Bogdan M

Bogdan M. Lubardi, Bogoslovski fakultet, Beograd

Geopolitiki enciklopedizam "Microsoft"-a

UDK 215(172.4)

O AUTORU: Bogdan M. Lubardi (1964), asistent na katedri za filosofiju Bogoslovskog fakulteta u Beogradu.

SAETAK: Osnovni napor autora jeste analiza jednog segmenta masmedijskog rata protiv srpskog dravotvornog napora. U tu svrhu javnosti se stavlja na uvid "Majkrosoftova" enciklopedija 'Encarta 1996' posredovana tehnikom tzv. CD-roma i dostupna za kompjutersku upotrebu u velikim tiraima. Pregled politike geografije Balkana prua uvid u "enciklopedijsko" potiranje elementarnih prava i istina o srpskom narodu. Sraunate i tendenciozne montae "Enkarte '96" jesu prilika da se jo jednom suoe kondenzati i mehanizmi srbofobije. Kritika analiza politike geografije, date "Enkartom", odvodi i u ravan sinteze gde se pokazuju obrisi jedne geopolitike koja se kroz "Enkartu'96" projektuje u prostore meunarodne komunikacije. Takoe se ukazuje na presedan u masmedijskom totalitarizmu: preduzee "enciklopedije" se transformisalo u pravcu potpune konvergencije politikog urnala i enciklopedijske odredbe. "Enkarta" je fascinantan simulakrum "prosvetiteljstva" masmedija, pa se kao takva razobliuje u svojstvu digitalnog podlistka Pentagona/Vaingtona. U zakljuku autor tvrdi da borba protiv medijskog nasilja nad Srbima ne treba da ostane samo na nivou "imenovanja" zla. Uvide u strategije medijskih lai valja pretakati i u druge delotvorne oblike nacionalnih praksi, u politici i u kulturi.

KLjUNE RIJEI: Microsoft, Encarta, Balkan, geopolitika, rat, enciklopedizam, medijska obmana

"Jedva da ima veeg uspeha za neki sistem moi od prihvatanja od strane njegovih nemonih rtava onih vrednosti i merila ponaanja koje je on postulirao"

(Leo Lowenthal)

Tokom 1996. godine ameriki softverski kolos Majkrosoft (Sietl, SAD) pustio je u opticaj, u potencijalno ogromnom tirau, svoju "kibernetsku" Enciklopediju (Encarta 1996), i to u prefinjenom tehnikom obliku tzv. CD-rom-a (rom: read only memory). Ovaj elektronski projekat korporacije "iza" koje stoji najbogatiji Amerikanac dananjice, Bill Gates, nastavlja pretenziju "sveobuhvatnosti" koja odlikuje klasini enciklopedizam (u "Enkartu" je upresovano gotovo sve: od zooloko-arheolokih nalaza vezanih za trogloditske oblike ivota do podataka o filosofiji "dekonstrukcije" maga tekstualnosti, Jacques Derrida-e). Meutim, sam kibernetski medijum bitno omoguava preinaenje i prekoraenje dejstava i posledica tradicionalnog enciklopedizma kao totalizujueg drutvenog projekta. Posmatranje ovih promena od posebnog je znaaja budui da pokazuje kao fascinantan primer tekuih metastaza atlantistike medijske propagande usmerene na kaleidoskopiranje i, po krajnjem cilju, brisanje duhovnokulturnog i, ne manje vano, dravnopolitikog identiteta srpskog nacionalnog bia. "Enkarta96" je nova metafora masmedijskih oblika majkroipovske civilizacije. Ona je eklatantan pokazatelj dalje "blejdranerizacije"[3] jednog ve planetarnog i sasvim meuzavisnog drutva u kojem Enciklopedija iznova izranja kao totemski simbol polemiki[4] jednostrano organizovanog znanja i moi. Stojei u "sreditu" novoproizale orvelovske geopolitike sile, ona pomae Velikom Bratu da orkestrira prisilnu i prisiljavajuu dedukciju jedne i jedine svemone i svemogue "istine". Metodologija "dedukovanja" (iz) ove istine koju, u vidu "Enkarte", postsocijalistikom svetu isporuuje savremena "Okeanija"[5] , podrazumeva i okvir sledeih direktiva: a) uenje, b) razumevanje, v) prihvatanje[6] .

Stoga se razgraivanje "Enkarte '96" rukovodi "odbrambenom" metodologijom, datom kao: a) uenje, b) razumevanje, v) neprihvatanje. Prihvatanje neistina o srpskom narodu, i to usled sile ujedno suptilnog i paranoino-nasilnog pritiska, vodi apoteozi nasilja. To sankcionie onu logiku koja posedniku (medijske) moi uruuje pravo da je neobuzdano koristi, te da je samim inom upotrebe prevodi u registre pravde i pravinosti. Poslednja, dakle najcininija, strategija pritiska nije samo u tome da se objekat pritiska razori, nego, ubitanije, da se preoblikuje, i to usvajanjem naela, normi, interesa, celog "way of life" onoga ko pritisak vri. Nemo, koju bi Srbi mogli eventualno da pokau, u anticipaciji kraja i ovog (medijskog) muenja, mogla bi da ih prevede iz situacije preko potrebnog pametnog, ilavog i dugoronog otpora (u i kroz kontakt), u alosno iekivanje smanjenja kazne. Time rtva, kroz samooptuivanje, prihvata logiku delata, i ujedno ga amnestira od krivice .

"Encarta 1996" from Microsoft: "Okupacija u 11 slika"

Ukoliko preko personalnog raunara zaemo u softverske pejzae "Enkarte", kao "sabirnog centra" znanja (gr. en-kyklo-paideia: "sabrati-sve-u-krug"), te pozovemo polje politike geografija Balkana, Majkrosoftov program e nam pruiti gotovo doslovnu projekciju geopolitikih obrisa "Dayton accord"-a (novembar, 1995.)

Zemljama bive SFRJ posveeno je 5 odrednica ("Slovenija", "Hrvatska", "B-H", "Srbija", i "BJRM"). Takoe postoje jo dve odrednice, ona posveena "Bosansko-hrvatsko-srpskom ratu (1991- )", kao i ona ekskluzivno posveena predsedniku RS: "Karadi, Radovan (1945- )". Svaka odrednica je ilustrovana akustiki i, daleko vanije, vizuelno. Srbiji je posveeno najmanje teksta (100 redova), to ne umanjuje izrazito negativan naboj, te 2 fotografije: a) S. Miloevi, sa komentarom, i b) Prizren (turski most i turska damija), bez komentara. Muziku Srbije predstavlja trubaki orkestar popularan u Cigana[7] . B-H je posveeno najvie teksta (185 redova, pet manje od Hrvatske), i 4 fotografije sa komentarima: a) Sarajevo (gradska skuptina i damija), Sarajevo (sruena zgrada), Mostar (turski most i damija), A. Izetbegovi (na pres-konferenciji). Muzika B-H predstavljena je turkofonskim dvoglasnim pevanjem uz argiju. Hrvatskoj su takoe odreene 4 fotografije: a) Ivan Metrovi (pored monumentalne skulpture), b) Korula (vinogradi i katolika crkva), v) Zagreb (Banski dvori), i g) Jadranska obala (Makarska rivijera).

"Enkarta96" ne daje nikakve podatke o ureivakom odboru, poreklu i svrsi projekta, sponzorima ili drugom. Dodue, mogu da se saznaju imena autora priloga i njihove akademske kvalifikacije. Sve tekstove vezane za prostor eks-Jugoslavije napisala je Sabrina P. Ramet (P., A. B, M. A., Ph. D.). Ona je profesor na katedri za meunarodne studije univerziteta Vaington, i autor knjige "Balkanski vavilon: politika, kultura i religija u Jugoslaviji". Autor teksta uz fotos dr. R. Karadia je izvesni Dennison Rusinow, ali o njemu nita blie ne moemo da saznamo. Harizmatska aura "Enkarte" crpi svoju snagu iz kolektivnog divljenja titansko-prometejskom preduzeu Enciklopedije i, kao to vidimo, iz legitimacije preko univerzitetskih institucija i linosti.

Razglednica iz Moskve: "brani(n) podno Kremlja"

Zloupotreba ambivalentnosti neposrednog opaanja, te sugestivne zavodljivosti slike dobro je poznata, ali zato ne manje ubojita taktika ideopolitikog nasilja. Znajui da "jedna slika vredi koliko hiljadu rei", odnosno da moe da bude slukinja obmane kada je zaposeda zlo, smatramo da analiza montae slika i propratnih tekstova samih priloga daje efikasan nain da priemo strategiji ovog odeljka "Enkarte". Kao i u dobroj umetnosti, cilj montae jeste da se potini istinitom ritmu stvarnosti, a ne da sama sobom neto izaziva. Izbor i sled slika i rei u "Enkarti" svedoe o suprotnom:

Slika: Na ekran kompjutera izbija figura dr. R. Karadia. U varljivoj nametljivosti boje, usred zimskog pejzaa, predsednik Republike Srpske stoji uz zidine moskovskog Kremlja.

Komentar D. Rusinow-a uz sliku tvrdi da je "Karadi radio u mesnim bolnicama, sluio kao psihijatar u lokalnoj fudbalskoj ekipi, pisao poeziju za decu, i komponovao srpsku narodnu muziku. Veruje se da je Karadi, kao i ostali iseljenici sa planina, imao tekoa prilikom pokuaja da bude prihvaen u etniki izmeanom drutvu, neki analitiari smatraju da je ta okolnost doprinela namernom ruenju Sarajeva koje su poinili veinom ruralni Srbi tokom graanskog rata koji je otpoeo 1992".

Nema zgusnutijeg naina da se koncentriu svi mehanizmi i sadraji onoga to je u biti srbomrzake demonije, antislovenskog i antiljudskog potiranja dostojanstva i istine Drugog. Smetanje dr. Karadia u simboliki prostor Moskve slui mnogostrukoj svrsi:

Prvo, time jedina preostala supersila simulira (nepostojeu) dvopolarnost ideolokih svetova. Da je ona nepostojea, izmeu ostalog, svedoi nemona kozirevska retorika koja prati procese uruavanja SSSR-a i tradicionalnih sfera uticaja i prisustva Rusije kao verodostojnog nosioca evroazijskog geopolitikog vektora. To se vidi i u neprikrivenom trijumfalizmu Zapada koji se najreitije oglaava megafonom F. Fukuyama-e[8] koji saoptava pobedu ekonomskog i politikog liberalizma kao naelnog dovrenja povesti: dogaaja e i dalje biti, ali superiornijih filosofsko-politikih naela ne. Uvoenje Moskve kao fantazme velike i (ne)vidljive pretnje ne slui samo sakrivanju atlantistike gramzivosti u/oko Bosne, gde Rusa gotovo i nema, ve, bitnije, otvara figuru rusko-srpskog "boljevizma"[9] . Pomenuta simulacija, dakle, parazitira na htonskim rezervoarima pola stolea sistematski stvaranog straha[10] od slovenskog, "orijentalog" komunizma. Asociranje dr. Karadia uz Kremlj u funkciji je aktiviranja nagomilanih negativnih predstava i energija iz kolektivno nesvesnog sveta Zapada (ukljuujui i zapadofilne satelitske elemente po obodima Rusije), te izazivanja dinamike negativnih arhetipova i projektivnih mehanizama u smislu uvida C. G. Jung-a[11] . Projektovana "senka" kolektivnog "ja" do poslednje konture iscrtava figuru predsednika RS koji je, ne zaboravimo, i simbol/predstavnik dravotvorne i istorijske volje srpskog naroda u Bosni. Negativna identifikacija celog naroda sa sovjetskim mitskim protivnikom olakava homogenizaciju politikog "javnog mnjenja" u SAD radi kasnije instrumentalizacije istog u svrhu ostvarivanja geostratekih interesa na Balkanu. Teza o "srpskom boljevizmu" odelotvoruje razlikovanje izmeu demokratskog i totalitarno-ropskog[12] sveta: podrka antisrpskim snagama i svaka odmazda nad srpstvom eo ipso postaje prvorazredan civilizacijski in.

Drugo, u podtekstu tekueg stezanja betonskih amalgama po linijama nametnutih "republikih" razgranienja, teza o srpskom "boljevizmu" deluje i preko svoje podvarijante o "velikosrpskom hegemonizmu". U kontekstima hrvatskih ili muslimanskih idioma uperenih na Drugog, termin "srpski hegemonizam" nastoji da totalno polemizuje sve to pripada kulturno-politikom domenu srpstva, te izaziva strah, mobilisanje, i poeljne oblike nagonskog ponaanja. Time se konjukturne politike opcije spreu sa (ne)kontrolisanim nacionalistikim stihijama, a dirigovana interpretacija o srpskoj hegemoniji prelazi u lanu svest o okupaciji. Tako Nedeljko Fabrio, predsednik Drutva hrvatskih knjievnika, tvrdi da je raspadom komunistikog sistema "velikosrpstvo.... zauvek izgubilo Hrvatsku kao svoju donedavnu guberniju". Ili, pak, Jusuf Budhovi, sekretar DS Kosova, koji tvrdi da je "...komunizam bio nametnut Albancima. Albanci nikada nisu bili Vizantinci, a komunizam se hranio iz vizantizma i panslavizma".[13] Ukratko, osim za indoktrinaciju amerikog javnog mnjenja, ova fotografija slui kao okida i motivizator antisrpstva i amerikoljublja u svim "entitetima" sada ve nedvosmisleno lojalnim konfiguraciji Novog svetskog poretka.

Tree, stavljanje predsednika RS uz Moskvu okree strelu (potencijalnog) nasilja i ka samoj Rusiji i Rusima. Pre svega, time to im ponovo navlai koulju boljevizma/hegemonizma[14] , jer sada (u udnom istorijskom saltu) njih asocira uz Srbe, planetarne parije[15] inficirane ideolokom gubom. Ako se u ideolokoj optici atlantizma Srbija pojavljuje kao naprslina u strategiji obruavanja Rusije, onda je ovaj fotoritualni ostrakizam takoe poruka novopokorenom prostoru istonoevropskih zemalja[16] o posledicama neeljenog politikog ponaanja. Eksponenti Novog svetskog poretka su uspeli, kroz patronanu inteligenciju nacionalnih "elita", da presade vlastitu utopiju o amerikoj srei, infantilnu nadu u brzo bogatstvo, ljudska prava, i borbu za mir. Ali, ispod havelizovanih demagokih govora istonoevropskog "partnerstva za mir", stoji nova mutacija udvoritva: u tekuoj smeni totalitarizama istrajava parazitiranje malog interesa na velikom. Cena toga je poslunika reprodukcija postojeeg planetarnog poretka moi.

Dok se Karadi izmeta u Moskvu, istovremeno se "multietniko Sarajevo" ilustruje mono-etnikom arhitekturom fotografijom Sarajeva dominira Husref-begova damija. "Enkarta" ne daje niti jedan vizuelni dokaz samobitnog prisustva Srba na prostorima i u povesti Balkana: oni su prisutni samo u svojstvu skitski raskorenjenog nevidljivog ali preteeg slovenskog supstrata koji sa jedne strane ugroava "evropeizirani islam", a sa druge, katolicizam germanocentrinog dela Balkana. Plakatiranje lika voe bosanskih Srba, kao emanacija duha Hakog tribunala, funkcionie kao poternica[17] . Nema fotografija A. Izetbegovia prilikom njegovih poseta Istambulu, Riadu ili Teheranu, niti F. Tumana sa H. Koll-om. Ovo selektivno izdvajanje dr. Karadia prilika je da se uvidi prava priroda tzv. teorije "ekvivalentne" i/ili "gradirane" krivice. Ona je problematina jer se pojavila post festum, nakon to su Srbi definitivno proglaeni krivcima. Dakle, naivno je na nju se pozivati ili je zahtevati povodom "Enkarte" u smislu pravednog "poravnanja".

Ukoliko ele da imaju pravo "graanstva", teorije koje se na Zapadu plasiraju u prilog objanjenja uzroka i krivaca za "Peti balkanski rat" podvode se pod jednu od sledee tri teze[18] :

1) Teza "multietnike kompleksnosti i evropske inertnosti": Rat je izazvan gordijevski zapletenim i sublimiranim etnikim i istorijski tenzijama i omrazama. EEZ (sada EU) je saodgovorna jer je dugo oklevala da preuzme konkretne poteze za saniranje situacije. Sve je moglo da se zavri u avgustu 1991. da je EEZ odluno tematizovala pitanje dravnih granica, uz prekid vatre uz pomo NATO-a na terenu; ili, da je data pravovremena i adekvatna podrka Wens-Owen-ovom planu (1993.). Ova teza potie od lorda David Owen-a, predstavnika EZ u bivoj Jugoslaviji[19] .

2) Teza "srpskog nacional-komunistikog hegemonizma": Nakon raspada SFRJ Srbija je, pod vostvom S. Miloevia, pokuala da uspostavi svoj autoritet nad celom Jugoslavijom. Kada se suoila sa otporom, srpski reim je pokuao da se nametne svuda gde su se nalazili Srbi: zatim je usledio rat. Ovu tezu iznose Laura Silber, dopisnik "Finantial Times"-a sa Balkana, i Allan Little, dopisnik BBC-a sa Balkana[20] . To su i pozicije "Enkarte".

3) Holistika teza "konteksta nakon raspada dvopolarnog sveta": jugoslovenska kriza je deo ireg obrasca temeljnih promena i politikog raspada u Evropi nakon okonanja hladnog rata. Zapad je pogreno procenio krizu. Zbog smanjenog geopolitikog znaaja, nestanka alternativnih trita, i bez osnova za ekonomsko-politiku sigurnost, moralo je doi do kraha. Zahtevi za brzim ekonomskim reformama, koje su naloili strani kreditori, podrili su snagu federalnih vlasti: usledila je decentralizacija, te pogibeljna svaa oko autoriteta, sirovina i, najzad, teritorija. Ovu tezu zastupa Susan Woodward, stariji lan Brukings instituta i stariji saradnik Iasushi Akashi-a[21] .

Ove tri teze, meutim, ne iskljuuju se meusobno. To su, zapravo, tri razliita aspekta posmatranja problema iz iste, zapadne, perspektive[22] . Razlika u pristupima ne ukida konsenzus oko srpske krivice. Koliko god u njima bilo kritike upuene EEZ-u, ostalim balkanskim dramatis persona-ma, makar se stidljivo ukazivalo na greke SAD ili Nemake, zakljuak kod svih ostaje isti. Profiliranje razlika u pristupu stoga stvara utisak "objektivnosti" i pluralizma stavova. Plediranje za "ekvivalentnu" krivicu, a propos "Enkarte",- pucanj je u prazno, budui da ova teorija dobija upotrebnu dozvolu tek ukoliko je nadodreena prihvatanjem srpske krivice. "Enkartino" selektivno izdvajanje dr. Karadia takvom zakljuku ide u prilog.

Problematinost argumentacije ove teorije uoava se i u nedavnoj egzemplarnoj izjavi S. Thornberry-a, smenjenog efa civilnog sektora UNPROFOR-a, sada profesora Centra za strateke sudije u Londonu: "Nemam dilema da Beograd snosi glavnu odgovornost za rat i strane etnike masakre. Ali, ako je na srpskoj strani sve manje-vie jasno... kako to da jedan Mate Boban jo uspeva da umakne hakoj optunici? Po emu se on razlikuje od Radovana Karadia? Besmisleno je utvrivati razliite krugove pakla...." [23] . To to S. Thornberry na kraju izjave kae da je Balkan "neizmerno komplikovana premetaljka koja izmie apriornim kvalifikacijama", dodatno je svedoanstvo kako o nedoslednosti direktnog smisla njegove izjave, tako i o demagogiji indirektnog smisla njegovog iskaza. Jer, "nemanje dilema" praktino funkcionie kao jedan politikoloki apriorizam koji naelno iskljuuje mogunost promene stava. Ovakva argumentacija je tipian primer nadkompenzacijskog mehanizma kojim zapadna demagogija ujedno plakatira "glavnog" krivca, a zatim fingira objektivnost po kojoj ima i drugih krivaca. To se nedvosmisleno vidi iz zavrne reenice D. Rusinow-a, "Karadi je meu onima koje je meunarodna zajednica optuila za ratne zloine protiv oveanstva zbog monstruoznosti poinjenih nad muslimanskim i hrvatskim civilima"[24] . Karadi je, dakle, "meu onima", a ko su (i) oni nigde i nikada u "Enkarti" neemo saznati. Poto su zloini poinjeni nad "muslimanima i Hrvatima", moe biti samo jo vie Srba-zloinaca, a pominjanje nesrpskih rtava, prirodno, mogunost muslimansko-hrvatskog zloinstva ini sasvim udaljenom. Pogledajmo kako se to radi tekstovima profesorke iz Vaingtona[25] : "Tokom rata stizali su izvetaji o muenjima i surovostima koje su poinile sve tri strane". Ali, u nastavku teksta re je iskljuivo o Srbima. Takva jednostranost i nepotpunost protivna je elementarnim kriterijumima metodike istraivanja i izlaganja istoriografskih nauka, kao i postulatima etike pravinosti[26] . Rametova ni u jednom od napisa nee ni iz daleka pomenuti hrvatsko ili muslimansko nasilje nad Srbima, osim preko eufemizma "meusobnih sukoba". Evo i nastavka njenog teksta: "Bosanski Srbi su optueni za prisilno proterivanje 700000 muslimana sa zaposednutih teritorija; za zatvaranje ljudi u koncentracione logore; za ubijanje muslimana u ime etnikog ienja. Takoe postoje optube za prekraje ljudskih prava, ukljuujui silovanja hiljada muslimanskih ena. U februaru 1995, tribunal UN za ratne zloine optuio je komandira srpskog koncentracionog logora za genocid, budui da je nameravao da likvidira itavu etniku grupu".[27] I jo: "Tokom druge polovine 1992. meunarodna zajednica je postala svesna irokih povreda ljudskih prava u B-H, pogotovo, sistematskog silovanja muslimanki od strane srpskih vojnika, u ime tzv. etnikog ienja"[28] . Ovakvim tekstualnim strategijama dolazi do "pranja istorije": oni nad kojima je izvren genocid u vie ratova i epoha, sada su promovisani u (iz)vrioce genocida[29] . Poto se na kraju 20. veka ubrzava vreme i ustaljuje zaborav kao stanje svesti diznilendskog oveka, ovo je prilika da doe do relativizacije svih genocidnih strategija: nacistike (nad Slovenima i Jevrejima), turske (nad Grcima, Slovenima, Jermenima, Kurdima), amerike (nad Vijetnamcima, Korejancima, Panamljanima, Iraanima i mnogim drugima). Prema miljenju Daniel S. Schiffer-a, "Sve se radi da bi se na kraju veka reklo da su pravi nacisti, Srbi... Evropa danas, preko svoje inteligencije, pere svoju prolost. Intelektualci su danas alibi Zapada. Veoma je ozbiljno to to se dogaa, to se eli da se Srbi optue za sva zla ovog sveta"[30] .

Analiza komentara uz fotografiju prevodi nas u implicitno rasistiku teoriju o srpskom "varvarstvu" i apsolutnoj civilizacijskoj "drugosti". To je i najopasnija sugestija. Nije stvar samo u tome da se za rat okrivi neurotini i neprihvaeni psihijatar. Otrovnije od toga je eksploatisanje idioma o civilizacijskoj regresiji i retardiranosti Srba kao kolektiviteta. D. Rusinow, veli da neki "analitiari"(a poto se ne pominju drugi, ovi ostaju jedino vaei) smatraju da su ruenje "namerno izveli veinom ruralni Srbi"[31] . Napad na Grad, kao simbol civilizacije, izveli su zapravo svi Srbi, poto u njihovim redovima nije bilo Hrvata ili muslimana. Takoe, nije naglaeno da se nekakva manjina Srba opirala tome. Graanski Srbi, kao mogua manjina, nikako se i ne spominju, osim izdaleka u sintagmi "multietniko drutvo", ali i oni su u Gradu, te i nisu oni Srbi o kojima je re. Pomisao o jednoj civilno-neposlunoj manjini koja ne uspeva niti moe da zaustavi opsadu, besmislena je u kontekstu namere ovakvih tekstova. Srbi tako bivaju prognani u vilajetske tmue groznih planina: iza njih ostaje samo kal gusenica, blato opanaka, te pretei bat varvarskih cokula po uglaanom ksilofonu baarijske kaldrme, sada ve inicirane harizmom olimpijskog duha, i posetama F. Mitteraind-a i rok-satelitskog borca za ljudska prava Bono-a (U2). Srbi su brani, vrhovci (mountainers, prema Rusinow-u), "podljudi" raalovani ak i od vitekog naziva "gortaka" (highlanders). Srbi, kao lutajui uzrok nesklada i nepoudnosti, postaju simboliko platno srama u koje se projektuju iracionalne sile jednog poretka koji se ritualno preko njih konstituie: oni su ivi uzidani u mondijalnu kulu. U optubi za varvarstvo "planinske" civilizacije stiu se mitologizujue dvojnosti kojima se iskljuuje i stigmatizuje neprijatelj: demokrate-boljevici, liberalni-konzervativni, racionalni-iracionalni, aktivni-inertni, katolici-vizantinci, Zapad-Istok, i najstranije za mondijalno uho: civilizovani/slobodni-necivilizovani. Mondijalni govor D. Rusinow-a je rezonantan i u odnosu na retoriku skoranjih posveenika Novog poretka. Tako hrvatski nacionalista Vlado Gotovac tvrdi: "ne mogu u istoj civilizaciji iveti ljudi koji grade i oni koji osporavaju same temelje te civilizacije"[32] . Tuman, pak, u intervjuu "Wiener Zeitung"-u tvrdi da linija razdvajanja izmeu Zapada i Istoka, Rima i Bizanta, prolazi sredinom Balkana. Tim "krhkim mostom izmeu baroknih i orijentalnih obala"[33] na kojem Srbima mesta nema, osim pod uslovima koji se ne smeju osporavati.

Ovaj segment analize "Enkarte" omoguava da se ugledaju nagovetaji i jedne geopolitike sheme koja, ukratko, pokazuje da atlantistiki stratezi (i ovakvom) simbolikom i semantikom likvidacijom srpstva, asociranog uz Rusiju, pokazuju promiljenu koliko i spontanu nameru da se a) potisne ruska Evroazija i srpstvo, i b) privileguje turskoislamski vektor na Balkanu i germanocentrina Evropa, kao dve pincete kojima SAD mogu nadalje manipulisati u svoje svrhe. A one se, u poslednjoj instanci, sukobljavaju i sa jednima i sa drugima, i to na posebne i delikatno-zamrene naine. Na primer, u Turskoj teolog Latif Erdoan, predsednik religiozne fondacije Fetulaha Gulena, otvoreno tvrdi da je mentalitet Turaka takav da ne moe biti bliskosti sa SAD: "mi smo u saveznitvu sa njima dok je to u naem nacionalnom interesu. Ali, SAD nisu bile sila pre Drugog svetskog rata i uskoro e izgubiti taj poloaj"[34] . Naveemo i paradigmatian antiameriki vapaj Nemca Pierre Krebs-a, : "Faust visi ponovo na drvetu sudbine, njegov genije je prognan i dua raskidana meu delovima Nemake. ini se da je Nemaka istorija u bamberkom konjaniku zauvek okamenjena. Na naputenim komadiima odravae se Valpurgijske noi ispresecane hladnim zracima stranih straarskih tornjeva. Tristan umire od dosade, skapavajui u sramu i besu u diskotekama preplavljenim Amerikom, na tim histerinim mestima novog Vavilona gde je peva Michael Jackson privremeno najspektakularniji i najbedniji pandan Siegfried-u... Dok je od Nemake pravila satelita, Amerika je vrlo dobro znala da u srcu Evrope lei.... duhovni i istorijski epicentar naeg kontinenta"[35] . Prema reima jednog vojnog analitiara, "NATO je ostao vojni pakt koji slui da Rusi budu izvan Evrope, Amerikanci u njoj, a Nemci pod kontrolom"[36] . U tom duhu treba tumaiti poslednju reenicu S. P. Ramet posveene "Bosanskom ratu": "neki kritiari, ipak, veruju da bi prisustvo Nemake moglo da izazove dodatna trvenja zbog zloina koje su Nemci poinili u bivoj Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata"[37] . Uprkos tome, na zadatku lomljenja SFRJ i unitavanja potonjeg srpskog dravotvorstva SAD i Nemaka i Turska postigli su zavidan stepen saradnje i specijalne sinhronizacije.

Razglednica iz Prizrena: "turska mostogradnja"

Ako zanemarimo komentar uz fotos predsednika Srbije, ("nacionaliste koji je koristio brutalnu silu da okupira veinu prostora eks-Jugoslavije, nakon to su republike proglasile nezavisnost"), jedina slika koja predstavlja Srbiju, njenu istoriju, narod, duh i kulturu jeste slika Prizrena.

Slika: most i damija u blizini. U potpisu stoji: "Turski most, Prizren, Srbija".

Jedini prizor kojim se planetarni radoznalac obavetava o Srbiji, koja se prostire od Mileevskog Anela do Tesline mistike strujnih sila, jeste otomanski most i Sinan-paina damija. Osim to je krajnje okantna za iole upuenog slavistu, ova slika iri niz sugestija koje obavljaju jednu minuciozno sraunatu propagandnu strategiju. Prvo, totalna vizuelna islamizacija Prizrena funkcionie u pravcu potiranja verodostojnih spomenika prisustva srpskog duha, kulture i dravotvorstva kroz vekove.

Povesno bie Srba jo u 12. veku pamti prizrenskog episkopa Jovana koji pie sholije uz tekstove svetog Jovana Zlatousta. Do ukidanja Peke patrijarije 1766. u Prizrenu je stolovalo 15 episkopa, a potom, do oblikovanja rako-prizrenske eparhije 1808, jo etvorica.

Prizren je u sastavu stare srpske drave jo od Stevana Prvovenanog. Veliki znaaj dobija u doba kralja Milutina, a pravi procvat u doba Stefana Deanskog i cara Duana. Prizren, koji narodna epska pesma naziva "srpskim Carigradom", posle cara Duana, ostaje stolovalite i cara Uroa. Za vreme kralja Vukaina, koji ga je drao do 1371, u Prizrenu se kovao novac srpske drave. Najezdom Turaka i padom Novog brda 1455, nastaje kraj stare istorije Prizrena (premda nikako njegovog duhovno utemeljiteljskog zraenja), te poinje unitavanje srpske kulture.

Predstavljanje Prizrena Sinan-painom damijom omoguava uvid u jedno frapantno i zloslutno ironisanje nalogodavaca "Enkarte '96". Naime, upravo ta damija sazidana je od belog kamena manastira Svetih Arhanela Mihajla i Gavrila na reci Bistrici, vie Prizrena ispod Viegrada. A to remek-delo vizantijske arhitekture bilo je i jeste zadubina srpskog cara Duana koji ga je podigao oko 1350, oklopivi ga olovom iz Trepe. Mozaik ovog manastira smatra se jednim od umetnikih uda stare Srbije i vizantijskog kulturnog kruga. Poto je dugo bio izloen islamskim provalama, manastir je opusteo, a 1615. je od kamena-tesanika ove crkve podigao damiju pomenuti Sinan-paa, spalitelj motiju svetog Save.

Ispod ove i ovakve selekcije krije se po srpske interese i prava jedan razarajui duh. Isti duh koji je freske srpskih svetitelja izgrebao a zatim pod slojeve maltera sakrio, pre nego to e prizrensku crkvu-lepoticu Bogorodicu Ljeviku, zadubinu kralja Milutina, 1756. pretvoriti u damiju. U toj crkvi danas moemo da vidimo (ponovo otkriveno) lice kralja Stefana Prvovenanog: izgrebanih i povaenih oiju ije su plavetnilo bogovidstva Turci prekrili orijentalnom ornamentikom.

Hrisovulja vizantijskog cara Vasilija Drugog iz 1018, kojom se prizrenska eparhija pripisuje ohridskoj arhiepiskopiji, svedoi i o legitimnom vizantijskom sloju u i oko Prizdrijanskih prostora (kako se u vreme Vizantije zvao). Prema tome, ova fotografija negira i vizantijski sakonstitutivni pol samorazumevanja evropskog oveka. To oduzimanje istorijskog vida, odnosno nametanje zaborava, pomae uklanjanju istorijskih i drugih iz njih izvedenih i izvedivih prava srpskog naroda, te obaveza drugih prema njima.

Drugo, u kontekstu tekuih geopolitikih promena na Balkanu, "Enkartina" islamizacija juga Balkana, kao svojevrsna "evropeizacija" muslimanske kulture i pretenzija, pomae strategiju muslimanskog politikog separatizma na svim prostorima bive Jugoslavije, a posebno Srbije i Crne Gore. Tako S. P. Ramet neodmereno, jednostrano, i nizom zamena teza, velia albanske politike pokrete te separatizam koji iz toga sledi: "Na Kosovu, koje je pod vojnom okupacijom[38] od 1989, mnogi Albanci su otputeni sa svojih poslova, isterani iz domova, ili podvrgnuti drugim oblicima diskriminacije. Albanskoj deci se esto brani odlazak u kole... Rezultat toga je da su hiljade Albanaca napustili Srbiju, a mnogi su poeli agitaciju za nezavisnost ili ujedinjenje sa Albanijom. I druge manjine, poput muslimana i Maara, progoni miloevievski reim, i hiljade njih se iseljavaju".

To je signalni podstrek, ma koliko naizgled slabaan, i vanbalkanskim fundamentalistikim centrima moi za obnovu prodiranja ka srcu Balkana, tj. ka periferijama germanske sfere kulturno-politikog uticaja na "Evropu". Meudravna "Organizacija islamske konferencije" u svome biltenu iz 1989. iznosi sledei revizionistiki stav: "Osvajanje Balkana od Turaka-osmanlija u 14. veku donelo je pravdu i civilizaciju u region i spasilo njihove stanovnike od vlasti koja ih je tlaila"[39] . Ovaj stav, po duhu i rei, ni po emu se ne razlikuje od iskaza D. Rusinow-a o civilizacijskoj drugorazrednosti Srba, pa smatramo da ovakva podudaranja izviru iz trenutnih i dugoronih sinhronizacija atlantistikih i islamistikih geopolitika. U poslednjoj instanci, to je kulturoloka, a potencijalno i politika, podrka islamu u celoj Evropi.

Svako ko spolja pogleda fotografsku ilustraciju Srbije, bez izuzetka e doiveti sve srpsko samo kao kasniju kulturoloku koricu i civilizaciji nanos na islamsku prvobitnost: naziv "Srbija" figurira kao puki semantiki satelit oko uporinih "fakata" turske damije i mosta smetenih u "pejza uglaan brzinom" (Virillio).

Ovakvi gestovi pomau protagoniste islamskog fundamentalizma u Jugoslaviji. Prema T. Mayer-u, ovaj integriste fundamentalizam odlikuju sledee problematine osobine a) iracionalna mrnja prema naunoj racionalnosti, b) suspendovanje univerzalnih moralnih i pravnih normi u prilog nasilnih projekcija partikularistikih normi i vrednosti izvan date zajednice, v) deautonomizacija svakog umetnikog delovanja u prilog religiozne kanonike, g) odbacivanje formalno-racionalnih kriterijuma u ekonomici i trgovini u prilog tradicionalistikih, d) religiozni principi se smatraju apsolutno obaveznim za svako javno mnjenje i nadreuju javnu sferu kroz politiku prisilu[40] .

Nije teko zapaziti da su gornji postulati doslovno opetovani u izjavi[41] poglavara muslimanske verske zajednice u Jugoslaviji, reis-ul-uleme Jakuba Selimovskog: "Sa verskog aspekta nikoga ne treba da iritira to tamo gde muslimani ine veinu ili sto odsto stanovnitva, njihova je religijska obaveza da se vrate organizovanju svih drutvenih odnosa na bazi islama. Jer, islam ima svoje stavove za drutveno-politiki, ekonomski, socijalni ak i finansijski sistem"[42] . Tamo gde muslimani stvore veinu stvarae se i islamistiki ureena drava. A u programskom spisu ideologa i voe SDA stoji sledee: " islamska inteligencija mora poi u borbu za stvaranje islamskog poretka... (koji)...ima dvije temeljne pretpostavke: islamsko drutvo i islamsku vlast... nema mira ni koegzistencije izmeu islamske vjere i neislamskih drutvenih i politikih institucija"[43] . Nije preterano tvrditi da "Enkarta" podrava takve namere(ne samo u napred navedenom), budui da ih prati i pretie kao udnovata vizuelna i tekstualna "majorizacija" islamske na utrb srpske kulture, to ve nosi zalog nasilnosti, jednosmernosti i iskljuivosti. Zato se metod vizuelne projekcije "manjinske" kulture ne univerzalizuje, ve partikularno primenjuje samo na sluaj Srbije. Zato se, npr., Hrvatska ne ilustruje manastirom u Krki, a za islamsku kulturu ne kae koliko mnogo duguje Vizantiji, ba u gradnji mnogih damija npr. po uzoru na Aja Sofiju. Upravo to udi: nije problem u isticanju neporecivih meusobnih uticaja, nego u jednostranom isticanju jednog od modela sasvim na utrb drugog. Demokratija "proceduralnog" i "policentrinog" prikaza utoliko postaje sumnjivo nedemokratsko i monoloko ad hoc sredstvo za nametanje jednostrane volje.

Tree, za italake mase "at home", "Enkartino" svrstavanje Srba pod turske mostove i damije, kao i u bosanske planine, provocira generacijama nasleivanu kvazirasistiku anglosaksonsku odbojnost prema samim muslimanima. U tom smislu, nakon to je takav Prizren, kao grad u Srbiji, smeten u turobne magle "neartikulisanog" islamskog orijenta, rasne predrasude prosenog itaoca prema muslimanima lepe se i na same Srbe. Jer ih utisak prikazuje kao "poluslovensku" manjinsko-perifernu pritoku i protezu sutinski turkocentrinog podneblja. Se;anje na pad Pan-Amovog aviona iznad Lokerbija (kotska, 1991), otmicu amerikih talaca u Teheranu, rat u Zalivu 1990, sumnja u obaranje amerikog aviona TWA prilikom Olimpijade u Atlanti 1996, i hiljade drugih ameriko-islamskih antagonizama, kroz mrnju i strah od terorizma, odlino je sredstvo za uklanjanje i elementarnih simpatija prema tim i takvim ljudima koji su vizuelno i psiholoki poistoveeni sa islamom.

Nadalje, Srbi se prikazuju kao krvoedan narod koji po pravilu napada slabije opremljene ili sasvim nenaoruane civile. Tako S. P. Ramet, kazuje da "40.000 UN mirotvoraca i avijacija NATO nisu uspeli da znaajnije utiu na ishod rata" (do kraja 1994.)[44] , te da su "neznatno naoruane bosansko-muslimanske i hrvatske snage nastavile da se opiru u divljakom ratovanju sa Srbima koji su nastavili da osvajaju teritorije". Podaci o ameriko-hrvatskom totalnom etnikom ienju Srba u Srpskoj Krajini, prilikom operacije "Oluja" koja se otpoela 4. 08. 1995, uz znaajnu direktnu podrku avijacije NATO-a, ne iznose se u "Enkarti" koja vai za 1996, a najpozniji uneseni podatak pokriva hrvatsku ofanzivu "Bljesak" poetkom maja 1995. Zanemarujui masakre HVO-a poinjene nad Srbima i tom prilikom[45] , autorka odmah istie da su Srbi "uzvratili bombardovanjem Zagreba"[46] . Poto je Zagreb u "Enkarti" prikazan i opisan kao drevni evropski grad, revolt na Srbe iznova spontano eksplodira. U odrednici "B-H", Ramet-ova takoe pominje poznomajsko[47] ameriko bombardovanje Srba u Bosni, ali samo da bi istakla kako su potom Srbi, "u znak odmazde... uhapsili vie od 300 lanova UNPROFOR-a, to je povisilo napetost u regionu". Branei svoju decu od "tomahawk"-a Srbi, dakle, ugroavaju "mirovni proces", poveavaju "napetost". Kako veli Noam Chomsky, filosof i lingvista, "izraz mirovni proces odnosi se samo na ono to radi amerika vlada, ...a to je da blokira meunarodne pokuaje da se postigne mir"[48] .

Danas su tehniko-organizacione mogunosti Majkrosofta tolike da je gotovo nemogue zamisliti da je ovakva nepotpunost u politizovanim enciklopedijskim odrednicama plod vremenskih cajtnota. To jest, da tokom 6-7 meseci nije bilo mogue uneti nove ali po SAD inkriminirajue podatke. Treba, dakle, potisnuti svako seanje i spomenik na krajiki "holokaust" koji je dopisnica londonskog lista "Independent", Sarah Helm, opisala sledeim reima datovanim 24. 08. 1995.: "Konano, jue je sve bilo mirno, jer vie nema niega to se moe zapaliti"[49] . Ovakve taktike Amerike i njenih "saveznika", saima sledei iskaz Jean Baudrillard-a: "Amerikanci koriste dva osnovna oruja: avijaciju i informaciju. To jest, fiziko bombardovanje neprijatelja i elektronsko bombardovanje ostatka sveta"[50] .

"Enkarta96" (koja podsea na naziv vojne vebe) jeste neteritorijalni "virtuelno-vremenski" nastavak teritorijalnog "konkretno-prostornog" rata. Ratovanje against the Serbs preko "Enkarte" postaje pisanje Enciklopedije, pa stoga i doprinos poznomodernom "prosvetiteljstvu" masmedija. To je mogue kada je "istina viak u snazi" (Foucault): kada "uzroke" obrazlae interes osiguran silom. Odnosno, kada se projekat Istorije, tako slian onom Enciklopedije, shvati kao "proizvodnja i prodaja uzroka rata", pri emu se "uzroci koje stvara interes a obrazlae istorija projektuju u stvarno dogaanje, te tako dolazi do simulacije rata"[51] .

Razglednica iz Mostara: "na Neretvi i dalje uprija"

Slika: Mostarski most na Neretvi, i u daljini, opet, damija.

Pisac komentara uz navedenu sliku koja ilustruje "sakralnu geografiju" Bosne, odmah nas obavetava da je most "1566. sagradio turski arhitekta Mimar Hajredin". To to se most pokazuje kao da postoji, iako su ga sruili Hrvati 1993, amnestira Hrvate od anticivilizacijskog ponaanja. Istini za volju, u komentaru uz sliku Mostarskog mosta kae se da su snage HVO-a poruile most. Meutim, jedno je to napisati, a sasvim drugo, po sugestivnoj snazi, jeste to prikazati. Takoe nije prikazan do temelja srueni saborni pravoslavni hram Svete Trojice u Mostaru (ali jeste sruena zgrada u Sarajevu). Niti emo uti da je tu 1777. preneseno sedite zahumsko-hercegovakog mitropolita, niti, pak, da Srbi uopte u Mostaru odavno pre toga ive, grade i stvaraju. Odluka da se prikae nepostojei most, takoe je u funkciji dalje glorifikacije islamske kulture na Balkanu. Osim toga, u daljini, iznad mosta, vidi se jo jedna damija, nalik Karaozbegovoj. Ako fotografije "Enkarte", vizuelno projektujemo u oblik mape, ugledaemo doslovni i precizni izgled projekta tzv. "zelene transverzale": Prizren (Sinan-paina damija) Mostar (Karaoz-begova) Sarajevo (Husref-begova). Naravno, metonimijski se Sarajevo nadovezuje na Centralnu Evropu, a Prizren na Albaniju tj. Tursku.

Da bi se uoila potencijalna delotvornost ovakvih masmedijskih materijala vano je da se podsetimo da je stvaranje islamskog poretka na prostorima bive Jugoslavije samo korak u stvaranju internacionalne muslimanske federacije. Ujedinjenje jugomuslimana prati ujedinjenje sa muslimanima svih okolnih zemalja (Bugarska, Grka, Albanija, Turska). To ne nagovetava samo gubitak politike nezavisnosti. Istiui dalekosene posledice strategija islama na Balkanu, jedan islamolog navodi rei A. Izetbegovia izreene u 'Islamskoj deklaraciji': "Islam sadri princip ummeta, tj. tenju za ujedinjenjem svih muslimana u jedinstvenu zajednicu: versku, kulturnu, politiku... "jedna zajednica je utoliko vie islamska to islam vie odreuje njene vanjske odnose. Islam je njena ideologija, a panislamizam njena politika... ova tenja znai borbu za stvaranje velike islamske federacije od Maroka do Indonezije, od tropske Afrike do centralne Azije"[52] . Panislamizam, dakle, u krajnjoj liniji tei jedinstvenoj politikoj federaciji.

U duhu podrke je i fotografija A. Izetbegovia. Prikazan je kako uredno daje izjavu na preskonferenciji: integrisan, komunikativan i kooperativan sa "institucijama meunarodnog sistema". Izetbegovia tekst uz fotos opisuje kao "obuenog pravnika... koji pokuava da zatiti muslimansko stanovnitvo regiona od naoruanih Srba". Profesorka Vaingtonskog univerziteta takav utisak dalje potkrepljuje govorei da je "bosanska vlada protestvovala protiv meunarodnog embarga na uvoz oruja.... dokazujui da embargo najvie pogaa njih, a ne dobro naoruane Srbe. Posledica toga je jednostrana suspenzija embarga od strane SAD, krajem 1994"[53] . Naravno, nema ni rei o preutnoj dozvoli krenja embarga na uvoz oruja. Embargo je de facto podstakao i mobilisao islamski svet da se direktno angauje u Bosni, ne samo preko fanatinih "mudahedina". Uostalom, to bi se desilo i bez embarga, ali tada bez mogunosti zastiranja iza patetike o "pomaganju slabijoj i ugroenoj brai". Prema tome, SAD su embargom a) uvukle fundamentalistike operativce na teritoriju Bosne, b) fingirale "protivoruanu miroljubivost" pred licem sveta, v) prilikom suspenzije embarga i direktne vojne intervencije sakrile injenicu da je to nita drugo nego nastavak dolivanja oruja muslimanima, a ne "poetak" jer je navodno vreme "strpljenja" isteklo. Iz ovakvog ugla se vidi da je termin "embargo na oruje" samo maskirna floskula mondijalistikog novogovora.

Razglednica sa Korule: "hrvatsko groe za jelinsko vino"

Slika: Ivan Metrovi pored svoje monumentalne skulpture.

Ve prvi utisak navodi itaoca na kulturoloki "skok", preko Metrovia kao "talentovanog evropskog vajara" koji je "iveo u Beu"[54] . Poto nema metodike prikazivanja analogne onoj primenjenoj na Srbiju i Srbe, jasno je da nema ni Tumana, ni M. Bobana, te da e ovde biti prikazana hrvatska kultura, nasuprot onome to je uinjeno srpskoj. Hrvatska se predstavlja u vidu nacije koja je Evropi dala Metrovia. A ovaj uesnik pokreta beke "secesije" i prijatelj Auguste Rodin -a dobro je poznat evropskoj inteligenciji. uveni novelista D. H. Lawrence pominje vajarstvo Metrovia kao debatnu temu engleskog "visokog drutva" u romanu Zaljubljene ene (1916/21.)[55] . Metrovi je poznat i amerikoj javnosti kao predava na Sirakukom univerzitetu u Njujorku.

Ivan Metrovi poznat je i Srbima: ne samo u recepciji estetske kritike. Interesantno je da je on autor iji mauzoleji peate planinu Avalu u blizini Beograda, i osovinsku planinu Loven u blizini Cetinja. Tu su jugoslovenski komunisti, uz saradnju JNA, poruili pravoslavni hram (protivno Njegoevoj oporuci) i podigli Metrovievo pagansko zdanje u kojem je, hirom povesne ironije, sahranjen jedan od najveih pravoslavnih mislilaca svih vremena, vladika Petar II. P. Njego.

U duhu "evropeizacije" i uminkavanja Hrvatske, kandidata za lanstvo u NATO-u, i turistike oaze za radnike mase Evrope, jesu i sledei podaci koje "Enkarta'96" netedimice iznosi: "Oko 94 odsto stanovnitva preko uzrasta od 10 godina je pismeno. Republika ima etiri univerziteta (Zagreb, Split, Rijeka, Osijek), i tri politehnike institucije za dobijanje visokog obrazovanja"; ili, pak, "dravno beneficiran sistem zdravstvene zatite je dostupan svim graanima Hrvatske. Poetkom 1990. broj lekara iznosio je 11 000, a zubara 2 500". Konano, "Poetkom 1990, Hrvatska je imala 23.633 km puteva, ukljuujui 291 km autoputa, te 800.000 automobila". Naravno, nita slino se ne iznosi u vezi sa Srbijom. Komentar uz fotografiju Zagreba, koja prikazuje Banske dvore, kazuje sledee: "Zagreb je bogat istorijom. U starom delu grada, gde mnoge graevine zalaze u mnogovekovnu prolost, nalaze se brojni muzeji, galerije, i pozorita"[56] . O Beogradu, bez fotografije ili komentara, saznajemo samo da je glavni grad Srbije.

Slika: Panorama podbiokovske Makarske rivijere, sa dominantnim pogledom na Jadran.

Odlomak iz teksta Ramet-ove o Hrvatskoj: "gradovi du obale uivaju u blagoj, mediteranskoj klimi..."

Slika: Panorama Korule u kojoj se suncem obasuti vinograd sputa ka Jadranskom moru: u daljini se uoava katolika crkva.

Komentar uz fotografiju (odlomak): "Groe iz ovog vinograda koristi se za spravljanje popularnog grkog vina".

Da bi se znalo koji interes stoji iza ovakvog marketinkog intervenisanja, S. P. Ramet daje i sledee podatke: "Najvaniji trgovinski partneri Hrvatske su Nemaka, Austrija, Slovenija, Italija, Velika Britanija, i SAD". A to su listom zemlje koje su angaovane i zainteresovane strane u jugoslovenskom konfliktu. Nadalje, "Hrvatska je punopravna lanica UN (od maja 1992), uesnik 'Centralno-istone inicijative'... primljena je u MMF i 'Meunarodnu banku za razvoj i saradnju' (1993.), a takoe ima i status specijalnog gosta u 'Savetu Evrope'"[57] . U funkciji heroiziranja, integrisanja te etike denacifikacije i "pranja" Hrvatske, jeste i serija poluistina ili nekomentarisanih i istrgnutih fakata iz njene moderne istorije. Tako: a) "Tokom Prvog svetskog rata Hrvati i Srbi su veinom ratovali zajedno...", b) "naroito su se snage J. B. Tita, hrvatskog komuniste, borile protiv proitalijanskog ustakog reima" (rad konclogora Jasenovac nikada nije prekinut, /1.335 dana/ prim.)[58] , v) zatim, "Tokom 60-tih i 70-tih prelepa Jadranska obala privukla je turiste, to je doprinelo ekonomiji SFRJ. Hrvati su poeli da se bore za veu autonomiju poto su uoili da se njihovi turistiki prihodi koriste za iskorenjivanje hrvatskog nacionalizma"[59] , g) Hrvatski disidenti, ukljuujui Tumana, postali su znaajna snaga u hrvatskom drutvu" (na Zapadu termin "disident" je sinonim za politikog heroja,- prim.), d) "uprkos pokuaju da Srbima uini ustupke, Tuman je otuio Srbe..", ) "Unutranji problemi (a ne priroda same vlasti, prim.) doveli su do smanjenja demokratskih sloboda u Hrvatskoj".

Prizori katolike crkve na Koruli, te same Korule koja "daje groe za grka vina", opet nas vraaju geopolitikom planu. Nije re samo o "grkom vinu" kao gastronomskom mamcu. Dalje i dublje, eksplicitno vezivanje Hrvatskih ostrva za toponim "jelinsko" takoe je u funkciji "jelinizovanja" hrvatskih prostora, te pridavanja jo jednog statusnog termina Hrvatskoj, koja i tako, preko "kolevke Evrope", ulazi u klub "istorijskih" nacija. Katolika crkva na Koruli prvi je i jedini hrianski objekat koji se prikazuje u "Enkarti". Kao to vidimo, fotografije Hrvatske projektuju sledeu geostrateku du: Korula Makarska rivijera Zagreb. Naspram ove je transverzala Prizren-Sarajevo-Mostar. Prema tome, neposredno je uoljivo da stojimo, opet/veito, pred starom podelom Balkana duinom tzv. Limes-a. Povodom ovoga valja da ukaemo na istovremeno podvlaenje postojanja nepremostivih istorijskih, verskih i politikih granica, sa jedne strane, i, sa druge, promovisanje nepostojanja i minimiziranja srpskoslovenskog naroda izmeu i pod njima. A sve to, naizgled paradoksalno, u arenama svetske politike prati upravo relativizovanje pojmova "teritorija" i "istorija". To se dogaa (i) na nivou "Enkartine" vizuelne "simboliko-sakralne" geografije, premda i tekstovi slede takvu tendenciju. Trostruko se uivaju granice[60] : prvo, kao granica koju je na Drini 395. povukao vizantijski car Teodosije, razdvojivi Rimsko carstvo na Istono i Zapadno; drugo, kao crkvena granica uspostavljena 1054. izmeu Carigrada i Rima; i tree, u smislu Balkana kao vojne Krajine, terra militaris, koja je evropske Rajhove, preko vojujuih Srba, titila od otomanskih najezda. Tako postavi poprite nedokonanog balkanskog nastavka bitke kod Poatjea 732. Zarivanje "transverzalne strele" u periferije Centralne Evrope, ali i opasivanje seiva tragedijom Srba, podrazumeva "kurdistanizaciju" srpstva.

Optika i slojevi "Enkarte", na implicitnom nivou geopolitike, pokazuju (i svakako ne demantuju) da atlantistika strategija na Balkanu, ukratko reeno, a) kompromisno podstie turski uticaj i interese to Americi omoguava (i) dugorono pritiskanje Nemake preko imigracionih talasa i drugih vidova iscrpljivanja, te blokiranje dalje germanske ekspanzije ka jugu Balkana u pravcu naftonosnog[61] . Bliskog Istoka[62] , b) ali, takoe povratno koristi i uslovljava kvazisekularnu Tursku kao vojnu bazu (Indirlik) za kontrolu antiamerikih teokratskih bliskoistonih sila (Irak, Iran, Sirija), v) ini i nune ustupke Nemakoj koja se, ipak, postepeno iri na severozapad Balkana sa daljom tendencijom ka jugu[63] . Meutim, amerike politike strategije u isti mah apsorbuju i, utoliko, oteavaju te procese preko finansijskih, organizacionih i politikih uslova i naplata. Na primer, kolonizatorskim eksploatisanjem Nemake i Evropske monetarne kase prilikom dravno-teroristikih naleta na one snage i interese koji se irom sveta protive pre svega amerikoj geopolitici (sluaj "Zalivskog rata" je paradigmatian). William Neikirk, finansijski urednik "Chicago Tribune"-a, kristalno jasno kae: "Moramo koristiti nau 'monopolistiku' poziciju na 'tritu bezbednosti' da bismo odrali vlast nad svetskim ekonomskim sistemom... mi treba da drimo svetski zatitni reket prodajui 'zatitu' drugim bogatim zemljama koje e nam plaati 'ratne premije'"[64] . Ogorenje ili, pak, oprez pomenutog Krebs-a i Erdoan-a nisu, dakle, nezasnovani. Konano, najvanije od svega, g) istovremenim proteiranjem nemake i turske geopolitike, na utrb srpske, destabilizuje Evropu i posredno nanosi udarac Rusiji. Na nesreu, sukobljavanje centralno-evropskog geopolitikog "areala" na elu sa Nemakom, i evroazijskog na ijem zapadnom polu je Srbija a na istonom Rusija, uvek se tragino zavravalo po ivotne interese i jednih i drugih. Prema uvidu Aleksandra Dugina[65] , na ruevinama viestrukih komadanja nemakih ili, pak, srpskih (ruskih) zemalja uvek je profitirao anglosaksonski te francuski blok sveta Osidenta, naroito SAD. Pa ipak, meusobne istorijske hipoteke, svea seanja i strahovi, deluju protivno Duginovim uvidima te predstavljaju ogromnu tekou za eventualno realpolitiko operacionalizovanje navedenih upozorenja.

Kibernetski enciklopedizam: presedan u medijskom obmanjivanju

Sa pojavom projekta 'Encarta 1996' "enciklopedizam" ulazi u svoju poslednju fazu ukidajui sebe u banalnosti nulte vrednosti: u digitalnom politikom izvetaju. Ono to ini fascinantni novum jeste potpuna konvergencija i poklapanje enciklopedijske odredbe (kao pretenzije na zahvat "konstanti" stvarnosti) i novinskog urnala (kao pretenzije zahvata "promenjivih" tj. neprestano fluidnih mrea stvarnosti). Trenutni presek odnosa snaga, Enciklopedijom odmah dobija status istorijske konstante i politike istine. Svojom gotovo seizmikom osetljivou na apsolutnu sadanjicu, hic et nunc, ali, jo poraznije, i na sve konture jedne tekue politike, "Enkarta" postaje digitalni podlistak Pentagona i/ili Vaingtona. Zato drimo da P. Sloterdijk nije izveo sve konsekvence uvida koji objavljuje da su "masmediji razvili takav kapacitet kakav u tom obimu nisu poznavali ni racionalistika enciklopedija, ni umetnost, ni filosofija ivota, nesamerivom snagom obuhvata, oni idu ka... totalnoj sintezi"[66] . Masmediji nisu "naslednici enciklopedije", jer ih upravo ona ukida time to sve njihove odlike preuzima i kvalitativno ak premauje. "Enkarta" je posednik univerzalnog haotinog ali i usmerenog empirizma podataka (i to sinkretiki: u rei-novine, u ekranskoj slici TV, u zvuku - radio). "Enkarta" podlee reimu tzv. "updating", to e rei, potencijalno svakominutnim izmenama i dopunama sadraja. Naravno, zahvaljujui oekivanim usavrenjima tehnike. nestae u ime "Enkarte 1997", a ova u ime "Enkarte za sezonu jesen/zima '97", itd. Ako su masmediji "naslednici enciklopedije i cirkusa"[67] , onda je "Enkarta" naslednik cirkusa i masmedija. Stvari se dogaaju "retro": Enciklopedija nasleuje masmedije, premda im istorijski prethodi.

Ono to predoenu digitalnu Enciklopediju neraskidivo povezuje sa negativnim aspektima tradicije enciklopedizma jeste sposobnost da obmane kako preobiljem informacija, tako i liavanjem. Meutim, moguom brzinom izmena podataka ona se izdvaja ka novom i najsuptilnijem vidu uskraivanja: u naelu, nije potrebno da sakrije ni istinu usled kontinuuma zamenjive reke podataka. Konano, pomenimo i hroninu nesposobnost da naelno dovede sebe u pitanje. Enciklopedizam odlikuje iskljuenje "refleksivne veze". Ni jedna enciklopedija ne dozvoljava sud o sebi iz same sebe. Enciklopedijska odredba o "enciklopedizmu", poput skupa svih skupova koji je lan samog sebe, prua samo kruni monoloki govor neupitnog Znanja. To je govor koji preko zdravorazumske sveze 'i' "sve moe uiniti susedom"[68] . Uspostavljanje veza izmeu stvari, uzorom Orwell-ovog junaka Winston-a ili odbeglog analitiara CIA-e "Condor"-a"-a, nije samo kritiki otklon od lanog "informisanja". To nije samo filosofski korak naputanja neonskih simulacija Novog poretka. Ako posmatramo kontekst digitalnog nasilja nad Srbima, onda traenje "veza" jeste sudbinska borba oko interpretacija koje ivot znae i iji preseci pletu stvarnost.

Posebna odlika "Enkarte" jeste to to (i)ona oznaava i omoguuje prelazak na reim elastine planetarne kontrole, ne (samo) mehanike ili grubo-totalitarne. Pored ostalog, to znai da je nestankom tradicionalnih uporita ivota (na emu sistematski radi revolucioniui duh podnebesja) nametnut jedan eksperimentalni planetarni sistem koji eliminie supstancijalnu "volju" linosti i tradicionalno "seanje" zajednice koji ga, pak, ometaju u funkcionisanju. "Neko voljno sredite sa svojim unutarnjim izvesnostima... i snagom, jo uvek predstavlja arite otpora ubrzanju eksperimentisanja: vie vredi narcistika apatija, labilno 'ja', jedino sposobno za sinhrono kretanje sa sistematskim i ubrzanim eksperimentisanjem"[69] koje rukovodi logika hedonizma, individualizma i zaborava. Ovaj globalni proces zavoenja podrazumeva i priprema individue paralisane dirigovanim obiljem slika i uitaka, stoga potencijalno ravnodune ali i sugestijama sistema izrazito podlone. Enciklopedizam "Enkarte" jeste momenat u ovom sistemu: kao jedan od modela uopte, kao jedan od modela obrazovanja, kao jedan od modela samog sebe ('96, '97, jan. 97, 1. 01. '97...) U dobu Praznine, kako upuuje Gilles Lipovetsky, "svakodnevni ivot i ovek nemaju sopstvenu teinu, poto su zahvaeni procesom mode i ubrzanog zastarevanja (outdated, prim.)... pomaljaju se lebdei (drutveni) atomi ispranjeni cirkulacijom modela i samim tim podloni stalnoj reciklai"[70] .

*

Da zakljuimo: nije re (samo) o tome da su nosioci odgovornosti medijski rat izgubili time to nae istine nisu pravovremeno ili, pak, pravovaljano plasirali preko marketinkih pojaala.. Ideoloka prepariranost sveta Zapada nije samo odraz globalne medijske manipulacije, nego i znak nestanka ili/i nepostojanja onih kotvi duha i istorijskog samorazumevanja za koje smo mislili da su nam zajednike. A to ukazuje na dublje (meta)povesne dimenzije problema: na duboko usaenu "optu kolektivnu predstavu" i odredinu "intuiciju" Zapada u odnosu na nas, a koja se pokazala kao ona poslednja, i od nas potcenjena, negativna barijera smislu i sarazumevanju. Re je i o tome da sekularizam poznomoderne stvarnosti jo uvek nedovoljno sagledavamo kroz kategorije brzine i naina promena drutvenih i medijskih modela koji se predaju u planetarni opticaj, kao i njihovu dinamiku povezanost sa tom "dubinskom predstavom". Pozivanje na argument iz "istorije" i "hrianstva", iz "(Vizantijske) Evrope" i "srpske samobitnosti"- kao odbrana od zapadne propagande, takoe treba da raspolae uvidom da ivimo u dobu ubrzanog raskidanja spona narataja i predanja: da je sve manje ljudi kojima ti pojmovi neto realno znae, ne samo u inostranstvu. To ne znai da ne treba jo ee i promiljenije obznanjivati pomenute inioce naeg eshatolokog Smisla. Naprotiv. Pa ipak, kada se (medijsko) nasilje univerzalizuje kao samo naelo stvarnosti (i kada smo objekat istog) tada imenovanje i analiza tog nasilja, iako nuni, nisu dovoljni za pojavu delotvornijih nacionalnih praksi u kulturi i politici. Opojmljenje ovog razlikovanja, kao granice naeg saoptenja, jedna je od poluga kojima se moemo pokrenuti sa mrtve take. Balkanski rat i jeste jedna od taaka iz kojih Smrt ulazi u trei milenijum.

Beleke

3 "Blade Runner" ("Istrebljiva"), Ridley Scott, 1983. Prema noveli Philip K. Dick-a, Da li androidi sanjaju elektrine ovce; posveen William S. Burroughs-u. Bavi se mogunou bekstva iz civilizacije pretvorene u globalnu "kinesku etvrt" ("Ba-ariju") gde tehno-drava potpuno kontrolie linost, ostavljajui joj samo iluziju privatnosti. Ova antiutopija, smetena u Los Aneles poetkom 21. veka, ima zapanjujuu analogiju sa nainom na koji je "novi primitivizam", poetkom 80-tih destruirao sarajevski mundus urbi, pretvarajui grad u sopstveno predgrae "jaliju". Nain na koji ona ("jalija") nivelie linost, ne dozvoljavajui drugaijost osim u gluposti, u "Blejdraneru" nalazi analogiju u policijsko-dravnom progonu replikanata koji su metafore natoveanskog stremljenja ka viem smislu postojanja.

4 Vidi: P. Sloterdijk, Kardinalni cinizmi/Crna empirija, Filosofija u vremenu II, prev. S. Novakov/. Pavi, Polis, Veselin Maslea, Sarajevo, 1991, str. 246-247.

5 Vidi: George Orwell,

Nineteen Eighty-Four, Penguin Books, London, 1983, p. 221. G. Orwell (

1903-1950) u (naizgled) futuristikom scenariju antiutopijskog romana "1984.", totalitarni svet Velikog Brata podvodi pod zastavu "Okeanije". U ogledalu ove odredbe mogu se ugledati mnogi totalitarizmi, ukljuujui i onaj talasokratije SAD. U istom delu sreemo termine "Evroazija" i "Istona Azija". Ovi nazivi doslovno odgovaraju onima koji su i danas u redovnoj upotrebi u geopolitici. Navedeno ukazuje na Orwell-ovu upuenost u geopolitiku, tim pre to je znameniti geopolitikolog G. H. Mackinder, Orwell-ov sunarodnik, operisao gotovo istovetnim terminima (v.: "Sredinja osa istorije", 1904.). Orwell je duboko uvideo i predvideo dugoronu primarnost geostratekih naspram ideolokih interesa, a "1984." je blistav dokument o mogunostima monstruoznog izopaenja njihove sinteze.

6 Vidi: George Orwell, Ibid., p. 225.

7 Tekstopisac "Enkarte" srpsku narodnu muziku predstavlja i utoliko poistoveuje sa pomenutom muzikom trubakog orkestra, a zatim podvlai da ona potie od turskih koranica, tj. vojnih mareva.

8 Vidi: F. Fukuyama, "Kraj istorije"; rasprava u vezi sa problemima koje je postavio navedeni traktat nalazi se u: TREI PROGRAM ("Trijumf Zapada"), br. 90-91, Beograd, 1991, str. 47-127.

9 Odlino razmatranje mehanizma "boljevizacije" Srba prua Z. Obrenovi, u knjizi: Srbija i Novi poredak, ("Ogled o 'srpskom boljevizmu'"), IFDT/Relacije, Gradina-Ni, 1992, str. 95-151.

10 O znaajnoj ulozi straha i strahova u formiranju osnovnih ploa koje nose zgradu zapadnog kolektivnog mentaliteta vidi: J. Delimo: Strah na Zapadu (od 14. do 18. veka) Opsednuti grad, t. 1 i 2, prev. Z. Stojanovi, KZNS/Dnevnik, Novi Sad, 1987.

11 Vidi: C. G. Jung, Man & His Symbols, Aldus Books Ltd., London, 1964, 320 pp; takoe: V. V. Odajnik, Jung i politika (politike i socioloke ideje K. G. Junga), prev. M. Jovanovi, Esoterija, Beograd, 1994, 205 str; Sabrana dela izdala je Matica srpska, Novi Sad.

12 Ono to se na Zapadu pojavljuje kao karakterizacija Rusije, obino se pretae i na ostale Slovene, naroito na Srbe. Uzmimo dva skoranja primera. Francuz D. F. Laferier, u delu Ropska dua Rusije, iznosi tezu da je zbog moralnog mazohizma, koji su vlastodrci i politiari negovali poslednja etiri veka, ruski narod osuen da nikada ne postane lan svetske zajednice naroda (osim ako u patnji ima vieg smisla). Da parafraziramo: "Retko su Rusi ustajali protiv svojih vlastodraca. Za razliku od drugih naroda, ruski, i jo neki slovenski narodi kao da su, umesto individualnog 'ja', na presto postavili imaginarno 'mi'... Nije li udno to ruska re 'sloviti' znai sluiti, robovati, slino kao to engleska re 'slave' znai sluga, rob, Sloven"(?!). Drugi primer je onaj Francuskinje Hlene C. d'Encausse, u delu Ruska nesrea (prev. . ivojinovi, IK Z. Stojanovia, S. Karlovci/N. Sad, 1992, 442 str.). Taj rad celokupnu povest Rusije pokazuje kroz "instituciju" politikog ubistva. Meutim, to nije specijalna karakteristika ruskog, niti jednog drugog naroda. O tome autorka proputa da da adekvatnu re, makar sa metodolokog aspekta.

13 Vidi: N. Fabrio u: "Vjesnik", 10. 02.1991, Zagreb; J. Budhovi intervju u: "Nedelja", 27. 01. 1991, Sarajevo; (u: Z. Obrenovi, Op. cit., str. 124 (fn. 8), str. 120 (fn. 3).

14 Ni za tren ne treba zaboraviti i potceniti stepen iracionalne mrnje ka Rusiji, uz koju nas Zapad tradicionalno svrstava. Prema otroumnim refleksijama dr. M. S. Markovia, mrnja prema Rusima ide toliko daleko da se i sam boljevizam smatra korisnim i poeljnim, ali, u Rusiji, gde je odneo milione rtava. Tako Z. Brzezinski, Poljak poreklom i jedan od ideologa "Trilateralne komisije" kae: "Istorijska uloga staljinistikog komunizma sastojala se moda u tome da se ogranie posledice jednog nacionalnog buenja i ak intenzivnog imperijalizma koje je ruski narod poznavao" (u: M. S. Markovi, Pravoslavlje i Novi svetski poredak, Obraz, Beograd, 1994, str. 18., tk. v.: fn. 8.)

15 U studiji posveenoj analizi "balkanskog raspada", Marten van Haeven (nekada ameriki obavetajni oficir a sada stariji saradnik Centra za strateke i meunarodne studije i RAND-a), kae: "injenica je da je Slobodan Miloevi kasnije postao parija u veem delu Zapada". Meutim, ostaje i ostae bez komentara injenica da je i ceo srpski narod takoe (u zameni pojedinanog za opte) dobio status parija, a to je i dalje tako, to ima nesagledive posledice. Marten van Haeven,

Understanding the Balkan Breakup, FOREIGN POLICY, 103/Summer,1996, pp.175-188 (180).

16 N. Chomsky tim povodom tvrdi sledee: "mislim da se Istonoj Evropi crno pie. Zapad za nju ima plan, dobrim delom eli da je pretvori u lako izrabljivu lanicu treeg sveta" (u obasjavajuem delu: ta to u stvari hoe Amerika?, prev. A. Bogdani, IPS, Beograd, 1995, str 70.)

17 Prema pisanju londonskog "Sunday Times"-a (4.07.1996) sadanji ef CIA-e, John Deutsch, po linom nareenju amerikog predsednika Bill Clinton-a, organizuje komandosko-teroristiku grupu za kidnapovanje a moda i likvidaciju R. Karadia i R. Mladia. (v.: M. Arsenijevi, "Zaveti protiv nestajanja", SVETIGORA, 50-51/1996, str.14). Smatramo da je to u funkciji dve izborne kampanje: one u SAD, ali i one u Bosni. Navedeno je u indikativnoj vezi i sa ponudom S. Spielberg-u da snimi film o srpskim teroristima koji pokuavaju da srue zgradu UN, nuklearnim orujem iz Rusije finansiranim sa Kipra. Film bi trebalo da se zove "Mirotvorac".

Ovakav film bio bi holivudski duplikat originala falsifikata.

18 Vidi: Marten van Haeven, Ibid., p.175.

19 Vidi: D. Owen, Balkan Odyssey, Harcourt Brace & Company, New York, 389 pp.

20 Vidi: L. Silber & A. Little, Yugoslavia: Death of a Nation, T. V. Books, New York, 384 pp.

21 Vidi: S. Woodward, Balkan Tragedy: Chaos & Dissolution After the Cold War, The Brookings Institution, Washington, D.C., 536 pp.

22 Iako Marten van Haeven tvrdi da sve tri teze "predstavljaju sasvim razliita objanjenja porekla i evolucije krize", za njega je sasvim neupitno da srpska politika snosi kljunu odgovornost. To je uoljivo prilikom Haeven -ove opomene Woodward-ovoj da "nije dovoljno naglasila namerni pokuaj Miloevia da nametne hegemoniju... nad Srbima izvan granica Srbije, i to silom po cenu integriteta Jugoslavije" (Idem., p.185).

23 Vidi: R. Arseni, "Rat izbio zbog raspada zemlje" (S. Thornberry o cepanju SFRJ), "Politika", 10.09. 1996.

24 Vidi: D. Rusinow, "Karadi, Radovan 1945-", Enkarta 1996", Majkrosoft korporacija, SAD.

25 Vidi: S. P. Ramet: "Bosansko-hrvatsko-srpski rat, 1991-...", i "Bosna i Hercegovina", "Enkarta 1996", Majkrosoft korporacija, SAD.

26 Tekstove S. P. Ramet i D. Rusinow-a potkrepljuju ali i u jednostranosti daleko premauju pisanja delova beogradske graansko-liberalne inteligencije. U svetlu njihovih zbornika stavovi "Enkarte" izgledaju ak dobroudni i bezazleni. Osnovni problem pozicija npr. "Beogradskog kruga" jeste neodgovorno preutkivanje objektivne krivice i neprijateljstva drugih strana sukobljenih sa Srbima, te preemfatino, poludokumentovano, negde ak i histerino, preterivanje u samooptuivanju. I kada ima povoda za (samo)kritiku, a ima ih, ona je nezrela ukoliko nije primenjena i na ostale strane: takvi previdi vode stratekom arlatanstvu u situaciji rata. Publikacije takvih grupa posluile su kasnije kao "legitimaciono gorivo" za pisanje zapadne tampe. A ona, prepariranjem "javnog mnjenja", pomogla je punjenju rezervoara bombardera koji su poletali sa nosaa aviona 6. flote. (("Postali smo kukavice to sa bezbedne daljine sipaju granate na nevine bolnice, porodilita, biblioteke, spomenike svetske kulturne batine... varvari koji razaraju tue gradove, sravnjuju sa zemljom sela, kolju ljude, ivima im deru kou, vade srce i oi, seku ui i prste... mi Srbi smo na mostarskom smetlitu bagerima zakopali stotine ljudi (moda pod sruenim hramom Sv. Trojice, ili pod potopljenim Mostom na Neretvi? prim.)... mi smo u Evropi krajem 20 v. napravili koncentracione logore da u njima muimo, ubijamo i izgladnjujemo nedune civile..." Ovakvi i slini opisi srpskog udela u ratu nalaze se u pomenutim zbornicima, v.: "Intelektualci i rat", Beogradski krug, Beograd, 1993, 152 str; "Druga Srbija", Plato/Bgd. Krug/Borba, Beograd,1992.)

27 Ibid.

28 Ibid.

29 Prema D. S. Schiffer, "ono to je bio sjajan potez Hrvata i muslimana, naravno uz pomo Amerikanaca, to je da su pourili da svetu pokau srpske zarobljenike logore. Predstavili su ih kao koncentracione, poredei Omarsku sa Auvicom, Manjau sa Dahauom, Prijedor sa Buhenvaldom. Hrvati i muslimani su znali ta da urade kako bi dirnuli osetljivost Jevreja, posebno amerikih. Odmah je jevrejska savest bila neprijateljski raspoloena prema Srbima, jer je to bilo vraanje kolektivnog seanja u Auvic. Oni nisu uspeli da vide razliku izmeu Manjae i Auvica, a razlika je ogromna. Ja sam bio tamo : nije bilo gasnih komora, krematorija, nije bilo srpskog plana da likvidiraju muslimane, kao to su Nemci imali plan da likvidiraju Jevreje. To, na alost, nigde nije reeno" (v.: Intervju "Ilustrovanoj politici", priredila S. Miloevi, br. posveen 37-godinjici izlaenja, str. 14-15.)

30 Ova i druga interesantna miljenja izneta su u autorovoj knjizi, objavljenoj na francuskom jeziku, Intelektualci: izdaja jedne kaste: Dreifuss u Sarajevu (v.: Les intellos ou la drive d'une caste, Objections, L'Age d'Homme).

31 Vidi: D. Rusinow, Ibid.

32 V. Gotovac, "Suivot bez sentimentalnih isprika", "Borba", 31. 12. 1990, (u: Z. Obrenovi, Op. cit., str. 125 (fn. 16)).

33 Vidi: M. Kneevi, "Balkanska pometnja", u: Tajna Balkana (geopolitiki klju za sudbinu "veriga sveta"), ured. B. Mati, SKC, Beograd, 1994, str. 124.

34 Vidi: A. Kneevi, "Turska kao centar sveta", "Politika", 28. 09. 1996, str. 4.

35 Vidi: P. Krebs, "Povratak Zaratustre", "Duga", (god. i br. nepoznati), str. 46.

36 Vidi: M. Lazanski, "Politika", 9.04. 1994.

37 Vidi: S. P. Ramet, Ibid.

38 Autorka ne razmilja ili nee da razmilja da je mogue da su upravo kosovski Srbi pod 'okupacijom' od strane iptara, i to: a) bioloki, eksplozijom nataliteta, a u sprezi sa posleratnim jednosmernim otvaranjem albansko-jugoslovenske granice od strane iptarskih autonomakih vlasti, te da su Srbi zapravo manjina na Kosovu (u odnosu 1:9), b) politiki, preko Ustava 1974, v) psiholoki, kroz tvrdoglavu i neumoljivu nelojalnost dravi koju sami na tim prostorima nikada, osim integracijom u otomanske strukture vladanja, nisu imali, te uslovljavanjem politikog dijaloga nemoguim: 'politikom' autonomijom koja zapravo treba da odvede u prelaznu a zatim potpunu secesiju, g) oruano, preko iptarskih dobrovoljaca koji su se borili protiv Srba u ovom poslednjem ratu, dostavljanjem oruja muslimanima, svakodnevnim nasiljem nekada (sluaj Martinovi) i sada (atentati na pripadnike MUP-a), d) ekonomski, preko ogromnih suma neplaenog poreza dravi, raznih vrsta privrednih sabotaa i kriminala itd.

39 Vidi: IRCICA, Bulletin d'information, no. 21/1989, Istambul, p. 21, (Cf.: M. Jevti, vidi nie; str. 33).

40 Vidi: H. Dubiel, "Fundamentalizam moderne", TREI PROGRAM, 1-4/1992, Beograd, str. 222-223 (cf.: MERKUR, Septembar-Oktobar/1992).

41 Vidi: M. Jevti, "Globalni interesi islamskog fundamentalizma prema Balkanu", HUMANITAS, 3-4/1991, Ni, str. 31-37.

42 Vidi: "Preporod", list IVZ B-H, 15. 01.1991, str. 8, (cf.: M. Jevti, Op. cit., str.

32).

43 "Islamska deklaracija" Alije Izetbegovia objavljena je u "Ekspresu 071", u specijalnom broju pod nazivom "Moe li Bosna biti islamska republika?", maj 1991, str. 87-98.

44 Vidi: S. P. Ramet, Ibid.

45 Pisac ovih redova u svojoj fototeci uva sliku smrskane lobanjice sa pramenom deije kose koju, u beloj platanici, dri mitropolit Amfilohije (Radovi). Slika je nainjena u Bosanskoj Gradici pored sruene srpske kue, za vreme ofanzive "Bljesak". Ovakvih primera, na alost, ima na stotine.

46 Re je o 12 raketa sa kasetnim punjenjem ispaljenim na militarizovani aerodrom Pleso (gde je dolazilo do flagrantnih prekraja "embarga" na oruje) i na periferije grada. Da je bilo teih posledica i ruenja grada, HTV ne bi asila asa da ih svetu prikae. Toliki broj granata, mesec dana kasnije, padao je bukvalno svakog minuta u srce srpskog grada Knina, za vreme prvog dana napada HVO.

47 Drugim reima, ako je mogao da bude unesen podatak o poznomajskom bombardovanju Srba u Bosni (premazan brigom za "neutralne" taoce UNPROFOR-a), onda je svakako bilo mesta i mogunosti da se unesu podaci o simultanom sadejstvu hrvatske kopnene vojske i amerike avijacije prilikom operacije "Oluja" (koja je sugestivno sazvuna nazivu "Pustinjska oluja"). Naime, posle te ofanzive, u kojoj je Hrvatska debitovala kao prednji ealon NATO-a na severozapadnom Balkanu, dolo je do najstranijeg "etnikog ienja" tokom celog rata, i to ba nad Srbima. U tome treba traiti razlog za izostavljanje te i takve istine.

48 Vidi: N. Chomsky, Op. cit., str. 87. Ameriko "blokiranje" meunarodne politike u navedenom sluaju se odnosi na probleme Bliskog Istoka, ali nije teko videti da su isti mehanizmi sve vreme praktikovani tokom graanskog rata u bivoj Jugoslaviji.

49 Vidi izvetaj novinara "NIN"-a Mila Gligorijevia ("Kako je stradala republika Srpska Krajina?") koji je prenela Svetigora, 50-51/1996, str. 10-15.

50 Vidi: J. Baudrillard, Amerika, prev. M. Bati, Buddy Books & Kontekst, Beograd, 1993, str. 50.

51 Veoma lucidna izlaganja povodom ove problematike daje B. ijakovi u radu "RAT (i) RATIO(nalnost)", LUA, 2/1992, str. 7 i 9.

52 Vidi: M. Jevti, Op. cit., str. 35.

53 Vidi: S. P. Ramet, "Hrvatska", Ibid.

54 Vidi: "Enkarta 1996"

55 Vidi: D. H. Lawrence, Women in Love, Penguin Books, London, 1984, 541 pp.

56 Vidi: S. P. Ramet, Ibid.

57 Ibid.

58 Dr. M. S. Markovi (Op. cit., str. 32) kazuje da popularna francuska enciklopedija "QUID" za 1985. (QUID 1985: Tout pour tous", Robert Laffont, Paris, p. 963.) tvrdi da su "u Pavelievoj NDH vreni 'pokolji nad Srbima' (bez broja rtava), a da je 'Tito pobio 300.000 Hrvata (meu kojima 1 000 svetenika), 70.000 Nemaca, 12 000 Slovenaca, 6 000 Crnogoraca, i 3 000 Srba!" Izgleda da su Srbi dobro proli u Drugom svetskom ratu, zakljuuje dr. Markovi. I "Enkarta '96" preutkuje genocid nad Srbima, jer to moe da se meunarodno prihvati kao pravo Srba na rezerve, otpore i borbu protiv hrvatskih vlasti.

59 Osnovni smisao i sugestija ovog iskaza se gotovo stoprocentno poklapaju sa napred navedenim iskazom N. Fabria o "eksploatisanju" Hrvatske. Vidi str. 93 u naem tekstu.

60 Ovo je detaljno izloeno u zanimljivom ogledu M. Kneevia, vidi: Op. cit. str. 130-132.

61 O znaaju Bliskog Istoka za SAD (ali i Nemaku), to objanjava popustljivost prema Turskoj, svedoi sledei iskaz N. Chomsky-og iznesen povodom analize ekonomskog ratovanja u "tripolarnom" svetu (SAD-Nemaka-Japan). Posleratni atlantistiki strateg G. Kenan "predloio je da SAD podre industrijalizaciju Japana, ali, pod jednim uslovom, da Amerikanci kontroliu naftu koju Japan uvozi. Ovo bi ... omoguilo pravo veta ako se Japan otme kontroli... Sve do poetka 70-tih, Japan je kontrolisao samo 10 odsto svoje nafte. Ovo je jedan od glavnih razloga zato su SAD bile zainteresovane za bliskoistonu naftu". Vidi: Op. cit., str. 31; (Chomsky prema: B. Cummings, The Origins of the Korean War, vol. 2, Princeton University Press, 1990).

62 Ovu konstantu Nemake geopolitike potvruje i nedavno pisanje nemake tampe. T. Kilinger, novinar hamburkog "Die Zeit", postavlja lakonsko pitanje: "Zato Bon istrajava tako uporno na toj marruti prema Teheranu? Zato nisu dovoljni dokazi, pa da se odnosi sa ovom zemljom dravnog terorizma podignu na kritiku ravan nezadovoljstva? To se, pre svega, i sa uoljivom ljutnjom pitaju Amerikanci... mi ak stavljamo na kocku odnose sa naim saveznicima sa one strane Atlantika" (v.: "Politika", 30. 09.1996, str. 6.) Nije zgoreg da se podsetimo da je jedan od pravaca osujeene pruge Berlin-Bagdad (1896.), zamiljene kao odgovor anglosaksonskoj kontroli Sueca (1875., 1881), te plovnih puteva Bliskog Istoka, bio upuen ka Mohameru, u Iranu.

63 Nedovoljno je poznato da jedna od ulica Tirane od nedavno nosi naziv Generova, dok most Gavrila Principa u Sarajevu zovu most Franca Ferdinanda. Ovi nazivi su simbolike projekcije politikih elja, te pozivnice germanskoj politiko-ekonomskoj sili koju eksponenti takvih preimenovanja tradicionalno asociraju sa mogunostima spajanja mnogostrukih koalicija na utrb srpskih interesa.

64 Vidi: W. Neikrik, We are the World Guardian Angels, "Chicago Tribune", 9. 09. 1990. (Cf.: N. Chomsky, Op. cit., str. 74 (fn.29); Chomsky ovo takoe navodi i u delu Odlaganje demokratije

(Deterring Democracy, Verso, 1991, p. 5).

65 Vidi: A. Dugin, "Geopolitika jugoslovenskog sukoba", prev. Z. Buljugi, u: Tajna Balkana, SKC, Beograd, 1994, str. 171-174.

66 Vidi: P. Sloterdijk, Op. cit., ("kola proizvoljnosti: cinizam tampe"), str. 226.

67 Op. cit., str. 226.

68 Op. cit.,str.. 227.

69 Vidi: G. Lipovetsky, prev. A. Morali, Doba praznine (ogledi o savremenom individualizmu), Antropos, KZNS, N. Sad, 1987, str. 50-51.

70 Vidi: G. Lipovetsky, Op. cit., str. 94.

PAGE 1