Gorke suze Josipa Kopiniča

� KAD sam upoznao Blagoja Neškovića u proleće 1972. imao je 65 godina. U tim godinama su drugi naučnici odlazili u penziju, a on je intenzivno radio na istraživanju uzroka nastanka bolesti raka u Onkološkoj laboratoriji Instituta „Ksenofon Šahović“, kao da je želeo da nadoknadi vreme izgubljeno dok se bavio politikom do svoje 45. godine. Iako je radio na svom kapitalnom delu „Molekularna biologija tumora“ za koje će 1983. godine dobiti Oktobarsku nagradu Beograda, bio je predusretljiv i uvek je nalazio vremena da razgovara sa mnom o njegovoj revolucionarnoj prošlosti, posebno o vremenu kad je rukovodio Komunističkom partijom u Srbiji od 1941. do 1948. godine. Polovinom maja 1941. kod Neškovića u Beograd je došao španski borac Milan Blagojević i predložio da Partija organizuje oružane akcije protiv okupatora. Njegov predlog je odbijen od strane članova PK jer bi to bez solidnih priprema bio avanturizam. Tada su se pod nadležnošću

beogradskog okružnog komiteta nalazili Smederevo, Kosmaj i Zemun. „U toku priprema za ustanak organizovao sam sastanak Josipa Broza (Nešković je bio jedan od retkih rukovodilaca koji je Tita oslovljavao pravim prezimenom) sa dr Ivanom Ribarom i Dragoljubom Jovanovićem, predsednikom Narodne seljačke stranke, kome sam se predstavio kao drug Jović. Doveo sam ih u jednu malu kuću u Takovskoj ulici, a ja sam se udaljio i nisam prisustvovao tom sastanku“. Nemci nisu dirali komuniste sve do 22. juna 1941. zbog sporazuma Sovjetskog Saveza sa nacističkom Nemačkom. „Saznali smo od Janka Jankovića koji je radio za nas u Specijalnoj policiji da je 22. juna Gestapo od Specijalne policije zatražio spiskove komunista što to do tada nije činio. Odmah je izdata direktiva da se ne stanuje u svojim nego stanovima iznajmljenim od Partije i da se započne sa pripremama za oružanu borbu protiv okupatora. Tada je počelo slanje kadrova Partije iz Beograda na teren Srbije i pre donošenja odluke o otpočinjanju oružanih borbi 4. jula. DVE GODINE U LOGORU KAD je vojska republikanske vlade počela da gubi bitke od vojske generala Franka Staljin je naredio povlačenje stranih dobrovoljaca. To povlačenje revolucionarna vlada je organizovala u dogovoru sa Društvom naroda. Dobrovoljci iz Jugoslavije povučeni su u Francusku i smešteni u logore, gde je Nešković ostao skoro dve godine. Iz Španskog građanskog rata izašao je sa činom kapetana.Iznenada me oko 20. jula Tito pozvao u kuću Ribnikara i obavestio me da je dobio izveštaj instruktora CK KPJ u Hrvatskoj Vladimira Popovića da je u partijskoj organizaciji Hrvatske nastala konfuzna situacija odnosno da je predstavnik Kominterne za Balkan Josip Kopinič pod partijskim pseudonimom ‘Vazduh’, pokušao uz pomoć Kominterne da sebi podredi CK KP Hrvatske i da ga odvoji od CK KPJ, oslanjajući se na mesni komitet Zagreba“. Istovremeno je Tito obavestio Kardelja da iz Ljubljane dođe u Zagreb i pomogne Neškoviću u sređivanju situacije u Partiji u Hrvatskoj. Od Tita je Nešković dobio lažnu

legitimaciju na ime ustaše iz Pakraca a do Zagreba ga je u vozu pratila Elza Meterli, kurir CK KPJ. Po dolasku u Zagreb Nešković je zajedno sa Vladimirom Popovićem započeo istragu. Najpre su saslušali Josipa Kopiniča 23. jula, koji je izjavio da mandat dobijen od Kominterne da sredi stanje u KP Hrvatske predaje CK KPJ pravdajući se da u prvoj polovini jula nije imao vezu. Na poslednjem razgovoru sa Kopiničem 26. jula, članovi komisije su mu predočili da je slao lažne izveštaje o CK Hrvatske Kominterni. Na to se on samokritički osvrnuo da ne sumnja više u Pavla Papa i Rada Končara da su izdajnici, ni u CK Hrvatske i da lično snosi odgovornost zbog neuspelog organizovanja bekstva zatvorenika iz logora Kerestinac. Branio se da on nije bio inicijator akcije da preuzme rukovodstvo CK KP Hrvatske nego je to sugerisala Kominterna. „Zahtevao sam da on to svoje priznanje napiše i potpiše, ispričao je Nešković. „On je to uradio posle kolebanja dva tri dana. Na kraju me zagrlio i počeo da plače“. Potom su 24. jula uzeli opširnu izjavu od Pavla Papa, kandidata za člana CK KPJ, koju je dopunio sledećeg dana. Dva dana kasnije Nešković se sastao sa operativnim rukovodstvom KP Hrvatske u sastavu Rade Končar, Andrija Hebrang i Vladimir Popović. Na tom sastanku predložene su sledeće kazne: Leo Mates da se isključi iz Partije, Vladimir Bakarić da se kazni ukorom sa poslednjom opomenom „zbog neispravnog postupka prema partijskom forumu i nepoverenja prema Partiji“, jer je pristao da uđe u novo rukovodstvo KP Hrvatske koje je trebalo da formira Kopinič. TITO NEĆE NA NDH INTERESANTNA je bila Neškovićeva primedba da se KPJ ne izjašnjava povodom ustaških zločina u Bosni i Hercegovini i Lici: „Nije Kominterna dala direktivu čekajte dok Nemačka ne napadne Sovjetski Savez pa onda počnite sa ustankom, nego je to stvar procene KPJ. Bakarić je dobro rekao u ‘Ninu’ da mu je Tito saopštio - borba protiv Nemaca a ne protiv NDH“.

Ceo mesni komitet KP u Zagrebu je predložen za smenu, a Anton Rob, sekretar, i Mirko Vanić, član komiteta, da se isključe iz Partije a ostali članovi da dobiju ukor. Potom su do kraja jula saslušali Rada Končara, Andriju Hebranga i Vladimira Bakarića, članove CK KP Hrvatske, i Lea Matesa, Vandu Novosel i Hertu Has, članove CK. Za drugaricu Josipa Broza Hertu Has predložen je strogi ukor s poslednjom opomenom, a za Vandu Novosel ukor. Pri kraju Neškovićevog boravka u Zagreb je stigao Kardelj, koji je nastavio da usmerava dalju aktivnost CK KP Hrvatske. Celokupan veoma obiman istraživački materijal Nešković je predao Titu. Posle nekoliko dana na sastanku članova Politbiroa CK KPJ Tita, Ivana Milutinovića i Ive Lole Ribara i izveštača Neškovića, predložene kazne su delimično ublažene, jer je i Kardelj smatrao da su preoštre za normalne prilike. Odlučeno je da se Leo Mates, Anton Rob i Mirko Vanić isključe iz Partije, Mesni komitet je smenjen i kao celina kažnjen je strogim ukorom, Pavle Pap strogim ukorom, Vladimir Bakarić ukorom, Herta Has i Vanda Novosel kažnjene su opomenom. Jedne večeri posle tribine na Niškom univerzitetu gde sam učestvovao zajedno sa Leo Matesom pitao sam ga šta se to sa njim dogodilo 1941. Objasnio mi je da Kopinič nije samo njega pridobio da uđe u novi CK KP Hrvatske, nego i Vladimira Bakarića, koji ga je ocinkario pred komisijom izbegavajući sopstvenu odgovornost i da je Bakarić kao čovek đubre i da on sa njim ne razgovara od 1941, sem službeno. Kako pitanje „slučaja Kopinič“ nije bilo rešeno 1941. jer je to stopirala Kominterna pošto je bio u njenoj službi o njemu se tek raspravljalo 1945. na Kontrolnoj komisiji CK KPJ. Komisija je predložila CK da Josipa Kopiniča isključi iz Partije. Međutim, na intervenciju Tita Ranković je potpisao

odluku CK 24. novembra 1945. da se Kopinič „kažnjava strogim ukorom s predupređenjem“.

(Nastaviće se)

Samo Ranković znao istinu

� PREMA Neškovićevim kazivanjima u Beogradu su postojala dva štaba. "S jedne strane ja sa partijskom organizacijom, a s druge strane svi ostali kvislinzi, četnici i belogardejci. Posebno opasan protivnik bila je kvislinška Specijalna policija sa svojim antikomunističkim odeljenjem koje je vodio Božidar Bećarević. U njihovim štabovima ja sam imao svoje ljude, koji su me obaveštavali o njihovim namerama prema nama. Direktno sam držao vezu sa Jankom Jankovićem, šefom kartoteke Specijalne policije sa kojim sam se lično sastajao kod njegove tetke Bose Đorđević ili je Brana Perović kod nje odlazila po informacije ali se nije sa njim sastajala.

Janko je bio brat od ujaka Nemanje Markovića i još pre rata se povezao sa KPJ i učinio joj ogromne usluge. Da ne bi čekali dok kod njega u kartoteku stignu saslušanja uhapšenih komunista, dogovorio se sa agentom koji je dežurao na ulaznim vratima, nekim Dumitrovom, da ga obavesti ko je doveden u Specijalnu policiju. Već oko podne Janko me je obaveštavao ko je uhapšen, tako da sam mogao po podne da obavestim sekretara MK da preduzme zaštitne mere. Pored Janka, imali smo u Gestapou Tomu Devalda, folksdojčera, koji je održavao vezu sa Lisjakom, a kod belogardejaca Vladu Mirkovića." Sa Neškovićem sam neplanirano pričao o ratnom ali i o posleratnom njegovom rukovođenju KPJ u Srbiji. Između ostalog, pitao sam ga zašto su ga skinuli sa vlasti, da li zato što se zalagao da se u perspektivi moraju regulisati odnosi sa Sovjetskim Savezom bez obzira na trenutni sukob i da li je i zašto bio protiv Amerikanaca. "Nisam otvoreno iznosio pomenute stavove ali postojale su sumnje koje nisu uspeli da dokažu ni formirana komisija ni svedoci koji su pozivani da svedoče protiv mene. Znalo se da će Boris Kidrič umreti, a Hrvati i Slovenci su se plašili da bih ja mogao da dođem da vodim privredu. To su bili osnovni motivi za moje udaljavanje sa vlasti. Ranković mi je saopštio da treba da nastavim lekarsku profesiju iako to nisam želeo u trenutku kad mi je saopšteno." PEĆANCA RAZORUŽALI NEMCIKRAJEM 1942. Nemci su razoružali četnike Koste Pećanca, plašeći se da ih Draža Mihailović ne prevuče na svoju stranu. Zato sam uputio ono pismo u južnu Srbiju da se ne zaoštravaju odnosi sa tim četnicima, da se sve učini da ih ne razoruža okupator i po mogućnosti da se pridobiju za našu stranu. To je bio trenutak kada su po selima nestale straže Pećančevih četnika od kojih se pre toga nije moglo slobodno kretati, a Draža nije uspeo u tim delovima Srbije da izgradi vojnu organizaciju. Dogodilo se da su ti objektivni uslovi pogodovali da mi omasovimo pokret.Došli smo i do priče o Momi Markoviću: "Moma je bio neaktivan sve do pred kraj 1942. krijući se po selima oko

Požarevca. Sedeo je u nekoj rupi i pravio decu. Zato ga CK i ne pominje kao člana PK krajem 1941. ali sam ga ja i dalje smatrao članom PK. On je u ilegali živeo sa Verom Miletić i iz te veze rodilo im se dete Mirjana 1942. godine. Kad je Vera uhapšena početkom oktobra 1943. Moma je hitno tražio da se izvrši zamena sa nekim od neprijateljskih zarobljenika ali to je bilo neostvarivo. Momina je ideja da se brigade iz Srbije upute u Bosnu. On je to tražio od Vrhovnog štaba krajem 1943. da bi mene izvukao iz Srbije, da bih po njegovoj zamisli bio kritikovan ili eventualno smenjen zbog navodno pogrešnog rada u Srbiji. On je bio intrigant i bolesno ambiciozan". Za Rankovića kaže da je bio sposoban, energičan i uporan da nešto sprovede bez obzira na žrtve. "Bio je i krut što se vidi iz njegovih pisama iz 1941. godine. Jeste li primetili razliku između njegovih i mojih pisama u tom periodu? Beskrajno odan Partiji ali neko je u onoj situaciji šezdesetih godina morao da pojede govna, jer se bilo jako zagovnalo. On nije izmislio Goli otok ali je dobro vodio kadrovsku politiku. Bio sam sa njim u dobrim odnosima sve do mog slučaja. Uostalom, Ranković mi je bio kum i pomirili smo se i viđali kad je izgubio vlast. To što neko tvrdi da sam se maskirao kad sam izlazio na ulicu u Beogradu do jeseni 1943. je apsurd. Za mene je Specijalna policija mislila da sam streljan u Kragujevcu i zato sam se tako dugo mogao održati u Beogradu da me ne otkriju. Tek posle pada Buhe u ruke policije saznalo se u policiji da se iza ilegalnog imena Mihailo skriva Nešković. To je policija saznala kad sam već bio u južnoj Srbiji. Po Beogradu sam se kretao bez ikakvog maskiranja noseći pištolj na leđima, dok ostalim članovima PK nisam dao da se kreću po beogradskim ulicama da ne bi pali u ruke policiji". Nešković nastavlja da objašnjava:

"Kad su članovi Politbiroa CK KPJ odlučili da izađu iz Beograda na slobodnu teritoriju u zapadnoj Srbiji na sastanku polovinom septembra 1941. kome su prisustvovali Tito, Ranković, Ivo Lola Ribar i Ivan Milutinović, odlučeno je da Ranković pređe u CK, a da ja postanem sekretar PK i član CK, da Miloš Matijević Mrša i Vukica Mitrović budu članovi PK i da umesto Matijevića sekretar MK za Beograd bude Đuro Strugar. Ne postoje dva PK 1941, jedan u Užicu, a drugi u Beogradu. U Užice sam poslao Canu i Ljubinku Milosavljević. Prema tome, PK je ostao u Beogradu i nije to bio nikakav punkt kako želi da ga predstavi Moma Marković. Što se tiče pisma od 19. oktobra koje je Tito uputio meni i Cani da PK izađe na slobodnu teritoriju, to pismo nije nikada stiglo do mene, jer je kurir koji ga je nosio verovatno pao u ruke neprijatelja. Međutim, sačuvana je kopija i to mi je predočeno prilikom razgovora pred komisijom koja je formirana da reši moj slučaj 1952. godine. Tražeći način kako da me ukloni iz Partije, komisija je njim htela da pokaže kako ja tobož još od 1941. nisam hteo da izvršavam direktive CK nego sam radio na svoju ruku. To je jedino što su našli da mi zamere u toku rata. Nije tačno da je došlo do određenih neslaganja u Politbirou CK KPJ 1952. godine. Samo jedan čovek zna (Ranković) zašto su me udaljili sa vlasti. Ja čekam šta će on da kaže, jer sam sa njim imao taj odlučujući razgovor. U to vreme ja sam bio član Politbiroa CK, generalni sekretar Narodnog fronta i predsednik Kontrolne komisije. Postepeno su me izolovali, jer me nisu pozivali na neke sednice Politbiroa. Za to vreme obaveštajna služba je pokušala da prikupi kompromitujuću dokumentaciju o meni, koje nije bilo, kao da članovi Politbiroa nisu znali ko sam ja, nego je služba trebalo da ih obavesti. Onda je došlo do oklevanja šta sa mnom uraditi. Najpre su me kandidovali za delegata za Šesti

kongres KPJ na Čukarici pa sam skinut sa liste i nisam prisustvovao kongresu”.

BRADONjA KAO VOJVODA

POSTAVIO sam Bradonju krajem 1942. za komandanta Glavnog štaba NOP odreda Srbije. Međutim, on je pokušao da samostalno donosi odluke što se nije uklapalo u naš način odlučivanja pa sam o njemu pisao CK da je ispoljavao vojvodske crte i zbog toga sam ga 1943. smenio i postavio za komandanta Šumadijske brigade, a na njegovo mesto za vršioca komandanta Glavnog štaba odredio sam Peru Stambolića.

(Nastaviće se)

Kosmet samo srpski okrug

�

OD trenutka kad je Edvard Kardelj upitao Petra Stambolića 1949. godine da li zapaža neke promene kod Blagoja Neškovića u odnosu na Informbiro, započela je njegova postepena izolacija, koja je posebno bila izražena od 1950. do pokretanja njegovog slučaja krajem septembra 1952. godine u vreme priprema za Šesti kongres KPJ. Iako je njegovo pitanje pokrenuto u vrhu Partije, u stvari od Tita, trebalo je da izgleda da je pokrenuto iz njegove republike iz Politbiroa CK KPS. Sednica tog Politbiroa održana je 29. septembra 1952. godine u sastavu: Petar Stambolić, Dušan Petrović Šane, Spasenija Babović Cana, Jovan Veselinov, Mitra Mitrović, Slobodan Penezić, Voja Leković, Rista Antunović, Miloš Minić i Dragi Stamenković. Jedina tačka dnevnog reda je bila: „Pitanje izbora Blagoja Neškovića za delegata za 6. kongres“. U uvodnom izlaganju Stambolić je izneo da „treba pretresti pitanje izbora B. Neškovića za delegata za 6. kongres s obzirom na njegovo držanje prema Rezoluciji Informbiroa. Posle diskusije, Politbiro je jednoglasno stao na gledište da Neškovića ne treba birati za delegata za 6. kongres“. Sutradan su zapisnik i pismo Politbiroa CK KPS dostavljeni Politbirou CK KPJ u kojima je naglašeno da su „njegovo držanje i stav suprotni liniji Partije i da nisu spojivi sa stavom i držanjem ni člana Partije, a kamoli višeg partijskog funkcionera“. Iz obrazloženja se vidi da je sve bilo ranije pripremljeno da se Nešković udalji iz Partije i vlasti. Obično su u takvim slučajevima tražene navodne greške još od ulaska u Partiju. Tako se Neškoviću najpre negiralo da do odlaska u Španiju 1937. nije bio član Partije, da je samo od 1926. do 1928. bio član SKOJ-a i da se pasivizirao sa uvođenjem „monarhofašističke“ diktature kralja Aleksandra. Potom se u pismu navodi da je tokom oslobodilačkog rata vršeći dužnost sekretara PK KPJ za Srbiju „stvorio neki svoj

poseban sistem rukovođenja, koji nije imao nikakve veze sa stilom rada Partije ni do rata ni u toku rata. Takvo držanje i rad naneli su krupne štete kako partijskoj organizaciji tako i razvitku narodnooslobodilačke borbe u Srbiji... PROTIV KRUPNIH AKCIJA „BLAGOJE Nešković nije imao nikakvog neposrednog kontakta ni sa partijskim organizacijama ni sa partijskim rukovodiocima kako u Srbiji tako i u samom Beogradu.“ Osim toga „zadržavao je radnike, simpatizere i partijce u velikim gradovima da ne idu u partizanske odrede. Ne vodeći računa o situaciji bio je protiv stvaranja većih partizanskih jedinica u Srbiji koje bi izvodile krupnije akcije. On je bio za manje izolovane jedinice čak na dvojkama i trojkama, koje će likvidirati samo petokolonaše...“Blagoje Nešković se duboko ne slaže s politikom naše partije u nacionalnom pitanju i stalno prikazuje kao da je ona na štetu srpskog naroda. Svoj velikosrpski šovinizam on je ispoljio bezbroj puta, čak i na beznačajnim sitnicama, kao što su, na primer, natpisi latinicom u Beogradu. Kad su, na primer, drugovi iz Oblasnog komiteta s Kosova i Metohije diskutovali o tome da njihova oblast treba da dobije autonomiju zbog mnogobrojne šiptarske manjine, Nešković im je rekao da Kosovo i Metohija treba da budu običan okrug u okviru Republike Srbije. On je ispoljavao naročitu netrpeljivost protiv drugova Crnogoraca i Slovenaca, i u stvari podbadao protiv njih. Naročito je napadao drugove Crnogorce, ponavljajući čaršijske priče kako oni jedan drugog nameštaju na odgovorne položaje i slično... Prema ljudima uopšte, a posebno prema partijskim kadrovima, Nešković je ne samo bio grub, već i drzak do te mere da ih je naprosto vređao... On uopšte nije trpeo drugove koji su za vreme rata radili na terenu, u odredima, a naročito nije trpeo drugove koji su se borili izvan Srbije. Nešković je netrpeljiv, samovoljan, samoživ i ambiciozan... Sve te njegove greške i slabosti i njegov nekolektivan rad u samom Politbirou CK Srbije su i bile razlog što ga je CK KPJ posle 5. kongresa povukao iz Politbiroa CK KP Srbije...

Stav Blagoja Neškovića prema Rezoluciji Informbiroa i napadima Kominforma protiv naše zemlje i naše Partije ostao je u najmanju ruku sve do današnjeg dana nejasan i neodređen... Odmah posle 5. kongresa on je koristio svaku priliku da članovima CK KP Srbije i drugim drugovima stavi do znanja da se ne slaže s pisanjem naše štampe o SSSR i rukovodstvu SKP(b). Naročito je osuđivao drugove Đilasa i Pijadu... U svojim površnim i smušenim člancima, koje je napisao posle Rezolucije Informbiroa, Nešković je zaobilazno nastojao da što više populariše Staljina i ruski ‘socijalizam’, direktno se suprotstavljajući naporima i liniji naše Partije u pronalaženju istinskih novih puteva socijalističkog razvitka... U vremenu kada je naša partija vodila tešku i oštru borbu za odbranu marksizma, kada su neprijateljski napadi sa svih strana bili upereni protiv naše zemlje, kada su Sovjetski Savez i satelitske zemlje gomilale trupe na granicama Jugoslavije, Nešković je nalazio vremena da uči grčki jezik...“

ŠTA ĆE NAM POMOĆ ZAPADA? SLEDE optužbe u pitanjima naših odnosa sa zapadnim zemljama. „Nešković je mnogim partijskim radnicima govorio kako se boji politike normalizovanja odnosa za zapadnim zemljama, jer nas one mogu ‘prevariti’ i ‘progutati’. On je našem ambasadoru u SAD drugu Vladi Popoviću i drugim drugovima otvoreno govorio da mi ne treba da zaključujemo zajmove i tražimo pomoć od Zapada. Ukratko, njegov se stav svodio na to da naša zemlja treba da bude izolovana, što jedino i priželjkuje ruski imperijalizam.“

Na kraju pisma upućenog Politbirou CK KPJ, Politbiro CK KPS je predložio da „Blagoje Nešković ni po svojim shvatanjima ni po svom karakteru ne samo što ne može da zastupa na Kongresu našu herojsku Partiju, nego svojim dugotrajnim dvosmislenim i nejasnim držanjem zaslužuje da Politbiro CK KPJ stavi na dnevni red njegov slučaj i preduzme odgovarajuće mere“.

Sve je unapred bilo režirano. Politbiro CK KPJ nije čekao da stigne ova inicijativa Politbiroa CK KPS nego je prethodno formirao Komisiju za slučaj Blagoja Neškovića u sastavu: Milovan Đilas, Aleksandar Ranković, Cana Babović i Dušan Petrović, koja je započela rad istog dana kad je zasedao Politbiro CK KPS 29. septembra 1952. godine. U uvodnoj reči Đilas je saopštio Neškoviću „da je pozvan na partijsku odgovornost zbog ozbiljnog kolebanja koje je ispoljio u borbi naše Partije protiv Kominforma i grešaka i slabosti iz prošlosti“. Nešković navodi da su se odnosi sa drugovima komplikovali. „Padao sam dalje u izolaciju... Ne mogu da se setim ma kakvog svog kolebanja po IB-u. Kad smo išli kod Tita u Zagreb povodom pisama, ja sam nazvao Ruse dželatima...“ Seća se da je drug Tito 1948. godine slao telegram Staljinu. Sviđao mu se Titov stav u Topoli da ne treba zaoštravati sa Rusima... Na kraju tog prvog razgovora sa komisijom, kad mu je Đilas zatražio precizniji odgovor o načinu rešavanja njegovog slučaja u celini, shvatio je da nema izlaza i odgovorio je: „Ja nisam odgovorio zadatku i poverenju Partije i zato nisam zaslužio da više budem u rukovodstvu.“

(Nastaviće se)

Đilas opet vodi glavnu reč

� KOMISIJA za „odstrel“ Blagoja Neškovića nastavila je rad i sledećeg dana. „Toliko mi je sručeno na glavu da prosto ne znam šta da mislim, započeo je svoju odbranu Nešković na tom sastanku. Pitao sam se otkuda te stvari kod mene i dolazim do zaključka da sam sitan prakticista i da sve iz toga proizilazi...Moje povlačenje iz Srbije, prirodno zbog mera predostrožnosti, meni je pomoglo da sagledam sve svoje slabosti i gluposti kojih je bilo kod mene. To je sve što imam da kažem. Ne mogu da priznam da sam za Ruse i da nisam bio za Partiju i njenu liniju.“ Ovu Neškovićevu konstataciju najbolje potvrđuje njegov govor kao poslanika na zboru 9. marta 1951. godine u kome je oštro osudio napade Kominforma na Jugoslaviju i njeno

rukovodstvo. Tada je, između ostalog, rekao: „Posle rata u Koreji postao je određeniji smisao agresivne politike rukovodstva Sovjetskog Saveza prema našoj zemlji, postao je sasvim jasan smisao pisama SKP(b), Rezolucija Informbiroa, zastrašujućih nota Sovjetske vlade i tome slično. A stalne provokacije i pojedini oružani napadi sovjetskih satelita na naše granice kao i očigledne agresivne ratne pripreme u tim zemljama uperene prema našoj zemlji nisu samo sprovođenje mera Hladnog rata već predstavljaju sprovođenje mera određenog cilja neposredno uperenog protiv integriteta i bezbednosti FNRJ...“ Na kraju druge sednice komisije Đilas je zaključio: „da je Nešković ostao tamo gde je bio juče i predlaže da napiše izjavu za CK KPJ, pa da se vidi šta dalje na osnovu te izjave“. Tu kratku izjavu Nešković je napisao istog dana 30. septembra 1952. godine, a potom je komisija održala i treći sastanak 2. oktobra. Nešković je imao primedbe na zapisnike koje je vodio Ranković, da nije uneto sve što je rekao i „da smatra da našu borbu za socijalizam ne treba vezivati za Ruse t. j. da treba da samostalno vodimo politiku, jer se Rusi mogu pogađati na naš račun“. Na kraju trećeg sastanka komisije sa Neškovićem, Đilas je zaključio: pošto je Neškovićeva izjava od 30. septembra „nedovoljna i neubedljiva i može se dvosmisleno tumačiti“, potrebno je da mu se da dovoljno vremena da napiše drugu izjavu. STRAH OD KRIVICE NA sastanku je opet glavnu reč vodio Đilas koji je, između ostalog, rekao: „Ovo nije partijska krivična istraga protiv Neškovića, nego utvrđivanje i raspravljanje političkih razlika između njega i partijskog vođstva i Partije. Mi ne provjeravamo i sravnjujemo konkretne izjave ljudi, citate, tekstove itd. koji potvrđuju da su te razlike postojale posle Rezolucije IB, sve do 1951. kada je Blaško sasvim ućutao... Ako bi zaista Blaško bio u pravu, ako razlika ne bi bilo, krivi bismo bili mi, CK“.Dopunjenu izjavu na šest stranica teksta dostavio je Politbirou CK KPJ 4. oktobra 1952. godine i pored ostalog naveo: „Ja sam imao pred očima potrebu očuvanja jedinstva

Partije u borbi protiv Kominforma i mislio da ne bi trebalo nekim suviše oštrim istupima pokolebati nedovoljno svesne elemente i gurnuti ih prema Kominformu... Moje primedbe i izjave bile su ne samo neumesne nego su objektivno vodile ka slabljenju budnosti prema kolebljivim elementima i zamaskiranim kominformbirovcima... Još pre 1948. osećao sam i znao, kao i drugi drugovi, da je odnos i da su namere sovjetskog rukovodstva prema našoj Partiji i njenoj borbi nepravilni i nesocijalistički, njihova ‘pisma’ i Rezolucija izneli su meni, kao i svakome, jasno i nedvosmisleno njihove porobljivačke i imperijalističke namere prema našoj zemlji i Partiji. Moja spremnost za beskompromisnu borbu protiv takvih sovjetskih namera nije nijednom i nikada dolazila u pitanje... Prvi put sam se ozbiljno zamislio nad sobom početkom 1950. godine, pošto je objavljen moj članak ‘O kontroli’ u ‘Biltenu’. Jasno mi je bilo da je moje citiranje Staljina deplasirano i štetno, te sam bio zabranio da se daje ‘Bilten’ nekim ustanovama (Univerzitet, biblioteke)...“ Posle trećeg sastanka Komisije i dve izjave Neškovića Politbirou CK KPJ Komisija je uputila predloge Politbirou CK KPJ za donošenje odluke u njegovom slučaju. Komisija je zaključila: „Iz dosadašnjeg razgovora s njim jasno izlazi da ga ne treba birati za delegata... Iz tih istih razloga ne bi trebalo da dođe na kongres ni kao član CK. Sve to treba blagovremeno saopštiti Neškoviću. Do Kongresa ne bi trebalo obaveštavati partijsko članstvo i javnost uopšte i zbog toga što Komisija još nije završila rad.

DOGOVOR STALjINA I BROZA! BLAGOJEV sin Nebojša mi je rekao da mu je otac jednom prilikom pomenuo da nije nemoguće da je sukob između KPJ i Informbiroa 1948. godine izsceniran od strane Staljina u dogovoru sa Josipom Brozom, sa ciljem da se Zapadu pokaže da se saveznici Sovjetskog Saveza mogu od njega odvojiti i na miran način, i da se tako smanje pritisci kojima su bili stalno izloženi od strane Zapada!

Ako bi neko na Kongresu dobronamerno ili iz neobaveštenosti postavio pitanje odsutnosti Neškovića u kojoj bilo formi, morao bi istupiti jedan član Politbiroa CK KPJ i odgovoriti da će njegov slučaj objasniti kandidaciona komisija, a ova bi dala sledeće kratko objašnjenje: Nešković je pod partijskom komisijom koju su formirali Politbiro CK KPJ i CK KPS zbog svog držanja prema Kominformu i da će partijsko članstvo biti u svemu obavešteno kad Komisija završi rad. Ako bi neko na Kongresu postavio njegovo pitanje smišljeno iz neprijateljskih pobuda onda treba istupiti sa celokupnim materijalom: Pismo Politbiroa CK KPS upućeno CK KPJ, rezultati rada partijske Komisije, Neškovićeva prva i druga izjava. Kongres bi potvrdio izveštaj i odobrio rad Komisije, a donošenje odluke stavio u zadatak novoizabranom CK. Ukoliko CK KPJ smatra da je za donošenje definitivne odluke dovoljno ono što je do sada postignuto u partijskoj istrazi, onda bi otpala potreba za formiranjem nove komisije i mogla bi se doneti odluka pre ili posle kongresa, što svakako zavisi, pre svega, od političke celishodnosti. Bez obzira na koju će se varijantu poći, ostaje da se reši pitanje Neškovićeve funkcije u Narodnom frontu (sekretar) i u vladi FNRJ. Ako bi se pošlo na rešenje u tišini, onda bi na dužnost u Narodnom frontu mogao podneti ostavku, a iz vlade bi ispao samom njenom reorganizacijom. Bez obzira na način rešavanja Neškovićevog pitanja i na odluku (kaznu) koju će rukovodstvo doneti, trebalo bi upoznati partijsko članstvo o celom slučaju. Radi se samo o formi, a ona je tesno vezana sa prirodom same odluke“. Iz navedenih predloga vidi se da je u prvoj fazi rada Komisija imala zadatak da spreči da se Blagoje Nešković pojavi na 6. Kongresu bilo kao delegat ili član CK. Koliko se žurilo Komisiji i njenim nalogodavcima najbolje se vidi da je za sva

tri sastanka bila prikupila samo četiri izjave protiv Neškovića od Paška Romca, Đoke Pajkovića, Voje Lekovića i Dušana Petrovića. Do 21. oktobra kada je Politbiro CK KPJ uputio svoje prvo obaveštenje partijskim komitetima, prikupljeno je još sedam izjava od Svetozara Vukmanovića, Petra Stambolića, Mitre Mitrović, Vladimira Popovića, Raje Nedeljkovića, Dragog Stamenkovića i Spasenije Babović. Svi su oni pokušali da navedu neke navodne greške iz Neškovićeve partijske i državničke aktivnosti.

(Nastaviće se)

Šiptari grešnici iz rata

� GREŠKE Blagoja Neškovića nabrajali su najbliži partijski drugovi. Đoko Pajković je izjavio da je imao nekoliko sukoba

sa Neškovićem oko ocenjivanja političke situacije na Kosovu i Metohiji. Na oblasnoj partijskoj konferenciji u svom izlaganju, „kao osnovni zadatak partijske organizacije postavio je podjelu nepodijeljene zemlje sirotinji i stvaranje sirotinjskih komiteta. Pokazalo se da je ova direktiva bila rezultat nepoznavanja prilika na Kosovu i Metohiji, da nikakve nepodijeljene zemlje nije postojalo, da sirotinjski komiteti nijesu imali nikakvog razloga da postoje. Utrošeno je mnogo dragocenog vremena, dok Oblasni komitet nije uvideo da je osnovni problem na drugoj strani - da se Šiptarima vrati bespravno oduzeta zemlja, koja je bila dodeljena naseljenicima. Ja sam to ispred OK više puta ukazivao Neškoviću, čemu on nije pridavao nikakvu važnost. Najzad smo odlučili da sami pripremimo predlog jedne odluke za rešenje ovog pitanja. Međutim on se i o to oglušio, odugovlačeći rešenje ovog pitanja, koje je, kako je već praksa pokazala, bila prva ozbiljna mjera za povezivanje naše Partije sa širim masama Šiptara na Kosovu“. Ovde je Đoko Pajković namerno propustio da navede da je prethodno doneta odluka da se zabrani povratak kolonista na Kosovo i Metohiju, a potom je odlučeno da se njihova zemlja podeli Šiptarima da bi se na taj način pridobili da sarađuju sa Partijom u sprovođenju njenih odluka. To je potvrdio i Džavid Nimani na Osnivačkom kongresu KP Srbije kada je rekao da se od tada popravila politička situacija na Kosovu i Metohiji čim su Šiptari dobili zemlju. „Neposredno pred izbore 1945. godine, kada je Oblasni komitet na osnovu interesovanja koje je postojalo u masama, pitao Blagoja Neškovića kako će se rešiti pitanje Kosova i Metohije u novoj državi, on je vjerovatno zbog svog stava prema Šiptarima rekao: da će biti okrug u okviru republike, žigošući naše mišljenje o potrebi autonomije, ponavljajući i ovog puta da su Šiptari teški grešnici iz rata,

da im je zbog toga i to mnogo, kao i da svako izraženo nezadovoljstvo može povlačiti njihovo iseljavanje.“ KULAČKI MOZGOVI PAŠKO Romac je između ostalog naveo da se Nešković nadmeno ponašao prema rukovodstvu Vojvodine. „Ne želim da bilo šta sručim na njega, ali njegov odnos prema članovima PK bio je toliko despotski i nedrugarski da su ga zapamtili svi članovi PK. Nije bilo retko od njega čuti: ‘Vi ste oportunisti, imate kulačke mozgove itd’. Bilo o čemu da se govorilo sa Blaškom, uvek je prišivao epitete: oportunisti, kulački mozgovi, autonomaši itd.“Dušan Petrović Šane se uglavnom osvrnuo na Neškovićevo rukovođenje narodnooslobodilačkim pokretom u Srbiji od 1941. do 1944. godine. „Poznata je stvar da se Nešković sve do druge polovine 1943. stalno nalazio u Beogradu, mada su postojali uslovi, a i potreba da bude u neposrednijem i direktnijem kontaktu sa partijskim organizacijama na terenu. Ja mogu da tvrdim, da je Nešković imao kukavičko držanje u toku oslobodilačkog rata. Da njemu na srcu nisu ležali interesi radničke klase, već isključivo njegovi lični, sebični, sitni interesi“. Najmanje je Šane imao moralnog prava da prigovori Neškoviću za ilegalni boravak u Beogradu, ako se zna da je na terenu bio duboko zakonspirisan u zemunici kod seljanke Darinke Radović u selu Rajkovac kod Topole. Zajedno sa dve kćerke nju su zaklali četnici, a da ga nije odala. Nešković mi je pričao da je jedva saznao gde se nalazi da bi sa njim uspostavio vezu. Sličnu izjavu o Neškoviću u oktobru dala je Cana Babović: „Kroz čitav period rata nisam se mogla oteti misli, da je Nešković smišljeno našao razloge da ostane u Beogradu. Verujem da je smatrao da je sigurnije sedeti u Beogradu u dubokom ilegalstvu nego li izaći na slobodnu teritoriju gde se vodila teška i otvorena borba sa nadmoćnijim neprijateljem i gde ishod borbe po njegovom mišljenju nije bio jasan... U jednom razgovoru, ja sam se radovala našim velikim rezultatima u ratu, a on je skeptički reagovao, vrteći glavom

‘ja još ne znam kakvi preokreti mogu da nastanu, jer je i u Španiji početak bio isti, a pod pritiskom sile se sve razbilo’. Na kraju je usledio rezime: ‘To se može desiti i našima, možda će oni opet morati da se vrate u Beograd’... Bilo je očigledno da je iz Španije došao demoralisan“. Cana je ovo izjavila iako je Tito početkom 1942. godine prihvatio da Nešković ostane u Beogradu i hvalio je njegovu partijsku aktivnost. Tako je 8. febuara 1942. pisao: „Iz izveštaja druga Mihaila vidi se da on dobro radi. Uspio je da održi veze sa istočnom Srbijom i još nekim organizacijama. Beogradska organizacija je očuvana i ima uspjeha u radu“. U pismu od 23. oktobra 1942. godine između ostalog navodi: „U prvom redu, zbilja moram da te pohvalim što si uspio, uprkos svim teškoćama, da nekako proguraš kroz sve to vrijeme što se nismo viđeli“.

SUMNjE U KIDRIČA I LESKOŠEKA VOJA Leković između ostalog navodi: „On je u više navrata, u ovom ili onom obliku, izražavao sumnju da drugovi Kidrič i Leskošek rade na štetu Narodne republike Srbije, a u korist Narodne republike Slovenije, psovao im mater i nazivao banditima. Jedanput, kada smo se u diskusiji sporili oko reorganizacije industrije oštro mi je prebacio kako sam išao da ga tužim kod Kidriča. Iz tih i niza drugih postupaka ja sam zaključio i mogu smelo reći da je Blagoje Nešković zatrovani šovinista, koji u svom šovinističkom slepilu dolazi u sukob sa linijom naše Partije i razorno deluje na razbijanju jedinstva naših naroda...“

Najopširnija je bila izjava Mitre Mitrović takođe iz oktobra 1952. godine u kojoj pored ostalog piše: „Svoje mišljenje o Blagoju Neškoviću odredila sam jasno i precizno vrlo brzo posle ulaska u Politbiro CK KPS. Moje mišljenje bilo je u osnovi vrlo negativno o njemu i kao čoveku i kao rukovodiocu... Sukobe u radu imali smo naročito po nacionalnom pitanju... Radila sam stalno, bilo u agitpropu, bilo u Vladi po pitanjima prosvete i kulture, tako da smo se u radu mnogo sretali s tim problemima. Bilo je prilično natezanja u

početku čak i o izrazima velikosrpska hegemonija ili buržoazija, čime je, po shvatanju svih nas, trebalo odlučno stati protiv pokušaja velikosrpstva u novim uslovima. Mi komunisti iz Srbije, koji smo se za vreme rata sticajem ratnih prilika borili po svim krajevima Jugoslavije, osetili smo suviše jasno koliko je velikosrpski predratni hegemonizam naneo nesreća porobljenim narodima Jugoslavije, pa smo bili izvanredno osetljivi na svaku pojavu šovinizma ili neodlučnog stava u pitanjima nacionalne ravnopravnosti, bratstva i jedinstva. Nešković je, međutim, bio izvanredno osetljiv, po liniji srpstva da se to ne shvati i kao uvreda srpskom narodu i politikantski se postavljao kao nekakav zaštitnik srpskog naroda. Na komunistima Srbije, međutim, ležala je istorijska odgovornost hoće li se svest srpskog naroda po nacionalnom pitanju dovesti na socijalističke pozicije o ravnopravnosti svih naših naroda, osobito u odnosima sa Hrvatima i Makedoncima. Da su svi stavovi Neškovića u naizgled sitnijim pitanjima, počev od tekstova u prvim bukvarima posle oslobođenja pa do drugih pitanja, sprovođeni, da na takva principijelna pitanja nije nailazio na odlučan otpor, ko zna kakvim bismo se perjem šovinizma i uskosti u tim prvim danima okitili“.

(Nastaviće se)

Oštre reči druga Pere!

� RAJA Nedeljković u svojoj izjavi kao sekretar srpske vlade, u kojoj je Nešković bio predsednik, navodi da je Nešković prema njemu bio grub. „Što se tiče mene lično, postupao je tako kao da nisam bio njegov saradnik na određenim poslovima i partijski drug, već kao sreski načelnik birokrata sa svojim tamo nekim potčinjenim, kome on daje koru hleba, jer ga je zaposlio.“ Naveo je samo jedan primer da ga je isterao iz kancelarije zato što se nije prethodno najavio njegovom šefu kabineta.

Nešković se trudio da u toj prvoj vladi Srbije zavede neku vrstu protokola kao i kod drugih vlada. Raja je dolazio na posao neadekvantno obučen, pa ga je Nešković opominjao da više nisu partizanski uslovi i da član vlade treba da je pristojno obučen. Kad piše o Neškoviću, Dragoljub Jovanović navodi njegovo gospodsko ophođenje sa saradnicima, a i sa posetiocima. Vlada Popović dao je najkraću izjavu u kojoj je naveo jedan razgovor sa Neškovićem u klubu poslanika u vezi sa zajmovima Jugoslavije od kapitalističkih zemalja. „U jesen 1950. godine, u klubu smo ja, Mijalko Todorović, mislim i Milentije Popović, i još neki drugovi, zastupali već jasno izražen stav naše Partije o korisnosti dobijanja zajmova iz inostranstva, dok je to potrebno i moguće u cilju što brže izgradnje naše zemlje. Isticali smo da će to, pored ostalog, doprineti učvršćenju položaja naše zemlje u svetu, raskrinkavanju imperijalističke politike ruske vlade, slabljenju pritiska SSSR-a i satelita na našu zemlju itd. Nešković je vrlo ljutito, povišenim tonom i sa visine rekao da se čudi kako toliko daleko možemo da idemo, šta mi mislimo, kuda bi nas odvela takva politika, kakvu pomoć možemo tražiti i očekivati od imperijalističke bande sa Zapada itd“. ZAHVALAN STALjINU „U VREME kad su iz SSSR-a i kominformisti negirali svaki značaj naše narodne revolucije i revolucionarnost našoj Partiji, Nešković je, uprkos blaćenju kojim su nas iz Moskve zasipali, dva puta odao neograničeno poverenje i zahvalnost Staljinu“, napisala je Mitra Mitrović. „Potpuno suprotno stavu naše Partije svu zaslugu za rešenje nacionalnog pitanja kod nas pripisao je otadžbinskom ratu SSSR protiv nemačko-fašističkih imperijalističkih osvajača“. Ovo Mitrino mišljenje o Neškoviću kao nacionalisti nije prihvatila Komisija, a Đilas je u svojim memoarima napisao da je Nešković ni manje ni više bio nacionalista koliko su su to bili ostali rukovodioci KPJ.Blagojev sin Nebojša mi je skrenuo pažnju da mu je otac u više navrata rekao da je smatrao da je Zapad nudio pomoć Jugoslaviji prvenstveno zato da bi naudio Sovjetskom Savezu, a da će dugoročno gledano slabljenje Sovjetskog

Saveza imati loše posledice po Srbiju. On je bio ubeđen da će Srbiji uvek biti znatno teže da se bori za svoje interese kada je Sovjetski Savez slab. Osim toga bojao se da ukoliko bi došlo do ratnog sukoba sa Sovjetskim Savezom, da bi se u tom sukobu našao na udaru srpski narod i da bi po treći put u 20. veku najviše stradao. Svetozar Vukmanović Tempo u svojoj izjavi 17. oktobra je, između ostalog, napisao: „Za vrijeme priprema za Peti kongres, u Komisiji za izradu Statuta bili smo određeni drug Moša, ja i Blagoje Nešković. Jedno veče smo sjedili u stanu Blagoja Neškovića i razgovarali o sukobu sa CK SKP(b). Rekao sam da bih se sa najvećom žestinom borio protiv Crvene armije ako bi ona napala našu zemlju. Nešković je dreknuo na mene kako mogu tako govoriti, kuda će me odvesti takav stav itd. Tada me je podržao drug Moša izjavivši da bi se i on tukao sa istom takvom žestinom ako bi Crvena armija napala našu zemlju i Nešković je tada zaćutao“. Od jedanaest prikupljenih izjava najviše je optuživao Neškovića Petar Stambolić - za loš odnos prema saradnicima, za kolebanje prema Informbirou i za srpski nacionalizam. „Nešković je odviše veliku važnost davao nekim vezama u Beogradu - stanovima, skloništima, simpatizerima, maštanju o radio centru, kursevima za radio službu, paralisanjem rada Specijalne policije (on je na PK-u dao predlog da uhvatimo Bećarevića i da u tome učestvujemo mi, članovi PK), dok su se u to vreme na terenu nalazili partijski kadrovi, članstvo, odredi. Ja sam o tome kasnije češće razmišljao kad sam poredio svojih 8 meseci u Beogradu i rad posle odlaska u Južnu Srbiju. Upadljiva mi je bila ta sterilnost rada u Beogradu u tom vremenu... Sa Neškovićem sam često govorio o sukobu, koji je nastao između naše Partije i rukovodstva SKP(b). Palo mi je u oči

da on sasvim pesimistički gleda na ishod naše borbe protiv Informbiroa. Za mene su se njegovi pogledi upadljivo razlikovali od pogleda svih ostalih drugova. Karakteristično je da sam 1949. godine rekao drugu Kardelju, odgovarajući na njegovo pitanje, da Nešković sasvim crno gleda na ishod naše borbe protiv Informbiroa. PROTIV ĐIDA I MOŠE „NEŠKOVIĆ mi je jedanput, početkom 1950. godine, rekao da mi ne treba da uobražavamo da treba sami da razrađujemo put u socijalizam, da su o svim tim pitanjima rekli šta treba Lenjin i Staljin i da je naš zadatak da njihove postavke primenimo. Zato je on dodao da se ne slaže sa istupanjima Đilasa i Pijade. To svoje shvatanje izneo je i pred drugom Titom na jednom skupu partijskih radnika iz Srbije“, upozorio je Stambolić.Nešković je, na primer, bio mišljenja da nas je Rezolucija Informbiroa odvukla od rešavanja naših tekućih zadataka, da će nam Rusi i u buduće nametati takve situacije, podrivati Partiju, a sve to dovešće do zastoja i nazadovanja u našem unutrašnjem razvitku i time će oni postići svoj cilj. Na istoj liniji je i mišljenje Neškovića da će rukovodstvo SKP(b) pomoći privrednu izgradnju satelitskih zemalja i time naneti poraz našoj Partiji. Nešković je stalno govorio o opasnosti, koja nam preti od zapadnih kapitalističkih zemalja i bio je protiv uspostavljanja čvršćih odnosa sa Zapadom... U novonastaloj situaciji, kad je sovjetska agresija ugrozila nezavisnost Jugoslavije i kad su izvesni patriotski elementi, koji su bili po strani od aktivnog političkog rada, počeli da se približavaju Narodnom frontu, Nešković je u tome video opasnost po Narodni front. Govorio je da time Narodni front postaje ono što Staljin i Molotov tvrde u svojim pismima. Nešković je često istupao kao šovinista i velikosrbin. Govorio je da je NR Srbija opterećena otkupom više nego druge republike, i u svojstvu predsednika Komisije državne kontrole slao Bojanića da proveri zaduženja otkupom NR Slovenije. Zbog njegovog stava o opterećenosti NR Srbije zaduženje porezom u 1948. godini u Srbiji bilo je relativno

mnogo niže nego u drugim republikama i takvo stanje je ispravljeno u naredne dve godine, u 1949. i 1950. godini. Jednom prilikom Nešković mi je rekao da posmatrajući politiku otkupa ‘čovek dobija utisak kao da neka neprijateljska ruka hoće da priguši srpski narod koji je stub ove države’. Ove reči su mi ostale u sećanju jer me iznenadio, pre svega ovakav šovinistički istup“. Od Pere sam prvi put doznao da postoji ova izjava i da je povoljno ocenjena od strane Komisije. Ono što sam zapazio prilikom njenog čitanja (citirao sam njen manji deo) je to da je pisana naknadno, a ne pod navedenim datumom 18. oktobrom, koji je dopisan rukom, jer se u njoj pominje SK što znači da je pisana posle 6. Kongresa. Da je Nešković pročitao, bio bi razočaran u Peru koga je podigao u vrhove KPJ u Srbiji, a ovaj mu se odužio neutemeljenim optužbama. (Nastaviće se)

Velika žurba egzekutora!

� NA osnovu predloga Komisije i 11 izjava, Politbiro CK KPJ 21. oktobra 1952. godine uputio je „Obaveštenje svim partijskim komitetima o slučaju Blagoja Neškovića“ u kome je obrazložio zašto Nešković neće prisustvovati 6. kongresu: „Krajem septembra ove godine Politbiro CK KP Srbije doneo je jednoglasan zaključak da postavi pred Politbiroom CK KP Jugoslavije držanje i rad Blagoja Neškovića. U vezi s tim, u

pismu Politbirou CK KPJ, detaljno se izlažu činjenice iz kojih se vidi da se Nešković stalno i ozbiljno kolebao posle Kominforma 1948. godine, u pitanju borbe naše Partije i naših naroda protiv pokušaja Sovjetske vlade da podjarmi našu zemlju, a pokušavajući pri tom da to svoje držanje prikrije tobožnjim ‘taktičkim razlozima’ od partijske linije. Neposredni razlog pokretanja pitanja Blagoja Neškovića bili su izbori za delegate za VI kongres KPJ. U svom pismu Politbiro CK KP Srbije naglašava da njegovu kandidaturu ne može podržati i uz to se navode slabosti i greške koje je Nešković ispoljavao i pre Rezolucije Informbiroa. Politbiro CK KPJ takođe je imao nameru da pokrene Neškovićevo pitanje, jer su mu njegov stav i držanje bili poznati, pa je prihvatio inicijativu i pobude Politbiroa CK KP Srbije i obrazovao komisiju od drugova Milovana Đilasa, Aleksandra Rankovića, Cane Babović i Dušana Petrovića Šaneta i stavio joj u zadatak da ispita pomenuti slučaj. U toku rada komisije s Neškovićem ovaj je potvrdio da je kod njega postojalo ‘taktizerstvo’, ‘politikanstvo’ i ‘sitni prakticizam’ u odnosu na agresivnu politiku sovjetske vlade prema našoj zemlji što je - njegovom krivicom - i dovelo do njegovog izdvajanja iz kolektiva Politbiroa CK KPJ. Nešković takvu svoju ‘liniju“ pravda tobožnjom svojom ‘brigom’ da ‘preoštri statovi prema Rusima’ ne bi izazvali kolebanje nekih ljudi, a da se on inače slaže sa politikom rukovodstva. ‘Ja nisam odgovorio zadatku i poverenju Partije’, rekao je Nešković pred komisijom, ‘i zato nisam zaslužio da budem u rukovodstvu’. TREĆE PISMO IAKO Nešković još nije bio obavešten o odluci, on je 22. oktobra 1952. uputio Politbirou CK KPJ treće pismo, u kome je detaljno oponirao zaključcima do kojih je došla komisija, opisujući svoj ukupni revolucionarni rad na 16 strana.Politbiro CK KPJ je usvojio predlog pomenute komisije, koji se inače podudarao sa stavom CK KP Srbije, da ne može da podrži eventualnu Neškovićevu kandidaturu za delegata za

VI kongres, a da istovremeno ne upozna partijsku organizaciju koja bi ga birala o čitavom njegovom slučaju. To je saopšteno i Neškoviću, pa je na taj način otpalo njegovo kandidovanje za delegata, a time i njegovo učešće na samom Kongresu. Komisija je stekla utisak da Nešković nije iskreno pred njom izneo stvarne razloge svog izdvajanja od partijskog rukovodstva u tako krupnom pitanju kao što je borba protiv Kominforma. Nešković je, osim toga, netačno obavestio Partiju kako je aktivno radio sve do 1936. godine. Na taj način izbegao da prizna da je bio pasivan u periodu šestojanuarske diktature, tj. od 1929. do 1936. godine. Zatim, tu su Neškovićeve greške i nepravilnosti i njegovo uporno i dugotrajno insistiranje na liniji suprotnoj od linije CK KPJ u toku rata, njegov grubi i nedrugarski odnos prema kadrovima. Na osnovu svega toga, Komisija je predložila Politbirou CK KPJ da se nastavi ispitivanje Neškovićevog slučaja i taj rad preda s čitavim dosadašnjim materijalom, budućem, na Kongresu izabranom rukovodstvu. Politbiro CK KPJ usvojio je sve ove predloge i razloge Komisije. Partijskim komitetima se upućuje pismo kao informacija, s tim što su dužni da s njim blagovremeno upoznaju i delegate VI kongresa KPJ koji se nalaze na njihovoj teritoriji“. Bilo je izvesno da je sve urađeno na brzinu, uz nedovoljno poštovanje Statuta Partije prilikom izvođenja dokaza protiv navodne štetne Neškovićeve aktivnosti, bez ijedne dokazane činjenice. Uglavnom, cilj je bio postignut, Nešković je sprečen da učestvuje u radu VI kongresa, da ne bi eventualno mogao da se brani pred ovim najvišim partijskim forumom. DOSIJE DUGO SKRIVAN U SAOPŠTENjIMA najvišeg rukovodstva Partije nije navedeno šta je to Nešković konkretno radio protiv svoje partije i zemlje izuzev da je bio tihi oportunista. Zbog toga je razumljivo što se dugo krio Neškovićev dosije. U njemu su se nalazile klevete i potkazivačka svedočenja nekih najviših rukovodilaca Partije protiv njega, koji su na sumnjičenjima drugih gradili svoju karijeru kod Tita. Nešković nije imao šta da prizna pa je

pred Komisijom izjavio: „Osudite me ako možete zeto što nisam bio oštar prema IB-u kao Krcun“.

Prema dogovoru, Kardelj je šestog dana rada Kongresa, 7. novembra 1952. godine, obrazlagao listu od 109 kandidata za budući CK i između ostalog je pomenuo zašto se među njima ne nalazi Nešković. „U vezi sa sastavom kandidatske liste komisija je pretresla slučaj Blagoja Neškovića i složila se - s obzirom na to što se Blagoje Nešković, koji je, kao što znate član CK, nalazi pod partijskom istragom i s obzirom na to što su dosadašnji rezultati partijske istrage pokazali da Blagoje Nešković ne zaslužuje da bude član Centralnog komiteta i funkcioner naše partije - da on ne bude kandidovan za Centralni komitet. Međutim, ima ljudi koji misle da im njihov partijski staž ili njihovo učešće u Narodnooslobodilačkoj borbi daju pravo da gledaju i sada na Partiju i na narodnu vlast kao sredstvo za zaštitu svojih birokratskih tendencija i svojih sopstvenih ličnih interesa. Takvi ljudi, koji dolaze sa takvim shvatanjima na odgovorne položaje, kvare se i postaju u stvari neprijatelji i štetočine Partije... Blagoje Nešković se prosto smatrao gazdom na svom području, a kada je video da je Partija počela da udara po takvim rukovodiocima, on je počeo da se koleba, tj. da se njegove simpatije okreću prema ideologiji državnog birokratskog kapitalizma, tj. prema kominformizmu. To je u stvari ona prava osnova na kojoj se ređaju slični elementi kao što je Blagoje Nešković, koji gledaju ponekad na Kominform, ponekad se okreću Zapadu... To su sve razlozi, drugovi i drugarice, zbog kojih komisija, naravno, nije unela u ovaj spisak Blagoja Neškovića. A što se tiče njegovog partijskog članstva, to je stvar budućeg rukovodstva“. Način da se Nešković bez ikakvih rasprava i činjeničnih dokaza nečujno udalji iz Partije bio je dobro smišljen. Komisija je počela da radi pre kongresa, pa pošto nije

završila rad, Nešković nije mogao da bude uzet u obzir u novo rukovodstvo, a posle kongresa će novoizabrani Izvršni komitet CK SKJ doneti konačnu odluku. Novi Izvršni komitet CK SKJ nije odredio novu komisiju nego je stara dovršila rad o slučaju Blagoja Neškovića. Ona se nije sastajala, bar nema zapisnika, niti je više razgovarala s Neškovićem, nego je potvrdila prethodne zaključke. Koliko se nesolidno radilo na slučaju Blagoja Neškovića najbolje pokazuje da su ove zaključke potpisali samo Milovan Đilas i Aleksandar Ranković, a nije se čekalo da ih potpišu i druga dva člana komisije, Dušan Petrović i Spasenija Babović, nego je Izvršni komitet CK KPJ i bez njihovih potpisa doneo odluku da Neškovića isključi iz Saveza komunista Jugoslavije 27. novembra 1952. godine.

(Nastaviće se)

Drugovi stežu čvrst obruč

�

TITOVA harizma uništila je mnoge njegove saradnike koji pored njega nisu uspevali da dođu do izražaja. Čim bio osetio da bi mu neko od saradnika mogao biti potencijalni protivnik, „urnisao ga je do kraja“, kako mi je jednom prilikom rekao Đilas. I s Neškovićem se nešto čudno dogodilo. Tito mu je bio naklonjen, a onda je počeo postepeno da ga udaljava od sebe. Da li je to počelo onog trenutka kada je na II kongresu Narodnog fronta Srbije, u martu 1948, jedan od diskutanata rekao: „Mi imamo slavne sinove kao što su maršal Tito i Blagoje Nešković“, a znalo se da je Tito nedodirljiv i neuporediv? Ili je to počelo godinu dana ranije, kada ga je Tito napadao da ima svoju posebnu liniju u sprovođenju otkupa, koja nije partijska linija? Možda mu je zapamtio i neprijatnosti koje je doživeo u razgovoru sa Staljinom 1946. kada se Staljin obratio Neškoviću: „Ti si Draža Mihailović. Ti si mali Srbin, a ja sam veliki Srbin“. Tito se u tom trenutku osetio zapostavljenim i bilo mu je neprijatno što je Hrvat. Da li je pomislio 1948. da bi Staljin mogao da upotrebi Neškovića u političkoj igri protiv njega? Za sva vremena su ga proterali iz politike, nisu mu dozvolili da se bavi političkom publicistikom, za šta je pokazivao sklonosti, nego su ga naterali da se u poodmaklim godinama vrati lekarskom pozivu. Iako mu je to saopštio Ranković, zna se ko je odlučio. „Jednostavno, bio sam prinuđen da se okrenem na drugu stranu i da spustim zavesu nad svojom političkom prošlošću. Iako je u početku bilo dosta naporno, ipak, zahvaljujući mojoj radnoj energiji i upornosti, uspeo sam. Najpre sam završio internu, položio specijalnost i radio u laboratoriji. Potom sam dovršio specijalnost iz patološke anatomije i histologije, i na kraju doktorirao. Iskreno govoreći, kao političar nikad nisam ni pomišljao da ću se vratiti medicini“.

Iako je beskompromisno sprovodio liniju Partije u otkupu poljoprivrednih proizvoda, našao se na Titovom udaru. On je, 4. marta 1947. godine, zakazao sastanak na kome su bila četiri člana Politbiroa CK KPJ, Tito, Kardelj, Ranković i Đilas, i četiri člana Politbiroa CK KP Srbije, Nešković, Žarko Veselinov, Milentije Popović i Petar Stambolić. ZAR SRBIJA DA UVOZI ŽITO? Kardelj je kritikovao neodređen i kolebljiv Blaškov stav o prihodima i prometnom porezu. „Iz svega izlazi da Blaško, zbog prakticizma, ne veruje u ispunjenje plana. Kod drugova iz Srbije postoji tendencija ka snižavanju cifara. U Srbiju se uvozi žito, a ubeđen sam da nije moralo. Vaš kurs je bio sniziti otkup“. Posebno je kritikovao Blaška zbog toga što ne uvažava Kidriča, kao starog revolucionara.U uvodnoj reči Tito je oštro napao rukovodstvo Srbije, posebno Blagoja, da nisu poštovali liniju Partije prema otkupu, da nisu postupali prema odluci CK, da su smanjivali kvote i sporo vršili otkup. „U Vojvodini uvijek imamo otpor. Kulak u Vojvodini je zajašio Partiju, vi ste mu na repu. Vaša seljačka politika je u stvari kulačka. Zahvaljujući vašoj nepravilnoj liniji, došli smo u tešku situaciju s prehranom. Kod vas je bio otpor od Blaška naniže. Treba da postavimo vaš odnos prema CK i njegovoj liniji. I kod nas, kao u SKP(b), čim su počela privredna pitanja, izbija otpor prema liniji Partije“. Kritikovao je Blaška zbog njegovog odnosa prema industrijalizaciji i na sastanku predsednika vlada republika. „Blaško se premalo upoznaje s privrednim problemima i govori o njima napamet. U Partiji ne smijemo dopustiti razmimoilaženja. Jedino se CK Srbije odupire liniji CK KPJ. Po političkim pitanjima ste sektaši, po ekonomskim - oportunisti“. Oštroj Titovoj kritici Neškovića pridružio se Edvard Kardelj. On ga je kritikovao jer je na sastanku predsednika republičkih vlada za Petogodišnji plan rekao: „Ovo nije naš plan jer ga nismo pravili. Kod Kidriča nije bilo dovoljno saradnje“. „Naša je politika jedinstvena. Prema tome, Blaško nema pravo. Srbiji je planom dato najviše, naročito u teškoj

industriji. Blaškov istup je bio neprincipijelan, ličan i bez osnova“. Milovan Đilas se složio s Titovom i Kardeljevom kritikom Neškovića. Gde su oni stali, nastavio je Aleksandar Ranković: „Pitanje otkupa postavljeno je na vreme. Blaško je u početku tvrdio da nema toliko žita. Otuda sve. Zakasnilo se s otkupom. Kulaci su nam, kako je i Stari rekao, nametnuli borbu. Inostranstvo prati tu borbu i stranci idu u ona mesta gde nama ide najteže. Sad se tome prišlo nepripremljeno. Partijski komiteti su se izolovali i još više zaoštrili borbu. Kulak je uzeo inicijativu. Drugovi iz CK Srbije podležu uticaju odozdo. Partija u Srbiji je imala nenormalan razvoj, posle rata ušlo je u nju i neprijatelja, malo je radnika. Sve se to odražava i na organima vlasti na terenu. Kod Blaška se, naročito u poslednje vreme, opaža otpor. Sve to kod Blaška izgleda kao da nema vere u Partiju. Blaškov stav prema Kidriču je nepravilan“. NA ČELU PARTIJE I VLADE Nešković je vodio ne samo Partiju, nego i Vladu Srbije u najtežem periodu, do 1948. godine, tj. u periodu obnove i početka prvog petogodišnjeg plana, kada je najpre izvršena agrarna reforma i nacionalizacija krupnih industrijskih preduzeća i kada je vršen prinudni otkup od seljaka.Tako oštri napadi iznenadili su Neškovića. Bio je šokiran. „Nisam mogao da dođem sebi. Shvatio sam da mogu da grešim, ali sumnje da radim protiv Partije! Kada bih na to pomislio, koža bi mi se naježila. Nisam mogao da shvatim ni da se pomirim s tim da postoji neka druga linija kod mene, osim partijske“. Na to mu je Tito dobacio: „Činjenice govore“. Nešković je nastavio da se brani: „Znam, ali nikad nisam pomislio da imam liniju protiv CK KPJ. Za ono što se u CK KPJ postavilo - borio sam se, a u ‘Maderi’ smo povisili cifru“.. Nije video da je imao drugu liniju. Čim je povišen otkup, preduzeo je mere da se ostvari. „Greška je što smo zakasnili. Bilo je teškoća. Plan otkupa smo dobili 24.

decembra na moj zahtev. Linija je bila ne popuštati“. Za Srbiju nije intervenisao da se cifre smanje niti je na tome insistirao. Ponovo je Tito uzeo reč, podržavajući Đilasa da za njih nisu važne cifre nego kako se Nešković odnosi prema kritici. „Nije bitno kad je šta bilo, nego kako se odnosiš prema kritici. Hoćemo da odeš s ubeđenjem da je kritika pravilna. Linija vaša je drukčija. Treba je ispraviti, i to hoćemo da vidimo.“ Nešković se bezuspešno branio da je uvek izvršavao direktive CK i da ne postoji njegova linija. „Nikad se nisam pokolebao kad je neko iz CK KPJ nešto rekao. A ako treba - čujem, ćutim i izvršavam.“ Ovom rečenicom je najbolje okarakterisao osnovno svojstvo komunista - da ne treba da razmišljaju nego da izvršavaju zadatke koje im postavi CK, odnosno Tito. Međutim, Tito nije prestajao da vrši pritisak na Neškovića. „Suština je u vašoj nepravilnoj partijskoj liniji (misleći na srpsko rukovodstvo), a ne u šovinizmu.“ (Nastaviće se)

Broz traži manje porcije!

� RASPRAVA rukovodilaca jugoslovenske i srpske partije je nastavljena, a Nešković je na sve načnine pokušavao da se odbrani i dokaže da ga Tito bezrazložno napada i da se trudio da izvrši sve zadatke koji su postavljeni pred Srbiju. „Nisam smatrao da je linija poljoprivrednih mašina suprotna liniji Partije. Govorio sam o svojim primedbama na plan, ali nisam sumnjao u mogućnost industrijalizacije i elektrifikacije. Što se tiče linije, ako sam pogrešio, želeo sam da utvrdim gde sam grešio. Nisam mislio da imam drugu liniju, to je teška optužba“. Tito nije prihvatao njegovu odbranu i kratko mu je dobacio: „Ali, objektivno je tako“. Nešković je nastavio da se pravda: „Rekao sam, ako damo stručnjake, da sumnjam u izvršenje plana. (Verovatno je neke stručnjake iz Srbije tražila Federacija, koje Nešković nije bio voljan da ustupi). To je tačno. Istupao sam tako da se moglo shvatiti da sumnjam u plan, ali sam to činio da se vidi šta mislim. Smatrao sam da

su još više grešili u privredi i da se doskora nisu bavili privredom“. Tito se tvrdokorno držao izrečenih stavova. Ponovo je ukazao na zamašnost grešaka srpskog rukovodstva: „Od plana nema odstupanja. Naša kritika je opravdana, napravili ste krupne oportunističke greške.“ Nešković je pokušao da objasni i svoj odnos prema Kidriču - da nema ništa protiv njega, ali se u poslednje vreme zamislio zbog Kidričevih postupaka. Niko od prisutnih srpskih rukovodilaca nije podržao Blagoja. Štaviše, svi su se osećali krivim i pokušali da se opravdaju pred Titom. “PRAVILNA“ KRITIKA Petar Stambolić je smatrao Titovu kritiku „pravilnom“. „Slažem se sa Milentijem da na sednicama CK Srbije, na primer, nikad nije diskutovano o otkupu. Mislim da će moći greške da isprave, jer su disciplinovano za liniju Partije, iako su u praksi odstupali.“ Navodi detalje u potvrdu svog stava.Prvi se za reč javio Milentije Popović, rekavši da je posle Blaška najviše kriv on. Usvojio je kritiku i smatrao da su išli „svojim pravcem, kao telad“. Nisu imali izgrađen stav, nego su išli od situacije do situacije. „U otkupu smo imali oportunističku liniju“. Naveo je detalje koji potvrđuju ono što je ranije rekao. „Partijska organizacija je oportunistička i na CK Srbije se prenosi njen uticaj. Živeli su u iluzijama da ide dobro. Što se tiče plana, nemam principijelno u pogledu republika ništa protiv, detalje ne znam.“ Za Jovana Veselinova su činjenice bile „očevidne“: „Slažem se da u otkupu sprovode kulačku politiku. Nametnuto im je odozdo da nema žita“. Raznim detaljima je potvrdio ono što je rekao: „Slažem se s Milentijem da privredu ne drže u rukama, niti su organizaciju orijentisali ka privredi.“ Iznosi uz to da plan i jeste i da nije njihov. Objašnjavao je kako je rađen i kako je s Kidričem bila slaba saradnja. Kidriču je dat plan koji je izradilo njegovo ministarstvo, a ne CK Srbije.

Potvrdio je, kao i Stambolić, da se u CK Srbije govori kako će im kadrove uzeti oni iz CK KPJ. Na kraju sastanka Tito je u završnoj reči naglasio da nisu pozvani da ih „lomi“ ali da Blaško nije istupio samokritički. Ne misli da Blaško to nije uvideo. U pitanju otkupa treba paziti da se ne napravi druga krajnost. Predložio je vanrednu komisiju za otkup žita u Vojvodini i da Kardelj, Marko ili Đido raščiste nesporazume između Blaška i Kidriča. Iako ih je kritikovao za neuspešno sprovođenje otkupa pomenuo je da treba smanjiti porcije i da je industrijalizacija najvažnija stvar posle rata. Iz izloženog se vidi da je rukovodstvo KPJ u Srbiji kritikovano od strane Tita ne samo zbog otkupa, nego i sukoba sa Kidričom oko Petogodišnjeg plana. Kidrič je tada zastupao tezu da kod dela kadrova KPJ, pre svih iz Srbije, postoji neverovanje u sopstvene snage zbog navodno oskudne akumulacije. U tom pogledu posebno se sukobljavao sa Sretenom Žujovićem, ministrom finansija savezne vlade. Da bi svojim kritičarima dokazao da je jugoslovenska privreda akumulativna da se realizuje Prvi petogodišnji plan, izdejstvovao je da se promeni propis o naplati poreza na promet umesto na realizovanu robu kao do tada. Uvedeno je plaćanje poreza na fakturisanu robu i na taj način se povećala naplata poreza za petinu.

NESPREMNI VESELINOV Iako je Jovan Veselinov imao plan već deset dana, na konferenciju je došao nespreman. Ni način rada u CK Srbije u vezi s tim pitanjima nije dobar, nije zauzet jasan stav. „Osećam se krivim za probleme u otkupu. Mislim da savezni organi treba da budu jači i autoritativniji. Nemam primedbe na kritiku, mislim da treba da uvide greške.“

Ubrzo je Nešković iste godine dva svoja najbliža saradnika, Petra Stambolića i Milentija Popovića, poslao na ministarska mesta u saveznu vladu. Možda to nije imalo veze s tim što ga nisu branili pred Titom.

Godinama kasnije, videvši Neškovića optimistički raspoloženog posle saznanja da je konačno došlo vreme za njegovu rehabilitaciju o kojoj smo razgovarali skoro deset godina, nisam mogao da propustim a da ga ne zapitam zbog čega je došao u sukob sa gazdom, jer mi obrazloženje Kardelja deluje krajnje neubedljivo. Rekao mi je: „Uzmi papir i piši, ako nemaš ja ću ti dati. Pored već pomenutog sukoba sa Brozom oko otkupa marta 1947. godine, ako se to može tumačiti kao sukob, dogodilo se 1948. da je Vladimir Popović kao ambasador u Sovjetskom Savezu prokljuvio da Amerikanci pripremaju politiku oslobođanja istočnih zemalja Evrope pod sovjetskom dominacijom i to mi saopštio uz napomenu otidi kod Starog i to mu kaži. Ja to učinim i Tito me upita: ‘Hoće li Srbi ratovati protiv Rusa? Hoće ako nas napadnu, inače neće’. Posle tog razgovora Broz me nije pozivao na sve sednice Politbiroa“. Dedijer je nešto o tome bio načuo pa je u knjizi o Đilasu, između ostalog, napisao: „Tito je čak davao i neke maglovite izjave za američku štampu o tome gde bismo mi bili u slučaju novog svetskog rata. To je objavio i jednom prilikom Crveni bilten Tanjuga. Blaško Nešković je jednom protestovao kod Tita što daje takve izjave bez saglasnosti Politbiroa. Zato je Nešković bio uklonjen. Njega je Tito iznenada postavio za sekretara PK Srbije iako nije bilo jasno kada je postao član KPJ. U Srbiji ga niko nije znao kao aktivistu. Ali Nešković je bio u Španiji. Tito je znao da je Nešković tamo počeo da radi za NKVD. Zato ga je postavio za sekretara Partije u Srbiji i zato ga je odredio 1941. godine da vodi istragu u Zagrebu protiv Hebranga, Kopiniča, Bakarića i drugih rukovodilaca KP Hrvatske, ali je Tito ujedno shvatio da Neškovićev protest iz 1951. nije samo njegov“.

(Nastaviće se)

Šef partije preti Sibirom!

� PROIZVOLjNO pisanje Dedijera o Neškoviću i niz neistinitih tvrdnji o njegovom organizovanju otpora nacističkoj Nemačkoj u Srbiji od 1941. do 1945. godine, koje je novinar Miodrag Marović 19. oktobra 1981. naveo u listu „Politika“ podstakle su Neškovića da ih obojicu tuži sudu. Tužbu za klevetu podneo je Prvom opštinskom sudu u Beogradu 25. novembra 1981. godine. Za svedoka optužbe predložio je Aleksandra Rankovića. Sud mu je odgovorio 24. marta 1982. godine da tužba nema osnova uz obrazloženje da „okrivljeni Dedijer nije autor predmetnog napisa“, već je to „okrivljeni Marović, pa, prema tome, on ne može biti krivično odgovoran za inkriminacije koje su sadržane u tom napisu“. Sud je takođe konstatovao „da ni u radnjama okrivljenog M. Marovića nema elemenata krivičnog dela klevete“, jer je on samo „citirao tekst iz pomenute knjige okrivljenog V.

Dedijera, iznoseći stavove, mišljenja i ocene autora knjige, a ne neke svoje tvrdnje“. U nastavku razgovora Nešković mi kaže: „Posle rata na jednom zboru u Kragujevcu sam rekao da je Srbija veća nego što je ikada bila, a to se Brozu nije svidelo. Povodom otkupa mogu da kažem da su Srbiju krvavo opteretili da je davala dve trećine celokupnog otkupa u Jugoslaviji. Bilo je Srbiji pripisano 200.000 hektara više nego što je u stvarnosti, što smo kasnije saznali. Na toj raspravi o otkupu Broz mi je pretio Sibirom iako toga u zapisniku nema. Kad sam nezadovoljan napustio jedan sastanak na kome su me kritikovali, Đilas i Ranković su trčali za mnom da me vrate na sastanak. Kako je sutradan proslavljan dan Oktobarske revolucije rukovodioci KPJ su prisustvovali toj proslavi u Sovjetskom domu i prilikom susreta Tito mi dobacio: ‘Milo mi je što si se samokritikovao’. VESELINOV TRAŽIO VUKOVAR - Pokušali su da me optuže za nacionalizam, ali Jovan Veselinov je tražio Vukovar, a ne ja, objašnjavao je Nešković. - Doveli su pred komisiju mog sekretara Raju Nedeljkovića da iskoriste njegovo nezadovoljstvo prema meni, jer dok je bio sekretar srpske vlade dolazio je na posao neuredno obučen pa sam ga naterao da se oslobodi partizanštine i da se prema protokolu pristojno obuče. Kasnije mi se izvinjavao da su ga obmanuli.Sticajem okolnosti, ja sam radio i rastao u Partiji samostalno četiri godine i Tito to nije mogao da podnese. Inače, on je meni bio naklonjen verovatno zbog oštrine koju sam pokazivao pri raščišćavanju nekih pitanja unutarpartijske discipline. Kad se postavilo pitanje ko će biti sekretar PK posle Rankovića, Đilas je predlagao Vukmanovića, a Broz se opredelio za mene. Ta neostvarena ambicija Vukmanovića dovela je do kasnijih njegovih napada na moje rukovođenje Partijom u Srbiji. Kad je izbila kriza u Zagrebu između CK Hrvatske i Josipa Kopiniča, Broz je poslao mene da raščistim situaciju, a to nešto govori. Bio sam pozvan na Drugo zasedanje AVNOJ-a, ali nisam otišao.

Posle Petog kongresa KPJ u leto 1948. održan je prošireni Plenum CK KPJ na kome je rešeno da idem iz Srbije za člana Politbiroa, potpredsednika savezne vlade i predsednika Kontrolne komisije. U pauzi plenuma Ranković me sreo u hodniku i kao da se izvinjava saopštio mi da su me morali povući iz Srbije u federaciju jer bi u javnosti bilo upadljivo da povuku samo Rodoljuba Čolakovića. Posle toga, počela je postepena izolacija. Najpre mi nisu pozivali na sve sednice Politbiroa, a 1950. godine su ukinuli Kontrolnu komisiju. Pokušao sam nešto da radim u Narodnom frontu Jugoslavije gde sam bio sekretar, ali CK nije podržavao ni tu moju aktivnost. Uoči Šestog kongresa KPJ dva-tri puta sam predlagan na Čukarici i skidan sa liste. Na kraju je formirana komisija da ispita moj slučaj. U komisiji su bili: Milovan Đilas, predsednik, i članovi: Aleksandar Ranković, Dušan Petrović Šane i Spasenija Babović. Kako nisu mogli ništa protiv mene da dokažu, da bi se izvukli iz neprilika predlagao sam im: ‘Osudite me što nisam bio oštar prema IB kao Krcun’. Kad je došao na sednicu komisije, Ranković je pred svima rekao: ‘Ne mogu sebi da oprostim kako sam tebe takvog kakav si pustio da odeš u vrhove Partije. Kao da jedva čekaš da se od nas rastaneš‘. Isključili su me iz Partije bez čestitog obrazloženja. Posle Šestog kongresa strani novinari pitali su Josipa Broza zašto je otišao Nešković? Odgovorio je: ‘Zato što je više verovao njima nego nama’. A ja bih na to mogao reći da nisam slepo verovao ni jednima ni drugima. Idem kod Pere u ponedeljak da ga pitam šta sve ovo znači oko Oktobarske nagrade i postoji li mogućnost rehabilitacije. Hoću da pišem zahtev za rehabilitaciju Predsedništvu CK Srbije“. Na kraju sam ga pitao da li je bio na sahrani kumu Rankoviću? Odgovorio je da je bio i da su se pre nekoliko godina sreli u Dubrovniku, pomirili se i družili do njegove

smrti. Na pitanje da li je ostavio kakve zabeleške o svom političkom radu, što sam mu sedamdesetih godina savetovao, Nešković kaže da je o tome pitao Slavku, Rankovićevu ženu, i ona mu je potvrdila da je nešto ostalo. Međutim, taj tekst koji je pokazivao i meni odnosi se samo na poslednje dane vlasti i na Četvrti plenum kada su ga udaljili sa vlasti. KONČAREVA SRPSKA KRIVICA Nešković potvrđuje da je MK Zagreba pokušao da se odvoji od CK Hrvatske: „U pozadini tog odnosa bio je Vladimir Bakarić, koji je lansirao intrigu da je Rade Končar špijun Gestapoa. Nije Končar pokušao da se odvoji od CK Hrvatske, nego je preko Josipa Kopiniča hteo da prenese Kominterni izveštaj o stanju u KP Hrvatske, u vreme kada nije imao vezu sa Titom. Mislim da su Končara optužili da je nemački špijun zato što je Srbin na mestu sekretara CK Hrvatske. Vladimir Popović, instruktor CK KPJ u Hrvatskoj, i ja smo saslušali sve članove CK Partije, SKOJ-a i MK Zagreba i predložili smo kazne. Tito je zahtevao da se kazni i Kopinič, ali je Dimitrov odgovorio da je on čovek Kominterne i da to ne činimo.“ Kraj