту, изабравши преподобна мужа, по имену Дионисија јеромонаха, и предаде му да се брине и да снабдева стадо Христово, које је у овом светом месту. ***А он, блажени, дође у Свету Гору месеца новембра 2. дан. Богоносни и преподобни оци, који живљаху у Светој Гори, примише га с радошћу и с великом почашћу. Прво се усели у манастир Ватопед, јер ту и нађе жељено, заблудело своје јагње; и целовавши га и узевши га на своје раме, како доликоваше, и постави га себи у службу.И оставши ту мало времена, овај блажени хтеде да као што и овде оправда царство своје, тако и тамо зажеле да нађе место спасења свима који долазе одасвуд. И измоли у цара кир Алексе, пријатеља свога, пусто место ради устројења манастира у Светој Гори. И узе мене грешнога из Ватопеда у место то, и уселисмо се. И преподобни отац наш остаде са мном у Светој Гори годину и пет месеци………..

. Јер изиђе из отачаства свога на ону свету ливаду, то јест у Свету Гору, и нађе некадашњи манастир, то јест Милеје, Ваведење свете и преславне Владичице Богородице, разваљен сасвим од безбожних ратника. И други већи подвиг узе и потруди старост своју, и мене, ако и недостојна, кога је имао код себе где му работа. Као што овде обнови и устроји све, тако и то свето место подиже, да нас ни тамо не лиши обновљења и помена и уточишта.И скупивши ту довољно монаха, постави некога преподобнога мужа по имену Методија монаха. И управивши све што је на довољство манастиру и онима који живе у њему, остаде ту осам месеци, вршећи подвиге и неисказана духовна дела, која не може исказати ум човечји. Јер не само ту у манастир свој, него и у свој тој Светој Гори и свима ту манастирима даде преизобилне милостиње, на помен себи и свему своме наследству.***

У 7. дан месеца фебруара поче часна старост његова нешто мало слабити………..

Нека вам је знано о овом блаженом оцу нашем и ктитору господину Симеону, од рођења његова па до смрти:Рођење његово било је у Зети на Рибници, и тамо је примио свето крштење. Када је овај младенац био изнесен овамо, узе га епископ цркве Светих Апостола и помоли се над дететом, и миром га помаза, па је тако и друго крштење примио. Јер све је било чудно са овим мужем: када је био дете примио је два крштења; и опет када је примио свети анђелски образ, и ту је примио два благослова - мали образ и велики. А ево и после успенија његова пречасно тело његово би двапут сахрањено: први пут у Светој Гори, где му би и уснуће, и опет отуда би узет и пренесен овамо, и са великом почашћу и красним славословљем овде по други пут беху положене његове часне мошти у гроб.Од рођења му 46 година, и ту одмах по Божјој вољи прими владавину.И остаде опет у владавини 37 година, и ту одмах прими свети анђелски образ.И поживе у том образу 3 године.greska treba 4 godineИ цео живот његов био је 86 година.samim tim ovde treba 87 godina punih a u stvari treba oduzeti 88 jer bi te godine napunio 88А престављење блаженога оца и ктитора господина Симеона би 6708 (1200!) године, месеца фебруара у 13. дан преложи се ка вечном блаженству.NEMANJA JE RODJEN 6708-5508-88=1112 GODINE

Манојло I Комнин (28. новембар 1118 — 24. септембар 1180) је био византијски цар (1143 — 1180) из династије КомнинОснову таквог датирања чини податак изХиландарског летописа да je Немања почео да влада 24. године владе

цара Манојла Комнина (Стојановић, Родослови и летописи, 184; 190).

1143+24=1167 godineSa druge strane nemanja je poceo osvajanja u 12 godini svoje vladavine. Misli se na osvajanja posle 1180

Завида је Урош, син или синовац великог жупана ВуканаСинови Завиде Уроша:1.Првослав-Примислав звани Урош2.Чедомир или Вакхин3. Белош4.Деса5.Тихомир6.Немања7.Страцимир8.МирославЋерке:1. Јелена жена угарског краља2. Марија жена ....

K a o s t o s a m i m i s l i o :Vaqa, najpre, krenuti od imena carevog oca, koje je, prema Akropolitu,glasilo Tih. U novijoj istoriografiji odavno je prime}eno da bi Tih moralobiti skra}enica od Tihomir, Tihoslav ili Tihota (Tihotica). Odatle dolazimodo pretpostavke da se Konstantinov otac Tih zapravo zvao Tihomir.17 Zbog sli~nosti, odnosno istovetnosti, imena, za pitawe porekla caraKonstantina posebno je zanimqiv Tihomir, najstariji me|u Nemawinom bra-}om, svojevremeno veliki `upan (1163/65–1166). (Vaqa upozoriti da je imeovog Nemawinog brata zapravo dopuna jednog nepotpunog izvornog podatka,upravo gorespomenutog nadgrobnog natpisa `upana Stefana Prvoslava, dopunakoja se u novijoj istoriografiji uzima kao gotova ~iwenica.18 Mada jedato tuma~ewe ubedqivo, mora se primetiti da ime najstarijeg Nemawinogbrata ipak nije utvr|eno pouzdanim izvorima, za razliku od imena Stracimirai Miroslava.) Stracimir i Miroslav otpadaju iz razmatrawa — o Stracimirovompotomstvu se ne zna ni{ta, a Miroslavqevo je dobro poznato i

Значи не зна се сигурно да је Тихомир био велики жупан само се нагађа. Могуће је да је Тихомир у ствари Деса.п а , п о К о н с т а н т и н у Ф и л о с о ф у и Т р о н о ш к о м р о д о с л о в у , д а м у с е о т а ц з в а о Т и х о м и р и л и Т е ш а , у м е с т о З а в и д а ,

M o ž e d a b u d e i v e l i k i k n e z a n e v e l i k i ž u p a . I s a m o i m e j e s p o r n o .