Objašnjenja:

Skripta je potpuna kombinacija prezentacija, Katine čestitke, Rukom pisane skripte i Nove 2010/2011, a ponegde je korišćena i knjiga (tamo gde ovi izvori ne pokrivaju neko pitanje).

To vam je sve što je potrebno za ovaj deo gradiva, mislim da ne morate uopšte gledati knjigu, jer Kata i traži samo ono što je predavala.

Žuti delovi u skripti su oni za koje nisam sasvim sigurna da li i dalje važe i da li to treba pominjati, jer sam nailazila na njih samo u jednom od izvora.

Skripta obuhvata prve dve grupe pitanja, izuzev Kontnog okvira (ne znam u koju grupu pitanja spada).

Ovde su obuhvaćene sledeće prezentacije sa sajta: o od pred 1 pojam, zadaci i vrste bilansa, pa do pred 11 bilansni delikti, o pred 13 i pred 14o novine u MRS prezentacijao tekst: prevare u računovodstvu.

Ono što vam ostaje da učite za ispit, a NIJE u ovoj skripti: o Kontni okvir (opet Nova + prezentacija i tekst sa sajta o izmenama)o sve finansijske izveštaje (set FI i Izvestaj o poslvanju; sem BS koji je obuhvaćen ovde) o kreativno računovodstvo (tekst sa sajta ili iz Nove skripte – ne znam da li to definitivno

postoji kao posebno pitanje) o računovodstevene politike i porez na dobit – iz Nove skripteo metode otpisivanja – ovde postoji nešto o tom pitanju, ali Kata pita mnogo detaljnije od toga,

verovatno treba da se uči iz finansijskog.o gradivo sa kolokvijuma (preporučujem Novu 2010/2011 za to) – uzmite u obzir da vrste

bilansa takođe spadaju u prvo pitanje, one jesu obuhvaćene ovde, ali dopunite iz drugih izvora. o sve o bankama.

Srećno :)

Uvod

Računovodstvo obuhvata: 1. Knjigovodstvo sa bilansom 2. Obračun troškova i rezultata 3. Računovodstveno planiranje i analiza 4. Računovodstvena revizija i kontrola

Globalna procedura knjigovodstva

Inventar imovine Godišnji obračun:

Bilans stanjaKrajnji Početni Glavna Zaključni bilans bilans knjiga list Bilans uspeha

Izveštaj o Knjigovodstvena Predzaključna tokovima gotovine dokumenta knjiženja

Izveštaj o promenama na kapitalu

Finansijski Inventar događaji imovine Napomene

Posle glavne knjige se radi probni bilans da se utvrdi knjigovodstvena vrednost, pa se onda radi usaglašavanje sa tržišnom vrednošću firme. Nakon toga sastavlja se Zaključni list, a na osnovu njega bilans stanja i bilans uspeha.

Godišnji obračun obuhvata set finansijskih izveštaja čiji je zadatak da pruži jasne, pouzdane i potpune podatke; on obuhvata: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu, izveštaj o tokovima gotovine i napomene. Svi izveštaji su podjednako važni (MRS 1)!

Novi nazivi: BS = Izveštaj o finansijskom položaju BU = Izveštaj o ukupnom rezultatu.Ne postoje transakcije koje tangiraju samo BU, odnosno prinosni položaj!

* Knjigovodstveni bilans jeste bilans koji odslikava stanje na osnovu knjigovodstva (npr. neki polugodišnji izveštaj), to nije stvarno stanje, nisu uračunate nedokumentovane ekonomske promene.

Bilans stanja

Bilans je pregled imovine, obaveza i kapitala preduzeća na određeni dan. On mora da sadrži: naziv preduzeća, dan sastavljanja, valutu u kojoj je izražen i stepen preciznosti (da

li je u 000 ili u 000 000 din.).Kada kažemo samo bilans – mislimo na bilans stanja. Kada pominjemo bilans uspeha, uvek govorimo ceo naziv ili

koristimo Račun dobitka i gubitka ili Račun rezultata.

U bilansu stanja, imovina po obliku (aktiva) mora biti finansirana iz nekog od izvora koji su iskazani na strani pasive (tj. od vlasnika ili poverioca). Glavna karakteristika ovog finansijskog izveštaja jeste da postoji ravnoteža između aktive i pasive (nema direktnih veza između pojedinačnih pozicija aktive i pasive, samo jednakost na nivou celine).

BU nema tu odliku, tu imamo prihode (Ph) i rashode (Rh) i samo slučajno možemo dobiti da je Ph=Rh; po pravilu postoji neravnoteža koju otklanjamo unošenjem rezultata na manju stranu.

K = A – O Kapital može biti sopstveni (akcije), pozajmljeni (obveznice) ili kombinacija oba.

Po pravilu, IVOS se stavlja u aktivu kao odbitna stavka OS (neispravno je da IVOS ide u pasivu).

Sastavljanje BS – nastaje zaključkom računa glavne knjige, kao rezultat globalne procedure.BS se nalazi i na početku i na kraju globalne procedure (bilans otvaranja – ako je reč o novoj firmi, tj.

krajnji bilans prethodne godine – ako je reč o firmi koja već posluje).Globalna procedura se završava krajnjim bilansom; posle predzaključnih knjiženja, preko računa

izravnanja, zatvaramo račune glavne knjige i dolazimo do krajnjeg bilansa.

Dnevnik

Zadaci bilansa:

1. Kontrola održanja supstance – održanje kapitala bitno je za:o vlasnike - minimalna očekivanja vlasnika su da se očuva uloženi kapital, mada je cilj njegovo

uvećanje. Održanje kapitala može biti nominalno ili realno (uzima u obzir inflaciju).o poverioce – njima kapital služi kao garantna supstanca.

2. Utvrđivanje uspeha 3. Nadzor poslovnog procesa – sticanje uvida u strukturu aktive: npr. rast zaliha može da znači preteranu

proivodnju ili zastoj u prodaji; rast potraživanja može da znači veću proizvodnju ili zastoje u naplati...4. Dispozicija 5. Polaganje računa – usled podvajanja funkcija upravljanja i vlasništva, smanjuje inform. asimetriju.

Ciljevi bilansa:Bilans stanja služi kao osnova polaganja računa, za raspodelu i za oporezivanje (i to porez na imovinu,

dobitak se najčešće određuje po bilansu uspeha). Korisnici mogu videti koji deo dobitka pripada državi u vidu poreza, a koji se raspoređuje.

Korisnici bilansa:

Interni (uprava, menadžment) – mogu zahtevati informacije prilagođene njihovim potrebama. Uprava je jedan od najvažnijih korisnika finansijskih izveštaja jer ima odgovornost da obezbedi dugoročno održanje preduzeća, što podrazumeva profitabilno poslovanje i održavanje likvidnosti. Uspešno vođenje preduzeća podrazumeva donošenje odluka koje se zasnivaju na računovodstvenim informacijama, a mnoge od tih informacija su sadržane u finansijskim izveštajima.Uprava snosi i najveću odgovornost za pripremu i prezentaciju finansijskih izveštaja. Odgovornost za tačnost informacija prezentiranih u izveštajima je kolektivna i tu odgovornost snose članovi organa rukovođenja – izvršnog odbora, članovi organa upravljanja – upravni odbor i članovi organa nadzora – nadzorni organ ili odbor za reviziju.

Eksterni korisnici (ne mogu tražiti dodatne informacije, moraju se zadovoljiti onim što im je prezentirano):a) Investitori (postojeći i potencijalni) – zainteresovani su za informacije o:

o prinosu na uloženi kapital i o sigurnosti uloženog kapitala.

Na osnovu ovoga odlučuju da li će zadržati, povećati ili povući uloženi kapital.b) Zaposleni – koriste informacije o:

o finansijskom i o prinosnom položaju preduzeća.

Na osnovu toga procenjuju sigurnost radnog mesta i mogućnost preduzeća da izmiri obaveze iz ugovora o radu.

c) Poverioci (postojeći i potencijalni) – koriste finansijske izveštaje za informacije o: o rentabilitetu, o sposobnosti preduzeća da kreira gotovinu i o finansijskom položaju.

Na osnovu toga procenjuju mogućnost preduzeća da isplati kamatu i glavnicu, odnosno procenjuju bonitet dužnika, kako pri odobravanju kredita, tako i prilikom njegove otplate.

d) Dobavljači – zahtevaju informacije o: o finansijskom položaju, o rentabilitetu i likvidnosti.

Na osnovu njih procenjuju naplativost svojih potraživanja. Njihov interes je kratkoročan, osim ako je reč o glavnom kupcu.

e) Kupci – interesuju ih informacije o:o prinosnom i o finansijskom položaju.

Na osnovu toga procenjuju sigurnost izvora snabdevanja.

f) Državni organi i agencije – na osnovu podataka iz finansijskih izveštaja procenjuju ispravnost makroekonomske politike, mogućnost naplate poreza i regularnost poslovanja.

Rangiranje ciljeva finansijskog izveštavanja:

Finansijski izveštaji nemaju sopstvene zadatke, već su njihovi zadaci određeni informacionim potrebama korisnika. 1. Određivanje rezultata poslovanja – Rashodi su imovina firme koja je izgubila svoju vrednost –

gubitak imovine. Troškovi ne smanjuju imovinu preduzeća, već proizvodnjom prelaze u oblik proizvoda na zalihama, a tek prodajom tih proizvoda oni postaju rashod, dok je novac koji za njih dobijamo – prihod. A>P=Ph>Rh - za isti iznos. Razlika između početnog stanja i salda imovine predstavlja rashod. Određivanjem visine rashoda se određuje i visina imovine. Bilans stanja sadrži samo one vrednosti koje će doneti ekonomske koristi preduzeću u budućem periodu.

2. Informisanje o finansijskom položaju preduzeća – Bilans daje strukturu OS, obrtnih sredstava, razne racie, visinu sopstvenog kapitala, visinu dugova, nivo zaduženosti, neto obrtni kapital...; zatim informisanje o rezultatu, visini gotovine, razlozima koji su doveli do toga da se kapital na kraju razlikuje od onog na početku, ali i omogućavanje da se izveštaji bolje razumeju kroz napomene.

3. Funkcija polaganja računa – rezultat poslovanja kao dobitak ili gubitak dat je i u bilansu stanja, pa su funkcije sigurnosti i polaganja računa povezane.

4. Sigurnosna funkcija - pružanje sigurnosti vlasnicima da je uloženi kapital održan. 5. Postoji i dokumentaciona funkcija. Svaka pozicija bilansa predstavlja neki račun i u glavnoj knizi vodi

do propratne dokumentacije. Dakle – to je veza između bilansa i knjigovodstva. Bitna je mogućnost provere tačnosti prezentiranih informacija, a to se radi na osnovu dokumentovanosti poslovnih događaja. Bitan je uticaj fer vrednosti na ispunjenje ove funkcije.

Vrste bilansa (dopuniti na osnovu gradiva sa vežbi):

1. Prema redovnosti, periodičnosti sastavljanja:

Redovni – sastavljaju se u pravilnim vremenskim razmacima; to su:– polugodišnji i godišnji obračuni pojedinačnih preduzeća– godišnji obračuni grupa preduzeća– poreski bilansi (redovni, sastavljaju se na bazi poreskih, a ne poslovnih propisa).

Specijalni – oni se sastavljaju određenim povodom, a ne redovno, to su:– Bilans osnivanja (sastavlja se samo jednom)– Stečajni bilans (sastavlja se samo jednom, prisilno gašenje preduzeća zbog prezaduženosti)– Bilans likvidacije (sastavlja se samo jednom kod dogovorenog gašenja preduzeća)– Bilans fuzije, – Bilans razdvajanja kada jedan od partnera izlazi iz preduzeća– Bilans poravnanja (Poravnanje je postupak u kojem se sanacijom podmiruju poverioci i to može biti vansudsko

(dobrovoljno) i sudsko (prinudno).– Sanacioni bilans kada postoje gubici koji se moraju sanirati– Bilans promene pravne forme (cilj: da pokaže kakvo je to preduzeće posle promene pravne forme)– Likviditetni bilans (bilans likvidnosti koji se sastavlja kada se traži kredit).

Ciljevi specijalnih bilansa se razlikuju od ciljeva redovnih bilansa (bilans promene pravne forme). Pored ciljeva, specijalni bilansi koriste i drugačija pravila procenjivanja u zavisnosti od cilja sastavljanja, npr. pri sastavljanju Stečajnog bilansa se ne poštuje pravilo istorijskog troška, već se imovina vrednuje po likvidacionoj vrednosti.

2. Prema povezanosti bilansa sa knjigovodstvom:

Bilansi koji proizilaze iz knjigovodstva – to su skoro svi redovni bilansi (osim bilansa osnivanja koji nastaje na bazi inventara), oni nastaju formalnim zaključivanjem računa glavne knjige.

Bilansi nezavisni od knjigovodstva – to su maltene svi specijalni bilansi. Npr. likvidnosni bilans koji se podnosi banci ne treba da odslikava istorijsku vrednost imovine već tržišnu vrednost. Dakle vrednovanje imovine se vrši na drugačiji način, ali samo u tom bilansu i tada. Npr. u stečajnom bilansu nećemo imati unapred plaćene troškove reklame, već gubitak.

3. Prema globalnoj svrsi sastavljanja:

Imovinski bilansi – primarni cilj je iskazivanje vrednosti imovine:vrednost imovine na kraju – vrednost imovine na početku = utrošena vrednost

To su npr. stečajni, likvidacioni, likvidnosni... uglavnom specijalni. Bilansi utvrđivanja rezultata – primarni cilj je utvrđivanje rezultata, bitno je šta je potrošeno.

vrednost imovine na početku – potrošeno = vrednost imovine na kraju.To je većina redovnih bilansa.

4. Prema merodavnosti pravnih normi:

Poslovni (trgovački) bilansi – sastavljaju se prema trgovačkim pravilima u skladu sa zakonom o računovodstvu (ZOR) i podzakonskim aktima i međunarodnim računovodstvenim standardima (MRS).

Poreski bilansi – koriste se posebni propisi pri njihovom sastavljanju, kao npr. Zakon o porezu na dobit korporacija. Oni se sastavljaju u većini zemalja, mada su u nekim zemljama poslovni i poreski bilans jedan te isti. Sastavljaju se korigovanjem poslovnog bilansa.

5. Prema području informisanja:

Interni bilansi – sastavljaju se za informacione potrebe menadžmenta, mogu se raditi i kvartalno, mesečno... Oni ne moraju biti u skladu sa pravilima koja se moraju poštovati u eksternim bilansima, već se sastavljaju u skladu sa ciljem izveštavanja. Nisu predmet bilansne politike. To su bilansi posebne namene.

Eksterni bilansi – namenjeni su informisanju eksternih korisnika. Oni moraju biti u skladu sa računovodstvenim pravilima i predstavljaju predmet bilansne politike.To su bilansi opšte namene jer korisnici nisu u poziciji da traže dodatne podatke i analize. Ovo su izveštaji namenjeni zaštiti interesa investitora i poverilaca. Ta zaštita interesa se vrši tako što se obezbeđuju potrebne i pravovremene informacije o finansijskom položaju preduzeća.Investitor se oslanja na finansijski položaj i rentabilitet preduzeća i njihova procenjena kretanja. Akcionari na osnovu ovih bilansa donose odluke da li da kupuju ili prodaju akcije te kompanije. Poverioci na bazi eksternih bilansa dobijaju informacije o rentabilitetu i prinosu. Zbog ovih razloga se i radi revizija eksternih izveštaja, a ne internih.

6. Prema broju uključenih preduzeća:

Bilansi grupa – grupa je ekonomska celina koja nastaje povezivanjem preduzeća putem kapitala, a da pri tom zadržavaju pravnu samostalnost. Preduzeće koje vrši kontrolu je matično preduzeće, a ostala se zovu zavisna preduzeća. Može se sastavljati izveštaj sabiranjem pojedinačnih bilansa svih preduzeća u grupi, pa je to zbirni bilans, koji ima ograničenu iskaznu moć, jer se bilansi pojedinih preduzeća ne moraju nužno formalno i materijalno poklapati. Tako se može desiti da preduzeća i međusobno imaju potraživanja i obaveze, što na nivou grupe ne daje rezultat, iako pojedinačno rezultat postoji.Zato se za ovu grupu preduzeća sastavljaju konsolidovani finansijski izveštaji. Tu postoji i bilans matične firme i bilansi zavisnih preduzeća i zajednički konsolidovani bilans. On daje informacije o imovini, kapitalu i obavezama grupe kao celine (interne veze se eliminišu), kao da se radi o jednom preduzeću, a ne pravno samostalnim entitetima, jer matično preduzeće može da kontroliše i oblikuje finansijski i prinosni položaj zavisnih preduzeća. Svim ovim finansijskim izveštajima može se sagledati da li postoji prebacivanje profita sa jednog na drugo preduzeće.

Bilansi preduzeća (pojedinačni) - bilansi grupa i bilansi preduzeća imaju iste ciljeve: služe za informisanje, raspodelu i oporezivanje. Kod grupa se raspodela vrši na nivou pojedinih preduzeća, a ne grupe. (nemamo dividendu Simensa već nekog od njegovih zavisnih preduzeća). Može se raspodeliti samo dobitak koji je eksterno realizovan. Zato je važan bilans grupe kao celine. Tako da on nije formalno, ali jeste suštinski osnova za raspodelu. Ako preduzeće ima više od 90% kapitala zavisnog preduzeća, tada matična firma može da odluči da li će biti oporezovana na nivou grupe ili na nivou preduzeća i ima zakonsku obavezu da se te odluke drži u narednih 5 godina.

7. Prema tehnici sastavljanja:

Bruto bilansi

Neto bilansi

Načela urednog knjigovodstva

Obuhvataju: 1. Načela urednog inventarisanja2. Načela urednog knjigovodstva u užem smislu i 3. Načela urednog bilansiranja

Cilj načela urednog knjigovodstva je da se obezbede kvalitetni podaci u Godišnjem obračunu i ona obuhvataju pravila koja treba poštovati pri vođenju knjiga, inventarisanju i sastavljanju inventara i finansijskih izveštaja kako bi se pružila fer slika o finansijskom položaju preduzeća.

I Načela urednog inventarisanja

Inventarisanje je postupak utvrđivanja stvarnog stanja imovine i obaveza preduzeća na određeni dan. Rezultat inventarisanja je inventar. Način na koji ćemo utvrditi stvarno stanje nekog oblika imovine zavisi od karakteristika datog oblika

imovine (brojanje, vaganje, merenje...). Pri popisu potraživanja (i obaveza), kao nematerijalnih oblika, svaki poverilac mora od svog dužnika dobiti potvrdu da dužnik priznaje da mu duguje određeni iznos. Ukoliko ne postoje slaganja oko iznosa, traži se uzrok toga, kako bi se to otklonilo jer na dan bilansa ta evidencija mora biti potpuno usaglašena.

Pored stvarnog stanja, u inventarne liste se unose i podaci o knjigovodstvenom stanju za svaki oblik imovine pojedinačno.

Zadatak popisne komisije je i da utvrdi uzroke razlika između knjigovodstvenog i stvarnog stanja i da pruži predlog rešenja stanja (na čiji teret ide manjak i slično). Razlike se knjiže na bazi Odluke uprave.

Za manjak odgovara lice koje upravlja određenom imovinom i ono mora da ga nadoknadi. Ako je savesno upravljalo imovinom, onda će to lice i samo pokušati da otkrije uzrok razlika (npr. propušteno knjiženje trebovanja).

Inventar je pretpostavka kvalitetnog bilansa stanja i bilansa uspeha. Zato je bitno da i inventar bude kvalitetan. Revizija otpočinje inventarisanjem. Revizor traži na uvid plan inventarisanja da bi prema svom nahođenju odabrao dane kada će doći u preduzeće da prisustvuje inventarisanju.

Postupak inventarisanja uključuje: Snimanje Procenjivanje Izračunavanje Razvrstavanje imovine po srodnim grupama (obično se odštampaju liste imovine, a član komisije

samo treba da upiše broj komada) Unošenje u popisne liste.Inventar može biti : Potpun – inventariše se kompletna imovina preduzeća, i Parcijalan – rade se više puta u toku godine (uglavnom nenajavljeno) radi kontrole računopolagača

(ili pri promeni računopolagača). Utvrđuje stvarno stanje samo jednog oblika imovine.

Inventar ima trojaku ulogu:1. osnova za sastavljanje bilansa otvaranja (kod novog preduzeća); 2. osnova za uredno bilansiranje (razlike knjigovodstvenog i stvarnog stanja se otklanjaju predzaključnim knjiženjem); 3. kontrolna uloga (kontrola kako ljudi rukuju delovima imovine koji su im povereni; to se obavlja

pomoću parcijalnih inventara);

Pravna osnova inventarisanja: to je obaveza predviđena Zakonom o računovodstvu i reviziji (bar jednom godišnje) sa ciljem da se:

- zaštite poverioci, - onemogući pogrešno upravljanje imovinom.

Inventarisanje omogućava dobijanje bilansa stanja koji prikazuje stvarno stanje imovine i obaveza, a na osnovu takvog bilansa poverioci i vlasnici mogu da donesu određene zaključke i odluke.

Bilans pokriven inventarom je osnova za ocenu boniteta, razvoj poslova, stečajne mase, i internu kontrolu i nadzor poslovnog procesa. Godišnji bilans je uvek pokriven inventarom, a polugodišnji nisu zbog visokih troškova, pa su to knjigovodstveni bilansi.

Inventar treba još i da onemogući zloupotrebe. On je veoma bitan i za preduzeća u stečaju. Čim se postavi stečajni upravnik prvo se radi inventarisanje da se imovina ne bi rasula.

Stečajna masa je iznos koji se utvrđuje kao razlika između vrednosti po kojoj se imovina može prodati i obaveza prema nepovlašćenim poveriocima. Poverioci firme u stečaju mogu se klasifikovati u 4 kategorije:

poverioci sa pravom izuzimanja – imaju potraživanja koja su pokrivena imovinom stečajnog dužnika (hipoteka) poverioci sa pravom izdvajanja – firme prema kojima preduzeće u stečaju ima obavezu za imovinu uzetu u zakup –

npr. uzeli smo autobus na lizing: pri stečaju, vraćamo taj autobus lizing kompaniji. povlašćeni poverioci – država za doprinose i poreze i stečajni sud i stečajni upravnik za njihove naknade. poverioci stečajne mase – neosigurani poverioci (njima ostane 40-60% imovine da naplate potraživanja).

Popis mora biti organizovan tako da podaci budu dobri: mora biti organizovan na vreme način obavljanja popisa mora biti primeren delatnosti i veličini firme (npr. broj popisnih komisija) bitno je imati kvalifikovane članove komisije da postoji nadzor tog procesa.Kvalitativne odlike inventara su (obezbeđuju se poštovanjem načela urednog inventarisanja):1. tačnost (potpunost i istinitost)2. jasnost3. pouzdanost

Načela urednog inventarisanja

1. Načelo pojedinačnog obuhvatanja i procenjivanja – Pri inventarisanju svaki imovinski predmet i obaveza moraju biti pojedinačno popisani i procenjeni (po ceni, količini i vrednosti), kako bi se omogućila kontrola. Odstupanje od pravila je moguće samo ako postoji veći broj istrovrsnih predmeta i ako se njihove vrednosti neznatno razlikuju (razlika u pojedinačnoj ceni ne prelazi 20%) pa se uzima njihova prosečna vrednost (proizvodnja dugmadi).

2. Načelo potpunosti – zahteva da u inventar budu unete sve obaveze i imovinski predmeti – oni koja su u preduzeću na dan popisa, kao i oni koji su van preduzeća, a pripadaju preduzeću (npr. roba data u komisionu prodaju). Potpunost je uslov za tačan inventar.

Imovina koja se nalazi u preduzeću (npr. uzeta zaloga), a nije vlasništvo preduzeća, unosi se u posebne popisne liste i tu se označava da je reč o tuđoj imovini (liste se šalju tom preduzeću).

3. Načelo istinitosti – u računovodstvu ne postoje precizne mere koje garantuju da je nešto u potpunosti istinito; istina je etička kategorija. Zato se koristi načelo tačnosti (tačnost u odnosu na činjenice koje postoje u vezi sa stvarnim stanjem) koje kaže da u inventar:

a) ne smeju biti unete fiktivne pozicije, već samo dobra i obaveze koje postoje na dan popisa

b) unetim imovinskim predmetima i obavezama, vrednosti se dodeljuju u skladu sa pravilima urednog bilansiranja (gotovi proizvodi po CK, materijal po NV itd.)

4. Načelo uzimanja u obzir ekonomske svojine – Preduzeća nad svojom imovinom po pravilu imaju i ekonomsku i pravnu svojinu. Dešava se da preduzeće ima ekonomsku, ali ne i pravnu svojinu (sredstva uzeta u zakup ili na kredit). Pravna svojina nad imovinom znači da preduzeće može slobodno raspolagati imovinom, koristiti je i otuđiti je (podrazumeva i ekonomsku svojinu).

Ekonomska svojina postoji ako preduzeće uživa sve koristi od upotrebe nekog sredstva i snosi sve rizike i troškove njenog korišćenja. U inventar se upisuje i svako sredstvo koje je u ekonomskoj svojini, bez obzira da li je i u pravnoj, da rezultat ne bi bio precenjen – manja sopstvena sredstva u odnosu na dobitak koji nastaje upotrebom i sopstvenih i pravno tuđih sredstava (a ne predstavljamo lažno sopstveni kapital, jer naspram aktive imamo i obaveze u pasivi; odnosno iskazivanje ovih dobara povećava samo bruto, a ne i neto imovinu).

5. Načelo tačnog označavanja – imovina u inventaru mora da bude obeležena isto kao i u knjigovodstvenoj evidenciji, kako bi se omogućilo ispunjenje kontrolne uloge inventara. Popisne liste se ne porede sa sintetičkim, već analitičkim računima.

Postoje nomenklaturne liste u kojima se nalaze imena različitih predmeta imovine i popisna komisija je dužna da po toj listi odrede naziv imovine.

6. Načelo mogućnosti naknade kontrole – u inventarisanju se koriste radni papiri, na osnovu kojih se vrši unošenje podataka u popisne liste. Ovo načelo nalaže čuvanje i mogućnost provere tih radnih papira sa popisnim listama. Uvek se zna i koje lice je popisivalo koju imovinu. Time se obezbeđuje da korisnici finansijskih izveštaja veruju u tačnost podataka.

Metodi inventarisanja

Izbor metoda zavisi od toga šta se inventariše (zalihe ili stalna imovina) i od vremena koje nam stoji na raspolaganju (da li postoji potreba da se inventarisanje izvrši na određeni dan ili je to tokom perioda).

U jednom preduzeću se može primenjivati više metoda odjednom.1. Inventarisanje na određeni dan – Ovo znači da je inventarisanje otpočeto i završeno u 1 danu

(moguće u malim poslovnim jedinicama). U praksi, to je period od 10 dana pre ili posle bilansa. Zato se pravi plan inventarisanja i vrši odabir članova popisne komisije. Ova metoda se koristi za: Popis zaliha, Popis stalne imovine, koji uključuje i popis otpisanih osnovnih sredstava * Alat koji je zbog male vrednosti u celini otpisan pri izdavanju u upotrebu se ne popisuje (to je trošak).

Slabost inventarisanja na određeni dan: mogućnost pojave grešaka zbog prekratkog roka izgubljeni dobitak jer se u tom periodu obustavlja poslovanje visoki troškovi.

2. Inventarisanje uz pomoć oduzimanja i dodavanja –vrednosna korektura inventara sastavljenog u određeno vreme pre ili posle dana bilansa. Da bi se primenila mora biti dopušteno odstupanje dana inventara od dana bilansa i mora postojati inventar sastavljen u okviru dopuštenog vremena pre ili posle dana bilansa. Ako su ovi uslovi ispunjeni do inventarnog stanja se dolazi na različite načine u zavisnosti od toga da li je inventarisanje izvršeno pre ili nakon dana bilansa. Ako je inventarisanje izvršeno pre dana bilansa:

Stvarno stanje + nabavke – izdavanja= stvarno stanje na dan bilansa Primer: stvarno stanje materijala , utvrđeno popisom obavljenim 1.12. t.g. iznosi 1000, izvršene nabavke do dana bilansa 200, izdato materijala u proizvodnju do dana bilansa 150.Stanje na dan bilansa: 1000+200-150= 1050

Ako je inventarisanje izvršeno nakon dana bilansa stanje na dan bilansa se utvrđuje: Stvarno stanje – nabavke + izdavanje = stanje na dan bilansa Primer: Inventarisanjem obavljenim 25.1. stvarno stanje materijala iznosi 1400, nabavke izvršene od dana bilansa do dana inventarisanja iznose 400, a potrošnja materijala u istom periodu 50. Zalihe na dan bilansa: 1400-400+50=1050

3. Permanentno inventarisanje – podrazumeva kontinuirano praćenje stanja imovine između dva popisa, što se i inače radi u knjigovodstvu. Poslovi su raspoređeni tokom čitave godine, čime se otklanjaju slabosti metode inventarisanja na određeni dan.

Pretpostavka je da nema nedokumentovanih promena, pa se krajnje stanje dobija kao početno stanje + nabavke – izdavanja.Koristi se za popis zaliha, osim kada se smanjenje zaliha ne može kontrolisati (loše skladištenje). Podrazumeva dobro organizovano magacinsko knjigovodstvo. Prema našim propisima, iako se evidenicija zaliha vodi po sistemu stalnog inventara, zahteva se i fizički popis zaliha na dan bilansa (odnosno, ova metoda se kod nas ne koristi).

4. Inventarisanje uz pomoć uzorka – procenjuje vrednost imovine na osnovu vrednosti uzorka, za razliku od prethodnih metoda koje podrazumevaju potpuno obuhvatanje imovine. Nikada se ne primenjuje samostalno, već kao dopuna drugim metodama. Korisno je u slučaju popisa zaliha sastavljenih iz velikog broja predmeta male vrednosti, npr. fabrike dugmadi, šrafova... Ne vrši se utvrđivanje količina, već se procenjuje vrednost uzorka, pa na osnovu njega vrednost imovine.

Zahteva utvrđivanje: Obima zaliha kao celine Izbor veličine uzorka Proveru odabranih uzoraka Procenjivanje popisom utvrđenih količina uzoraka

Prednost je značajno smanjenje trošova, pri čemu je mogućnost pojave greške ista kao i kod drugih metoda, pritom, moguće je popis vršiti i tokom godine. Moguća slabost je pojava greške ako se ne odabere dovoljan broj reprezentativnih uzoraka.

II Načela urednog knjigovodstva u užem smislu

Primena načela urednog knjigovodstva u užem smislu iza za cilj uredno vođenje knjiga (materijalna i formalna urednost) jer se na osnovu njih prave FI.

Vođenjem knjiga se vrši obuhvatanje posledica promena ekonomskih događaja na imovini. Bez sistematskog obuhvatanja ekonomskih promena, ne možemo znati šta su uzroci promena – inventar ne daje odgovor na pitanje koje su promene dovele do imovine koju trenutno imamo, a menadžmentu su, proed stanja imovine, neophodne i informacije o događajima koji su doveli do ostvarenja prihoda, rashoda i promene imovine.

Vođenje knjiga podrazumeva u prvom koraku postavljanje pravila o tome kako treba dokumentovati ekonomski događaj. Dokaz o nastanaku tog događaja nalazi se u odgovarajućem dokumentu koji sastavljaju lica koja učestvuju u izvršenju događaja. *dokumenta ne nastaju u knjigovodstvu, samo se tu obuhvataju.

Lica koja učestvuju u izvršenju događaja imaju suprotne interese i upravo to obezbeđuje tačnost podataka u dokumentaciji, što je i osnovni uslov kvaliteta knjigovodstvenih podataka.

Tačnost podataka zavisi i od načina na koji se ti podaci obrađuju u knjigovodstvu.

Materijalna urednost se obezbeđuje evidentiranjem svih i samo onih događaja koji su se zaista i desili (načelo istinitosti i načelo potpunosti).

Da li je neki događaj stvarno i nastao proverava se formalnom, računskom i suštinskom kontrolom. Formalna kontrola je provera forme, da li su svi elementi tu, računska proverava računsku tačnost, a suštinska proverava da li je neki događaj stvarno nastao (provera potpunosti dokumentacije koja to dokazuje). Bitno je da su događaji tačno obuhvaćeni na računima i da su tačni podaci o promenama u dokumentaciji.

Da li su evidentirani svi događaji proverava se upoređivanjem stvarnog i knjigovodstvenog stanja na kraju godine. Ako postoji razlika ona je posledica neproknjižene promene ili proknjižene fiktivne promene (koja se nije desila - što takođe nije dozvoljeno zbog načela nastanka poslovnog događaja).

Formalna urednost knjigovodstva podrazumeva adekvatnu organizaciju knjigovodstva i izbor svrsishodnog sistema i vrsta poslovnih knjiga.

Organizacija knjigovodstva podrazumeva izbor:• Sistema vođenja knjiga: prosto knjigovodstvo, dvojno knjigovodstvo • Kontnog okvira (kod nas određeno).

Prosto knjigovodstvo izolovano vodi evidenciju o pojedinim oblicima imovine i obaveza (npr. samo knjiga blagajne), pa se rezultat utvrđuje upoređenjem neto imovine na početku i na kraju perioda, a ne kao razliak između prihoda i rashoda. Država dopušta primenu ovog sistema samo kod preduzeća od kojih naplaćuje paušalni porez, npr. na osnovu delatnosti.

Postoje osnovne knjige (dnevnik i glavna knjiga) i pomoćne knjige. One zajedno čine sistem. Osnovne knjige po sistemu dvojnog knjigovodstva mora da vodi svako preduzeće koje se oporezuje prema visini ostvarenog dobitka.

Od konkretnog preduzeća (veličine, delatnosti, organizacije) zavisi:• broj dnevnika – jedan ili više (u tom slučaju imamo opšti dnevnik i specijalne dnevnike) - npr. ako

ima puno prodaja u toku dana onda postoji potrebna za vođenjem posebnog dnevnika prodaje; ili dnevnik uplata i dnevnik isplata na šalteru banke.

• Broj pomoćnih knjiga (i za koje oblike imovine i obaveza) - po pravilu se vodi jedna (maksimalno dve) glavna knjiga, ali se zato vode brojne pomoćne knjige: npr. ako imamo hiljadu kupaca vodićemo posebnu glavnu knjigu kupaca, ali ako ih je svega 3 onda nije potrebno).

Kroz organizovanje knjigovodstva možemo odgovoriti zahteve za informacijama i za ekonomičnošću tako da se dobiju kvalitetne informacije koje su blagovremene (promenu knjižimo u najkraćem mogućem roku od njenog nastajanja), potpune (obezbeđena dokumentacija), tačne, jasne i uporedive.

Knjigovodstvo se ne vodi samo zbog bilansa, već da bismo omogućili vođenje preduzeća na osnovu knjigovodstvenih informacija. Moramo znati šta sve možemo od informacija tražiti u knjigovodstvu.

Principi knjigovodstva u užem smislu imaju skromnije zahteve nego ranije, zbog korišćenja računara koje je otklonilo mnoge probleme (npr. urednost rukopisa). Ostala su pitanja koja se tiču dokumentacije – dokument mora da sadrži sve bitne elemente, mora se proveriti tačnost svakog unetog podatka i to potpisom potvrditi. Dokument ima pravnu snagu i predstavlja sredstvo dokazivanja da je promena nastala.

III Načela urednog bilansiranja

Bilansiranje predstavlja sastavljanje finansijskih izveštaja; odnosno određivanje kakav tretman posledica ekonomske promene treba da ima u finansijskom izveštavanju.

Bilansiranje počinje onog momenta kada proknjižimo sve nastale promene. Načela urednog bilansiranja nam pomažu da dobijemo razumljive, pouzdane i uporedive finansijske

izveštaje koji će sadržati sve informacije koje su korisnicima važne za donošenje poslovnih odluka ili dobijanje kvalitentih procena.

Finansijski izveštaji moraju biti pouzdani jer korisnicima služe za donošenje odluka, koje ne utiču samo na korisnike, već povratno i na preduzeće. Npr. akcionari će prodajom ili kupovinom akcija preduzeća uticati na cenu akcija i tako na tržišnu kapitalizaciju preduzeća; ili ako su korisnici banke one mogu odobriti ili ne odobriti kredit preduzeću i tako mu omogućiti ili ne omogućiti da realizuje svoje planove.

Finansijski izveštaji moraju biti uporedivi jer npr. investitori porede finansijske izveštaje više kompanija pre donošenja odluke u koju će uložiti kapital.

Finansijki izveštaji moraju da sadrže sve važne informacije za njihove korisnike. Pri tome treba obratiti pažnju na to da nisu sve informacije jednako važne za sve korisnike. Sve informacije koje želi investitor nisu potrebne kupcu, jer investitora interesuje sigurnost i oplodnja kapitala, a kupca stabilnost izvora snabdevanja. Informacija je korisniku važna, ukoliko je relevantna za njegovo donošenje odluka.

Da bi dobili FI ovog kvaliteta postoje Načela urednog bilansiranja. Najveći broj načela je rezultat prakse koja je pretočenja u teoriju, a manji broj je formulisala teorija pa ponudila praksi – njihova primena nije bila uspešna.

Danas najveći uticaj na formulisanje i primenu načela imaju sledeće međunarodne institucije:1. Međunarodni odbor za standarde finansijskog izveštavanja (IASB) - Osnovan je 1973. u Londonu

sa ciljem da radi na formalizaciji i standardizaciji FI da bi bili međunarodno uporedivi širom sveta – to je posledica globalizacije. Do 2005. godine to je bio Međunarodni odbor za računovodstvene standarde. Sa promenom naziva komiteta menjaju se i imena standarda i sada zovu Međunarodni standardi finansijskog izveštavanja i iznova se numerišu.

2. Međunarodna organizacija komisija za HoV (IOSCO) – vrši kontrolu regularnosti funkcionisanja tržišta HoV. Pošto se preduzeća predstavljaju na finansijskim tržištima pomoću svojih FI, komisija je jako zainteresovana da ti FI budu kvalitetni i uporedivi. Komisija se zalagala za veći broj standarda (da oni obuhvataju što veći broj transakcija) i za smanjenje prava izbora, kako bi izveštaji bili što više uporedivi. Nakon što se pristupilo tome, doneta je odluka da kompanije, koje se kotiraju na američkim berzama, moraju svoje FI izraditi u skladu sa MRS, pa je primena MRS rapidno porasla u zadnje vreme (takva se obaveza utvrđuje od 2005. za sve velike kompanije koje posluju na području EU).

3. Američki Odbor za računovodstveno finansijske standarde (FASB) – mora da sarađuje sa IASB. Memorandum o sporazumevanju zaključen je između IASB i FASB-a, o stvaranju jedinstvenog seta međunarodnih standarda finansijskog izveštavanja (na zahtev grupe G-20 počinje usaglašavanje standarda nakon krize).

4. Međunarodna organizacija profesionalnih organizacija računovođa (IFAC) – okuplja profesionalne organizacije računovođa iz pojedinih zemalja. IFAC se bavi računovodstvenom profesijom; njeni zadaci se odnose na edukaciju računovođa, određivanju uslova za dobijanje licence, donose etički kodeks za računovođe i vrše nadzor nad profesionalnim organizacijama u zemljama članicama. IFAC donosi i međunarodne standarde za javni sektor (budžet države i njegovi korisnici), koji su slični standardima za privatni sektor, samo uzimaju u obzir da su ovo neprofitabilni entiteti. Cilj njihovog izveštavanja je da se vidi kako se puni budžet, a kako se troši. U Srbiji ne postoji obaveza da se ovi standardi primenjuju u javnom sektoru.

5. Evropska Unija preko svojih tela, Komisije i Saveta EU – imala je nameru da se kreiraju posebni standardi koji bi važili za Evropu, postojale stroge direktive (3 od ukupno 10 direktiva1) kojima je regulisano finansijsko izveštavanje, ali 2005. je prihvaćeno da se koriste MSFI pri sastavljanju FI za sva preduzeća koja se kotiraju na berzi (inače bi morala da sastavljaju dva seta izveštaja). U nekim zemljama ova obaveza je propisana za sva preduzeća, u nekim za konsolidovane finansijske izveštaje.

1 IV - pravila za sastavljanje FI pojedinačnih preduzeća; VII - pravila za sastavljanje FI grupa preduzeća; VIII - revizija FI

Bilansiranje nije procenjivanje! Bilansirati znači odrediti kojoj kategoriji nešto pripada (da li je nešto sredstvo ili rashod, obaveza ili prihod...). Više nemamo mogućnost da biramo kako ćemo bilansirati (npr. kao imovinu ili kao rashod), ali možemo birati kako ćemo procenjivati.

Procenjivati znači odrediti vrednost određenog dela imovine ili obaveze, mi dakle biramo način na koji ćemo mu odrediti vrednost. Ono može biti inicijalno i naknadno (na dan bilansa).

1. Načelo jasnosti

1. Načelo jasnosti je zahtev da FI (svi delovi godišnjeg obračuna i izveštaj o poslovanju) budu sastavljeni tako da budu razumljivi korisnicima kojima su namenjeni kako bi oni mogli da donose odluke na osnovu tih izveštaja. U konceptualnom okviru ovo se definiše kao kvalitet FI.

Razumljivost FI se obezbeđuje time što se zabranjuje iskazivanje informacija na nepregledan i netačan način. Ovo načelo definiše izgled, odnosno formu (formalna urednost godišnjeg obračuna) – ne utiče na tačnost informacija već način njihovog prezentiranja.

Prva mera jasnosti predstavlja adekvatno raščlanjivanje kategorija (aktiva, kapital, obaveze, prihodi, rashodi...). Svaki deo mora biti samostalna, homogena celina koja ima osobine celine iz koje potiče.

Adekvatno raščlanjavanje: prema poslovnim ciljevima, a ne prema objektivnim svojstvima; prema prirodnim vrstama (npr. zalihe materijala, robe...), prema pravnoj povezanosti

(potraživanja prema (ne)povezanim preduzećima) i specifičnim rizicima (potraživanja po osnovu boniteta ili potraživanja pokrivena zalogom);

stepen raščlanjavanja treba da uvažava potrebe korisnika za informacijama Primer adekvatnog rasčlanjavanja aktive BS (npr. zalihe treba raščlaniti i po vrstama za potrebe komercijaliste):

Poslovna imovina

Stalna imovinaNematerijalnaMaterijalnaFinansijska ulaganja

AktivaObrtna imovina

ZalihePotraživanjaGotovina

Neposlovna imovinaKljučno pri raščlanjivanju je namera, a ne vrsta sredstva – npr. akcije knjižimo kao:- učešća – kupljena radi kontrole preduzeća (većinsko vlasništvo); nemamo nameru da ih prodajemo u skorije vreme; - dugoročne HOV - kupljene radi dividende kao dugoročna rezerva likvidnosti; nemamo nameru da ih prodajemo uskoro;- kratkoročne HOV - kupljena sa namerom da ih prodamo u skorije vreme – da bismo zaradili na razlici u ceni. Takođe, mašinu koju smo proizveli i odlučimo da je koristimo umesto da je prodajemo, nećemo knjižiti kao gotove

proizvode već kao osnovna sredstva.

Druga mera jasnosti je adekvatno obeležavanje kategorija. Naziv mora nedvosmisleno da upućuje na sadržinu pozicije (npr. kod pozicije sitan inventar bitno je naglasiti da li se misli na sitan inventar na zalihama ili upotrebi; ako piše samo menica ne znamo da li su to menične obaveze ili potraživanja).

Treća mera jasnosti je korišćenje bruto principa. To je zabrana saldiranja različitih bilansnih pozicija – ne mogu se saldirati imovina i obaveze, prihodi i rashodi i sl. Npr. ne možemo saldirati kupce i date avanse. Ako je poslovni rezultat 2000din nije svejedno da li on nastaje kao 12000-10000 ili kao 3000-1000. Nije svejedno sa kolikim se prihodom ostvaruje ova dobit, nije dovoljan samo podatak o rezultatu i zato je obavezna primena bruto principa.

Potpune informacije o delovima imovine i kapitala dobijaju se i primenom indirektnog otpisivanja.Ipak, nekad je dopušteno da se koristi i neto princip, i to tamo gde korisnici neće biti uskraćeni za

važne informacije – npr. pri prodaji mašine ne mora da se zna NV i IVOS te mašine, već je bitno da se zna da li je njenom prodajom ostvaren dobitak ili gubitak. Bruto princip je neophodan pri knjiženju OS u upotrebi jer treba da se znaju i NV i IVOS i SV – nije isto ako imamo sredstvo staro 20 godina koje sada pri kraju veka trajanja vredi 5000e i novo sredstvo čija je to ujedno i NV.

Iz principa jasnosti se izvodi princip pojedinačnog vrednovanja, jer bruto vrednost (grupna vrednost sredstava) nije dovoljno jasna informacija za proveru tačnosti. Ne moraju pojedinačno da se iskažu u bilansu stanja, ali procena njihovih vrednosti se mora vršiti pojedinačno.

Kršenje zahteva za jasnošću dovodi do zamagljivanja blansa.

2. Načelo istinitosti

2. Načelo istinitosti – spada u grupu materijalnih pravila (odnosi se na sadržinu bilansa).Istina predstavlja etičku kategoriju i zato ne možemo tvrditi da je neki BS istinit jer to znači da on ne

može izgledati drugačije nego jedino tako. U ekonomiji ne možemo tvrditi da FI pokazuju finansijsko prinosni položaj preduzeća jedino moguće – zbog prava izbora i opcija pri knjiženju i bilansiranju (npr. korišćenje nabavne ili fer vrednosti sredstava).

Zato se termin istinit zamenjuje terminom tačan bilans. Tačnost se posmatra imajući u vidu određenu meru kojom je to izmereno (dužina u inčima i u cm ima numerički različitu vrednost).

Tačnost je pretpostavka pouzdanosti. Samovolja sastavljača čini jedan bilans netačnim (ne odnosi se na prava izbora, već npr. na neosnovano menjanje metode otpisivanja radi manipulacije rezultatom).

Bilans je dakle tačan u odnosu na ciljeve zbog kojih ih je sastavljen – različiti ciljevi koriste različita pravila – npr. razlika između poslovnog i poreskog bilansa: prvi pokazuje raspodeljivu dobit, a drugi veličinu oporezive dobiti. Bilans je ispravan ako odgovara cilju zbog koga smo ga sastavili i ako je u skladu sa pravilima za sastavljanje tog bilansa.

Menadžment vodi računa da se u poslovnom bilansu vidi tačno onoliko dobiti koliko se sme raspodeliti. Često se uprava trudi da iz godine u godinu prikaže približno istu veličinu raspodeljive dobiti (u bilansu će biti iskazana ili malo veća ili malo manja dobit od ostvarene). Poreski organi će ovaj bilans proglasiti netačnim jer je pri obračunu amortizacije korišćena trostruka linearna stopa dok je pri sastavljanju poreskog bilansa bila dozvoljena samo dvostruka. Cilj poreskog bilansa je da se iskaže sva oporeziva dobit tako da svi poreski obveznici imaju jednak tretman.

Redovni godišnji obračun se smatra tačnim ako:a) sadrži sve posledice poslovnih događaja koji su stvarno nastali u tom periodu –

potpunost(ne možemo odložiti za sledeću godinu prodaju zaliha 29.12, kako ne bismo iskazali veći oporezivi dobitak);

b) činjenice koje su prezentirane moraju biti procenjene u skladu sa načelima; c) ne sadrži pozicije i iznose koji su posledica fiktivnih poslovnih događaja

3. Načelo bilansnog identiteta

3. Načelo bilansnog identiteta – to je zahtev za apsolutnom jednakošću bilansa otvaranja jednog perioda sa zaključnim bilansom perioda koji mu prethodi.

Ciljevi ovog načela su:Prvi razlog je obezbeđenje poštovanja načela potpunosti (ne možemo ispustiti ni jedan predmet ili

obavezu koji su postojali na kraju prethodne godine). Smatra se da bi nepoštovanjem ovog načela bila dovedena u pitanje zaštita poverilaca i investitora. Ako bi neki od imovinskih predmeta bio izostavljen, smanjila bi se garantna supstanca za pokriće duga prema poveriocima koji su nam prošle godine na osnovu te imovine odobrili kredit.

Drugi razlog je da se onemogući manipulisanje finansijskim rezultatom (tako što onemogućavamo unošenje fiktivnih i izostavljanje postojećih pozicija, ili nasumično menjanje vrednosti). Smanjenjem vrednosti OS, smanjiće se amortizacija pa će se uz isti prihod i manje rashode dobiti veći rezultat. Ako pak podignemo vrednost imovine, prodajom te imovine ostvariće se manji profit, tj. rezultat na kraju će biti manji – to je sve manipulacija rezultatom.

Do zaključnog bilansa stanja dolazimo zaključkom računa glavne knjige preko računa izravnanja. Glavna knjiga sledeće godine se otvara na bazi računa otvaranja. To znači da ovaj zahtev još možemo forumulisati i kao zahtev da račun izravnanja jedne godine bude jednak računu otvaranja sledeće godine, ali sa suprotnim znakom, tj. da bude njegova inverzna slika (kod računa izravnanja, krajnje stanje aktivnih računa je na strani duguje, a pasivnih na strani potražuje; a kod računa otvaranja je obrnuto – aktivni računi su na strani potražuje).

Ovo pravilo se sme prekršiti u dva slučaja: 1. Kada dođe do monetarne reforme (brisanje nula ili izmena zakonskog sredstva plaćanja). 2. Kada revizor zahteva da se izvrše ispravke godišnjeg obračuna (on pregleda godišnji obračun,

ocenjuje da li je sastavljen u skladu sa MRS i daje svoje mišljenje) - ako revizor smatra da izveštaj treba popraviti on će dati uzdržano mišljenje i tražiće da se naprave ispravke. Te ispravke se rade na računu otvaranja, ne popravlja se bilans prethodne godine (izgledalo bi kao da ispravke nije ni bilo). Tada ova dva računa ne bi bila jednaka.

MRS 8 kaže da se vrše ispravke ako je otkriveno postojanje fundamentalne greške – greška koja značajno utiče na vrednost iskazane imovine i rezultata. Ispravka se objavljuje u napomenama.

4. Načelo kontinuiteta

4. Načelo kontinuiteta – je zahtev da se periodični rezultat utvrđuje tako da bude uporediv u nizu sukcesivnih vremenskih perioda. Cilj je da se upoređivanjem prinosnog i finansijskog položaja omogući procena razvoja preduzeća, analiza se radi na osnovu perioda od najmanje pet godina. Uporediv rezultat znači i uporediv finansijski položaj, jer se ne menjaju pravila za priznavanje rashoda i prihoda.

Osnova za formulisanje ovog pravila nalazi se u dinamičkom shvatanju cilja bilansa, prema kome je primarni cilj bilansiranja utvrđivanje uporedivog periodičnog rezultata kao osnove za utvrđivanje uspeha uprave i osnove za polaganje računa.

Za razliku od načela bilansnog identiteta koje zahteva jednakost zaključnog bilansa jedne i početnog bilansa naredne poslovne godine, načelo stalnosti zahteva jednakost zaključnih bilansa niza uzastopnih godina – uporedivost u vremenu.

Pored toga, postoji i uporedivost u prostoru – uporedivost FI svih preduzeća koja se bave istom delatnošću na određenoj teritoriji.

Ovo načelo treba da spreči da se, bez posebnog povoda, vrši promena bilo načina prezentacije bilo pravila procenjivanja pri sastavljanju FI (tj. da ostaju isti i forma i sadržina).

Formalni kontinuitet se obezbeđuje tako što se:a) ne menja se način raščlanjivanja: ne sme se menjati redosled, ni nazive pozicija u bilansu.b) ne menja se sadržina pozicija: ne sme se vršiti razdvajanje ili agregiranje bilansnih pozicija, ne

sme vršiti premeštanje pozicija ili delova pozicija u druge pozicije (čekovi ne mogu jedne godine biti HOV, a druge gotovinski ekvivalenti)

c) ne menja se način otpisivanja – ne prelaziti sa indirektnog na direktno otpisivanje (time se ne utiče na visinu iskazane imovine, ali se utiče na uporedivost podataka)

d) zadržava se isti dan bilansa - kod nas nije problem jer postoji zakonska obaveza da dan bilansa bude 31.12. Tamo gde postoji uticaj sezone, preduzeća mogu tražiti odobrenje za pomeranje dana bilansa na početak sezone kako bi FI izrazili pravi rentabilitet.

Kada je dopušteno odstupati od zahteva za formalnim kontinuitetom: ekonomski razlozi: promena proizvodnog programa preduzeća (izbacimo proizvodnju i

orijentišemo se samo na usluge), promena delatnosti (proizvodna firma pređe u trgovinsku). pravni razlozi: promena pravne forme (doo u ad), promena veličine preduzeća (firma usled fuzije

prelazi iz malog u veliko preduzeće i automatski se javlja potreba za drugačijim raščlanjivanjem jer mala preduzeća (do 50 radnika i bilansna suma manja od 100.000 evra) mogu da koriste skraćene bilansne šeme, sa manjim stepenom raščlanjavanja, iz razloga ekonomičnosti).

Materijalni kontinuitet se obezbeđuje primenom istih pravila procenjivanja u nizu sukcesivnih vremenskih perioda. To znači stalnost metoda procenjivanja i stalnost vrednosti.

Stalnost procenjivanja je bitna jer u MRS postoji mogućnost odabira načina procenjivanja, pa se ovo odnosi na korišćenje istih pravila procenjivanja, tj. jednom načinjen izbor ne sme menjati kako bi se uticalo na visinu iskazanog rezultata; taj izbor je deo računovodstvene politike koja mora biti usvojena od strane menadžera i objavljena u napomenama:o metoda otpisivanja stalne imovine : MRS 16 kaže da se procenjivanje, a time i vrednovanje, može

vršiti primenom linearne, degresivne ili funkcionalne metode, pa se razlikuju neotpisane vrednosti.o osnovu za određivanje sadržine CK za gotove proizvode i nedovršenu proizvodnju: MRS 2 kaže da

u CK možete uključiti sve troškove proizvodno funkcionalnog područja ili samo varijabilne, možete uključiti i troškove finansiranja, čak i deo troškova uprave...

o otpisivanje potraživanja: može se ići na pojedinačno procenjivanje ili paušalno (npr. banka paušalno procenjuje kredite date za stanovništvu za zimnicu pa neće procenjivati bonitet svakog pojedinačnog dužnika).

Od ovog načela se može odstupiti: pri donošenju novog standarda ili pri promeni postojećeg standarda (npr. ukidanje LIFO metode)

kada se poslovanje preduzeća toliko promeni da primena dotadašnjih pravila ima za posledicu precenjivanje finansijskog rezultata. Tada se moraju navesti razlozi promene i kvantifikovati efekti primene nove metode na visinu rezultata i na vrednost imovine.

Npr. zbog promena cena usled inflacije, umesto FIFO metode hoćemo da pređemo na metod prosečne cene. U tom slučaju, u napomenama se objavljuje da je izvršena promena računovodstvene politike pri obračunu troškova materijala sa FIFO na metod prosečne cene i izračunava se koliko su troškovi materijala po prosečnoj ceni različiti od troškova po FIFO metodi.

Uslov stalnost vrednosti je zahtev da vrednost bilansnih pozicija iz završnog bilansa bude merodavna za sve kasnije bilanse. Ovaj zahtev se primenjuje samo ako se pozicije koje se bilansu procenjuju po istorijskom trošku. To znači da ako se, u ovom i budućim bilansima, poštuje načelo istorijskog troška i načelo opreznosti, vrednost imovine ne može biti veća u kasnijim godinama od vrednosti u ovoj ili prošlim godinama. Znači vi otpisujete (menja se SV), ali se držite vrednosti od koje ste pošli (ista NV). Ovo se radi da bi se onemogućilo svojevoljno oblikovanje rezultata (npr. vanredni otpisi radi iskazivanja manje dobiti i plaćanja manjeg poreza, pa povećavanje imovine u sledećoj godini za iznos otpisa).

Ovo načelo stalnosti vrednosti se javlja u dve varijante: kao načelo ograničene i neograničene povezanosti vrednosti.

Načelo neograničene povezanosti vrednosti dopušta da izvršite vanredna otpisivanja stalne imovine i zaliha onda kada procenite da je vaša imovina izgubila na vrednosti, ili su obaveze zbog npr. promene kursa porasle... ali kada prođu te vanredne okolnosti ne dozvoljava povećanje aktive ili smanjenje obaveza.

Mnogo veći praktični značaj ima načelo ograničene povezanosti vrednosti (MRS 36) koje uvažava da se okolnosti mogu promeniti, ali ako prestanu razlozi zbog kojih je izvršeno otpisivanje, preduzeće može povećati vrednost imovine odnosno smanjiti visinu obaveza, ali samo do one vrednosti koju bi imovina ili obaveza imala da nije bilo vanrednih okolnosti (najniža vrednost na koju se može svesti obaveza (najviša kod imovine) jeste njena nabavna vrednost). Tako se manje deformiše rezultat, nego kod načela neograničene povezanosti vrednosti.

Primer: 30.09. vrednost zalihe robe je, zbog pada tržišnih cena, smanjena sa 10.000 na 7.000 (prema načelu opreznosti). 31.12. su povećane tržišne cene, pa se ispostavi da je vrednost zaliha 9.000. Ovo načelo dozvoljava da mi podignemo vrednost robe za 2.000, što knjižimo kao prihod. Dakle, imamo rashod 1.000 za koliko je SV niža od NV. Ako ove zalihe 31.91. prodamo za 10.000, imamo dobitak od 1.000. Da nismo promenili vrednost sa 7.000 na 9.000, u januaru bi smo imali dobitak od 3.000, a u prethodnoj godini isti toliki gubitak. Realnije je dopustiti dopustiti povećanje da bi se dobio realniji rezultat i manja deformacija rezultata.

Primer 2: Osnovno sredstvo čija je nabavna vrednost 30.000, a procenjeni vek trajanja je 6 godina, otpisuje se linearno. Po isteku 2. godine, zbog pada tražnje za proizvodima koji se izrađuju na datom sredstvu, izvršeno je vanredno otpisivanje u visini od 2000. Na kraju 4. godine prestali su da postoje razlozi za vanredno otpisivanje. Za koliko treba povećati vrednost sredstva (nije bilo promene veka trajanja)? Godišnja amortizacija. 30.000/6=5000 Sadašnja vrednost na kraju 2. godine: NV 30.000 – otpisi 10.000= 20.000 - vanredni otpis 2.000 = 18.000Otpisi nakon druge godine: 18.000/4=4500Sadašnja vrednost na kraju 4. godine: 18.000 – otpisi za treću i četvrtu godinu 9.000 = 9.000Sadašnja vrednost da vanrednog otpisa nije bilo na kraju 4. godine bila bi 30.000 – 4x5000 = 10.000.Dakle, treba pripisati iznos od 1.000 tom sredstvu.

5. Načelo opreznosti

5. Načelo opreznosti – pisane preporuke o opreznom bilansiranju potiču iz 17. veka. Definisano je kao potreba za opreznim odmeravanjem neto imovine i ono je vremnom dobijalo na značaju.

U početku je formulisano da bi se zaštitili interesi poverilaca. Polazi se od toga da je imovina dužnika garantna supstanca za poverioce i da je potraživanje poverioca utoliko sigurnije ukoliko dužnik ima veću imovinu. Zato se insistiralo da dužnik nikada ne sme prikazati veću imovinu nego što ona stvarno jeste. Danas je podjednako bitna i zaštita investitora, da znaju precizno koliko je njihov kapital održan.

Kako se postiže oprezno odmeravanje imovine? Ne sme se preceniti aktiva, niti potceniti obaveze.Neto imovina = A – O tj. K=A – O

Da bi se onemogućilo precenjivanje kapitala insistira se da se kapital odnosno imovina procenjuje najviše po njenoj NV, odnosno CK. Dakle, gornja granica za procenjivanje aktive je NV tj. CK. Pored toga, poštuje se i princip niže vrednosti: insistira se da se od knjigovodstvene vrednosti odustane ako su na dan bilansa TV imovine niže od vrednosti po kojoj se ona vodi u knjigama. Razlika između više knjigovodstvene (ne mora biti NV ili CK, jer je moglo biti otpisa, pa je knjigovodstvena

vrednost različita od NV ili CK) i niže TV biće tretirana kao gubitak (Ostali rashodi) što smanjuje rezultat. Koja je to TV koju koristimo? Npr. kod zaliha materijala to je cena ponovne nabavke, kod zaliha robe to bi mogla biti cena ponovne nabavke ili prodajna cena, mada načelo niže vrednosti uzima u obzir cenu ponovne nabavke.Javlja se kao strogi (obrtna imovina) i ublaženi princip niže vrednosti (za stalnu imovinu) - uzima se u obzir verovatnoća realizacije gubitka. Ako je TV ispod KV imovine koja je dugoročno vezana za preduzeće (npr. učešća), otpisivanje se vrši samo onda kada ste sigurni da je pad dugotrajne prirode; ukoliko verujemo da je pad vrednosti učešća privremen, to ćemo samo objaviti u napomenama. Ali ako imate kratkoročne HOV koje imate nameru da prodate u kratkom roku, morate poštovati strogi princip niže vrednosti i u slučaju pada cena vršiti otpisivanje u cilju priznanja gubitka, jer se u kratkom roku ne očekuje ponovni rast cena, već će gubitak verovatno biti realizovan u kratkom roku.

Kada procenjujemo obaveze, one se procenjuju prema njihovoj NV, kao iznosu novca koji ste primili (ili ako smo primili materijal od dobavljača onda je NV obaveze NV tog materijala). Prema načelu opreznosti NV obaveze predstavlja donju granicu procenjivanja obaveze. Po principu više vrednosti (strog princip), obaveze se moraju proceniti naviše ukoliko isplata obaveze zahteva veći iznos novca od onog na koji obaveza glasi. Iznos obaveze se podiže do iznosa koji je potreban da bi se ta obaveza likvidirala. Ovo se može desiti npr. ako se promenio odnos evra i dinara ili u slučaju kašnjenja i odatle proisteklih obaveza po osnovu zateznih kamata. Obaveze se mogu iskazati i ispod njihove NV samo u slučaju da nam poverilac putem ugovora oprosti obavezu i otpiše deo svojih potraživanja ili ako se u postupku sudskog poravnanja poverioci, na osnovu odluke sude, odriču dela potraživanja kako dužnik ne bi otišao u stečaj.Vrednovanjem imovine naniže i obaveza naviše biće onemogućeno precenjivanje rezultata i neto

imovine preduzeća, što i jeste suština ovog načela.

Međutim, ni ovo više nije dovoljno, jer je potraživanje bezbednije ako se rentabilno koristi ta imovina. Rentabilno poslovanje pojavilo se kao drugi važan uslov sposobnosti izmirenja obaveza dužnika. Praksa je pokazala da ako dužnik ne posluje rentabilno onda prvo troši svoj, pa kapital poverilaca. Ovo

se ispoljava kao zahtev za opreznim odmeravanjem rezultata. Dakle, preduzeće ne sme da pokaže niti da ima veću imovinu nego što stvarno ima, niti da pokaže da posluje uspešnije nego što zaista posluje.

Rezultat preduzeća = prihodi – rashodi, odnosno sastavljen je iz dobitaka i gubitaka pojedinačnih transakcija tj. njihovog zbira. Nema rezultata bez prihoda – gubitak je samo nedostajući deo prihoda za pokriće rashoda.

Da bi se onemogućilo precenjivanje rezultata, iz načela opreznosti su izvedena dva načela – načelo realizacije i načelo impariteta.

Kod načela realizacije se zahteva da dobici/gubici moraju biti tržišno verifikovani da bi bili priznati, tj. zabranjuje se iskazivanje nerealizovanih dobitaka/gubitaka. Ovo načelo utvrđuje kada je nešto tržišno verifikovano (izbor trenutka realizacije ne sme biti prepušten samovolji sastavljača), na koji način treba utvrditi njegovu visinu i kako bilansirati učinke/imovinu do trenutka njene realizacije. To znači, imovinu treba vrednovati po NV ili CK. U tom smislu bi se načelo realizacije moglo shvatiti kao načelo koje daje odgovor na pitanje da li prihod, i time rezultat, pripada ili ne datom obračunskom periodu. Da nema načela realizacije, mi bismo mogli za robu na zalihama iskazati dobitak u vrednosti po kojoj mislimo da je možemo prodati. Načelo realizacije kaže da ne možete to uraditi dok robu ne prodate, a do tada je možete voditi po njenoj NV odnosno CK.

Neprecenjivanje rezultata omogućava i načelo impariteta koje zahteva da gubici kao negativni oblici rezultata moraju biti priznati i pre nego što su tržišno verifikovani (dobici se priznaju samo kad budu tržišno verifikovani, a za gubitke je dovoljno da su nastali). Time se budući obračunski periodi oslobađaju gubitaka koji su uslovljeni odlukama donetim u tekućim ili prethodnim obračunskim periodima. Ovim su u bilansu suprotstavljeni realizovani dobici i nastali, a nerealizovani gubici. Takav gubitak je npr. pojava nenaplativih potraživanja usled pokretanja stečajnog potupka - iznos koji nećemo naplatiti je gubitak koji se unosi u bilans uspeha i pre nego što naplatimo naplativi deo tog potraživanja. Isto je i sa otpisivanjem neispravnih zaliha materijala ili robe čija je neto PV manja od NV.

Načelo niže vrednosti i načelo impariteta su određenoj vezi. Načelo niže vrednosti traži da se između NV i TV imovine bira ona koja je niža - usmereno na pravilno odmeravanje vrednosti imovine. Načelo impariteta traži da odmah priznamo gubitak ako postoji - usmereno na onemogućavanje precenjivanja rezultata. Oba načela imaju iste posledice - dovode do priznavanja gubitaka, ali njihova visina je različita.

Po načelu niže vrednosti vi se pitate koja je tržišna cena ponovne nabavke neke imovine, a načelo impariteta se pita za koliko bi tu imovinu mogli da prodate – a te dve vrednosti su često različite. Gubitak će biti veći po načelu impariteta od onog ustanovljenog po načelu niže vrednosti. Ovo oprezno odmeravanje imovine dovodi do formiranja latentnih rezervi. Načelo impariteta tangira i BS i BU.

6. Načelo merodavnosti

6. Načelo merodavnosti – ovog načela nema u koceptualnom okviru MRS, ali ono postoji u 4. Direktivi evropske unije i u praksi bilansiranja. Ovo načelo nije vezano za izradu poslovnog bilansa, već se njime reguliše odnos između poslovnog i poreskog bilansa.

U nekim zemljama je poslovni i poreski bilans – jedno. To znači da se za njegovo sastavljanje primenjuju i ona pravila iz zakona o porezu na dobit. U drugim zemljama, pa i u našoj, sastavljaju se dva bilansa. Prema načelu merodavnosti, poslovni bilans je merodavan za poreski bilans. To znači da je poslovni bilans osnova za izradu poreskog bilansa (poslovni bilans se koriguje u skladu sa zakonom o porezu na dobit i konvertuje u poreski bilans). Između ovih bilansa postoje razlike u pravilima za bilansiranje i procenjivanje, zbog različitih ciljeva koje imaju. Cilj poslovnog bilansa je iskazivanje raspodeljivog rezultata, a cilj poreskog bilansa je iskazivanje rezultata koji će biti predmet oporezivanja.

Kako bi se zahtevi ovog načela realizovali, treba uvažavati sledeća pravila:1. obaveza bilansiranja (aktiviranja ili pasiviranja) koja važi za poslovni važi i za poreski bilans

npr. nije dopušteno da u poslovnom bilansu nešto iskažete kao sredstvo, a u poreskom bilansu kao rashod.ako npr. prihode od kamata ne oporezujemo, mi moramo da ih prikažemo u poreskom bilansu, ali imaju vrednost 0.

2. zabrana bilansiranja u poslovnom bilansu važi i za poreski bilans; 3. pravo izbora koje važi u poslovnom može biti suženo ili ukinuto u poreskom bilansu

o Npr. troškovi zarada se obračunavaju na isti način, odnosno preuzimamo ih iz poslovnog u poreski bilans.o Npr. u MRS 2 koji se odnosi na zalihe, dopušta se primena metode prosečne cene ili FIFO metode za određivanje

utrošenih zaliha u poslovnom bilansu; međutim poreski propisi mogu to pravo ukinuti, tako da za obračun zaliha može da se koristi samo metoda prosečne cene.

o Kod otpisivanja imovine MRS 16 dozvoljava primenu linearne, degresivne i funkcionalne metode. Poreski propisi dozvoljavaju to isto, ali kod degresivne metode ograničavaju visinu stopa koje možete primeniti. Ako je primenjena viša stopa u poslovnom, pri sastavljanju poreskog bilansa mora da se spusti na nivo koji poreski propisi zahtevaju.

Bilansiranje i procenjivanje pozicija, za koje nisu predviđeni posebni poreski propisi, prihvataju se u poreskom bilansu kao iznosi utvrđeni saglasno pravilima za sastavljanje poslovnog bilansa; tj. ako poreski propisi sadrže prava izbora, ona će biti korišćena na isti način u poreskom i u poslovnom bilansu.

Postoje situacije kada, zbog ostvarenja nefiskalnih ciljeva koje država želi da realizuje putem poreske politike, poreski propisi postaju merodavni i za sastavljanje poslovnog bilansa - načelo obrnute merodavnosti. To se zahteva obično onda kada preduzeće traži neke poreske olakšice.

o Npr. država može da vam dozvoli ubrzano otpisivanje opreme koja se nalazi u vašim pogonima u pograničnom području zbog većeg stepena rizika, ali zahteva da te više stope primenjujete i u poslovnom bilansu.

o Takođe, ako želi da formira rezervisanja za penzije (dobrostojeća firma obezbeđuje svojim radnicima dodatne penzije, pa oni imaju skromnu državnu i dodatnu penziju od preduzeća), preduzeće će u toku rada radnika da odvaja određena sredstva iz dobitka pre poreza u određene fondove (jake finansijske institucije). Interes preduzeća je da godinama korisiti ova beskamatna i neoporezovana sredstva. Interes radnika je da za nešto malo skromniju zaradu obezbede sebi sigurniju budućnost uz duplu penziju. Interes države je oslobađanje od pritiska da toj kategoriji radnika obezbedi veće penzije. No država traži da se ovaj manji iznos dobiti ne iskaže samo u poreskom, nego i u poslovnom bilansu.

7. Načelo pojedinačnog vrednovanja

7. Načelo pojedinačnog vrednovanja – je zahtev da se vrednost pojedinih imovinskih predmeta, prava i obaveza procenjuje pojedinačno, ali ne i kapitala jer je on razlika između aktive i obaveza. Ovo načelo se primenjuje i na bilansiranje i na inventarisanje.

Ovo ne znači i pojedinačno iskazivanje. Ako se ovo načelo ne bi poštovalo ne bi bilo moguće primeniti ni neka druga načela, npr. načelo realizacije (da bismo odredili prodajnu cenu, moramo znati koliko nešto pojedinačno vredi) ili načelo impariteta (ne možemo proceniti da li je neko potraživanje naplativo i postoji li gubitak ako ne bismo poštovali načelo pojedinačnog vrednovanja).

8. Načelo stalnosti poslovanja

8. Načelo stalnosti poslovanja – naziva se i going concern princip.

Potiče sa anglo-saksonskog područja, a u evropsku praksu i normativnu osnovu uveden Četvrtom direktivom. U Konceptualnom okviru MRS označava se kao jedna od dve pretpostavke na kojima počiva finansijsko izveštavanje, na koje se MRS odnose (druga pretpostavka je da se posledice događaja beleže u trenutku kada je taj događaj i nastao).

Ovo načelo predstavlja zahtev da pri izradi finansijskih izveštaja mora postojati uverenje da preduzeće, o čijim je izveštajima reč, nastavlja sa radom.

Da li preduzeće posluje na bazi principa kontinuiteta ili ne zavisi od toga:- da li je osnovano za jednokratan poduhvat ili sa ciljem da kontinuirano radi i - ako je osnovano s ciljem da kontinuirano radi da li su ispunjeni uslovi za rad preduzeća u budućnosti

(pretpostavke za to su da posluje sa dobitkom i kontinuirana likvidnost). Ovo je važno jer su pravila procenjivanja različita, kao i zahtevi za utvrđivanjem rezultata.

Ukoliko je preduzeće osnovano radi određenog jednokratnog poslovnog poduhvata (npr. država da koncesiju da se poseče 50ha šume, za šta nije potrebno punih godinu dana, pa se oprema uzima u zakup, iznajmlju radnici...), ono ne posluje na bazi načela kontinuiteta i ne obračunava periodični rezultat za npr. mesec dana već totalni rezultat na kraju veka poslovanja. Ako se poslovanje preduzeća završava, njegova imovina se procenjuje po likvidacionoj vrednosti (a ne po NV i CK) jer ćete tu imovinu prodati.

MSFI se odnose samo na preduzeća koja nastavljaju sa radom, što znači da na dan bilansa mora biti procenjeno da li su ispunjene pretpostavke za nastavak rada. Sastavljač finansijskih izveštaja je dužan da u beleške unese pretpostavku o kontinuitetu rada, a to znači da on pretpostavlja da u narednih godinu dana preduzeće neće prestati sa radom.

Tada obračunavamo periodični rezultat, fingiranjem prekida poslovne aktivnosti - mnoge operacije nisu dovedene do kraja, pa prihodi i rashodi nisu jednaki prilivima i odlivima, pa se rezultat ne utvrđuje kao razlika između isplata i uplata (na gotovinskoj osnovi) već kao razlika između prihoda i rashoda (na obračunskoj osnovi).

Imovina se u ovom slučaju vrednuje u skladu sa načelom istorijskog troška i načelom niže vrednosti ili se procenjuje po fer vrednosti.

9. Načelo realizacije

9. Načelo realizacije – iz načela opreznosti su izvedena dva načela: načelo realizacije i načelo impariteta. Danas je ovo samostalno načelo koje predstavlja zahtev da se u bilans uspeha mogu uneti samo oni dobici/gubici koji su tržišno verifikovani. Primarni cilj je onemogućavanje precenjivanja periodičnog rezultata, tako što se obezbeđuje da se događaj nabavke učini neutralnim po rezultat (nema iskazivanja nerealizovanih rezultata). Nije dovoljno da nabavite robu i da znate da ćete je prodati. Potrebno je da je zaista i prodate. Cilj ovog načela predstavlja i utvrđivanje trenutka realizacije.

U knjigovodstvenom smislu, akt realizacije se u preduzeću iskazuje kao: 1. Isporuka proizvoda i usluga, koji su do tog trenutka činili zalihe ili vrednost uloženih faktora

proizvodnje i 2. Sticanje protivvrednosti za učinjenu isporuku saglasno ugovoru sklopljenom sa kupcem. Prodaja u knjigovodstvenom smislu ima dvojaku posledicu: u prvom stavu priznaje se povećanje aktive i nastanak prihoda,

a u drugom smanjenje aktive i pojavu rashoda. Neto imovina se povećava za razliku između prihoda i rashoda – dobitak. Zato dobitak i prihodi ne mogu biti sinonimi (bili bi da rashoda nema).

Vrednost isporučenih proizvoda, usluga, robe obračunata u visini troškova učinjenih radi njihovog sticanja (CK ili NV) se u knjigovodstvu obuhvata kao rashod*, a vrednost primljena od kupca, obračunata po prodajnoj ceni, kao prihod.

* Postoje CK proizvodnje i komercijalna CK – ovde je bitna komercijalna CK, koja pored troškova proizvodnje uključuje i troškove uprave i troškove prodaje.

Obuhvatanjem rashoda se vrši razdvajanje proizvedenih učinaka ili nabavljene robe na deo koji ostaje na zalihama (imovina u BS) i deo koji se povezuje sa prihodima od prodaje (rashod u BU).

Doprinos uspehu preduzeća (rezultat prodaje) može biti određen kao razlika: - između prodajne cene jednice proizvoda i prosečne cene koštanja; - između prodajne cene jedinice i cene koštanja koja obuhvata varijabilne troškove

Ostvarenje prihoda i time rezultata vezuje se za realizaciju. Ne može se realizovati dobitak, ako nisu realizovani prihodi. Slično, i gubitak predstavlja nedostajući deo prihoda za pokriće rashoda. Dakle, ovo načelo se pre svega bavi pravilnim periodiziranjem prihoda.

Za utvrđivanje trenutka realizacije relevatna je ekonomska suština, a ne pravna forma. Npr. ekonomska suština faktoringa (prodaja potraživanja) nije kupovina potraživanja, nego je to vid kreditiranja. Kod REPO poslova, samo formalno prodajemo HOV, a suštinski to nije prodaja zbog obaveze ponovnog otkupa.

Treba razlikovati trenutak realizacije od procesa realizacije. Sve faze poslovnog ciklusa su usmerene ka realizaciji i nadoknadi utrošenih vrednosti uz ostvarenje dobitka. Zato se ceo ciklus od nabavke faktora proizvodnje pa sve do same prodaje i naplate i isteka garantnog roka prodatih učinaka – označava kao proces realizacije. U okviru tog procesa postoji veliki broj trenutaka koji konkurišu da budu priznati kao trenutak realizacije (trenutak nastanka prihoda), npr. trenutak naplate ili završetak proizvodnje.

Termin realizacije je konvencija, čija se svrsisihodnost procenjuje sa aspekta obračuna rezultata i održanja kapitala, pre svega. Načelo realizacije postavlja samo jedno pravilo: prihod ćete priznati u trenutka prelaska rizika sa poslodavca na kupca.

Za prihode od prodaje način na koji se prodaja vrši ima značajan uticaj na izbor trenutka realizacije:1. Prodaja za gotovo – dominantan način prodaje u maloprodaji i najjednostavniji za određivanje

trenutka realizacije jer se poklapaju tokovi gotovine i rentabiliteta. Prihod se priznaje u trenutku razmene robe/usluga/proizvoda za novac¸jer tad rizik prelazi sa poslodavca na kupca. Mogućnost da se jave prigovori na kvalitet robe, date garancije i drugi rizici ne utiču na priznavanje prihoda, mogu da utiču samo na njihovu visinu.

2. Prodaja na kredit – isporuka robe (samim tim i nastanak prihoda) prethodi naplati, pa dolazi do podvajanja rentabilnog i novčanog toka. Od isporuke proizvoda do naplate dolazi do formiranja potraživanja. Do priliva gotovine dolazi u trenutku naplate potraživanja. Za priznavanje prihoda dovoljno je da kupac prihvati isporuku i fakturu . Faktura nije dovoljna da bi se prihod priznao, ona mora biti praćena isporukom – tada svojina i rizici prelaze sa prodavca na kupca. Potraživanje koje nastaje predstavlja samostalan deo imovine preduzeća i rizici naplate se uzimaju u obzir preko otpisa ili rezervisanja; odnosno pitanje naplate je samo pitanje vrednosti potraživanja, a ne i da li je prihod nastao ili ne. Cena relevantna za utvrđivanje prihoda je prodajna cena – to znači da će eventualni dati popusti uticati na visinu prihoda. U bilansu uspeha se pojavljuju prihodi koji će biti praćeni naplatama. Prihod od prodaje – nenaplativi deo potraživanja (rashodi) = naplaćeni prihodiPrimer: prodato je robe na kredit za 10.000 tokom godine. Na kraju godine procenjeno je da neće biti naplaćeno 500, pa je formirana ispravka vrednosti i priznat rashod. U BU: prihodi od prodaje – rashodi zbog nenaplaćenih potraživanja = 9500 i toliki će biti priliv gotovine.

Formalna, vremenska i materijalna urednost fakture je uslov za priznavanje prihoda: Formalna urednost fakture podrazumeva da je faktura poslata na vreme (vremenka urednost) i da

je pokrivena otpremnicom tj. da je roba isporučena (faktura se piše na osnovu ugovora o prodaji i otpremnice), i da faktura sadrži sve elemente: iz fakture se mora jasno videti kada i gde je prihod nastao, kolika je visina prihoda i isporuka koje robe (vrsta, jedinica mere) je osnova za nastanak.

Materijalna urednost fakture se ne odnosi na računske operacije već da li je isporuka na koju se faktura odnosi bila ispravna, u skladu sa dogovorom sa kupcem. Ovim se eliminiše mogućnost da dođe do storniranja prihoda jer kupac odustaje od kupovine, pošto mu isporučena roba ne odgovara. Dakle, bitno je da isporuka bude u skladu sa kupoprodajnim ugovorom: da smo poslali onu robu koja je u ugovoru, u ugovorenoj količini i kvalitetu, kao i u dogovorenom roku.

3. Avansno plaćanje robe – kada akt plaćanja prethodi isporuci. To je čist akt finansiranja koji nema veze sa prihodima. Mi nemamo prihod već obavezu prema tom kupcu. Prihod ćemo priznati kada isporučimo robu za koju je kupac unapred platio, jer tad dolazi do prelska svojine i rizika na kupca.

4. Proizvodnja i prodaja proizvoda koja se proteže kroz više obračunskih perioda – npr. mostogradnja, građevinarstvo, brodogradnja i sl. Ako bismo trenutak nastanka prihoda tretirali kao trenutak predaje robe kupcu onda bismo u svim periodima koji prethode trenutku predaje, a u kojima se taj proizvod proizvodi, bili bez prihoda, a troškovi i rashodi bi postojali i mi bismo iskazivali gubitke, a u periodu u kom je roba predata kupcu imali bismo iskazan visoki dobitak. Ovo čvrsto poštovanje forme nije u skladu sa ciljevima finansijskog izveštavanja jer ima za posledicu nerealno predstavljanje prinosnog položaja preduzeća po obračunskim periodima. Ovde treba dati prednost ekonomskoj sadržini u odnosu na formu.

Dobitak (ili gubitak) nastaje tokom čitavog perioda proizvodnje proizvoda, a konačna visina dobitka biće potvrđena u trenutku kada proizvod bude završen i predat kupcu. Zbog toga ima smisla podeliti ukupan dobitak koji ćemo ostvariti prodajom jednog broda na one obračunske periode u kojima se taj brod gradi. Da bi se smanjio rizik izostanka dobitka do završetka posla, velike porudžbine se, kad god je to moguće, dele na više delova ili faza. Ovo nam omogućava da kontrolišemo deo izvršenih radova i da u skladu sa time dodelimo odgovarajući deo prihoda. Odmeravanje visine dobitka koje treba dodeliti svakom obračunskom periodu, vrši se korišćenjem metode stepena dovršenosti radova (MRS 11 - Ugovori o dugoročnoj izgradnji). Tu postoji više mogućnosti: Planirani iznos troškova za izvršeni obim radova / Ukupni planirani troškovi (10 000/50 000=20%

- vi ste obavili 20% od planiranih poslova). Uzimaju se planirani troškovi da bi se eliminisala eventualna prekoračenja koja su posledica npr. lošeg rukovanja. Na ukupan prihod od prodaje se primeni stopa dovršenosti radova (stopa dovršenosti 20% - tom periodu imate pravo da dodelite 20% dobitka).

Ugovorena stopa dobitka primeni se na iznos planiranih troškova izvršenih radova daje iznos dobitka koji se može pripisati datom obračunskom periodu, npr. ako je planirani dobitak 30% u odnosu na troškove koji su 10 000 vaš dobitak bi morao biti 13 000. To zavisi od tipa ugovora (ugovori tipa troškovi plus, ugovori sa fiksnom cenom). Prihod= troškovi+dobitak. Ovo možete izraziti i u naturalnim jedinicama. Npr. broj radnih sati: stavite u odnos planirani broj radnih sati za dati obim sa ukupnim brojem radnih sati i opet ćete dobiti stepen dovršenosti. Npr. hoćemo da ostvarimo prodajnu cenu 24, a planirana cena koštanja je 18. Dakle, zaračunati dobitak iznosi 6. Ako je gotova 1/3, onda je 2 dinara zaračunati dobitak koji pripada toj godini.

Delimični obračun velikih porudžbina doprinosi: a) poboljšanju računa uspeha b) sigurnijim osnovama za donošenje poslovnih odluka c) kontoli izvršenja plana

Pretpostavka za korišćenje ovog pravila priznavanja prihoda je razvijen pogonski obračun. On treba da pruži podatke o planiranim i o stvarnim troškovima izvedenih radova, odnosno prekoračenjima ili sniženjima. Priznavanje prihoda i time rezultata pre završetka proizvoda i njegove predaje kupcu se nudi kao mogućnost, a ne kao obaveza. Da bi se ta mogućnost koristila zahteva se ispunjenje brojnih uslova:

a) da proizvodite proizvod za poznatog kupca, b) da se visina prihoda (a time i dobitka) može pouzdano utvrditi, c) da je porudžbina deljiva (dakle da postoji mogućnost utvrđivanja stepena dovršenosti), d) da ne postoji rizik od prekida posla i e) da ne postoji rizik od naplate.

Ukoliko ne možete pouzdano izmeriti visinu prihoda, a postoji izvesnost da će on biti ostvaren, onda MRS 11 dopušta da priznate kao prihod iznos koji je jednak troškovima koji su nastali u tom obračunskom periodu. Tj. ako ne možete iskazati dobitak, omogućava da makar ne iskazujete gubitak kad već ne možete pouzdano utvrditi visinu prihoda.

5. Prihodi od prodaje usluga – trenutak priznavanja prihoda je trenutak izvršenja usluge u visini pc te usluge, odnosno za protek vremena, u slučaju npr. zakupa prostora. Međutim, kod usluga od zastupništva, prihod se ne može vezati za izvršenje jer vi svaki dan vršite poslove zastupanja. Tada se nastanak prihoda vezuje za dospelost provizije za naplatu. To znači da ste ugovorom o zastupanju utvrdili koji su to vremenski razmaci u kojima ćete vašem principalu fakturisati vašu robu, npr. provizija se obračunava i fakturiše mesečno i vi tada evidentirate potraživanje prema principalu i prihod. Pošto usluga zastupanja izaziva troškove koji će biti pokriveni prihodom po dospeću termina dopušta se aktiviranje ovih troškova onda kada ne postoji sumnja u naplatu provizije.

6. Prihodi od kamate – nastanak kamate kao prihoda se vezuje za protok vremena. Ovde se ne postavljaju ograničenja u pogledu dužine tog perioda. Ova vrsta prihoda se dodeljuje periodima prema vremenskoj srazmeri, nezavisno od toga koliko iznose naplaćeni, odnosno obračunati iznosi ovih perioda. Ako računamo rezultat mesečno i visinu prihoda od kamate ćemo obračunavati mesečno, nezavisno od trenutka naplate. Npr: Kamata na dugoročne plasmane naplaćuje se šestomesečno, ali se obračunava

mesečno (koristimo račun AVR); unapred naplaćena zakupnina biće kao prihod dodeljena periodima na koje se odnosi i dr. Ako ste pare dali danas kamata je nula, ali već sutra ćete imati kamatu od jednog dana, na kraju meseca ćete imati kamatu za 30 dana. Kod menica smo u trenutku predaje menice visinu mesečne obaveze utvrđivali tako što smo na nominalni iznos duga dodavali kamati za period u kome ćemo koristiti sredstva našeg dobavljača.7. Prihodi od učešća u kapitalu – prihodi predstavljaju deo dobitka preduzeća na koje se učešće

odnosi – u slučaju a.d. to su dividende ili u slučaju d.o.o. to je učešće u dobitku. Ovi prihodi se mogu smatrati realizovanim onda kada je dobitak utvrđen od strane preduzeća u čijem se kapitalu učestvuje. Izuzetno, kada je utvrđivanje dobiti praćeno i odlukom o raspodeli, taj dobitak će biti iskazan u BU preduzeća koje poseduje učešće u istoj godini kada je prihod realizovan.Međutim, odluka o raspodeli donosi se obično u narednoj godini. Priznavanje prihoda od učešća se stoga najčešće priznaju sa godinu dana zakašnjenja odnosno u godini raspodele, jer ne možemo priznati prihode ako ne znamo njihovu visinu. Prihodi od dividendi koji se nalaze u bilansu uspeha jesu dividende koje potiču iz dobitaka iz prethodne godine.

Primeri i pitanja:1. Na osnovu ugovora roba je spremljena za isporuku, faktura pod uobičajenim uslovima plaćanja poslata kupcu. Kupac

zahteva da se isporuka odloži za 30 dana. Vlasnik robe je kupac, priznaje se prihod.2. Kupcu je isporučena mašina koja se mora montirati, montažu obavlja prodavac, troškovi montaže su značajan deo

vrednosti mašine. Montaža nije obavljena. Prihod se priznaje tek nakon obavljanja montaže.3. Predata je roba u komisionu prodaju. Predaja robe ne znači ništa, prihod se priznaje tek kada se roba proda.4. Prema ugovoru o kupoprodaji kupac je dužan da vrši uplatu kupovne cene u ratama. Isporuka sledi nakon uplaćene

poslednje rate. Prihod se priznaje tek posle isporuke; na ovaj način kupci kreditiraju proizvodnju.5. Plaćena školarina. Prihod se priznaje u periodima u kojima se to i koristi.6. Prodate ulaznice. Prihod se priznaje kada se završi događaj za koji je ulaznica kupljena.7. Dividende na preferencijalne kumulativne akcije. Mogu se odmah priznati kao prihod, za to nije potrebno proglašenje

dividendi na skupštini, jer one pružaju pravo na garantovnu dividendu, koja se može preneti i u naredne godine.

10. Načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu (načelo uzročnosti)

10. Načelo razgraničenja prema predmetu i vremenu (načelo uzročnosti, matching principle) – za razliku od načela realizacije, koje se bavilo priznavanjem rezultata i prihoda čiji su deo ti rezultati, ovo načelo se bavi pitanjem dodeljivanja rashoda onim obračunskim periodima u kojima su nastali prihodi koji su te rashode izazvali. Oba načela treba da doprinesu realizaciji cilja bilansiranja prema dinamičkoj teoriji – utvrđivanju raspodeljivog i uporedivog periodičnog rezulata.

Razgraničenje prema predmetu – prihodi u najvećoj meri nastaju po osnovu prodaje dobara i usluga, a njima pripadajući rashodi se iskazuju kao potrošnja vrednosti za njihovu proizvodnju i prodaju. Odnosno, načelo se bavi time da razgraniči ulaganja izvršena u jednom obračunskom periodu na ona

koja će doneti prihode u budućnosti (koja nisu utrošena i koja će biti iskazana u BS kao imovina) i ona koja su povezana sa prihodima tog obračunskog perioda (koja će kao rashod biti iskazana u BU).

Ulaganja izvršena u procesu proizvodnje predstavljaju trošak pod uslovom da su bila neophodna, da ti troškovi čine CK proizvedenih proizvoda, da je do trenutka prodaje ta CK mera vrednosti zaliha gotovih proizvoda i da tek u trenutku kada vršimo prodaju prenosimo tu CK sa računa gotovih proizvoda na račun rashoda. Tačnost obračunatih rashoda zavisi od tačnosti obračunate CK.

U toku proizvodnje mi imamo samo transformaciju oblika imovine (troškovi ne smanjuju imovinu). Ali, u trenutku prodaje gotovih proizvoda, imovina se smanjuje za CK prodatih proizvoda i vi tada beležite smanjenje imovine i rashod.

Kada bi nabavka bila jednaka isplatama i jednaka potrošnji, i proizvodnja jednaka prodaji, problema razgraničenja prema predmetu ne bi ni bilo. Sve što smo nabavili bilo bi rashod i sve što smo prodali bilo bi prihod – u praksi je to retko slučaj (npr. dnevna isplata zaposlenih za izvršene usluge).

Praksa je da je nabavka veća od potrošnje, odnosno faktore proizvodnje nabavljamo u ovom obračunskom periodu, ali samo deo će biti potrošen sada, a deo će biti trošen tokom narednog perioda. Treba razgraničiti koji deo faktora proizvodnje je potrošen za ostvarivanje prihoda u ovoj godini, jer neutrošeni faktori proizvodnje i proizvedeni, a neprodati učinci nisu rashodi, već imovina.

Ovde se kao instrument razgraničenja koristi CK gotovih proizvoda i usluga. Ona je rashod perioda u kome je sadržan odgovarajući deo faktora proizvodnje utrošen da bi ti proizvodi bili proizvedeni i prodati. Za sada ne postoji bolji način da potrošnju jednog perioda identifikujemo kao rashod osim da trošenja najpre vežemo za proizvod, a da u trenutku njegove realizacije trošenja prevedemo u rashod.

Osnovni problem je vezan za utvrđivanje CK: problem dodeljivanja indirektnih troškova. Od izbora baze za dodeljivanje indirektnih troškova zavisi tačnost obračuna CK, pa i vrednost zaliha i vrednost koju

ima rezultat. Ovaj problem je sve značajniji jer učešće direktnih troškova konstantno opada poslednjih godina i raste značaj indirektnih troškova. Rešenje ovog problema zahteva razvijen pogonski obračun.

Iz raspodele se isključuju: vanstandardna potrošnja i troškovi neiskorišćenog kapaciteta. Oni se smatraju rashodom perioda u kome su nastali.

Osim razgraničenja prema predmetu, postoji i problem razgraničenja prema vremenu jer postoje rashodi koji nisu vezani za nastanak učinka: Troškovi i rashodi vezani za protok vremena , npr. rashodi kamata, zakupnine i sl.

Ovde važi princip vremenske srazmere – rashod u BU treba dodeliti vremenu u kom je nastao, nevezano da li je i kada taj rashod plaćen. Ako je on unapred plaćen imamo potraživanje – AVR (npr. godišnja pretplata na časopis), a u suprotnom imamo obavezu – PVR.Primer: Obračunata kamata na meničnu obavezu za 90 dana iznosi 1200. Menica je izdata 1.12. Na dan 31.12. biće obračunat i decembru pripisan rashod po osnovu kamata u visini od 400. Preostali iznos predstavlja buduće rashode.

Troškovi i rashodi koji nastaju od slučaja do slučaja: 1. Rashodi koji su naknadno obračunati – za njihovo priznavanje relevantan je trenutak kada smo

za njih saznali, a ne trenutak plaćanja. Imaju karakter ispravki rezultata iz prethodnih godina.a) rashodi vezani za ukidanje rezervisanja - mi procenjujemo visinu obaveze (visina i rok

dospeća nisu poznati na dan bilansa), ali to ne možemo uraditi savršeno tačno. Ukoliko obaveza bude veća od izdvojenog rezervisanja, razliku tretiramo kao Ostali rashodi. Odnosno, u trenutku ukidanja rezervisanja pojavljuje se rashod koji ima karakter ispravljanja rezultata onog perioda u kome je rezervisanje formirano, tj. nije nastao u ovom periodu. Zato će rezultat perioda u kom se ova obaveza plaća biti niži nego što bi bio da smo rashod pravilno procenili i formirali veća rezervisanja.Npr. formirano rezervisanje za popravke proizvoda u garantnom roku iznosi 1200. Troškovi popravki proizvoda u garantnom roku u datom periodu iznose 1500. Ostali rashodi iznose 300.

b) naknadni otpisi potraživanja - na kraju godine se trudimo da što tačnije procenimo koliko je od potraživanja naplativo, a koliko ne. Međutim, može se desiti da naplatite manje od onog što ste procenili. Taj rashod ekonomski pripada prethodnoj godini kada ste planirali koliko ćete otpisati, ali ga morate pripisati ovoj godini u kojoj se pojavio.Primer: Na ime definitivne naplate spornog potraživanja koje je iznosilo 3000, otpisano je 800, a na tekući račun je uplaćeno din. 2000. Dodatno otpisivanje od 200 predstavlja rashod koji je naknadno obračunat.

c) štete koje su nastale ranije, a čiju naknadu niste uspeli da ostvarite preko osiguravajućeg zavoda.

2. Rashodi bez protučinidbe (naspram njih ne stoji prihodi):a) manjkovi na sredstvima koje ne možete nadoknaditi (padaju na teret preduzeća),b) troškovi neiskorišćenog kapaciteta (troškovi kapaciteta su fiksni bez obzira na obim ), c) dati pokloni i sl.

Što se tiče rashoda koji su posledica vanrednih okolnosti – moramo ih priznati u trenutku nastanka jer se ne mogu planirati.

11. Načelo impariteta

11. Načelo impariteta – veoma staro načelo, ima ga u pisanim tragovima iz 14. veka, a kodifikovano je u 17. veku (1673). Cilj je da se rashodima jednog obračunskog perioda, pored onih rashoda koji su povezani sa tekućim prihodima, dodele i oni rashodi (gubici), iz razloga opreznosti, koji rezultiraju iz nezavršenih, nerealizovanih poslova. Dakle, to su rashodi nastali u tom tekućem periodu, a nisu u vezi sa prihodima tog perioda – nije važno da li jesu ili nisu tržišno realizovani. Npr. pad vrednosti robe ispod NV zbog promene mode – treba robu vrednovati po po vrednosti po kojoj se može prodati. Dakle, iako ta roba još nije prodata, gubitak postoji i treba ga iskazati – u suprotnom prenosimo gubitak u naredni obračunski period. Takođe, ako naš dužnik ode u stečaj i imamo informaciju da ćemo moći da naplatimo samo polovinu potraživanja, to odmah tretiramo kao gubitak, bez obzira na trenutak naplate spornih potraživanja, kada će gubitak biti i tržišno verifikovan.

Imparitet znači nejednakost, time se opisuje nejednak tretman guitaka i dobitaka.U 17. veku načelo se javlja kao opšti zahtev i od tada mu značaj raste – danas je ono u obliku MRS 36

– Obezvređenje imovine, koji se bavi konkretnom primenom načela impariteta na vrednovanje konkretnih imovinskih oblika. Cilj načela je da, njegovom primenom, gubici nastali u ovom periodu budu ovom periodu i dodeljeni i da ne budu preneti u buduće obračunske periode. Dakle, pri bilansiranju uspeha uzimaju se u obzir neizbežni gubici koji će nastati po osnovu unovčenja imovine ili okončanja sklopljenih ugovora. Ovim se obezbeđuje da nam periodični rezultat bude oprezno odmeren.

Dobici GubiciRealizovani Realizovani Načelo realizacije

Nerealizovani Načelo imparitetaPrvobitno je načelo impariteta bilo primenjivano samo na zalihe, koje su u to vreme činile najveći deo

imovine preduzeća. Danas se primenjuje kako na obrtnu, tako i na stalnu imovinu, kao i na obaveze.

Kada je moguće primeniti ovo načelo? Načelo impariteta se može primeniti samo ako se FI zasnivaju na pretpostavci kontinuiteta poslovanja i ako se za vrednovanje koristi istorijski trošak (NV i CK).

Ako se imovina pak vrednuje po dnevnim vrednostima onda znači da ćemo takvim vrednovanjem na dan bilansa sve gubitke sadržane u imovini – objektivirati, što nije slučaj sa istorijskim vrednostima. To znači da se za stavljanje bilansa likvidacije npr. ne može primeniti ovo načelo jer su vrednosti imovine likvidacione tj. dnevne vrednosti po kojima se može prodati.

Primena ovog načela nije u skladu sa načelom uzročnosti. Načelo impariteta zahteva objektiviranje svih gubitaka koji su u ovom periodu nastali, bez obzira da li su uzrokovani prihodima ovog perioda – ovo se obrazlaže potrebom očuvanja kapitala, što se postiže iskazivanjem nižeg dobitka, zbog anticipiranih gubitaka i time prinudnim smanjenjem isplata vezanih za raspodelu dobiti. Time u BU nema skrivenih gubitaka (ne iskazuju se precenjeni dobici).

Kako se odmerava vrednost na osnovu koje određujemo gubitke? Ovom načelu odgovara zahtev da bilansiranje imovine treba izvršiti najviše u visini iznosa po kome će se ona u budućnosti realizovati. Dakle, pitanje je za koliko ja tu imovinu mogu unovčiti, a ne ponovo nabaviti (prema načelu niže vrednosti, imovina se vrednuje po nižoj od dve vrednosti: vrednost po kojoj se vodi u knjigama i TV – tj. cena ponovne nabavke). Ova vrednost je po pravilu niža od one po kojoj se ta imovina može ponovo nabaviti. To nije likvidaciona vrednost – kada hitno moram sutra da prodam. Dakle, ako je ne mogu prodati ni po iznosu po kome je vodim u knjigama, onda taj gubitak mora biti utvrđen i priznat.

Gubici nastaju ako se prodajom imovine ne mogu pokriti troškovi učinjeni radi njenog sticanja!

Na kojim pretpostavkama počiva utvrđivanje gubitaka prema načelu impariteta? gubici utvrđeni po načelu impariteta mogu, ali ne moraju biti jednaki gubicima koji su razlika

između vrednosti u knjigama i dnevne vrednosti imovine za utvrđivanje visine gubitaka nisu merodavne alternativne vrednosti na tržištu nabavke za utvrđivanje visine gubitaka merodavne su cene na tržištu prodaje – za koliko mogu da prodam.

Utvrđivanje negativnog doprinosa (gubitka) vrši se na sledeći način:1. Zalihe gotovih proizvoda (vrednovane po CK) - gubitak postoji ako je:

o Vrednost zaliha gotovih proizvoda (po CK) > prihodi od prodaje - varijabilni troškovi prodaje* o Cena koštanja gotovih proizvoda + varijabilni troškovi prodaje > prihodi od prodaje

Gubitak je jednak razlici između ovih veličina. * Prihod od prodaje umanjen za varijabilne troškove prodaje označava se kao neto prodajna vrednost. Neto prodajna vrednost je jednaka prihodima od prodaje, ukoliko su varijabilni troškovi = 0.Ukoliko je neto prodajna vrednost veća od knjigovodstvene vrednosti proizvoda, nema gubitka.Cena koštanja gotovih proizvoda je 120, prihod od prodaje je 130, a varijabilni troškovi prodaje su 12.(130 -12) < 120, gubitak postoji i iznosi 2, pošto je za toliko neto prodajna vrednost manja od CK.

2. Roba (u knjigama se evidentira po svojoj NV) – gubici sadržani u zalihama robe utvrđuju se isto kao i gubici sadržani u zalihama gotovih proizvoda; upoređuju se NV i neto prodajna vrednost robe.

NV=100 din PV=101 dina) ako su varijabilni troškovi prodaje = 0 → Nema gubitka (NV ˂ PV).b) ako su VTP=2 din, neto PV = PV-VTP = 99 → Gubitak = NV – neto PV = 1 dinSad vrednost ove robe u knjigama treba smanjiti na 99 din.

3. Zalihe nedovršene proizvodnje se vode po CK; moramo uzeti u obzir da nedovršena proizvodnja najčešće nije predmet prodaje, pa CK korigujemo za varijabilne troškove prerade – da bi nedovršena proizvodnja postala gotov proizvod. Gubitak postoji ako:

o Cena koštanja nedovršene proizvodnje + varijabilni troškovi završetka proizvodnje > prihod od prodaje gotovih proizvoda – varijabilni troškovi prodaje

CK=600 din Var. troškovi prerade= 180 din → Gotov proizvod = 780 dinPV gotovog proizoda=800 din Var. troškovi prodaje =20 din → Neto PV=780 Pošto je neto PV=PV gotovih proizvoda onda nećemo ni zaraditi ni izgubiti ovde.

4. Zalihe materijala se vode po NV, ali materijal nije namenjen prodaji već preradi, pa treba utvrditi koja će biti CK gotovih proizvoda (koji se proizvode od tog materijala) i to uporedimo sa neto PV.

Ako zalihe materijala po svojoj visini i strukturi odgovaraju zalihama potrebnim da se proizvede određena količina određenih vrsta gotovih proizvoda tada se negativni doprinos uspehu obračunava:

o nabavna vrednost zaliha materijala + varijabilni troškovi prerade > neto prihodi od prodaje. Ovo je samo teorijski moguće, u praksi se visina i struktura zaliha razlikuju od zaliha neophodnih za

proizvodnju određene količine proizvoda. Njihovo izjednačavanje za zalihama potrebnim za proizvodnju određene vrste i količine proizvoda često zahteva dodatne nabavke - to ne utiče na suštinu obračuna negativnog doprinosa. Polazimo od zaliha materijala kog imamo najviše i računamo koliko treba nabaviti ostalih vrsta materijala da bi se u potpunosti iskoristile zalihe materijala za proizvodnju (ne nabavljamo zaista materijal). Na NV zaliha materijala (postojećeg i onog koji bismo morali nabaviti) dodajemo troškove prerade kako bismo dobili CK gotovih proizvoda i to poredimo sa neto prodajnom vrednošću gotovih proizvoda. Ako postoji gubitak, iz razloga opreznosti, on se u celom iznosu (kao da imamo i taj dodatni materijal) u BU iskazuje na teret Ostalih rashoda.

Primer sa prezentacija: Zalihe materijala se sastoje od 354 kg materijala A čija je vrednost 10 din/kg i 210 kg materijala B, čija je vrednost 5 din/kg.

Za proizvodnju 300 komada proizvoda N potrebno je 354 kg materijala A i 250 kg materijala B. Nedostajuća količina 40 kg materijala B će biti dokupljena po ceni od 5,2 din/kg. Varijabilni troškovi prerade iznose 800.Prodajna vrednost 300 komada proizvoda N iznosi 5400, a varijabilni troškovi prodaje iznose 400 .→ Nabavna vrednost zaliha materijala A 354 ▪ 10 = 3540Nabavna vrednost zaliha materijala B 210 ▪ 5 = 1050 40 ▪ 5,2 = 208 Nabavna vrednost zaliha materijala 4798+ Varijabilni troškovi prerade 800 - Neto prodajna vrednost PV 5400 – VTP 400 = 5000 = Negativni doprinos uspehu 598

5. Postrojenjska (stalna) imovina – računamo njenu SV, jer je nećemo prodati kao gotov proizvod, pa ne možemo računati njenu NV i neto PV.

Vrednovanje postrojenjske imovine vrši se u visini neotpisane vrednosti, odnosno nabavne vrednosti umanjene za izvršene otpise. Pored redovnih otpisa koji su uslovljeni gubitkom vrednosti prostrojenjske imovine usled rabaćenja i protoka vremena, javlja se potreba za sprovođenjem vanrednih otpisa, kada postrojenjska dobra izgube sposobnost da u budućnosti donose ekonomske koristi preduzeću.

Visina negativnog doprinosa se obračunava tako što se međusobno uporedi sadašnja (diskontovana vrednost) primanja sa sadašnjom vrednošću izdavanja.

Primanjima se smatraju prihodi koji će biti ostvareni korišćenjem sredstva u budućim periodima, a izdavanjima sadašnja (neotpisana) vrednost uvećana za sve izdatke koje će korišćenje sredstva izazvati (tekući troškovi održavanja, osiguranje i dr.)

o Sadašnja vrednost imovine + sadašnja vrednost rashoda > diskontovana vrednost prihoda Diskontovanje se vrši zbog toga što se primanja i izdavanja odnose na buduće periode, odnosno na

preostali vek trajanja sredstva. Diskontna stopa zavisi od visine kamatne stope, interne stope prinosa.Za iznos gubitka, treba smanjiti vrednost postrojenjske imovine, da bi se izjednačila visina sadašnje

vrednosti izdavanja i sadašnje vrednosti primanja. Ovim se obezbeđuje bilansiranje postrojenjske imovine bez gubitaka. Ovo se naziva račun ostatka – šta mi ostane kada pokrijem SV i sve troškove koje je to sredstvo izazvalo.

Obračunu gubitaka u postrojenjskoj imovini se pristupa onda kada postoji ozbiljna indicija da je sredstvo obezvređeno – npr. usled pada tražne za proizvodom koje to sredstvo proizvodi, zbog većeg kvara na sredstvu...

Primer: Knjigovodstvena – sadašnja vrednost mašine iznosi 150.000, a projektovani budući neto gotovinski tokovi (diskontovani stopom od 14%) → nadoknadiva vrednost je 121.128.

Postoji gubitak zbog umanjenja vrednosti i iznosi 28.872.Otpisivanje postrojenjske imovine usled postojanja gubitaka u njihovoj vrednosti, može izostati ako je

obezvređenje po iznosu beznačajno ili ako njime nije ugrožena upotrebna vrednost datog sredstva. Vanredno otpisivanje treba preduzeti samo ako je reč o trajnom nespornom gubitku vrednosti.

6. Vrednost potraživanja – SV potraživanja na dan bilansa se upoređuje sa iznosom očekivane naplate. Gubitak postoji ako:

o knjigovodstvena vrednost potraživanja > iznos koji je moguće ostvariti naplatom potraživanja Iznos na koji potraživanje glasi treba umanjiti za tu razliku, jer postoji gubitak i treba ga iskazati.Primer: Knjigovodstvena vrednost protraživanja na dan bilansa iznosi 5000. Procenjeni iznos naplate ovog potraživanja je 4000.Razlika od 1000 je gubitak sadržan u vrednosti potraživanja.

7. Vrednost obaveza - Gubitak postoji ako je obaveza potcenjena:o iznos koji će biti isplaćen za izmirenje obaveze > knjigovodstveni iznos obaveze

Iznos na koji obaveza glasi treba uvećati za iznos razlike između ovih vrednosti u slučaju gubitka.

Pojam i vrste prevara u računovodstvu

(skraćen tekst sa sajta, mislim da nije posebno ispitno pitanje)

Računovodstvo se, kada je reč o prevarama, javlja u dvojakoj ulozi: ono može biti korišćeno kao instrument za izvršenje prevara, ali je i veoma efikasan instrument za njihovo otkrivanje.

Netačno prezentirane informacije o prinosnom, finansijskom i imovinskom položaju preduzeća mogu biti posledica grešaka učinjenih pri knjigovodstvenom obuhvatanju ekonomskih promene i/ili pri sastavljanju finansijskih izveštaja. Da bi se računske greške, pogrešna primena računovodstvenih politika ili pogrešna interpretacija činjenica, mogla kvalifikovati kao greška ključno je nepostojanje namere da se prezentiraju pogrešne informacije.

U Međunarodnim standardima revizije prevare se definišu kao nameran akt koji je izvršen od strane lica iz redova uprave, zaposlenih ili trećih lica, koji ima za posledicu prezentaciju netačnih informacija u FI. U prevare se ubrajaju: manipulacije, falsifikovanje ili izmena dokumenata i evidencije, protivpravno prisvajanje sredstava, sprečavanje ili propuštanje evidentiranja nastalih poslovnih događaja kako u dokumentaciji tako i u evidencijama, knjigovodstveno obuhvatanje događaja koji nisu nastali i pogrešna primena računovostvenih politika.

Polazeći od načina izvršenja, sve prevare koje su povezane sa računovostvom se dele na: 1. pronevere i zloupotrebe imovine2. prezentaciju falsifikovanih finansijskih izveštaja.Navedenim vrstama kriminalnih radnji ponekad se priključuje i korupcija, međutim, ona ima samo posredne veze sa

računovodstvom. Pronevera i prezentacija netačnih FI jesu međusobno povezani, ali uglavnom ta veza nije neposredna - može doći npr.

krađe zaliha, ali da stvarno stanje u knjigovodstvu bude tačno (manjak zaliha iskazan kao posledica loma ili rastura), a isto tako možemo npr. preceniti rezultat u FI, a da nije došlo do pronevere imovine. Postoje bitne razlike između ovih vrsta prevara, u pogledu cilja, izvršioca i visine štete.

Pronevere imovine imaju za cilj sticanje protiv pravne koristi za počinioca putem krađe ili zloupotrebe imovine preduzeća; a kao izvršioci se javljaju kako menadžeri, tako i ostali zaposleni. One su brojne, ali ne uvek i materijalno značajne.

Cilj lažnih FI je da se putem netačnog iskazivanja finansijskog i prinosnog položaja preduzeća obmanu korisnici FI i pribavi korist za kompaniju, a na štetu investitora, poverilaca i drugih korisnika FI. Za sastavljanje netačnih – lažnih FI odgovornost leži na menadžmentu i takvi FI redovno imaju za posledicu nastanak materijalno značajnih šteta.

Faktori od kojih zavise vrste i zastupljenost profesionalnih zloupotreba u jednoj zemlji jesu okruženje (u tržišnim ekonomijama češća je prezentacija lažnih FI, a u nerazvijenim zemljama čeće je izbegavanje poreza i pronevera imovine), prilike za izvršenje (zaposleni i niži nivoi menadžmenta se češće bave prevarama, a viši nivoi menadžmenta prezentacijom lažnih FI) i lični integritet počinioca.

Riziku od pronevera izložene su dve grupe preduzeća: preduzeća koja se brzo razvijaju i kod kojih taj rast nije praćen adekvatnim razvojem sistema internih, kao i preduzeća koja se nalaze u teškoćama i kod kojih usled visokog stepena fluktucije zaposlenih dolazi do razgradnje postojećih sistema internih kontrola, popušta nadzor nad poštovanjem procedura, pa se povećava rizik od pronevera imovine.

Najčešći načini izvršenja pronevera su: višestruka isplata istom dobavljaču, plaćanja fiktivnih nabavki, kriminalne radnje putem nepotpunih isporuka i lažiranje ugovora o javnim nabavkama.

Zajedničke karakteristike pronevera su da ih čine kako zaposleni, tako i menadžeri preduzeća, pri čemu se šteta nanosi preduzeću, a počinilac ostvaruje korist, i to odmah (često izvršenje pronevere zahteva uključenje makar još jedne osobe, obično iz drugog preduzeća).

Radi prikrivanja pronevera neretko se sastavlja falsifikovana knjigovodstvena dokumentacija ili se koriste kopije originalnih knjigovodstvenih dokumenata - to pruža mogućnost otkrivanja pronevera od strane internih kontrola preduzeća. Falsifikovana dokumenta ili korišćene kopije orginalnih dokumenata čine dokaz o tome da je počinilac nastojao da spreči otkrivanje pronevera.

Mere koje smanjuju prilike za izvršenje pronevera su propisane procedure za svaku od aktivnosti kojima se jasno razgraničavaju aktivnosti koje sadrže konflikt interesa, kao i postojanje izgrađenih kriterijuma za izbor zaposlenih (stručnosti i izgrađen etički odnos prema imovini i interesima preduzeća).

Bilansni delikti

Nastaju kao posledica nepoštovanja načela urednog balansiranja. U zavisnosti od toga koja su načela kršena pri sastavljanju bilansa (od posledica koje nepoštovanje načela ima) razlikuju se dva oblika bilansnog delikta:

1 – zamagljivanje bilansa kao lakši bilansni delikt i2 – falsifikovanje bilansa kao teži bilansni delikt.

Zamagljivanje bilansa

Zamagljivanje bilansa nastaje kao posledica nepoštovanja ili kršenja načela jasnosti. To znači da su u zamagljenom bilansu i neto imovina i rezultat iskazani tačno, ali su informacije o finansijskom položaju i rentabilitetu koje su namenjene korisnicima predstavljene nejasno.

Bilans se smatra nejasnim ako korisnici koji poseduju dovoljan stepen znanja iz finansijskog izveštavanja i poslovanja iz njega ne mogu sagledati odnose između pojedinih pozicija koji su im neophodni za donošenje ispravnih zaključaka i ocena.

Zamagljeni bilans se može otkriti tako što ćemo proveriti da li su poštovana sva pravila koja traži načelo jasnosti. To znači da se zamagljivanje bilansa javlja kao posledica:

neadekvatnog rasčlanjavanja računovodstvenih kategorija – po pravilu, u okviru aktive mora biti jasno podvojena poslovna od neposlovne aktive, zatim poslovna na stalnu i obrtnu, stalna na nematerijalna, materijalna i finansijska ulaganja, a obrtna na zalihe, potraživanja i gotovinu. Pri tome, u napomenama svaka od ovih pozicija mora biti dublje raščlanjena u skladu sa potrebama.

neadekvatnog obeležavanja bilansnih pozicija - važno je davanje pravih naziva, jer npr. sitan inventar ne upućuje nedvosmisleno na to da li je to sitan inventar na zalihama ili u upotrebi.

upotrebe neto principa - korišćenje bruto principa je bitno, jer se neto principom uskraćuju važne informacije.

uskraćivanjem važnih informacija u beleškama i izveštaju o poslovanju - iako nije decidirano navedeno da se mora navesti ta i ta informacija, ako je ona važna za korisnika i donošenje zaključaka, vi je morate prezentirati. Ovo je najčešći način zamagljivanja bilansa. Npr. nije naveden način otpisivanja stalne imovine, nije naveden osnov procenjivanja pozicija istorijski trošak ili dnevna vrednost, nisu navedene obaveze ili potraživanja koja su osigurana zalogom i sl.

Nije svako odustajanje od zahteva za rasčlanjavanjem koje nameće zakon sračunato na zamagljivanje bilansa. Na primer: u konsolidovanom bilansu zalihe se iskazuju zajedno, kao jedna pozicija, ali ne radi zamagljivanja bilansa, već zato što u grupi nije moguće jasno odrediti šta je gotov proizvod, a šta materijal. Naime, sa stanovišta jednog preduzeća jedno imovinsko dobro je materijal, a sa stanovišta drugog preduzeća u toj grupi isto imovinsko dobro predstavlja gotov proizvod.

Međutim, ni strogo poštovanje zakonskih zahteva za rasčlanjavanjem, ne znači da nije došlo do zamagljivanja bilansa, jer možda okolnosti u kojima radi preduzeće o čijim izveštajima je reč zahtevaju dublje rasčlanjavanje od uobičajenog.

Da bi se ustanovilo da je reč o bilansom deliktu potrebno je dokazati da je uskraćivanje informacija bilo sračunato na to da korisnika navede na pogrešne zaključke (bitno je dokazati nameru, što je teško).

Sastavljači finansijskih izveštaja i uprava preduzeća uobičajeno na takve optužbe odgovaraju da je uskraćivanje informacija učinjeno iz neznanja ili pak radi zaštite interesa preduzeća – neznanje ne oslobađa pritužbe.

Falsifikovanje bilansa

Falsifikovanje bilansa se smatra daleko težim bilansnim deliktom koji je u mnogim zemljama sankcionisan zakonskom kaznom.

Falsifikovanje bilansa je bilansni delikt koji ima za posledicu netačno iskazivanje neto imovine i rezultata poslovanja sa namerom da se treća lica navedu na odluke koje su suprotne njihovim interesima, a od koristi za menadžment i kompaniju. Ovde je prekršeno načelo istinitosti i potpunosti. Motiv je da predstavimo eksternim korisnicima imovinu veću nego što imamo i rezultat veći nego što smo ostvarili.

Javljaju se i kod anonimnih i kod svetski poznatih preduzeća (XeroX, Enron, Shell...).Kao izvršilac ovog delikta javlja se menadžment preduzeća. Motivi menadžera za to su:

1. ostvarenje koristi (npr. veći bonusi ili su plaćeni da to urade)2. to je lako uraditi (zbog prava izbora i zbog transakcija koje nisu detaljno uređene odgovarajućim standardima)3. ne postoji značajan rizik od otkrivanja (u poslednje vreme dolazi do pooštravanja zakonskih kazni za to).

Menadžment putem lažiranja finansijskih izveštaja želi da realizuje jednu od sledeće dve strategije:1. iskazivanje više dobiti u odnosu na ostvarenu dobit putem povećanja prihoda i dobitaka i/ili

smanjenjem rashoda i gubitaka tekućeg perioda (npr. WorldCom-rashodi tretirani kao ulaganje) Ova strategija se koristi kada menadžment želi da navede investitore i poverioce da zadrže postojeća ili izvrše dodatna ulaganja i da bi se prikrilo odnosno odložilo iskazivanje neuspeha u poslovanju.

2. iskazivanje niže dobiti u odnosu na ostvarenu dobit iskazivanjem nižih prihoda i dobitaka i/ili viših rashoda i gubitaka tekućeg perioda. Ovim menadžment ili želi da izbegne plaćanje poreza na dobit ili da odloži dobit na buduće obračunske periode u kojima će mu, zbog niske ostvarene dobiti, ona biti neophodna. Pitanje je samo šta je prioritet menadžera, a uvek se ostvare oba cilja.

Tehnike koje menadžment koristi u realizaciji ovih strategija su:1. Prerano priznavanje prihoda ili priznavanje prihoda diskutabilnog kvaliteta

a) priznavanje prihoda od budućih isporuka b) priznavanje prihoda od isporuka filijali c) priznavanje prihoda pre bezuslovnog prihvatanja isporuke od strane kupca d) priznavanje prihoda iako je neka imovina data u zamenu za drugu imovinu...

2. Iskazivanje nepostojećih prihodaa) iskazivanje priliva gotovine iz pozajmica kao prihodab) iskazivanje prihoda od ulaganja kao poslovnog prihoda

3. Povećanje prihoda uključivanjem jednokratnih dobitaka o povećanje dobitka prodajom podcenjene imovineo kreiranje dobiti reklasifikacijom bilansnih pozicija

4. Prebacivanje rashoda tekućeg perioda na kasnije ili ranije periode o neosnovano smanjenje rezervisanja o usporena amortizacija, produženjem veka trajanja

5. Neevidetiranje ili neosnovano smanjenje visine obaveza o priznavanje prihoda pri naplati umesto priznavanja obaveza za buduće isporukeo neevidentiranje rashoda i s njima povezanih obaveza Primer Enron-a, gde su 2011. gubici investitora prešli 60 mlrd. dolara, pošto su u FI grupe uključivani prihodi entiteta (računovodstveni tretman “entiteta posebne namene”, a obaveze koje su kreirane iskazivane su vanbilansno.

6. Odlaganje prihoda tekućeg perioda na buduće obračunske periode o stvaranje rezervisanja i njihovo uključivanje u prihode u budućim periodima

7. Priznavanje budućih rashoda kao rashoda tekućeg periodao neosnovano otpisivanje troškova istraživanja i razvoja u vezi sa akvizicijomo ubrzanje diskrecionih rashoda u tekućem periodu (skraćenje veka trajanja osnovnih sredstava, na primer) –

zloupotrebljavamo načelo opreznosti, jer otpisujemo više nego što moramo po tom načelu.

Postoji međusobna poveznost ovih postupaka, usled dvojakih posledica koje ti postupci imaju, npr: 1. Ako se avansi primljeni od kupaca priznaju kao prihod (prerano priznavanje prihoda) to će imati za

posledicu i nepriznavanje obaveza po osnovu primljenih avansa (neopravdano neiskazivanje obaveza)2. Ako preduzeće neosnovano ne prizna nastale prihode tekućeg perioda usled toga neće biti priznata

ni potraživanja ili povećanja gotovine do kojih su ovi prihodi doveli (niža aktiva), ili će prilivi gotovine biti tretirani kao primljeni avansi odnosno obaveze (veće obaveze). Ovo ukazuje na povezanost postupaka klasifikovanih u grupu 2 i grupu 5.

3. Formiranje neosnovanog rezervisanja za restrukturiranje u tekućem periodu – iskazujemo nepostojeće obaveze, a u narednom periodu likvidiramo to rezervisanje u korist prihoda – vršimo prebacivanje prihoda sa tekućeg na buduće obračunske periode.

Pri sastavljanju lažnih FI krše se osnovna načela urednog bilansiranja i zanemaruju osnovni zahtevi koji su za priznavanje elemenata FI definisani u konceputalnom Okviru MRS.

Grupe 1, 4. i 6. čine postupci koji su suprotni zahtevima sadržanim u načelu uzročnosti, odnosno nastanka poslovnog događaja (prihodi i rashodi treba da budu priznati u onim obračunskim periodima u kojima su nastali). Grupu 2. i 5. čine postupci koje krše načelo potpunosti, kao bitne pretpostavke pouzdanosti informacija.

Načini otkrivanja manipulacija sa finansijskim izveštajima:1. Mišljenje revizora - eksterna revizija treba da spreči da takvi FI budu objavljeni.2. Proxy izveštaj – izveštaj koji uprava upućuje skupštini akcionara 3. Napomene uz finansijske izveštaje 1. Prvenstveno gledamo izveštaj revizora, jer je on proveo više nedelja u pregledanju knjigovodstvenih

evidencija i utvrđivanju stvarnog stanja, pokušavajući da otkrije eventualne zloupotrebe. Bitno je:a) mišljenje revizora ( pozitivno ili uzdržano), naročito ako se rezerve i neslaganja koja

je revizor naveo odnose na sposobnost preduzeća da nastavi sa radom (pretpostavka o stalnosti poslovanja).

b) kakav ugled u profesiji ima revizor (npr. na osnovu iskustava drugih preduzeća).c) informacije o postojanju i sastavu odbora za reviziju - ovaj odbor služi kao posrednik

između menadžmenta i eksternog revizora. Za investitore je loše ako ovaj odbor ne

postoji ili ako postoji, a većinu njegovih članova čine osobe koje nisu nezavisne od menadžmenta.

2. U okviru Proxy izveštaja nalaze se značajne informacije za investitore, koje se ne mogu naći u setu izveštaja koji čine godišnji obračun:

a) naknade menadžmentab) broj opcija na akcije preduzeća koje su dobili menadžeri c) promene revizora.

3. Napomene uz finansijske izveštaje sadrže brojne informacije na osnovu kojih investitori i poverioci mogu oceniti finansijski položaj preduzeća i kvalitet ostvarene dobiti, kao što su informacije o:

a) odabranim računovodstvenim politikama – konzervativan ili agresivan pristup pri sastavljanju FI*.

b) promenama u računovodstvenim pravilima ili postupcima – ukoliko za njih ne postoje ozbiljni razlozi predstavljaju signal mogućih manipulacija.

c) posebnostima delatnostid) obaveze po osnovu dugoročnih ugovora o nabavkama – pretnja ukoliko izvršenje ovih

ugovora dovede do gubitaka usled promenjenih uslova u okruženju (pad tržišnih cena).e) izveštajima o segmentima - omogućava identifikovanje uspešnih, odnosno neuspešnih segmenata

i procenu negativnih posledica koje neuspešni segmenti predstavljaju za preduzeće kao celinuf) sporovima koji su ili će biti pokrenuti uskoro.

* Oprezne računovodstvene politike su npr: politika priznavanja prihoda tek po prihvatanju isporuke i fakture od strane kupca, degresivne metode otpisivanja ili izbor kraćeg perioda otpisivanja kod linearnog otpisivanja, visoki otpisi potraživanja, tretiranje reklame kao rashoda, priznavanje mogućih gubitaka...

Agresivne računovodstvene politike sadrže suprotna opredeljenja: priznavanje prihoda uprkos postojanju rizika da do njegove realizacije ne dođe, otpisivanje stalne imovine linearnom metodom uz produženje veka trajanja, nisko odmereni otpisi pottraživanja, kapitalizacija izdataka za reklamu, izveštavanje o potencijalnim gubiticima u fusnotama. Opredeljenje preduzeća za agresivnu politiku upućuje na zaključak da proces finansijskog izveštavanja ne poseduje potreban integritet.

Informacije o kvalitetu menadžmeta - kompetentnost menadžmenta, njihov odnos prema profesiji, ali i niz informacija koje se tiču privatnog života menadžera - treba da omoguće korisnicima FI procenu verovatnoće da li će, pre svega, top menadžeri podleći iskušenju lažiranja finansijskih izveštaja.

Lažno finansijsko izveštavanje (redovno FI) donosi korist preduzeću i upravi, a ogromnu štetu investitorima i poveriocima. Kod finansijskog izveštavanja u posebnim situacijama (npr. stečaj), lažnim FI šteta može biti naneta poveriocima, a korist mogu ostvariti lica koja koja se javljaju kao kupci takvih preduzeća ili pojedinih delova imovine takvih preduzeća.

I društvo u celini trpi indirektne štete od lažnog finansijskog izveštavanja, jer dolazi do gubitka poverenja u finansijsko izveštavanje što povećava cenu kapitala i rizik ulaganja, usporava razvoj finansijskih tržišta i time razvoj privrede u celini.

Obezbeđenje kvalitetnih finansijskih izveštaja se stoga postavlja kao primarni zadatak regulatornih tela, profesionalnih organizacija računovođa i revizora na nacionalnom nivou, ali i brojnih međunarodnih organizacija (najznačajnije su Međunarodna federacija računovođa, Odbor za međunarodne standarde finansijskog izveštavanja i Međunarodno organizacija komisija za hartije od vrednosti).

Zakon o računovodstvu za bilansne delikte s obzirom da ih ne navodi pojedinačno predviđa samo novčane kazne čija se visina kreće od 100.000 do 3.000.000 dinara.

Bilansna politika (politika finansijskog izveštavanja)

Odnos politike finansijskog izveštavanja i i poslovne politike

Poslovna politika preduzeća definiše cilj, odnosno ciljeve poslovanja preduzeća i instrumente kojima se odabrani ciljevi mogu realizovati. Poslovnu politiku formuliše uprava preduzeća.

Osnovni cilj svakog preduzeća je dugoročno održanje preduzeća uz stalan rast njegove vrednosti. Poslovanje sa dobitkom i održavanje likvidnosti su pretpostavke održanja preduzeća na dugi rok.

Dodatni ciljevi su: osvajanje tržišta, povećanje stepena zaposlenosti, uvođenje na berzu... Oni su u funkciji osnovnog cilja.Ukupna poslovna politika preduzeća deli se na parcijalne politike, koje su njoj podređene: politika

finansiranja, politika nabavke, politika proizvodnje, politika prodaje, kadrovska politika,bilansna politika. Parcijalne politike svoje ciljeve izvode iz ciljeva poslovne politike, tj. moraju biti usaglašeni sa njima.

Međusobni odnos parcijalnih politika može biti:- odnos ravnopravnosti (npr. politika prodaje i politika proizvodnje)- odnos nadređenosti i podređenosti (politika nabavke podređena je politici finansiranja; prvo moramo

imati sredstva za nabavku, pa onda nabavljati; propust da se nabave sredstva dovodi do teškoća u nabavci, proizvodnji..).

Bilansna politika predstavlja svesno uobličavanje finansijskih izveštaja saglasno poslovno političkim ciljevima, korišćenjem prava izbora sadržanih u MRS, Konceputalnom okviru i zakonskim propisima.

Cilj je da se kod eksternih korisnika izveštaja stvori željena slika o finansijskom i prinosnom položaju preduzeća. To se radi u okvirima koji su dozvoljeni standardima, odnosno pravilima bilansiranja.

Bilansna politika (politika finansijskog izveštavanja) predstavlja parcijalnu politiku, koja je podređena politici finansiranja, poreskoj politici i politici objavljivanja.

Bilansna politika se često označava kao kvazi politika, jer nema sopstvene ciljeve. Npr. cilj politike nabavke je da se sirovine nabave u kvalitetu i količinama potrebnim za obavljanje poslovnog procesa po

najnižim mogućim cenama (deskriptivni cilj). U okviru politike definisano je i koji su instrumenti za ostvarenje tog cilja, npr. prikupljanjem ponuda, uspostavljanjem okvirnih ugovora sa dobavljačima itd.

Ciljeve bilansnoj politici daje uprava; njen cilj kao parcijalne politike izvodi se iz cilja preduzeća.Dakle računovođa ne može da definiše ciljeve, može samo da bira instrumente kojima će zadate ciljeve

realizovati. Npr. cilj preduzeća je da u narednoj godini privuče što je moguće više dodatnog kapitala. Ako to hoćemo da uradimo zadržavanjem dobiti - finansijski položaj moramo da predstavimo slabijim, uz dobru zaradu, kako bismo akcionare ubedili da ne traže visoke dividende. Ako želimo da pribavimo kapital iz eksternih izvora, finansijski položaj mora biti predstavljen tako da je dovoljno dobar da privuče investitore, a prinosni položaj treba da bude dovoljno dobar, ali ne previše.

Područje primene i predmet bilansne politike

Finansijsko izveštavanje može biti usmereno na zadovoljavanje potreba eksternih ili internih korisnika.Politika bilansa se primenjuje u odnosu na eksterno područje – korisnike FI koji su izvan preduzeća.

Ako se posmatra aspekt na koji deluje bilansna politika, onda se može govoriti o: materijalnoj – bilansnom politikom se prevashodno utiče na sadržinu FI i formalnoj bilansnoj politici – prevashodno se utiče na formu FI.Teško je napraviti čvrstu podelu i reći kada delujemo samo na formu, a kad samo na sadržinu

(delovanjem na formu mi u nekoj meri određujemo i sadržinu i obrnuto).

Što se tiče predmeta bilansne politike, ona se primenjuje kod: redovnih godišnjih finansijskih izveštaja pojedinačnih preduzeća, kao i grupa preduzeća, kao i kod

polugodišnjih FI koji su namenjeni eksternim korisnicima. specijalnih bilansa: bilansa fuzije, bilansa promene pravne forme, bilansa sanacije, zbog okolnosti

da ovde postoji prostor za odluke kojima se utiče na buduće godišnje finansijske izveštaje. Npr. pri sastavljanju bilansa fuzije mi donosimo odluku da li, i u kojoj meri, da otkrivamo latentne rezerve.Iako su i drugi specijalni bilansi namenjeni eksternim korisnicima, nisu predmet bilansne politike ukoliko su to bilansi preduzeća kod kojih dolazi do prekida kontinuiteta poslovanja firme, kao što je npr. stečajni ili likvidacioni bilans.

poreskog bilansa – okrenut državi, kao eksternom korisniku; a sastavlja se korigovanjem poslovnog bilansa, pa je zato predmet bilansne politike. Takođe, kod obrnute merodavnosti, ako poreski propisi uslovljvaju korišćenje određenih poreskih olakšica primenom određenih pravila ili načina bilansiranja i pri izradi poslovnog bilansa, onda je odluka da li tu poresku olakšicu koristiti (i njoj odgovarajući način bilansiranja) takođe deo bilansne politike.

Npr. ako smo u poslovnom bilansu primenili degresivnu metodu otpisivanja, primenom 2,5 linearne stope, za potrebe poreskog bilansa samo ćemo koristiti dvostruku linearnu stopu i obračunati razliku izazvanu time; metoda otpisa ostaje ista.

Ciljevi bilansne politike

Ova politika nema sopstvene ciljeve; oni se izvode iz poslovno političkih ciljeva preduzeća.Ciljeve bilansne politike definiše uprava preduzeća (strategija bilansiranja).U fazi definisanja ciljeva bilansne politike treba da učestvuje i računovođa, jer uprava često ne zna

mogućnosti koje stoje na raspolaganju za realizacilju ciljeva. Računovođa treba da pomogne upravi da definiše ciljeve koji su dopustivi i čija realizacija je moguća.

Ciljevi mogu biti sistematizovani, u zavisnosti od toga u kom su području locirani, kao:1. finansijsko-politički ciljevi

a) politiku raspodeleb) politiku oporezivanja

2. ciljevi u području objavljivanja (publiciteta)a) koncept iskrenosti (otvorenosti)b) koncept diskrecije.

Finansijsko-politički ciljevi bilansne politike

Bilansna politika je podređena politici finansiranja, a u okviru nje politici raspodele (parcijalna politika).

a) Politika raspodele definiše: kakav će biti odnos između iskazanog i ostvarenog rezultata (iskazani rezultat uvek odstupa od ostvarenog) kako će iskazani rezultat biti deljen na vlasnike i na rezerve.

U vođenju politike raspodele preduzeće se može opredeliti za dva koncepta: koncept stabilizovane visine dobitka (koncept stabilizovanih dividendi) koncept odrešenih ruku.

Koncept stabilizovanog dobitka ima dosta pristalica jer eksterni korisnici (pre svega vlasnici) preferiraju preduzeća kod kojih prilično pouzdano mogu proceniti visinu dividendi koje će ostvarivati iz perioda u period. Tako lakše planiraju visinu svojih prihoda i priliva i upravljaju svojom poreskom politikom. Takođe, sama preduzeća daju prednost ovom konceptu, jer tada mogu da planiraju svoje obaveze

prema akcionarima po osnovu dividendi i visinu likvidnih sredstava koju po tom osnovu moraju obezbediti, visinu poreza koji će platiti državi (koji se obračunava na prilično ujednačenu visinu dobitka).

Firme koje iz perioda u period iskazuju stabilan iznos dobiti su one koje i postojećim i potecijalnim investitorima ulivaju više poverenja, jer većina ljudi daje prednost sigurnosti u odnosu na profitabilnost.

U okviru koncepta stabilizovanog dobitka i stabilizovane dividende postoje dve mogućnosti:o politika nominalno (apsolutno) stabilizovanog dobitka – isplaćivanje nominalno iste visine

dividendi akcionarima, što dovodi do realnog gubitka firme i vlasnika u monetarno nestabilnim uslovima (tada je nominalni rezultat uvek precenjen).

o politika realno stabilizovanog dobitka – za nju se opredeljuju preduzeća koja posluju u monetarno nestabilnim uslovima; podrazumeva da se isplaćuje realno isti iznos dividendi (nominalno se povećava, ali ne i realno).

Koncept odrešeniih ruku - preduzeće se ne opredeljuje da iz perioda u period vodi politiku stabilizovane dividende i dobitka, već visinu iskazane dobiti određuje prema situaciji koja bude postojala u trenutku kada ta dobit bude utvrđivana. Tako visina dobiti zavisi od ponašanja konkurencije, porezima koje želimo da platimo, potrebe za

sredstvima za razvoj preduzeća... Ako naša konkurencija iskazuje visoke dobitke i isplaćuje visoke dividende, prilagodićemo se njima. Ako poreske stope budu niže, možemo iskazati nešto veći dobitak jer ćemo moći da podnesemo taj

poreski teret i obrnuto. Ako želimo da razvijamo firmu, a ne možemo privući dodatni kapital (akcionari neće da se odreknu

dividendi), možemo formirati latentne rezerve, pa će iskazani dobitak biti niži od ostvarenog dobitka.

Instrument koji računovođe koriste da bi realizovali politiku raspodele jesu latentne rezerve.

U godinama kada imamo visok dobitak formiramo latentne rezerve (veći rashodi, pa se iskazuje manji dobitak), da bismo u godinama kada imate niži dobitak od ciljanog razlagali ranije formirane rezerve. Na taj način iz perioda u period možemo iskazati prilično ujednačenu visinu dobiti.

b) U području poreske politike, cilj je da se u dugom roku plati što je moguće niži porez na dobitak.Kao mogući ciljevi poreske politike mogu se javiti: ušteda u porezu odlaganje poreza na buduće obračunske periode.

Uštede u porezu pretpostavljaju predviđanje budućih dobitaka preduzeća i visine poreskih stopa, što ovaj cilj čini teško, odnosno gotovo neostvarivim. Pri tome, ne misli se na trajno izbegavanje poreza u smislu prekršaja, već na način vođenja bilansne politike tako da se poreski teret trajno smanji.Mi ne znamo da li će država npr. zadržati poresku stopu od 20%, ili će je podići, ili vršiti diferenciranje visine stope u zavisnosti od visine ostvarenog dobitka. Kada bismo to mogli da predvidimo, mogli bismo da iskazujemo visinu dobiti preduzeća tako da ostvarimo uštede u porezu u budućem periodu.

Odlaganje poreza – postiže se pomeranjem dobitka koji se oporezuje iz tekućeg na buduće obračunske periode.Efekat ove mere je smanjenje poreske obaveze i po tom osnovu odliva gotovine, tako da zadržani

iznos poreza predstavlja beskamatni, neoporezovani izvor sredstava.Odlaganje poreza vršimo potcenjivanjem rezultata, korišćenjem dopuštenih sredstava pri bilansiranju –

degresivno otpisivanje, metoda prosečne cene u uslovima rasta cena, formiranje rezervisanja u većoj meri nego što je potrebno zbog načela opreznosti...

Odlaganje poreza može imati neželjene efekte: 1. ako preduzeće u dužem vremenskom periodu preduzeće ostvaruje visoke dobitke2. dođe do nevoljnog objektiviranja ranije formiranih latentnih rezerviPosledica toga je povećanje dobitka (novim latentnim rezervama možemo eventualno da

kompenziramo razložen iznos rezervi, ali ostaje visok dobitak), samim tim i rast poreske obaveze, što pri progresivnom oporezivanju može poništiti efekte svih prethodnih odlaganja poreza.

Ciljevi bilansne politike moraju biti dovoljno unapred definisani, kako bismo imali vremena da ih realizujemo instrumentima koji stoje na raspolaganju.

Ciljevi bilansne politike u području objavljivanjaU našoj zemlji ovi ciljevi dugo nisu postojali, a informacije o preduzećima bile su čuvane kao stroga tajna.Politika objavljivanja, odnosno politika odnosa sa javnošću treba, kada je reč o finansijskom

izveštavanju, da definiše: obim informacija koji će biti prezentiran eksternim korisnicima vreme objavljivanja finansijskih izveštaja.

Kada je reč o obimu informacija, koje će biti objavljene preko zakonom i standardima određenog minimuma, politika objavljivanja može slediti jedan od sledeća dva koncepta:

koncept iskrenosti – otvorenosti i koncept diskrecije.

Koncept otvorenosti – polazi od stava da eksterni korisnici FI imaju interese identične interesima firme, tj. da su dugoročno svi zainteresovani za održanje preduzeća (državu interesuje da firma u dužem periodu plaća poreze, investitori žele da vrednost firme stalno raste, zaposleni žele sigurnost radnih mesta i pristojnu zaradu). U skladu sa tim, motivi uprave da se opredeli za ovaj koncept mogu biti: sticanje poverenja eksternih korisnika formiranje povoljnog mišljenja u javnosti o upravi i preduzeću.Ako ovo postignemo, preduzeće će moći lakše da prevlada eventualne teškoće u poslovanju.

Da bismo realizovali ovaj koncept, moramo: poštovati zahteve koji proističu iz načela jasnosti i načela istinitosti. prezentirati sve informacije koje su eksternim korisnicima neophodne za donošenje poslovnih

odluka

raščlanjavati bilansne pozicije u skladu sa napred navedenim zahtevom i pružati dodatne informacije u napomenama uz finansijske izveštaje i u izveštaju uprave

iskazivati ostvareni rezultat, bez ikakvog uobličavanja. Pošto su bilansne šeme svedene (imaju relativno nizak stepen raščlanjavanja), za realizaciju ovih ciljeva koristimo pre

svega napomene u kojima objavljujemo sve te dodatne informacije. Koncept diskrecije – polazi od toga da eksterni korisnici gledaju samo svoje kratkoročne interese

(npr. akcionari mogu lako prodati akcije ako firma ne posluje dobro). Danas ima sve manje pristalica.Motivi za usvajanje koncepta diskrecije: bojazan da će, pri dobrom poslovanju, objavljivanje rezultata bez uobličavanja dovesti do zahteva

vlasnika za isplatama viskokih dividendi, strah od ulaska konkuretskih preduzeća u poslovno područje, u slučaju slabih rezultata, strah od nepovoljnih reakcija vlasnika i poverilaca.

Instrumenti koji se koriste za realizaciju: objavljivanje samo obaveznih informacija, prezentiranje nejasnih informacija korišćenjem neto

prinica, uskraćivanjem uporednih podataka i sl. uobličavanje rezultata tako da je iskazani rezultat ili viši ili niži od ostvarenog.

Pod uticajem MRS, sprovođenje ovakve politike objavljivanja u velikoj meri je onemogućeno: brojnim zahtevima za objavljivanjem koji se nalaze u okviru svakog standarda načelnim zahtevom sadržanim u Okviru da se korisnicima finansijskih izveštaja moraju pružiti i

one informacije koje nisu izričito tražene, ako su one bitne za donošenje poslovnih odluka.Postoje informacije koje nećete dati na uvid javnosti, pre svega zbog mogućnosti da to konkurencija zloupotrebi; međutim,

ovde je reč o tome da se uskraćuju informacije koje su bitne za nečije donošenje odluka, što može prerasti u bilansni delikt.

Kod politike objavljivanja kao dela bilansne politike, bitno je i pitanje vremena objavljivanja FI. Danas većina firmi čini izveštaje dostupnim stavljanjem na svoj sajt. MRS 1 ne određuje datum

objavljivanja, već samo kaže da izveštaji moraju biti objavljeni najkasnije šest meseci od dana bilansa (mada je i to predugo). Termin objavljivanja morao bi biti takav da informacije u FI budu i dalje upotrebljive za donošenje poslovnih odluka.

Npr. ako se raspiše emisija akcija, a imamo odlične rezultate, možemo objaviti izveštaje i pre toga, kako bismo poslali poruku akcionarima da dobro poslujemo. Međutim, ako rezultati nisu tako dobri, sačekaćemo da akcionari upišu akcije, pa ćemo onda objaviti izveštaje, uz obrazloženje kako je to lošije poslovanje prolazna pojava.

Konfikt ciljeva bilansne politike i putevi njegovog rešavanja

Različiti interesi i informacione potrebe korisnika finansijskih izveštaja dovode do toga da ciljevi bilansne politike mogu biti u međusobnoj koliziji. U sukobu mogu biti:

1. interes uprave i interes vlasnika o Uprava želi da iskaže manju dobit zbog razvoja preduzeća ili manjeg poreza. Vlasnici žele veću dobit i visoke

dividende (mali akcionari). Međutim, velike akcionare interesuje rast firme, a ne dividenda... 2. interes uprave i kreditora o Uprava želi da investira i razvija preduzeće, a poverioci su protiv toga, jer preduzeće neće imati para da vrati kredit.

3. interes uprave i poreskih vlasti o Uprava želi da iskaže manji rezultat zbog manjeg poreza, dok državi to nije u interesu.

4. interes nižih i viših nivoa upravljanjao Niži nivo menadžmenta će biti protiv uobličavanja rezultata ako to utiče na njihove bonuse.

Putevi razrešenja ovih sukoba:1. rangiranje ciljeva - davanje prednosti jednom od ciljeva i prihvatanje šteta koje proističu iz

zanemarivanja ostalih ciljeva.o Odlaganje poreza na buduće obračunske periode preko iskazivanja nižeg rezultata od ostvarenog, može dovesti do

odbijanja potencijalnih investitora i otežati dobijanje novih kredita. o Pribavljanje kapitala iz eksternih izvora zahteva da dobro predstavimo naš finansijski, kao i prinosni položaj, što

znači da ćemo morati da platimo i veći porez, zbog većeg rezultata.2. kompromis ciljeva - kada postoji više ciljeva koji se ne mogu zanemariti, a nije ih moguće

ispuniti u punoj meri jer se nalaze u koliziji.o Istovremeno odlaganje poreza na buduće periode i privlačenje novih investitora (mora da se prikaže kao preduzeće sa

dobrim bonitetom) za posledicu ima da iskazani rezultat bude niži od ostvarenog, ali viši od rezultata koji bi bio iskazan da je cilj samo odlaganje poreza.

3. sastavljanje posebnih izveštaja za različite korisnike – kada se potreba za različitim informacijama ne može zadovoljiti jedinstvenim bilasnom jer se ciljevi interesnih grupa ne poklapaju:

o izrada poslovnog bilansao izrada poreskog bilansa – za potrebe državeo izrada internih bilansa – na osnovu njih određujemo npr. bonuse menadžerima

Nosioci bilansne politike

Nosioci bilansne politike sastavljaju i potvrđuju godišnji obračun. Menadžment preduzeća kreira bilansnu politiku određujući ciljeve, dok računovođe treba da realizuju

te ciljeve biranjem odgovarajućih instrumenata.Odgovornost za sastavljanje finansijskih izveštaja prema konceputalnom okviru MRS snosi uprava

preduzeća. Zakon o preduzećima i Zakon o računovodstvu regulišu pitanje odgovornosti (odnosno ko je nosilac

bilansne politike) za različite pravne forme preduzeća: Kod inokosnih preduzeća – vlasnik Kod ortačkih preduzeća – svi ortaci, ili ortak na koga je preneto ovlašćenje (češće je to slučaj, jer

se tako postižu uštede u vremenu i naporu; ostali ortaci samo usvajaju predloženu politiku). Kod društava kapitala: d.o.o. – uprava, jer su podvojena vlasnička i upravljačka funkcija.

Nadzorni odbor je organ vlasnika koji ima zadatak da štiti interese vlasnika. Zbog toga, Nadzorni odbor mora biti upoznat sa ciljevima koje je uprava definisala. Nadzorni odbor ima pravo pregleda godišnjeg obračuna, ali ne i pravo njegovog menjanja i potvrđivanja. Skupština vlasnika je ta koja potvrđuje godišnji obračun, pa se ona zato javlja kao jedan od nosilaca bilansne politike.

Kod akcionarskih društava – uprava i nadzorni odbor. Uprava kontroliše sastavljanje godišnjih zaključaka i podnosi ih nadzornom odboru. Ovde Nadzorni odbor ima pravo da izmeni godišnji obračun ako je to potrebno. Nadzorni odbor može usvajanje godišnjeg obračuna prepustiti i skupštini akcionara. Skupština akcionara zatim odlučuje o raspodeli iskazanog dobitka na rezerve, dividende, neraspodeljenu dobit.

Dopustivost (ograničenja) bilansne politike

Postoje značajna ograničenja u vođenju bilansne poltike. Prvo ograničenje se odnosi na širinu slobodnog prostora za sprovođenje bilansne politike koji

ostavljaju zakonski propisi i MRS. Merama bilansne politike ne sme biti prekršen nijedan standard i nijedno pravilo jer bio bilansni delikt (zamagljivanja ili falsifikovanja bilansa).Pored poštovanja opštih pravila bilansiranja, ako za bilansiranje nekog događaja postoji poseban

standard, pri bilansiranju moramo koristiti načine bilansiranja koji su definisani tim standardom. Npr. za kursne razlike postoji MRS 21 - ''efekti promena stranih valuta'' koji nalaže da se i pozitivne i negativne kursne

razlike moraju priznati kao prihod, odnosno rashod preioda u kome su nastale. Mi moramo poštovati MRS 21, bez obzira na to što načelo realizacije zabranjuje priznavanja nerealizovanih dobitaka (a pozitivna kursna razlika koja je nastala, a nije naplaćena, jeste nerealizovani dobitak). Taj standard je stariji od konceptualnog okvira u kome je spomenuto načelo realizacije.

Ako ne postoji poseban standard za događaje koje bilansirate, onda ćete poći od pravila sadržanih u konceptualnom okviru.

Prostor za sprovođenje bilansne politike postoji onda kada sam standard ostavlja pravo izbora. Tada visina imovine i visina rezultata zavisi od toga koju ste od ponuđenih opcija izabrali.

Godišnji obračun uobličen u skladu sa bilansno političkim ciljevima odstupa od godišnjeg obračuna koji bi bio sastavljen bez uticaja bilansne politike.

Pošto se bilansna politika se mora kretati u prostoru koji je određen standardima i načelima, važno je da još pri utvrđivanju ciljeva znamo da li se cilj može realizovati dopustivim sredstvima (ako ne može, to neće ni biti cilj bilansne politike).

Drugo ograničenje koje bilansista ima nalazi se u okviru načela kontinuiteta - u nizu sukcesivnih obračunskih perioda moramo primenjivati jednom odabrane načine bilansiranja i procenjivanja, da bi smo obezbedili njihovu uporedivost. Dakle, mora postojati stalnost u primeni odabranih računovodstvenih politika - skupa specifičnih

pravila koja se primenjuju pri sastavljanju FI konkretnog preduzeća.Ne možemo menjati npr. izabranu metodu otpisa da bismo odložili porez na buduće obračunske

periode. Promena je moguća samo ukoliko za to postoji dobar razlog.

Vremenom dolazi do sužavanja prostora u okviru koga će bilansna politika moći da bude vođena. MRS se menjaju, i donose se novi standardi, a većina izmena se odnosi na ukidanje određenih prava izbora, u cilju veće uporedivosti FI i većeg stepena harmonizacije finansijskog izveštavanja.

Međutim, zbog specifičnosti poslovanja različitih preduzeća, sigurno neće doći do potpunog ukidanja prava izbora, samo će ta prava biti smanjena.

Instrumenti bilansne politike – pojam i klasifikacija

Strategija bilansiranja podrazumeva izbor ciljeva i nju definiše uprava preduzeća.Taktika bilansiranja predstavlja izbor instrumenata kojima će se ti ciljevi realizovati i njih bira

računovođa, odnosno onaj ko sastavlja FI.

Faktori koji utiču na izbor instrumenata politike finansijskog izveštavanja:1. ciljevi finansijskog izveštavanja2. vreme kada su definisani ciljevi politike finansijskog izveštavanja (tj. vreme koje nam stoji na

raspolaganju da bismo ciljeve ostvarili)3. finansijski i prinosni položaj konkretnog preduzeća

Klasifikacije instrumenata:1. Prema raspoloživosti, odnosno broju instrumenata na raspolaganju za realizaciju nekog cilja:

a) bilansno taktički - kada za realizaciju jednog cilja na raspolaganju stoji više instrumenata,b) determinisani – kada odabrani cilj može biti realizovan korišćenjem samo jednog instrumenta

(nemamo izbor koji ćemo instrument primeniti).2. Prema ciljevima koje želimo ostvariti:

a) instrumenti koji deluju samo na finansijski položaj (bilans stanja)b) instrumenti koji deluju na visinu rezultata (ali oni istovremeno deluju i na BU i na BS)

3. Prema vremenu korišćenja instrumenata:a) instrumenti pre dana bilansa (31.12) – dobijaju na značaju smanjenjem broja opcija sadržanih u MRS; b) instrumenti nakon dana bilansa.

4. Prema uticaju na godišnji obračun (uslovna podela, bitan je samo pretežan uticaj, ne i isključiv):a) instrumenti za oblikovanje formeb) instrumenti za uticaj na sadržinu godišnjeg obračuna.

Instrumenti politike bilansa – instrumenti pre dana bilansa

Instrumenti pre dana bilansa sve više dobijaju na značaju, jer sve manje možemo uticati na iskazivanje povodom događaja koji su već nastali (zbog smanjenja prava opcija u MRS); više mogućnosti imamo da pre dana bilansa izazovemo događaje koji će promeniti bilansnu sliku na željeni način.

Da bismo mogli da primenjujemo ove instrumente, moramo na vreme (dosta unapred) znati ciljeve bilansne politike, jer svaki od ovih instrumenata zahteva vreme.

Ovi instrumenti imaju karakter materijalnih mera jer utiču na sadržinu bilansa (a ne na formu).

Oni predstavljaju poslovne događaje koje uprava preduzima s ciljem da njihove posledice utiču na (poprave ili pogoršaju) finansijski i prinosni položaj preduzeća.

Te poslove firma i uobičajeno obavlja, ali im karakter bilansnih mera daje upravo motiv uticaja na bilansnu sliku - oni ne bi bili preduzeti da to nije neophodno za uobličavanje finansijskog i prinosnog položaja preduzeća saglasno definisanim ciljevima bilansiranja.

Npr. konverzija kratkoročnog u dugoročni kredit se svakako obavlja kada iz kratkoročnog kredita finansiramo potrebu koja je dugoročna. Međutim, ako je cilj konverzije promena strukture pozajmljenog kapitala radi iskazivanja boljeg finansijskog položaja, onda je to bilansna mera. Slično, ubrzanje naplate zbog hitne potrebe za parama je uobičajena aktivnost, ali ako ubrzavamo naplatu da bismo na kraju godine iskazali što bolju likvidnost, to je takođe mera bilansne politike.

Merama pre dana bilansa dele se u dve grupe: mere kojima se utiče samo na finansijski položaj mere kojima se utiče na finansijski i na prinosni položaj istovremeno. Za razliku od njih, mere nakon dana bilansa uvek utiču i na prinosni i na finansijski položaj. Dakle,

ukoliko se se želi menjati samo finansijski položaj, to se može postići samo merama pre dana bilansa.

Instrumenti pre dana bilansa se koriste:

1. kada se primenom mera koje se preduzimaju nakon dana bilansa ne mogu realizovati zadati bilansno politički ciljevi

2. kada treba uobličiti finansijski položaj bez menjanja prinosnog položaja 3. kada treba iskazati znatno viši rezultat od onoga koji bi se dobio primenom raspoloživih mera

bilansiranja nakon dana bilansa.

Koje će se mere koristiti u cilju promene finansijskog položaja, zavisi od toga šta je cilj - da li da se poboljša ili pogorša finansijski položaj.

Npr. želimo da predstavimo solidan finansijski položaj, da bismo privukli dodatni kapital iz eksternih izvora, što je moguće ako investitori i poverioci imaju poverenja da se ulaganjem u tu firmu ne izlažu prevelikom riziku. Popravljanje finansijskog položaja se može ostvariti:

smanjenjem nabavki – dolazi i do smanjenja zaliha i obaveza prema dobavljačima, pa će neto obrtni fond, pri istim dugoročnim izvorima, biti veći; neto obrni fond služi kao pokazatelj kvaliteta finansijskog položaja, odnosno solventnosti.

intenziviranjem naplate potraživanja – povećava se gotovina, pa je i brža isplata kratkoročnih obaveza, odnosno dolazi do smanjenja kratkoročnih izvora u ukupnim izvorima finansiranja (povećava se učešće dugoročnih izvora); jedan od pokazatelja kvaliteta finansijskog položaja je učešće dugoročnih u ukupnim izvorima (firma je sigurnija, što je to učešće veće).

isplatom kratkoročnih obaveza – povećava se učešće dugoročnih u ukupnim izvorima. konverzijom kratkoročnih u dugoročne obaveze – povećava se učešće dugoročnih u ukupnim

izvorima, konverzijom dugoročnih kredita u kapital – moguće ako na to pristanu poverioci; popravlja se

finansijski položaj jer smanjujemo pozajmljeni, a povećamo sopstveni kapital, pa je odnos pozajmljenog i sopstvenog kapitala povoljniji.

pribavljanjem novih dugoročnih kredita emisija novog kola akcija - dobijamo likvidna sredstva i povećavamo sopostveni kapital, a

možemo da isplatimo neke postojeće dugoročne obaveze, što sve popravlja finansijski položaj.

Pogoršanje finansijskog položaja se često radi u cilju odgovaranja akcionara od toga da traže dividende, tako da sredstva mogu da ostanu u preduzeću. To se može ostvariti:

formiranjem obaveza (kupovina) neisplaćivanjem obaveza, čak ni onih koje je moguće isplatiti odustajanjem se od nove emisije akcija odlaganjem nove emisije akcija do posle dana bilansa...

Mere kojima treba uticati na visinu periodičnog rezultata imaju uvek za posledicu i promenu finansijskog položaja, zato što mere koje smanjuju prihode ili povećavaju rashode imaju za posledicu potcenjivanje aktive ili precenjivanje kratkoročnih obaveza u bilansu stanja.

Primenjivanje ili neprimenjivanje sledećih mera može dovesti do povećanja ili smanjenja rezultata: forsiranje prodaja - unapređivanjem kanala prodaje, reklamnom kampanjom, spuštanjem cena... što

vodi povećanju rentabiliteta ako su prihodi veći od rashoda (ako svaka prodaja donosi dobitak). Ukoliko nam je cilj smanjenje rezultata na kraju, ići ćemo na smanjenje i obustavu prodaja.

odlaganje nabavki materijala po višim cenama – npr. vodimo materijal po planskoj nabavnoj ceni i imamo sniženje. Ako dođe do rasta cena na tržištu u odnosu na naše planske cene, a imamo dovoljno materijala na lageru – možemo iskazati dobar položaj tako što nećemo nabavljati, već ćemo reći da trošimo materijal po ranijim cenama (prosečna cena iz ranijih perioda). Ukoliko želimo da iskažemo gori rezultat, možemo ući u nove nabavke iako će nam materijal biti neophodan tek posle dana bilansa. Time ćemo iskazati prekoračenje zbog viših tržišnih cena, koje će anulirati prethodno sniženje – tj. prosečna cena materijala će biti viša.

odlaganje rashodovanja osnovnih sredstava koja nisu u celini otpisana – iskazujemo viši rezultat, zahvaljujući visokoj sadašnjoj vrednosti mašine.Ukoliko pak hoćemo da iskažemo niži rezultat, a imamo mašinu za koju smatramo da joj je SV visoka, rashodovaćemo je sada i tako umanjiti rezultat.

odlaganje nabavki novih osnovnih sredstava, pri primeni degresivnog otpisivanja – time izbegavamo uticaj visokih otpisa na rezultat, pa je naš rentabilitetni položaj bolji.

Ukoliko želimo da smanjimo rezultat, nabavićemo nova osnovna sredstva (najkasnije do novembra) i početi sa degresivnim otpisivanjem, što će povećati rashoda i smanjiti rezultat.

Prednost ovih mera jeste što se njihovim korišćenjem ne krši nijedan MRS niti pravilo.

Instrumenti nakon dana bilansa

Nakon dana bilansa više ne postoji mogućnost da se izazovu neki novi poslovni događaji, već se samo vrši uobličavanje poslovnih događaja koji su nastali do dana bilansa, u skladu sa MRS – zbog toga su mogućnosti za primenu ovih instrumenata dosta skromnije.

Ovim instrumentima se oblikuje forma i sadržina bilansa.

Na formu bilansa (može biti forma konta ili forma liste) može se uticati putem: stepena rasčlanjavanja – za to sastavljači FI nemaju preveliku slobodu, jer postoje propisane

bilansne šeme koje sadrže i minimum i maksimum raščlanjavanja. primenom ili odustajanjem od primene bruto principa, pružanjem više ili manje informacija u napomenama uz finansijske izveštaje – tu postoje samo

osnovni zahtevi o obimu informacija, tako da se većim obimom pruženih informacija iskazuje politika iskrenosti preduzeća, a manjim obimom politika diskrecije,

pružanjem više ili manje informacija u poslovnom izveštaju uprave.

Mere sa uticajem na sadržinu bilansa - njima utičemo na finansijski i prinosni položaj istovremeno: upotreba različitih metoda za obračun vrednosti disponiranih zaliha upotreba različitih metoda za obračun visine otpisa stalne imovine, upotreba pojedinačnog ili paušalnog otpisivanja potraživanja, upotreba različitih kalkulacija cene koštanja (stvarna ili planska CK) formiranje i procenjivanje rezervisanja.

Međutim, ove mere su poznate unapred – jednom doneta odluka (tu odluku moramo doneti u jednom trenutku) o tome koje ćemo npr. metode otpisivanja koristiti, mora da se poštuje u nizu sukcesivnih obračunskih perioda (načelo kontinuiteta).

Npr. mi možemo cele godini knjižiti količinski troškve materijala i odluku o ceni koštanja doneti tek na kraju jedne godine i da tada formulišemo i objavljujemo našu računovodstvenu politiku. Time mi koristimo meru bilansne politike na kraju godine.

Ono što se radi samo na kraju godine (kada se uradi inventar) jesu vanredna otpisivanja, u skladu sa načelom impariteta. Ta otpisivanja takođe predstavljaju meru bilansne politike.

Otpisani iznos može biti malo viši od onoga koji bi se mogao smatrati realnim, baš zbog toga što nije tačno određeno koji je to „realan iznos”.

Mi sami procenjujemo npr. koliko je obezvređenje zaliha materijala, tj. da li ćemo koristiti baš najnižu moguću tržišnu prodajnu cenu i time potceniti zalihe (formirati latentne rezerve). Slično možemo da radimo i kod otpisivanja potraživanja – ne moramo otpisati tačno onoliko koliko očekujemo da ćemo naplatiti.

Formiranjem rezervisanja (to se radi na dan bilansa), povećavamo naše obaveze (gori finansijski položaj) i smanjujemo rezultat.

Nema mera koje bi vodile tome da se iskaže i visok rezultat i loš finansijski položaj (npr. da ne bismo isplatili dividende).

Iskazivanje većeg rezultata, znači da npr. smanjujemo rashode time što ostavljamo veću vrednost imovine (ako trošimo manje, imovina ostaje veća). Međutim, ako iskažemo veću imovinu, pri istim obavezama, finasijski položaj će biti bolji.

Ako iskažem veće rashode, finansijski položaj kvarimo, i istovremeno iskazujemo niži rezultat.

Odnos između računovodstvene politike i bilansne politike

Računovodstvena politika (RP) predstavlja skup mera, konvencija, pravila, koja se primenjuju pri izradi bilansa konkretnog preduzeća. Za bilansiranje svake pozicije preduzeće ima svoju računovodstvenu politiku: postoje RP koja se primenjuje kod stalne imovine, kod zaliha, kod potraživanja, kod HOV itd.

Računovodstvene politike pokazuju kako koristimo prava izbora. Npr. koristimo funkcionalnu metodu za transportna sredstva, linearnu za građevinske objekte, degresivnu za otpis opreme...Bilansna politika je širi pojam od računovodstvene politike, to nisu sinonimi. Računovodstvene

politike su u funkciji (deo) bilansne politike, ali postoje postupci koje sprovodimo pri bilansiranju, koji nisu sadržani u RP.

Npr. u RP piše koja ćemo rezervisanja primeniti ili koju metodu otpisivanja koristimo, ali ne piše tačan iznos rezervisanja ili otpisa koji ćemo iskazati - to je mera bilansne politike.

Odnos bilansne teorije prema politici bilansa

Bilansno-političko uobličavanje BS i BU posledica je: suprotstavljenih odnosa preduzeća i eksternih korisnika bilansa zakonskih mogućnosti za sprovođenje bilansne politike.

U odnosima sa eksternim korisnicima, uprava preduzeća polazi od stava da su kreditori, poverioci, ulagači, radnici i fiskus jednostrano orijentisani na zaštitu ličnih interesa:o Kreditori i poverioci su zainteresovani za sigurnost svojih potraživanja i mogućnost njihove

pravovremene naplate od preduzeća. Zbog toga, traže odgovarajuće pokriće obaveza preduzeća sopstvenim kapitalom (sigurnost) i finansiranje dugoročno vezane imovine dugoročnim izvorima (likvidnost). Oni koriste BS da bi sagledali stvarne odnose sopstvenog i pozajmljenog kapitala, kao i odnos oblika realne imovine i njenog finansiranja.

o Fiskus je zainteresovan za visinu osnovice oporezivanja. o Akcionari i radnici su zainteresovani za raspodelu ostvarenog rezultata.

Zahtevi poverioca, fiskusa i ostalih korisnika bilansa često nisu podudarni sa interesima preduzeća. Preduzeće, u realizaciji svog cilja – dugoročno maksimiranje rezultata – privlači i ulaže pozajmljeni

kapital, što iz ugla poverioca može narušiti zahteve za sigurnošću i likvidnošću. Da ne bi ostalo bez sredstava koja su mu neophodna za ostvarenje cilja, preduzeće nastoji da zadovolji zahteve poverioca oblikovanjem slike finansiranja, u skladu sa njihovim shvatanjem o potrebnoj zaštiti.

Takođe, zbog svesti da eventualno visoki periodični rezultat ostvaren u jednoj godini ne mora da se ponovi u sledećoj godini, preduzeće se ne bavi samo formiranjem otvorenih rezervi, već nastoji da bilansno-političkim merama izdvoji deo rezultata izvan domašaja fiskusa, ulagača i zaposlenih i da tako izbegne njegovu raspodelu. To se čini u cilju sigurnosti i opravdava ravnomernošću oporezivanja, dividendi i ličnih dohodaka.

Oblikovanje stanja i rezultata u skladu sa bilansno-političkim ciljevima protivreči bilansno-teorijskim principima, nezavisno od toga što bilansiranje ostaje u zakonskim okvirima.

Nespojivost bilansne teorije i bilansne politike proizilazi iz njihovih različitih zadataka. Bilansna teorija ima zadatak da prouči suštinu bilansa kao objekta iskustva i pokuša da ga objasni

prema jedinstvenom principu. Ona nastoji da postavi pravila čijom se primenom utvrđuju bilansi koji odgovaraju njihovim glavnim cijlevima.

Bilansnu politiku interesuje isključivo realizacija poslovno-političkih ciljeva naspram eksternih korisnika.

Otklanjanje sukoba između bilansne teorije i politike je moguće ako se preduzeća, eksterni korisnici i zakonodavstvo pridržavaju sledećih pravila:

preduzeće treba da neguje sklonost ka iskrenosti, što pretpostavlja prihvatanje saodgovornosti eksternih korisnika za održavanje i razvoj preduzeća

poverioci moraju biti svesni da je uspešno poslovanje preduzeća najbolja garancija naplate njihovih potraživanja, i da stoga moraju doprinosti, a ne ometati uspešno poslovanje

fiskus i radnici treba da vide u preduzeću trajni, a ne jednokratni, izvor poreza i dohotka, tako da izvlačenje dohotka iz preduzeća ne sme da ugrozi njegovo održavanje i razvoj

bilansno zakonodavstvo mora maksimalno da respektuje stav bilansne teorije. Time će maksimalno suziti prostor vođenja bilansne politike koja ima za posledicu udaljavanje bilansa od bilansnih teorijskih principa.

Normativna osnova finansijskog izveštavanja

Normativna osnova finansijskog izveštavanja predstavlja skup pravila koja treba poštovati pri vođenju knjiga i sastavljanju finansijskih izveštaja.

Ova pravila mogu biti sadržana u zakonu i tada imaju snagu pravne norme – to ne znači da je neko pravilo time prestalo da bude načelo, već je to samo načelko iza koga stoji obavezna primena (nametnuta od strane države).

Obaveza vođenja knjiga nametnuta je pre više od 200 godina (npr. Trgovački zakonik 1865. godine navodi za svaki pravni oblik koje knjige, i na koji način, mora voditi), sa ciljem zaštite interesa poverilaca.

Međutim, danas mu je pridodat i cilj zaštite interesa investitora, jer je došlo do promene načina pribavljanja dodatnog kapitala.o Ranije su se preduzeća obraćala isključivo bankama za pribavljanje dodatnog kapitala. Banke su

preduzećima isplaćivale velike sume novca, što je zbog velikog rizika, značilo da su krediti odobravani uz visoke kamate - visoke kamate za preduzeća znače su visoke troškove finansiranja.

o Preduzeća, kako bi smanjila troškove finansiranja, okreću se finansijskim tržištima i do dodatnog kapitala dolaze emitovanjem kreditnih (obveznice) i vlasničkih (akcije) hartija od vrednosti. Ona tako do potrebnog kapitala dolaze prikupljanjem velikog broja manjih pojedinačnih uloga.

Na području finansijskog izveštavanja dosta je urađeno poslednjih 30-tak godina, jer su na scenu stupili proces harmonizacije i proces standardizacije.

Razlozi za harmonizaciju odnosno standardizaciju su mnogobrojni, a dva osnovna razloga su:1. kako bi se obezbedilo lako čitanje i razumevanje finansijskih izveštaja od strane njihovih korisnika

koji potiču iz različitih zemalja, a na osnovu kojih donose odluke – posebno važno u uslovima globalnog tržišta kapitala

2. kako bi se obezbedila uporedivost finansijkih izveštaja.

Harmonizacija je proces postepenog ujednačavanja pravila računovodstvene prakse, putem postavljanja granica njihovog razlikovanja - uvedena je od strane Komisije EU, a instrumenti kojima se sprovodi harmonizacija su direktive (14) i odredbe.

Standardizacija predstavlja nametanje rigidnog skupa pravila - uvedena je od strane Komiteta za međunarodne računovostvene standarde (IASC), a instrumenti kojima se sprovodi standardizacija su standardi.

Možemo reći da su proces harmonizacije i proces standardizacije tekli uporedo, ali je uticaj harmonizacije bio jači od uticaja standardizacije. Zašto?

Prvo: Cilj Komiteta (osnovan 1973. god. u Londonu) je da formuliše i objavi standarde kojih se treba pridržavati u prezentaciji finansijskih izveštaja i obezbediti njihovo prihvatanje i poštovanje širom sveta. Prvi deo cilja je u redu, ali „obezbeđenje njihovog prihvatanja i poštovanja širom sveta“ može se smatrati suviše ambicioznim. Harmonizacija je, sa druge strane, delovala više regionalno tj. na zemlje članice EU.

Drugo: od šest vitalnih zemalja (Velika Britanija, SAD, Holandija, Nemačka, Francuska i Japan) čije se finansijsko izveštavanje može komparirati, harmonizacija je imala uticaj na čak četiri. Međutim, harmonizacija nije bila dovoljna.

I harmonizacija i standardizacija nailazile su na brojne prepreke:1. obim postojećih razlika između računovodstvenih praksi različitih zemalja2. odsustvo jakih profesionalnih računovodstvenih tela u nekim zemljama (za standardizaciju)3. neprihvatanje kompromisa koji podrazumeva promene računovodstvenog sistema i njegovo

usklađivanje sa sistemima drugih zemalja i sl.

Bila je potrebna saradnja između Komiteta i Komisije EU. Tako je Komisija EU 2000. godine donela odluku o usvajanju MRS, a njihova primena počela je 2005.

god. – dat je vremenski prostor od pet godina kako bi se stvorila osnova za primenu MRS. Ta osnova je podrazumevala: da svaka zemlja prevede MRS na svoj jezik, obuku računovođa, izmenu direktiva, a sve sa ciljem da se otklone razlike u odnosu na MRS i sl. Do sada je donet 41 MRS i 7 MSFI.

2000. godine pokrenut je projekat unapređenja koji je rezultirao izmenu velikog broja postojećih standarda i donošenjem novih.

Cilj svega ovoga je podizanje stepena harmonizacije i standardizacije.Srbija, odnosno Jugoslavija, 1989. godine je donela Zakon o računovodstvu, koji je 1996. inoviran i

usklađen sa IV (1976) i VII (1983) direktivom EU, jer se smatralo da se finansijsko izveštavanje mora ugledati na EU.

Kada je Komisija EU 2000. godine donela odluku o usvajanju MRS, to je prihvatila i Srbija. Međutim, u prvobitnoj odluci, MRS je trebalo da primenjuju sva preduzeća, bez obzira na velčinu, što nije bila realno ostvarivo kod nas – nije postojao prevod MRS, trebalo je obučiti računovođe za to...

Danas se MRS kod nas primenjuju za velika i srednja preduzeća (i banke), dok su mala preduzeća i preduzetnici oslobođeni primene standarda pri sastavljaju svojih FI.

Sva preduzeća ne sastavljaju FI u skladu sa istom normativnom osnovom - to zavisi od broja korisnika finansijskih izveštaja i obima potrebnih informacija (što je krug korisnika i obim potrebnih informacija veći, to je veća i javna odgovornost preduzeća i obrnuto).

Npr. preduzeća čije se akcije kotiraju na berzi imaju veći broj korisnika, pa je njihova javna odgovornost veća, za razliku od malih i srednjih preduzeća (karakteriše ih: forma društva sa ograničenom odgovornošću, manji broj vlasnika, često spojena vlasnička i upravljačka funkcija, dodatni kapital pribavljaju zaduživanjem kod banaka) koja imaju bitno sužen krug korisnika i obim potrebnih informacija pa je njihova javna odgovornost manja.

Veličina preduzeća ne utiče na cilj finansijskog izveštavanja; on je isti bez obzira na to da li se radi o velikim, srednjim ili malim preduzećima.

U Srbiji, područje finansijskog izveštavanja uređuju:1. zakoni:

a) zakon o privrednim društvima – načelno uređuje pitanja vezana za finansijsko izveštavanje. On uređuje: pravne oblike preduzeća, uslove za njihovo osnivanje, rad, likvidaciju odnosno stečaj.

b) zakon o računovodstvu i reviziji – daje odgovor na sledeća pitanja:o ko vodi knjige, po kom sistemu, kada i na osnovu kojih pravila sastavlja finansijske izveštajeo čiji finansijski izveštaji podležu revizijio ko je odgovoran za tačnost podataka iskazanih u finansijskim izveštajimao koje regulatorno telo i na koji način vrši nadzor nad poštovanjem standarda kvalitetao kako je uređen odnos između države i profesionalnih organizacija

2. profesionalna regulativaa) MRSb) MSFI

Takođe, u Srbiji postoji nekoliko regulatornih tela za finansijsko izveštavanje:1. Ministarstvo finansija – koje propisuje KO i sva podzakonska akta za preduzeća i zadruge.2. NBS – koja po Zakonu o računovodstvu ima ovlašćenja da propiše KO, bilansne šeme, pravilnik o

sadržini pozicija u bilansnim šemama i na računima za poslovne banke.3. Komisija za hartije od vrednosti – merodavna je za investicione fondove i berzanske posrednike.

Ovakva disperzija prava za uređenje finansijskog izveštavanja, učinjena je sa namerom da one institucije koje vrše nadzor nad poslovanjem i finansijskim izveštavanjem budu zadužene i za normativnu osnovu.

Razvrstavanje preduzeća na velika, srednja i mala zahteva odgovor na dva pitanja:1. najčešće se kao kriterijum za određivanje veličine preduzeća koriste:

a) broj zaposlenih radnikab) visina ostvarenih prihodac) visina angažovanog kapitala.

U Srbiji srednja preduzeća imaju 50 - 250 zaposlenih, prihode od 2,5 do 10 mil. eur, vrednost imovine od 1 do 5 mil. eur; velika preduzeća imaju više od 250 zaposlenih, prihode veće od 10 mil.eur, vrednost imovine veća od 5 mil. eur; preduzeća koja ne ispunjavaju ove kriterijume smatraju se malim preduzećima.2. da li odabrane kriterijume treba primeniti na nacionalnom nivou ili se pak mogu proširiti van

nacionalnih granica? – odabrani kriterijumi se ne moraju vezivati za određene nacionalne ekonomije. Insistiranje na korišćenju jedinstvenih kriterijuma za razvrstavanje u zemljema sa različitom privrednom strukturom i različitim nivoom privrednog razvoja, pružalo bi nerealnu sliku stepena javne odgovornosti razvrstanih preduzeća i doveo bi do toga da obim prezentiranih informacija ne bi odgovarao potrebama eksternih korisnika.

Finansijsko izveštavanje velikih preduzeća: čitav set finansijskih izveštaja u široj formi.Finansijsko izveštavanje srednjih i malih preduzeća: zaniva se na nacionalnim standardima i u manjem

broju zemalja na MRS/MSFI. Nacionalni standardi najvećeg broja zemalja, od srednjih i malih preduzeća zahtevaju objavljivanje samo nekih izveštaja i to u skraćenoj formi u odnosu na set FI koji je obavezan za velika preduzeća. Zbog toga finansijsko izveštavanje srednjih i malih preduzeća karakteriše:

nerazumljivost neuporedivost nedovoljnost informacija koje pružaju

Javila se potreba za podizanjem kvaliteta, harmonizacijom i standardizacijom finansijskih izveštaja srednjih i malih preduzeća, a razlozi su:1. važnost uloge srednjih i malih preduzeća, kako u razvijenim zemljama, tako i u zemljama u tranziciji2. internacionalizacija poslovanja srednjih i malih preduzeća

Za ostvarenje ovog cilja stoje na raspolaganju dve alternative:1. primena MRS/MSFI

a) Argumenti za: jedinstvena međunarodno priznata normativna osnova jedinstvena edukacija računovođa.

b) Argumenti protiv: primenom MRS/MSFI dobijaju se FI koji sadrže informacije koje su različite i po obimu

daleko šire od onih potrebnih korisniscima FI srednjih i malih preduzeća, primena MRS/MSFI izaziva značajne troškove kojim nasuprot ne stoje odgovarajuće koristi tj.

proizvode se informacije koje nikome nisu potrebne i primena MRS/MSFI zahteva postojanje velikog broja odlično obučenih računovođa.

2. izrada MRS za srednja i mala preduzeća – nacrt MRS za srednja i mala preduzeća objavljen je 2006. god. → usvojen je 2007. god. → primenjeni 2008. god. Ovi MRS bi morali biti:

visokog kvaliteta, razumljivi i sprovodljivi sa fokusom na potrebe korisnika izveštaja ovih preduzeća da se baziraju na istom konceptualnom okviru kao i MSFI da rasterete finansijsko izveštavanje onih srednjih i malih preduzeća koja žele da koriste

međunarodne standarde da olakšaju prelazak na pune standarde za ona srednja i mala preduzeća koja steknu javnu

odgovornost ili odluče da koriste standarde za velika preduzeća

Šta je sa zemljama u kojima se FI srednjih i malih preduzeća zasnivaju na MRS/MSFI? Njima stoje na raspolaganju sledeće alternative: 1.da i dalje koriste MRS/MSFI, 2.da usvoje MRS za srednja i mala preduzeća i 3.da naprave nacinalne računovodstvene standarde za srednja i mala preduzeća.

MRS 1 - Prezentacija finansijskih izveštaja

Cilj standarda je da definiše osnovu za prezentaciju finansijskih izveštaja opšte namene, kako bi se obezbedila uporedivost istih u nizu sukcesivnih perioda i sa finansijskim izveštajima drugih preduzeća.

MRS 1 daje odgovor na pitanje kako treba da izgledaju finansijski izveštaji - određujući informacije koje u tim izveštajima treba da budu prezentirane, a ne formu izveštaja.

* Konceptualnim okvirom definisani su sadržina i kvalitativne odlike finansijskih izveštaja. Izveštaji opšte namene su izveštaji koji zadovoljavaju informacione potrebe korisnika, a koji nisu u

poziciji da zahtevaju izveštaje koji bi bili prilagođeni njihovima specifičnim informacionim potrebama. U ove izveštaje spadaju i izveštaji koji su prikazani odvojeno od seta godišnjeg obračuna, u okviru drugog javnog dokumenta (kao što je izveštaj i poslovanju ili prospekt).

Prospekt predstavlja poseban izveštaj koji se podnosi Komisiji za HOV i budućim ulagačima da bi se dokazalo da je kupovina akcija te firme poželjna, potrebna i isplativa. On se sastavlja po pravilima koje berza odredi (Zakon o HOV), da bi se izvršila emisija novog kola akcija.

Domet standarda – standard se primenjuje na izveštaje pojedinačnih preduzeća i na izveštaje grupe preduzeća (konsolidovani FI).

Kada je reč o delatnosti, standard se ne ograničava na određene delatnosti, već se primenjuje na javni sektor: preduzeća, banke, finansijske institucije i osiguravajuće kompanije.

Zbog specifičnosti banaka i posebnog značaja koje banke imaju za funkcionisanje nacionalne ekonomije, pored MRS 1, na banke se primenjuje i poseban standard MRS 30 – „Prezentacija finansijskih izveštaja banaka i drugih finansijskih institucija”.

Svrha finansijskog izveštavanja je pružanje informacija o: finansijskom položaju (bilans stanja i izveštaj o promenama na kapitalu), uspešnosti poslovanja (bilans uspeha i izveštaj o promenama na kapitalu) i gotovinkom toku (izveštaj o novčanim tokovima) preduzeća, kako bi se korisnicima istih pružila osnova za donošenje poslovnih odluka.

Odgovornost za finansijske izveštaje (prema pargrafu 6) ima odbor direktora ili slično upravljačko telo. To ne umanjuje odgovornost profesionalnih računovođa za istinitost (tačnost) izveštaja.

Set finansijskih izveštaja opšte namene čini: bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu, izveštaj o novčanim tokovima i napomene uz finansijske izveštaje. MRS 1 određuje samo minimum pozicija koje oni treba da sadrže i osnovna pravila za prikazivanje tih pozicija.

Pored ovih izveštaja mogu se sastavljati i drugi dodatni izveštaji (ako oni obezbeđuju sticanje jasnijeg uvida u finansijski i prinosni položaj preduzeća), kao što su: izveštaj o investicionoj politici preduzeća, izveštaj o dividendnoj politici preduzeća, izveštaj o čovekovoj sredini i sl.

Fer prezentacija – podrazumeva pošteno iskazivanje imovinskog, finansijskog, prinosnog položaja i gotovinske tokove preduzeća. Poštena prezentacija podrazmeva:

1. izbor adekvatnih računovodstvenih politika2. da način prezentiranja bude takav da daje relevantne, pouzdane, uporedive i rezumljive

informacije3. da se obezbede dodatne informacije kada su u pitanju posebne transakcije i događaji

Pri sastavljanju finansijskih izveštaja nužno je da svi MRS budu primenjeni, a ne samo neki od njih. Činjenica da su finansijski izveštaji sastavljeni u skladu sa MRS-1 mora se obelodaniti, zato što time

upućujemo korisnike da su ti izveštaji razumljivi, da sadrže sve važne informacije, da su pouzdani i da su uporedivi, tj. da poseduju one četiri kvalitativne odlike.

Od primene nekog MRS se može odustati samo pod uslovom da bi primena standarda mogla dovesti u zabludu korisnike i navesti ih na pogrešne zaključke. Zbog toga je potrebno da se u napomenama objavi:

1. da je uprava odlučila, da radi fer prezentovanja imovinskog, finansijskog i prinosnog položaja, odustane od primene određenog standarda

2. da je postignuta saglasnost u svim bitnim aspektima primene MRS izuzev što se odstupilo od konkretnog MRS

3. da se objasni priroda odstupanja i navede razlog4. da se kvantifikuju efekti uticaja odstupanja na rezultat, vrednost imovine (sredstva, kapital i

obaveze) i novčane tokove preduzeća.

Računovodstvene politike predstavljaju skup specifičnih načela, principa, konvencija, pravila i prakse, koje preduzeće koristi u pripremi i prezentaciji svojih finansijskih izveštaja. Razlog njihove specifičnosti jeste što su to ona pravila koja vi birate u okviru MRS i načela - to je način na koji vi koristite prava izbora koja su sadržana u pojedinim načelima i ona moraju biti objavljena u svakom preduzeću. Znači, to nisu specifične politike same po sebi, nego su specifične za vaše preduzeće – ali ni jedno od tih pravila ne sme biti u suprotnosti sa važećim računovodstvenim načelima i važećim MRS.

Ako se u nekom standardu , npr. u MRS 16, nudi mogućnost da kod otpisivanja koristite linearnu, degresivnu i funkcionalnu metodu – onda računovodstvenu politiku formulišete tako što birate koju ćete od ove tri metode koristiti.

Načela – MRS 1 skreće pažnju na sledeća načela: načelo stalnosti poslovanja (going concern princip) – zahteva procenjivanje sposobnosti

preduzeća da nastavi sa poslovanjem u periodu od najmanje 12 meseci (tj. do izrade sledećih FI). To znači da uprava ne namerava da likvidira preduzeće ili da prestane da posluje. Pokazatelji koji mogu da ukažu da je potrebno preispitati ovu pretpostavku su: poslovanje sa gubitkom, loš finansijski položaj, pad poslovne aktivnosti i sl. Ako postoji sumnja u nastavak poslovanja, moraju se objaviti mere koje se nameravaju preduzeti radi sanacije preduzeća (kako ekonomske tako i finansijske).

načelo nastanka poslovnog događaja (akrualna osnova računovodstva) – zahteva da se poslovni događaji i njihovi učinci priznaju i evidentiraju u obračunskom periodu u kome su nastali i na koji se odnose, nezavisno od toga da li su praćeni plaćanjima. Kod obuhvatanja prihoda, ovaj metod se naziva fakturisana realizacija (prihod se evidentira u računovodstvu u momentu njihovog fakturisanja, nezavisno od toga kada će oni biti stvarno naplaćeni). Sredstva i obaveze u vezi sa prihodima i rashodima moraju zadovoljiti kriterijume utvrđene Okvirom.Priznavanjem prihoda i rashoda vi menjate i finansijski položaj firme, a ne samo prinosni.

načelo doslednosti (konzistentnost prezentiranja) – zahteva da se kontinuitet u pogledu forme i sadržine izveštaja u nizu sukcesivnih vremenskih perioda mora poštovati, osim:

o kada nastanu značajne promene u poslovanju preduzeća (proširenje delatnosti preduzeća, spajanje sa drugim preduzećem) i

o kada je donet novi MRS koji nosi drgačije zahteve.

materijalnost i grupisanje – zahteva da sve materijalno značajne stavke treba da budu tretirane (iskazane) odvojeno. Značaj stavke određuje se prema konkretnoj situaciji. Odlučujući kriterijumi su priroda i valičina stavke. Stavka je materijalno zančajna ako njeno neobjavljivanje može da utiče na ekonomske odluke korisnika finansijskih izveštaja. Sve beznačajne stavke (po iznosu, prirodi ili funkciji) treba agregirati (grupisati), jer one agrgiranjem dobijaju na važnosti.Npr. možda pojedinačno dobici na prodaji imovine nisu značajni (npr. dobici na prodaji HoV su 50, dobici na prodaji osnovnih sredstava su 30, dobici na prodaji materijala su 20), međutim, ako ih iskažemo zajedno i vidimo da je prodajom imovine je ostvaren dobitak od 100, ta informacija ima svoju težinu.

bruto ili neto princip – imovinu i obaveze, kao i prihode i rashode, treba posebno iskazati u finansijskim izveštajima. Sredstva i obaveze na treba prebijati, osim ako je to dozvoljeno nekim standardom. Prihode i rashode treba kompezirati samo onda kada standardi to zahtevaju ili dozvoljavaju i kada ti dobici i gubici potiču iz istih ili sličnih transakcija i nisu značajni.Npr. dobitak na prodaji hartija od vrednosti iznosi npr. 100, i to je razlika između prodajne vrednosti HoV koja (prihod) i nabavne vrednosti prodatih HoV (rashod). Pošto prodaja HoV za preduzeće predstavlja sporadičnu aktivnost koja nije osnova postojanja preduzeća, i pošto ovi prihodi i rashodi potiču iz iste transakcije, onda je dopušteno da u BU umesto prihoda i rashoda od prodaje HoV, samo iskažemo dobitak ili gubitak na prodaji HoV.

uporedne informacije – se moraju dati za svaku stavku u finansijskim izveštajima i obuhvataju se u napomenama.U FI, pored podataka za tekuću godinu, moramo imati i podatke najmanje za prethodnu godinu, a u napomenama se daju podaci za najmanje 3-5 prethodnih godina – da bi korisnici mogli uočiti razvoj (naročito bitno za razvoj prihoda od prodaje).Ako je potrebna ponovna klasifikacija stavki kako bi se obezbedila uporedivost potrebno je navseti: prirodu izmene, razlog izmene i iznos.

MRS 1 – Struktura i sadržaj FI

MRS 1 određuje samo minimum pozicija koje finansijski izveštaji treba da sadrže i osnovna pravila za prikazivanje tih pozicija (ne određuje formu).

Osnovni elementi finansijskih izveštaja, neophodni za njihovo identifikovanje, jesu:1. naziv poslovnog subjekta2. naznaka o tome da li se radi o pojedinačnom preduzeću ili grupi preduzeća3. dan bilansa ili period na koji se odnosi (u zavisnosti od toga o kom izveštaju je reč)4. valuta u kojoj se izveštava - po pravilu valuta zemlje u kojoj matična firma ima sedište. Dopušteno

je, međutim, da izveštaji budu sastavljeni i u nekoj drugoj valuti sem onoj kojoj firma ima sedište. Obično u inflatornim uslovima firme odluče da sastavljaju FI u drugoj valuti – kod nas 1993. se preračunavalo u marke da bi analize imale smisla. Ako se radi o grupi preduzeća, onda se može koristiti bilo valuta gde je matica bilo valuta gde je stacionirano zavisno preduzeće. Jasno se mora naglasiti koja je i zašto je baš ta izveštajna valuta.

5. korišćen stepen preciznosti u prezentiranju brojeva (npr. u milionima ili hiljadama din.)

Izveštajni period: Finansijske izveštaje treba prezentirati barem jednom godišnje. Ako pravno lice menja dan bilansa, ili se FI pravnog lica prezentuju za period duži ili kraći od

godine dana (npr. usled fuzije), pored perioda na koji se FI odnose, mora se objaviti i:o razlog korišćenja dužeg ili kraćeg perioda od godine dana io činjenicu da podaci iz finansijskih izveštaja zbog toga nisu uporedivi.

Funkcionalna valuta je (primarna su prva dva kriterijuma za njeno određivanje): valuta u kojoj su iskazane prodajne cene proizvoda i usluga; valuta koja utiče na cenu rada, materijala i ostalih troškova valuta u kojoj se generišu sredstva za finansiranje aktivnosti (emituju vlasničke ili dužničke HOV) valuta u kojoj se ostvaruju prihodi od prodaje.

Funkcionalna valuta je ona koje preduzeće koristi za svoje poslovanje, dok je valuta za prezentaciju ona koja se koristi pri sastavljanju bilansa. Valuta za prezentaciju može, ali ne mora biti jednaka funkcionalnoj valuti, i tu činjenicu treba objaviti i objasniti razloge za to.

Objavljivanje FI za velika preduzeća je obaveza – najveći broj preduzeća tu obavezu ispunjavaju tako što te FI stave na sajt. Međutim, izbor trenutka objavljivanja FI preduzeća je odluka koju donosi menadžment, u zavisnosti od toga kada je to najpogodnije za firmu.

Međutim, kvalitet finansijskih informacija je, u značajnoj meri, određen njihovom blagovremenošću. Razumni period u kome treba objaviti finansijske izveštaje je period od šest meseci od dana bilansa.

1. Bilans stanja

Bilans stanja je FI koji prikazuje imovinu preduzeća prema obliku i poreklu na određeni dan. Imovina prema obliku (stalna i obrtna) prikazana je u aktivi bilansa stanja i raščlanjena je prema

stepenu likvidnosti (mogućnost pretvaranja u gotovinu i gotovinske ekvivalente*). * Da bi sredstvo bilo gotovinski ekvivalent, ono mora biti lako utrživo, da se pretvara u unapred poznate zinose gotovine i

da ne postoji rizik od obezvređenja.Imovina prema poreklu (kapital i obaveze) prikazana je u pasivi bilansa stanja i raščlanjena je prema

roku dospelosti (roku očekivanog odliva gotovine i got. ekvivalenata u vezi sa plaćanjem tih obaveza). Prema standardu, pravila raščlanjavanja, kod proizvodnih i uslužnih preduzeća:

Sredstva se, prema stepenu očekivane ili potencijalne unovčivosti (koeficijentu obrta), dele na:o stalnao obrtna

Obaveze se, prema dospeću, dele na:o dugoročneo kratkoročne.

Za finansijske institucije ova podela nije relevantna, već se koristi klasifikacija prema stepenu likvidnosti (likvidna sredstva, kratkoročni i dugoročni plasmani, pa stalna imovina).

Moguća je i kombinacija ova dva kriterijuma za klasifikaciju.

Standard zahteva i da, ako su pozicije aktive raščlanjene po principu rastuće likvidnosti - pozicije pasive moraju biti raščlanjene po principu rastuće dospelosti.

Izbor redosleda bilansnih pozicija (da li ćete iskazati prvo obrtnu ili stalnu imovinu, tj. da li ćete izabrati princip rastuće ili opadajuće likvidnosti) zavisi od delatnosti preduzeća.

Banke koriste princip opadajuće likvidnosti: prvo se pokazuje gotovina (likvidna sredstva), a na kraju stalna imovina. U pasivi su dospele obaveze, pa dospeli krediti, a na kraju sopstveni kapital.

Kod preduzeća je obično obrnuto.

Stepen raščlanjavanja je uslovljen potrebama korisnika za informacijama. Ono što je važno jeste da svaka bitna informacija mora biti prezentirana odvojeno.

Obrtna sredstva su sredstva*: za koje se očekuje da će biti realizovana, odnosno koja se drže za prodaju ili potrošnju tokom

poslovnog ciklusa; ako se drže prvenstveno radi prodaje drže se na zalihama za potrebe trgovine i očekuje se da će biti prodata u roku od 12 meseci; koja su u obliku gotovine ili gotovinskog ekvivaletna čija upotreba nije ograničena.

* Ovo iznad je podela prema likvidnosti, podela prema obliku bi bila podela: materijalna imovina (svi oblici zaliha) gotovina i gotovinski ekvivalenti, kratkoročna potraživanja i kratkoročna ulaganja (finansijski plasmani).

Sva ostala imovina se klasifikuje kao stalna. Stalna sredstva su sva sredstva čiji je predviđeni rok trajanja duži od 12 meseci, odnosno čije se otuđene ne predviđa u roku kraćem od 12 meseci.

Za klasifikaciju stalnih sredstava se koristi oblik kao dodatni kriterijum: nematerijalna ulaganja (patenti, licence, goodwill) materijalna ulaganja (zemljište, šume, građevinski objekti, oprema) i finansijska ulaganja (dugoročni plasmani i potraživanja).

Kratkoročne obaveze: biće izmirene u toku normalnog poslovnog ciklusa ili u roku od 12 meseci, zavisno šta je duže nastaju u toku procesa trgovanja preduzeće nema bezuslovno pravo da odloži izmirenje obveze za najmanje 12 meseci nakon

dana bilansa.

Kao kratkoročne obaveze treba klasifikovati i obaveze, koje ne nastaju po osnovu poslovnog ciklusa, ali se izmiruju u roku od 12 meseci, kao što su: obaveze po osnovu dividendi, obaveze po osnovu poreza na dobit, obaveze koje se drže radi trgovanja, kratkoročni deo dugoročnih obaveza.

Dugoročna obaveza mora se iskazati kao kratkoročna - ako se prekrši obaveza iz ugovora od dugoročnom kreditu, na dan i pre dana bilansa ili posle dana bilansa, ali pre objavljivanja. Npr: preduzeće prekorači dogovoreni stepen zaduženosti, pa se po ugovoru o kreditu preostali iznos smatra dospelim u celini.

Kratkoročna obaveza se mora iskazati kao dugoročna - ako se opravdano očekuje, i ima diskreciono pravo da refinansira ili produži rok dospeća za najmanje dvanaest meseci od dana bilansa kratkoročnu obavezu treba klasifikovati kao dugoročnu.

Sve ostale obaveze se klasifikuju kao dugoročne.

Obaveze, prema vrstama, klasifikuju se na: kreditne obaveze (prema bankama i drugim kreditorima), obaveze po osnovu ulaganja, obaveze prema dobavljačima, obaveze po osnovu zarada, obaveze za poreze, razgraničenja, rezervisanja i druge obaveze.

Redosled bilansnih pozicija

Prema likvidnosti Prema sigurnostiAktiva Pasiva Aktiva Pasiva

1. Obrtna imovina 1. Obaveze 1. Stalna imovina 1. Kapital- novčana sredstva - kratkoročne obaveze - nemater. ulaganja - osnovni kapital- zalihe - dugoročne obaveze - materijalna ulaganja - rezerve- potraživanja - rezervisanja - finansijska ulaganja - neraspodeljena dobit

2. Stalna imovina 2. Kapital 2. Obrtna imovina 2. Obaveze- finansijska ulaganja - osnovni kapital - zalihe - dugoročne obaveze- materijalna ulaganja - rezerve - potraživanja - kratkoročne obaveze- nemater. ulaganja - neraspodeljena dobit - gotovina i got. ekv. - rezervisanja

Bilans stanja prema MRS 1 (minimum stavki)nekretnine, postrojenja i oprema upisani kapital i rezervenematerijalna ulaganja manjinski interes*dugoročni finansijski plasmaniučešća u kapitalu drugih lica po NV rezervisanja

kupci i potraživanja uzeti kreditigotovina i gotovinski ekvivalenti dobavljačiostali finansijski delovi imovine potraživanja i obaveze za poreze u skladu sa

MRS 12 – porez na dobitakzalihe

* Manjiski interesi se ne pojavljuju se kod pojedinačnih preduzeća; to je deo kapitala koji pripada manjinskim akcionarima. Manjinske akcionare imamo kada matična firma u zavisnom preduzeću ima većinsko, ali ne i 100% učešće.

Ako firma A poseduje 100% kapitala u firmi B, manjinskog interesa nema. Firma B je u potpunoj svojini preduzeća A. Ako firma A ima 75% kapitala firme B, tada firma A ima kontrolu i većinsko učešće u fimi B, ali nije potpuni vlasnik. 25%

kapitala imaju spoljni (manjinski) akcionari u odnosu na celinu koju čine firma A i firma B. I kada izveštavamo dužni smo da u bilansu grupe iskažemo koliko kapitala grupe pripada matičnoj firmi A, a koliko pripada akcionarima.

Ako se neka od ovih pozicija ne nađe u bilansu stanja, mora se naći u napomenama. Razuđenost pozicija u bilansu stanja i napomenama uslovljena je veličinom preduzeća, njegovom

delatnošću, kao i prirodom i funkcijom konkretne pozicije.

Obavezne dodatne informacije: broj odobrenih akcija broj izdatih, uplaćenih i neuplaćenih akcija prava i ograničenja po osnovu vlasništva vlasnici akcija

rezerve preduzeća iznos neisplaćenih dividendi.

2. Bilans uspeha

Bilans uspeha je finansijski izveštaj koji prikazuje prihode, rashode i rezultat preduzeća u određenom vremenskom periodu i kao takav je odraz prinosnog položaja preduzeća.

Standard (kako kod BS) ne predviđa strogu formu, već ostavlja mogućnost da preduzeća prilagode ovaj izveštaj svojim potrebama, ali navodi minimum stavki koje bi trebalo da budu prezentovane:

prihodi rezultat operativne aktivnosti finansijski troškovi učešće u dobitku/gubitku pridruženih preduzeća, kao i efekti zajedničkih poduhvata poreski rashodi dobitak ili gubitak iz redovnih aktivnosti vanredne stavke manjinski interes neto dobitak ili gubitak perioda.

Stavke prihoda i rashoda se mogu međusobno prebijati samo ukoliko je to dopušteno ili zahtevano standardom i ukoliko su oni proizašli iz istih ili sličnih transakcija i ako su od manjeg značaja.

Za obračun rezultata, MRS 1, dopušta dve metode, koje se međusobno razlikuju prema tome kako iskazuju rashode i prihode:

1. metodu ukupnih troškova – troškovi se moraju klasifikovati po vrstama (prirodi) - troškovi materijala, amortizacije, reklama, transporta i sl. Prihodima se smatraju, kako realizovani, tako i nerealizovani učinci, zbog čega je potrebno izvršiti korekciju prihoda za promenu vrednosti zaliha.

2. metodu troškova prodatih učinaka – troškovi se klasifikuju po mestima i nosiocima troškova (funkcionalna pripadnost), a prihodima se smatraju samo relizovani učinci.

3. Izveštaj o promenama na kapitalu

Izveštaj o promenama na sopstvenom kapitalu je izveštaj koji sumira na jednom mestu promene pojedinih elemenata sopstevnog kapitala preduzeća nastalih u datom obračunskom periodu.

Isključivo je namenjen postojećim i budućim investitorima (vlasnicima). On mora da sadrži najmanje sledeće informacije: neto dobitku/gubitku tekućeg perioda svaku stavku prihoda i rashoda, dobitka i gubitka, koji se saglasno drugim MRS, tretiraju kao

direktno povećanje ili smanjenje kapitala kumulativni efekat promene računovodstvenih politika i ispravke fundamentalnih grešaka do kojih

se došlo na osnovu postupka i testova MRS 8.

4. Izveštaj o novčanim tokovima

Izveštaj o novčanim tokovima je izveden finansijski izveštaj, jer nastaje posebnim reanžiranjem podatak sadržanih u bilansu stanja i bilansu uspeha. Izveštaj o novčanim tokovima treba da pruža informacije kako konkretno preduzeće stvara i za šta koristi gotovinu i gotovinske ekvivalente.

Služi za ocenu likvidnosti preduzeća, jer sadrži prilive i odlive gotovine i to po osnovu: poslovnih aktivnosti, aktivnosti investiranja i aktivnosti finansiranja.

On je ex-post finansijski izveštaj, jer rekonstruiše uticaj već izvršenih primanja i izdavanja na stanje gotovine u posmatranom trenutku. Za sastavljanje izveštaja o novčanim tokovima merodava je MRS 7.

5. Napomene uz finansijske izveštaje

Napomene uz finansijske izveštaje su instrument putem kojih se dobijaju jasni FI, koji uz to pružaju sve važne informacije njihovim korisnicima (informacije koje ne mogu da dokuče iz stavki ili salda u FI).

Osnovni zadatak napomena uz finansijske izveštaje je da:1. prikažu informacije o osnovama za pripremu finansijskih izveštaja i specifične računovodstvene

politike koje su odabrane i primenjene na značajne transakcije i događaje2. obelodane informacije koje standardi zahtevaju, a koje nisu prikazane u drugim izveštajima3. obezbede dodatne informacije koje nisu prikazane na glavnim obrascima FI, a neophodne su za fer

informisanje

Prezentacija FI opšte namene u skladu sa revidiranim MRS – 1

Razlozi za revidiranje: unapređenje kvaliteta finansijskih izveštaja i povećanjem stepena usaglašenosti sa zahtevima sadržanim u odgovarajućim američkim opšte

prihvaćenim računovodstvenim principima (GAAP)

Revidirana i dopunjena, verzija standarda stupila je na snagu 1. januara 2009. godine.

Izmene MRS 1, koje su izvršene u septembru 2007. godine, odnose se na:(1) nazive finansijskih izveštaja,(2) sadržinu finansijskih izveštaja,(3) prezentaciju u finansijskim izveštajima usklađenih informacija od početka najranijeg perioda kada

entitet koristi retrospektivni postupak pri promeni računovodstvenih politika ili kada vrši reklasifikaciju stavki u finansijskim izveštajima,

(4) objavljivanja o porezu na dobit koji se odnosi na one prihode i rashode koji ne tangiraju rezultat već kapital (other comprehensive income) i

(5) objavljivanja o dividendama dodeljenim vlasnicima.

Promene u broju i nazivima finansijskih izveštaja

Dodat je Izveštaj o finansijskom položaju na početku najranijeg komparativnog perioda.

Novine se tiču naziva nekih od izveštaja koji čine godišnji obračun. Izmena naziva koji imaju tradiciju izvršena je sa namerom da se između naziva FI i njegove sadržine uspostavi čvrsta veza.

Naziv bilans stanja koji se odnosio na finansijski izveštaj u kome su iskazani imovina, obaveze i kapital preduzeća na određeni dan bilans stanja zamenjen nazivom Izveštaj o finansijskom položaju na kraju perioda. Termin bilans više odražava zahteve dvojnog knjigovodstva za jednakošću leve i desne strane ovog izveštaja, odnosno aktive i pasive, no što ukazuje na njegovu sadržinu. Termin finansijski položaj se, kako se ističe, već više od 20 godina koristi u čitavom svetu u revizorskim izveštajima da bi se opisalo šta zapravo pokazuje bilans.

Izveštaju u kome su iskazani prihodi, rashodi i rezultat, odnosno bilansu uspeha, naziv je promenjen u Izveštaj o ukupnom rezultatu za period. Termin ukupan rezultat koristi da označi zbir svih komponenti rezultata. Za označavanje onih dobitaka i gubitaka koji direktno tangiraju kapital u revidiranom standardu se koristi termin ostali ukupan rezultat (other comprehensive income).

Novi nazivi standarda, kako je istaknuto od strane Odbora, nisu obavezni. Oni će biti u budućnosti korišćeni u Međunarodnim standardima finansijskog izveštavanja, ali se od preduzeća neće zahtevati da ih koristite pri označavanju svojih finansijskih izveštaja.

Prezentacija informacija u finansijskim izveštajima

U revidiranom MRS 1, zahtevi koji se odnose na prezentaciju finansijskog položaja u Izveštaju o finansijskom položaju na dan izveštavanja i na prezentaciju priliva i odliva gotovine u Izveštaju o novčanim tokovima su jednaki zahtevima koji su već postojali u prethodnoj verziji Standarda.

Izveštaj o ukupnom rezultatu perioda

U ukupan rezultat perioda koji obuhvata prihode i rashode, koji u skladu sa MRS/MSFI, utiču na visinu iskazanog dobitka ili gubitka i prihode i rashode koji tangiraju visinu sopstvenog kapitala neposredno iskažu u jednom ili u dva odvojena izveštaja (dvojaka sadržina).

Argumenti za jedan izveštaj za iskazivanje ukupnog rezultata ostvarenog tokom perioda:o sve stavke koje ispunjavaju definiciju prihoda i rashoda datu u Okviru MRS treba da budu

prezentirane zajedno, jer se time stvara osnova za dobijanje potpune slike o uspešnosti. Zajednička odlika svih ovih prihoda i rashoda je da su oni posledica transakcija koje nisu povezane sa vlasnicima.

o Ne postoje jasno definisani principi ili odlike na osnovu kojih bi se moglo izvršiti jasno podvajanje prihoda i rashoda koji treba da budu iskazani u dva podvojena izveštaja.

Argumenti za dva izveštaja:o Nepostojanje jasno definisanih principa za podvajanje prihoda i rashoda na one koji

tangiraju rezultat i one koji tangiraju kapital - koristi se kao argument i od strane članova Odbora koji smatraju da treba prihode i rashode koji tangiraju rezultat iskazati u jednom izveštaju «izveštaju o rezultatu», tako da on zadržava poziciju primarnog finansijskog izveštaja, a u drugom izveštaju iskazati one prihode i rashode koji tangiraju kapital i dobitak/gubitak perioda.

o Korišćenje dva izveštaja za prezentaciju uspeha se ocenjuje kao prelazno rešenje koje će postojati dok Odbor ne razvije principe za uključivanje stavki u prihode i rashode ili u ostali ukupan rezultat.

Izveštaj o ukupnom rezultatu perioda, ako se za utvrđivanje rezultata koristi metoda ukupnih troškova, tada bi u tom izveštaju trebalo iskazati:

1. prihode i rashode iz tekuće aktivnosti odnosno prihode i rashode koji tangiraju rezultat i 2. prihode i rashode koji tangiraju kapital neposredno – «ostali ukupan rezultat» i to raščlanjeno po

osnovi nastanka, u visini neto iznosa nakon odbitka poreza na dobit3. ukupan rezultat datog perioda, 4. dobit koja pripada većinskim vlasnicima5. dobit koja pripada manjinskim vlasnicima6. ukupan rezultat koji pripada većinskim vlasnicima7. ukupan rezultat koji pripada manjinskim vlasnicima8. običnu zaradu po akciji9. razređenu zaradu po akciji

Prezentacija uspeha u dva izveštaja: 1. prvi izveštaj, koji se označava kao izveštaj o uspehu, sadrži samo one prihode i rashode koji

nastaju iz transakcija koje nisu povezane sa vlasnicima i koji imaju za posledicu promenu visine rezultata

2. u drugom izveštaju koji se sastavlja iskazuje se ukupan rezultat datog perioda, koji bi pored dobitka i gubitka utvrđenog i iskazanom u prethodnom izveštaju sadržao i „ostale ukupne rezultate”, tj. prihode i rashode koji u skladu sa drugim standardima direktno menjaju visinu kapitala.Do ukupnog rezultata se dolazi tako što se na dobitak/gubitak datog perioda, koji je iskazan u prvom izveštaju, doda/oduzme ostali ukupan rezultat.

Objavljivanja o komponentama ostalog ukupnog rezultata - u revidiranom MRS 1 zahteva se objavljivanje u napomenama informacija o:

promenama koje su tokom perioda nastale na svakoj od stavki ostalog ukupnog rezultata, efektima poreza na dobit koji se odnosi na svaku od stavki ostalog ukupnog rezulata i reklasifikacijama koje su u toku godine nastale na stavkama ostalog ukupnog rezultata.

Promene na stavkama ostalog ukupnog rezultata: o Za dobitke i gubitke po osnovu finansijskih sredstava raspoloživih za prodaju potrebno je objaviti

visinu dobitaka (gubitaka) i iznose koji su tokom godine reklasifikovani u izveštaj o uspehuo Za dobitike i gubitke po osnovu hedža gotovinskih tokova takođe se zahteva iskazivanje iznosa

nastalog dobitka/gubitka i iznosa reklasifikovanog u izveštaj o uspehu, ili na inicijalni iznos hedž stavke

o Za one komponente koje odražavaju stanje na kraju godine, kao što su: dobici/gubici nastali po osnovu prevođenja finansijskih izveštaja inostranog poslovanja aktuarski dobici/gubici od penzionih planova definisanih naknada dobici od revalorizacije stalnih sredstava

iskazuje se iznos dobitka odnosno gubitka. Objavljeni podaci se odnose uvek na tekuću i prethodnu godinu.

Podaci sadržani u ovoj napomeni omogućavaju korisnicima da sagledaju koliki bi porez na dobit bio plaćen, da su ove komponente ukupnog rezultata predmet oporezivanja. Svrha objavljivanja podataka u ovoj napomeni je prognoza budućeg tereta po osnovu poreza na dobit – jer će dobici ili gubici iskazani na ovim stavkama, u nekom od budućih perioda, biti realizovani i tada će uticati na visinu dobiti koja je predmet oporezivanja.

Objavljivanja o izvršenim usklađivanjima zbog reklasifikacija: Primer: Prodato je 1000 akcija koje su bile klasifikovane kao raspoložive po ceni od 5. Fer vrednost 31.12.2007. bila je 6, a

na dan 31.12.2008. povećana je na 7,5. Prodaja je izvršena 31.12. 2008.Tokom perioda u kome su ove akcije bile u posedu preduzeća nije objavljena dividenda. Poreska stopa iznosi 30%.

Obračun dobitiPre poreza na dobit Porez na dobit Posle poreza na dobit

Na dan 31.12.2007. 1.000 -300 700Na dan 31.12.2008. 1.500 -450 1.050

Ukupno dobici: 2.500 -750 1.750

Objavljivanja o visini iznosa iskazanih u izveštaju o uspehu i u ostalom ukupnom rezultatu - zahteva se iskazivanje iznosa dobitaka/gubitaka ostvarenih po osnovu prodaje finansijskih sredstava koja se drže raspoloživa za prodaju i neto promena visine dobitaka/gubitaka iskazanih u okviru ostalog ukupnog rezultata.

Pružanjem ovih informacijama korisnicima se omogućava uvid u transakcije koje su dovele do iskazivanja u ostalom ukupnom rezultatu iznosa dobitka/gubitka koji se odnosi na finansijska sredstva raspoloživa za prodaju.

Izveštaj o promenama na kapitalu

Od ovog izveštaja se očekuje da pruži informacije o: ukupnom rezultatu ostvarenom u datom periodu iskazujući posebno deo ukupnog rezultata koji

pripada većinskim vlasnicima, odnosno vlasnicima manjinskih udela; promeni visine svake komponente kapitala koja je nastala kao posledica retrospektivne primene

promenjene računovodstvene politike i/ili usklađivanja zbog ispravke grešaka saglasno MRS 8 - Računovodstvene politike, promene u računovodstvenim procenama i greške;

Izveštaj o finansijskom položaju na početku najranijeg uporednog perioda

Za potrebe obezbeđenja uporedivosti, sastavlja se poseban Izveštaj o finansijskom položaju na početku najranijeg komparativnog perioda, kako je minimalni zahtev za usklađivanje podataka prethodnih perioda godina dana.

To znači da preduzeće treba u tom slučaju sastavi najmanje tri izveštaja o finansijskom položaju i to na:

kraju tekućeg perioda kraju perioda prethodnog perioda što je jednako početku tekućeg perioda i početku prethodnog perioda.

Kada jer reč o usklađivanjima podataka o uspešnosti u Izveštaju o ukupnom rezultatu, dovoljno je iskazati uporedne podatke za prethodnu godinu.

Zahtevi za usklađivanjem odnose se i na napomene koje se odnose na pozicije finansijskih izveštaja koje su tangirane tim usklađivanjem.

Bilansiranje upisanog neuplaćenog kapitala

Kako bi se objasnila suština ove pozicije potrebno je znati kod kojih pravnih formi se javlja ova pozicija.

Ključni kriterijum na osnovu koga se vrši izbor pravne forme preduzeća i formiranje kapitala je odgovornost vlasnika. Odgovornost vlasnika može biti:1. neograničena odgovornost – postoji onda kada vlasnici za obaveze prema trećim licima odgovaraju

celokupnom svojom imovinom, kako onom unetom u preduzeće, tako i ličnom imovinom. Država ne propisuje visinu sopstvenog kapitala i ne insistira na njegovoj stalnosti, već se smatra da je neograničena odgovornost dovoljna garancija za sigurnost poverilaca.Karakteristična je za inokosna preduzeća i ortačka društva. U FI ovih preduzeća kapital se vrednuje u visini uplaćenog iznosa, što znači da pozicija neuplaćeni upisani kapital ne postoji.

2. ograničena – odgovornost postoji onda kada vlasnici za obaveze prema trećim licima odgovaraju samo imovinom unetom u preduzeće tj. neto imovinom (sopstveni kapital), odnosno neto imovina predstavlja garantnu supstancu, a ne ukupna imovina vlasnika. Zbog toga država propisuje visinu osnovnog kapitala i insistira na stalnosti tog kapitala (kada kažemo stalnost kapitala znači da se promena visine kapitala obavi po određenoj proceduri, odnosno da nema automatizma). Karakteristična je za društva kapitala tj. akcionarska društva i društva sa ograničenom odgovornošću. U FI ovih preduzeća kapital se vrednuje u visini iskazanog kapitala, a da li će upisani kapital biti jednak uplaćenom zavisi od načina osnivanja. Osnivanje društva kapitala može se izvršiti:

a) simultano → upisani kapital jednak je uplaćenom kapitalub) sukcesivno → upisani i uplaćeni kapital neće biti jednaki, zato što su vlasnici uplatili samo

deo upisanog kapitala. Dakle, onaj iznos kapitala koji su vlasnici upisali, a još nisu uplatili, biće iskazan preko pozicije neuplaćeni upisani kapital.

Zaključak: pozicija neuplaćeni upisani kapital pojaviće se samo kod društva kapitala i to samo onda kada se ona osnivaju sukcesivno.

Ta pozicija je karakteristična za mlada, tek osnovana preduzeća, jer je propisan rok od dve godine od dana osnivanja, da se uplati celokupni upisani kapital. Njeno postojanje moguće je samo prilikom emitovanja prvog kola akcija, jer time država želi da olakša osnivanje novih preduzeća - kasnija izdavanja akcija (drugo, treće kolo) ne mogu se plaćati u ratama tj. za njih ne postoji neuplaćeni upisani kapital.

Pozicija neuplaćeni upisani kapital ima dvojaki karakter, i to: karakter korektivne pozicije sopstvenog kapitala – na strani pasive, akcijski kapital ili udeli u

osnovnom kapitalu biće iskazani u visini nominalne vrednosti upisanih akcija odnosno udela. Pozicija neuplaćeni upisani kapital koriguje nominalnu vrednost na uplaćeni iznos. Za korisnike finansijskih izveštaja važna su oba podatka. Upisani iznos pruža informaciju o visini kapitala sa kojim će preduzeće u nekom trenutku raspolagati, a uplaćeni iznos pruža informaciju sa kojom visinom kapitala preduzeće trenutno raspolaže.Ove dve pozicije (osnovni kapital i neuplaćeni upisani kapital) se u BS uvek nalaze jedna naspram druge i čitaju zajedno.

karakter potraživanja – ova pozicija pokazuje potraživanja društva prema vlasnicima (akcionarima) koji su upisali, a još nisu uplatili punu vrednost akcija. Potraživanje će postati gotovina kada pristigne rok za plaćanje, odnosno uplata će biti izvršena po pozivu društva, ali najkasnije do roka određen zakonom.

Ova pozicija se može razdvojiti protekom vremena na dve, pošto je krajnji rok da se uplati upisani kapital dve godine od osnivanja firme - unutar te dve godine, prema odluci o emitovanju akcija ili udela, mogu biti određeni rokovi u kojima akcionari moraju izvršiti uplatu dela svoje obaveze prema preduzeću.

Primer: Ako u odluci stoji da godinu dana nakon osnivanja, akcionari moraju uplatiti polovinu od neuplaćenog, a upisanog kapitala, i ako je taj trenutak pred samo sastavljanje FI, onda bi neposredno nakon dana bilansa, u skadu sa principom jasnosti, trebalo posebno iskazati dospelo potraživanje –razdvojiti tzv. zahtevane uplate, od onih uplata koje još nisu dospele za plaćanje. Taj iznos koji se zahteva može se iskazati kao podpozicija neuplaćenog upisanog kapitala, ili u okviru pozicije ostala potraživanja, što se češće radi.

To je važno kod analize likvidnosti, jer se vidi šta će u narednih godinu dana biti pretvoreno u gotovinu. Ako taj podatak ne pokažemo, pošto je reč o dvogodišnjem periodu u kome će se taj iznos pretvoriti u gotovinu, mi uskraćujemo analitičara za informaciju kada se očekuje naplata.

Vrednovanje pozicije neuplaćeni upisani kapital, može biti: inicijalno – procenjivanje ove pozicije vrši se po nominalnoj vrednosti (broj akcija x NV akcija,

odnosno broj udela x NV udela).Ako je vrednost emitovanih akcija/udela veća od njihove nominalne vrednosti, pojavljuje se emisiona premija (ažio) koji se mora uplatiti u celini. Znači, uplata u ratama odnosi se samo na nominalnu vrednost akcija, ali ne i na ažio.

naknadno – procenjivanje se vrši tako što se testira verovatnoća da će svi akcionari uplatiti upisane akcije. Akcionar ne dobija akcije sve dok ne uplati ceo iznos upisanih akcija. Npr. ako neko lice upiše 100 akcija, a odmah uplati 50, to ne znači da će dobiti 50 akcija, zato što je taj uplaćeni iznos polovina svake od 100 upisanih akcija. Ako se na kraju godine ustanovi da neki akcionar neće moći da uplati upisane akcije, ne može se vršiti otpis potraživanja (ima za posledicu smanjenje osnovnog kapitala), već možemo:1. za kašnjenje u plaćanju zaračunavati kamatu2. ukoliko akcionar ne može uopšte da uplati iznos, njegove akcije prodajemo drugom akcionaru,

a njemu se vraća uplaćeni iznos umanjen za troškove koje je konkretno preduzeće učinilo kako bi pronašlo novog akcionara.

Pozicija „Neuplaćeni upisani kapital“ se gasi kada je ceo iznos upisanog kapitala uplaćen.

!!! Izmena u MRS 1, neuplaćeni upisani kapital se tretira kao odbitna pozicija osnovnog kapitala; ne iskazuje se na strani aktive, pošto taj zbir treba da pokaže iznos sredstava sa kojima firma u nekom trenutku radi !!!

BILANSIRANJE STALNE IMOVINE

Stalna sredstva, prema MRS 1, predstavljaju samo ona sredstva čiji je predviđeni vek trajanja duži od 12 meseci, odnosno čije se otuđenje očekuje u roku dužem od 12 meseci.

Osnovna karakteristika je da ova sredstva služe dugoročno poslovanju preduzeća.

Za klasifikaciju sredstva u stalnu ili obrtnu imovinu relevantan je poslovni cilj, a ne prirodne osobine sredstva. Promena cilja menja i klasifikaciju.

Npr. akcije firme koje kupimo i ne nameravamo da ih prodamo u sledećih 12 meseci predstavljaju stalnu (dugoročnu) imovinu, a akcije koje kupimo da bismo ih prodali u kratkom roku zbog promene cena na berzi predstavljaju kratkoročne HoV.

Međutim, ukoliko rešimo da prodamo učešće koje je deo stalne imovine, ono se pretvara u obrtnu imovinu.Takođe, ako proizvodimo mašine, one predstavljaju naše zalihe (obrtnu imovinu); ali ako hoćemo neku od tih mašina da

koristimo u procesu proizvodnje, ona postaje naša stalna imovina.

Raščlanjavanje stalnih sredstava, prema obliku u kojem se stalna imovina javlja:1. nematerijalna ulaganja,2. materijalna ulaganja i 3. finansijska ulaganja

Bilansiranje nematerijalnih ulaganjaNematerijalno sredstvo je nemonetarno* sredstvo bez fizičke supstance, koje se može identifikovati,

a koje se poseduje radi korišćenja u proizvodnji ili snabdevanju robom i uslugama, u svrhe iznajmljivanja, ili za administrativne namene (MRS 38). *Monetarna sredstva su potraživanja i gotovina.

U teorijskom smislu, priznavanje nematerijalnih sredstava zavisi od toga šta se smatra ciljem bilansa. Prema statičkom shvatanju cilja bilansa (iskazivanje tačne imovine), bilansiranje ovih ulaganja

nije dopušteno, zbog toga što ona predstavljaju nepostojeća dobra, koja nemaju ni vrednost. Nematerijalna imovina se zato smatra rashodom perioda u kome je ona pribavljena.

Prema dinamičkom shvatanju cilja bilansa (tačan obračun periodičnog rezultata), reč je o izdacima koji nisu rashod perioda u kome su nastali, već predstavljaju rashod niza obračunskih perioda kojima se dodeljuju - iako izdatak nastaje u jednom obračunskom periodu, oni doprinose stvaranju prihoda u nizu budućih obračunskih perioda i zbog toga ova sredstva treba iskazati u bilansu.

Uslovi za priznavanje i procenjivanje nematerijalnih ulaganja nalaze se u paragrafima Međunarodnog računovodstvenog standarda MRS 38 – Nematerijalna sredstva.

Bilansiranje poslovne vrednosti je regulisano Međunarodnim standardom finansijskog izveštavanja MSFI 3 – Poslovne kombinacije.

Nematerijalna sredstva mogu priznata ako su ispunjeni sledeći uslovi:o izvesnost priticanja ekonomskih koristi u budućnosti u preduzeće – to je opšti uslov koji važi za svako

sredstvo; međutim ovde to nije uvek jednostavno utvrditi. Na primer: da li će po osnovu veb-sajta priticati koristi u preduzeće, ako se koristi za reklamiranje proizvoda preduzeća?Pri tome, ne misli se samo na eventualni prihod (npr. od korišćenja ili prodaje patenta), već i na moguće smanjenje troškova usled korišćenja tog dobra (npr. neko tehničko rešenje u proizvodnji).

o pouzdanost u utvrđivanju vrednosti datog sredstva – takođe opšti uslov koji važi za svako sredstvo. Kod sredstava stečenih kupovinom, možemo sa visokim stepenom pouzdanosti proceniti vrednost sredstva, međutim kod interno generisanih sredstava mogu se javiti teškoće kod određivanja visine učinjenih izdataka, na primer, zbog nepostojanja adekvatnih ključeva za raspodelu opštih troškova.

o mogućnost identifikacije - kada je odvojivo (sposobno da bude odvojeno od preduzeća), bilo pojedinačno ili zajedno sa povezanim ugovorom ili sredstvom. Npr. ne može se prodati pravo na izdavanje časopisa bez baze podataka o pretplatnicma, niti zaštitni znak za prirodni izvor vode bez prodaje i samog izvora.Dokaz moguće identifikacije sredstva može biti: mogućnost davanja u zakup, mogućnost prodaje, mogućnost razmene, ili mogućnost distribuiranja budućih ekonomskih koristi.

Navedeni uslovi treba da onemoguće iskazivanje kao sredstva troškova iz kojih neće nastati ekonomske koristi u budućnosti, jer bi to prouzrokovalo precenjivanje imovine i precenjivanje rezultata.

Nematerijalna ulaganja obuhvataju heterogenu grupu sredstava kao što su: naučno i tehničko znanje, licence, patenti, autorska prava, liste kupaca, koncesije, poslovna vrednost, uvozne kvote, dozvole za ribarenje, trgovačke marke, kompjuterski softver, intelektualna svojina, i dr.

Najveći deo nematerijalnih dobara predstavlja određena prava - ali nisu sva prava nematerijalno dobro. Npr. potraživanje je pravo na naplatu određene sume novca, ali je posebna bilansna pozicija. Međutim, kompjuterski

software je zapisan na materijalnom nosiocu (npr. disk), ali predstavlja nematerijano dobro, jer je sam disk tu nevažan. Da bi neko pravo imalo karakter nematerijalnog dobra, to pravo mora biti zaštićeno (Zakon o

autorskim pravima, Zakon o patentu...). Ukoliko pravo nije zaštićeno, nemamo kontrolu nad datim sredstvom, što je neophodan uslov da se nešto prizna kao sredstvo.

Npr. dodatna obuka inženjera dosta košta, ali iako oni rade u firmi, to nije nematerijalno ulaganje već je to rashod perioda, jer preduzeće nema kontrolu nad tim ljudima.

Klasifikacija nematerijalnih ulaganja

Postoji veći broj kriterijuma prema kojima se može izvršiti klasifikacija nematerijalnih ulaganja: kao što su: tržišnost, povezanost sa preduzećem, način sticanja i dr.

Prema tržišnosti, nematerijalna ulaganja su se delila na utrživa i na ona koja to nisu.Ta podela je moguća pre stupanja na snagu MRS 38, koji je zabranio aktiviranje svih ulaganja koja nemaju sposobnost prodaje, kao indirektnog dokaza da će sredstvo u budućnosti donositi ekonomske koristi. Zato su se ranije u nematerijalna ulaganja ubrajali i troškovi istraživanja i osnivački troškovi, ali te troškove ne možemo prodati, za razliku od npr. patenta, pa se oni više ne smatraju nematerijalnim ulaganjima. Danas se u bilansima iskazuju samo utrživa sredstva.

Prema povezanosti sa preduzećem, nematerijalna ulaganja se dele na:o sredstva koja su povezana sa preduzećem – goodwill, koji se ne može prodati odvojeno od

preduzeća.o sredstva koja se od preduzeća mogu odvojiti – npr. patent ili licenca – mogu se prodati kao

samostalno dobro, a da pri tome firma nastavi da postoji. Za bilansiranje je važna podela nematerijalnih ulaganja prema načinu sticanja:

o sredstva stečena kupovinom (derivativna)o sredstva koja su rezultat rada samog preduzeća (izvorna) - mogu se aktivirati pod vrlo

strogim uslovima definisanim u MRS 38; ukoliko ti uslovi nisu ispunjeni, ulaganja u nematerijalna dobra se tretiraju kao rashod perioda.

Opšta pravila procenjivanja

Nematerijalno ulaganje (sredstvo) treba inicijalno vrednovati po nabavnoj vredosti ili ceni koštanja: Interno generisana nematerijalna ulaganja (ako zadovoljavaju definiciju sredstva) vrednuju se u

visini cene koštanja, odnosno troškova koji se mu se mogu direktno pripisati ili rasporediti na razumnoj i konzistetnoj osnovi njegovom kreiranju, proizvodnji i pripremi za upotrebu.U CK uključujemo: troškove direktnog materijala, troškove direktnog rada, proviziju za registraciju prava, amortizaciju onih patenata i licenci koja su učestvovala u izradi date nematerijalne imovine. Prema MRS 23 – Troškovi pozajmljivanja, u CK ulaganja (i materijalnih i nematerijalnih) uključuje se i kamata na kredit kojim je finansiran razvoj tog ulaganja, odnosno kamata nastala do momenta završetka sredstva – to se zove kapitalizacija kamate (ne tretira se kao rashod perioda, već kao deo vrednosti dobra, koji povećava troškove amortizacije). Time se pokazuje razlika u CK kada sredstvo kupujemo iz sopstvenih sredstava u odnosu na kupovinu iz kredita. Kamata postaje rashod perioda kada to sredstvo počnemo da koristimo.U CK se ne uključuju: troškovi prodaje, administrativni troškovi, troškovi neiskorišćenih kapaciteta i troškovi obuke zaposlenih.

Kada je u pitanju pojedinačno pribavljanje (kupovina) nematerijalnih sredstava:nabavna vrednost = nabavna cena + direktni (zavisni) troškovi - trgovinski popusti ili olakšice.Npr. lako je utvrditi koliko smo platili za licencu ili za patent.Zavisni troškovi nabavke uglavnom uključuju pravne usluge, npr. troškovi da bi se zaštitio patent.

Ako je nematerijalno sredstvo nabavljeno kao deo poslovne kombinacije (spajanja):nabavna vrednost se zasniva na poštenoj (fer) vrednosti na dan nabavke (IFRS 3).Fer vrednost će često biti ista kao i nabavna, ali npr. ako je firma koju smo kupili dobila kredit po izuzetno povoljnim uslovima, onda bi fer vrednost te obaveze bila veća od njene nabavne vrednosti. Fer vrednsot ćemo odrediti prema tržišnoj kamatnoj stopi koja je važila u vreme odobravanja kredita.

Ako se nematerijalno sredstvo pribavlja razmenom za slično nematerijalno sredstvo, akcije ili za sredstvo u istoj vrsti biznisa: nabavna vrednost se meri po poštenoj (fer) – tržišnoj vrednosti sredstva koja je u razmenu dato.

Izdatak (rashod) za nematerijalna sredstva treba priznati kao rashod u periodu kada je nastao: ako ulazi u cenu koštanja nematerijalnog ulaganja koje ne zadovoljava kriterijume utvrđivanja

predviđene standardom (P, 18-55) ukoliko je stavka pribavljena u poslovnoj kombinaciji, odnosno kupovinom i ne može se

utvrditi kao izdvojeno nematerijalno sredstvo.Drugi primeri izdataka koji se uvek utvrđuju kao rashod perioda kada su nastali, mogu biti:

o rashodi istraživanja, o troškovi započinjanja aktivnosti, pokretanja probne proizvodnje, o rashodi aktivnosti obuke, o oglašavanja promotivnih aktivnosti i o rashod realokacije i reorganizacije dela preduzeća.

Naknadni izdaci za nematerijalno sredstvo nastali posle njegove nabavke ili kompletiranja, treba da budu prihvaćeni kao trošak onda kada je nastao, osim:

kada je verovatno da će ovaj rashod omogućiti sredstvu da generiše buduće ekonomske koristi iznad procenjenog standarda uspešnosti, i

ako se ovaj rashod može pouzdano meriti i pripisati tom sredstvu.

Naknadno vrednovanje nematerijalnih ulaganja može se vršiti primenom dva postupka:1. Model nabavne vrednosti i2. Model revalorizacije. Dozvoljeni alternativni postupak (tretman) ne dozvoljava: revalorizaciju nematerijalnih ulaganja koja prethodno nisu priznata kao sredstvo; ili inicijalno utvrđivanje nematerijalnih sredstava u drugim iznosima osim njihove nabavne vrednosti

odnosno cene koštanja.

Model nabavne vrednosti

Nematerijalna sredstva koja imaju ograničeni vek trajanja se otpisuju i to indirektno, putem ispravke vrednosti. Na dan bilansa, vrednost nematerijalnog ulaganja jeste nabavna - amortizovana vrednost.

Za otpisivanje se može koristiti linearna, degresivna (vremenske metode) ili funkcionalna metoda.

Amortizacija se uobičajeno priznaje kao trošak, ali moguće je da bude uračunata u knjigovodstvenu vrednost drugog sredstva onda kada po našem patentu proizvodimo određenu mašinu. Naime, amortizacija tog patenta će ući u CK te mašine i postajaće trošak onako kako ta mašina bude amortizovana (tj. neće biti iskazana kao trošak perioda u kome je nastala).

Osnovicu za obračun amortizacije nematerijalnog sredstva predstavlja istorijski trošak ili njegov revalorizovani iznos po umanjenju za bilo kakvu rezidualnu vrednost na kraju životnog veka (ako je moguće tačno utvrditi njenu vrednost i ako je ona značajna).

Za rezidualnu vrednost (ostatak vrednosti) treba pretpostaviti da je jednaka nuli, osim:o kada je ugovorena prodaja tog sredstva po isteku korisnog veka trajanja,o u situaciji kada postoji aktivno tržište za to sredstvo.

Primer: Kupljen je patent čiji je procenjeni vek trajanja 15 godina. Treća strana se obavezala da će za 5 godina otkupiti patent za 60% od fer vrednosti na dan sticanja i preduzeće ima nameru da patent proda.

→ Patent se amortizuje tokom 5 godina (ograničen vek trajanja), osnovnica za otpis je 40% fer vrednosti na dan sticanja. Patent se uobičajeno testira na obezvređenje.

Korisni vek trajanja je period u kome preduzeće ima nameru da koristi određeno sredstvo i on može biti jednak ili manji od ekonomskog veka trajanja. Korisni vek trajanja može biti ograničen i neograničen, u zavisnosti od toga da li u trenutku procenjivanja možemo tačno utvrditi koliko dugo sredstvo možemo da koristimo (npr. licencu kupujemo na 10 godina).

On se utvrđuje u zavisnosti od: Očekivane upotrebe imovine u preduzeću i da li bi drugi menadžment mogao efikasno da upravlja

tom imovinom; Tipičnog proizvodnog cikusa imovine i javnim informacijama o veku trajanja slične imovine;

Tehničkih, tehnoloških, komercijalnih ili drugih tipova zastarelosti, Očekivane akcije konkurencije ili potencijalnih konkurenata, Da li vek trajanja imovine zavisi od veka trajanja druge imovine preduzeća Koliki je period kontrole (tamo gde je ona garantovana zakonom ili ugovorom) i dr.Nematerijalna sredstva koja imaju „neograničeni vek” trajanja nisu predmet otpisivanja, već se samo

testiraju na obezvređenje.Vek trajanja je neograničen ako se, na osnovu analize svih relevantnih faktora, ne može predvideti

završetak perioda u kojem se očekuje da će nematerijalna imovina generisati prilive neto gotovine u preduzeće (to ne znači da to sredstvo zaista možemo neograničeno koristiti).

Npr. dobijanje dozvole za radio stanicu inicijalno dosta košta, ali ako radio stanica radi kako treba i ispunjava propise, produžavanje te dozvole je jeftinije, i smatra se nematerijalnim dobrom sa neograničenim vekom trajanja. Ali, ako bi se zakon promenio da se ubuduće dozvole dobijaju na licitaciji i da naša dozvola vaša još 4 godine, to bi bilo dobro sa ograničenim vekom trajanja, jer je rezultat licitacije neizvestan. Zbog toga bismo tu dozvolu otpisivali u tom periodu od 4 godine.

Npr. avio kompanija redovno produžava dozvolu za korišćenje aerodroma na svakih 5 godina (ispunjava sve uslove za to) – to je nematerijalno ulaganje sa neograničenim vekom trajanja.

Najmanje na kraju svake godine treba proveriti amortizacioni period i metod amortizacije. o Ako se očekivani vek trajanja značajno razlikuje od prethodnih procena, procenu treba promeniti.o Ako dođe do promena u očekivanom obrascu korišćenja budućih ekonomskih koristi od imovine,

metod amortizacije treba promeniti.

Primer naknadnog procenjivanja po modelu nabavne vrednosti: Kupljena je licenca za 5.600, čiji je procenjeni vek trajanja 8 godina. Na kraju 4. godine korišćenja,

konstatovano je obezvređenje licence zbog pada tražnje i izvršen je vanredni otpis za 1.200; preostali vek trajanja nije promenjen. Kolika je vrednost licence krajem 4. godine i kolika je amortizacija za 5. godinu?

Godišnja amortizacija: Nabavna vrednost / procenjeni vek trajanja = 5.600 / 8 = 700 Otpisi u prve 4 godine korišćenja: 4 x 700 = 2.800Vrednost na kraju 4. godine: NV – redovni otpisi – vanredni otpis = 5.600 – 2.800 – 1.200 = 1600Godišnja amortizacija za preostale 4 godine: 1.600 / 4 = 400 – toliko iznosi amortizacija za 5. godinu.

Model revalorizacije

Nakon početnog priznavanja, nematerijalna imovina se vrednuje po fer vrednosti na dan bilansa umanjenom za izvršene redovne i vanredne otpise.

Fer vrednost se utvrđuje pozivanjem na aktivno tržište. Ako aktivnog tržišta nema, što je čest slučaj, treba koristiti model nabavne vrednosti.

Ako se fer vrednost nematerijalnih sredstava zbog revalorizacije poveća, povećanje (= razlici knjigovodstvene i fer vrednosti) direktno se pripisuje kapitalu u okviru pozicije revalorizacione rezerve.

Ako dođe do pada fer vrednosti, taj pad najpre smanjuje ranije formiranu revalorizacionu rezervu (za konkretno sredstvo), a ako takve rezerve nema ili je pad veći od iznosa rezerve, razlika se evidentira kao rashod perioda u BU.

Primer: Fer vrednost softvera na dan 31.12. iznosi 100, knjigovodstvena vrednost iznosi 80. Razlika od 20 povećava sadašnju vrednost softvera u aktivi i za isti iznos povećavaju se revalorizacione rezerve u pasivi.Na dan 30. 06. naredne godine fer vrednost softvera je 90, knjigovodstvena vrednost je 95 (uzeta je u obzir polugodišnja

amortizacija od 5). Za iznos od 5 treba smanjiti revalorizacione rezerve i knjigovodstvenu sadašnju vrednost.

Ukoliko smo već jednom priznali rashod, a dođe do povećanja vrednosti, prvo kao prihod tretiramo taj iznos rashoda, a višak preko toga kao revalorizacionu rezervu.

Da bismo mogli tako da evidentiramo vrednost, svako nematerijalno dobro mora imati posebno evidentiranu revalorizacionu rezervu (u bilansu može biti iskazano kao jedna pozicija, ali se vrednost rezerve pojedinačno utvrđuje). Ne možemo revalorizacione rezerve jednog sredstva koristiti za pokriće gubitka nastalog zbog smanjenja vrednosti drugog sredstva – nema međusobnog saldiranja.

Ako prodamo sredstvo pre isteka veka trajanja, imamo pravo da postojeću revalorizacionu rezervu nastalu na osnovu promene cena tog sredstva iskažemo kao neraspodeljenu dobit.

Prestanak korišćenja

Ako preduzeće prestane da koristi nematerijalno sredstvo, onda se ono prikazuje po knjigovodstvenom iznosu na dan kada je isto isključeno iz aktivne upotrebe, a najmanje na kraju svake godine testira sredstvo i utvrđuje bilo kakav imparitetni gubitak.

Otuđeno nematerijalno sredstvo ili sredstvo od čijeg korišćenja se ne očekuju buduće ekonomske koristi i nakon otuđivanja, treba isknjižiti iz BS. Neotpisana vrednost sredstva koje rashodujemo predstavlja gubitak (ostali rashod). Ukoliko prodajemo nematerijalno ulaganje, razliku između prodajne i knjigovodstvene vrednosti knjižimo kao dobitak ili kao gubitak.

Primeri nematerijalnih ulaganja koja su interno generisana a koja se mogu, odnosno ne mogu priznati

1. Osnivački troškovi - troškovi otpočinjanja poslovne aktivnosti, ako nisu uključeni u nabavnu vrednost nekog materijalnog sredstva, kao što su na primer: pravni i sekretarski troškovi, izdaci nastali u cilju otvaranja novog postrojenja, troškovi lansiranja novog proizvoda i sl. nemaju karakter sredstva i ne mogu biti aktivirani (MRS 38).

Iako su ovi izdaci nastali da bi se u budućnosti obezbedile ekonomske koristi, oni nisu rezultirani stvaranjem nikakvog sredstva (ni materijalnog ni nematerijalnog) i stoga se ne mogu priznati. IV direktivom je bilo dozvoljeno da se ovi troškovi mogu aktivirati i otpisivati u roku od 5 godina, ali je MRS 38 to zabranio.Ne možemo pouzdano znati da li će firma uspešno poslovati kada je osnujemo, a ako se firma zatvori, mi ne možemo da prodamo te troškove. Jedini razlog u korist aktiviranja ovih troškova bio bi olakšavanje osnivanja firme, jer bi oni bili deo rashoda i smanjivali poresku osnovicu, ali to ipak nije dovoljno dobar razlog za njihovo aktiviranje.

2. Troškovi istraživanja - istraživanje je originalno i planirano ispitivanje koje je preduzeto s ciljem pribavljanja novog naučnog ili tehničkog znanja ili razumevanja.

Prema MRS-38 nema izdataka koji su učinjeni u fazi istraživanja, a koja bi trebalo priznati kao sredstvo. Svi izdaci učinjeni u fazi istraživanja moraju se tretirati kao rashod perioda.Razlog: U fazi istraživanja se ne može utvrditi postojanje sredstva, jer nije izvesno da li će po osnovu učinjenih izdataka u preduzeće priticati ekonomske koristi u budućnosti (načelo opreznosti).Aktivnosti istraživanja su one koje su usmerene: na sticanje novih znanja, istraživanje, valorizacija i izbor nalaza istraživanja, istraživanje novih materijala, uređaja, proizvoda, procesa i sl.Npr. automobilske firme imaju velike troškove istraživanja, koje moraju pokrivati na teret tekućeg rezultata, jer bi aktiviranje dovelo do precenjivanja imovine, a time i rezultata. Naime, često se dešava da većina tih istraivanja bude neuspešna i ne daje očekivani rezultat koji bi doneo priliv budućih ekonomskih koristi.

3. Troškovi razvoja - faza razvoja dolazi nakon faze istraživanja; razvoj podrazumeva primenu rezultata istraživanja ili drugog znanja u planu ili dizajnu, radi proizvodnje novih i bitno poboljšanih materijala, uređaja, proizvoda, procesa, sistema ili usluga, pre pristupanja komercijalnoj proizvodnji ili korišćenju.

Izdaci učinjeni u fazi razvoja treba da budu priznati kao sredstva, ako i samo ako:a) tehnička izvodljivost sredstva je takva da će ono biti raspoloživo za korišćenje ili prodaju,b) postoji namera uprave da sredstvo koristi ili proda,c) postoji sposobnost za korišćenje ili prodaju sredstva, d) postoji tržište za proizvod nematerijalnog sredstva ili samo nematerijalno sredstvo, ili ako se

koristi interno da postoji njegova upotrebljivost,e) postoje raspoloživi tehnički, finansijski i drugi resursi za korišćenje ili prodaju nematerijalnog

sredstva,f) ako je moguće pouzdano utvrditi visinu troškova koji mu se mogu pripisati tokom faze

razvoja. Aktivnosti razvoja su na primer:o dizajn alata, uzorci, modeli i materije koje obuhvataju novu tehnologiju, o dizajn, konstrukcija i priprema pilot postrojenja koje nije po obimu podobno za komercijalnu

proizvodnju i sl.

Važno je razdvojiti fazu istraživanja i fazu razvoja. Čak i kada je istraživanje bilo uspešno i dođemo npr. do novog proizvoda, ne smemo troškove

istraživanja, koje smo smatrali rashodom perioda u kome ste istraživali, uključiti u vrednost pronalaska. U cenu koštanja mogu se uključiti samo troškovi razvoja (BS); troškovi istraživanja se uvek tretiraju

kao rashod (BU). Država to ne dozvoljava jer je poreska osnovica već bila smanjena zahvaljujući troškovima istraživanja; kada bismo ih ponovo uključili u cenu koštanja, opet bismo smanjili poreski teret.

Koncesije, patenti i slična prava

Ova pozicija je u svim bilansima prikazana kao skup heterogenih elemenata. Ova pozicija se ne prikazuje raščlanjeno:

zbog velikog broja elemenata koja ulaze u sastav ove pozicije, zajednička karakteristika svih elemenata je da oni predstavljaju prava, a ne imovinska dobra.

Koncesija je pravo koje država (kao nosilac javnih prava) prenosi preduzeću uz određenu nadoknadu (ili bez nadoknade), omogućavajući mu korišćenje obnovljivih ili neobnovljivih prirodnih bogatstava i dobara u opštoj upotrebi. Postoje koncesije za:

korišćenje neobnovivih prirodnih bogatstava (npr. za eksploataciju uglja) korišćenje obnovivih prirodnih bogatstava (npr. šuma) obavljanje određenog posla (npr. izgradnja autoputa) – zovu se BOT koncesije.

Vrednost koncesije je iznos koji smo morali platiti da bismo do koncesije došli. Međutim, ako preduzeće besplatno dboije koncesiju, jer je npr. u pitanju posao od opšteg značaja, vrednost se utvrdjuje po osnovu vrednosti sličnih prava koje je država odobrila.

Period na koji se koncesija otpisuje zavisi od ugovora na koji koncesija glasi (utvrđen zakonom u zavisnosti od vrste koncesije, npr. može biti 25 godina). Međutim, stav računovođa je da rok otpisivanje treba da bude i kraći od ugovorenog roka, naročito tamo gde nije izvesno da će, za sve vreme trajanja koncesije, preduzeću priticati ekonomske koristi po osnovu korišćenja koncesije.

Primer: kod koncesije za izgradnju i korišćenje auto-puta u roku od 20 godina, može da se desi da se izgradi i pruga pored puta, pa će prihodi od korišćenja puta biti manji – pa treba skratiti vek trajanja koncesija na osnovu koga otpisujemo.

Patent je ekskluzivno pravo u eksploataciji, koje se zakonom daje, u određenom trajanju, pronalazaču nekog proizvoda ili postupka pogodnog za industrijsku proizvodnju.

Patenti podležu otpisivanju jer je njihova ekonomski isplativa eksploatacija vremenski ograničena. Rok na koji će se patent otpisati zavisi: od dužine zakonske zaštite ekskluzivnog prava (najduži rok koji možemo koristiti za otpisivanje) od procene ekonomske isplativosti njegovog korišćenja - što može dovesti do toga da period na

koji se otpisuje vrednost patenta bude kraća od zakonske zaštite.Otpis se vrši primenom indirektne metode otpisivanja.

Licenca je pravo korišćenja tuđeg izuma, nabavljeno od pronalazača ili drugog vlasnika. To nije eksluzivno pravo korišćenja.

Nabavna vrednost licence je visina iznosa isplaćenog za njeno sticanje:o Ako se naknada plaća prema obimu proizvodnje licenciranog proizvoda (po komadu), ona

predstavlja posebni pojedinačni trošak proizvodnje (ne tretira se kao sredstvo).o Ako se naknada plaća odjednom, izdatak se aktivira – tretira se kao nematerijalno ulaganje i

otpisuje u vremenu koje zavisi od ugovorom utvrđenog roka i ekonomske isplativosti korišćenja licence.

Franšiza je pravo na biznis; nju ne prodaje država, već preduzeće. Tako npr. McDonald's prodaje firmama: svoje ime, način rada, procedure i postupke, propisuje standarde za proizvode i

usluge. Naravno, vrši stalno i nadzor, da ne bi došlo do gubitka good will-a (da ne bi pod njegovim imenom bili prodavani proizvodi i usluge manjeg kvaliteta od standarda koji je on utvrdio).

Za onu firmu koja plati franišizu, to predstavlja sredstvo, aktivira se i otpisuje.

Slično, zaštitni znak je važno nematerijalno sredstvo (primer Coca-Cola), ali samo kada je zaštićen zakonom. Ukoliko firma ima dobar logo, ali nije prepoznatljiva po njemu i nije ga zaštitila kod nadležnih državnih organa, njegova vrednost ne može biti aktivirana (ne može ga prodati kao imovinu).

Poslovna vrednost preduzeća ili goodwill predstavlja sposobnost preduzeća da odbacuje iznad prosečan profit. To je nematerijalno ulaganje koje je neodvojivo od preduzeća. Poslovna vrednost preduzeća se gradi na: dobrom ugledu preduzeća (kod kupaca, dobavljača, banaka i sl.), dobroj organizaciji, dobrom položaju na tržištu, dobrom menadžmentu i zaposlenima i sl.

Primer: Dve firme u istoj grani imaju istu neto imovinu od 1.000.000, ali jedna ostvaruje stopu prinosa na sopstveni kapital 15% (prosek grane), a druga 19%. Firma koja ima veću stopu prinosa, godišnje u proseku ostvari za 40.000 (190.000-150.000) veći prinos. Međutim, to je iznadprosečan profit za godinu dana; ako se proceni da će npr. najmanje 5 godina za redom ostvarivati takav profit, onda će visina goodwill-a biti 200.000 i kada bismo prodavali firmu, prodali bismo je za 1.200.000.

Aktiviranje goodwilla je moguća samo ako je stečen kupovinom. Naravno, firma koje posluje ima goodwill i pre nego što bude prodata, ali pošto je to interno

generisano dobro čiju vrednost nije moguće pouzdano proceniti, ono ne ispunjava uslove da bude priznato kao nematerijalno ulaganje koje možemo iskazivati u bilansu pre nego što firmu prodamo.

Vrednost goodwilla = vrednost koju je investitor spreman da plati (po pravilu veća) - vrednost neto imovine preduzeća na dan sticanja.

Goodwill stečen u poslovnoj kombinaciji ne amortizuje se kao druga stalna sredstva – to je ranije bilo moguće, ali od usvajanja MSFI 3 više nije.

Umesto toga, sticalac ga testira radi utvrđivanja obezvređenja vrednosti, najmanje jednom godišnje u skladu sa MRS 36 – Obezvređenje imovine.

Najvažniji indikator da firma gubi goodwill je smanjenje zarađivačke sposobnosti preduzeća: kada se iznadprosečni profit koji je firma ostvarivala smanji i približi prosečnom profitu u grani. Konačno dejstvo gubitka goodwilla jeste pad profita.

Testiranje na obezvređenje se sprovodi na nivou JGG (jedinica koja generiše gotovinu) – kojoj se može pripisati deo goodwilla ili ceo goodwill. JGG je segment preduzeća koji mora biti jasno definisan: može biti celo zavisno preduzeće, pogon i sl.

Postupak testiranja goodwilla na umanjenje vrednosti (impairiment test): Knjigovodstvena vrednost JGG - čini: Nadoknadivi iznos JGG

(bira se veća vrednost):1) Knjig. vrednost goodwilla na nivou JGG POREĐENJE 1) Fer vrednost troškova prodaje2) Knjigovodstvena vrednost sredstava JGG 2) Prinosna vrednost (DNT) JGG

→ ako je nadoknadivi iznos JGG > od knjigovodstvene vrednosti JGG = nema umanjenja→ ako je nadoknadivi iznos JGG < od knjigovodstvene vrednosti JGG = vrši se umanjenje za vrednost

goodwilla i to na sledeći način:o duguje: gubitak od umanjenja vrednosti JGGo potražuje: goodwill + eventualno ostala sredstva JGG (srazmerno njihovoj knjigovodstvenoj

vrednosti, ukoliko je umanjenje veće od iznosa goodwilla)

Ranije kad bi investitor platio za preduzeće manje nego što je fer vrednost neto imovine na dan sticanja, knjižio se kao negativni goodwill kao pozicija u okviru NU, a danas se knjiži kao dobitak, što je povoljnije za investitora.

Objavljivanje - obelodanjivanje

U finansijskim izveštajima se za svaku klasu (grupu) nematerijalnih ulaganja, i to posebno za interno generisana (stvorena) sredstva i posebno za druga nematerijalna sredstva, treba objaviti sledeće:

1. korisni vek ili upotrebljene stope amortizacije,2. korišćeni metod amortizacije,3. bruto knjigovodstveni iznos i ispravka vrednosti zajedno sa akumuliranim imparitetnim gubicima, na

početku i kraju perioda,4. stavke Bilansa uspeha u koje je uključen otpis nematerijalnih sredstava, 5. usklađivanje knjigovodstvenih iznosa na početku i kraju perioda, pokazujući:

a) dodavanja, naznačavajući odvojeno ona iz internog razvoja i iz poslovnih kombinacija (spajanja),b) isključivanja iz upotrebe i otuđivanjac) povećanja ili smanjenja tokom perioda kao rezultat revalorizacije i od imparitetnih gubitaka u

skladu sa MRS 36,d) imparitetne gubitke utvrđene u Bilansu stanja tokom perioda,e) ispravljene imparitetne gubitke u Bilansu stanja tokom perioda,f) amortizaciju koja je priznata tokom perioda,g) neto kursne razlike koje potiču od prevođenja finansijskih izveštaja stranog entiteta, ih) druge promene u knjigovodstvenim iznosima tokom perioda.

Bilansiranje materijalnih ulaganja

Materijalna ulaganja obuhvataju heterogenu grupu sredstava koja su dugoročno (duže od godinu dana odnosno jednog poslovnog ciklusa) vezana za poslovanje preduzeća. Za razliku od nematerijalnih ulaganja, ona imaju svoju fizičku supstancu. Materijalna ulaganja obuhvataju:

zemljišta i prava izjednačena sa zemljištem (npr. zakup zemljišta na 100 godina), građevinske objekte, tehnička postrojenja i mašine, ostala postrojenja, alat i poslovni inventar ulaganja u izgradnji i avanse.Prema MRS 16 - Nepokretnosti, postrojenja i oprema, pod nepokretnostima se podrazumevaju

materijalna sredstva koja preduzeće koristi duže od jednog obračunskog perioda za potrebe proizvodnje, isporuke robe, pružanja usluga, iznajmljivanja ili za administrativne svrhe.

*Ako posedujemo nepokretnost (zemljišta i zgrade), ali ih držimo: da bismo ih izdavali ili zato što očekujemo povećanje vrednosti te imovine, ili im samo nismo odredili namenu i ne koristimo ih za obavljanje osnovne delatnosti, onda takva nepokretnost ima karakter investicione nekretnine, prema MRS 40, koji definiše njihov način iskazivanja.

Dileme u raščlanjavanju materijalne imovine

1. Kako bilansirati zemljišta na kojima su izgrađeni građevinski objekti - zajedno ili odvojeno?o Prema Četvrtoj direktivi i dodatku MRS 1, njih treba iskazati zajedno - u vrednost građevinskog

objekta uključujemo vrednost zemljišta. o Međutim, zajedničko iskazivanje u bilansu ne znači njihovo zajedničko vrednovanje i otpisivanje

(zemljište se ne otpisuje).

2. Kako izvršiti raščlanjavanje između građevinskih objekata i postrojenja?o U vrednost građevinskih objekata treba da budu uključene instalacije grejanja, vodovoda,

kanalizacije, klima uređaji, pokretne stepenice i liftovi i sl. jer ti uređaji omogućavaju svrsishodno korišćenje građevinskih objekata.

o Međutim, može se u okviru mašina i postrojenja iskazati i vrednost građevinskih objekata ako su oni deo postrojenja, kao kod trafo stanica, na primer, ili kod visokih peći.

o Za odlučivanje je bitan međusobni odnos građevinskog objekta i postrojenja, odnosno šta je u funkciji čega.

o Zajedničko iskazivanje ne znači zajedničko vrednovanje i otpisivanje.

3. Razgraničenje alata na alat koji ima karakter materijalnih ulaganja (osnovno sredstvo) i alat koji treba tretirati kao obrtnu imovinu ili čak kao rashod perioda u kome se nabavlja:

o Alat čiji je vek trajanja duži od godine dana (bez obzira na pojedinačnu vrednost) predstavlja materijalno ulaganje

o Alat čiji je vek trajanja kraći od godine dana jeste obrtna imovina,o Alat čiji je vek trajanja kratak i pojedinačna vrednost niska treba tretirati kao rashod perioda u

kome je nabavljen.

4. Investicije u toku mogu biti iskazane kao sredstvo u visini izvršenih ulaganja, ako nema opasnosti od toga da će biti obustavljene.

Za bilansiranje i procenjivanje investicija u toku važe ista pravila kao i za sredstva koja su završena.Ako bi postojala sumnja da će sredstvo biti završeno onda bi trebalo vršiti procenjivanje takve imovine, ne u visini uloženih sredstava, nego u visini mogućeg unovčenja. Ovo pravilo zahteva da takva sredstva budu iskazana kao sredstvo van upotrebe (ne kao Investicije u toku).

5. Avansi za osnovna sredstva, da bi bili bilansirani, moraju se odnositi na materijalna ulaganja čija je nabavka ili izgradnja otpočela i moraju biti pokrivena saglasnošću dužnika.

Razlog za ovakvo iskazivanje avansa jeste pružanje jasne slike o likvidnosti preduzeća (princip jasnosti). Naime, ovi avansi ne predstavljaju potraživanja koja će se pretvoriti u gotovinu, već potraživanje koje će postati imovina. Avansi predstavljaju prelazni oblik materijalnih ulaganja.

Pretpostavke bilansiranja

Uslov za priznavanje (aktiviranje) materijalnih ulaganja (važi i za sva ostala sredstava):1. do su pod kontrolom preduzeća (preduzeće prisvaja sve koristi i snosi sve rizike korišćenja

sredstva)2. da su rezultat prošlih događaja3. da će u budućnosti donositi ekonomske koristi4. da se njihova vrednost može pouzdano proceniti.

Pravila procenjivanja

5. Sredstva se procenjuju pojedinačno (načelo pojedinačnog procenjivanja).6. Inicijalno merenje se vrši po nabavnoj vrednosti ili po ceni koštanja.

Pošto je reč o dobrima koja se koriste duži vremenski period, pored inicijalnog merenja postavlja se problem utvrđivanja visine njihovog otpisa usled proteka vremena i korišćenja.

Nabavna vrednost

Opšteprihvaćeno je u zakonodavstvu, računovodstvenoj praksi i MRS 16 (paragraf 7) da se početno vrednovanje materijalnih ulaganja stečenih kupovinom vrši po nabavnoj vrednosti.

*Nabavna vrednost se, prema načelu istorijskog troška, inače koristi za procenjivanje imovine stečene kupovinom i obaveza, dok se sopstveni učinci preduzeća (nedovršena proizvodnja i gotovi proizvodi) procenjuju u visini cene koštanja.

Elementi nabavne vrednosti su:1. fakturna vrednost umanjena za sve popuste dobijene od dobavljača (rabat, bonifikacija)*2. zavisni troškovi nabavke

* ali ne i kasa skonto, jer je to finansijski prihod koji nema neposredne veze sa nabavkom, već sa izmirenjem obaveza.U zavisne troškove nabavke spadaju svi troškovi koji se moraju učiniti da bi se sredstvo privelo

njegovoj nameni. Oni ne postoje ukoliko je mesto isporuke magacin kupca, pa je tad NV = FV.U ZTN se ubrajaju:a) troškovi prevoza,b) troškovi utovara, istovarac) troškovi osiguranja,d) troškovi carina,e) troškovi montaže,f) troškovi demontaže (nastaju na kraju životnog veka sredstva, ali treba ih otpisivati tokom veka korišćenja sredstva

kako se ne bi opteretio period u kome se sredstvo rashoduje, pa ih zato uključujemo u NV)g) troškovi pripreme radnog prostora,

Elementima nabavne vrednosti prema paragrafu 17 MRS-16 ne smatraju se: troškovi uprave i drugi fiksni troškovi koji se ne mogu direktno pripisati datom sredstvu. troškovi otpočinjanja proizvodnje, odnosno troškovi pripreme za proizvodnju, osim ako su

neophodni da bi se sredstvo dovelo u stanje funkcionalne pripremljenosti. gubici koji nastaju dok sredstvo ne dostigne planirani učinak (neiskorišćenost kapaciteta) gubici zbog prekomernih trošenja.

Troškovi koji mogu biti uključeni u nabavnu vrednost: Troškovi kamata: kamate koje su nastale po osnovu zajmova iz kojih je finansirana nabavka datog

sredstva, odnosno izgradnja tog sredstva, ako gradnja traje duže od godinu dana. Prema MRS 23, taj postupak se naziva kapitalizacija kamate. Kapitalizacija kamate prestaje kada se objekat izgradi i stavi u upotrebi – od tog momenta kamata počinje da se tretira kao redovan poslvoni rashod.

Troškovi spora koji se vodi povodom sticanja određenog dobra: samo ako je u trenutku sticanja bila poznata činjenica da će do spora doći i ako je to uzeto u obzir pri ugovaranju prodajne cene.Npr. pri kupovini zemljišta, javi se lice koje tvrdi da ima pravo preče kupovine i da to pravo nije ispunjeno.

Troškovi rušenja i iznošenja starog materijala sa mesta izgradnje novog objekta: mogu se uključiti u nabavnu vrednost zemljišta samo ako su pri kupovini ovi troškovi bili uzeti u obzir. Troškove rušenja treba umanjiti za prihode koji će se ostvariti prodajom starog materijala.

Troškovi popravki, koje se izvrše neposredno po kupovini da bi se sredstvo privelo nameni: mogu biti uključeni u NV samo pod uslovom da su uzeti u obzir pri utvrđivanju cene kupljenog sredstva.

Sredstva koja su dobijena od državnih subvencija procenjuju se (i otpisuju) po fer vrednosti, a primljena donacija se saglasno MRS 20 - Državne pomoći i donacije, tretira kao odloženi prihod u pasivi, koji se u bilans uspeha prenosi tokom perioda korišćenja sredstva (alternativni postupak). Prilikom obračunavanja amortizacije, računamo i srazmeran deo dotacije kao prihod.

Država daje subvencije kako bi ostvarila neke nefiskalne ciljeve. Npr. država podržava investiranje u pograničnim područjima, kako se stanovništvo ne bi iseljavalo odatle. Pošto takve investicije zbog neodgovarajuće saobraćajne infrastrukture izazivaju veće troškove nego investiranje u gradu, država to kompenzira putem subvencija.

Kada ne bismo iskazivali subvenciju kao odloženi prihod, već iskazivali sredstvo po punoj ceni, mi bismo neopravdano pokazali kako je kapital porastao iz internih izvora, a ne na osnovu državne pomoći. Suprotno, kada bismo računali samo sa vrednošću koju smo platili (ukupna vrednost – subvencija), imali bismo niže troškove i viši rezultat, uz manji angažovani kapital → stopa prinosa bi bila veća nego što treba da bude i opet bismo deformisali sliku o našem rentabilitetu.

Npr. Vrednost mašine je 100.000, iznos dotacije 50.000, a vek trajanja mašine 5 godina. Trošak amortizacije je 20.000 (100.000/5) i prihod svake godine je 10.000 (1/5 dotacije). Time je konačno dejstvo na račun uspeha smanjenje rezultata za samo 10.000, a korisnicima će informacije biti potpune jer su pokazani puni troškovi i prihodi.

Sredstva koja su dobijena razmenom za sredstva koja su im slična, ili različita od njih, procenjuju se u visini fer vrednosti sredstva koje je u razmenu dato, korigovano naviše za iznos date, ili naniže za iznos primljene gotovine, ako je razmena praćena i plaćanjima. To regulišu standard 16, 38 i 2.

Primer: sredstvo A, čija je fer vrednost 4000, razmenjeno je za sredstvo B → sredstvo B će biti procenjeno po 4.000Primer: sredstvo A (fer vrednost 3000) razmenjeno je za sredstvo B, uz doplatu od 1000 → vrednost sredstva B je 4000.

Ako se za kupovinu više različitih sredstava odredi zajednička cena, osnovu za podelu nabavne vrednosti na pojedinačna sredstva čini dnevna vrednost datih sredstava:

Dnevna vrednost jednog sredstvadnevnavrednost kupljenih sredstava

∙ nabavnavrednost kupljenih sredstava .

Primer: Nabavna vrednost linije za proizvodnju peciva, koju čine tri mašine, izosi 60.000. Fer vrednost nove linije je 100.000, sastoji se iz pojedinačnih vrednosti: prve mašine 28.000, druge mašine 30.000 i treće mašine 42.000. Vrednost prve mašine računamo kao njeno procentualno učešće u ukupnoj vrednosti 28% x ukupna nabavna vrednost 60.000 = 16.800.

Zavisni troškovi nabavke koji su zajednički za sva sredstva iz te nabavke, dele se na racionalnoj osnovi. U praksi se najčešće koriste dva kriterijuma za pravilnu alokaciju zavisnih troškova:

za troškove utovara, istovara i prevoza – za alokaciju se koriste količina ili težina sredstava. troškovi carine i osiguranja – raspodeljuju se srazmerno fakturnoj vrednosti.

Tretman troškova koji nastanu nakon sticanja (naknadni izdaci)

Ako ovi troškovi imaju za posledicu:o produženje veka trajanjao sniženje troškova o ili povećanje kvaliteta proizvoda za čiju se proizvodnju sredstvo koristi,

treba ih aktivirati - tretirati kao povećanje vrednosti sredstva, jer će u budućnosti doneti preduzeću ekonomske koristi.*

Izdaci za tekuće održavanje sredstava, kada je reč o stalnoj imovini, nemaju sposobnost aktiviranja - uvek će biti tretirani kao rashod perioda.

Primer: izdaci za adaptaciju prostorije kojom se prostoru u potpunosti menja namena, mogu se aktivirati jer se adaptacijom stvaraju mogućnosti za ostvarenje nekih budućih ekonomskih koristi. Ti izdaci će biti raspoređeni kao trošak na preostali vek trajanja sredstva, ako je reč o osnovnom sredstvu.

* Ovo pravilo važi i kod obrtnih sredstava - ako će iz tog izdatka u budućnosti priticati ekonomske koristi, taj izdatak treba aktivirati, u suprotnom ga treba tretirati kao rashod datog obračunskog perioda.

Npr. Kada kupimo zalihe, formiramo njihovu nabavnu vrednost, a onda te zalihe pošaljemo na obradu i doradu da bismo ih mogli koristiti u procesu proizvdnje – za troškove obrade i dorade povećavamo vrednost materijala.

Cena koštanja

Cena koštanja se koristi za procenjivanje sopstvenih učinaka; definiše se kao zbir troškova koji su učinjeni radi proizvodnje proizvoda ili vršenja usluga.

U cenu koštanja se prema opšteprihvaćenom stavu ekonomije preduzeća mogu uključiti (MRS 2):1. troškovi direktnog materijala2. troškovi direktnog rada3. posebni pojedinačni troškovi (troškovi vezani za dodatne radove, ali se mogu direktno pripisati sredstvu – npr.

promena mebla za nameštaj, po zahtevu kupca, u odnosu na onaj koji uobičajeno koristimo pri proizvodnji nameštaja)4. opšti troškovi proizvodnje (nastaju u vezi sa proizvodnjom proizvoda, ali se ne mogu direktno vezati za sredstvo

– amortizacija, grejanje, voda i sl).

Troškovi direktnog rada, posebni pojedinačni troškovi i opšti troškovi proizvodnje često se označavaju kao troškovi konverzije. Tako se cena koštanja u MRS 1 (paragraf 8 i 9) označava kao zbir troškova direktnog materijala i troškova konverzije.

U cenu koštanja mogu biti uključeni i drugi troškovi, pod uslovom da su neposredno izazvani proizvodnjom proizvoda, odnosno da se neposredno mogu pripisati datom sredstvu. Na primer, pri pojedinačnim porudžbinama, troškovi finansiranja (kamate)*, projektovanja i nadzora se mogu uključiti u cenu koštanja.

* MRS 23 - Troškovi pozajmljivanja: ako ste uzeli kredit za nabavku datog sredstva za proizvodnju određenog proizvoda radi izvoza, a kao zalog ste dali vaša ino-potraživanja ili ćete ustupiti deo vašeg deviznog priliva - kamata po osnovu uzetog kredita može biti uključena u CK, pošto je to namenski uzet kredit za proizvodnju određenog proizvoda, pa je kamata direktan trošak proizvodnje.

Troškovi koji se ne mogu uključiti u cenu koštanja:1. vanstandardna potrošnja faktora proizvodnje,2. troškovi skladištenja, osim ako je reč o troškovima međufaznih skladišta (skladištenje poluproizvoda),3. troškovi uprave (izuzetno, mogli bi se aktivirati ako bi postojala direktna veza između proizvoda i troškova uprave)4. troškovi prodaje (uvek rashod perioda)

Na visinu cene koštanja utiču sadržina, odabrani tip kalkulacije i odabrani sistem obračuna troškova.Odabrani tip kalkulacije (daje podatak koliko iznose troškovi po jedinici učinka) određuje da li će u

cenu koštanja biti uključeni:1. puni troškovi (ovakva sadržina kalkulacije određena je u čl. 35 Četvrte direktive EU):

a) troškovi direktnog materijalab) troškovi direktnog radac) posebni pojedinačni troškovid) pripadajući deo opštih troškova proizvodnje.

2. varijabilni troškovi: a) troškovi direktnog materijalab) troškovi direktnog radac) posebni pojedinačni troškovid) opšti varijabilni troškovi

Opšti fiksni troškovi proizvodnje tretiraju se rashodom perioda. Prednost CK po varijabilnim troškovima, u odnosu na punu CK, jeste isključunje samovolje pri alokaciji fiksnih troškova.

3. samo pojedinačni troškovi :a) troškovi direktnog materijalab) troškovi direktnog radac) posebni pojedinačni troškovi

Smatra se neosnovanim isključenje iz cene koštanja opštih varijabilnih troškova, koji su u suštini direktni troškovi, ali se iz razloga racionalnosti obuhvataju kao opšti troškovi.

Cena koštanja po punim troškovima predstavlja gornju, a cena koštanja po varijabilnim troškovima donju granicu za vrednovanje sopstvenih učinaka.

Kalkulacija po posebnim pojedinačnim troškovima, po opštoj oceni, ne treba da bude korišćena za procenjivanje u redovnom finansijskom izveštavanju jer je tako utvrđena CK previše oprezno odmerena.

Sistem obračuna troškova (daje podatak koliko iznose troškovi po jedinici nosioca troškova) određuje da li će cena koštanja sadržati:

1. stvarno nastale troškove,2. troškove nastale na osnovu normalne zaposlenosti (prekoračenja se tretiraju kao rashod perioda), ili3. troškove na bazi optimalne zaposlenosti, i sl.* troškovi neiskorišćenog kapaciteta uvek predstavljaju rashod perioda jer, u skladu sa načelom uzročnosti, proizvedeni

proizvodi nisu izazvali te troškove.

Prema MRS 2 (paragraf 10), standardni troškovi se utvrđuju na standardnom kapacitetu.Pod standardnim kapacitetom se podrazumeva prosečna očekivana proizvodnja tokom određenog broja

perioda ili sezona pod standardnim okolnostima, uzimajući u obzir smanjenja nastala usled planiranog održavanja (to nije tehnički – maksimalno mogući kapacitet).

Stvarni nivo proizvodnje se može koristi samo ako je blizu standardnog.

* Šta se sve vrednuje u visini cene koštanja? zalihe nedovršene proizvodnje, gotovi proizvodi, rashodi izazvani prodajom gotovih proizvoda (ako za obračun rezultata koristimo MTPU). I ako koristimo metodu ukupnih troškova, tačnost kalkulacije CK utiče tačnost rezultata, iako ne koristimo CK prodatih

proizvoda, jer imamo korekciju vrednosti zaliha prema CK kako bismo ukupne troškove sveli na troškove prodatih proizovoda.Primer: Ako na rashodnoj strani ukupni troškovi iznose 100 i imamo povećanje vrednosti zaliha got. proizvoda i nedovr.

proizvodnje od 20 (oni su na suprotnim stranama BU), razliku čine troškovi prodatih proizvoda (80). Ako bismo, pak, imali smanjenje zaliha za 20, to ćemo staviti na suprotnu stranu, ali sa znakom minus, pa troškovi prodatih proizvoda izose 120.

Ove dve metode razlikuju se samo po načinu prezentiranja rashoda, ne po visini! Rezultat je isti, bez obzira da li rashode prikazujemo kao ukupne troškove minus troškove u neprodatim zalihama (ili plus troškovi u zalihama koje su prodate sada, a proizvedene ranije) ili ih prikazujemo isključivo kao trošak prodatih proizvoda (nemamo podatak o ukupnim troškovima).

Naknadno procenjivanje stalne imovine

MRS-16 nudi dve mogućnosti:1. po istorijskom trošku – nabavna vrednost ili cena koštanja

o Vrednost stalne imovine jednaka je inicijalnoj vrednosti (NV ili CK) umanjenoj za sve sistematske otpise i vanredna otpisivanja preduzeta zbog obezvređenja imovine.

2. po fer vrednostio krajem svake godine određuje se fer vrednost koja je jednaka tržišnoj vrednosti, a ako ova nije

poznata onda se kao ekvivalent može koristiti vrednost ponovne nabavke koja se umanjuje za izvršene otpise i gubitke zbog obezvređenja.

Ako se preduzeće odluči za procenjivanje po fer vrednosti, tzv. model revalorizacije: dužno je da revalorizaciju sprovodi za celu grupu kojoj sredstvo pripada, a ne samo za jedno sredstvo i revalorizacija treba da omogući da knjigovodstvene vrednosti budu vrlo bliske fer vrednosti imovine.

Tretman dobitka i gubitaka zbog revalorizacije: Dobici – razlika između više fer vrednosti i niže knjigovodstvene vrednosti stalne imovine – iskazuju

se kao revalorizacione rezerve koje su deo sopstvenog kapitala u pasivi (u aktivi je to povećanje vrednosti sredstva).

Gubici – razlika između niže fer vrednosti i više knjigovodstvene vrednosti – iskazuju se kao smanjenje ranije formiranih revalorizacionih rezervi, ako ih je bilo ili kao rashod u bilansu uspeha ako ove rezerve u vezi sa datim sredstvom nisu ranije formirane ili su niže od nastalih gubitaka.

Revalorizacione rezerve se mogu preneti u neraspodeljeni dobitak:1. kada prodamo sredstvo i 2. kada je amortizacija po fer vrednost veća od amortizacije obračunate po knjigovodstvenoj vrednosti.

Primer: Mašina je kupljena u decembru 2005. za 400.000 (vek trajanja 5 god), a njena fer vrednost 1.1.2008. je 360.000.→ Godišnji otpis mašine je 400.000 / 5 = 80.000, otpisivanje počinje u januaru 2006.31.12.2007. vrednost ove mašine je umanjena za otpis 2006. i 2007: 400.000-160.000=240.000.Pošto je fer vrednost 1.1.2008. 360.000, razlika od 120.000 između fer i knjigov. vrednosti jeste revaolorizaciona rezerva.Godišnji troškovi amortizacije za preostale 3 godine, polazeći od fer vrednosti iznose: 360.000 / 3 = 120.000, a srazmeran

deo revalorizacione rezerve koji možemo preneti svake godine na neraspodeljeni dobitak iznosi 120.000-80.000 = 40.000.Na kraju pete godine, revalorizacione rezerve neće biti, jer ćemo preneti 3 x 40.000 = 120.000 – potpuno otpisano sredstvo.

Otpisivanje kao determinanta vrednosti materijalnih ulaganja

Materijalna ulaganja se koriste dugoročno i upravo je to razlog njihovog otpisivanja.Predmet otpisivanja su materijalna dobra čiji je vek trajanja ograničen, jer se njihova vrednost

iskazana kroz CK ili NV, tokom vremena smanjuje pod uticajem različitih faktora. Sredstva koja nisu predmet otpisivanja: zemljište (sa izuzecima – kamenolom i odlaganje smeća) i umetnički predmeti.

Otpisivanje je knjigovodstveni postupak kojim se konstatuje smanjenje inicijalne vrednosti materijalnih ulaganja ili postupak alokacije inicijalne vrednosti sredstava kao troška na obračunske periode u kojima se ta sredstva koriste.

Time poštujemo načelo uzročnosti - prihodima jednog perioda dodeljujemo njima pripadajuće rashode.

Ciljevi otpisivanja zavise od shvatanja cilja bilansa:1. Prema statičkom shvatanju, cilj bilansa je utvrđivanje vrednosti imovine – i to upoređenjem

vrednosti imovine na kraju obračunskog perioda sa vrednošću te imovine na početku perioda. Razlika se smatra smanjenjem vrednosti nastalim tokom perioda.

2. Prema dinamičkom shvatanju, cilj bilansa je obračun što tačnijeg uporedivog rezultata – pa otpisivanjem treba izvršiti pravilnu alokaciju troškova po obračunskim periodima, tačnije treba inicijalnu vrednost podeliti na dva dela: o deo koji je nepotrošen i koji se bilansira kao aktivao deo koji je potrošen u datom obračunskom periodu i koji predstavlja rashod koji se unosi u BU.

3. Prema organskom shvatanju, cilj bilansa je očuvanje supstance* (proizvodne sposobnosti) - otpisivanjem treba da bude obezbeđena zamena utrošenih dobara po isteku korisnog veka trajanja.Otpisi stoga nisu samo instrument za raspodelu troškova, već i instrument finansiranja. Njihova visina se određuje na osnovu reprodukcionih vrednosti.* Apsolutno održanje supstance: nabavka istog tog sredstva; relativno održanje supstance: nabavka sredstva koje obavlja istu funkciju, ali se usled delovanja tehičkog progresa samo sredstvo promenilo.

Koji od tri navedena cilja otpisivanje može realizovati?1. Visina neto imovine utvrđena kao razlika između zbira pojedinačno procenjenih imovinskih delova

preduzeća i obaveza ne može se smatrati pouzdanom. Na nju utiču i drugi faktori, a ne samo stepen trošenja date imovine: npr. tržišni uslovi, prinosna vrednost preduzeća...Vrednost preduzeća (neto imovine) treba utvrđivati primenom prinosne vrednosti.

2. Otpisivanjem imovine može se obezbediti alokacija nabavne vrednosti (osnovice za otpisivanje) kao troška na obračunske periode, mesta i nosioce troškova, a radi utvrđivanja uporedivog periodičnog rezultata.

3. Otpisivanje generalno ne može da bude instrument za osiguranje zamene utrošenih sredstava.Samo pod pretpostavkom da su prihodi preduzeća dovoljni da se iz njih nadoknade svi rashodi, uključujući i amortizaciju i monetarne stabilnosti, otpisivanjem se obezbeđuje ne samo zamena, već se položaj likvidnosti popravlja usled trajnog ili privremnog pretvaranja materijalnih ulaganja u novčana sredstva.Npr. sredstvo čija je vrednost 1.000 otpisujemo u toku 5 godina: svake godine po 200. Međutim, kada otpišemo 200 prve godine i njih nadoknadimo iz prihoda, tih 200 zapravo ostaje slobodno za finansiranje poslovanja naredne 4 godine, jer nećemo odmah posle prve godine imati potrebu da kupimo novo sredstvo. Pošto je ponovno ulaganje potrebno tek po isteku veka trajanja, kažemo da se kroz amortizaciju popravlja likvidnost preduzeća (za razliku od toga, npr. materijal moramo ponovo nabaviti čim se potroši).

Privremeno oslobođenje postoji ako se svi imovinski delovi nabavljaju odjednom i ako svi imaju isti vek korišćenja.Kroz nadoknadu izvršenih otpisa, od prve do poslednje godine korišćenja, ova sredstva se iz materijalnog pretvaraju u novčani oblik. Ta novčana sredstva su slobodna sve do isteka veka trajanja kada se moraju ponovo uložiti u imovinu.

Trajno oslobođenje se javlja ako:o preduzeće posluje rentabilno (samo tako može biti nadoknade utrošenih vrednosti),o postoji monetarna stabilnosto imovinski delovi su nabavljeni u različitim vremenskim periodimao imovinski delovi imaju različit vek trajanja (nemamo potrebu da zamenimo sve odjednom).

Otpisi imovine, zasnovani na nabavnoj vrednosti i uz primenu linearne metode otpisivanja, veći su od iznosa potrebnih za zamenu sredstava u trenutku isteka njihovog veka trajanja , tako da ostaje deo sredstva koja mogu biti korišćena za proširenje kapaciteta.

o Rast nabavnih cena sredstava dovodi do smanjenja sredstava koja su trajno oslobođena.o Upotreba degresivne metode otpisivanja povećava visinu trajno oslobođenih sredstava.

Ako bi trajno oslobođena sredstva bila korišćena za istovremenu nabavku novih sredstava efekat trajno oslobođenih sredstava bi se izgubio.

Primer: Preduzeće ima tri mašine čija je NV 1500, procenjeni vek trajanja 5 godina, a nabavka mašina se vrši sukcesivno, u prve tri godine po jedna mašina, otpis se vrši linearno.

Nakrajugod.

Sadašnja vrednost mašina UkupnaSV

Godišnjiotpisi

Zbirotpisa

ZamenaOslobođena amortizacija

1 2. 3. ukupno privremeno trajno

1. 1200 - - 1200 300 300 - 300 - 3002. 900 1200 - 2100 600 900 - 900 - 9003 600 900 1200 2700 900 1800 - 1800 900 9004 300 600 900 1800 900 2700 - 2700 1800 9005. - 300 600 900 900 3600 1500 2100 1200 9006. 1200 - 300 1500 900 3000 1500 1500 600 9007. 900 1200 - 2100 900 2400 1500 900 - 9008. 600 900 1200 2700 900 1800 - 1800 900 900

Iznos trajno oslobođenih sredstava iznosi 900 - razlika između visine otpisane vrednosti koja za 7 godina iznosi 5400 i potrebnih sredstava za zamenu od 4500 na kraju sedme godine.

*ne moramo da izvodimo, samo da razumemo princip: Vrednost prve mašine na kraju prve godine je 1200 (to je i ukupna SV), jer je od NV 1500 oduzet godišnji otpis od 300 (jer je vek trajanja 5 godina, pa je 1500/5=300). Nema zamene u toj godini. Oslobođena amortizacija iznosi 300 (trajno). Sledeće godine se kupuje još jedna mašina, i ona se takođe otpisuje – njena vrednost takođe iznosi 1200, dok je vrednost prve mašine na kraju druge godine 900. Ukupna sadašnja vrednost je 2100, ukupan godišnji otpis je 600 (300+300), zbir godišnjih otpisa iznosi 900 (300+600). Ukupno je oslobođeno 900 (300+600) i to je takođe trajno oslobođeno. Treće godine kupuje se treća mašina. Vrednost prve mašine na kraju treće godine je 600, druge 900, a treće 1200. Zbir godišnjih otpisa (akumulirani otpisi) je 1800 – i oslobođena amortizacija iznosi 1800 = 900 koji se smatraju trajno oslobođenim + 900 privremeno oslobođenih - zato što se na kraju 5. godine mora izvršiti zamena prve mašine, na kraju 6. zamena druge, i na kraju 7. moramo obezbediti sredstva za zamenu treće mašine.

Dakle, od ovih 1800, moramo obezbediti da nam na kraju 6. godine ostane, ne 1500, već još 600 (jer su nam sad otpisi po 900) da bi smo u 7. godini obezbedili zamenu. U 4. godini akumulirani otpisi iznose 2700, od čega samo 900 ostaje kao trajno oslobođeno.

Na kraju 5. godine, posle zamene imamo 1200 privremeno oslobođenih otpisa, koje koristimo za nabavku nove mašine u narednoj godini. Na kraju 6. godine, akumulirana amortizacija je 1500, od toga je 900 stalno, a 600 privremeno oslobođeno. Tih 600 i 900 otpisa iz 7. godine = 1500, dovoljno za kupovinu nove mašine. Privremeno oslobođene amortizacije više nema.

Efekat proširenja kapaciteta se gubi kada kroz nove nabavke preduzeće dođe u situaciju da u svakoj starosnoj grupi ima isti broj mašina. Npr. broj mašina starih godinu dana je 3, broj mašina starih dve godine je 3 i sl.

Visina otpisa tada pokriva tačno iznos potreban za zamenu dobara čiji je vek trajanja istekao.

Koliko možemo ići u proširenje kapaciteta zahvaljujući trajno oslobođenim sredstvima?Prosečno vreme vezivanja kapitala u sredstvu ako se otpisuje linearno na rok od 5 godina:Jednu godinu je vezano samo 20%, koje ćemo na kraju te godine otpisati 2 godine je vezano 20%, koje otpisujemo na kraju druge godine...3 godine 20% Ukupno 15 godina4 godine 20% je vezan jedan 5 godina 20% godišnji otpisProsečno vezivanje kapitala: 15/5= 3 godine.

Elastičnost efekta proširenja - stopa koja pokazuje do kog stepena imate trajno oslobođena sredstva:

Vreme vezivanja – prosečno vremeProsečno vreme vezivanja

U primeru: (5-3)/3x100=66,67% - kada početna vrednost opreme, ili broj mašina iste vrste, dostigne 66,67% vrednosti trajno oslobođene amortizacije, efekat proširenja se gubi.

Korišćenje efekta proširenja – pretpostavlja sledeće (teško ostvarive) uslove: da preduzeće posluje rentabilno, da se zamena vrši za ista sredstva iste vrednosti, da su sredstva deljiva i da se mogu delimično zamenjivati, da tržište prihvata porast obima proizvodnje, da postoji mogućnost pribavljanja dodatnog kapitala za potrebe proširenja kapaciteta i da su prve nabavke finansirane iz sopstvenih izvora.

Ispunjavanje navedenih uslova je jasno da je problem zamene ne problem otpisivanja već, pre svega, problem finansiranja.

Pojava trajno oslobođenih sredstava više je izuzetak nego pravilo, i kada postoji, trajno oslobođena sredstva postoje dok se ne dostigne koeficijent elastičnosti efekta proširenja.

Aspekti i faktori otpisivanja

Otpisivanje može biti posmatrano sa tri aspekta, u zavisnosti od ciljeva: 1. sa aspekta poslovnog bilansa - reč je o otpisivanju koje se sprovodi za potrebe sastavljanja eksternih FI

i zasniva se na računovodstvenim standardima (određuju metodu otpisa, ne i visinu stope) i zakonskim propisima.

2. sa aspekta kalkulacije - kalkulativni otpisi imaju za cilj održavanje supstance i namenjeni su internim korisnicima informacija; baziraju se na dnevnim vrednostima i sprovode se u pogonskom knjigovodstvu. Osnovni smisao ovih otpisa je da obezbede podaci za utvrđivanje prodajnih cena, za ocenu rentabiliteta posla, prihvatanja porudžbina, njihovog odbacivanja i sl. To je, pre svega, bitno u uslovima monetarne nestabilnosti jer su tada NV dosta različite od tržišnih cena, pa je i visina otpisa obračunata u poslovnom bilansu nepodobna za ciljeve koje želimo realizovati.

3. sa aspekta poreskog bilansa - otpisivanje se vrši prema poreskim propisima, sa ciljem utvrđivanja oporezivog rezultata (npr. mora linearna metoda za nematerijalna ulaganja). Otpisivanje za potrebe oporezivog rezultata vrši se primenom stopa koje su propisane od strane državnih organa.

Faktori otpisivanja – uzroci smanjenja vrednosti sredstava dele se na:1. one koji dovode do redovnih otpisa.2. one koji dovode do vanrednih otpisa.

1. Redovno otpisivanje se vrši zbog:a) fizičkog rabaćenja , protoka vremena i iscrpljenja supstance (kod prirodnih bogatstava)b) isteka ugovora (npr. kod koncesije – pri tom, otpisuju se i koncesija i sredstva kupljena radi korišćenja

koncesije)c) ekonomskih razloga:o zastarelosti - sredstvo je ekonomski zastarelo onda kada ne postoji ekonomska isplativost

njegovog daljeg korišćenja, jer postoje sredstva koja isti posao obavljaju uz niže troškovenpr. nova generacija računara izaziva pad cena starijih računara

o nepodobnosti – usled nekog propisa koji nam onemogućava da koristimo sredstvo. npr. uvođenje propisa da automobili koji troše običan benzin, u periodu od godinu dana, moraju biti zamenjeni automobilima sa „katalizatorom”, u suprotnom se plaćaju visoke novčane nadoknade da bi se otklonile štete po životnu sredinu koje takvi automobili izazivaju. Ukoliko nam se ne isplati da ugrađujemo katalizator, niti da plaćamo kaznu, u tih godinu dana automobil mora biti otpisan (iako bi period njegove ekspolatacije mogao biti duži, ovakva odluka države će sredstvo učiniti nepodobnim za dalje korišćenje).

2. Vanredno otpisivanje se preduzima kada smanjenje vrednosti nastane zbog:a) vanrednih događaja kao što su požar, poplava, zemljotres i sl. i ako je to smanjenje trajne

prirode.Ono što je bitno jeste da su to događaji na čiji (ne)nastanak mi ne možemo uticati.Rashod ne mora biti jednak visini otpisa, jer je imovina često osigurana, pa se deo štete može nadoknaditi. Vrednost imovine može biti i u potpunosti nadoknađena iz osiguranja.

b) obezvređenja sredstava nastalog usled pogrešnih investicionih odluka koje su dovele do izgradnje predimenzioniranih kapaciteta, upotrebe neadekvatnih materijala u gradnji, i sl.

Vrste otpisa

Vrste otpisa prema:1. mestu otpisivanja:

a) u finansijskom knjigovodstvu - za potrebe izrade bilansa, na kraju godine se utvrđuje konačna visina redovnih otpisa koji se utvrđuju saglasno MRS i računovodstvenim politikama

b) u pogonskom obračunu - otpisivanje se vrši za potrebe kalkulacije, polazi se od dnevnih vrednosti

2. tehnici otpisivanja:a) direktno (vanredni otpisi se po pravilu vrše direktnim putem – neto princip)b) indirektno (sistematski otpisi se po pravilu vrše indireknim putem, zbog načela jasnosti)

3. politici otpisivanja:a) otpisivanje sa karakterom rashoda – ono je jedino dozvoljeno; to je otpisivanje kojim želimo

da konstatujemo smanjenje vrednosti i ono može biti:o redovno o vanredno (predmet vanrednog otpisivanja mogu biti i dobra koja imaju neograničen vek

trajanja, npr: zemljište koje uništi poplava ili umetnički predmeti koji se trajno oštete i sl.b) dopunsko - instrument za formiranje latentnih rezervi, tj. zadržavanje dela dobitka u

preduzeću. Korišćenje otpisa za realizaciju ovog cilja nije dopušteno.

Plan otpisivanja

Za potrebe utvrđivanja visine redovnih otpisa preduzeće sastavlja plan otpisivanja (zavisi od definisanih računovodstvenih politika) koji čine:

1. osnovica za raspodelu (NV ili CK – procenjeni likvidacioni ostatak, ako je značajan i može se proceniti),2. procenjeni korisni (ekonomski) vek trajanja – moramo ga utvrditi čak i kad koristimo funkcionalnu metodu,3. procenjena vrednost likvidacionog ostatka (u praksi se najčešće zanemaruje, nije je lako utvrditi),4. odabrana metoda otpisivanja,5. visina otpisa.

Vreme korišćenja kao faktor otpisivanja

1. Tehnički vek trajanja - period u kome je sredstvo fizički spremno da pruža usluge.2. Ekonomski vek trajanja - period u kome je ekonomski isplativo korišćenje sredstva (< tehničkog).3. Korisni vek trajanja - može biti kraći od ekonomskog, ako je politika preduzeća da ide na ubrzanu

zamenu i da koristi sredstva samo do određenog stepena (to rade samo preduzeća koja dobro posluju).

Npr, vozni park se zamenjuje svake 3 godine iako je ekonomski vek trajanja vozila 5, a tehnički vek trajanja 7 godina.

Ekonomski vek trajanja je gornja granica perioda na koji se vrši otpisivanje.

Pri utvrđivanju korisnog veka trajanja sredstva treba, prema MRS-16 (paragraf 43), uzeti u obzir:1. očekivanu upotrebu utvrđenu prema kapacitetu – važno za funkcionalnu metodu,2. očekivano fizičko rabaćenje koje zavisi od režima korišćenja (jedna, dve ili tri smene rada) – to je

važno za vremenske metode otpisa,3. tehničku zastarelost, koja nastaje usled tehničko-tehnoloških poboljšanja u proizvodnji, promena u

tražnji za proizvodima za čiju proizvodnju se to sredstvo koristi,4. zakonska ili slična ograničenja koja su vezana za korišćenje datog sredstva, npr. rok na koji glasi

ugovor o licenci, zakupu ili koncesiji.

Utvrđivanje vremenskog perioda korišćenja određenog sredstva u praksi se vrši na osnovu investicionog računa, iskustva iz prošlosti, slobodne procene, na osnovu propisa poreskih organa...

Otpisivanje treba otpočeti po nabavci, a ne po početku korišćenja, zbog mogućnosti da gubitak vrednosti nastane nezavisno od rabaćenja.

Kod nas, otpisivanje počinje od prvog narednog meseca i otpisivanje se vrši na mesečnom nivou. Slično, za sredstva otuđena u ovom mesecu, otpis prestaje od prvog narednog meseca.

Metode otpisivanja

U MRS 16 (paragraf 46) definisana je osnovica za otpisivanje: osnovicu za otpisivanje čini nabavna vrednost ili cena koštanja umanjena za procenjeni likvidacioni ostatak, pod uslovom da je vrednost likvidaciono ostatka značajna i da se može pouzdano proceniti.

U paragrafu 47 su navedene metode koje se mogu koristiti i to: vremenske: metoda linearnog otpisivanja i metoda degresivnog otpisivanja* i funkcionalna (proizvodna) metoda.

* progresivno otpisivanje nije dozvoljeno.

Kod vremenskih metoda, osnovni kriterijum otpisivanja je vremenski period u odnosu na koji treba raspodeliti NV ili CK kao trošak. Kod određivanja tog vremenskog perioda, imamo u vidu ekonomsko zastarevanje i režuim korišćenja. Za razliku od njih, kod funkcionalne metode, primaran je obim učinaka koje sredstvo pruža, mada se ne može zanemariti ni vreme (procenjujemo obim u nekom razumnom periodu u kome se taj obim može ostvariti).

Izbor metode treba da odslikava na najbolji način gubitak ekonomskih koristi datog sredstva. Izabrane metode se moraju koristiti kontinuirano.Dopušteno je da sa degresivne metode pređete na linearno otpisivanje, ali ne i obrnuto. Naime, obično prelazite sa

degresivne metode na linearnu onda kada je vek trajanja kratak, pa se pojavljuje opasnost da po isteku veka trajanja deo nabavne vrednosti ostane neotpisan, i onda kad visina otpisa padne ispod onog otpisa koji bi ste imali da otpisujete linearno. To se ne smatra instrumentom kojim se može uticati na visinu poreskog tereta. Međutim, nije dozvoljeno da otpisujete linearno, pa procenite da ćete imati visok rezultat i rešite da ga smanjite prelaskom na degresivno otpisivanje (veći otpisi).

Obračunati otpis predstavlja rashod perioda, osim ako je sadržan u učincima koji nisu realizovani ili u opremi proizvedenoj za sopstvene potrebe, jer je u tom slučaju obračunati otpis uključen u CK.

U prvom slučaju otpis će postati rashod kada zalihe budu prodate, a u drugom u vremenu korišćenja datog sredstva, putem njegovog otpisivanja.

MRS 16 zahteva i preispitivanje: Prema paragrafu 49, procenjeni korisni vek trajanja mora se periodično preispitati. Ako se

pokaže da je očekivani korisni vek trajanja kraći od ranije procenjenog, mora se izvršiti korigovanje visine otpisa za tekući i buduće periode.

Izabrani metod otpisivanja (amortizacije) se mora povremeno preispitati i ako su se okolnosti u kojima posluje preduzeće tako promenile da izbrani metod ne odražava na pravi način gubitak ekonomskih koristi, metod treba promeniti i tretirati promenu kao promenu računovodstvene procene. Visinu otpisa za tekući i naredne periode treba izračunati po novoj metodi.

Za svaku od metoda: podsetite se uslova za primenu, načina utvrđivanja visine otpisa i prednosti i slabosti koje metode poseduju. Procenite njihovu primenjivost u odnosu na određene vrste sredstava i u odnosu na okolnosti u kojima preduzeće posluje.

Iz nove skripte – 2010/2011, treba dopuniti iz FR:

1. Linearna metoda – je vremenska metoda, koja se zasniva na pretpostavci da se osnovna sredstva u toku čitavog procenjenog veka trajanja ravnomerno troše. To znači da vrednost osnovnog sredstva iz godine u godine smanjuje istim intezitetom. U skladu sa tim, visina godišnjeg otpisa utvrđuje se stavljanjem u odnos nabavne vrednosti osnovnog sredstva sa procenjenim vekom trajanja. Osnovna prednost metode je jednostavnost. Kao nedostaci se navode: ona ne vodi računa o troškovima održavanja , ne vodi računa o tome da se sredstvo ne koristi ravnomerno tokom veka korišćenja, zanemaruje promenu efikasnosti sredstva, zanemaruje tehničko-tehnološki progres, zanemaruje promenu obima prodaje.

2. Degresivna metoda – na nedostacima linearne metode izgrađena je degrsivna metoda. Ova metoda polazi od toga da nabavnu vrednost kao trošak treba raspodeliti tako da iz godine u godine oni opadaju. Prve godine podnose najveće troškove, a poslednje najmanje. Razlikujemo geometrijsku i aritmetičku degresiju. Geometrijska degresija primenjuje fiksnu stopu na promenljivu, opadajuću osnovicu. Aritmetička degresija primenjuje promenljive, opadajuće stope na istu osnovicu. Kod aritmetičke degresije se računa iznos degresije po formuli: nabavna vrednost podeljena sa n*(n+1)/2.

3. Funkcionalna metoda – pri obračunu otpisa koristi obim usluga koje sredstvo može da pruži. Obim usluga može biti: broj proizvoda, časovi rada, pređeni kilometri i sl. Kada NV podelimo sa procenjenim obimom usluga dobijamo troškove otpisa po jedinici usluge, godišnji iznos amortizacije utvrđujemo množenjem troškova otpisa po jedinici sa ostvarenim godišnjim obimom. Osnovni nedostatak ove metode je što je visina otpisa determinisana prevashodno fizičim rabaćenjem OS a ne uzima i ekonomsko obezvređenje zbog tehničkog napretka.

Otpisivanje u poreskom pravu

Utvrđivanje poreske amortizacije vrši se nezavisno od obračuna „računovodstvene amortizacije” (pri sastavljanju redovnog, poslovnog bilansa)!

Obračunu poreske amortizacije podležu sledeća stalna sredstva:1. materijalna sredstva – vek trajanja duži od 1 godine i pojedinačna nabavna vrednost u vreme

nabavke veća od prosečne bruto zarade po zaposlenom u Srbiji 2. nematerijalna sredstva3. sredstva nabavljena putem finansijskog lizinga

Grupa Poreska amortizaciona stopa Metoda obračunaI grupa

(nekretnine)2,5%

proporcionalna metodapojedinačno za svako sredstvo

II grupa 10%degresivna metoda

grupno – za sva sredstva grupeIII grupa 15%IV grupa 20%V grupa 30%

Za I grupu: Osnovica – nabavna vrednost i to pojedinačno za svako sredstvo Obračun od datuma pribavljanja sredstva (nekretnine) – uzima se u obzir stvarni broj meseci

korišćenja u toku godine Amortizaciona stopa – 2,5%

Za ostale grupe: Osnovica – saldo grupe u visini sadašnje, tj. neotpisane vrednosti (po poreskom obračunu), tj.

početni saldo grupe+ vrednost pribavljenih i u upotrebu stavljenih stalnih sredstava iz grupe (bez obzira na datum aktiviranja)- vrednost otuđenih stalnih sredstava iz te grupe (bez obzira na datum otuđenja –prodajna vrednost).

Investicione nekretnine (iz rukom pisane i skripte 2010/11)

Nekretnine obuhvataju: zemljište, zgrade, delovi zgrada ili zajedno zemljište i zgrade.

Od klasifikacije nekretnina zavisi kako se određuje vrednost imovine i gde će ona u bilansu biti iskazana (stalna ili obrtna imovina).

U zavisnosti od poslovnih ciljeva koji treba da budu ostvareni držanjem i korišćenjem nekretnina, klasifikuju se kao:

1. stalna imovina (materijalna ulaganja) – nekretnine koje preduzeće koristi u obavljanju osnovne delatnosti (proizvodnje, nabavke, administracije); za njihovo bilansiranje i procenjivanje merodovan je MRS 16; vrednuju se po NV ili fer vrednosti

2. stalna sredstva namenjena prodaji – preduzeće ih drži sa namerom da ih proda, merodavan je MSFI 5, iskazuju se kao obrtna imovina – po fer vrednosti umanjenoj za troškove prodaje;

3. nekretnina namenjena prodaji u okviru redovnog poslovanja (zalihe) – nekretnine stečene radi prodaje u kratkom roku ili se grade sa namerom da po završetku gradnje budu prodate. Za njihovo bilansiranje i procenjivanje je merodavan MRS 2;

4. nekretnine u izgradnji za račun trećih lica - predstavljaju nedovršenu proizvodnju, merodavan MRS 11 5. investicione nekretnine .

Investicione nekretnine (MRS 40) – to su nekretnine koje vlasnik drži da bi ostvario prihod od zakupnine (nekretnina data u finansijiski lizing, tj. zakup) ili od povećanja njihove tržišne vrednosti.

Ove nekretnine se ne koriste u proizvodnji, nabavci robe, administrativne svrhe niti su namenjene prodaji u redovnom poslovanju.

Investicione nekretnine se odvojeno pokazuju u bilansu u odnosu na stalna sredstva, da bi se povećala transparentnost FI, odnosno da bi se jasno pokazalo koji deo rezultata preduzeće ostvaruje iznajmljivanjem svojih nekretnina, a koji se ostvaruje korišćenjem imovine u poslovne svrhe.

Investicione nekretnine se razlikuju od nekretnina koja se koriste u redovnom poslovanju po tome što generišu tokove gotovine uglavnom nezavisno od drugih sredstava preduzeća.

Novčani tokovi sredstva koji se koriste u redovnom poslovanju ne mogu se separatno identifikovati, dok je kod investicione nekretnine npr. lako utvrditi koliko izdavanje poslovne zgrade donosi novca.

Primeri investicionih nekretnina su: o zemljište koje se drži u cilju povećanja vrednosti, o zemljište kome trenutno nije određena namena (dok mu se namena ne odredi),

o zemljište dato u zakup (tretira se kao operativni lizing, zbog neograničenog trajanja), o zgrada data u finansijski lizing,o zgrada koja nije iznajmljena, ali se drži radi toga. o ako vlasnik koristi deo neke zgrade za obavljanje sopstvene aktivnosti, a najveći deo iste

zgrade da u zakup, ona se takođe tretira kao investiciona nekretnina (bitno je za šta se zgrada pretežno koristi). Vlasnik treba da bude pasivan investitor. Kada vlasnik izdaje zgradu, on može nuditi zakupcu razne vrste usluga, kao što je npr. tekuće održavanje zgrade – to se i dalje tretira kao investiciona nekretnina. Međutim, ako se izdaje hotel i zahteva se da vlasnik hotela bude menadžer, to neće biti investiciona nekretnina, jer vlasnik može svojim odlukama bitno uticati na gotovinske tokove koje će takva nekretnina generisati.

Pravila priznavanja investicionih nekretnina ista su kao i za sva sredstva: Inicijalno procenjivanje:

o po NV ako je stečeno kupovinom: NV= FV + ZTN (pravne usluge npr. uknjiženja).o po CK ako je to učinak samog preduzeća (tek onda kada je nekretnina napravljena i

spremna za upotrebu). U CK ne ulaze troškovi otpočinjanja aktivnosti, troškovi održavanja, prekomerna ulaganja, ali ulaze troškovi usled proširenja ili zamene nekog dela nekretnine..

Naknadno procenjivanje o po NV, tako da je sadašnja vrednost = NV – amortizacija – gubici zbog obezvređenja;

koristi se samo ako se fer vrednost ne može pouzdano utvrditi.Npr. izdajemo zgradu kupljenu 1.1.1998, čiji je procenjeni vek trajanja 50 godina i NV 100.000. Koristi se linearna metoda otpisivanja. U 10. godini korišćenja (2008), izvršeno je vanredno otpisivanje za 5000. → Godišnji otpis: 100.000 / 50 = 2.000; Otpisana vrednost do 2008: 10 x 2.000 + 5.000 = 25.000

→ Vrednost na kraju 2008: 100.000 – 25.000 = 75.000o po fer vrednosti (poređenje fer vrednosti i knjigovodstvene vrednosti) - svaka promena fer

vrednosti investicionih nekretnina priznaje se, saglasno MRS 40, kao dobitak ili gubitak u BU u periodu u kome je do promene fer vrednosti došlo. Promena ne ide na revalorizacione rezerve , kao kod nekretnina koje se koriste za obavljanje vlastite delatnosti. Pošto se promene fer vrednosti iskazuju kao dobitak/gubitak, investicione nekretnine se ne amortizuju (nema ni sistematskih ni vanrednih otpisa); ako je tržište bilo mirno, nova fer vrednost će svakako biti niža usled toga što se koristila godinu dana.* Pri izdavanju nameštene poslovne zgrade, mora se voditi računa kod utvrđivanja fer vrednosti da ne vrednujemo dva puta istu imovinu – da nameštaj ne vrednujemo i kao poseban oblik imovine, i kao deo ove nekretnine. Visina zakupa se razlikuje u zavisnosti od toga da li je zgrada opremljena ili nije.Primer: 2006. smo kupili zgradu za 100.000. Fer vrednost 31.12.2006. godine bila je 110.000, a 31.12.2007. bila je 90.000.U 2006. u BU će biti iskazan dobitak od 10.000 i vrednost zgrade će za tih 10.000 biti veća u BS.U 2007. godini će u BU biti iskazan pad vrednosti od 20.000 kao gubitak, a to će smanjiti i vrednost investicione nekretnine za 20.000 u BS.

Bilansiranje finansijskih ulaganja

Dugoročnim finansijskim ulaganjem se smatra ulaganje novčanih sredstava na svojinskoj ili kreditnoj osnovi u druga preduzeća, sa namerom da se dugoročno drže, odnosno čiji je rok unovčenja duži od godine dana.

* Ulaganja na svojinskoj osnovi (između firme i ulagača postoji vlasnički odnos) nemaju rok dospeća, a ulaganja na kreditnoj imaju rok dospeća, pa je bitno da period do naplate bude duži od godinu dana (dužničko-poverilački odnos).

Izdvajanje ovih ulaganja motivisano je, osim dugoročnošću ulaganja, potrebom da se prihodi koji se po osnovu njih ostvaruju odvoje od prihoda koji nastaju po osnovu redovne poslovne aktivnosti, odnosno prodaje učinaka.

Klasifikacija dugoročnih finansijskih ulaganja:1. Učešća2. Hartije od vrednosti koje se drže do roka dospeća3. Hartije od vrednosti koje su raspoložive za prodaju4. Dugoročni plasmani

Merodavni međunarodni računovodstveni standardi: Za učešća: MSFI 3 - Poslovne kombinacije Za ostale hartije od vrednosti i dugoročne plasmane:

o MRS 32 – Prezentacija finansijskih instrumenata* o MRS 39 – Priznavanje i procenjivanje finansijskih instrumenatao IFRS 7 – Objavljivanje finansijskih instrumenata

*Finansijski instrumenti – ugovorni odnos gde jedna strana ima pravo da primi, a druga ima obavezu da preda gotovinu ili neki drugi fin. instrument. Finansijska sredstva su vlasničke i kreditne HOV, potraživanja, obaveze.

Ovi standardi se odnose i na finansijske derivate kao što su fjučersi i sl.

1. Učešća

Učešća su ulaganja u druga preduzeća sračunata na stvaranje osnove za uticaj na njihovu poslovnu i finansijsku politiku, radi unapređenja sopstvenog poslovanja.

Pretpostavka postojanja učešća su korporativni oblici organizovanja preduzeća (d.o.o. ili akcionarska društva) – to su ulaganja na svojinskoj osnovi – ulaganja u akcije.

Učešća se uglavnom odnose na preduzeća sa kojima već imamo određene poslovne odnose: npr. veliki kupci, ili dobavljači (koristimo uticaj da bismo imali npr. pravo prvenstva pri isporuci). Dakle, visina dividende nije primarni motiv ulaganja.

Da bi jedno ulaganje imalo karakter učešća, prema IV direktivi EU, ono mora da iznosi najmanje 10% od osnovnog kapitala, odnosno glasačkih prava (glasačka prava ne moraju uvek biti jednaka ulaganju u kapital, primer za to su preferencijalne akcije koje ne daju pravo glasa; a može se i nekome poveriti pravo glasa). Dok ne dostignemo 10% (ako kupujemo u više navrata), ta ulaganja su HoV raspoložive za prodaju.

Nacionalnim propisima ova donja granica može biti podignuta, ali ne može biti veća od 20%.

Prema visini, učešća se dele na:1. Obična učešća: 10-20% u pravu glasa (vlasnik zapravo nema bitnu mogućnost uticanja na

poslovnu i finansijsku politiku preduzeća).2. Značajna učešća: od 20 do 50% (vlasnik ima moć uticaja na odluke o finansijskim i poslovnim

politikama, ali ne i kontrolu tih politika)3. Većinska učešća: iznad 50% (vlasnik ima kontrolu i može uticati na poslovne i finansijske

odluke). Većinsko učešće može postojati i pri nižoj stopi učešća u pravu glasa od 50%, ako je velika disperzija akcija. Većinska učešća se iskazuju u okviru posebne pozicije – Učešća u povezanim preduzećima.Ostala učešća u firmi (manja od 50%) predstavljaju manjinska učešća.Inicijalno procenjivanje većinskih učešća - po fer vrednosti na dan sticanja, a troškovi transakcije se tretiraju kao rashod perioda. Troškovi transakcije su troškovi koji se mogu neposredno pripisati transakciji kao što su: naknade računovođama, pravnim savetnicima, procenjivačima i drugim konsultantim angažovanim na realizaciji poslovne kombinacije.

Obična učešća se klasifikuju kao finansijska sredstva raspoloživa za prodaju i vrednuju se po nabavnoj vrednosti. Nabavna vrednost = kupovna* vrednost uvećana za troškove nabavke, kao što su berzanski porez na promet, naknada za upis u centralni registar HoV, provizija berzanskog posrednika, i sl.

* Kupovna vrednost nije jednaka nominalnoj vrednosti, jer se akcije nekog preduzeća na berzi mogu kupiti po višoj ili nižoj vrednosti od nominalne.

Ono što nema sposobnost aktiviranja, i što ne možete uključiti u nabavnu cenu učešća, to su izdaci koje biste imali vezane za donošenje odluke o kupovini učešća (npr. usluge konsultantske kuće).

Ako se učešća stiču razmenom akcija, tada se odnos za razmenu utvrđuje kao odnos berzanskog kursa, ili kao odnos bilansne vrednosti akcija ako se akcije ne kotiraju na berzi.

Akcija može imati sledeće vrednosti: nominalnu (na koju akcija glasi), emisionu (iznos za koji se akcija prvi put prodaje), berzansku (vrednost u bilo kom trenutku nakon prvog emitovanja) i bilansnu (sopstveni kapital podeljen sa brojem akcija – ona bi bila jednaka nominalnoj kada ne bi bilo ažia, rezervi i neraspodeljene dobiti).

Naknadno se učešća procenjuju saglasno načelu niže vrednosti. Koristi se ublažen princip niže vrednosti, odnosno niža tržišna vrednost se uzima u obzir samo kod

trajnog smanjenja berzanske vrednosti. To otpisivanje ima karakter ostalih rashoda.

Koristi se još i Equity metod vredovanja značajnih učešća i to kod izrade pojedinačnih bilansa i kod izrade konsolidovanog bilansa. Ova metoda je prvo razvijena u SAD, pa je prihvaćena i u Evropi.

→ Suština ove metode je u tome da se nabavna vrednost učešća menja u skladu sa promenama visine sopstvenog kapitala preduzeća na koje se učešće odnosi (time se otklanja slabost vrednovanja po NV). To znači da se povećava za učešće u ostvarenoj dobiti, a smanjuje za naplaćene dividende i učešće u gubitku.

Pošto dividende smanjuju učešće, mi u stvari deo dobitka iskazujemo kao prihod u onoj godini kada je taj dobitak i nastao. Međutim, pošto visinu učešća korigujemo za pun iznos eventualnog dobitka, koji ne mora biti u potpunosti isplaćen u vidu dividendi, mi zapravo plaćamo veći porez, jer evidentiramo deo prihoda koji neće biti praćen novčanim prilivom (mana ovog modela).

Equity metoda onemogućava formiranje latentnih rezervi u vrednosti učešća, koje nastaju u slučaju povećanja tržišne vrednosti učešća, jer kada koristimo istorijski trošak, ne možemo podići vrednost učešća iznad njegove NV).

Primer: Ako imamo 30% kapitala firme B, a firma B ima sopstveni kapital 1200, nama pripada 360 (30% od 1200), koliko smo i platili učešće u datom trenutku. Ako kapital firme B poraste na 1400: ako primenjujemo nabavnu vrednost, naše učešće će i dalje biti vrednovano u iznosu od 360. Međutim, po equity metodi, nama će od toga opet pripadati 30% tj. 420.

Kada preduzeće B donese odluku o isplati dividendi, tako da se polovina dobitka od 200 isplaćuje, polovina zadržava – mi ćemo na osnovu naših 30% dobiti 30 u vidu dividendi – i za toliko smanjujemo vrednost učešća (kapital firme B biće niži za iznos isplaćenih dividendi, odnosno 100, pa je i naše učešće sada 390).

2. Ostale dugoročne hartije od vrednosti

Dugoročne hartije od vrednosti su hartije od vrednosti (akcije, obveznice) za koje ne postoji namera prodaje u roku kraćem od godine dana.

U trenutku sticanja, prema MRS-39, dugoročne hartije od vrednosti mogu biti klasifikovane kao***:a) finansijski instrumenti po fer vrednosti kroz bilans uspeha;b) ulaganja koja su raspoloživa za prodaju;c) ulaganja koja se drže do roka dospeća;

Motivi za ulaganje u ove HoV: Dugoročna rezerva likvidnosti preduzeća. Povećanje vrednosti i sticanje prihoda od dividendi (akcije), odnosno kamata (obveznice).

Inicijalno se procenjuju po nabavnoj vrednosti, a naknadno vrednovanje je definisano u MRS-39.Troškovi koji mogu nastati pri prodaji se ne uzimaju u obzir (paragraf 46).

a) Finansijska sredstva po fer vrednosti kroz bilans uspeha

Preduzeće ima pravo da, u trenutku sticanja, svako finansijsko sredstvo (obavezu) označi kao finansijsko sredstvo (obavezu) po fer vrednosti kroz bilans uspeha, osim ulaganja u akcije kojima se ne trguje na aktivnom tržištu i čija se fer vrednost ne može pouzdano utvrditi.

Ova pozicija može obuhvatiti: akcije, obveznice, komercijalne i blagajničke zapise...Njihovo inicijalno vrednovanje vrši se po fer vrednosti na dan sticanja, pri čemu se transakcioni

troškovi ne uključju u vrednost ovih HoV - tretiraju se kao rashodi perioda.

Naknadno procenjivanje vrši se po fer vrednosti na dan ponovne procene. Razlike između fer vrednosti u trenutku sticanja i fer vrednosti instrumenta pri naknadnom

procenjivanju predstavljaju prihode i rashode datog obračunskog perioda koji se iskazuju u BU.

b) Ulaganja raspoloživa za prodaju

Ulaganja raspoloživa za prodaju nisu isto što i HoV namenjene prodaji; one se mogu prodati, ako se za tim ukaže potreba, tako da se ne dovede u pitanje normalan nastavak rada firme. U suštini, mi nemamo nameru da ih prodajemo u roku kraćem od godinu dana. Ona ne obezbeđuju ni značajan uticaj u preduzeću, pa se tako razlikuju od učešća.

Njihovo inicijalno vrednovanje vrši se po fer vrednosti* na dan sticanja (uključuje transakcione troškove), a naknadno procenjivanje se vrši po fer vrednosti na dan ponovne procene.

Razlika između knjigovodstvene i fer vrednosti se za hartije od vrednosti koje su raspoložive za prodaju iskazuje u BS kao komponenta kapitala (revalorizacione rezerve).

Ovi nerealizovani dobici, odnosno gubici, prenose se u BU kad dođe do prodaje ovih HoV.

Hartije od vrednosti se testiraju na obezvređenje. Svi gubici koji po tom osnovu nastaju, uvek se iskazuju kao rashod u BU.

Kod HoV koje su raspoložive za prodaju, sa pozicije u okviru kapitala na kojoj je iskazana razlika između fer vrednosti i niže knjigovodstvene vrednosti, treba iznos obezvređenja preneti u bilans uspeha.

*Pri kupovini obveznica, potraživanje prema emitentu uvek je jednako nominalnoj vrednosti na koju obveznica glasi. Ako kupite obveznicu iznad nominalne vrednosti, premiju ćete iskazati kao odloženi rashod i za taj iznos je realna kamata manja od nominalne kamate. Srazmerni deo plaćene premije ćete otpisivati svake godine.

Primer: Obveznicu smo platili 1060, NomV = 1000, obveznica glasi na 2 godine. Dakle, naplatićemo 1000 kada istekne 2 godine, zajedno sa kamatom koja iznosi 100 u apsolutnom iznosu. Da smo kupili obveznicu po nominali, i nominalna i realna kamta bi bile jednake. Međutim, pošto smo platili 1060, a dobićemo 1100, realna kamata je niža od nominalne i iznosi 40. Svake godine knjižimo 50 na ime kamate i 30 kao otpis premije i time svodimo višu nominalnu na nižu realnu kamatu.

Ako kupite obveznicu ispod nominale, realna kamata je veća od nominalne, jer na kraju dobijamo pun iznos nominalne vrednosti.

Npr: Obveznicu smo platili 950, i na kraju 2. god. dobijamo 1000 + 100 na ime kamate → realna kamata je 150.

c) Ulaganja koja se drže do roka dospeća koji je unapred poznat

Uslovi za klasifikaciju sredstva u ovu grupu: finansijsko sredstvo mora glasiti na poznati iznos koji će biti naplaćen ili taj iznos mora biti

odrediv; rok dospeća mora biti poznat - fiksan preduzeće ima nameru i sposobnost da ga drži do roka dospeća – ta namera mora da se dokaže.

Sposobnost držanja nekog finansijskog sredstva do roka dospeća znači da preduzeće neće biti prinuđeno da, zbog održavanja likvidnosti, ova sredstva unovči i njima izmiri dospelu obavezu, pre roka dospeća finansijskog sredstva.

Namera ne postoji: ako se finansijsko sredstvo drži samo neki period, bez obzira na dužinu perioda, ako je preduzeće spremno da sredstvo proda kada dođe do promene kamatnih stopa, valutnih

kurseva ili jednostavno se pojavi atraktivnija mogućnost ulaganja.

U ovu grupu ulaganja spadaju npr. prioritetne akcije sa obaveznim dospećem, ili kreditne HOV koje preduzeće nema nameru da proda.

Vlasničke hartije ne mogu biti ulaganja koja se drže do roka dospeća jer: imaju neodređen vek trajanja iznosi dividendi koje vlasnik prisvaja varira na način koji se ne može unapred predvideti

Finansijsko sredstvo, koje emitent može opozvati pre roka dospeća, biće klasifikovano kao sredstvo koje se drži do roka dospeća samo ako:

vlasnik tog sredstva namerava i ima mogućnost da ga drži do opoziva ili roka dospeća i ako bi vlasnik mogao nadoknaditi gotovo ceo njegov knjigovodstveni iznos.

Primer: otkupljive prioritetne akcije

Finansijsko sredstvo neće biti klasifikovano kao sredstvo koje se drži do roka dospeća ako emitent ima pravo da obavezu izmiri u visini koja je značajno ispod njegovog amortizovanog iznosa.

*** Iz rukom pisane skripte:U ovu podelu se ubrajaju i:d) zajmovi i potraživanja - zasnivaju se na neposrednoj vezi između poverioca i dužnika i

podrazumevaju predaju određenog iznosa gotovog novca (ili prodaju robe, izvršenje usluga...).Standard 39 obuhvata ovde i potraživanja stečena kupovinom – faktoring. Inicijalno procenjivanje vrši se po nominalnoj vrednosti, a naknadno vrednovanje u visini moguće

naplate tog zajma ili potraživanja. ***Ograničene su mogućnosti za reklasifikaciju prema Standardu: inicijalno je moguće izvršiti

reklasifikaciju, ali naknadno nije, jer je klasifikacija važna za inicijalno i naknadno vrednovanje. ako se stvori aktivno tržište za neko potraživanje, ono se može reklasifikovati iz potraživanja i

zajmova u kategoriju HoV raspoloživih za prodaju. ako dođe do značajnih prodaja u okviru HoV koje se drže do roka dospeća, sredstva iz te kategorije

koja još uvek nisu prodata moraju se prebaciti u kategoriju HoV raspoloživih za prodaju.***Kad god se koristi fer vrednost pri procenjivanju, polazi se od pretpostavke nastavka poslovanja.***HoV koje se drže do dospeća vrednuju se isto kao dugoročni plasmani.***Primer za efektivnu kamatnu stopu:Kupujemo obveznice sa nultim kamatnim kuponom čija je nominalna vrednost 1.000.000, pri čemu plaćamo 98%

nominalne vrednosti, odnosno 980.000. Nominalna kamata je 10%, rok dospeća je 5 godina i ove obveznice su klasifikovane kao sredstva koja se drže do roka dospeća.

Efektivna kamatna stopa je stopa koja nominalnu vrednost od 1.000.000 koju ćemo naplatiti za 5 godina svodi na današnjih 980.000 i ona iznosi 10,53482. Ona je veća od nominalne kamatne stope, jer smo kupili obveznicu po ceni nižoj od nominalne vrednosti (bila bi veća da smo je kupili sa premijom).

***

3. Dugoročni plasmani

Dugoročni plasmani su, na ugovoru zasnovane, dugoročne pozajmice (sa rokom naplate dužim od godine dana) drugim preduzećima sa ugovorenom fiksnom kamatnom stopom.

Inicijalno vrednovanje vrši se po fer vrednosti plasmana - sadašnja vrednost svih budućih plaćanja (glavnica + kamata), diskontovanih tržišnom kamatnom stopom na dan nastanka potraživanja.

Naknadno vrednovanje se vrši po amortizovanoj vrednosti korišćenjem metoda efektivne kamate. Amortizovana vrednost = vrednost po kojoj se finansijsko sredstvo inicijalno priznalo

– otplate glavnice– kumulativni iznos amortizacije diskonta ( + ako se amortizuje premija)– smanjenja nastala zbog obezvređenja.

Efektivna kamatna stopa je ona kamatna stopa koja diskontuje buduća gotovinska plaćanja ili primitke tokom očekivanog veka trajanja plasmana tačno na neto knjigovodstvenu vrednost.

Ukoliko plasman nije pokriven zalogom, procenjujemo naplativost plasmana u zavisnosti od boniteta dužnika, i ukoliko verujemo da deo našeg plasmana nećemo moći da naplatimo, taj iznos moramo otpisivati (MRS 36 – Obezvređenje imovine).

Kod plasmana koji su pokriveni hipotekom ili pokretnom imovinom (HoV, potraživanjima ili robom), procena naplativosti polazi od iznosa koji se može ostvariti unovčenjem zaloge (bonitet dužnika nije od značaja). Zaloga se vanbilansno evidentira; podaci o vrsti i vrednosti zaloge koja je uzeta za pojedinačne plasmane navode se u napomenama uz finansijske izveštaje.

BILANSIRANJE OBRTNE IMOVINE

Prema konceptualnom okviru, obrtnom imovinom se smatra imovina: od koje se očekuje da bude realizovana, odnosno koja se drži radi prodaje ili potrošnje u toku

poslovnog ciklusa, koja je na zalihama radi trgovine i za koju se očekuje da će biti prodata u roku od godinu dana od

dana bilansa, koja je u obliku gotovine ili gotovinskog ekvivalenta čija upotreba nije ničim ograničena.→ obrtna imovina ima koeficijent obrta veći od 1.

Raščlanjavanje obrtne imovine:1. Zalihe - namenjene ili potrošnji ili prodaji2. Potraživanje - namenjena pretvaranju u gotovinu,

Po skripti 2010/2011, treća stavka su kratkoročne HoV, tako da ima ukupno 4 stavke.3. Gotovina i gotovinski ekvivalenti - mogu se koristiti za izmirenje obaveza ili kupovinu sredstava.

Bilansiranje zaliha

Pod zalihama se, saglasno paragrafu 4, MRS 2 – Zalihe, podrazumevaju sredstva: koja se drže radi prodaje tokom obračunskog perioda, koja su rezultat proizvodnje, a namenjena su prodaji, koja se nalaze u obliku osnovnog ili pomoćnog materijala koji se troši u proizvodnom procesu ili

procesu pružanja usluga.

Raščlanjavanje zaliha (kriterijum brzine pretvaranja u gotovinu):1. Osnovni, pomoćni i pogonski materijal – u zavisnosti od uloge materijala u proizvodnji konkretnog

proizvoda (nisu bitna prirodna svojstva materijala):a) Osnovni materijal je materijal koji čini glavnu supstancu proizvoda.b) Pomoćni materijal ulazi u sastav novog proizvoda, ali ne čini njegovu osnovu supstancu c) Pogonski materijal ne ulazi u sastav novog proizvoda, ali omogućava njegovu proizvodnju.

Npr. u proizvodnji hleba brašno je osnovni materijal, a so pomoćni; električna energija je pogonski materijal.2. Nedovršeni proizvodi i usluge:

a) Nedovršena proizvodnja – zalihe imovinskih predmeta koji još nisu spremne za prodaju, proizvodni proces na njima nije završen.

b) Neizvršene usluge – započet, a nezavršen proces pružanja usluga (npr. popravke sredstava).Odvojeno bilansiranje je uslovljeno različitim stepenom likvidnosti.

c) Proizvodnja po osnovu dugoročnih ugovora - takođe se iskazuje u okviru ove pozicije; to su ugovori čije se izvrešenje proteže na više obračunskih perioda (time se bavi MRS 11).

3. Gotovi proizvodi i roba - zalihe namenjene prodajio Ako se gotovi proizvodi daju u poslovni lizing, na primer transportna sredstva, tada se oni

iskazuju u okviru posebne pozicije – gotovi proizvodi dati u lizing (~ za komisionu prodaju).4. Dati avansi - predstavljaju potraživanje koje će biti pretvoreno u zalihe.

Zalihe u mnogim preduzećima čine značajan deo aktive. Neophodno je dobro upravljati zalihama, jer nam one obezbeđuju kontinuitet poslovanja – možemo

trošiti više nego što je nabavljeno u jednom periodu ili možemo prodavati više nego što je u nekom periodu proizvedeno.

Držanje zaliha košta (npr. troškovi skladištenja), a nemamo direktan prinos od njih, tako da je u interesu preduzeća da one budu na nivou koji omogućava normalno poslovanje.

Procenjivanje zaliha

Inicijalno procenjivanje se vrši pojedinačno, u skladu sa načelom istorijskog troška*: po nabavnoj vrednosti za zalihe stečene kupovinom i po ceni koštanja za zalihe sopstvenih učinaka.Primenjuje se princip pojedinačnog procenjivanja .Nabavna vrednost i cena koštanja predstavljaju gornju granicu procenjivanja (princip niže vrednosti).* ne koristi se fer vrednost, jer je vreme vezivanja zaliha kratko, pa se smatra da je razlika između fer vrednosti i vrednosti

na dan sticanja zanemarljiva.

Metod specifične identifikacije se koristi za utvrđivanje CK konkretnog proizvoda i to za zalihe koje nisu zamenjive (slike, dragulji, unikatni nakit, proizvodi koji su proizvedeni po osnovu specifično identifikovanog projekta ili zahteva konkretnog kupca). Takve zalihe se procenjuju u visini CK koja sadrži direktne troškove, posebne pojedinačne troškove i opšte troškove proizvodnje.

Ova metoda se koristi samo kod proizvoda visoke vrednosti i kod proizvoda koji se iz pravnih razloga smatraju nezamenjivim, kao što su automobili, teška oprema, unikatni nakit, krzno, nekretnine...

Razlog za to je onemogućavanje manipulacije rezultatom, putem izbora koje zalihe su predmet prodaje, a koje ne - preko visine vrednosti prodatih proizvoda, prevaljivanjem troškova bismo uticali na visinu vrednosti zaliha i visinu rezultata.

Zalihe kojima brokeri trguju, npr. pšenica, kukuruz, plemeniti metali, mogu biti vrednovane po fer vrednosti umanjenoj za troškove prodaje.

Odredbe o vrednovanju zaliha sadržane u MRS 2 - Zalihe ne odnose se na ovu vrstu zaliha.Prema MRS 41 – Poljoprivreda, zalihe poljoprivrednih proizvoda (koje predstavljaju prinos bioloških

sredstava kao što su vinogradi ili voćnjaci) vrednuju se fer vrednosti umanjenoj za procenjene troškove prodaje u vreme ubiranja poljoprivrednih proizvoda.

Za nakandno procenjivanje merodavno je načelo niže vrednosti – ako na dan bilansa NV, odnosno CK ne mogu biti nadoknađene, tada se procenjivanje vrši po neto prodajnoj vrednosti (iznos koji se može ostvariti njihovom prodajom ili umanjen za troškove prodaje).

U svakom narednom periodu vrši se novo određivanje neto prodajne vrednosti. Ako prestanu da postoje okolnosti koje su dovele do otpisivanja vrednosti zaliha, te dođe do povećanja neto prodajne vrednosti, tada se može izvršiti pripisivanje vrednosti zaliha, ali ne iznad prvobitne NV, odnosno CK (načelo ograničene povezanosti vrednosti).

Prema MRS 2, paragraf 34, za iznos pripisane vrednosti smanjuju se rashodi prodatih proizvoda ili robe, u periodu u kome je došlo do pripisivanja.

Npr. 30.06. knjigovodstvena vrednost zaliha je 100, a fer vrednost – troškovi prodaje je 90. Otpisujemo vrednost zaliha za 10, tako što je tretiramo kao povećanje nabavne vrednosti prodate robe, jer se očekivalo da će do prodaje robe doći u kratkom roku. Međutim, 30.09. roba nije prodata i ponovo vredi 100 – za iznos od 10 povećavamo vrednost zaliha robe i smanjujemo nabavnu vrednost prodate robe kao rashod.

Utvrđivanje vrednosti zaliha na dan bilansa pretpostavlja da se početno stanje zaliha, uvećano za nabavke, podeli na dva dela:

na vrednost zaliha koje postoje na kraju perioda na vrednost zaliha koje su tokom perioda potrošene, odnosno prodate.

Razlikujemo 3 metode vođenja zaliha:1. Metoda umetnutog inventara :

o troškovi prodatih proizvoda = početno stanje zaliha + nabavke – krajnje stanje zaliha o krajnje stanje zaliha dobija se popisom na kraju obračunskom peridoa - nedostatak ove metode

jeste što nema uvida u promene koje su dovele do kranjeg stanja (evidentiraju se samo inputi).2. Metoda stalnog inventara - evidentiranje svake nabavke i potrošnje (prodaje) u trenutku nastanka,

tako da u svakom trenutku imamo uvid u stanje vrednosti zaliha.Ova metoda se ne može koristiti uz metod specifične identifikacije, već samo za zamenjive zalihe.

3. Metoda prodaje na malo u trgovini - roba se u trgovini na malo prodaje po prodajnim cenama sa PDV-om. Pošto je PDV prihod državnih organa, preduzeće svoju robu mora voditi po veleprodajnoj ceni. FV + ZTN = NV + RuC = veleprodajna vrednost + PDV = prodajna cena sa PDV-om. RuC predstavlja zaradu trgovinskog preduzeća iz koje on pokriva troškove poslovanja, a ono što preostane predstavlja profit. Treba praviti razliku između ukalkulsane RuC i ostvarene RuC. Ukalkulsana RuC se odnosi kako na prodatu, tako i na neprodatu robu, dok se ostvarena RuC odnosi samo na realizovanu robu (bitno zbog načela realizacije). Ona se računa u procentu od prodajne vrednosti bez PDVa ili od NV. Izražava se kao prosečna stopa RuC, a do nje se dolazi kada se suma RuC podeli sa sumom ukupnih nabavki.Saldo računa RuC pokazuje nerealizovanu razliku u ceni.

Za utvrđivanje vrednosti zamenjivih i poluzamenjivih zaliha, prema MRS 2, paragraf 25 i 23, koriste se sledeći postupci, koji polaze od pretpostavljenog redosleda trošenja:

FIFO metod metod prosečne nabavne cene

Izmenom standarda, više nije dozvoljeno korišćenje LIFO metode (moguća upotreba te metode je u pogonskom knjigovodstvu, u inflatornim uslovima).

FIFO metod

Pretpostavka: materijal se troši onim redosledom kako je nabavljen, što znači da na zalihama ostaje materijal koji potiče iz poslednjih nabavki.

Ako se pretpostavljeni redosled potrošnje poštuje, tada ova metoda odgovara principu pojedinačnog procenjivanja po nabavnoj vrednosti.

Pogodna za preduzeća koja posluju u uslovima deflacije, jer daje realan rezultat, budući da se vrednost utrošenih zaliha utvrđuje po cenama prvih nabavki. Time se onemogućava precenjivanje periodičnog rezultata, a zalihe su procenjene po cenama poslednjih nabavki.

Kako ne postoji apsolutna stabilnost cena niti deflacija na duži rok posmatrano, primena FIFO metode vodi iskazivanju više dobiti u odnosu na metodu prosečne cene (niži troškovi prodatih proizvoda, a veća vrednost krajnjih zaliha) i iskazivanju realne vrednosti zaliha.

Precenjivanje rezultata znači povećan odliv sredstava iz preduzeća, kroz oporezivanje i raspodelu takvog rezultata, pa ukoliko se u inflatornim uslovima primenjuje FIFO metoda, moramo kod raspodele rezultata voditi računa o tome da predmet raspodele ne bude i rezultat koji je posledica primene ove metode. Nažalost, na visinu poreskih obaveza ne možemo uticati.

Primena FIFO metode se smatra naročito pogodnom: za preduzeća koja imaju visok koeficijent obrta zaliha (pa je razlika između NV i TV je zanemarljiva) za preduzeća sa širokim asortimanom materijala ili roba (pretpostavka je da cene različitih materijala i roba

ne rastu jednakim tempom, već se to međusobno komenpzuje), za industrijska preduzeća kod kojih se često menjaju zalihe materijala i gotovih proizvoda, za preduzeća gde učešće zaliha u ukupnoj aktivi nije značajno.

Metoda prosečne cene

Pretpostavka: utrošeni materijal, kao i materijal koji se nalazi na zalihama, potiču podjednako iz svih izvršenih nabavki.

Prosečna cena se može utvrditi na dva načina: periodično utvđivanje prosečne cene - u određenim vremenskim razmacima, npr. svakih 15 dana permanentno utvrđivanje prosečne cene tzv. klizajuća prosečna cena – prosečna nabavna cena se

utvrđuje pre svake potrošnje.

Posledica primene ove metode jeste da su promene tekućih tržišnih cena skrivene jer se mešaju sa cenama ranijih nabavki, tako da ni procena konačnih zaliha ni procena rashoda neće, naročito u kraćem roku, biti pod uticajem promena tekućih tržišnih cena.

U uslovima rasta cena (inflacije), obračunata prosečna cena će biti niža od tekuće cene.Kada su zalihe ranijih nabavki (po nižim cenama) > od zaliha tekućih nabavki (po višim cenama),

uticaj nižih cena će biti veći, pa će prosečna cena biti manja, i obrnuto. Tako da u uslovima inflacije imamo precenjenost rezultata i potcenjenost zaliha.

Posledice pogrešnog određivanja vrednosti zaliha: potcenjene zalihe na kraju godine vode potcenjenom rezultatu tekuće godine i potcenjenoj neto imovini, a u narednoj godini (kada se te zalihe troše i postaju rashodi) rezultat će biti precenjen. Važi i obrnuto.

****LIFO metoda koja je izmenama u standardu 2, zabranjena, a koja je predstavljala alternativni

postupak, polazi od pretpostavke da se troši materijal koji potiče iz poslednjih nabavki, tj. da na zalihama ostaje materijal koji potiče iz prvih nabavki.

U inflatornim uslovima, primena ove metode je poželjna, jer će vrednost utrošenih zaliha biti obračunata po cenama koje su najbliže tekućim tržišnim, tj. rashodi u BU će biti realno obračunati. Time se prihodi i rashodi tekućeg perioda iskazuju u monetranim jedinicama, koje su makar približno, jednake kupovne snage. Kao posledica toga dobija se realno obračunat periodični rezultat.

Međutim, to dovodi i do potcenjivanja zaliha i formiranja tzv. latentnih rezervi u vrednosti zaliha. To je jedan od razloga zbog kojih se osporavala primena LIFO metode, međutim, ako treba birati između realnog BU i realne vrednosti zaliha, prednost ipak treba dati realno obračunatom rezultatu.

Sama metoda može biti primenjena u dve varijante, i to kao: permanentna - za obračun vrednosti utrošenih zaliha uvek se koristi cena poslednje nabavke; periodična - koristi se za procenjivanje vrednosti zaliha na kraju obračunskog perioda; u toku obračunskog perioda se

praktično troškovi uopšte ne knjiže.

Porede se zalihe na kraju sa zalihama na početku obračunskog perioda, i ukoliko su krajnje zalihe niže od početnih, vrednovanje se vrši po cenama po kojima su vrednovane početne zalihe. Ukoliko su krajnje zalihe više od početnih, onda na vrednost početnih zaliha, dodajemo vrednost razlike između početnih i krajnjih zaliha. Postoji više rešenja za pitanje kojom cenom treba tu razliku pomnožiti. o Suštini LIFO metode odgovaralo bi da tu razliku treba pomnožiti sa cenama prvih nabavki, jer ova metoda

pretpostavlja da se materijal iz poslednjih nabavki troši. o U praksi se često koristi prosečna nabavna cena, ili cena poslednje nabavke.

Poslovanje po sistemu Just in time - smanjuje ili čak eliminiše zalihe i time smanjuje troškove.Ovaj sistem pretpostavlja da isporuka materijala stiže tačno na vreme, odnosno da ne postoje zalihe materijala ili su one

minimalne (sigurnosne zalihe). Cilj uvođenja sistema je da se proizvodnja učini maksimalno efikasnom i da se troškovi držanja zaliha svedu na najmanju meru, što povećava konkurentnost.

Da bi se uveo JIT sistem, potrebno je izvršiti reformu proizvodnog procesa, procesa nabavke sirovine i materijala, kao i razvoj informacione mreže koji će pratiti proizvodni proces, nivo zaliha i buduće porudžbine.

Najvažnija pretpostavka ovog sistema jesu odnosi sa dobavljačima – oni moraju da izvrše isporuke različitih vrsta, količina, veličina materijala u tačno određenim intervalima za pojedine proizvodne linije. Materijal mora biti ujednačenog, visokog kvaliteta, bez najmanjih nedostataka. Ukoliko se prekine redovnost snabdevanja od dobavljača, ukoliko se ispruči materijal neodgovarajućeg kvaliteta, ako dođe do odstupanja u kvalitetu izvršenih operacija zaposlenih ovaj sistem može biti neuspešan.

Dopustivost metoda sa fikcijom redosleda potrošnje

I FIFO i metoda prosečne nabavne cene (i LIFO, koja se ne koristi) označavaju se kao metode sa pretpostavljenim (fikcijom) redosledom trošenja. Nazivaju se tako zato što stvarna potrošnja ne mora slediti redosled potrošnje koji se pretpostavlja pri obračunu vrednosti utrošenih zaliha, s jedne strane, i utvrđivanje vrednosti onih zaliha koje su nepotrošene.

Razumno upravljanje zalihama pretpostavlja da se prvo moraju utrošiti zalihe pribavljene iz prvih nabavki, što odgovara FIFO metodi.

U određenim okolnostima, dopustivost metoda se određuje prema posledicama koje njena primena ima po realnost utvrđenog rezultata* i koje nisu u suprotnosti sa načelom niže vrednosti (kada vrednost zaliha po konkretnoj metodi prelazi tržišnu vrednost na dan bilansa).

Treba koristiti metodu koja će u najvećoj meri doprineti ostvarenju ciljeva finansijskog izveštavanja. Dakle, iako je metoda dopuštena, ako ona vodi precenjivanju rezultata, njena primena će se smatrati neprihvatljivom.

* u uslovima značajne inflacije pogodnije je koristiti metodu prosečne cene nego FiFo, jer ona daje manje precenjeni rezultat i manju precenjenost zaliha.

Zalihe istih ili sličnih karakteristika i namene treba da budu procenjivane po istoj metodi.

Odabrana metoda se mora dosledno primenjivati u dužem vremenskom periodu, prema načelu kontinuiteta. Ukoliko dođe do promene metode to se mora objaviti, moraju se navesti razlozi promene i kvantifikovati efekti promena na rezultat i vrednost imovine.

Vrednost zaliha se priznaje kao rashod prilikom prodaje (a ne utrenutku nabavke), jer je u tom periodu ostvaren sa njima povezan prihod.

Iznos otpisa zaliha ili gubici zaliha imaju tretman rashoda perioda u kome su nastali (načelo impariteta). Znači, računi zaliha imaju funkciju računa razgraničenja, u procesu finansijskog izveštavanja. Oni razgraničavaju novčani

izdatak koji nastaje po osnovu nabavke zaliha, od rashoda. Sve dok potrošimo npr. nabavljeni materijal, tretiramo ga kao aktivu. Trošak se evidentira onda kada dođe do potrošnje materijala radi obavljanja procesa proizvodnje ili poslovanja uopšte. I taj trošak ostaje aktiva, sve dok proizvod radi čije proizvodnje je dati trošak nastao ne bude prodat.

Kada je reč o uslugama (npr. reklamiranje), funkciju razgraničenja preuzimaju računi vremenskih razgraničenja. *** Ne uči se metoda gvozdenih zaliha, jer nije predviđena prema MRS 2.

Bilansiranje potraživanja

Potraživanja prema MRS-39, paragraf 9, predstavljaju primarni finansijski instrument.To su nederivativna (originalno stvorena) finansijska sredstva sa fiksnim ili odredivim plaćanjima2.

Pri početnom priznavanju, ako postoji aktivno tržište, fin. koje bi zadovoljilo definiciju potraživanja, može biti označeno i kao finansijsko sredstvo po fer vrednosti kroz BU ili raspoloživo za prodaju.

Potraživanje se bilansira ako se: može dovesti u vezu sa finansijskim sredstvom, ako se očekuje priliv ekonomske koristi i ako se njegova vrednost može pouzdano meriti. Potraživanje od koga se ne očekuje priliv ekonomske koristi u budućnosti tretira se kao gubitak.

Potraživanje se najčešće definiše kao pravo na naplatu određene sume novca ili prijem nekog drugog finansijskog sredstva.

Klasifikacija potraživanja

1. Prema dospelosti – bitno za održanje likvidnosti: a) Kratkoročna sa rokom dospeća do godine dana – obrtna imovinab) Dugoročna sa rokom dospeća dužim od godine dana - stalna imovina

2. Prema bonitetu (kvalitet potraživanja) – bitna pri proceni stepena naplativosti:a) Punovredna potraživanja - potraživanja koja će biti naplaćena u roku dospeća u punom iznosu.

Ne postoji rizik od produženja roka naplate i gubitka dela potraživanja.b) Dubiozna potraživanja - potraživanja kod kojih se dovodi u pitanje period naplate ili naplate

iznosa na koje potraživanje glasi ili obe stavke; do toga dolazi usled: 1) pogoršanja boniteta dužnika;2) dužnik odbija da plati dug, pokretanje sudskog spora; 3) kada je nad dužnikom pokrenut stečajni postupak, zbog nelikvidnosti.

c) Zastarela potraživanja - nastaju kad se izgubi mogućnost naplate potraživanja od kupca. Ne možemo ga tužiti jer je prošao period u kome smo to mogli učiniti, pa volja da plati ostaje na dužniku.

3. Prema poreklu potraživanja se dele na:a) potraživanja iz isporuka (samo kada naplata sledi isporuci),b) potraživanja iz odnosa sa povezanim preduzećima (ovo je zapravo podela prema učesnicima, a

izdvojena su u posebnu grupu da bi se omogućila izrada konsolidovanog bilansa), c) potraživanja iz plasmana

Isporuke proizvoda i usluga i kratkoročne pozajmice su osnova ovih potraživanja (a-c).d) ostala potraživanja – inicijalno se vrednuju po nominalnoj vrednosti, a naknadno po principu niže vrednosti.

i. Potraživanja prema povezanim preduzećimaii. Potraživanja prema radnicima

iii. Potraživanja po osnovu kratkoročnih plasmana,iv. Potraživanja prema državi za preplaćeni porez i sl.

o Prema sigurnosti naplate:e) osigurana potraživanja – pokrivena zalogom, pri čemu informacije o datoj zalogi (HoV,

roba...) stoje u napomenama; njihova naplata je sigurna, pitanje je samo termina naplate.f) neosigurana potraživanja

Bez obzira na način raščlanjavanja, sva potraživanja imaju dva bitna osnova:1. potraživanja nastala po osnovu isplate novca, koja mogu imati dva razloga:

a) davanje avansa za buduće isporuke b) davanje krakoročne pozajmice uz naplatu kamate – zahteva dobro planirane novčane tokove.

Bitna razlika između ovih potraživanja je u načinu njihove likvidacije. Prva se likvidiraju isporukama robe od strane dobavljača, što znači da ne dolazi do priliva gotovine, već se potraživanja transformišu u zalihe. Druga se likvidiraju naplatom i obezbeđuju priliv gotovine.

2. potraživanja nastala po osnovu isporuka proizvoda, roba i usluga – iskazuju se odvojeno od ostalih potraživanja zbog različitih osnova i različitog načina likvidacije.

2 Karakteristike derivata: njihova vrednost zavisi od vrednosti neke druge promenljive, inicijalno ulaganje je malo ili ga nema i do izvršenja transakcije će doći neki dan u budućnosti. To su npr. opcije.

Da bi smo mogli da bilansiramo potraživanje potrebno je dati odgovore na sledeća pitanja:1. Za koji termin treba vezati nastanak potraživanja?

o Potraživanja nastaje kada trenutak plaćanja sledi trenutku isporuke proizvoda i usluga.o Prenos svojine na kupca , koji se izražava prihvatanjem robe i fakture, smatra se osnovom za

priznavanje potraživanja.o Potraživanje postoji i bez fakture, ali to potraživanje nije istovremeno i prihod prodavca - da bi

bio prihod mora da postoji faktura. o Da li je uvek potrebno da se prenese svojina nad proizvodom na kupce da bi smo ga priznali

kao prihod? – Nije, postoje izuzeci, onda kada se proizvodnja nekog proizvoda proteže na više obračunskih perioda (izgradnja).

2. Na koji iznos inicijalno potraživanje glasi? o Potraživanja se procenjuju pojedinačno. o Inicijalna vrednost potraživanja jednaka je vrednosti isporučenih proizvoda, roba ili usluga

umanjenoj za trgovačke popuste (rabat – odobrava ga prodavac i unapred je poznat, bonifikacija – zahteva kupac i odobrava se naknadno).

o Za razliku od ovih negotovinskih popusta, gotovinski popusti ne umanjuju iznos potaživanja nego umanjuju priliv gotovine od tog potraživanja i oni se tretiraju kao finansijski rashod (kasa-skonto – odobrava ga prodavac, na dan plaćanja, nije obavezujući).

3. Da li se bilansiraju potraživanja data kao zalog? o Davanjem u zalogu bilo kog imovinskog predmeta, pa i potraživanja, ne gubi se pravo svojine

pa se i potraživanja data u zalogu bilansiraju na uobičajeni način, samo se u napomenama navodi ova činjenica.

4. Da li se potraživanja iz isporuka izvršenih ka poslovnim jedinicama bilansiraju?o U bilansu se iskazuju samo ona potraživanja koja preduzeća ima prema drugim pravnim ili

fizičkim licima.o Potraživanja koja nastaju iz isporuka poslovnicama koje nemaju svojstvo pravnog lica, imaju

karakter internog potraživanja i ne mogu se iskazati u bilansu.

5. Kada se potraživanja mogu saldirati sa obvezama?o Saglasno načelu jasnosti, potraživanja treba iskazivati odvojeno od obaveza.o Saldiranje se može izvršiti samo ako se:

• potraživanja i obaveze odnose na isto preduzeće• ako su nastali po istom osnovu• ako su približno istog iznosa• ako su dospeli za naplatu odnosno isplatu• i ako postoji saglasnost obe strane.

6. Kako se potraživanja likvidiraju?a) naplatom – pretvaranjem u gotovinu (o roku dospeća),b) pretvaranjem u drugu vrstu potraživanja (npr. potraživanja od kupaca u menična potraživanja)c) odricanjem od prava naplate (delimično ili potpuno odricanje u postupku sudskog ili

vansudskog poravnanja).

Naknadno procenjivanje potraživanja iz isporuka vrši se saglasno opštim pravilima procenjivanja – u skladu sa načelom niže vrednosti koje zahteva da potraživanja budu iskazana u visini unovčenja.

Na dan bilansa se mora utvrditi naplativost iskazanih potraživanja.

Potraživanja dobrog boniteta iskazuju se na redovnim pozicijama. To su ona potraživanja čija naplata ni u pogledu roka, ni visine iznosa, nije dovedena u pitanje.

Potraživanja koja se ne mogu naplatiti u punom uznosu iskazuju se preko posebnih pozicija (sumnjiva i sporna potraživanja). Potraživanja čija se naplata uopšte ne očekuje isknjižavaju se sa računa potraživanja, i iskazuju se kao gubitak u punom iznosu.

Osnov za procenu naplativosti je: postojanje obezbeđenja

bonitet dužnikaRizik nenaplativosti potraživanja je kreditni rizik. Kreditini rizik raste:1. pri padu konjukture – pad likvidnosti privrede u celini.2. pri rastu konjuktire koji dovodi do pojave velikog broja novih kupaca (nemamo iskustva sa novim

kupcima kako bi se ocenio njihov bonitet).3. kod ino-potraživanja – usled politčkih i ekonomskih mera – npr. uvođenje sankcija (tu postoji i

valutni rizik, od promene kurseva).

Za otpis utvrđenog obezvređenja, bez obzira da li je to učinjeno pojedinčanom procenom svakog potraživanja ili paušalno (kada postoje veliki broj potraživanja čiji pojedinačni iznosi nisu visoki i kada je bonitet dužnika približno jednak), koriguje se aktiva (potraživanje) direktno ili preko ispravke vrednosti.

Za opšte rizike, koji se utvrđuju paušalno i koji iskazuju visinu očekivanih gubitaka u ukupnim potraživanjima, formira se rezervisanje u pasivi bilansa.

Hartije od vrednosti koje se bilansiraju kao obrtna imovina

Kratkoročne HoV su HoV koje su nabavljene radi prodaje u periodu kraćem od 1 godine (MRS 39). Predstavljaju krakoročnu rezervu likvidnosti. Motiv za njihovo držanje jeste sticanje prinosa u vidu kamate i sl.

Procenjivanje se vrši po fer vrednosti kroz bilans uspeha.

U ove hartije od vrednosti ubrajaju se:1. akcije.2. obveznice (ne moramo držati obveznice do roka dospeća, a postoje i kratkoročne obveznice),3. komercijalni zapisi (emituju ih preduzeća dobrog boniteta),4. blagajnički zapisi (emituju ih poslovne banke),5. menice (koje još nisu dospele)6. čekovi (koji nisu dospeli za naplatu)7. kamatni kuponi obveznica dospeli za naplatu kao i dividendni kuponi.***iz KNČ: tu spadaju i sopstvene akcije, dok se ne izvrši njihovo poništenje ili prodaja – one se

iskayuju kao odbitna poyicija sopstvenog kapitala.

Inicijalno procenjivanje je po nabavnoj vrednosti (akcija, obveznica, blagajničkih i komercijalnih zapisa), odnosno po nominalnoj vrednosti (za menice i čekove). Tu su merodavni MRS 32 i 39.

Kod naknadnog procenjivanja se primenjuje strogi princip niže vrednosti. Razlika u fer vrednosti se iskazuje kao dobitak ili gubitak u periodima u kome je do promene fer vrednosti došlo.

Bilansiranje likvidnih sredstava

Likvidna sredstva obuhvataju:1. gotovina u blagajni i na računima kod banke2. devizna sredstva u blagajni i na deviznom računu3. dospele menice na naplatu4. dospeli čekovi na naplatu

Uslovi koji se trebaju ispuniti da bi se finansijsko sredstvo smatralo gotovinskim ekvivalentom: da se lako može pretvoriti u gotovinu da se pretvori u tačno utvrđeni iznos da ne postoji opasnost od obezvređenja

Akcije ne mogu biti gotovinski ekvivalenti zbog drugog i trećeg uslova.

Devizna sredstva se na dan bilansa preračunavaju u valutu za prezentaciju (MRS 21) po zaključnom kursu na dan bilansa (obično je to srednji kurs). Pod stranom valutom se smata svaka valuta koja nije funkcionalna, a pod funkcionalnom se smata ona valuta u kojoj preduzeće posluje.

Procenjivanje menica se vrši po:o nominalnoj vrednosti ilio nominalna vrednost – nedospele kamate – troškovi eskonta .

Čekovi se procenjuju po nominalnoj vrednosti.Naknadno procenjivanje saglasno načelu niže vrednosti.

Bilansiranje aktivnih vremenskih razgraničenja

Cilj bilansiranja AVR u bilansu stanja jeste pravična raspodela rashoda i prihoda po obračunskim vremenskim periodima (poštovanje načela razgraničenja prema predmetu i vremenu).

Ova pozicija obuhvata: unapred plaćene rashode (troškove = isplate koje će postati rashod u nekom od budućih perioda) nastale, a nenapalaćene prihode.

Za bilansiranje AVR postoje dve mogućnosti (zbog razlike u načinu likvidiranja): Zajedničko bilansiranje i unapred plaćenih troškova i nastalih, a nenaplaćenih prihoda. Prema 4. direktivi EU, u okviru AVR se bilansiraju samo unapred plaćeni troškovi, dok se

nastali, a nenaplaćeni prihodi moraju bilansirati kao ostala potraživanja. Razlog za ovo podvajanje jeste analiza likvidnosti.

Inicijalno procenjivanje za unapred plaćene rashode je isplaćeni iznos, a naknadno procenjivanje podrazumeva procenjivanje iznosa koji je utrošen.

Primer: platili smo unapred zakupninu za celu narednu godinu. Isplaćeni iznos u celini predstavlja AVR, isplatu koja nije trošak već će postati trošak u budućnosti.

Nastali a nenaplaćeni prihod procenjujemo prema obračunatom iznosu po osnovu ugovora, a naknadno u visini mogućeg unovčenja (kao i sva ostala potraživanja).

Primer: kod menica, funkciju razraničenja nastale kamate ima račun IV meničnih potraživanja. Preko AVR možemo knjižiti razgraničenje npr. zakupnine. Ne naplaćujemo zakupninu unapred, već npr. za mesec

decembar naplatimo zakupninu u januaru, ali to je ipak prihod tekuće godine, a ne meseca januara. Visinu tog prihoda utvrđujemo na osnovu ugovora o zakupu i za taj iznos zadužujemo račun AVR i odobravamo račun prihoda.

Pozicija AVR će biti ugašena kada naplatimo prihod ili kada utrošimo iznose koje smo unapred platili korišćenjem usluga na koje su se te isplate odnosile.

Prenos gubitka

Gubitak se javlja kada su rashodi veći od prihoda u BU. Za iznos gubitka, aktiva je manja od pasive u BS. Zbog toga je potrebno izvršiti integraciju rezultata

(gubitka) u stanje. Aktiva + rashodi = kapital + obaveze + prihodi.

Iskazivanje gubitka u BS zavisi od pravne forme:1. kod društava lica – (inokosno preduzeće, ortačka društva) – gubitak se ne prikazuje kao posebna

bilansna pozicija, već se direktno za iznos gubitka umanjuje pozicija kapital. Sve dok je gubitak u visini kapitala vlasnika, on ga i snosi, kada gubitak pređe visinu kapitala vlasnika onda pada i na teret poverioca.

2. kod društva kapitala – (d.o.o, akconarsko preduzeće) – gubitak se prikazuje kao posebna bilansna pozicija na strani pasive i to kao odbitna pozicija sopstvenog kapitala . Samo ako postoji obaveza nekog trećeg lica da gubitak pokrije onda on ima karakter potraživanja.

Posledice iskazivanja gubitka zavise od njegove visine:a) kada je gubitak manji od nerasporedeljene dobiti ranijih godina i rezervi – tada je gubitak faktički

pokriven. Smanjiće se iznos neraspoređenog dobitka i rezervi za iznos gubitka i uspostaviće se ravnoteža na nižem nivou u BS – formalno pokriće gubitka (smanjen je SK). Gubitak će i stvarno biti pokriven ako vlasnici uplate iznos gubitka na tekući račun.

b) kada je gubitak veći od nerspoređenog dobitka i rezervi –postoji bilans sa gubitkom. To znači da smo za pokriće gubitka iskoristili neraspodeljenu dobit, rezerve i deo osnovnog kapitala. U tom slučaju saziva se skupština akcionara na kojoj se donosi odluka o smanjenju osnovnog kapitala.

c) kada je gubitak veći od sopstvenog kapitala – tada je preduzeće prezaduženo i to predstavlja osnovu za pokretanje stečajnog postupka. U tom slučaju gubitak se iskazuje na strani pasive do iznosa sopstvenog kapitala, a preko tog iznosa na posebnoj poziciji na strani aktive.

Sve ovo važi pod uslovom da su prethodno otkrivene latentne rezerve (nastaju potcenjivanjem imovine ili precenjivanjem obaveza), koje uvećavaju vrednost sopstvenog kapitala (inače zbir te dve vrednosti može biti veći od iznosa gubitka pa preduzeće neće biti prezaduženo). Zbog toga, menadžment mora, kada gubitak pređe ½ osnovnog kapitala, sazvati vanrednu sednicu skupštine akcionara i odlučiti o eventualnom sprovođenju sanacionog postupka.

BILANSIRANJE PASIVE

Pojam pasive označava izvore sredstava u širem (bilansnom) smislu, odnosno obaveze u užem smislu.U pasivi bilansa stanja prikazana je imovina preduzeća prema poreklu (izvorima). Osnovne pozicije pasive u BS su:1. sopstveni kapital (prva pozicija, ako se koristi princip sigurnosti)2. pozajmljeni kapital

Bilansiranje sopstvenog kapitala

Pojam i karakteristike

Da bi smo definisali sopstveni kapital dovoljno je nabrojati njegove osnovne karakteristike, a to su:a) to je kapital vlasnika – on potiče od vlasnika koji su ga uložili u preduzeće.b) nema unapred utvrđen rok dospeća – to znači da je trajno uložen u preduzeće i dok preduzeće

postoji, mora da postoji i sopstveni kapital (vlasnici mogu prodavati svoje akcije, ali one i dalje postoje).

c) daje pravo upravljanja – ono se izvlači iz prava svojine nad preduzećem.d) izaziva isplate čije postojanje i visina zavise od visine dobitka i politike raspodele e) povećava se iz dodatnih ulaganja vlasnika i iz zadržane dobiti.

Oblik sopstvenog kapitala

Oblik sopstvenog kapitala zavisi od pravne forme preduzeća Kod društva lica, koje karakteriše neograničena odgovornost vlasnika, kapital je u celini

promenjiv, ostvareni dobitak direktno povećava sopstvni kapital, a gubitak ga smanjuje.Garantnu supstancu za poverioce čini ukupna imovina vlasnika.

Kod društva kapitala, koje karakteriše ograničena odgovornost (znači da vlasnici za obaveze koje proističu iz poslovanja odgovaraju samo imovinom koju su uložili u preduzeće), kapital obuhvata stalni i promenjivi deo. Minimalna visina stalnog dela je propisana zakonom i njegov iznos se može menjati, ali samo po utvrđenoj proceduri (sve dok je iznad minimuma).Stalni – osnovni kapital = broj emitovanih akcija x nominalna vrednost akcijaZbir stalnog i promenjivog dela kapitala označava se kao računski kapital.

Treba praviti razliku između sledećih pojmova kapitala:o Nominalni, tj. osnovni, stalni kapital = broj emitovanih akcija x nominalna vrednost akcija.o Računski kapital = stalni + promenjivi deo kapitala.o Efektivni kapital = računski kapital + latentne rezerve (važno za procenu zaduženosti.o Bilansni kapital = računski kapital – otkupljene sopstvene akcije – neuplaćeni delovi osnovnog

kapitala.Primer: Visina računskog kapitala preduzeća na osnovu sledećih podataka: akcijski kapital redovne akcije 550, akcijski

kapital preferencijalne akcije 300, neraspodeljena dobit 100, kapitalne rezerve 150, rezerve iz dobiti 200, rezervisanja 100 → visina računskog kapitala je 1300, ne uključujemo rezervisanja koja predstavljaju obaveze.Primer: izračunajte, polazeći od prethodno izračunatog računskog kapitala, efektivni, a potom i bilansni kapital na osnovu

sledećih podataka: knjigovodstvena vrednost aktive 450, fer vrednost aktive 500, knjigovodstvena vrednost obaveza 200, fer vrednost obaveza 180, otkupljene sopstvene akcije 50.

→ aktiva je potcenjena, imamo latentnu rezervu od 50 (knjig. vrednost je manja od fer vrednosti); a obaveze su precenjene za 20, pa je efektivni kapital 1300 + 50 + 20 = 1370. Bilansni kapital je 1300 – 50 (otkupljene sopstvene akcije) = 1250.

Pod kojim uslovima bi navedene vrste kapitala bile međusobno jednake? Samo ako je ispunjeno:1) nepostojanje otvorenih i latentnih rezervi 2) nepostojanje otkupljenih sopstvenih akcija3) potpunu uplatu upisanog kapitala. To je moguće samo u trenutku osnivanja preduzeća, i to pod uslovom da je uplaćen sav upisani kapital

i da je prodaja akcija izvršena po nominalnoj vrednosti.

Ako postoje preferencijalne akcije sa obavezom otkupa u periodu od npr. od 3 godine, onda one ne predstavljaju sopstveni kapital već obavezu, u skladu sa načelom iz KO da je suština iznad forme; kod konvertibilnih obveznica, prema MRS 1, nalaže se da se tačno odredi koji deo se odnosi na obavezu a koji na kapital.

Bilansiranje nepromenjivog dela sopstvenog kapitala – stalni kapital

Garantnu supstancu za poverioce čini ceo sopstveni kapital, ali se osnovni kapital smatra minimumom koji se štite interesi poverilaca. *sopstveni kapital je širi pojam od osnovnog kapitala.

Ovaj nepromenjivi deo kapitala poseduju društva kapitala kao što su d.o.o. i akcionarska preduzeća.

Stalni kapital je nepromenjivi deo sopstvenog kapitala i minimalnu ukupnu visinu i visinu pojedinačnog uloga (udela ili akcija) propisuje država.

Sam pojam „nepromenljivi“ treba shvatiti uslovno, u smislu da promena visine ovog kapitala mora biti izvršena po određenoj proceduri. Visina ovog kapitala se može promeniti samo na osnovu odluke skupštine vlasnika. Statutom je određeno da se povećanje/smanjenje kapitala vrši ako je za to ¾ većine.

Smanjenje kapitala se može izvršiti samo ako je on iznad zakonskog propisanog minimuma. Ako se desi da kapital padne ispod tog minimuma, mora se izvršiti promena pravne forme ili vlasnici moraju izvršiti dodatno ulaganje kapitala.

Svako promene visine kapitala zahteva obavezan upis promene u nadležni registar (Agencija za privredne registre).

Društva sa ograničenom odgovornošću – stalni kapital se pojavljuje u formi udela članova. Vlasnici pri osnivanju društva upisuju i uplaćuju određeni iznos udela. Visina uloženog kapitala se od

vlasnika do vlasnika razlikuje, jer se razlikuje broj udela koji je svaki od njih kupio u trenutku osnivanja. Snaga uticaja na društvo, zavisi od broja udela, zato što svaki udeo nosi pravo glasa (može biti 1 udeo=1 glas ili drugačije u zavisnosti kako je dogovoreno).

Udeli se bilansiraju po nominalnoj vrednosti.Udeli u osnovnom kapitalu = broj upisanih udela x nominalna vrednost udela.Ako udeli nisu uplaćeni u celini, pojaviće se pozicija Upisani neuplaćeni kapital. Ako su članovi uplatili više nego što je nominalna vrednost udela, taj višak će biti iskazan u okviru

posebne pozicije - Kapitalne rezerve.

Povećanje osnovog kapitala kod DOO može se izvršiti: 1. povećanjem nominalne vrednosti upsanih udela.

Ako je nominalna vrednostu udela bila 1000, a odlućeno je da se poveća na1500, vlasnik koji je ima recimo 5 udela moraće da izvrši dodatno ulaganje na račun firme od 2500 (500*5=2500).

2. emitovanjem novih udela – novi udeli se prvenstveno nude postojećim vlasnicima, i to pod povoljnijim uslovima nego što se nude licima izvan društva – udeli će nove vlasnike više koštati, jer su se postojeći vlasnici odricali dela dobiti, kako bi firma napredovala. Emitovanjem novih udela javlja se mogućnost promene relativnog odnosa glasova – međutim, do te promene neće doći ukoliko se novi udeli otkupe u istom odnosu od strane postojećih vlasnika. Udeli se ne prodaju na otvorenom tržištu već se privatno traže novi vlasnici.

Smanjenje osnovnog kapitala kod DOO može se izvršiti: 1. smanjenjem nominalne vrednosti udela – time se povlači deo osnovnog kapitala.

To smanjenje može biti motivisano pokrićem gubitka (smanjenje nominalne vrednosti akcija za iznos gubitka) ili padom poslovne aktivnosti (postojeći kapital je predimenzioniran, postoji želja de se bolje uposli, svakom vlasniku se isplaćuje gotovina u visini razlike).

2. otkupom i poništenjem udela – ako neki od vlasnika želi da istupi iz društva, on svoje udele nudi prvo postojećim vlasnicima, pa ako ih oni ne mogu otkupiti traži se lice van preduzeća. Pri tom, postojeći vlasnici obično uslovljavaju onog koji želi da istupi da sam nađe novog kupca i da za njega dobije saglasnost postojećih vlasnika. Ako se saglasnost ne postigne, jedno od rešenja je da taj udeo otkupi društvo tako što će ispaltiti vlasnika koji će odlazi, a da zatim te udele poništi. Udeli se otkupljuju po tržišnoj, a poništavaju se

po nominalnoj vrednosti. Razlika ide u korist (ako je tržišna manja od nominalne vrednosti) ili na teret (tržišna veća od nominalne vrednosti) rezervi društva. Na taj način društvo ne dobija novog vlasnika ali je kapital društva smanjen.

Akcionarsko društvo – osnovni kapital se stiče emisijom redovnih i povlašćenih akcija. On se vodi po nominalnoj* vrednosti upisanih akcija (broj upisanih akcija * nom. vrednost akcije). Ako akcionari ne uplate ukupan iznos upisanih akcija javlja se pozicija Upisani neuplaćeni kapital kao

korektivna pozicija osnovnog kapitala. Ako se akcije prodaju po većoj vrednosti od nominalne, razlika ide na kapitalne rezerve. * Postoje akcije koje se emituju bez nominalne vrednosti, pa se uplaćeni iznos tretira kao nominalni iznos.

Zbog različitog obima prava koje imaju vlasnici, zahteva se odvojeno iskazivanje akcijskog kapitala po osnovu redovnih akcija od akcijskog kapitala po osnovu preferencijlnih akcija:

Redovne akcije daju sledeća prava: pravo glasa; pravo na dividendu; pravo na nato imovinu u trenutku likvidacije preduzeća.

Povlašćene akcije (mogu biti kumulativne, participativne* i kombinacija oba) daju sledeća prava: prvenstvo u naplati dividende koja je unapred utvrđena; prvenstvo u naplati neto imovine u trenutku likvidacije preduzeća; prenos dividende iz godine u godinu (kumulativne akcije); ne daju pravo glasa ili je ono ograničeno.

* participativne omogućavaju učešće u profitu iznad garantovane dividende.

Posebno se iskazuju i sledeće pozicije:Neuplaćeni upisani kapital

o nastaje pri sukcesivnom osnivanju društvao visina = nominalna vrednost upisanih akcija – uplaćeni iznoso to je pozicija koja ima dvojaki karakter: potraživanja i korektivna pozicija sopstvenog kapitalao ova pozicija se likvidira uplatom akcionara.

Otkupljene sopstvene akcijeo Razlozi za otkup sopstvenih akcija su višestruki:

• povećanje zarade po akciji, • isplate gotovine akcionarima otkupom akcija radije nego isplatom dividendi, • odbrana od neprijateljskog preuzimanja, • pribavljanje sopstvenih akcija za isplatu bonusa menadžerima i sl.

o Ograničenja otkupljenih sopstvenih akcija: ne daju pravo glasa i ne daju pravo na dividendu.o Druga direktiva EU – izmenama od 2006. godine ukinuta je granica od 10%, dok su evropske

zemlje u nacionalnim zakondavstvima su zadržale maksimalnu granicu otkupa sopstvenih akcija.

o Otkupljene akcije se moraju poništiti ili prodati u roku od godinu dana od dana sticanja.o Detaljna objavljivanja (bitno je da znamo koje su akcije otkupljene, a koje su kod eksternih akcionara)

o Bilansiraju se kao odbitna pozicija sopstvenog kapitala. Akcije mogu da glase na ime i na donosioca. Izdaju se u dematerijalizovanom obliku, to znači da se samo izdaje potvrda da je neko vlasnik akcija

preduzeća, a sve to u cilju da se omogući klirinški promet akcija. Svaki vlasnik ima depo račun na kome se evidentiraju akcije u vlasništvu. Ako neki vlasnik želi da proda deo akcija, daje

nalog brokeru da sklopi ugovor o prodaji, a zatim se akcije sa depo računa vlasnika skidaju i prebacuju na depo račun kupca, a sa tekućeg računa kupca se novac prebacuje na tekući račun prethodnog vlasnika.

Povećanje akcijskog kapitala može biti: 1. redovno – emituje se novo kolo akcija; za to mora da postoji odluke skupštine akcionara i

saglasnost Komisije za HoV (prethodi odluci skupštine).Novoemitovane akcije se mogu prodavati po vrednosti koja je jednaka, viša ili niža od nominalne. Akcije prvog kola se moraju emitovati po nominalnoj vrednosti ili vrednosti višoj od nominalne, ali nikako ne po manjoj od nominalne vrednosti.

2. uslovljeno – na osnovu odluke skupštine akcionara, nastaje usled:

a) postojanja konvertibilnih obveznica društva koje se mogu, saglasno odluci o njihovom emitovanju, pod određenim uslovima zameniti za akcije (konvertibilne preferencijalne akcije menjaju samo strukturu kapitala, ne i ukupan iznos),

b) postojanja prava zaposlenih da svoja potraživanja po osnovu učešća u dobiti konvertuju u akcije, ili

c) pripremanja fuzije više preduzeća. Bez obzira šta je povod za uslovljeno povećanje, ono ne može biti više od 50% osnovnog kapitala.Uslovljeno je jer do konverzije ne mora doći - npr. konverzija obveznica zavisi od odnosa tržišne vrednosti obveznica i akcija; ako tržišna cena obveznice raste i ako je došlo do pada kamatne stope, neće doći do konverzije.

3. odobreno – javlja se kod mladih akcionarskih preduzeća. U skladu sa zakonom i statutom društva, uprava uz saglasnost nadzornog odbora može povećati osnovni kapital, kada se javi potreba za to usled razvoja poslovanja društva. Ovim se upravi pruža mogućnost da odluku o povećanju kapitala realizuje kada je to najpovoljnije.To povećanje ne sme biti veće od 50% osnovnog kapitala. Npr. potrebno nam je 50.000 akcija, ali tražimo dozvolu da emotiujemo 75.000, tako da ćemo 50.000 emitovati odmah, a preostalih 25.000 emitovati kada se za to ukaže potreba. Takve akcije se nazivaju autorizovane akcije. One još nisu prodate, ali postoji dozvola za njihovu emisiju, čime se smanjuju troškovi, vreme za ponovno traženje dozvole od Komisije...

Emitovanje novih akcija može promeniti relativno učešće postojećih vlasnika i kapitalu društva.Postojećim akcionarima se nude pravo preče kupovine akcija i povlašćeni uslovi za sticanje akcija.

Izdavanjem besplatnih (gratis) akcija vrši se povećanje akcijskog kapitala na teret rezervi.Cilj je uspostavljanje skladnog odnosa između osnovnog i varijabilanog dela kapitala društva.

Smanjenje osnovnog kapitala može se vršiti:1. otkupom i poništenjem sopstvenih akcija 2. smanjenjem nominalne vrednosti akcijaRazlozi smanjenja akcijskog kapitala mogu biti:

povećanje zarade po akciji stabilizacija berzanskih cena akcija istupanje nekog od akcionara, uz istovremeno odsustvo volje ostalih akcionara da otkupe

njegove akcije i da prime novog akcionara. rešavanje problema viška likvidnih sredstva i sopstvenog kapitala

Komanditno društvo na akcije – je prelazna pravna forma, ima karakteristike i društva lica i društva kapitala.Postoje dve vrste vlasnika: komplementari – koji odgovaraju neograničeno komanditori – koji odgovaraju ograničeno, do visine svojih uloga (ulog je podeljen na akcije).

Ono je približno akcionarskom društvu, tako da sva pravila koja važe za akcionarska preduzeća važe i za ovaj tip društva.

Bilansiranje promenjivog sopstvenog kapitala

Kod društava lica, ceo sopstveni kapital ima karakter promenljivog kapitala. On se bilansira u visini uplaćenog iznosa (unetih sredstava) i menja se pod uticaja nakandnih ulaganja i

povlačenja kapitala, ali i pod uticajem rezultata i zaključenja ličnih računa vlasnika.

Kod društava kapitala, promenjivi deo kapitala obuhvata: otvorene rezerve i neraspodeljenu dobit.

U otvorene rezerve spadaju (u zavisnosti od načina nastanka):1. kapitalne rezerve – nastaju kao posledica priliva sredstava od strane vlasnika preko iznosa

upisanog osnovnog kapitala. Kapitalnim rezervama se smatraju: a) emisiona premija (ažio) – kada se akcije prodaju iznad nominalne vrednosti. b) doplate koje nastaju konverzijom preferencijalne u redovne akcije.c) doplate koje nastaju konverzijom konvertibilnih obveznica u akcije.d) uplate vlasnika u sopstveni kapital (bez dobijanja akcija; kod malih firmi koje žele da povećaju kapital).

Kapitalne rezerve mogu se koristiti za pokriće gubitka i to zajedno sa zakonskim rezervama, ako: o zbir kapitalnih i zakonskih rezervi nije veći od minimuma propsanog zakonomo ako su prethodno za pokriće gubitka iskorišćeni neraspodeljena dobit i rezerve iz dobiti.

2. rezerve iz dobiti - predstavljaju zadržanu dobit, sa ciljem:o jačanja osnovnog kapitalao popravljanja finansijske strukture (kada preduzeće ima loš finansijski položaj) o poboljšanja likvidnosti (usled isplate dividendi u gotovom)Između visine dobitka i visine neto gotovine ne postoji jednakost. Mogu postojati firme koje imaju iskazan veliki dobitak, a čiji je neto gotovinski tok jako skroman. Odustajanje isplate dividende zato poboljšava položaj likvidnosti. Rezerve iz dobiti mogu biti:a) zakonske rezerve – rezerve čije formiranje je obavezno zakonom.

One iznose najmanje 10% osnovnog kapitala, a mogu biti i veće od 10% ako je to određeno statutom preduzeća. Dok se ne formiraju zakonske rezerve, nema isplate po osnovu divedendi. Kada se naknadno vrši povećanje osnovnog kapitala i zakonske rezerve se moraju povećati. Ova obaveza se propisuje, jer se smatra da društvo mora imati rezervu koja će zaštititi osnovni kapital od smanjenja pri pojavi gubitaka. Dakle, ove rezerve se koriste za pokriće gubitka.Samo ako visina ovih rezervi prelazi propisani minimum, mogu se koristiti i za druge namene.

b) slobodne rezerve – nisu propisane zakonom, odnosno nisu obavezne. Obično se formiraju u godinama kada preduzeće dobro posluje kako se povećala sigurnost i likvidnost preduzeća. Predstavljaju zadržanu dobit radi proširenja materijalne osnove firme, isplate dividenda i pokriće gubitka. One mogu biti: 1) statutarne – njihovo formiranje je obavezno statutom društva i mogu, ali ne moraju, imati unapred utvrđenu namenu; Npr. preduzeća čija je delatnost takva da može doći do velikih šteta po životnu sredinu, osim onih rezervisanja koja se formiraju da bi se otklonile takve štete, mogu formirati i rezerve koje će poslužiti ako se dogodi nešto što nije moguće predvideti, a preduzeće mora da pokrije o svom trošku.2) ostale rezerve – njihovo formiranje nije obavezno, formiraju se po slobodnoj volji i nemaju unapred utvrđenu namenu; o njihovom korišćenju odlučuje uprava.

3. revalorizacione rezerve – nastaju kao posledica dopuštenog alterativnog postupka vrednovanja nepokretnosti i opreme. Alternativni postupak vrednovanja podrazumeva da se naknadna procena imovine vrši po tekućim tržišnim cenama (fer vrednost), a ne po istorijskom trošku. Ovaj postupak je dopušten kada zbog promena na tržištu nepokretnosti i opreme dolazi do značajnih razlika između knjigovodstvenih i fer vrednosti ove imovine.

o Ako je došlo do povećanja vrednosti sredstava, tada se razlika između više fer vrednosti i niže knjigovodstvene vrednosti iskazuje kao revalorizaciona rezerva.

o Važi i obrnuta situacija, može se javiti i smanjenje vrednosti imovine - ono može ići na teret ranije formiranih revalorizcionih rezervi; a ako je smanjenje vrednosti veće od revalorizacione vrednosti tada se razlika knjiži kao rashod u BU.

o Ako je smanjenje vrednosti prethodilo povećanju, tada će se revalorizacionom rezervom smatrati samo razlika između povećanja i ranijeg smanjenja vrednosti datog sredstva (prvo se pokriva ranije formiran rashod, a ostatak preko toga je revalorizaciona rezerva).

Revalorizaciona rezerva je deo sopstvenog kapitala. Revalorizacione rezerve mogu biti prikazane kao dobitak ako su sredstva, u čiju korst smo formirali ove rezerve, prodata ili rashodovana. Revalorizacionim rezervama se ne povećava sopstveni kapital, već se njima samo obezbeđuje njegovo održanje (zbog uticaja inflacije) – održanje kapitala se obezbeđuje time što je osnovica za otpis tržišna vrednost; aktuelizuju se troškovi amortizacije i dobija se realan obračun rezultata. Predmet revalorizacije mogu biti učešća preduzeća iskazana u stranoj valuti. Ako dođe do promene kursa valute, ta promena se ne tretira kao prihod ili rashod jer je reč o delu sopstvenog kapitala koji je investiran u drugu firmu, pa ta razlika ide u korist ili na teret revalorizacionih rezervi.

Između rezervi i konkretnih oblika imovine u aktivi ne postoji nikakva neposredna veza.

Neraspoređena dobit – je dobit koja odlukom skupštine akcionara nije raspodeljena. Odluku o njenoj raspodeli doneće skupština u nekom od narednih obračunskih perioda.

***KNČ: Rezerve kod akcionarskih društava se formiraju obavezno, a kod d.o.o. njihovo formiranje je moguće, ali nije po pravilu obavezno. Nije obavezno onda ako u statutu društva postoji jasno definisana obaveza vlasnika da nastale gubitke moraju pokriti naknadnim uplatama. Ako takve odredbe nema, onda će vlasnici sami formirati rezerve društva iz kojih bi mogli biti amortizovani mogući gubici.

*** ne učimo rezerve po osnovu poreskih olakšica jer mi u našoj praksi takve rezerve nemamo!

Bilansiranje pozajmljenog kapitala

Pozajmljeni kapital je kapital koji: potiče od poverilaca (ne daje im pravo na upravljanje) ima unapred utvrđen rok dospeća izaziva isplate u vidu kamate čija je visina i dinamika unapred utvrđena.Korišćenje pozajmljenog kapitala je posledica činjenica da preduzeće ne raspolaže dovoljno

sopstvenim kapitalom i da njegovim korišćenjem povećava rentabilnost sopstvenog kapitala.

Raščlanjavanje pozajmljenog kapitala:1. Rezervisanja2. Obaveze3. Pasivna vremenska razgraničenja

Bilansiranje rezervisanja

Prema MRS -37, rezervisanja su sadašnje obaveze kojima na dan bilansa nije izvestan ni rok dospeća ni visina iznosa na koji glase.

Ciljevi formiranja rezervisanja:• Sa aspekta fer prezentacije neto imovine preduzeća (aktiva – obaveze), rezervisanja se formiraju

radi potpunog iskazivanja obaveza (polazeći od statičke teorije bilansa). • Sa aspekta fer prezetacije prinosnog položaja rezervisanja se formiraju radi pravilnog

periodiziranja rashoda i gubitaka (prema dinamičkoj teoriji bilansa).

1. Rezervisanja i rezerve

Rezervisanje• obaveza• imaju unapred utvrđenu namenu• formiraju se na teret prihoda• njihovo formiranje smanjuje, a razlaganje

može da poveća rezultat

Rezerve• sopstveni kapital• osim zakonskih, nemaju unapred utvrđen cilj• formiraju se iz oporezovane dobiti• njihovo formiranje i razlaganje ne utiče na

visinu rezultata

Rezervisanja i ostale pasivne pozicije:

2. Rezervisanja i obaveze

Rezervisanja• pozajmljeni kapital• formiraju se u godini u kojoj ekonomski

nastaje obaveza• visina i dospelost nepoznati

Obaveze• pozajmljeni kapital• formiraju se u godini u kojoj ekonomski

nastaje obaveza• visina i dospelost poznati

3. Rezervisanja i PVR

Rezervisanja• služe periodiziranju rashoda • pri formiranju smanjuju dobit• visina i dospelost obaveza nepoznati

PVR - anticipativna pasiva• služi periodiziranju rashoda• pri formiranju smanjuju dobit• visina i dospelost obaveza poznata

4. Rezervisanja i potencijalne obaveze

Rezervisanja• obuhvataju sadašnje obaveze• odliv ekonomskih resursa koji stvaraju

ekonomske koristi radi njihovog izmirenja je

verovatan

Potencijalne obaveze• obuhvataju moguće obaveze čije postojanje će

biti potvrđeno jedino nastajanjem ili nenastajanjem nekog neizvesnog budućeg

događaja• odliv ekonomskih koristi nije verovatan • ili sadašnja obaveza koja nije priznata bilo

zbog toga što nije verovatan odliv ekonomskih koristi bilo zbog nemogućnosti pozdanog utvrđivanja visine.

*** KNČ: Na rezervisanjima se iskazuju obaveze prema trećima, ali se iskazuju i obaveze prema samome sebi (kad imate gubitke zbog neizvršenih poslova), dok se na poziciji obaveza i PVR iskazuju uvek samo obaveze prema trećima.

Kod odnosa između obaveza, PVR i rezervisanja, stepen sigurnosti se menja:o Za obaveze tačno znate kada dospevaju i koliko plaćate. o Za razgraničenja tačno znate kada morate platiti, a visinu obračunavate sami (nemamo fakturu). o Za rezervisanja ne znate ni kada ćete platiti, ni koliko ćete tačno platiti.

Utvrđivanje rezervisanja

Rezervisanje treba utvrditi (slično kao i za obaveze) kada:1. preduzeće ima obavezu kao rezultat prošlog događaja – sadašnja obaveza je obaveza izazvana

prošlim događajima. Rezervisanja se formiraju ako je na dan bilansa veća verovatnoća da će obaveza nastati, nego što je verovatnoća da ona neće. Prošlim događajem smatra se obligacioni događaj: ne postoji realna alternativa da se izmiri obaveza koja je po osnovu događaja nastala. Ovo je slučaj ako se izmirenje obaveze može ostvariti zakonskim putem ili kada obaveza nastaje po osnovu specifičnih izjava koje stvaraju očekivanja drugih stana da će preduzeće izvršiti obavezu. Npr. data garancija kupcima za popravke proizvoda u granatnom roku, plaćanje odštete po vođenju sudskog spora.

2. je verovatno da će doći do odliva sredstava za izmirenje – smatra se da je odliv verovatan ako je verovatnije da će se on desiti nego da se neće desiti.Ako postoji veliki broj sličnih obaveza (garancije za popravke u garantbon roku, 6 meseci, godinu dana, tri godine), verovatnoća da će doći do odliva sredstava utvrđuje se razmatranjem obaveza po klasama, kao celina.

3. se može pouzdano proceniti iznos obaveze – pretpostavlja procenu iznosa obaveza sa zadovoljavajućom tačnošću na bazi raspoloživih informacija.

Rasčlanjavanje rezervisanja

Prema MRS-37, rezervisanja mogu biti formirana za:1. obaveze prema trećima – kao što su obaveze po osnovu garancija2. gubitke koji proističu iz nepovoljnih ugovora i3. za restruktruriranje.

Rezervisanja ne mogu biti formirana za buduće poslovne gubitke. Generalno, rezervisanje se formira za gubitke koji proističu iz određenog posla, ne i za gubitak preduzeća kao celine.

Prema MRS 37 nije dopušteno formiranje rezervisanja za troškove.

1. Kod datih garancija verovatnije je da će doći do isplata po osnovu popravki proizvoda u garantnom roku, nego da takvih isplata neće biti.

Ako su garancije date za različite vrste automobila ili za različite karakteristike istog proizvoda, npr. garancija za motor ili limariju automobila, tada se procena visine isplata vrši za grupe ovih obaveza.

Važno je da procena visine rezervisanja bude pouzdana, odnosno objektivno utvrđena; za procenjivanje se koriste iskustvo i određeni matematički metodi.

Primer: Preduzeće treba da proceni visinu za rezervisanja za digitalne fotoaparate prodate sa garancijom od godinu dana.Ako bi svi aparati imali malu grešku, troškovi popravki bi iznosili 50.000, a ako bi svi imali značajnu grešku trošak

popravki bi bio 150.000. Iskustvo i buduća očekivanja pokazuju da će u 80% slučajeva aparati biti potpuno ispravni, u 15% slučajeva javiće se manji kvar, a samo u 5% slučajeva biće većih kvarova.

→ visina rezervisanja = 80% nikakvih troškova + 15% od 50.000 + 5% od 150.000= 15.000.Visina rezervisanja kod kojih se isplate očekuju u dužem vremenskom periodu, u odnosu na trenutak

formiranja, mora biti uzeta u obzir vremenska vrednost novca, odnosno visinu ovih rezervisanja čini sadašnja vrednost budućih isplata.

Primer: rezervisanja za penzije

2. Problematičan ili teretni ugovor je onaj u kome neizbežni troškovi izmirenja obaveza prema ugovoru prelaze ekonomske koristi koje će nastati po osnovu izvršenja ugovora.

Npr. ugovoreno je da prodamo određenu količinu proizvoda po fiksnoj ceni, a skoči cena inputa koje koristimo u proizvodnji proizvoda – rashodi rastu, a prihodu su fiksirani i imaćemo gubitak po osnovu tog ugovora.

Neizbežni troškovi predstavljaju neto trošak raskida ugovora, ako je on niži od troška njegovog ispunjavanja ili penala koji bi nastali ako ugovor ne bi bio izvršen.

3. Pod restrukturiranjem se podrazumeva: prodaja ili prestanak linije posla; zatvaranje lokacije posla u zemlji ili regionu ili realokacija poslovne aktivnosti iz jedne zemlje

(regiona) u drugu; promena u strukturi menadžmenta (npr. uvođenje novog nivoa upravljanja ili ukidanje postojećeg); fundamentalna reorganizacija koja ima materijalne efekte na prirodu i suštinu poslovanja firme

(npr. preduzeće prestaje da se bavi proizvodnjom i ubuduće će se baviti samo trgovinom).

Formiranje rezervisanja za restrukturiranje mora zadovoljiti sve predviđene kriterijume: Stvarna obaveza da se izvrši restrukturiranje postoji ako preduzeće raspolaže detaljnim formalnim

planom za restrukturiranje i ako je izazvano opravdano očekivanje, među onima koji su pogođeni, da će se restrukturiranje sprovesti implentiranjem plana

ili objavljivanjem njegovih glavnih karakteristika onima na koje on utiče.

Visina rezervisanja za restrukturiranje utvrdjuje se uključivanjem: Samo direktnih rashoda izazvanih restrukturiranjem, koji nisu istovremeno:

o neminovno sadržani samim restrukturiranjem (naknadna obuka, realokacija osoblja koje nastavlja sa radom, marketing i sl.) i

o nisu povezani sa tekućim aktivnostima preduzeća.

Objavljivanja

Za svaku klasu rezervisanja treba objaviti: iskazani iznos na početku i na kraju godine (govori o realnosti naše procene) dodatna rezervisanja tokom perioda i povećanje postojećih rezervisanja korišćene iznose rezervisanja neiskorišćene iznose rezervisanja ukinutih tokom perioda (to su jednokratna rezervisanja)*

* rezervisanja koja formiramo svake godine, npr. za popravke u garantnom roku, ne ukidamo na kraju godine. povećanje iznosa rezervisanja iskazanih po sadašnjoj vrednosti usled proteka vremena i efekat bilo

kakve promene diskontne stope

kratak opis prirode obaveze i očekivani vremenski raspored isplata sredstava za njeno izmirenje nazanaku o neizvesnosti u pogledu visine i vremenskog rasporeda isplata iznos bilo kakve očekivane nadoknade, koji označava iznos bilo kog sredstva koje je bilo utvrđeno

za tu očekivanu buduću naknadunpr. kod supergarancija: domaća banka daje garanciju za kredit, a njoj garanciju daje neka druga banka – ukoliko se garancija aktivira, domaća banka očekuje nadoknadu po osnovu supergarancije i za taj iznos treba umanjiti rezervisanja.

ako je mogućnost bilo kakve isplate slaba preduzeće objavljuje potencijalnu obavezu.

Primeri - da li treba priznati rezervisanje?

1. Rafinerija nafte Pančevo je na osnovu zakona bila obavezna da ugradi filtere za prečišćavanje vazduha i filtere u pogonu za preradu otpadnih voda do 1. 1. 2004, međutim 31.12. 2005 filteri nisu ugradjeni. Da li priznati rezervisanje u visini troškova ugradnje filtera?→ Ne, jer je to obaveza prema samome sebi; ne postoji obaveza prema trećima dok država ne izrekne kaznu.

2. Prezeće “Rekord” koje posluje profitabilno ima sklopljen petogodišnji ugovor o zakupu skladišnog prostora. Nakon dve godine, zbog kupovine novog skladišnog prostora, magacin je premešten. Ugovor o otkupu koji traje još dve godine ne može se raskinuti, niti se prostor može izdati drugom zakupcu?→ Troškove zakupa koje ćemo plaćati u toku naredne dve godine treba uključiti u rezervisanja, jer je to obaveza prema trećima.

100

Bilansiranje obaveza

Pojam obaveze odnosi se na sadašnju obavezu, koja je rezultat prošlih događaja, po osnovu koje će u budućnosti doći do odliva resursa koji donose preduzeću ekonomske koristi.

Da bi se obaveza priznala potrebno je:1. da je verovatan odliv resursa koji donose ekonomske koristi iz preduzeća2. da se visina može pouzdano odrediti

Najvažniji razlozi koji dovode do nastanka obaveza su:1. maksimiranje ukamaćanja sopstvenog kapitala – sve dok je prinos na pozajmljena sredstva viši od

kamate koja se plaća na ime njihivog korišćenja, angažovanje pozajmljenog kapitala doprinosi rastu stope ukamaćenja sopstvenog kapitala (korišćenje finansijskog leveridža).

2. pribavljanje dodatnog kapitala – nastaje:a) kada nema dovoljno sopstvenog kapitala,b) kada se sopstveni kapital može upotrebiti u profitabilnijim poslovimac) kada je privremeno potreban dodatni kapital.

3. popravljanje nepovoljne finansijske strukture – pokrivenost dugoročno vezane imovine iz dugoročnih izvora često nije moguće ostvariti bez angožovanja pozajmljenih izvora.

4. razdvajanje robnog i novčanog toka – robni tok prethodi novčanom toku, tako da od trenutka prijema robe, do trenutka plaćanja, postoji obaveza. Ovo dovodi do kreiranja obaveza bez posebvnih zahteva preduzeća, tzv. automatski pozajmljeni izvori (obaveze prema dobavljačima).

Raščlanjavanje obaveza

1. Prema načinu sticanja, razlikujemo:a) obaveze uslovljene poslovanjem – čini najveći deo obaveza i nastaju automatski; to su npr.

obaveze prema dobavljačima, zaposlenima, državi, vlasnicima...b) obaveze proistekle iz finansijskih aranžmana – njihovom nastanku prethodi ugovor sa

finansijskom institucijom; to su npr. krediti od banaka i drugih finansijskih institucija.

2. Prema sigurnosti (sigurnost poverilaca ili dužnika), razlikujemo:a) osigurane – pokrivene hipotekom ili pokretnom zalogom (HoV spada u poželjne vrste zaloga)b) neosigurane obaveze – krediti koji se odobravaju na osnovu boniteta.

3. Prema poveriocima, razlikujemo:a) obaveze prema kreditnim institucijamab) obaveze po osnovu ulaganja (obaveze prema vlasnicima za dividende ili učešća u dobitku)c) obaveze prema dobavljačimad) obaveze po osnovu zarada i naknada zaradae) obaveze prema državi po osnovu poreza i druge zakonske obavezef) ostale obaveze

4. Prema ročnosti (MRS 1 zahteva ovu podelu u cilju procene stepena likvidnosti):a) kratkoročne (tekuće) obavezeb) dugoročne obaveze

101

Procenjivanje obaveza

Inicijalno procenjivanje vrši se po nominalnoj (nabavnoj) vrednosti. Nominalnu vrednost obaveze čini iznos primljenih novčanih sredstava od poverioca, odnosno vrednost primljene robe ili usluge, u trenutku nastanka obaveze.

Naknadno procenjivanje se vrši po principu više vrednosti.Ako izmirenje obaveze zahteva isplatu veće sume novca od iznosa na koji obaveza glasi u knjigama,

bilansiranje se mora izvršiti po tom višem iznosu. Ovo zbog toga što povećanje obaveza odgovara zahtevima načela impariteta.

Iznos koji moramo da isplatimo može biti veći od nominalne vrednosti npr. u slučaju kašnjenja u isplati – tada se nominalna vrednost uvećava za iznos zatezne kamate.

*** iznos može biti i manji od nominalne vrednosti u slučaju delimičnog otpisa obaveza.Obaveza ne nastaje u trenutku odobrenja kredita, nego u trenutku isplate odobrenog kredita i to u visini

isplaćenog iznosa. To je zbog uslova da obaveza mora biti sadašnja obaveza koja je rezultat prošlog događaja, a odobrenje predstavlja samo obećanje banke da će isplatiti određenu sumu novca na ime kredita, ali pošto do isplate nije došlo, ne postoji ni obaveza.

Iznos obaveze je po osnovu odobrenog kredita uglavnom je jednak isplaćenom iznosu, mada ne mora biti - odobreni iznos je maksimalan iznos koji će vam banka isplatiti. Npr. ako uzimamo kredit za neko sredstvo u iznosu od 100.000, ali se pokaže da je cena tog sredstva 98.000, onda će toliko i biti isplaćeno i to će biti visina naše obaveze.

Likvidiranje obaveza može se izvršiti:1. isplatom 2. pružanjem usluga 3. otpisom - otpis obaveza se tretira kao prihod i izvršava se kada:

a) obaveza zastari – kada se zakonski ispune uslovi za to, tj. istekane rok plaćanja, a poverioci nas nisu opomenuli.

b) po odluci suda – dobili smo sudski spor u odnosu na našeg poverioca.c) u postupku vansudskog poravnanja – preduzeće se nalazi u krizi, počinje postupak sanacije,

poverioci odlučuju da podrže sanaciju tako što će nam otpisati deo ili celu obavezu.4. konverzijom u osnovni kapital

Kratkoročne obaveze

Prema MRS 1, kratkoročne obaveze su one obaveze: za koje se očekuje da će biti izmirene u toku operativnog ciklusa - obaveze koje su vezane za

operativni ciklus, kao što su obaveze prema dobavljačima ili obaveze prema zaposlenima, klasifikuju se kao kratkoročne obaveze iako je njihov rok dospeća duži od godinu dana od dana bilansa (to se ne može primeniti kod kredita).

čije izmirenje dospeva u roku od godinu dana od dana bilansa - npr. obaveze po osnovu kamata, dividendi, prekoračenja na bankovnom računu, za poreze i sl.

Sve ostale obaveze smatraju se dugoročnim obavezama.Međutim, moguće je vršiti pregrupisavanje obaveza:o ako dugoročna obaveza dospeva na naplatu u roku od 12 meseci od dana bilansa, zahteva se njeno

pregrupisavanje u kratkoročnu obavezu (bitno je koliko je ostalo do naplate). o slično, godišnja otplata dugoročnog kredita predstavlja kratkoročnu obavezu.o ako postoji refinasiranje na dugoročnoj osnovi (kratkoročni kredit koji se obnavlja), o čemu postoji

sklopljen ugovor sa poveriocem ili pak postoji izmenjen plan izmirenja obaveza, tada obavezu treba iskazati kao dugoročnu obavezu.

o ako je u ugovoru o kreditu predviđena mogućnost da poverilac zahteva naplatu duga u celini, ako se promene određeni uslovi vezani za finansijski položaj preduzeća (npr. ako stepen zaduženosti pređe 30%) tada se takva obaveza može bilansirati kao dugoročna samo:

ako je poverilac pristao pre odobravanja finansijskih izveštaja da ne zahteva isplatu kao posledicu promene ugovorenih uslova

ako nije verovatno da će do promene ugovorenih uslova doći u narednih 12 meseci.

102

103

Prema tome ko je poverilac, krakoročne obaveze možemo podeliti na:1. obaveze po osnovu ispruka proizvoda i usluga (obaveze prema dobavljačima):

o Nastaju po osnovu prijema robe, usluga i fakture (obaveza suštinski nastaje prihvatanjem robe, ali se tada knjiži kao Obaveza za nefakturisanu robu)

o Inicajno se procenjuju po fakturnoj vrednosti umanjenoj za odobrene komercijalne popuste od dobavljača. → Finansijski popusti ne utču na smanjenje obaveza, oni će samo umanjiti isplaćenu sumu novca; zato kasa-skonto predstavlja finansijski prihod kupca.

o Naknadno procenjivanje po principu više vrednosti (ako vrednost obaveze padne, iznos se ne sme smanjiti, osim ako dođe do otpisa obaveze usled sudskog poravnanja ili ako postoji u ugovoru sa povericem da će se odreći dela svog potraživanja). Ako se obaveza ne izmiri u roku dospeća, zaračunava se zatezna kamata koja povećava obavezu.

o Ročnost obaveza zavisi od obima isporuka, finansijskog položaja i kupca i i dobavljača, politike nabavke...

2. menične obaveze – menica je kratkoročna HoV kojom se daje nalog isplate naznačenog iznosa vlasniku date menice; mora imati pokriće o roku dospeća, a ne u momentu izdavanja (kao ček). Menice mogu biti: sopstvene (kada se dužnik sam obaveže da će izmiriti obavezu po menici, nema akceptiranja) i vučene (izdavalac menice je poverilac i on je vuče na dužnika, postoji akceptiranje). o Kada je rok dospeća menice jednak roku dospeća obaveze, tada menica glasi na iznos duga.o Kada je rok dospeća menice duži od roka dospeća obaveze, tada je iznos na koji menica glasi

jednak zbiru duga i kamate. I inicijalno i naknadno procenjivanje se vrši u visini sadašnje vrednosti koja je jednaka iznosu duga uvećanom za dospelu kamatu (odnosno nominalni iznos na koji menica glasi umanjen za kamatu koja još uvek nije nastala).

o Visina kamate zavisi od visine duga, od kamatne stope i roka dospeća menice. → kamata = (dug x rok dospeća x kamatna stopa) / 36.000

o Ako je visina duga veća, ako je rok dospeća duži iznos kamate će biti veći i obrnuto. Npr. dug po osnovu menice je 10.000, rok dospeća 60 dana i kamatna stopa je 6%. → Iznos kamate za dva meseca je 100. Ako je menica izdata 1.12, onda će 31.12, sadašnja vrednost menice biti 10.050 (10.000 + 50, tj. polovina kamate,

koja je nastala za taj jedan mesec, odnosno 11.000 - kamata koja će tek nastati).

3. obaveze prema kreditnim institucijama – reč je o kratkoročnim kreditima, koji su namenjenia) premošćavanju teškoća u plaćanju (usled vremenskog nepodudaranja priliva i odliva gotovine)b) za potrebe kreiranja sezonskih zaliha.

o Incijalno procenjivanje je u visini nominalne vrednosti, a naknadno po principu više vrednosti.o Kamata predstavlja rashod perioda u kome nastane. Ako se zakasni sa vraćanjem kredita onda

se obaveza mora još uvećati za zateznu kamatu.

4. obaveze prema povezanim preduzećima – reč je o preduzećima u kojima imamo učešće. o Predstavlja poziciju koja po svom karakteru suprotna poziciji potraživanja prema povezanim

preduzećima. o Cilj izdvojenog prikazivanja ovih obaveza je da se obaveze preduzeća učine jasnijim i da

olakša sastavljanje konsolidovanog bilansa. o Ove obaveze obuhvataju obaveze nastale po svim osnovama: po osnovu isporuka proizvoda,

roba i usluga, po osnovu kratkoročnih pozajmica, potraživanja po osnovu dividendi i sl. o One se prikazuju kao jedinstvena pozicija u bilansu stanja, a u napomenama se nalaze

informacije po kojim osnovama su te obaveze nastale.o Inicijalno procenjivanje vrši se u visini nominalne vrednosti, a naknadno po principu više

vrednosti.

5. ostale obaveze – npr. obaveze prema zaposlenima po osnovu zarada, obaveze za neplaćene poreze. o Veći deo ovih obaveza ima tranzitorni karakter i pojavljuju se u bilansu zato što dan njihovog

dopseća prelazi dan bilansa. o To su uglavnom sve one obaveze koje spadaju u grupu tzv. Obaveza uslovljenih poslovanjem,

koje su kratkoročne, ali su zbog stalnog obnavljanja uvek prisutne.

104

Dugoročne obaveze

Sve ono što ne spada u kratkoročne obaveze, smatra se dugoročnim obavezama. Dugoročne obaveze se, prema MRS 39, dele na:1. krediti pokriveni HOV 2. krediti pokriveni zalogom3. krediti po osnovu dugoročnog zakupa sredstava4. krediti odobreni na osnovu boniteta preduzeća

1. Krediti pokriveni HOV – krediti koji se pribavljaju emitovanjem i prodajom obveznica. Preduzeće emituje obveznice (kreditne HoV) ako banke, zbog visokog kreditnog rizika, nisu spremne da mu odobre kredit.

Emitovanje kreditinih HOV se vrši preko posrednika (investicione banke) na tržištu. Na taj način preduzeće prikuplja veliku količinu sredstava, a sa druge strane postoji veliki broj poverilaca čiji su pojedinačni ulozi mali (to je razlika u odnosu na dugoročne kredite, gde imamo jednog poverioca).

Obveznice se bilansiraju kao kratkoročne: ako se izdaju sa rokom dospeća do godinu dana i kraćim ako postoji namera da se iz tekućih sredstava izvrši povlačenje obveznica.

Procenjivanje ovih kredita:a) Ako se prodaja obveznica vrši po njihovoj nominalnoj vrednosti:o obaveze se u BS iskazuju takođe u visini nominalne vrednosti prodatih obveznica.

b) Ako se prodaja obveznica izvrši uz diskont (po vrednosti manjoj od nominalne vrednosti): o obaveze po osnovu obveznica se u BS iskazuju po nominalnoj vrednosti, umanjenoj za

neamortizovani diskont (to je korektivni račun računa Obaveze po osnovu obveznica).o Priliv gotovine će biti manji od nominalne vrednosti obveznica za iznos diskonta. o Diskont obveznica se amortizuje tokom perioda na koji su obveznice emitovane. Otpis diskonta

dovodi do toga da je realna kamata na obveznice viša od nominalne kamate.o Posmatrano sa aspekta BS, amortizovanjem diskonta knjigovodstveni iznos obaveza po osnovu

obveznica se povećava, tako da će na kraju perioda, kada diskont bude ravan nuli, knjigovodstvena vrednost obaveze biti jednaka nominalnoj vrednosti prodatih obveznica.

o Uticaj amortizacije diskonta na rezultat: r ashodi po osnovu kamata su viši od nominalnog iznosa kamate za pripadajući iznos diskonta.

Primer: Prodato je 100.000 obveznica nominalne vrednosti od 1000 po ceni od 980. Rok otplate 3 godine, kamata 6% p.a.Prodaja se evidentira:Gotovina 98.000.000Diskont obeznica 2.000.000 (računa se kao 100.000.000 – 98.000.000)

Obaveze po osnovu obveznica 10.000.000

Izračunavanje ukupne kamate:

Nominalna vrednost po dospeću: 100.000.000+ Kamata koja se plaća 100.000 x0,06x3 18.000 000 = Ukupna gotovina za plaćanje 118.000.000- Primljena gotovina 98.000.000 = Ukupna kamata 20.000.000

Kamata koja se plaća 18.000.000Diskont obveznica 2.000.000 Ukupna kamata 20.000.000

U bilansu stanja:Obaveze po osnovu obveznica 100.000.000- neamortizovani diskont 2.000.000 98.000.000

c) ako se prodaja obveznica izvrši uz premiju (po vrednosti koja je viša od nominalne vrednosti):o obeveze seu BS iskazuju u visini nominalne vrednosti, uvećanoj za iznos neamort. premije.o Knjigovodstveni iznos obaveza jednak je iznosu gotovine koji je naplaćen po osnovu njihove

prodaje. Priliv gotovine će biti veći od nominalne vrednosti obveznica za iznos premije. o Nominalna kamatna stopa na obveznice je u ovom slučaju viša od tržišne kamatne stope.

105

o Otpis premije dovodi do doga da je realna kamata na obveznice niža od nominalne kamate. Tokom otplatnog perioda premija će biti amortizovana i doći će do izjednačenja knjigovodstvene vrednosti obaveze i nominalne vrednosti obveznica.

Primer: Prodato je 100.000 obveznica po ceni od 1090 dinara. Rok otplate 3 godine, kamatna stopa 6% godišnje.Evidentiranje prodaje:Gotovina 109.000.000

neamortizovana premija 9000.000 Obaveze po osnovu obveznica 100.000.000

U bilansu stanja bi ova obaveza bila iskazana u okviru pozicije Dugoročne obaveze:Obaveze po osnovu obveznica 100.000.000Neamortizovana premija 9.000.000 109.000.000

Posle prve godine, sa iznosa neamortizovane premije, pri godišnjoj isplati kamate, biće otpisana 1/3 premije.Efektivna kamata će biti 3.000.000 (računa se kao nominalna vrednost x kamatna stopa – premija / rok dospeća, tj.

100.000.000x0,06 - 9.000.000/3. Knjigovodstvena vrednost obaveze na kraju prve godine biće 106.000.000.

2. Krediti pokriveni zalogom – se još nazivaju hipotekarni krediti – osigurani su nekretninama.Tu spadaju i lombardni krediti, koji su pokriveno nekom pokretnom imovinom, HOV, robom, potraživanjima i sl. Sa aspekta poverioca, postoji rizik od naplate potraživanja po datom kreditu, pa poverilac u cilju

osiguranja traži od dužnika neku nepokretnost (zgradu i sl.), koja će biti prodata u slučaju da dužnik nije u stanju da izmiri svoju obavezu.

U takvim slučajevima se kredit odobrava u procentu od vrednosti nekretnina date u zalog (npr. 80%). Imovina data u zalog se vanbilansno evidentira, a informacije o nekretninama datim u zalog se nalaze

u napomenama. Ovi krediti se procenjuju po nominalnoj vrednosti i izmiruju se u punom iznosu.Troškovi dobijanja hipotekarnih krediti mogu biti razgraničeni na periode otplate kredita (to su

troškovi advokata, procenjivača i sl).

3. Krediti po osnovu dugoročnog zakupa – dugoročni zakup predstavlja finansijski lizing; u zakup se uzimaju zemljište, zgrade i skupa oprema.

*Postoji i operativni lizing, ali tu je reč o kratkoročnom uzimanju u zakup sredstava koja se ne uvode u evidenciju preduzeća, već se zakupnina za za sredstva tretira kao trošak perioda.

Prednosti dugoročnog zakupa su: ne zahteva gotovinske isplate u tenutku pribavljanja opreme rata i kamata imaju karakter rashoda, pa se time smanjuje poreska osnova troškovi su niži od kratkoročnog zakupa.

Ovaj zakup se ne može okazati, a rok na koji glasi je blizak ekonomskom veku trajanja sredstva uzetog u zakup. Zakupac ponekad mora na kraju zakupa otkupiti sredstvo po njegovoj nominalnoj vrednosti.

Visina obaveze po osnovu dugoročnog zakupa se određuje kao zbir sadašnje vrednsoti budućih plaćanja.

Zakupac opremu uzetu u zakup iskazuje u aktivi, a obaveze po finansijskom zakupu u pasivi u visini sadašnje vrednosti.

Primer: Za sredstvo uzeto u zakup ugovoreno je godišnje plaćanje od 4.000 godišnje tokom perioda zakupa od 6 godina. Sadašnja vrednost iznosa od 24.000 pri kamatnoj stopi od 16% iznosi 14.740.Iznos od 4000 se razlaže na kamatu i ratu.Kamata se obračunava primenom kamatne stope na iznos preostale obaveze; u prvoj godini: 14.740 x 0,16 = 2.358Razlika 4000 – 2.358 = 1642 predstavlja ratu, odnosno iznos za koji se smanjuje obaveza po osnovu dugoročnog zakupa.

4. Krediti odobreni na osnovu boniteta preduzeća – su neosigurani krediti, odobreni na ime. Kreditni rizik pokušavamo da smanjimo time što se procenjuje bonitet dužnika, kako prilikom

odobravanja kredita, tako i tokom celog perioda otplate.Bilansira se obaveza u visini iznosa iskorišćenog kredita, dok odobreni, a neiskorišćeni kreidt nema

sposobnost bilansiranja jer nije došlo do isplate. Naknadno procenjivanje u visini iznosa koji će biti isplaćen za izmirenje obaveza.

106

Bilansiranje PVR

Pozicija PVR se bilansira u BS zbog poštovanja načela razgraničenja prema predmetu i vremenu, koje zahteva da rashodi budu dodeljeni onim obračunskim periodima u kojima su nastali prihodi koji su te rashode izazvali. PVR se bilansiraju van obrtnih sredstava kao posebne bilansne pozicije.

Pozicija PVR obuhvata: 1. unapred naplaćene prihode 2. nastale, a neisplaćene rashode.

Za bilansiranje PVR postoje dve mogućnosti: zajedničko bilansiranje obe pozicije u okviru PVR, ali tada moramo u napomenama dati informacije

koji deo iznosa se odnosi na unapred naplaćene prihode, a koji na nastale, a neisplaćene rashode. prema 4. direktivi EU, u okviru PVR se bilansiraju samo unapred naplaćeni prihodi (tranzitorna

pasiva), dok se nastali, a neisplaćeni rahodi (anticipativna pasiva) bilansiraju kao ostale obaveze. Razlog za ovo podvajanje jeste analiza likvidnosti:o Unapred naplaćene prihode tretiramo kao obavezu, jer će prihod po osnovu te naplate nastati u

budućnosti, kada izvršimo obavezu prema trećoj strani od koje smo primili novac.Izmirenje ovakvih obaveza ne podrazumeva odliv gotovine, već će one biti izmirene pružanjem određene usluge ili isporukama proizvoda.

o Nastali, a neisplaćeni rashodi su unapred obračunati rashodi, koji će dovesti do odliva gotovine. Ovde se vidi razlika PVR i obaveza - ne postoji dokument koji smo primili od dobavljača, a koji se odnosi na obavezu za plaćanje nastalih, a neplaćenih troškova. Pošto je trošak nastao, prema načelu uzročnosti, taj trošak moramo dodeliti obračunskom periodu u kome je nastao, nezavisno od toga što će isplata po osnovu datog troška uslediti u nekom od budućih obračunskih perioda. Osnova za obračun je ugovor skopljen sa trećim licima (npr. ugovor o zakupnini) ili umnožak utrošene količine i cene (npr. električna energija). Za obračunati iznos obaveze zadužujemo račun troškova i odobravamo PVR.

Prenos dobitka

Dobitak predstavlja razliku između većih prihoda i manjih rashoda u BU, odnosno razliku između veće aktive i manje pasive na kraju obračunskog perioda u BS.

Dobitak, sa stanovišta kapitala, predstavlja razliku između veće vrednosti neto imovine na kraju i manje vrednosti neto imovine na početku perioda. Sa aspekta vlasnika, dobitak je iznos koji vlasnik može potrošiti, a da ostane jednako bogat kao na početku perioda.

Dobitak je i cilj i uslov dugoročnog opstanka preduzeća (na dugi rok, održanje kapitala nije dovoljno).Dobitak je jedini interni izvor finansiranja, koji kreira sama firma.

Način iskazivanja dobitka zavisi od pravne forme preduzeća: kod društava lica (neograničena odgovornost, kapital je u celosti promenjiv), dobitak se direktno

pripisuje kapitalu vlasnika. Dobitak, odnosno dohodak vlasnika, nastaje kada se od ukupnih prihoda pokriju svi rashodi, uključujući i zarade zaposlenih (osim zarada vlasnika).Račun dobitka i gubitka, zbog toga što su prihodi veći od rashoda, ima potražni saldo (unosi se na stranu duguje; on je jednak saldu računa izravnanja), koji se prenosi na potražnu stranu računa Inokosni ili Ortački kapital.

kod društava lica (ograničena odgovornost, kapital se deli na stalni i promenljivi), dobitak se iskazuje kao zasebna pozicija na strani pasive i to kao dodajna stavka pozicije sopstveni kapital.

Dobitak se mora integrisati u BS, a za to postoje tri načina:1) bruto princip - ukupan iznos dobitka se unosi u BS kao pozicija „Dobitak tekuće godine“.

Nedostatak ovog principa jeste dobitak koji smo obračunali nije u celini dobitak koji stoji preduzeću na raspolaganju, jer je to dobitak pre obračunatog poreza, a iz bilansa se ne može videti koji deo dobitka pripada preduzeću, a koji državi (ako je poreska stopa linearna, možemo sami izračunati).

2) okrnjeni bruto princip – ostvareni dobitak se iskazuje odvojeno: deo koji stoji na raspolaganju vlasnicima („dobitak za raspodelu“) i deo koji pripada državi u vidu poreza na dobit koji se utvrđuje na osnovu poreskog bilansa („obaveze za porez na dobit“). Ovaj princip se danas najviše koristi jer je u saglasnosti sa načelom jasnosti i pruža najviše informacija korisnicima.

107

3) neto princip – danas se ne koristi; pretpostavlja da se utvrđivanje i raspodela rezultata obavljaju u istom periodu u kojem je rezultat i ostvaren.U BS se, pod uticajem raspodele, povećavaju rezerve, neraspodeljena dobit, obaveze za dividende, obaveze za porez... ali ne može da se vidi ukupan iznos rezultata (to se vidi samo u BU).

Latentne rezerve

Latentne rezerve predstavljaju deo sopstvenog kapitala koji u bilansu nije prikazan. Iz bilansa se može zaključiti da latentne rezerve postoje, ali se njihova tačna visina ne može neposredno videti.

One nastaju potcenjivanjem pozicija aktive i precenjivanjem pozicija pasive, što ima za posledicu smanjenje periodičnog rezultata.

Ono po čemu se latentne rezerve razlikuju od otvorenih rezervi: 1. otvorene rezerve predstavljaju deo zadržane dobiti preduzeća nakon plaćanja poreza , dok latentne

rezerve predstavljaju deo realizovanog dobitka koji se zadržava, ali pre nego što se na njega obračuna i plati porez;

2. otvorene rezerve su jasno prikazane u bilansu, dok se latentne rezerve u bilansu ne vide; 3. otvorene rezerve se mogu koristiti ili za unapred utvrđene namene ili za bilo koju drugu namenu

ako statutom nije utvrđeno njihovo korišćenje, dok je korišćenje latentnih rezervi uslovljeno njhovim razlaganjem (to je problem, jer razlaganje rezervi nije uvek pod kontrolom preduzeća: možemo imati nevoljno razlaganje latentnih rezervi, a imamo i latentne rezerve koje ne možemo koristiti, jer su npr. sadržane u sredstvima koje koristimo).

Formiranje latenih rezervi je čvrsto povezano sa procenjivanjem. Mogu nastati samo pri procenjivanju imovine po istorijskim troškovima i to potcenjivanjem aktive i precenjivanjem pasive.

Tumačenje cilja formiranja latentih rezervi zavisi od toga šta se smatra primarnim ciljem finansijskog izveštavanja:

Prema statičkom poimanju cilja bilansa, formiranje latetnih rezervi treba da doprinese opreznom procenjivanju neto imovine preduzeća.o Po statičkom shvatanju, prav a vrednost imovine je vrednost po kojoj se može izvršiti p rodaja .o Dakle, latentna rezerva je razlika između više prodajne vrednosti neto imovine i niže

knjigovodstvene vrednosti. Prema dinamičkom shvatanju, stvaranje latentnih rezervi je ograničeno propisima o procenjivanju.

o Dinamičkom poimanju prave vredosti, zbog uvažavanja principa kontinuiteta poslovanja, primerenija je vrednost ponovne nabavke .

o Zato se latentna rezerva utvrđuje kao razlika između više vrednosti nabavke i niže knjigovodstvene vrednosti neto imovine.

Latentne rezerve se često koriste kao instrument za realizaciju različitih ciljeva politike finansijskog izveštavanja:o očuvanje realne vrednosti kapitala (u inflatornim uslovima, sami utičemo na smanjenje rezultata,

da ne bismo raspodelili i dobitak koji nije realno ostvaren, već je posledica inflacije), o odlaganje poreza na buduće periode (iskazivanjem većih rashoda, deo rezultata prebacujemo iz

jednog u drugi period, tako da možemo da koristimo te iznose kao beskamatne izvore sredstava),o vođenje politike stabilizovanih dividendi (iskazujemo ujednačene dobitke po periodima, tako što u

godinama kada je dobitak visok, formiramo latentne rezerve, a razlažemo ih u godinama kada je dobitak niži).

Potcenjivanje aktive nastaje:1. Potcenjivanjem obrtne imovine po principu najniže vrednosti u slučaju rasta tržišnih cena

Npr: nabavna vrednost zaliha je bila 100, a tržišna vrednost 31. 12. 90, pa je prema principu niže vrednosti izvršeno otpisivanje na 88. Ako vrednost zaliha kasnije poraste, biće veća i formirana latentna rezerva.

3. Previsokim otpisivanjem stalne imovine (degresivna metoda otpisivanja)2. Previsokim otpisivanjem potraživanja

(npr. očekujemo da ćemo od 500 naplatiti samo 200, pa bi trebalo da otpišemo 300, a umesto toga otpišemo 320)

108

3. Potcenjivanjem vrednosti zaliha nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda, putem uključivanja u samo varijabilnih troškova cenu koštanja ili neadekvatnim alociranjem opštih troškova (tretiranjem OTI kao rashoda ne kao elemenata cene koštanja).

Precenjivanje pasive nastaje:1. previsokim alimentiranjem rezervisanja (ne smemo zloupotrebljavati načelo opreznosti)2. izborom viših kurseva pri obračunu visine negativnih kursnih razlika

Vrste latentnih rezervi

Prema osnovu nastanka razlikujemo:1. prinudne – nastaju kao posledica obaveznih pravila procenjivanja (mimo naše volje) i to:

a) potcenjivanjem aktive ili precenjivanjem obaveza usled poštovanja načela istorijskog troška** pri vrednovanju:o NV je gornja granica za vrednovanje aktive (svaki rast tržišne vrednosti iznad NV dovodi

do formiranja latentnih rezervi u vrednosti imovine) o NV je donja granica za vrednovanje obaveza.

b) usled zabrane aktiviranja poslovne vrednosti (goodwilla) ako nije stečena kupovinom, pa je vrednost ukupne imovine veća od vrednosti imovine koja je iskazana u knjigama.

** Ako koristimo fer vrednost kao osnov za procenjivanje (uslov da je pouzdana), onda nema latentnih rezervi zato što je to vrednovanje izvršeno po cenama na dan bilansa.2. procenjene latentne rezerve po pravu izbora – nastaju kao posledica datih prava izbora:

a) u aktiviranju - ako se imovinsko dobro prema MRS može, ali ne mora aktivirati, tada njegovo neaktiviranje vodi stvaranju latentnih rezervi.

b) u procenjivanju - npr. primena degresivne metode pri otpisivanju materijalnih ulaganja ili prosečne cene u uslovima rasta cena. Latentne rezerve nastale po osnovu procenjivanja nastaju zbog nejasnoća na tržištu i neizvesne budućnosti. Sa tog stanovišta razlikujemo:o LR iz potcenjivanja veka korišćenjao LR iz precenjivanja dnevne vrednosti (biramo između više mogućih dnevnih vrednosti)o LR iz precenjivanja visine rezervisanjao LR iz precenjivanja visine otpisa potraživanjao LR iz precenjivanja visine iznosa obezvređenja stalne imovine

Prema roku vezivanja razlikujemo:3. privremene – nisu trajno vezane za preduzeće. U zavisnosti od toga u vrednosti kog imovinskog

predmeta ili obaveze je sadržana latentna rezerva, mogu se dalje podeliti:a) dugoročneb) srednjoročne u stalnoj imovini, dugoročnim obavezama i dugoročnim rezervisanjimac) kratkoročne – u potraživanjima i zalihama – objektiviraju se u periodu do godinu dana.

4. trajne – postoje sve dok preduzeće kao takvo postoji - npr. u vrednosti zemljišta ili učešća.

Objektiviranje latentnih rezervi

Objektivarati znači prikazati da latentne rezerve postoje. Period u kome će se rezerve objektivirati zavisi od volje uprave preduzeća i od imovine u čijoj

vrednosti se latentne rezerve nalaze. Način objektiviranja nije uslovljen načinom formiranja.Mogu se objektivirati samo latentne rezerve koje imaju privremeni karakter.

Objektiviranje može biti:1. namerno objektiviranje – npr. prodaja potcenjene imovine; uslovljeno je realizacijom određenih

bilansno političkih ciljeva:a) prikrivanje iznenada nastalog, i prema proceni prolaznog, gubitka b) izravnanje periodičnog rezultata sa ciljem ujednačavanja visine dividende, c) poreski razlozi i sl.

2. nenamerno objektiviranje (ne postoji kod otvorenih rezervi) – može nastati:a) naplatom potraživanja koja su bila potcenjena,

109

b) prodajom zaliha potcenjene vrednosti - Razlika između dobitka koji bi bio ostvaren da je vrednost zaliha bila utvrđena realno, i vrednosti potcenjene vrednosti zaliha, predstavlja objektiviranju latentnu rezervu.Primer: vrednost zaliha bila je 100.000, a usled pada dnevne vrednosti na 80.000, mi smo ih bilansirali po 75.000. Ako su te zalihe posle mesec dana prodate za 120.000, dobitak je 45.000. Međutim, stvarni dobitak je razlika prodajne i nabavne vrednosti od 20.000, dok je 25.000 bila latentna rezerva.

c) padom otpisa kod stalne imovine koja se otpisuju degresivno i sl. Nemamerno objektiviranje može imati negativne posledice – povećanje poreske obaveze zbog rasta dobiti. Stvaranjem novih latentnih rezervi, posledice nenamernog objektiviranja ranije formiranih rezervi mogu biti smanjene ili otklonjene (retko kad slučaj).

Prema obimu, objektiviranje može biti:1. potpuno (odjednom) – ostvaruje se prodajom potcenjenih imovinskih delova: npr. prodaja

proizvoda, naplatom potraživanja u celini koje je ranije delimično otpisano, prodaja mašine koja je otpisana u celini ili čija je neotpisana vrednost ispod prodajne vrednosti....

2. delimično (postepeno) – pojavljuje se u slučaju nastavljenog korišćenja u celosti otpisanog postrojenjskog dobra. Za iznos izostavljenih troškova amortizacije na strani rashoda u BU povećava se periodični rezultat u svim obračunskim periodima korišćenja datog dobra, posle isteka perioda otpisivanja.Npr. mašinu koju smo platili 10.000 otpisujemo u roku od 8 godina, iako je ekonomski vek trajanja 10 godina. Godišnja amortizacija biće 1250, i posle 8 godina, vrednost mašine će biti nula. Međutim, mašinu ćemo koristiti još 2 godine i ostvarivati prihode od njene upotrebe, tako da će 2000 (koliko bi trebalo amortizovati tokom te dve godine, da smo otpisivali tokom svih 10 godina) predstavljati latentnu rezervu koja će biti postepeno objektivirana.

Latentne rezerve sadržane u imovinskim predmetima koji nisu predmet otpisivanja i prodaje, objektiviraju se prodajom preduzeća kao celine, ili u slučaju fuzije kroz procenu neto imovine.

Dopustivost stvaranja latentnih rezervi

Ne postoje izričiti zakonski propisi koji se odnose na dopustivost ili nedopustivost obrazovanja i objektiviranja latentnih rezervi.

Oni koji se bave finansiranjem firme, uvek će podržati formiranje latentnih rezervi jer je to neoporezovani izvor sredstava za preduzeće.

Međutim, kao prigovor za formiranje latentnih rezervi se ističe što one mogu da se koriste za pokriju greške menadžmenta, kao i to što se latentne rezerve mogu koristiti za investiranje, ali ta ulaganja ne prolaze kriterijum finansijskih tržišta – može se desiti da ulaganje i nije dovoljno profitabilno.

Opšte prihvaćena osnova za obrazovanje latentnih rezervi je:1. princip opreznosti – zakonski propisi dopuštaju stvaranje latentnih rezervi u meri u kojoj se to

može pravdati razlozima opreznosti. Princip opreznosti za posledicu ima:a) princip najniže vrednosti merodavan za procenjivanje pozicija aktiveb) princip najviše vrednosti za procenu obaveza u pasivi.

2. postojanje prava izbora pri procenjivanju i aktiviranju – MRS i MSFI omogućavaju formiranje latentnih rezervi i to:a) prinudnihb) rezervi formiranih korišćenjem dopustivih prava izbora pri procenjivanju i bilansiranju:

o izbor između različitih metoda otpisa postrojenske imovine (linearna, degresivna i funkcionalna metoda);

o izbor između različitih metoda procenjivanja trošenja obrtne imovine – zaliha (prosečna cena, fifo i lifo metoda);

o mogućnost da se u cenu koštanja uključe i odgovarajući deo opštih troškova u obimu koji se odnosi na taj period...

3. poreske olakšice

Ekonomija preduzeća o latentnim rezervama

Ekonomija preduzeća smatra da formiranje latentnih rezervi ne treba da bude označeno kao aktivnost menadžera koja je suprotna interesima vlasnika, jer latentne rezerve imaju svoje prednosti:

pružaju otpornost preduzeću (lakše odgovara na nepredviđene situacije u okruženju) sredstvo za održanje poverenja poverilaca i javnosti u situaciji sa prolaznim gubicima

110

izbegavanje iskazivanja prividnih dobitaka (u inflatornim uslovima, pri maloj inflaciji) pomažu unapređivanje istraživanja i razvoja. jer se planovi ne moraju prethodno objaviti

Slabosti: korišćenje latentnih rezervi za pokriće gubitaka koji su posledica loših poslovnih odluka uprave smanjuju potrebu obraćanja tržištu kapitala usled čega se isključuje njegova kontrolna funkcija mogu biti motiv za berzanske špekulacije od strane uprave mogu se lako izubiti (pri padu tržišnih cena) ne obezbeđuju izvesnost u pogledu osiguranja likvidnosti (ne utičemo sasvim na objektiviranje LR) smanjuju iskaznu moć finansijskih izveštaja (iz FI ne bvidimo tačne iznose latentnih rezervi).